Pročitani stripovi: Sex Criminals

Imali smo Sex, imali smo Criminal, pa je samo logično da danas pričamo o Sex Criminals. Ne? Samo meni? Oh…

Pripremao sam se za pisanje o ovom serijalu Image Comicsa već izvesno vreme, željan da sa svetom podelim užitak ali i preporuku da, ako taj svet već ne čita, onda bi trebalo da čita jedan od najboljih strip-serijala u američkoj industriji u poslednjoj deceniji. No, Sex Criminals je izlazio, jako dugo, od 2013. pa sve do pozne 2020. godine i sa silnim pauzama između priča, i, eto, dok se čovek okrene, prošlo je šest meseci od izlaska poslednje sveske, a ja još sabiram utiske. Broj 69, kojim se, prigodno, završio Sex Criminals, je sasvim nepotrebna a opet tako odgovarajuća koda za serijal koji je bio sav u krajevima i ponovnim počecima – i na sasvim mehaničkom nivou, vrteći se između ostalog oko seksualnog klimaksa i ponovne spremnosti na „akciju“ kao za zaplet presudne koncepcije – dajući nam istovremeno i zrelo, gorkoslatko finale, i jedno pomalo mangupsko obećanje da i iza kraja priče ipak ima još priče, samo da je mi nećemo videti. Oh, i, da, da ne zaboravim, serijal, uprkos numeraciji na poslednjoj epizodi nema STVARNO 69 epizoda, niste valjda ludi da im poverujete? Pričamo o tridesetdve epizode, doduše često duže od američkog standarda, a koje ubrajaju 30 „regularnih“ brojeva, te jedan specijal („Sexual Gary“) koji je izašao „posle kraja“ i onda finalni, šezdesetdeveti broj koji skače tri godine u budućnost i pokazuje nam šta je na kraju bilo sa protagonistima i jesu li se uzeli (spojler: glavni set-pis ove epizode je venčanje na egzotičnom ostrvu na koje zvanice dolaze helikopterima, a jedan od protagonista je instalirao proviavionsku bateriju da prevenira nezvane goste paparaco provinijencije). Na neki način, to finale sažima mnoge elemente ovog stripa: mnogo priče o seksu, mnogo nežnih emocija, raskid sa klasičnom formom stripa, humor, osećaj da ne čitate priču o fiktivnim likovima već o ljudima iz stvarnog života koje poznajete osim što ovi ljudi, kad svršavaju mogu da zaustave protok vremena.

Šta?

ŠTA?

Sex Criminals je strip koji je na prvi pogled sušta emanacija nesigurnosti belih, zapadnih muškaraca u pogledu toga šta je danas, u dvadesetprvom veku seks, kako se upražnjava, koje su mu željene a koje neželjene posledice, je li on esencijalna biološka funkcija, normalizovana socijalna aktivnost ili nekakava i dalje neobjašnjena – potencijalno zloćudna – magija. I, mislim, da se ne zbunimo, on je to i na drugi i na treći pogled, jedna eksploracija teme seksa u savremenom zapadnom – ali prevashodno severnoameričkom – društvu na mnogo nivoa, ispunjena nervozom, kikotanjem, pa povremeno i patosom. Filmovi poput 40 Year old Virgin ili Bridesmaids su potezani kao referenca i, da ne bude zabune, Sex Criminals je u dobroj meri kao da ste uzeli neku Miramaksovu produkciju sa početka stoleća i od nje napravili strip, sa likovima koji su ekstremno beli* i srednjeklasni, sa sve karakterističnom raspričanošću i nervoznom samosvešću, prepoznavanjem života u postmodernom stanju i činjenice da svo obrazovanje koje imate ponekada nije dovoljno da razumete najprirodnije stvari koje vam se dešavaju.

*ne svi, ipak je strip danas inkluzivniji medij pa Sex Criminals ima značajne braon likove, ali njegova perspektiva je veoma „bela“, urbana, srednjeklasna i toga se na kraju krajeva ne treba stideti – na taj način je on ličniji i iskreniji

I, da budemo brutalno iskreni, da pročitam takav opis stripa, verovatno bih ga preskočio jer to ne sugeriše da je u pitanju štivo usklađeno sa mojim ipak jednostavnijim ukusom. Stripovi* koje pišu sredovečni i mladi intelektualci za druge sredovenčne i mlade intelektualce, baveći se time da sredovečni i mladi intelektualci kojima je društvo doslovno najbolje prilagođeno ne umeju da nađu svoje mesto u društvu – to naprosto nije moja, jelte, scena. Ali, Sex Criminals ima tu distinkciju da su ga tokom sedam godina kreirala dvojica među najboljim severnoameričkim autorima stripa u poslednjih dvadesetak godina.

*filmovi, romani, televizijske serije…

U Matta Fractiona sam bio zaljubljen još otkada je eksplodirao sa svojim nezavisnim serijalom Casanova polovinom prve decenije ovog veka. Brzo ulovljen od strane Marvela, Fraction je prošao uobičajen* put grajnda na njihovim najvažnijim serijalima (pisao je Uncanny X-Men, Iron Man, Thor) dok nije finiširao sa Fear Itself koji je em bio slab em je delovalo maltene kao da nam Fraction šalje poruku da više ne može i da dođemo da ga izbavimo. Na kraju se izbavio sam – ugovor sa Kućom ideja je istekao i Fraction se narednih nekoliko godina lečio pišući isključivo creator owned stripove za Image. Sa ženom, Kelly Sue DeConnick i djecom se u međuvremenu iselio u ruralnu provinciju, krenuo da radi za televiziju i njegov recentni povratak u superherojsku orbitu bio je pažljivo doziran i dao, rekosmo, fantastične rezultate. Danas Fraction nastavlja impresivan nezavisni rad, ali Sex Criminals je serijal koji mu je obeležio karijeru, napravio od njega i skromnu ikonu kulture glavnog toka (bar on sam tvrdi da ga je lansirao u televizijsku orbitu) i koji je čak i kod nas starijih verovatno zamenio Casanovu na poziciji njegovog životnog dela.

*videti pod Ed Brubaker, Rick Rememnder, Kieron Gillen…

Sa svoje strane, crtač, Chip Zdarsky je tokom izlaženja serijala napravio ogroman prodor u mejnstrim stripove – prevashodno radeći za Marvel – ali mahom kao scenarista. Nakon svojih indie početaka gde je sam crtao i pisao stripove poput Monster Cops, Zdarsky će prvo privući na sebe pažnju radom na novoj verziji Howarda the Ducka, a onda i masom drugih serijala u Marvelu (od kojih sam neke i sam zdušno pohvalio), da bi danas bio cenjeni scenarista aktuelnog Daredevila o kome ću uskoro morati nešto da napišem. Zdarsky neretko radi naslovne strane za neke od svojih mejnstrim stripova, ali Sex Criminals je u punoj meri delo njegovih ruku  gde je nacrtao, kolorisao i leterovao sve epizode osim pomenutog Sexual Gary specijala (a i tu je redio letering, koristeći uobičajeni font dizajniran po sopstvenom rukopisu) i dao stripu toliko karaktera i izražajnosti da je prosto grehota što mu obaveze za Marvel ne dopuštaju da se češće bavi crtanjem.

Na ovom mestu još jednom treba istaći da je Sex Criminals strip kakav – realistično – može da postoji samo zahvaljujući tome što postoji Image Comics. Drugi izdavači, BOOM!, Dynamite, Aftershock, Ahoy, pa čak i Dark Horse uglavnom nemaju kapacitete koji bi podržali tekući serijal u trajanju od sedam godina i Imageov jedinstveni položaj kreativnog naslednika Vertiga je ono zbog čega imamo stripove kao što su Sex Criminals, East of West, Paper Girls, Saga ili The Wicked + The Divine.

Kad sam već pomenuo The Wicked + The Divine – pominju ga i Sex Criminals. Fraction u jednom od poslednjih brojeva komično kritikuje Gillena i McKelvieja što su svoj serijal završili pre kraja Sex Criminals iako je trebalo da ovo putovanje završe zajednički i onda počine četvorostruko ubistvo-samoubistvo koristeći samostrele*. Ovakve Fractionove eskapade na zadnjim stranicama svakog broja – pre nego što krene da odgovara na pisma čitalaca** – su simptomatične za jedan lični, delom i ispovedni ton koji je Sex Criminals uspeo da postigne a da se ne smandrlja u „support group“ patetiku.

*da ne pominjem čitavu epizodu koja je nacrtana (i napisana) u stilu Criminala, sa kolorom koji je radila Criminalova legendarna koloristkinja Elisabeth Breitweiser

**od kojih neka pričaju o seksualnim zgodama i nezgodama, neka o spontanim pobačajima, neka o tome da autor nije imao para da kupuje strip pa ga je čitao na piratskim sajtovima i sada mu na mejl stiže spem sve bizarnije seksualizovane tematike…

Štaviše, sasvim je fer reći da je ovaj strip bio u dobroj meri terapijsko iskustvo za Fractiona – možda nešto manje za Zdarskog koji već godinama prilično uspešno održava fasadu odeljenskog komedijaša američke strip-scene i teško je prepoznati „pravog“ Stevea Murrayja ispod krinke* – koji je sa čitaocima delio mnoge intimne detalje, uključujući probleme sa mentalnim zdravljem, erekcijom, iskustvo sa gubitkom bebe itd. a koji su, opet, na ovaj ili onaj način ovekovečeni i u samom umetničkom radu o kome pričamo.

*mada se Zdarsky u uvodniku za prvu tvrdokoričenu kolekciju iz 2015. godine zahvaljuje svojoj bivšoj ženi Roberti za to što je razvodom napravila od njega boljeg čoveka i to ne deluje kao sprdnja

O čemu se uopšte radi u Sex Criminals? Drago mi je da ste pitali jer se i sam to pitam, a, za potrebe pisanja ovog osvrta sam bindžovao sve tridesetdve epizode u periodu od dva dana kako bi mi utisci bili sveži. Naprosto, Sex Criminals nije jednoznačan umetnički artefakt. Na prvi pogled ovo je eksploracija ženske seksualnosti u modernom društvu, izmešana sa slipstrim fantastikom, ali na drugi, treći i naredne poglede, ovo bude i prilično urnebesni sitkom, i eksploracija muške seksualnosti, i fantastični triler o ljudima koji manipulišu vremenom, prolaze kroz zidove i urotili su se protiv nehumanog bankarsko-poslovnog koncerna, ali i ne strip-esej nego strip-kolekcija-eseja.

Teško je o Sex Criminals pričati na nivou zapleta i radnje već i utoliko što je jasno da se ovde tokom sedam godina rada na serijalu ideja o tome šta je ovaj strip u globalu i kakav mu je zaplet potreban menjala i evoluirala da se približi pravoj srži stripa, pravom, jelte, živom srcu koje kuca u njegovoj najdubljoj nutrini. Recimo, Fraction u izvodniku za poslednju priču koja je izlazila tokom 2020. godine eksplicitno kaže da je shvatio kako mu se izrazito ne da da piše kompleksan zaplet o kompleksnoj pljački banke koju će protagonisti izvesti u poslednjem činu „rata“ što ga godinama vode sa, jelte, beskrupuloznim kapitalistima, te da je onda shvatio da i ne mora. Da je ovo strip prevashodno o likovima i njihovom odnosu a ne o „spravama zapleta“ kao što je pljačka banke, pa i finalna verzija ove priče koju smo pročitali doslovno sadrži scenu u kojoj likovi i sami kažu da ih zabole za pljačku banke, da to nema smisla, nije u skladu sa njihovim stvarnim potrebama i željama u ovom trenutku i da će uraditi nešto drugo. Što i urade.

Štaviše, finalna priča Sex Criminals je izrazitije „fantastička“, „trilerska“ i naglašenije „raspliće“ priču od onog što smo gledali u prethodnih nekoliko godina, kao da su se autori malo trgli i shvatili da za finale valja pružti nešto žanrovskiji program. Nemam zamerki, naravno, jer je Sex Criminals i u trenucima kada je bliži žanru i u trenucima kada je najbliži eseju, ali i duodrami likova kakvu bi izvodila neka dva studenta glume, adlibujući svoje replike i oslanjajući se na svoja životna iskustva sa vezama, seksom i svim ostalim, u svim tim trenucima je ovaj strip izrazito iskren, duševan, osećajan a bez padanja u patetiku, i uglavnom urnebesno duhovit.

Generalno govoreći, i u skladu sa filmskim referencama koje smo gore naređali, Sex Criminals je priča o Suzie i Jonu, dvoje mladih Amerikanaca koji se na početku upoznaju, onda smuvaju, mnogo se jebu i shvate da su deo neobične – i prilično male – populacije koja u trenucima seksualnog vrhunca doživljava ne samo sladostrašće već i emanaciju nekakvih natprirodnih moći. U simboličkom smislu seks je uvek i bio potentan magijski sastojak, a pomenuto zaustavljanje vremena kao „osnovna“ supermoć – kasnije se vidi da neki drugi likovi imaju i druge – se u prvim pričama koristi za potpuno urnebesne podzaplete i analizu likova.

Ovaj strip jeste baziran na likovima, bavi se najviše njima i kroz njih prelama mnoge teme vezane za seks u modernom ljudskom (zapadnom, severnoameričkom) društvu i obrada ovih tema svakako se tiče i američke puritanske osnove, i neadekvatnog tretmana seksa u obrazovnom sistemu, i trendova vezanih za percepciju tela, i raznih aspekata seks-industrije, pa i, svakako, odnosa seksa i ljubavi, uloge seksa kao rituala u održavanju intimne veze među ljudima, mesta orgazma na čitavoj mapi seksa kao fenomena itd. No, iako je seks, što se kaže, na licu i naličju ovog stripa, važno je istaći da pomenuti rad sa likovima nije sveden niti na njihove genitalije (kojih ćete se nagledati na ovim stranicama) niti na njihove misli ili emocije vezane za seks.

To je jedna od najvažnijih pobeda Sex Criminals: ovo je strip koji priča o seksu otvorenije i ekstenzivnije nego praktično ijedan drugi američki mensjtrim strip (ikad) ali ga on niti fetišizuje niti gubi iz vida širu sliku koje je seks ipak samo deo. Otud su likovi kompleksni, sa složenim – i evoluirajućim – motivacijama i svetonazorima, a njihove peripetije se tiču i obrazovanja, zaposlenja i položaja na socijalnoj lestvici*i odnosa sa (živim i mrtvim) roditeljima…

*ima jedan momenat kada se Suzie upozna sa ginekologom koji joj radi pregled i shvati da su maltene istih godina. Njeno čuđenje tome da je ona, eto, još uvek leptirić koji radi neke usputne poslove i nikako da se skrasi u jednoj karijeri a da je on lekar i to lekar za one stvari od njega dobija sasvim razložnu reakciju: „Pa… nisi studirala medicinu.“ Na drugom mestu gledamo Jona koji duže od godinu dana SVAKOG dana sere u saksiju smeštenu u kancelariji njegovog šefa u banci jer je to jedini način da izrazi svoju frustriranost odvratnim kancelarijskim ropstvom koje čini veliki deo njegovog života

Oseća se, naravno da ovde ima mnogo „žive“ materije, odnosno sažimanja iskustava i doživljaja samih autora a što strip spasava od toga da bude nekakva stilska vežba. Već i u crtežu se vidi koliko život ovde upada u umetnost sa nekim od likova koji su očigledno bazirani na fizionomijama Fractiona i Zdarskog, ali Fraction će na jednom mestu eksplicitno objasniti da je čitav segment radnje koji se bavi Jonovim mentalnim problemima, dijagnozom ADHD-a (i drugh poremećaja), terapijom, samo-lečenjem i problemima koje je to dodatno kreiralo baziran na njegovim ličnim iskustvima. Na drugom mestu je njegov sopstveni porodični život – gubljenje bebe od strane Kelly Sue DeConnick tri nedelje nakon pozitivnog testa na trudnoću – poslužio kao predložak za neverovatno suptilnu, praktično nemu sekvencu u kojoj se ova tema obrađuje bez patetike i ikakvog nepotrebnog „objašnjavanja“.

Fraction i Zdarsky su, dakle, „u“ ovom stripu barem isto onoliko koliko su i iznad njega, oni su istovremeno i demijurzi ovog sveta, i prikriveni kameo-učesnici, a na par mesta i sasvim eksplicitni rušitelji četvrtog zida koji će se imenom, prezimenom i likovima ubaciti na stranice da premoste sekvence kojima ni jedan drugi pripovedni postupak ne bi dao bolji ishod. Sex Criminals je, svakako, od početka vrlo „meta“, sa čestim obraćanjem Suzie direktno „u kameru“ i naratorom koji nije nekakav apstraktni „sveznajući pripovedač“ već eksplicitno Fraction (povremeno i Zdarsky) koji mnoge scene pažljivo sažima oslanjajući se na poznata žanrovska pravila ali i trope popularne kulture. U jednoj posebno uspeloj sekvenci će pevanje teksta pesme Fat Bottomed Girls grupe Queen – a koje zauzima nekoliko strana – biti zamenjeno objašnjenjem da je proces dobijanja licence da se tekst reprodukuje u stripu bio predugačak i prekomplikovan i da je otud ovo pronađeno kao kompromisno rešenje i ovo je, naravno, uz urnebesan mjuzikl koji Zdarsky ispod crta, jedna od najsmešnijih scena u stripu.

Šta reći o Zdarskom i pravom podvigu kog je Kanađanin napravio na ovom stripu? Iako su šale da „pare za kokain“ stižu od njegovog rada na Howard the Duck prisutne na stranicama Sex Criminals, i da zbog toga ne mora mnogo da se trudi oko ovog stripa, fakat je da je ovo sasvim izvesno jedan od ključnih radova u njegovom životu. Naravno, kada radite sa Fractionom, čovekom koji se učio za filmskog režisera i koji scenarije piše sa detaljnim opisom svake table, ne morate mnogo da lupate glavu oko lejauta i tempa naracije, pa je Sex Criminals strip fantastično pričan i tempiran, no Zdarsky je ovde otišao DALEKO preko granice puke dužnosti, unajmio dvoje modela za kreiranje fotoreferenci, napravio stotine fotografija (uskačući često i sam za neke scene) plus poharao Googleove satelite za slike lokaliteta i mesta, sve to zatim koristio za kreiranje scena i prizora i, na prvi pogled, ovo je strip sa dosta karikaturalnim stilom pa ovakav pristup deluje kao, što bi pokojni Lemmy rekao, overkill. Na drugi pogled, koji je uvek bitniji kod ovog stripa, Sex Criminals ne bi imao ni trećinu karaktera i uverljivosti koje ima da ga nije crtao Zdarsky.

Ovo se vidi u tome kako urbana okolina u kojoj se radnja odvija odiše karakterom mesta na kome se zaista živi i koje se menja sa vremenom, ali pre svega u izražajnosti likova koji su toliko prirodni, a toliko karakterni i ekspresivni da vrlo brzo počnete da ih doživljavate kao „stvarne“ osobe radije nego umetničke konstrukte. Povrh toga, naravno, Zdarsky je opsesivno usredsređen na detalje u okruženju koji će svemu dati taj dodatni element ličnosti i duha, sa kreiranjem komplesnih enterijera seks-šopova, ali i pažljivim radom na koloru koji treba da nađe pravi balans između „običnog“, naturalistikog prikaza života i natprirodnih elemenata ove priče.

Sex Criminals je, dakle, priča o tome kako su dva sredovečna, srednjeklasna, bela muškarca iz Severne Amerike pronašla način da preko 32 epizode stripa koji je izlazio sedam godina prave iznova i iznova nove „dick joke“ gegove a da istovremeno prođu kroz svojevrsni obred očišćenja i suočavanja sa sopstvenim demonima, ponude mnogo interesantnih (pa i zdravih) perspektiva na razne uloge koje seks ima u savremenom društvu i sve to formatiraju kao komediju o dvoje ljudi što se, posle svega, jako i duboko vole. Ne znam da li iko veruje da bi iko mogao dvaput u životu da napravi nešto ovako, ali baš zato je Sex Criminals takva dragocenost i apsolutni moderni klasik koga morate upoznati da biste mogli da kažete da razumete savremeni američki strip. Pa, izvolite.

Pročitani stripovi: Rasputin, Solid State i Superman Smashes the Klan

Pošto smo još uvek u periodu postprazničnog mamurluka (mada neki od nas rade…), danas bih o stripovima kratko, neobavezno, pa i malo neodgovorno.

Za početak, pročitao sam kompletan serijal Rasputin a koji je Image Comics izdavao pre više od pola decenije. Sad to zvuči kao nekakav podvig ali istina je da je Rasputin imao svega dve priče spakovane u urednih deset brojeva. Nisam siguran zašto mi je trebalo više od pet godina da se konačno uhvatim za ovaj strip koga je crtao vrlo primamljivi Riley Rosmo a što je, pored kratkoće i same činjenice da se radi o alternativnoj biografiji jedne od najintrigantnijih figura carske Rusije sa početka prošlog veka, trebalo da me mnogo brže uputi na čitanje. No, ne može se sve postići u roku, pa uz izvinjenje što sam do Rasputina došao tek sada mogu pod punom moralnom odgovornošću da kažem…

…da je ovo jedan od najbesmislenijih stripova koje je Image Comics objavio u prošloj deceniji.

Sve je u Rasputinu na neki način obećanje koje nikada ne bude ispunjeno. Zaranjanje u magični svet ruskih folklornih motiva, pogled iza kulisa na život u carskoj porodici i POV izveštavanje direktno sa terena u najvrelijim momentima posle revolucije dok masa juriša na Zimski dvorac, zatim Raspućinova smrt – dramatično preterana kakva smo čuli da je bila – i šta je bilo posle: sve ovo i mnogo više Rasputin pakuje u svoje dve priče ali nikada ne uspeva da stigne do ijedne poente, ostavljajući iza sebe konfuznog čitatelja (barem mene) da traži razlog što je ovaj strip uopšte ikada nastao.

Scenarista ovog rada je Alex Grecian, Amerikanac danas dosta cenjen na ime svoje književne serije Murder Squad, ali koji je profesionalno pisanje fikcije zapravo započeo baš u stripu, kreirajući 2006. godine zajedno sa Kanađaninom Rosmom strip Seven Sons, baziran na kineskoj folklornoj priči (o, doduše desetorici braće) iz doba Dinastije Ming. Grecian i Rosmo, eto, očigledno vole da uzimaju folklor drugih kultura kao osnovu za svoje radove pa je i Rasputin u ogromnoj meri baziran na tome kako dva Severnoamerikanca sa divljenjem interpretiraju i prepričavaju ruske bajke, mitove i legende.

U zavisnosti od stepena vaše Rusofilije ili samo identifikovanja sa slovenskim identitetom, možda će vam Rasputin smetati već tim svojim pakovanjem ruskih folklornih motiva u jedan prilično jako angloamerički intoniran referentni sistem. Ne da je ovo urađeno bez respekta, naprotiv, kako sam već rekao, Grecian i Rosmo ispoljavaju solidnu količinu divljenja prema ruskim bajkama i vilama i, hm, medvedima i tako to, ali ovo je svejedno tipično površno oslikavanje Rusije kao mesta na kome je, jelte, hladno, ljudi se protiv napaljenih medveda bore sekirama a tu su i obavezne Rusalke i Snjeguročka, pa i sam Deda Mraz. Grecian ne uspeva da ove motive i likove izvadi iz sopstvenog, vrlo germanski utemeljenog shvatanja mitologije, naravno, pa je čak i meni, koji se ne nalazim u slovenskom nacionalizmu a o ruskom folkloru znam čak manje nego i o našem o kome nemam pojma, sve ovo delovalo sasvim promašeno, sa protraćenim imenima i propuštenim poentama koje folklor zapravo vezuje za ove likove.

No, taj mitološki element priče je zapravo sasvim nebitan za njenu centralnu ideju i služi da – na previše strana – opravda činjenicu da Grigorij Raspućin ima određene natprirodne sposobnosti koje ga čine tako bitnim Romanovima. Strip prati neke ključne momente u Raspućinovom životu, kulminirajući na kraju prve priče sa njegovom smrću koja, preokreta radi, nije ona koju znamo iz istorije niti ona koju je sam protagonist, sa svojim natprirodnim uvidom u svoju buduću biografiju – očekivao.

Ovo otvara prostor za drugi deo priče a koji se događa stotinak godina kasnije u SAD i prepričava sada potpuno izmaštanu dalju Raspućinovu biografiju, pružajući mnogo prostora da se život jedne ovako intrigantne ličnosti veže za neke od najzanimljivijih momenata dvadesetog veka.

No, ponovo, strip kao da nema nikakvu poentu. Razlike između „prave“ istorije i istorije koju nam strip pokazuje su vidne ali za razliku od većine uspelih dela iz žanra alternativne istorije, ove razlike ne služe da se napravi ikakav zaključak – književni, politički, istorijski, bilo kakav – niti se kontrast između carske Rusije i savremenih SAD na bilo koji način koristi da se pronađe nekakvo značenje.

Deluje kao da je Grecian namerio da strip bude više neka vrsta psihološkog portreta samog Raspućina a što je fer – radi se o misterioznoj a važnoj figuri jednog prelomnog istorijskog perioda i pokušaj, eksperimenta radi, ulaska u njenu glavu je sasvim legitiman književni opit. Međutim, Grecian i sam naglašava da se namerno distancirao od „pravog“ Raspućina i dao neku svoju verziju koja je vidno različita ne samo od onoga što znamo nego i od onoga što bismo mogli da pretpostavimo pa je i ovo na neki način protraćena prilika. Ovaj Raspućin je prikazan kao mlađi, naivniji i, možda najgore od svega, potpuno bez agende. Ako se za stvarnog Raspućina i danas debatuje o tome do koje je mere uticao na politiku države i koja je njegova uloga na kraju bila u periodu što je doveo do istorijskog  preloma, ovaj Raspućin ovde je totalno nezanimljiv, bez vidnog plana ili ambicije, uglavnom izgubljen u nekakvim svojim meditacijama o porodici i mladosti, bez makar „sitnih“ strasti kao što bi bile žene, muškarci ili bogatstvo.

Činjenica da se Grecian odlučuje za skript u kome mnogo tabli ide bez ikakvog teksta i na kojima crtež „objašnjava“ sve je svakako jedna od smelijih i boljih odluka u ovom sočinjeniju. Ne da je Grecijanovo pisanje dijaloga ili monologa loše – nije, sasvim je solidno – ali Rosmo u ovom stripu nudi svoju „A“ igru i pokazuje se i kao vrstan stilista i kao odličan pripovedač. Ponovo, Rasputin se na nekom makro nivou naprosto ne drži, pričajući priču koja ne stiže nikud do samog kraja, ali to nije Rosmova krivica i u njegovim rukama svaka tabla je vrlo kvalitetno osmišljen i ispripovedan mini-narativ.

Pogotovo je sa same strane stila ovo uspelo odrađen strip, sa tankim, vitkim i visokim, čak pomalo i nežnim Raspućinom i mnogim drugim likovima koji imaju širok spektar telesnih tipova ali i različite stepene karikiranosti lica. Da Riley uspeva da sve to spakuje u isti strip i da ne izazove tonalni nesklad je prilično jako svedočanstvu o njegovoj zrelosti kao crtača. Takođe, kolorist Ivan Plascencia ovde odrađuje fantastičan posao kreirajući distinktne „osećaje“ za različite geografske lokalitete na kojima se priča događa, dok Letering Thomasa Mauera nenametljivo podupire iz pozadine priču koja se mnogo više izražava vizuelnim jezikom nego, jelte, „pravim“ jezikom. Šteta je da izvrstan crtež koji sjajno uokviruje i fantazijske, „folk“ scene i visceralnu akciju nije upotrebljen za strip kojme je jasnije šta želi da kaže ali svakako, makar zbog njega vredi Rasputinu dati šansu.

Drugi strip koga bih danas pomenuo je takođe Imageov i izašao je 2017. godine, kao već gotov grafički roman i to u prilično neuobičajenom formatu deset sa deset inča. S obzirom da je ovo napisao Matt Fraction, samog sebe sam iznenadio shvativši da ga do sada nisam čitao ali, dobro, Fraction ovde nije primarni autor, pa mi je to, kao, neko opravdanje.

Kako to nije primarni? Pa, Solid State, kako se strip zove, je zapravo dodatak i neka vrsta ekspanzije za istoimeni konceptualni muzički album Jonathana Coultona, muzičara koga većina interneta zna kao autora kultnih pesama iz igara Left 4 Dead, Portal i Portal 2. Coulton, izrastao iz Interneta i, neki bi rekli, neko ko bez interneta ne bi bio ni 10% onog što jeste, je, po sopstvenim rečima, pišući pesme za album shvatio da mu se, spontano, nametnulo da je tema albuma da je internet postao – loše mesto. Nije da je to pomisao koja svakom od nas ne padne na pamet barem jednom-dvaput dnevno, ali kako je Internet u nezanemarljivoj meri danas – ljudska kultura sama, tako je i Coulson seo da meditira o tome šta su logične posledice negativnih pojava koje danas vidimo a po budućnost ljudske rase.

Strip Solid State je jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje i mada je on s jedne strane ambiciozna naučnofantastična priča koja smelo ekstrapolira današnje premise u distopijsko futurističko društvo izgrađeno na našim današnjim greškama i zabludama, sa druge strane je on i jedna razoružavajuće naivna eksploracija jednog vrlo malog segmenta ljudske psihologije, decidno srednjeklasan pogled na današnji svet i njegove probleme i „probleme“.

Hoću da kažem, Solid State je kako ljudi koju su „ekstremno onlajn“ zamišljaju da će se apokalipsa dogoditi, ne dijalektičko-materijalistička diskusija o resursima i njihovoj ograničenosti, otuđenju rada i onima koji na osnovu toga stiču nesrazmernu moć – mada se ovi motivi provlače kroz strip – već pre svega pogled u aktuelnu kulturu overšeringa, korporacija koje usisavaju naše privatne, često mislimo banalne podatke i koriste ih kao svoje gorivo, „socijalnog skora“ izražavanog kroz lajkove, fejvove i podignute palčeve, a koji već i u naše vreme, na primer u Kini, ima sve opipljivije posledice na „stvaran“ život.

I, dobro, to je tema ovog stripa i Fraction uspeva da Coultonov koncept (za koga sam Coulton veli da je bio prilično maglovit i bez detalja) razradi u dinamičan, zanimljiv narativ koji na ljudsku istoriju (i post-istoriju) gleda sa dva kraja i mada ima i optimističnu dimenziju, otržući se sumornom nihilizmu primerenom prorocima ljudske propasti, on svakako pre svega nudi opominjuću pouku o tome kako smo kao društvo veliki deo moći ne samo predali onima-koji-ne-odgovaraju-građanima (već deoničarima, jelte) već i kako smo rado, zapravo iz čiste dokolice, saučestvovali u izgradnji sasvim novih koncepata moći koji su posle toga došli i ujeli nas za guzu.

Fraction ovde nije smarački didaktičan i pušta da do poenti dođemo sami, kroz posmatranje situacija što nam se odmotavaju pred očima, kroz interakcije likova i njihove reakcije, izbegavajući sem kad je to baš neophodno da „ispiše“ poente, a i onda u najsažetijem mogućem obliku. Ovo je važno jer je veliki deo šarma Solid State u tome kako čitalac sam treba da razume društva koja pred sobom vidi, ono sasvim tuđinsko ali i ono sa kojim je mnogo familijarniji i da poveže kako su ona smeštena u međusobnu interakciju i šta na kraju treba iz svega da naučimo: koliko smo, pre svega, krivi i šta možemo danas da učinimo da predupredimo ovu gikovsku, ali opipljivu apokalipsu.

Hoću reći, Solid State ima prijatanu, možda filipdikovski konfuznu energiju smeštanja čitaoca in medias res, da sam pohvata nijanse jezika koji se koristi u budućoj antiutopiji, da sam navigira kroz vremenske skokove i odluči šta je metafora a šta se stvarno događa, a možda je najveća poenta koju Fraction zaista „daje“ ona koja je zapravo izvan samog stripa – ta da su on i njegova porodica odavno zapalili iz urbane zajednice i da žive u šumi pišući tamo za strip i televiziju iz jedne mirnije, pomerenije, možda stvarnije perspektive.

Naravno, bekstvo iz grada ili digitalnih socijalnih zajednica je, smejaćete se, danas privilegija onih koji to mogu da priušte pa tako i sam Solid State ne stiže do sasvim marksističkih poenti koje bi celom narativu o kolapsu društva što se kolektivno kladilo na uspeh tech-bro kapitalizma dale revolucionarni pančlajn, ali iako je završnica stripa sasvim lična i ne zaista „politička“, nije da nema malih, uzgrednih političkih poenti koje se pred kraj prave, možda naivno i optimistički ali svakako u najboljoj nameri, podsećajući da ljudski rad ipak na kraju dana ostaje jedino pouzdano merilo vrednosti koje imamo.

Crtač na ovom interesantnom romanu bio je izvrsni Španac Albert Monteys i Homar, a koga španska publika najbolje zna po radu na satiričnim magazinu El Jueves što ga je nekoliko godina uređivao. Monteys je posle dosta uspešnih strip-radova u Španiji napravio svoj američki debi serijalom Universe! za Panel Syndicate komšije iz Barselone Marcosa Martina, a sa Solid State ima puno prilike da iskoristi svoju ekspertizu karikaturiste. Soid State jeste u dobroj meri satirična priča sa (tragi)komično preteranim elementima današnjeg onlajn i korporacijskog jezika, pa je i Monteysov crtež, zasnovan na karikiranim belim muškarcima iz srednje klase ali i na emođijima duboko primeren narativu koji podseća na latentno represivnu prirodu društva što ga svi složno gradimo oko ideje slobode od državnih stega ali u koju će nas odvesti – korporacije. Pripovedanje spakovano u mnogo malih kvadrata svemu daje tempo beketovske, potkazivačke dijaloške drame, sa opipljivim slojem nelagode koja u čitaocu – pogotovo sa crtačevim usredsređivanjem na lica učesnika dijaloga – jednako izaziva saosećanje i smeh, a povremeni odlasci u panele velikog formata su uspela, dinamična punktuacija priče koja svoj početak zapravo smešta u sredinu a kraj joj je skoro nebitan. Monteys je i izuzetan kolorista pa je Solid State sa svih strana veoma atraktivan paket i, čak i sada u 2021. godini, deluje kao pravovremeno upozorenje na to da je možda kasno, ali da, možda još uvek imamo vremena da makar shvatimo koliko smo sami krivi za loše stvari što se dešavaju i delimično se iskupimo nečim konkretnim.

Poslednji strip za danas je isto relativno „star“, jer je počeo da izlazi još 2019. godine a polovinom prošlog meseca je dobio svoju kolekciju. Superman Smashes the Klan je, bez obzira što je dvotrećinski izašao u 2019. godini, solidno dominirao dijalogom o Supermenu, superherojskim stripovima, DC-jevom izdavaštvu i američkom stripu uopšte u 2020. godini, makar u krugovima na internetu koje ja obilazim. A što nije mala stvar imajući u vidu šta je Bendis sve sa Supermenom radio prošle dve godine.

Superman Smashes the Klan nije pisao Bendis, niti je ovaj trodelni miniserijal (sastavljen od dugačkih pojedinačnih epizoda, kao još jedan primer aktuelne DC-jeve orijentacije na „prestižne“ formate i grafičke romane) na bilo koji način deo njegovog plana za prekomponovanje kontinuiteta „Velikog Plavog“. Ovo je alternativna priča o Supermenu, smeštena u sopstveni kontinuitet, sa sasvim osobenim grafičkim identitetom i akcentiranjem poenti koje nisu uobičajeno deo tekućih stripova.

Superman Smashes the Klan sam poželeo da pročitam čim sam video da ga piše Gene Luen Yang. Ovaj izvrsni momak iz Kalifornije, potomak kineskih imigranata se već, nakon građenja imena u nezavisnim stripovima, vrlo dobro iskazao na Supermenu, kako „klasičnom“ tako i u nadahnutoj „kineskoj“ reimaginaciji, pa je trodelni grafički roman o Supermenu smešten u godine odmah nakon Drugog svetskog rata delovao kao primamljiva ponuda.

Činjenica da su Superman Smashes the Klan nacrtale svačije omiljene Japanke, Gurihiru je, naravno, u velikoj meri zaslužna za distinktan karakter ovog stripa. Sasakijeva i Kawanova nikada nisu krile svoje manga uticaje, a kako je ovo u velikoj meri strip namenjen deci i omladini, tako je i njihova estetika sa lepim, izražajnim likovima velikih očiju i vedrim kolorom ispala pun pogodak. Superman Smashes the Klan je, dakle, strip namenjen više mlađoj publici što je avanture velikog Superheroja najviše pratila kroz crtane filmove puštane Subotom ujutro, ali i mi „odrasli“ možemo u njemu da uživamo.

Naravno, kada pišete dečiju literaturu, određena didaktičnost se podrazumeva, pa ne treba Yangu zameriti da neke poente u ovom stripu bivaju eksplicitno izrečene od strane likova, kao na kraju neke od epizoda Sport Bilija, kako ih mlađi čitaoci ne bi propustili. Superman Smashes the Klan nije komplikovano, kriptično umetničko delo koje računa na čitalačku interpretaciju i smatra se nedovršenim bez „eksterne“ diskusije koja će mu dati često više od jednog značenja. Ovo je pre svega poučan strip o simbolici Supermena kao tuđina koji se integrisao u (američku) zajednicu  najpre na ime svog izgleda – što ga je učinio nerazaznatljivim od „pravih“ Amerikanaca –onda na ime svojih moći koje će Amerikanci prepoznati kao herojski ideal što mu kako individualno tako i nacionalno valja težiti, te na samom kraju na ime svoje empatičnosti kao ključnog, poslednjeg dela jednačine bez kojeg Supermen ne bi odistinski bio „super“.

Yang, kao stopostotni genetski Kinez, rođen u Americi, ima iza sebe solidnu istoriju susretanja sa rasizmom usmerenim na Kineze u toj istoj Americi pa su i u Superman Smashes the Klan pored samog Supermena/ Clarka Kenta, Lois Lane, Perryja Whitea, Jimmyja Olsena, Clarkovih roditelja i Lane Lang (u flešbekovima), protagonisti pripadnici porodice Lee, kineskih migranata koji se posle godina života u Kineskoj čevrti Metropolisa sele u „finiji“ deo grada jer je otac, inače naučnik, dobio posao u ozbiljnoj firmi. Veliki deo narativca zapravo i otpada na priču o Leejevima, pogotovo njihovoj deci koja se, po prirodi stvari, brže integrišu u lokalnu zajednicu ali i brže susreću prvo sa uzgrednim, podrazumevanim rasizmom, a onda i sa njegovom agresivnijom, fašističkom varijantom.

Jedna dobra komponenta činjenice da je ovo rasizam prelomljen kroz iskustva kineske srednjeklasne porodice je da ga ovaj strip prikazuje i kritikuje sa srazmerno svežih pozicija. Rasizam prema Amerikancima afričkog porekla je „default“ verzija koju najčešće i srećemo u (kritikama u) popularnoj kulturi i Yang umešno ovde dotiče i ovu njegovu formu, kroz lik crnog policijskog inspektora Hendersona, ali rasizam prema azijskim Amerikancima ima svoje posebne forme i slojeve od kojih se ovaj strip mnogih dotiče na prilično spretan način, od toga kako otac – visokoobrazovan, nameran da se integriše pokazujući da je u svemu jednako dobar kao i sve njegove kolege, čovek koji uvek priča isključivo na engleskom – čak i eksplicitno nasilje doživljava kao nesporazum i spreman je da svoj kineski identitet potpuno izbriše da bi bio „Amerikanac“, pa do toga kako deca bivaju prihvaćena od druge dece ali uz podrazumevana začikivanja i povremeno bezosećajne gestove.

Ipak, Yang stripu, kako i priliči nečemu namenjenom klincima, daje jednu vedru i optimističku notu, pokazujući da i pored sasvim ubedljivih seni fašizma što uokviruju urbanu idilu Metropolisa, postoji i onaj pozitivniji duh Amerike koji ceni jedinstvo zajednice i u kome se različitost prošlosti prevazilazi za račun „zajedničke budućnosti“.

Ovde čak Yang ide i par koraka preko granice puke dužnosti, dajući i negativcima nekoliko slojeva, nekim dopuštajući da se sasvim iskupe svojim postupcima čak i ako nisu u glavi sasvim raščistili sa rasnim predrasudama, a one najzdartije na kraju prikazujući kao makar dosledno verne jednoj ideologiji čiji najprominentniji eksponenti bivaju razobličeni kao oportunisti koji zapravo ni u šta sem u moć i novac nemaju ozbiljne vere.

Ovo je solidno višeslojan program za jednu dečiju priču i svakako se može na ime toga praštati njen povremeno sasvim direktan, ogoljen ideološki diskurs „pojašnjavanja“ poenti. Najmlađa publika će, na ime toga svakako od stripa otići sa usvojenim nekim lekcijama dok će one dublje ideje i koncepcije nositi u podsvesti i možda razrešiti godinama kasnije kada sazri.

Što se tiče same „Supermenštine“, Yang ovde radi jednu važnu stvar utoliko da je Supermen, već i imenom svakako figura koja inspiriše fašiste ionako upecane na pojednostavljena ničeanska učenja. Centralni konflikt stripa je, time, u dobroj meri upravo taj između Supermena i Klana na ideološkoj razini, a mnogo manje na fizičkoj gde samo – u kontinuitetu ove verzije Supermenovog univerzuma – prvo pojavljivanje Kriptonita u rukama druge strane znači da naš heroj ima prisenak teškoća u savladavanju Klanovaca. „Pravi“ konflikt je taj da Supermen pomogne Klanovcima da shvate kako on nije njihova ikona bez obzira na svoj izgled i moći, da iako on moći crpi iz porekla, to nije deljeno poreklo sa ma kojom verzijoim njihovih mitova o belom natčoveku, da je on sam imigrant, nepripadajući tuđin koji je u mladosti prošao kroz brojne krize na ime svog nepripadanja.

Yang ovde koristi jednostavne metafore ali je ovo i sasvim primereno jer fašizam, kao ekstremnija verzija nacionalizma, i sam u temelju ima veoma jednostavne metafore o krvi i tlu pa ga je u „dečijoj“ formi pripovedanja tim lakše pokazati kao filozofski jeftin i politički manipulativan fenomen. S druge strane, flešbekovi na Clarkovo predratno detinjstvo u provinciji daju Yangu priliku da prikaže mladog, osetljivog Clarka koji još nije svestan svog vanzemaljskog porekla, neke epizode koje su mogle da mu ostave trajne traume (i utiču da umesto u superheroja izraste u nešto drugo), ali i neke ličnosti koje su ga inspirisale da postane ono što svi znamo da je na kraju postao.

Yang vidno uživa u pisanju mladog Supermena koji, na početku ovog stripa, u skladu sa ranim (radijskim, koliko i stirpovskim) epizodama kanonskog Supermena, još uvek ni ne leti već brzo trči i skače, nema rendgenski vid niti super-dah. Ovo je jedan naivniji, jednostavniji Supermen ali idejno i konceptualno Supermen sasvim siguran u sebe, svoju misiju i poziciju u društvu. Na kraju dana, Supermen koji inspiriše.

Na tribini Lazara Komarčića održanoj pre par godina sam pomenuo da izlizani trop Supermenovih kritičara, kako priče o njemu nisu zanimljive jer on ne može biti povređen, naprosto ne stoji jer su najbolje priče o Supermenu gotovo uvek one o tome kako čovek koji ne može biti povređen brine za one koji to mogu biti, pa je i Superman Smashes the Klan podsećanje na ovaj pristup, ali i na to koliko Supermen svojom ne moći već empatijom i pozitivnošću inspiriše druge, nominalno slabije i ranjivije, da budu heroji. Ovaj element stripa Yang lepo pogađa, stavljajući Supermena na baš ono mesto gde treba da bude kako bi nam sasvim novi likovi, pogotovo kineski brat i sestra, prvo bili sasvim „obični“ i time bliski a zatim se transformisali u stvarne heroje koji, eto još jedne važne lekcije, umeju i da praštaju i da daju druge šanse.

Ako sve ovo zvuči blago preslađeno – molim lepo, onda vam crtež i kolor koji su mešavina ikoničnosti Dragon Ball i ikoničnosti Filmationovog ’60s crtaća The New Adventures of Superman, verovatno takođe neće biti po volji. No, Gurihiru su sjajne u onome što rade i ton koji crtež postiže je u savršenom skladu sa samom naracijom.

Je li Superman Smashes the Klan obavezno štivo? Kako rekoh, delovi interneta na koje ja zalazim smatraju da je tako – ali ti delovi su u dobroj meri sastavljeni od ne-WASP, ne-belih ljubitelja superherojštine kojima je ova vrsta reprezentovanja manjine u stripu prirodan razlog za slavlje. Naravno, hardkor zatočnici „zvaničnog“ kontinuiteta su slobodni da ignorišu ovaj roman jer on samo u već prebogat buket alternativnih priča o Supermenu dodaje još jednu koja se pre svega fokusira na temu fašizma u njegovim eksplicitnim i implicitnim oblicima i kako pop kulturu možemo koristiti da im se suprotstavimo, pogotovo kada je on i sam svojata. No, iako ovo nije najbolja pričao Supermenu koju sam ikada pročitao, mislim da je Superman Smashes the Klan izuzetno šarmantna, i uz svu svoju „dečiju“ i didaktičku dimenziju, vešto odrađena priča koja donosi svežu perspektivu starom asu i govori nešto značajno o njegovom nasleđu i simbolici. Pa izvolite.

Pročitani stripovi: Hawkeye: Freefall i Superman’s Pal Jimmy Olsen

Ova godina, puna iskušenja, na muke je bacila i američku industriju stripova. Iako su uspon i apsolutna dominacija superheroja u bioskopima – a sve više i na televiziji – dali stripovima novi vetar u jedra, to ni u kom slučaju nije na nivou najslavnijih dana sa početka devedesetih kada su milionski tiraži bili sasvim normalna stvar a crtači imali status rok-zvezda. Izdavači sve češće tretiraju strip kao laboratoriju u kojoj se isporbavaju koncepti pre nego što se sa nekim od njih krene u pohod na bioskope i TV, i ovde ne pričam samo o megakorporacijama – televizijski i bioskopski život takvih stripova kao što su Deadly Class, Umbrella Academy, Bloodshot ili The Boys svedočanstva su o tome da i „manje“ operacije u dobroj meri igraju po istim pravilima.

U principu, ovo znači da stripovi sa manje marketabilnim konceptima i herojima nemaju mnogo šanse da potraju na tržištu (čak je i, recimo, Suicide Squad, koji je koliko-toliko sertifikovan bioskopski IP, izdržao jedva godinu dana pod Tomom Taylorom i Brunom Redondom i, uprkos kvlaitetu, završava se ovih dana), ali, sa druge strane, generalna atmosfera da su superheroji u ekspanziji i da pripadaju „pravom“ kulturnom mejnstrimu pomaže da se povremeno pojave projekti koji imaju autentičan autorski duh unutar etabliranog superherojskog univerzuma i – ako dobro ocene koje su im „prirodne“ granice – uspeju da pruže dah svežine i prekopotrebnu vitalnost medijumu. Danas bih pričao o dva takva recentna projekta, od kojih je jedan iz Marvelove a drugi iz DC-jeve kuhinje.

Hawkeye: Freefall je miniserijal od šest brojeva započet u Januaru a završen u Julu ove godine, nakon dosta drame i neizvesnosti izazvanih pandemijom i potresima vezanim za fizičku dustribuciju štampanih stripova. Hawkeye: Freefall je jedno vreme visio u limbu uz mogućnost da šesti, završni broj nikada ne izađe na papiru i da serijal bude okončan u digitalnom medijumu, ali se na kraju sve ipak završilo srećno. No, fakat je i da mnogi čitaoci smatraju da je ovo na posletku bila pirova pobeda kakva ostavlja gorak ukus u ustima jer je Freefall izazvao takav cunami dobrog raspoloženja i pozitivnih reakcija (pogotovo tokom kataklizmičnih pandemijskih meseci) da se očekivalo da od miniserijala ovo preraste u tekući serijal koji će se karakterom i kvalitetom izdvajati od uobičajene Marvelove ponude.

To se nije dogodilo, no Hawkeye: Freefall je svakako značajan dodatak ovogodišnjem Marvelovom programu baš na ime tog karaktera i kvaliteta i, ko zna, za koju godinu će možda nekakav televizijski šou biti baziran baš na ovoj priči koju su ispričali Matthew Rosenberg i Otto Schmidt. Jer, Hawkeye: Freefall je jedna od onih prilično retkih pojava u superherojskom stripu: priča koja ima početak i jasan kraj i glavnog junaka koji je do kraja te priče značajno i, makar naizgled, nepovratno promenjen. Ovo je priča perfektno ugođena sa svojim glavnim junakom već i utoliko što je Hawkeye, bez obzira na svoju dugovečnost, praktično rođeni epizodista, lik bez koga se Avengersi naprosto ne razlikuju dovojno od DC-jevog Justice League of America (i ako čitate inače zabavni Aaronov aktuelni Avengers, on zaista dosta podseća na JLA), ali koji nema dovoljnu težinu da nosi sopstveni serijal.

Svakako, prethodni notabilan samostalni Hawkeye serijal, makar sa Clintom Bartonom u glavnoj ulozi, bio je onaj koji su radili Matt Fraction i David Aja, operišući kao da je u pitanju nezavisni strip, samo u mejnstrim superherojskom univerzumu i uspostavljajući Bartonovu savremenu personu kao simpatičnog autsajdera i veoma sposobnog profesionalca herojskog srca koji, istovremeno, naprosto nema ikoničnu veličinu „stvarnih“ superheroja. Kako su mnogi Marvelovi superheroji srebrnog doba nastajali kao očigledna reakcija na etablirane DC-jeve likove, ali uz modernizovan senzibilitet, tako je i Hawkeye kreiran kao odjek DC-jevog Green Arrow ali bez oreola milionera i filantropa, sa, naprotiv, istorijom koja ga vezuje uz kriminalni milje i teško odrastanje.

Ako deluje kao previše konteksta što spominjem stvari koje su se dešavale pre šezdeset godina, treba napomenuti da se Freefall, iako to nije forsirano u prvom planu, upravo bavi i ovakvim motivima, dajući Hawkeyeju priliku da se ponaša kao bogataš, „socialite“ i filantrop, ali ne kao neko ko je rođen sa ovakvim privilegijama već kao neko ko je u njih, praktično slučajno – upao. Utoliko, veliki deo Freefall je upravo analiza i dekonstrukcija Bartonovog karaktera kao čoveka koji se kreće među i sarađuje sa bogovima, vanzemaljcima i ljudima obdarenim neverovatnim supermoćima, iako je njegov jedini „specijalni“ talenat to da bi bio uspešan olimpijski reprezentativac u streličarstvu.

Nisam sklon predubokom psihoanaliziranju autora stripova jer je to ipak pase i, uostalom, najčešće netačno, ali jeste donekle znakovito da je ovaj scenario pisao baš Matt Rosenberg. Rosenberga sam uglavnom mnogo hvalio poslednjih godina prvo za njegov nezavisni rad a zatim i za strelovitu karijeru u Marvelu. Za manje od pola decenije, Rosenberg ne samo da je uspeo da piše neke ključne Marvelove serijale poput Punishera i X-Men, već i da sa strane zabode projekte iz strasti kao što je bio Multiple Man pa i Annihilation: Scourge. No, Hawkeye: Freefall je na neki način najidealnije ugođen sa Rosenbergovim senzibilitetom, priča o uličnom heroju snažno utemeljena u Njujorku i njegovom pulsu ulice, jedan sasvim klasičan urbani superherojski mizanscen i eksploracija „sindroma samozvanca“* koji bez PREVIŠE nagađanja možemo da vidimo i kao rvanje samog Rosenberga sa svojim skoro prekonoćnim usponom u Marvelu.

*kako Google predlaže da prevedemo imposter syndrome

Gore sam pomenuo da ne bi bilo neobično da za koju godinu vidimo televizijsku priču postavljenu na ovom zapletu, ali Hawkeye: Freefall nije naglašeno „televizičan“ ili „kinematičan“ strip, bar ne po standardima 2020. godine. Otto Schmidt koji je nacrtao ovaj serijal je ilustrator i crtač stripova sa vrlo izgrađenim „stripovskim“ stilom kako u pogledu stilizacije likova, tako i u pogledu pripovedanja. Naravno, Freefall ima svoju kvotu „filmskih“ kadrova, rezova, dekompresije, ovo je savremeno pripovedan strip sa sve glavnim junakom koji nam iz offa nudi tumačenja i komentare, ali Schmidt u potpunosti vlada dinamikom strip-pripovedanja, razume kako se vreme skraćuje ili produžuje za potrebe akcionih (ili komičnih) poenti, izuzetan je u umetanju kadrova u kadar ili kreiranja pozadine za čitavu tablu koja određuje njenu atmosferu i raspoloženje. Povrh svega, ovo je priča naglašeno visokog tempa, ne toliko na metaplanu – ova pripovest od šest epizoda bi u vreme Stena Lija i Džeka Kirbija bez greške stala u jednu – koliko na nivou same stranice, sa britkim, dinamičnim obrtima i krešendima u narativu koji sustižu jedan drugi. Ova perfekcija po pitanju dinamike i tempa je možda prva stvar koju zapažamo kada čitamo Freefall, sa tim kako Rosenberg i Schmidt savršeno sarađuju pazeći da scene sa puno teksta ne budu vizuelno monotone ali i da scene sa malo teksta budu narativno značajne. Recimo, negde oko polovine prve epizode Clint Barton pokušava da doručkuje u bruklinskom Bushwicku ali mu se prvo na košulju pokaki ptica a zatim ga u pripremama za obrok prekidaju Falcon i Bucky, dva „prava“ superheroja sa jakim vezama sa Kapetanom Amerikom koji dolaze da se sumnjičavo raspitaju o tome šta je Hawkeye radio prethodne noći.

Ova scena je paradgimatična za praktično čitav miniserijal jer Schmidt (inače rođen u Rusiji, danas stanovnik Kipra) njujorški kafe, njegovu baštu i okolne zgrade oslikava sa jednom naoko beznapornom uverljivošću, dajući nam urbanu scenu u kojoj nema očiglednih „fiktivnih“ elemenata sve do poslednjeg kadra u kome se dvojica muškaraca u kostimima koji izgledaju potpuno nekompatibilno sa inače sasvim normalnom gradskom pozadinom, pojavljuju da simbolizuju Bartonov dvostruki život i činjenicu da iako izgleda i ponaša se kao „civil“ Barton to nije. S druge strane, to da Schmidt Bartonovu košulju koloriše koristeći istu šemu kao na tradicionalnom Hawkeyejevom kostimu (purpurno i crno) je već unapred signalizirana premisa da Barton, uprkos svom statusu „skoro normalne“ osobe zapravo ne može da ima pravi civilni život, a što je jedna od centralnih tema ovog miniserijala.

Hawkeye je, da bude jasno, klasičan „ulični superheroj“, osoba bez moći koja, iako je tokom decenija uplitana u kosmičke, vremeplovne i druge naučnofantastične pustolovine, zapravo ima jako utemeljenje u lokalnoj zajednici. Njegovo kriminalno poreklo je na neki način i bilo postulirano kao jasno razgraničenje sa DC-jevim Green Arrow koji je kapitalista i bogataš zlatna srca, a Fraction i Aja su u svom serijalu samo prirodno ekstrapolirali ove motive u definisanje Hawkeyeja kao heroja koji, čak i kada prolazi kroz sumanute kosmičke ili vremeplovne peripetije, na prvom mestu ima ljubav i brigu za lokalnu zajednicu i ljude oko sebe. S obzirom da slični ulični superheroji danas umeju da pate od „inflacije koncepta“ (aktuelni Spencerov Spajdermen sa svojim idejama, Ahmedova Ms. Marvel koja je u bukvalno prvoj priči otišla na drugu planetu, dok Luke Cage, avaj, i nema svoj strip u ovom trenutku), Hawkeye je ugodno smešten uz Ahmedovog Milesa Moralesa i aktuelni Daredevil kao strip koji se bavi gradom i njegovim stanovnicima.

Freefall uzima ovaj koncept i uspešno ga fokusira, i, kako je ovo u najvećoj meri studija karaktera, perfektno uparuje glavnog junaka sa glavnim negativcem da se izmešaju visoki, „marvelovski“ koncept i jedna prizemljena, realistična psihologija prirođenija detektivskom trileru. Hawkeye naime, u ovom miniserijalu kao osnovnu motivaciju ima to da smrsi konce opasnom gangsteru sa natprirodnim moćima (The Hood Briana K. Vaughana) koji nije moćan samo zbog svog demonskog plašta već i na ime novca i uticaja u njujorškoj policiji i pravosudnom sistemu. Ovo je sasvim na drugoj strani od avantura vezanih za Celestialse u Avengersima, recimo, ali Rosenberg Hawkeyeja upravo piše kao heroja koji pokušava da nađe svoju nišu. Čitav serijal je, pokazuje se, hronika pada jedne i inače ranjive ličnosti koja, gonjena odgovornošću (što po definiciji ide uz superheroje) razara ne samo svoj socijalni krug podrške već i dobar deo sopstvenog etičkog svetonazora, ne bi li trijumfovala nad „velikim zlom“. Nešto što počinje kao vedra, momačka zajebancija sa malo pesničenja pa malo zezanja na dobrotvornom koktelu na Menhetnu, pa malo „porodične“ atmosfere i zezatorskog seksa do kraja se izmeće u veoma šekspirovski intoniranu tragediju u kojoj se, bogami i gine. Iako Schmidtov crtež čuva stilsku i pripovednu konzistenciju do samog kraja, upada u oči koliko u finalu priče ima crvene boje i krupnih kadrova i kada Hawkeye završava pripovest brutalnim padom kroz prozor na njujorški asfalt, sa kišom srče, ovo je teško ne videti kao daleku, godinama naslućivanu završnicu prvog kadra prve epizode koju su Fraction i Aja uradili pre pola decenije u kojoj pomalo samozadovoljni a svakako kočoperni Hawkeye pada sa zgrade i ponaša se kao da to nije problem i kao da se to njemu događa svakodnevno. Ovo je bio ikonički prizor i dao Hawkeyeju atmosferu te neke moderne „swashbuckling“ pustolovine a Freefall je dekonstrukcija ovog koncepta koja je, a ovo je važno, ne samo dosledna po motivima i tonu već i poštena prema samom glavnom junaku.

Hawkeye se ovde ne ponaša „izvan karaktera“, naprotiv, Rosenberg i Schmidt mu ovde zapravo daju više karaktera nego što inače dobija u Avengersima naslanjajući se na rad ne samo Fractiona i Aje nego i onog što je Kelly Thompson radila sa West Coast Avengers i ovde je Hawkeye tretiran kao „prava“ osoba baš zato što je u pitanju superheroj sa stvarnim civilnim životom, romantičnim vezama, ali i prijateljstvima koja sežu izvan superherojske zajednice. Naravno, na drugoj strani su The Hood, Kingpin, Skrullovi, Count Nefaria, Bucky, Hawkeye, Ronin, Captain America, LMD-ovi, Spajdermen… i Schmidt i Rosenberg perfektno uvezuju jedan prizemljeniji ton priče sa urnebesnim superherojskim kaleidoskopom kostima, inteligentnih robota, vanzemaljskih menjača oblika, demona i čarobnjaka tako da se dobije jedan tonalno konzistentan narativ.

Ovo sve je trebalo pogoditi, naravno, jer u suštini Hawkeye: Freefall nije puka priča o čoveku-koji-se-plaši-da-nije-dovoljno-superheroj pa to preterano kompenzuje već i jedna dublja analiza toga donose li superheroji korist svojim fiktivnim društvima, je li njihova naglašena etika zapravo ugođena sa etikom društva, umeju li oni da budu heroji zajednice ili samo neke tamo ikone koje negde tamo, daleko od očiju, kao, spasavaju svet.

Na primer, u pomenutom odjeku Green Arrow, Hawkeye u ovom stripu ima mnogo novca koji će pokušati da upotrebi da iskoreni društvene probleme koji ovisnike o psihoaktivnim supstancama drže u socijalnom stuporu i gone u zločin. No, sam Hawkeye se ovoga ne bi setio da se u jednoj sceni ne pojavi upravo gorepomenuti Luke Cage, heroj sa tradicionalno dobro postavljenim prstom na bilu zajednice koji sa puno prezira priča o novom superheroju što mlati prodavce droge i kaže da taj verovatno samo voli da prebija sirotinju: „Ako želi da stvarno pomogne komšiluku, treba da pomogne ljudima koji su navučeni na drogu, ne samo da mlati likove koji to đubre prodaju“. Kada Cage pohvali Bartona za učestvovanje u dobrotvornoj priredbi prethodno veče, Barton postiđeno promrmlja da je to prevashodno uradio da impresionira svoju devojku. Nekoliko scena kasnije, Barton ulazi sa torbom novca u bolnicu na Aper Ist Sajdu i sav važan objašnjava upravi da hoće da finansira otvaranje centra za odvikavanje jer „Ako želimo da stvarno pomognemo komšiluku, treba da pomognemo ljudima koji su navučeni na drogu, ne samo da mlatimo likove koji to prodaju“.

No, strip se završava u malom krugu likova, tučom, besom i bukom: scenario kao da hoće da nam kaže da gestovi, ma koliko da su dobronamerni, nisu isto što i život posvećen pomaganju i da je superherojski način, kao što Hawkeye do kraja pokazuje, maltene identičan načinu (super i ne-super)kriminalaca, samo sa promenjenim predznakom: i jedno i drugo su prečice do nekakvog cilja ali ne i etički održivi koncepti.

Naravno sada sve ovo zvuči užasno ozbiljno i tmurno, ali Hawkeye: Freefall je strip od koga su mi sa čitanjem praktično svake epizode bukvalno išle suze od smeha a ženu sam svakihpet minua iritirao prepričavajući joj table i gegove na njima. Rosenberg i Schmidt veoma dobro razumeju prirodu superherojskog stripa koji je suštinski sav ozbiljan i važan ali se oblači u apsurdno šarene, sumanute odore pa je i Freefall delo koje u punoj meri koristi ne samo tu po prirodi stvari smešnu tenziju između ozbiljne filozofske (ili makar sociopolitičke) analize i jednog dobronamerno infantilnog mizanscena, već i karakterizaciju Clinta Bartona da nam pruži prave bisere superherojske komedije. Pomenute dve scene u kojima se diskutuje o pomaganju ovisnicima umesto pukog premlaćivanja dilera? Urnebesno smešne, i jedna i druga, sa Bartonom koji svoju pravu prirodu prepunu protivrečnosti, infantilnih nagona i sumnji u svoju vrednost krije uvežbanim filmskim bravadom i poziranjem. Ovo je strip koji svog protagonistu duboko voli ali ga voli kao jedno kompleksno i nesavršeno ljudsko biće i nimalo se ne stidi da ga razobliči kao loptu konfuzije, stida, kajanja, žudnji… A kako sve to dolazi iz pozicije ljubavi, tako je i humor dobronameran, snažan, ali lišen cinizma i mračnjaštva.

Ljubitelji akcije će takođe svakako doći na svoje sa mnogim scenama u kojima se pojavljuje Ronin i strip savršeno menja atmosferu kada je to potrebno, prelazeći iz college-humor komedije u krvavi akcioni triler, samo da bi bez greške umeo da pivotira kada je potrebno, pokazujući da imamo jedan isti lik u centru i komedije i trilera i tragedije, ukazujući na njegovu kompleksnost i, posredno, na kompleksnost svih nas sa konfliktnim željama i nagonima, izgrađenim etikama ali i urođenim žudnjama. Opet, i ovo se posreduje kroz lak, izuzetno efikasan narativ gde se Rosenberg i Schmidt skladno dopunjuju. Ponekad je humor u samom dijalogu, kao u prvoj epizodi kada The Hood i Hawkeye u Hoodovoj limuzini diskutuju da li je Barton Hooda udario na kvarno ili ne, a ponekad je prelazak iz vrlo ozbiljnog žanrovskog trilera sa prolivanjem krvi i oštrim sečivima u nežnu, osećajnu studiju karaktera signaliziran samo izrazom lica glavnog junaka. Uz funkcionalan letering Joea Sabiana koji se odlično dopunjava sa Schmidtom, pazeći da bojama i strateški pozicioniranim zvučnim efektima bude nenametljivi saputnik dinamičnom crtežu, Hawkeye: Freefall je strip za strip-sladokusce, superherojska priča koja svoje likove ceni i voli ali ih ni ne štedi i dopušta im da greše i da greške ostanu permanentni delovi njihove karakterizacije*, sve to pričajući kroz hitru kmediju, lakonogu akciju i, kada je potrebno, tešku, masivnu ali idalje elegantnu dramu. Najviše preporuke.

*Makar do sledećeg serijala koji će možda pisati neko drugi

Drugi serijal izdao je DC, sa početkom datiranim na Jul 2019. godine i uspelim završetkom dvanaestim brojem u Julu ove. Superman’s Pal Jimmy Olsen je propustio samo jedan mesec tokom pandemije, April 2020. Godine, prilagođujući se DC-jevom rešavanju da distribuciju sopstvenih izdanja uzme u svoje ruke i napusti tradicionalnu dustributersku mrežu Diamond Comics koja je sa prvim mesecima pandemije digla ruke od posla i ostavila izdavače ali i, važnije, strip-prodavnice širom Amerike na proverbijalnom cedilu. Utoliko je ovaj ekstravagantni maksi-serijal imao i puno sreće da ga je DC-jeva korporacijska amrela zaštitila od velikih kašnjenja ili otkazivanja u nekakvom pandemijskom stezanju kaiša ali, da budemo iskreni, da je krenuo sa izlaženjem samo nekoliko meseci kasnije, pitanje je da li bi ikada došao do kraja s obzirom na seču koja je letos usledila u DC-ju i koja, reklo bi se, signalizira da se izdavač sve više okreće na drugu stranu od tradicionalnih tekućih mesečnih serijala i da će se sreća tražiti u nekim prestižnijim formatima sa manje serijala, ograničenog trajanja, koje će raditi viđeniji autori.

No, na neki način, Superman’s Pal Jimmy Olsen je istovremeno i privju upravo ovog formata. Ako smo tokom poslednje godine gledali kako nekada glavne uzdanice DC-jevog mesečnog izdavaštva prelaze (ili najavljuju prelazak) iz mesečnog rada na mini i maksi serijale kojima se unapred zna kraj (pričamo o imenima poput Granta Morrisona, Scotta Snydera, Toma Kinga pa, sada, reklo bi se i Briana Bendisa) onda je Superman’s Pal Jimmy Olsen praktično ogledni primer kako ovako nešto može da bude uspešno, kako sa strane uzimanja klasičnih likova iz Srebrnog doba i pokazivanja da mogu da budu relevantni i danas, tako i sa strane ostavljanja jednog snažnog autorskog pečata u nečemu što je strip pravljen u samom srcu korporacijske tmine.

Naravno autori ovog maksi-serijala su imali solidnu preteču u svom poduhvatu. Superman’s Pal Jimmy Olsen bio je strip koji je u svoje vreme simbolisao slobodnu kreativnu dimenziju Srebrnog doba, uzimajući nominalno „ozbiljan“ Supermenov mizanscen i onda mu dodajući komedijaški spinoff u kome je glavnu ulogu igrao pouzdani sajdkik, Jimmy Olsen, novinski fotograf i kolega Supermenovog alter-egoa, Klarka Kenta. Superman’s Pal Jimmy Olsen je krenuo sa izlaženjem 1954. godine ali je do kraja šezdesetih pao na niske grane, postojano se držeći samog dna lestvice po prodavanosti. Kada je Jack Kirby došao u DC, insistirao mu je da mu se da ovaj najslabije prodavani serijal kako bi mogao da eksperimentiše sa svojim idejama a da ne ugrozi ni prodaju ali ni nečiji posao – kreativni se tim na ovom magazinu ionako stalno smenjivao jer su razni scenaristi i crtači odrađivali smene u rovovima. Kirby je od ovog serijala, tipično, napravio urnebesnu avanturu koja je i za njegov i širi DC kanon bitna i po tome da su unjoj udareni temelji za neke koncepte Četvrtog sveta (Darkseid se, recimo, prvi put pojavio u ovom serijalu) i gurao ga je do 1974. godine kada je magazin spojen sa još dva druga magazina u Superman Family koji će trajati do 1982. godine.

„Nastavljati“ Kirbyjev rad nije lako i tokom poslednjih decenija smo imali zanimljive napore u vidu, recimo, Morrisonovog Final Crisis i Multiversity ili urnebesnog Imageovog Gødland što su ga radili hipertalentovani Joe casey i Tom Scioli. No, ovaj „novi“ Superman’s Pal Jimmy Olsen, zapravo, ne preuzima od Kirbyja mnogo toga. Ovde se ne koriste Kirbyjevi zapleti niti se kopira Kirbyjev distinktni stil, bilo pripovedni bilo grafički. Novi Superman’s Pal Jimmy Olsen je svakako omaž stripovima Srebrnog doba ali od Kirbyja on pre svega preuzima licencu da se bude nesputano maštovit i da se bez mnogo brige za širi kontinuitet ili, čak, ton koji vezujemo za aktuelnog Supermena, kreira nešto decidno „autorski“ i sopstveno.

Naravno, to je moguće kada imamo autore ovakvog kalibra. Matt Fraction je posle odlaska iz Marvela dosta godina radio nesuperherojske stripove i i sada ih radi paralelno sa pisanjem za televiziju, a Superman’s Pal Jimmy Olsen je, reklo bi se, pokazni primer pod kakvim uslovima on želi da se bavi superherojskom građom. Steve Lieber je, subjektivno, jedan od najboljih crtača koji su radili u američkom stripu poslednjih desetak i kusur godina, čije su saradnje sa Nickom Spencerom bile uglavnom urnebesno fantastične. Kako je Spencer sad zauzet Spajdermenom, Lieberovo uparivanje sa Fractionom nam je donelo verovatno najfiniju superherojsku komediju u poslednjih par godina, oslanjajući se u ogromnoj meri na Lieberovo majstorstvo u pripovedanju, kreiranju tona, njegovu sposobnost da varira stil i dinamiku onako kako atmosfera zahteva. Ogromne digresije i flešbekovi u radnji koje je Lieber crtao sarađujući sa Spencerom na Superior Foes of Spider-man i The Fix sastavni su deo i Superman’s Pal Jimmy Olsen, sa Fractionom koji kao da se ponovo priključio na onaj isti izvor kreativne energije što ga je napajao kada je radio Casanovu, nezavisni serijal što mu je i izboksovao ugovor sa Marvelom. Utoliko, Superman’s Pal Jimmy Olsen nije samo urnebesan strip, već urnebesan strip koji iznenađuje na svakom zaokretu, u punoj meri prisvajajući kreativne licence Srebrnog doba i neizgovoreni zavet da se suspenzija neverice očekuje na mnogo višem nivou nego kod „normalne“ spekulativne fikcije i da su kontinuitet, kanon ili čak, puka narativna konzistencija u okviru jednne jedine epizode samo dosadne prepreke koje se sevap zaobići da bi se plasirala najnovija luda ideja koja vam je pala na pamet,* ali i pažljivo konstruisan kreativni rad koji do kraja pokazuje da ima internu logiku ma koliko stvari na početku nasumično izgledale.

*već u broju 133 originalnog serijala, prvom koji je Kirby radio sa Vinceom Colletom, Supermen će u jednom trenutku skoro manifestno pomisliti „There are no rules here. This is a place of complete anarchy.“ pre nego što ga banda na motorima koju predvodi sam Jimmy Olsen okruži svojim mašinama a zatim obeznani hicem iz nekakvog svemirskog pištolja.

Ovo je i meni najdraža forma energije u pripovedanju, haoidan, haosu nalik format koji iznenađuje skoro nehajnom kreativnošću na svakom koraku da bi do kraja pokazao da se končići IPAK, nekako povezuju i da postoji narativ, pa, uh,i poruka. Sedamdesetih je u Evropi tako nešto radio Giraud, a u Americi Kirby. Fraction i Lieber se vode istom kreativnom filozofijom i Superman’s Pal Jimmy Olsen kreće iz gotovo čistog haosa, flešbekom čak u osamnaesti vek kada su temelji grada koji će postati današnji Metropolis tek postavljani, a odmah zatim brzim rezom u Zemljinu orbitu iz koje Jimmy Olsen treba da skoči na površinu planete, a na zahtev jednog od gledalaca njegovog JuTjub kanala, bez padobrana ali sa ubrizganim stem-ćelijama koje je donirao Metamorpho a koje treba da mu pomognu da opasni skok preživi. Naravno, stvari kreću naopako od samog početka, Supermen mora da se umeša i spase svog ortaka Džimija, ali u procesu padanja i spasavanja strada ogromna statua Lava, „Monarh Metropolisa“, voljeni turistički hotspot, zbog čega Perry White, Olsenov urednik preti otkazom mlađanom fotografu sve dok mu kolega iz aj-tija ne pokaže cifre. „I’m a newspaperman, I.T. Mike, I don’t speak spreadsheet? What am I looking at here?“ pita Perry White i dobija objašnjenje da dok štampani mediji nastavljaju da umiru, Olsenovi šašavi videoklipovi ostaju jedini deo produkcije Daily Planeta koji zapravo firmi donosi novac.

„Jimmy Olsen JuTjuber“ ili „Jimmy Olsen Influencer“ deluje kao vrlo solidna podloga za modernu komediju smeštenu u Spermenov univerzum – pogotovo sa samim Supermenom, odnosno Klarkom Kentom koji na istoj tabli, nešto niže, ruši četvrti zid i namiguje čitaocu, ali ovo je samo delić guste tapiserije urnebesa, humora ali i saspensa koju Fraction i Lieber kreiraju kroz dvanaest epizoda. Superman’s Pal Jimmy Olsen nije samo dobronamerna zajevancija na temu današnje popularne kulture i klinaca koji gutaju viralne klipove već iznenađujuće kompleksna pripovest o dve porodice čije rivalstvo definiše dinamiku rasta Metropolisa već stolećima, o plaćenim ubicama koje su na zadatku da Jimmyja Olsena izbrišu sa lica planete, o komplikovanom gambitu Leksa Lutora da preuzme još veću kontrolu nad gradom i svoj metastatski, beskrupulozni kapitalistički biznis uveže sa javnim dobrima tako da nikada više ne mogu biti razdvojeni, o porodičnim trvenjima i pitoresknim karakterima (Džimi ima sestru koja je cenjeni autor nezavisnih filmova* ali i brata koji je… budala), o brakovima sklopljenim na drugim svetovima i interplanetarnim invazijama koje oni izazivaju, o naučnicima koji se spuštaju u ponor crnih rupa i opskurnim superherojima iz osamdesetih kao što je Arm-Fall-Off Boy**, ali i inovativnim superzločincima kao što je, er, Porcadillo.***

*karijera za koju se, ne zaboravimo, Fraction originalno školovao

**poznat pravim ljubiteljima Lige Superheroja

***koji je, nagađate, svoj identitet zasnovao malo na armadilu a malo na, er, bodljikavom prasetu

Sve to je, kako se i iz ovako nasumičnog sižea vidi, sasvim sklono da završi u nerazaznatljivom haosu i to što Superman’s Pal Jimmy Olsen nije samo serija nepovezanih gegova i fora na prvu loptu možemo da zahvalimo paklenom intelektualnom radu koji su Fraction i Lieber uložili da strip obdare zaokruženim zapletom i raspletom što do čitaoca stiže posredstvom gomile kulminacija i preokreta koji su potpuno zarađeni i u punom smislu funkcionalni. Ovo je, na kraju se ispostavlja, i krimić i poučna socijalna literatura sa masom relatabilnih, finih likova, iako nam od samog početka i jezik kog Fraction koristi i stilizovan, često karikaturalan Lieberov crtež sugerišu da će ovo u najboljem slučaju biti farsa.

Farsične energije ovde ne manjka, ali Superman’s Pal Jimmy Olsen na kraju ispada strip sa dubinom, u kome svaka digresija, a ima ih zastrašujuće mnogo, svaki nacifrani Fractionov uvod ne samo za epizodu već i za odvojene set pisove unutar epizoda gde se obraća direktno čitaocu i smišlja nove načine da opiše protagonistu u skladu sa tonom sledećih par tabli, svaki inovativno dizajniran logo za ovakve uvode, sve to ima svoje mesto u konačnom razrešenju misterije za koju nismo isprva sigurni ni kada je počela. Iako je dvanaestodelni format bio od velike pomoći autorima da rasporede motive i daju sebi odvojene celine u kojim će se pojedinačnim od njih pozabaviti, kod čitanja je zgodno ako možete da sve prođete u kontinuitetu jer vam tako neobjašnjive, apsurdističke situacije iz prvih nekoliko epizoda postaju jasnije a njihov značaj za celokupni narativ očigledniji kada kasnije epizode izgrade dovoljno konteksta za to.

Utoliko, Superman’s Pal Jimmy Olsen je i ono što biste u nekom savršenijem svetu nazvali grafičkim romanom, strip koji nedvojbeno profitira od epizodne, sekvencijalne strukture pripovedanja i unapred poznatog broja stranica, ali i narativ koji sebe od početka doživljava kao celinu u kojoj se može eksperimentisati sa formom i sadržajem, uvaljujući visoki bulgakovsko-mjevilovski koncept sred „običnog“ žanrovskog programa zato što imate poverenja da će snaga  kreativnosti čitaoca provesti kroz ostvrca nejasnoće do konačne isplate u kojoj sve postaje jasno i sve veze između na početku naoko nasumičnih motiva isplivaju na površinu.

U tom smislu, ovo je verovatno najbolji Fractionov superherojski rad do sada sa besprekornim korišćenjem klasičnih, svima poznatih supermenovskih (i džimiolsenovskih) motiva da se anarhična energija Casanove kanališe kroz prepoznatljivo srebrnodobnu formu i kreira nešto divno i unikatno u današnjem superherojskom stripu. Lieber sa svoje strane prosto dominira na najvišem nivou. I Superior Foes of Spider-man i The Fix su bili fantastično nacrtani stripovi sa vrhunskim vizuelnim humorom i komedijaškim tajmingom ali rad u samom srcu mejnstrim superherojštine, pa još u autnomnoj zoni koju je izborio Kirby je crtaču očigledno dao posebnu inspiraciju. Ovo je naprosto genijalna sinergija ideja i egzekucija, reči i prizora, sa Lieberom koji će od jedne Fractionove rečenice koja postavlja vic napraviti čitavu tablu urnebesnih flešbek pančlajna. Lieber crta u urednom, geometrijski pravilnom lejautu, što je svakako jedan od razloga što ga toliko volim, ali unutar samih kvadrata je razularen na nivou ideja, čuvajući, ipak, u svakom trenutku čistotu i jasnoću pripovedanja. Ovo je strip gde je ideja konzistencije tona bačena kroz prozor već u prvih nekoliko strana, a da autori ipak uspevaju, koristeći neverovatnu količinu omaža, citata i aluzija, da im je opšti ton sve vreme sasvim dosledno jasan, i da se nikada ne izgube u vrtlogu postmoderne reciklaže. Tako, recimo, epizoda devet počinje peanuts-ovskim flešbekom na detinjstvo Olsenovih, nastavlja se bizarnim origin storyjuma Arm-Fall-Off-Boyja i Porcadilla, da bi poslednja trećina omažirala džemsbondovski Casino Royal mizanscen u kome Fraction i Lieber savršeno prikazuju kompleksnost Olsenove persone: entuzijazam i smelost da se isproba BAŠ SVE što će doneti priču koja bi mogla da bude zanimljiva i shvatanje da on zapravo ne zna baš mnogo toga ni o čemu. Kada krupije za stolom gde se igra holandska bakara kaže da je klađenje završeno a Olsen, koji je pre toga naglas lupio prvu cifru što mu je pala na pamet, intuitivno sledeći Lutorovo izgovaranje broja sedamnaest, sav zabrinut kaže „Čekajte, mi smo se to sad kladili?“ ovo je dopadljiv geg ali i karakterizacija Jimmyja Olsena za dvadesetprvi vek koja je tako prirodna i tako usklađena sa onim što je bilo u prošlom veku da je skoro razjarujuće da je trebalo čekati da se Fraction i Lieber vrate superherojskom stripu pa da dobijemo ovako svež talas kreativnosti i energije u stripu koji jeste-Supermen-ali-nije-Supermen.

Svakako treba pomenuti i izvrsne kolore Nathana Fairbairna koji Lieberovim crtežima daju živost bez toga da im oduzimaju tu kristalnu jasnoću neophodnu kada crtač, recimo, u šest panela promeni šest vremena i mesta, dok je letering Claytona Cowlesa priča za sebe sa masom originalnog dizajna potrebnog za svaku novu celinu unutar svake epizode kako bi se naslovima, imenima na „špici“ i samim Fractionovim uvodima dao svaki put poseban identitet. Kirbyjev legat zahteva talenat, da, ali, sledeći Edisonovu formulu, i puno krvavog rada.

Svakako, Superman’s Pal Jimmy Olsen je savršen spoj talenta i krvavog rada, ali i spoj autorskog pristupa sa vrlo korporativnim, vrlo „neautorskim“ materijalom koji je nekada davno bio samo način za popunjavanje mesečnog prihoda i nikako medijum za velike, nesputane ideje i kreativnost. Kirby je bio onaj koji će pre pola veka kalup razbiti u paramparčad i „osloboditi“ Jimmyja Olsena ali su Fraction, Lieber i saradnici pokazali da su ga u punoj meri dostojni, odvodeći mladog fotografa u sasvim drugom smeru, čuvajući nevinost divlje kreativnosti ali pazeći i da kažu nešto svoje i sebi značajno. Ukoliko to do sada nije postalo jasno: ovo je obavezno štivo.

Pročitani stripovi: November, Afterlift i The Weatherman

Pre neki dan je drug Truman počeo sa nama da deli svoje utiske o serijalu Sex Criminals a ja sam kao nekakav sikofant krenuo da hvalim njegove autore, Matta Fractiona i Chipa Zdarskog. Kao nekom magijom, poklopiće se da danas u pregledu najsvežije pročitanih stripova pišem o novim radovima ove dvojice vedeta nezavisne scene (a koji, doduše, rade i visokoprofilne stripove za Marvel i DC u ovom trenutku, Fraction na Jimmyju Olsenu, Zdarski na Daredevilu). Alah, zaista, ponekad sve to tako uredi.

Prvi na redu za danas je November, odnosno prvi tom trodelne priče pod ovim nazivom a koji se, taj prvi tom, zove November: Vol. I: The Girl on the Roof.

The Girl on the Roof je, prikladno, i izašao još u Novembru, i bilo bi vam oprošteno ako biste, poneseni atmosferom i tim podnaslovom, pomislili kako je u pitanju nekakav romantični zaplet. Fraction je spisatelj visokog koncepta, svakako, ali on nije morissonovska figura u kojoj su koncepti uvek u prvom planu a unutarnji život protagonista sekundaran, niti je ellisovski cinik koji bi ljubavnu priču mogao da zamisli samo kao farsu. Sve je to sasvim tačno i ja vam čestitam na ovom sasvim racionalnom i, uostalom, oštroumnom toku misli, ali bili biste sasvim u krivu. The Girl on the Roof i November uopšte predstavlja povratak Matta Fractiona žanru mračnog, noar krimića kakav je znao da skuva na početku svoje strip-karijere.

Zaista, Fractiona publika koja ga zna od pre njegovog rada za Marvel pamti najpre po kolumnama za Comic Book resources i ranim Image radovima poput Five Fists of Science i Casanova. Ovaj potonji će svojom intenzivnom maštovitošću i izrazito leftfield interpretacijom špijunske matrice biti i Fractionova karta za ulazak u Marvel gde je radio i neke visokoprofilne serijale (prevashodno Hawkeye, Uncanny X-Men i Invincible Iron Man) pre nego što se, nakon Fear Itself najstrašnije smorio i rešio da jedno vreme radi samo creator-owned stvari. Sada je, čini se, ovaj talentovani scenarista našao dobar balans pa radi i za DC i za Image u pauzama pisanja televizijske serije koju sa suprugom Kelly Sue DeConnick radi za Legendary.

Elem, November je, dakle, krimić donekle zaista po uzoru na Last of the Independents koga je još  2003. godine Fraction uradio sa Kieronom Dwyerom za kalifornijski AiT/Planet Lar. Iako se, naravno, vide skoro dve decenije razvoja Fractiona kao mislioca i Fractiona kao zanatlije, još je Last of the Independents imao u najavi specifičan način na koji ovaj autor vidi krimić, sa posebnom pažnjom posvećenom atmosferi i prostoru potrebnom likovima za refleksiju.

November: Vol. I: The Girl on the Roof za razliku od Last of the Independents nije strip sa jednom pomalo romantičnom slikom kriminala i kriminalaca. Ovde nema tog duha nemira i nesputane slobode koja, eto, ima neku svoju cenu a koji je krasio rani Fractionov rad. The Girl on the Roof je definisan svojom teskobom, urbanom paranojom, osećajem bezizlaza. Ovo je osamdesetak strana stripa koji počinju slikom ograde napravljene od gvozdene mreže, a nastavljaju se poemom „No!“ engleskog pesnika Thomasa Hooda napisanom jedva godinu dana pre Hoodove rane smrti 1845. godine, a što je nastupila nakon nekoliko godina provedenih u ozbiljno narušenom zdravlju. Pesma „No!“ govori o Novembru u Londonu, magli i smogu od kojih se ne vide ni Mesec ni Sunce, gde nema ni leptira ni pčela, ni voća ni cveća ni ptica i mada se strip November dešava u Americi (sudeći po urbanim prizorima koje Elsa Charretier majstorski predstavlja – negde na istočnoj obali) a maglu zamenjuje kiša, teskobnost Hoodove poeme je uredno prisutna.

The Girl on the Roof je izuzetno intrigantan rad jer njegovi autori uspevaju da priču samo započnu, ni slučajno razviju, kroz četiri vinjete o četvoro likova koji su, to je sasvim jasno, povezani zajedničkim zapletom, a da nam taj zaplet prikažu samo u najnascentnijoj formi. Utoliko, o čemu se u November radi još uvek ne znamo, ali intriga postoji i interesovanje da vidimo šta će biti dalje je na visokom nivou.

Fraction i Charretierova idu na vrlo „indi“ senzibilitet pričajući veliki deo narativa kroz dvanaestopanelne mreže na svakoj tabli. Ovo je veoma usitnjena, intenzivno fragmentirana forma pripovedanja u kojoj delići scena i misli slede jedni druge, često ne u hronološkom redosledu već više po principu slobodnog asociranja, dajući nam priču ne onako kako se odvijala nego onako kako umovi protagonista skaču sa krešenda na krešendo u njoj, smenjujući emotivne uzlete besa, stida, krivice, tuge, kroz slike, često za sebe sasvim nejasne, i komadiće teksta koji daju samo sentiment a skoro nimalo konteksta. Ovo, da se razumemo, može da bude naporno ili iritirajuće za manje strpljivog čitaoca, pogotovo jer je, kada pročitate ceo prvi tom, jasno da će kontekst biti razotkriven najverovatnije tek u finalnom tomu trilogije, ali autori svoje majstorstvo demonstriraju i tako što, poput neke jako iskusne striptizete, veoma dobro odmeravaju koliko mogu da nam pokažu da bismo ostali užasno napaljeni a da se money shot odlaže na čitavih godinu dana.

Konkretno, prva od četiri vinjete se tiče titularne „devojke na krovu“, Dee koja dobija posao o kakvom je mogla samo da sanja i koji se, kako i kaže njen tajanstveni poslodavac, Mann može opisati sledećim rečima: „Suviše dobro da bi bilo istinito? Ne. Suviše dobro da bi bilo legalno? Svakako.“

Dee je angažovana zbog svoje ljubavi ka enigmatici i britkog analitičkog uma ali njen novi posao je vrlo banalan – mada dobro plaćen, no, Dee će brzo otkriti da novac ne donosi i sreću. Najveći deo njene prve vinjete nam pokazuje isečke njenog života koji je ispunjen frustracijom i sukobima tako da su kratki uvodni i završni momenti razgovora sa poslodavcem, kao uokvirujući segmenti ovog prvog toma način da nam se sugeriše dramatična promena koja se ne tiče samo Dee, ali o kojoj do kraja nećemo mnogo saznati.

Ono što hoćemo saznati je da ovde ima i drugih likova i posebno su dve središnje priče primeri majstorskog preplitanja veoma malog, skoro banalnog zapleta u kome dve žene koje se ne znaju dolaze u kontakt jedna sa drugom, a sa bogatim i dubokim karakternim radom koji ovde odrađuje najveći deo posla. Nakon što zaklopimo The Girl on the Roof i dalje ne znamo šta se događa ali imamo likove u koje smo jako investirani jer smo sa njima proživeli nekoliko sati traumatične, dramatične noći ispunjene naporima i stresom, i imamo obrise zavere koja nam se pokazuje samo u parčićima i u pokretu, ali nas nepogrešivo hvata na udicu i vuče unapred.

Charretierova – nakon radova za velike kuće na Harley Quinn, Bombshells, Unstoppable Wasp itd. – ovde odrađuje najveći deo najtežeg posla sekući priču na parčiće i praveći zastrašujuće brze i smele rezove, prebacujući nam fokus pažnje na sasvim druga mesta, predmete i likove usred nedovršenih misli i još uvek tekućih rečenica, kako bi nas držala u sinhronizaciji sa razbacanim umom protagonistkinje Dee. Dvanaest panela po strani je, naravno, pakao za svakog crtača i Charrtierova uspeva da skoro pa thumbnail-art pretvori u funkcionalni narativ dinamičnim radom „kamere“ i pažljivom obradom likova koji su svedeni na ikoničke, funkcionalne i izražajne elemente, sa samo najneophodnijim elementima pozadine. Ritam od četiri panela po kaišu se prekida i lomi onako kako je potrebno udarati akcenat u izražavanju trenutne misli, a ovo izuzetno dobro predstavlja i afekte protagonista, zamenjujući potrebu da se tekstom ili prenošenjem kamere na neko drugo mesto dodatno „objašnjava“ šta se događa, November je strip intenzivno usredsređen na to kako protagonisti doživljavaju okruženje radije nego na samo okruženje, a uz sve prikladne napomene o nepouzdanom naratoru koje ovo podrazumeva.

Ovo je, dakle, veoma impresivan rad i svoje autore prikazuje na vrhuncu njihovih profesionalnih karijera, ali svakako mu treba prići dobronamerno i sa strpljenjem. November svoj rasplet, pa, iskreno, čak ni zaplet, neće pokazati u prvom tomu i mada je drugi zakazan za Maj, videćemo koliko će aktuelna svetska kriza da ove planove poremeti. Opet, na čisto pripovednom nivou, nemoguće je ne diviti se tome kako The Girl on the Roof rukuje likovima, protokom vremena, „osećajem“ grada, pomenutom teskobom koja nije samo predmet kriminalističkog zapleta već i sasvim svakodnevnih problema likova koji žive u istom gradu, u različitim socijalnim krugovima, pa i različitim klasama. Iako je November „očigledno“ krimić, on je istovremeno i humanizovan rad, onako kako određeni nezavisni stripovi skoro programski umeju da budu, bežeći od ikoničkih likova „većih od života“ i pokazujući nam ranjivo ljudsko telo i dušu (sama Dee, recimo, ne samo da je socijalno neuklopljena lezbijka koja ide po striptiz barovima i kiti sisate plseačice dolarima, već i hoda sa štakom).

Fraction ovde vrlo iskusno razume kada je potrebno da se oglašava a kada treba da ćuti i da pusti druge da rade svoj posao. Njegovi dijalozi su uvek bili efikasni, Fraction je rano u svojoj karijeri sebi zadao maksimum reči koje likovi smeju da imaju na stranici, a ovde se najviše usredsređuje na davanje samo najosnovnijih informacija o kontekstu (fragmenti sećanja Dee) i dijaloških razmena koje su u jednakoj meri bitne za karakterizaciju koliko i za teranje radnje napred. No, opet, on zna da Charretierova na crtežu i Matt Hollignsworth na koloru mogu da urade više slikama nego on sa hiljadu reči pa je „krimi“ senzibilitet stripa velikim delom njihova zasluga. Hollinsgworth ovde pokazuje koliko je spretan i kada na meniju nije bogati, topli kolor za koji smo ga toliko hvalili prošle nedelje na Seven to Eternity. November ima tu atmosferu hladne, jesenje noći u gradu, kiše i tmine i Charretierova već veliki deo te atmosfere kreira dubokim, crnim senkama i odsusttvom svetla i detaljnih pozadina. Hollihgsworth onda na to dodaje smirene, uzdržane tonove, bez gradijenata, dajući svemu veoma „stripovski“ ali i veoma „noar“ ugođaj. Leterer Kurt Ankeny je onaj ko ovde može da izazove najviše kontroverze i mrštenja s obzirom da je njegov – reklo bi se ručno rađeni – tekst vrlo karakteran ali ne lak za čitanje. November je strip u kome nema „stripovskih“ stilizacija u prikazivanju scena, nema ispisanih zvučnih efekata niti teksta koji ispada iz balončića ili menja font tako da Ankeny radi mnogo sa jako ograničenim alatom i meni se, na posletku, dopada kako se uklopio u ovaj ansambl.

November je, dakle, fascinantan projekat i baš ono što nam od Image Comicsa treba sada kada Vertiga više definitivno nema. Uz upozorenje da ovde pričamo o dugorčnoj investiciji pažnje i interesovanja, dajem najtopliju preporuku za čitanje.

A onda da vidimo šta je u međuvremenu Chip Zdarsky, trenutno veoma cenjen zbog Daredevila i recentnih radova sa Spajdermenom, radio u nezavisnoj sferi.

Ili, da li baš ZAISTA nezavisnoj? ComiXology je, na kraju krajeva, firma koja drži najveći deo tržišta digitalne distribucije stripova i već više od pola decenije je u vlasništvu Amazona. Po „normalnim“, kapitalističkim pravilima, ComiXology je srce korporacijske Amerike, ali po senzibilitetu, pa, recimo da je njihov ComiXology Originals program, u kome već dokazani autori rade originalne stripove za ovaj servis, bliži tim nekim nezavisnim kućama poput Ahoy ili Vault.

ComiXology Originals još uvek nije proizveo nekakav game changer, strip zbog koga će ovaj servis postati nezaobilazan i za najtvrdokornije čitatelje papirnih izdanja – zapravo selekcija mangi koje ovaj servis donosi kao „originale“ je za sada uzbudljvija od „pravih“ originala – ali jeste doneo nove i originalne stripove Richarda Starkinga, Andyja Digglea, pa, evo sada i Chipa Zdarskog.

Zdarsky se, inače, ne zove Chip Zdarsky kao što se ni Matt Fraction ne zove Matt Fraction. Fractionu je pravo prezime Fritchman a Kanađanin Zdarsky se zapravo zove kao kada biste basistu i gitaristu Iron Maiden spojili u jednu osobu: Steve Murray. Ne da je to bitno na nekom kosmičkom planu ali je lepo znati pa i pomisliti da se ni Jason Loo, partner od Zdarskog na projektu Afterlift, verovatno ne zove BAŠ Jason Loo i, kako je u pitanju Kanađanin kineskog porekla, da je njegovo ime kompleksnije i egzotičnije u svojoj originalnoj formi.

Dakle, Afterlift je bio miniserijal koji je počeo da izlazi u Oktobru i nedavno se završio petim brojem da bi ComiXology promptno izbacio i kolekciju koja je u trenutku dok ovo kucam na sumanutom, osamdesetšestpostotnom popustu pa je možete kupiti po ceni jedne jedine epizode od devedesetdevet centi (plus PDV). A vredi.

Afterlift, svakako, nije najbolji strip koji sam pročitao ove nedelje, niti nekakav novi prodor za Zdarskog i Looa ali kao projekat nastao da se zaradi za malo hleba i usput promoviše digitalni distributivni servis originalnim autorskim radom, on je i vrlo prijatan za čitanje.

Sam naziv je igra reči koja spaja engleski izraz za zagrobni život i aluziju na rajdšering servise a u glavnoj ulozi imamo Janice Chen, mladu američku Kineskinju koja je – na užas svoje porodice – batalila studiranje i za život zarađuje (i to JEDVA) vozeći kolima (kupljenim od njenog dela babinog nasledstva) strance u noći. Rajdšering je, naravno, danas kontroverzna tema, spoj ultimativne neoliberalne fantazije o neograničenoj moći i fleksibilnosti tržišta sa socijalnom realnošću u kojoj proletarijat gubi svoju delatnu karakteristiku i pretvara se u sve siromašniji i nemoćniji prekarijat dok firme koje Iz godine u godinu radom gube novac postaju sve bogatije na ime sulude investitorske politike. Afterlift se samo malo dotiče ove dimenzije našeg sveta i brzo se od slice-of-life narativa pretvara u fantastičnu priču o putovanju u zagrobni život i borbi za dušu mlade devojke Suzanne koja je umrla predoziravši se koktelom opioida. Suzanna je (uglavnom) katolkinja i njeno samoubistvo, iako nikog njime nije povredila do sebe, ispunjava kriterijum da demon Dumu dođe i, koristeći Janiceinu uslugu prevoza, poveze je u pakao.

Afterlift je jednostavna, priča koja, bez obzira na svoju potencijalno složenu duhovnu i mitološku zapletenost, zapravo ima u sebi jednu skoro školsku čistotu. U njenom središtu je Janice, ćerka koja je razočarala roditelje, sestra koja je izdala sestru, drugarica koja je odbacila sve svoje prijatelje i Afterlift je, na kraju dana priča kako ona pronalazi veru, ali na onaj najbolji način, kakav drugi vernici uglavnom nemaju prilike da sami iskuse: suočavajući se sa konceptima greha i iskupljenja, pakla, raja i čistilišta i dobijajući priliku da donese odluke koje će na kraju definisati kakva je ona zaista osoba. Zato, na kraju krajeva i imamo umetnost uopšte i strip partikularno, da bismo ovakve priče mogli da pričamo, čitamo i promišljamo – mislim, raj i pakao su, jelte, svuda oko nas a odluke koje donosimo od nas prave njihove arhitekte.

U ovom stripu su stvari, srećom, znatno „žanrovskije“ i dinamičnije od naših svakodnevnih života i kada Janice odluči da Suzanni pomogne ovo podrazumeva sumanutu jurnjavu kolima kroz purgatorijum i sam pakao, borbe mačevima (i pištoljima!!!) sa demonima, susret sa samim Luciferom koji će svoju filozofiju zla objasniti na najjednostavniji, najplastičniji način, ne baveći se partikularnim mitološkim detaljima već demonstrirajući da je zlo, prosto, sila bez kontrole. Tu je i pali anđeo koji nije izgubio svoja krila, a koji je em crn em gej, a što ne samo da podseća da je ovo strip sa kraja druge decenije dvadesetprvog veka gde smo se, hvala Sotoni, konačno odmakli od ideje da je beli, protestantski mitološki i sociološki ključ default pozicija za svu popularnu kulturu, već i šire, služi kao prečica da podseti na taj neki inkluzivni pristup ovoj pripovesti koji autori forsiraju. Glavna junakinja je, na kraju krajeva, Kineskinja čiji su roditelji originalno bili budisti ali je otac posle smrti njene sestre prešao u neki hrišćanski kult koji ga je solidno ošišao za keš i ovo je tako američki stereotip kakav samo pošteni Kanađani mogu da ovako dobro pogode u jednom kratkom, slatkom stripu. Zagrobni život Afterlifta, prigodno, ima formu preseka svih mitologija i verovanja iz istorije sveta, uzimajući partikularna imena i mesta onako kako odgovara onome ko ih u tom trenutku posmatra ali temeljeći se na neprolaznosti ideje da je zagrobni život ono gde se čoveku posle svega meri šta i ko je bio za života i razrezuje po zasluzi.

Utoliko, Janice od devojke što od krivice beži u neodgovornost tokom ove avanture izrasta u nešto više, pronalazeći ne samo svrhu već i svoj poziv i mada ovo nije najelegantnije razrešeno u finalu, jer strip prelazi iz akcione avanture na jednu filozofskiju ravan u samom finalu i to je malo nagao, nezarađen prelaz, opet je osećaj koji sve na kraju ostavlja dobar i filozofski optimističan.

Jason Loo nije mnogo poznat široj publici jer je njegov najveći rad, The Pitiful Human-Lizard (koga sam crta i piše) vrlo „kanadski“ strip i osim njega je najdalje do mejnstrima dobacio radeći jedan tom IDW-ovog Kill Shakespeare. No, za ovog će se momka, sigurno tek čuti jer je Afterlift vrlo siguran i konzistentno ubedljiv rad. Loo nije najdetaljniji crtač svih vremena i Afterlift, kao akciona priča, deluje korektno ali ne nešto ekstra atraktivno. No, Afterlift kao indie ljudska drama mora da ima i protagoniste sa „pravim“ emocijama, sposobnim i da odu u sasvim žanrovske ekstreme komedije i akcije i Loo je ovde na svom terenu. Dok su akcione scene relativno svedene i pripovednu jasnoću često stavljaju ispred spektakla, gluma Loovih likova je ono što upada u oči sa pažnjom koju crtač posvećuje tome da se „normalni“ ljudi u vrlo nenormalnim okolnostima – shvatanja da pakao i raj postoje, da su demoni stvarni a anđeli imaju krila i moćne mačeve – ponašaju uverljivo, onako kako bi slučaj bio u nekom sasvim drugom stripu, recimo, iz pera Terryja Moorea ili Craiga Thompsona. Loo takođe savršeno uklapa sasvim mundane prizore ljudi u odelima, automobila i urbanih četvrti severne Amerike, sa tminom pakla i demonima inspirisanim maskama iz indonežanske mitologije (koje crtač pamti iz kuće svog ujaka). Opet, Loo ne ide na prenaglašenu dramu, rezonujući da strip, radi svog filozofskog poentiranja, mora da izbegne odlazak u „čist“ žanr pa su automobilske jurnjave atraktivne ali ne hipetrofirane po tonu, dok se borbe rešavaju bez previše kinematskih kadriranja i spektakla. Kolorist Paris Alleyne, takođe Kanađanin, afričkog porekla, ovde vrsnim radom oplemenjuje Looov crtež, bojeći toplim tonovima porodične i urbane scene sa početka, prelazeći u snažnije nijanse crvene i žute kada krene demonska akcija, gradeći tmurnu, turobnu atmosferu u paklu pažljivim gradiranjem sive, ljubičaste, tamnozelene i plave i odlučujući se za svetle, vodenim bojama nalik prozračne kolore pred rajskim vratima. Alleyne je mladi umetnik koji je imao tek nekoliko tezgi na naslovnicama za Marvel i Image ali po onome što je tamo pokazao, kao i po koloru za Afterlift, pričamo o čoveku koji će imati izvanrednu karijeru kao kolorist. Paket zaokružuje leterer koga smo prošle nedelje jako hvalili za Grafity’s Wall. Aditya Bidikar se već odavno u mom srcu parkirao sa These Savage Shores i Indus i na Afterlift dokazuje svoju visoku klasu, dinamizujući Loov crtež i dajući svemu potrebni ekspresivni raspon.

Afterlift je, na kraju dana, „mali“ strip, sa jednom jasnom porukom i vrikoprofesionalnom egzekucijom. On neće izroditi serijal niti će njegove likove ljudi nositi na majicama dvadeset godina od sada ali ovo je kvalitetan, fokusiran rad koji se čita lako i pokreće emociju u čoveku. Ponekad je to apsolutno dovoljno.

Za treći strip danas odabrao sam The Weatherman, Imageov serijal koji je krenuo polovinom 2018. Godine i do danas naređao urednih dvanaest brojeva u dve „sezone“. Obe sezone su skupljene u dve fine kolekcije (takođe trenutno na 36% popusta na ComiXologyju ako vam se troše pare) od kojih je druga izašla krajem Februara i ovo je jedan od onih stripova kojima Image podseća na to zašto je u pitanju treći po važnosti – i popularnosti – izdavač u Severnoj Americi. Svakako, Dark Horse ima veću tradicionalnu „težinu“, pogotovo sa imperijom koju je unutar ovog izdavača sagradio Mike Mignola, da ne pominjem reprinte EC-ja i sjajne stvari koje trenutno tamo rade Jeff Lemire i Karen Berger, pretvarajući polako Dark Horse u zamenu za nekadašnji Vertigo itd. ali Image je firma koja i dalje uspeva da lansira najveći broj vitalnih serijala po jedinici vremena, koji će ne samo obeležiti trenutnu strip-epohu već i pružiti pipke dovoljno daleko u mejnstrim da se takmiče sa „velikim“ kolegama što imaju korporacijsku zaleđinu. Naravno da IDW, BOOM!, Dynamite, Vault itd. imaju svoje uspehe, ta pričali smo onoliko i o Locke & Key i o Codi itd., ali Image uspeva da konzistentno porađa visokokvalitetne strip-produkcije koje imaju taj zapaljivi kombo moćnih ideja i jake egzekucije, prikazujući renomirane autore u njihovim najboljim izdanjima (Fraction, Remender, Hickman, Brubaker, Philips, Dragota, Opeña, Warren Johnson…) ali pružajući i ljudima sa nešto manje iskustva priliku da se pokažu rame uz rame sa zvezdama.

The Weatherman je upravo pokazni primer ove Imageove filozofije tretiranja svakog svog stripa podjednako ozbiljno. Njegovi kreatori, Jody LeHeup i Nathan Fox nisu neke velike zvezde u svetu severnoameričkog stripa – LeHeup se do sada prevashodno bavio uređivanjem (radeći za Marvel, između ostalog na ikoničnom Uncanny X-Force) i ima samo jedan prethodni serijal za Image kao scenarista (Shirtless Bear Fighter, naravno), dok je Fox prevashodno komercijalni ilustrator i podučitelj čiji je stripovski CV takođe veoma kratak (pojedine epizode Vertigovog DMZ, jedan miniserijal za Marvel) – ali je The Weatherman serijal visokog koncepta, eksplozivne izvedbe, sa pažljivim uredničkim radom Josha Johnsa koji LeHeupa zna još iz vremena sarađivanja za Valiant i strip koji može da stoji rame uz rame sa uratcima poznatijih kolega.

Image Comics, naravno, nije firma u kojoj urednici mnogo diktiraju šta i kako mora da se radi. Kada nema brige o decenijskom kontinuitetu i likovi i priče su u vlasništvu samih autora, urednik može da se bavi svojim osnovnim poslom, dakle, UREĐIVANJEM materijala, brigom za njegovu unutarnju konzistentnost, ritam, ton i mada u nekim od Imageovih izdanja vidimo da su autori imali mnogo veću moć od samih urednika, čini se da je The Weatherman pokazni primer jednog izvrsno sklopljenog tima na delu gde je svako razumeo šta mu je posao i priču, razbarušenu i nepoćudnu, na kraju spakovao u urednu, visoko funkcionalnu formu.

The Weatherman je, za početak, naučnofantastični strip koji se događa u poznom dvadesetosmom veku. Zemljani su do 2770. godine uspešno kolonizovali najveći deo Sunčevog sistema, sa Marsom koji je bujajuća, vrlo urbanizovana sredina ali i funkcionalnim kolonijama na Veneri, pa i Titanu. Glavni junak, Nathan Bright je čitač vremenske prognoze na marsovskoj televiziji i svojevrsna zvezda koja, uprkos tome da firme zadužene za to zapravo kontrolišu vremenske prilike umesto da ih samo prate i predviđaju, od svog segmenta emisije vesti pravi šou zbog koga ga prepoznaju i – uglavnom – vole kad izađe u čaršiju.

Iako je u pitanju XXVIII vek, Mars koji vidimo u The Weatherman najviše podseća na Ameriku, jelte, kasnog XX i ranog XXI veka. Leteća prevozna sredstva koja piče po plavom nebu iznad grada Redd Bayja na stranu, prizori iz The Weatherman na početku stripa pokazuju nam užurbanu, vitalnu urbanu zajednicu gde biznis cveta, rase i kulture se mešaju slobodno i bez mnogo razmišljanja i niko ne pita kako se oblačite ili kojim naglaskom pričate. Nathan Bright se u ovo društvo uklapa projektujući personu ekstrovertnog minornog selebritija koji istovremeno nema prebogat socijalni život, ali voli svoju kerušu, ramen i šale na svačiji, a najviše sopstveni račun. Nathan Bright je, dakle, onako kul kako može da se dopadne nama, nerdovima koji čitamo stripove, a da ipak zrači aurom osobe koja ima prepoznatljivost pa i uticaj i među normalnim ljudima.

Već na kraju prve epizode SVE ovo se ruši i The Weatherman se izmeće u nečuveno razuzdanu akcionu priču koja istovremeno isporučuje sve trope što ih očekujemo od klasičnog fish out of water akcijaša, a da ih je istovremeno svestan i pažljivo ih dekonstruiše i potkazuje kako priča odmiče. U tom smislu The Weatherman uspeva da ima i jare i pare, nudeći eksplozivan komad sa puno pucanja i klanja – nešto kao da ste Neveldinu i Tayloru dali da režiraju rimejk Čoveka iz Akapulka – a da istovremeno ispada i pametan, baveći se ne samo visokim naučnofantastičnim konceptima već i nijansirajući svoje likove pažnjom kakvu ovi obično ne uspevaju da dobiju u stripovima ovog nivoa intenziteta.

Jer, mislim, intenzitet je ogroman. Bright vrlo brzo nakon početka stripa biva uvučen u poteru epskih razmera, koja se nalazi u preseku nekoliko istovremenih zavera iza kojih stoje tajne državne službe, terorističke organizacije, kriminalni sindikati i plaćeničke firme i postaje deo potpuno nekompatibilnog ali do kraja iznenađujuće funkcionalnog ansambla likova skupljenih sa potpuno različitih strana zakona i sa potpuno različitim motivacijama, ali koje ljuta muka natjera da se usredsrede na dosezanje istog cilja. Ovaj cilj – kontraintuitivno ali možda i genijalno – uključuje potragu za mekgafinom koji će učiniti da Nathan Bright nestane. Ne da samo umre – što bi bilo suviše jednostavno – već da bude poništen, izbrisan. Zašto? Ne bih da spojlujem ali dovoljno je reći da je na kocki život na Zemlji i Marsu a da će nervozni, nerdi Nathan Bright, svestan da će se epska avantura u kojoj učestvuje u NAJBOLJEM scenariju završiti njegovim nestajanjem, ljude koji aktivno rade na njegovom uništenju negde pred kraj druge sezone nazvati svojim prijateljima.

Ova druga sezona se, evo MALOG spojlera, dobrim delom dešava na Zemlji koja prolazi epohu INTENZIVNE medmaksovske postapokalipse u kojoj preživeli ljudi rade NEZAMISLIVE stvari da bi očuvali ono malo života i društva što je preostalo i u ovom delu stripa The Weatherman demonstrira i svoje najveće nedostatke. Ovo nije preteška priča za praćenje, pa je i pored obilja likova i zavera koje se međusobno prepliću u njegovom narativu, uvek jasno kuda su naši junaci krenuli i šta ih motiviše – a to je stvarno minimum koji jedan pošten akcioni strip treba da ispuni – ali u nastojanju da se u drugoj sezoni urnebes koji je prva donela sa svojim revolucionarnim preokretima, visokim body countom i agresivnim naučnofantastičnim tropima, da se taj urnebes premaši, priča dobija gotovo fantazijski preokret sa (pseudo)naučnim tezama koje su pokretale prvu sezonu što se izmeću u još pseudonaučnije, gotovo farsične ideje. Istovremeno, LeHeup i Fox uvode likove koji gotovo kao da su upali iz nekog drugog stripa – konkretno iz nekog stripa koji su radili Le Tendre i Loisel, recimo – i The Weatherman u ovom svom središnjem delu trilogije skoro da menja žanr, prepuštajući začudnosti mesta, stvorova i događaja da maltene odnesu prevagu nad tvrdim karakternim radom i uverljivom pseudonaukom koje smo do tog momenta gledali.

Maltene, ali srećom, ne sasvim. Iako su neki od koncepata iz druge sezone dosta neplauzibilni, pogotovo u sklopu znanja koje smo stekli u prvoj, energija stripa je toliko velika a glavni likovi toliko čvrsto postavljeni da uspevaju da sa sobom povuku priču čim ona zapreti da se zaglibi u zemaljskoj politici i mnoštvu novih likova.

Opet, istovremeno, nauka, tehnologija i njihove društvene aplikacije ali i uticaj na evoluciju društva su uvek interesantno osmišljene i u The Weatherman vidimo bizarne, ali pravoverno naučnofantastično-socijalno-kritičke ekstrapolacije tehnologije virtuelne realnosti koja, stimulišući sva čula a ne samo vid i sluh, cveta kroz pornografsku industriju ali dobija zloslutne dimenzije kad postane jasno da će neki ljudi dobro platiti da virtuelno muče druge osobe koje će svako virtuelno sečivo ili plamen osećati kao da su stvarni.

Ovaj strip ipak živi i umire na temelju svojih likova i nije slučajno da je u njegovom naslovu upravo onaj glavni iako je on veliki deo vremena samo putnik u karavanu koji vode drugi – obučeniji za akciju i, valjda, spremniji da ubiju. Bright je moralno i emotivno težište priče oko koga se okreću otvrdli policijski službenici, plaćenici sa privatnim agendama, naučnici koji ga preziru, pa čak i preživeli Zemljani. On je onaj „stripovski“ lik koji ide unaokolo i sapliće se pa i pada „unapred“, uz ludu sreću, ali i jedno ipak plemenito srce koje kuca u grudima što se najvećma koriste za ispaljivanje frivolnih šala kad im je najmanje mesto. Utoliko je dubina Brightovog lika primamljivija kao motiv oko koga će biti izgrađen treći tom The Weatherman, i gde će komedija, akcija i tragedija imati najveće uloge da sa njima igraju.

Nathan Fox je ovim stripom sebe stavio na mapu crtača u severnoameričkom stripu na spektakularan način. The Weatherman je strip u kome se izuzetan, gotovo pahekovski preteran dizajn (zgrada, opreme, plovila, uniformi, oružja…)  spaja sa anarhičnom energijom pripovedanja i jednom gotovo nezaustavljivom SIGURNOŠĆU linije sa kojom se crta. Znam da je hvaljenje jednog crtača tako što ćete ga uporediti sa drugim, poznatijim, bedna praksa, ali Fox je jedan od retkih autora koji može da priđe Danielu Warrenu Johnsonu po tome kako će svaku geometrijsku logiku rastegnuti i izlomiti da dobije tačno onaj naboj silovitosti koji mu je potreban, a da ne žrtvuje jasnoću prizora i smera u kome se radnja odvija. Ako kažem da je Fox prevashodno ilustrator, istovremeno mislim i da je taj ilustrator u sebi godinama krio strip-crtača koji se borio da izleti napolje i pokaže šta zna. Weatherman je onoliko preteran i urnebesan koliko je dovoljno da se shvati da, pored sve primamljivosti ideje da bi od ovoga mogla da se napravi televizijska serija, ona nikada ne bi mogla da uhvati snagu i distorzirani ton stripa. Foxove kompozicije su sumanute i naizgled anarhične ali uvek i u svakom trenutku ČITLJIVE. U borbi žene sa nožem protiv trostruko težeg oklopljenog muškog protivnika, Fox razmazuje udove po papiru jer se kreću prebrzo za „kameru“ i uklapa gomilu sitnih panela da oslika jedan neprekinuti pokret kojim ona čini nezamislivo. I sve je to sasvim jasno, sasvim tečno, sasvim PRIRODNO. Drugde vidimo scene demonstracija na Marsu i možemo da prepoznamo individualne likove u masi, pa scene kosmičkih plovila koja se sudaraju u svojim orbitama, sumanute ulične jurnjave automobilima i rafale kojima se u sekundi ubijaju čitave jedinice vojske – Fox sve ovo odrađuje sa jednakim balansom jasnoće i groteskne, neprirodne, samo u stripu moguće iskrivljenosti linija, nakrivljenosti geometrija panela, komprimovanja vremena da vidimo nemoguće i pomislimo da je moguće. Kada se u drugoj sezoni akcija apgrejduje na praktično Kaiđu vs. Transformers nivo, Fox kao da samo otvori novi ventil na tušu i krene da crta još neverovatnije prizore.

No, nije ovaj strip samo akcija. Likovi u njemu, kako rekosmo, drže temelje i oni su ikonički dizajnirani (gledajte Nathanovu frizuru, Amandin beli oklop, Marshalov kauojski šešir i brkove…) a istovremeno stripovski ekspresivni sasvim u skladu sa maničnom energijom priče. Sam Nathan je izuzetan kao lik i u komičnim scenama koje mu prirodno leže i, zapravo, malo mi je i žao što The Weatherman treba da se završi trećom sezonom jer je ovo lik sa kojim bi možda moglo još toga da se radi.

Iskusni Dave Stewart je radio kolor za prvi tom dok ga je u drugom nasledio manje poznati ali odlični Moreno Dinisio i The Weatherman veliki deo svoje atmosfere i identiteta bazira na njihovom radu. Ovo je strip jarkih boja, futurističkog optimizma u čijem srcu raste ogromna pretnja i ovaj kontrast između raspoloženja je sjajno uhvaćen u crtežu koji je nervozno energičan, često namerno „ružan“ i koloru koji je uvek intenzivan, pun primarnih boja, ŽIV. Ni Stewart ni Dinisio ne baziraju „futurističnost“ koju strip treba da posreduje na vidljivim „kompjuterskim“ kolorisanjima, ovde nema napadnih gradijenata, kompjuterskog umekšavanja svetla ili rastera, već svuda idu na prirodnije ali i dalje jarke, snažne, ponosne boje koje se savršeno uklapaju uz ton crteža i radnje. Leterer Steve Wands je iskusni profesionalac koji je radio neprebrojne stripove za razne izdavače (Betmena, Flasha, Trinity, Supergirl, Gideon Falls, Six-Gun Gorilla…) ali koga najlepše pamtim iz odličnog Starve gde je radio letering preko crteža Danijela Žeželja. U The Weatherman, Wandsov letering je integralni deo anarhične ali usmerene energije crteža i pripovedanja, umećući zvučne efekte da oživi scene akcije ali i kontrolišući ton i intenzitet dijaloških razmena suptilnim promenama veličine i pozicije fonta.

The Weatherman je, kako već rekosmo, još jedan Imageov uspeh i potvrda da se i manje poznati autori mogu pokazati kao fantastično kreativni kada imaju podržavajuće okruženje, dobru produkciju, urednika koji razume ton i energiju stripa i dovoljno vremena da se sve uradi po najvišim standardima. Naravno, The Weatherman neće nikada biti prodavan onako kako se prodaju Avengersi niti bi, siguran sam, televizijska adaptacija ikada mogla da ima intenzitet koji strip emituje sa svake table, ali tim je važnije prepoznati ga kao fenomen koji, na kraju krajeva, može da nastane i postoji samo u stripu, sa kompleksnom, razrađenom vizijom sveta i energijom koja bi u svakom drugom medijumu koštala daleko više nego što može da se zaradi. Slavimo The Weathermana za to što jeste, slavimo ga onako kako on slavi svoj medijum i daje mu sve što ima dok od njega uzima sve što ovaj može da ponudi. Slavimo ga!