Pročitani stripovi: X-Men Disassembled, Age of X-Man, Wolverine Infinity Watch, Wolverine The Long Night i Major X

Dobro. Dok internet kolektivno gubi kontrolu nad svojim telesnim funkcijama sa svakim novim brojem Hickmanova dva aktuelna X-Men serijala (a ne zaboravimo da je tih dvanaest brojeva samo uvod za nešto što bi trebalo da bude supstancijalna nova saga u mutantskom odeljku Marvelove strip-produkcije, sa brojnim najavljenim serijalima drugih autora), valja nam odužiti deo duga i podsetiti se kako smo uopšte došli do mesta na kome Hickman, koji je iz Marvela otišao pre nekoliko godina nakon što je ributovao čitav multiverzum sa Secret Wars, piše X-Men kako ga niko pre njega nikada – ili barem dugo vremena – nije pisao. Biće ovo zanimljiva disekcija, ako smem to da sam primetim, jer je uvek zanimljivo gledati kako 1. Marvel relansira X-Men stripove svakih godinu dana vodeći ih u „novom, uzbudljivom pravcu“ i 2. čitaoci na ovo uvek reaguju uzbuđenjem koje se može sumirati kao „Konačno!!! X-Men kao nekad! Ovo je najbolji X-Men serijal u novijoj istoriji!!!“

Seriously, ako samo pogledamo šta se pričalo i pisalo o X-Men Gold i X-Men Red videćemo da su i jedan i drugi serijal – oba završena prošle jeseni, pred najnovije promene kreativnih timova i relansiranje serijala od broja jedan – imali zadatak da budu povratak na klasične pozicije, sa timovima koji imaju prepoznatljive članove i zapletima koji su odjek slavnih momenata serijala iz prošlih vremena. Meni su ovo bili solidni stripovi (uz određene rezerve, pogledati šta sam onomad o njima pisao) ali kao da je jedino X-Men Blue donekle pokušavao da uspostavi kritičkiji odnos ka prošlosti i sa njom uđe u nekakav dijalog.

Enivej, sve je to prebrisano kao gumicom pred kraj prošle godine i nakon što je završen Extermination, minidogađaj iz pera Eda Brissona kojim je malo popeglan kontinuitet i uspostavljen novi status kvo. Ovo je i dobar pokazni primer kako Marvel koji voli da sebe naziva „kućom ideja“ svojim autorima dopušta da neke velike ideje upletu u svoje stripove a onda sa sledećom smenom te ideje potpuno pomete pod tepih i pravi se da nikada nisu postojale.

Konkretno – X-Men Red je delovao kao strip čije je finale donelo potpuno novu stvarnost za čitavo čovečanstvo sa značajnim pomakom u odnosu ljudi i mutanata i konkretnim koracima napravljenim ka ideji svetskog mira, znate već, PROMENA na nivou nečeg što biste očekivali od autora sa surovim mudima/ jajnicima, nešto kao što je Morrison uradio na New X-Men ili kao što Hickman upravo radi sa HoX/PoX (gde se, između ostalog ulazi u direktan dijalog sa Morrisonom i ogromnim promenama koje je on uneo). No, onda je narednog meseca pokrenut novi serijal Uncanny X-Men, sa novim kreativnim timom i – nagađate, praktično ništa što su Tom Taylor i njegov tim uradili na X-Men Red se ni ne pominje. Umesto vrlog novog sveta gde se mutanti i ljudi razumeju i uvažavaju, a Sentineli su dobroćudni roboti ofarbani duginim bojama dobili smo…

…paaaa…

…novu varijantu anti-mutacijske vakcine. Ozbiljno.

Dakle, najnovija inkarnacija Uncanny X-Men je verovatno i najčudnija koju je Marvel ikada izbacio. Serijal je trajao manje od godinu dana i izbacio 22 broja za to vreme (ne računajući godišnjake i tie-inove za Age of X-Man) a za potrebe agresivnog tempa izlaženja uredništvo je tokom prve polovine serijala imalo čak troje scenarista koji su na stripu radili odjednom.

Ideja je otprilike ova: prvih deset brojeva Uncanny X-Men su tvorili jednu kontinuiranu priču pod nazivom Disassembled (odakle li nam je samo OVO poznato?), iz pera Eda Brissona, Kelly Thompson i Matta Rosenberga, a koja je pokazala događaje što su doveli do ne samo nestanka X-Men onako kako ih poznajemo već i do globalnih promena u razmeri koja se bez preterivanja može nazvati božanskom intervencijom. Po završetku Disassembled narativ je podeljen na dva kraka: jedan krak je bio Age of X-Man, naizgled komplikovan događaj sa gomilom miniserijala koji su prikazivali život u odvojenoj stvarnosti po ugledu na klasični Age of Apocalypse, dok je drugi krak nastavio u „pravoj“ stvarnosti (tj. na Zemlji 616, standardnom Marvelovom univerzumu) i bavio se ostacima nekada moćnog X-Men tima kako pokušava da, po ko zna koji put u istoriji, iščupa opstanak iz ralja globalnog genocida i šačicu jedva preživelih mutantskih boraca prikaže kao heroje koji će spasti čitavu rasu. Ono prvo radila je sva sila autora, kako to i dolikuje, dok je ovo drugo pisao Matthew Rosenberg.

Ako je do ovde jasno, da krenemo redom.

X-Men Disassembled, dakle, prvih deset brojeva najnovijeg Uncanny X-Men je solidan primer protraćenog kolektivnog talenta grupe inače vrlo dobrih autora. Ako ste čitali moje prethodne meditacije o X-Men, znate da sam u recentnim epizodama prilično pohvalio i Brissona za Extermination/ Dead Man Logan, i Thompsonovu za urnebesnu komedijašku energiju Mr. and Mrs. X, kao i Rosenberga za Astonishing X-Men koji je bio tačno po njegovoj meri i imao idealan odnos studije karaktera, akcije i komedije. Disassembled je, u kontrastu sa ovim, strip koji nije odbojan, ne bih ga nazvao ni lošim ali jeste pokazni primer pisanja od strane uma košnice uz sve negativne konotacije koje ovo podrazumeva.

Za početak, svo troje scenarista su ljudi sa prilično izraženim ličnim glasom i tonom stripova i Disassembled sa jedne strane možemo smatrati uspešnim jer ima konzistentan ton i ritam iako ga je pisalo nekoliko ljudi odjednom, ali sa druge strane lični glasovi autora su ovde morali biti zatomljeni na ime te konzistencije. Ako ste se nadali britkom pisanju kakvo inače karakteriše rad Thompsonove ili Rosenbergov duh, ovde toga ima samo u tragovima i u prolazu.

No, možda važnije od toga, Disassembled je jedan galimatijas motiva, podzapleta i narativnih niti koje na gomili na kraju ne odu nikuda. Strip je tokom ove priče izlazio nedeljno i kako je bio natrpan akcijom ne mogu ga nazvati dosadnim ali je izrazito vidljivo da smo dobili deset brojeva u kojima je zapleta bilo za solidnih par godina izlaženja u nekoliko serijala, ali u kojima je RADNJE bilo za možda tri standardne epizode. Ovde se baš primećuje da je Disassembled rad nastao na nekom od Marvelovih resort-sastanaka gde se urednici i scenaristi skupe pa brejnstormuju ideje o budućim pričama i kako ih međusobno povezati i dok ga čitate skoro da možete da zamislite flowchart koji je neko koristio da pokaže kako će se stići od tačke A do tačke B.

I glavni problem Disassembled je upravo to da je ovo priča koja ima samo tu jednu funkciju, da dovede X-Men od tačke A do tačke B, dakle, od pozicije da mutanata na svetu ponovo ima mnogo, da je X-Men ozbiljna firma sa, jelte, kampusom u njujorškom Centralnom parku i korektnim odnosom sa vlastima i ostatkom ljudske rase, pa do pozicije da su ponovo desetkovani, omrznuti i u bekstvu a najveći deo mutanata više ne postoji na planeti Zemlji (jer su preseljeni u Age of X-Man realnost, n’est-ce pas…).

I, mislim, daleko bilo da ću JA sad da nešto mnogo prigovaram što Marvel poseže za mnogo puta korišćenim forama i zapletima ali Disassembled pravi kritične prestupe time što, kako rekoh, ima više zapleta nego što priča na kraju iskoristi. Sasvim je moguće da je svaki od scenarista ovde imao neku svoju priču na umu i da su ovo što čitamo u Disassembled ostaci tih njihovih priča koje su morale biti sasečene i komprimovane kako bi sve stalo u predviđeni format, ali treba ukazati na urednički rad i kad je dobar i kad je manje dobar. U ovom slučaju imamo svu silu potencijalno interesantnih ili makar naizgled značajnih elemenata zapleta koji ne idu nikud. Na primer, postoji pažljivo građena tenzija između OG X-Men ekipe, dakle „starijih“ mutanata koji su sada predavači u školi i klinaca koji su u njoj učenici a koji se osećaju skrajnuto jer ih, kad god krene neka akcija, stare kajle guraju na marginu – da štite civile ili, još gore, da počiste nered koji nastane tokom superherojske tučnjave. Ovo je svakako interesantna linija priče koju bi vredelo istraživati jer dopušta da se diskutuje i o tome šta tačno „herojstvo“ podrazumeva ali i o tome koliko lične sujete igraju ulogu u nečijem superherojskom radu. I, mislim, štaviše, vreme je da likovi uvedeni u stripove u prošloj deceniji – Hisako Ićiki, Megan Gwynn, Glob Herman, Rockslide, Blindfold i ostali – koji su do sada korišćeni prevashodno kao malo plaćeniji statisti, dobiju malo više sopstvene volje i da ih vidimo u stripovima gde sami odlučuju šta žele da rade, ali, nagađate, OVAJ strip vrlo brzo napušta taj zaplet i do kraja zaboravlja da ga je ikada pokrenuo.

Slično tome, priča o vakcini koja sprečava mutacije je već ispričana u Whedonovom Astonishing X-Men pre deceniju i po i korišćenje maltene identičnog motiva ovde, sa dodatnim klimanjem glavom u pravcu motiva koje je obrađivao Decimation bi se moglo praštati da je ovo zapravo centralni ili makar značajan deo zapleta Disassembled. Ali nije. Vakcina se pominje na početku pa je onda niko ne pominje jako dugo vremena pa se onda pojavljuje na kraju kao zgodna poštapalica da pomogne inače prilično nahereni glavni narativ.

Jer, glavni narativ ovde se zapravo tiče Natea Greyja, ekstremno moćnog mutanta poznatog po imenu X-Man, nastalog iz pera Jepha Loeba polovinom devedesetih a sa poreklom koje je toliko komplikovano da svaki pokušaj da ga objasnite neiniciranoj osobi deluje kao da povraćate wikipediju. I, dobro, Nate Grey se dugo nije pojavljivao u X-Men stripovima i njegova misija da na planeti Zemlji uvede red, mir i harmoniju korišćenjem skoro božanskih mu moći je zanimljiva, uzimajući u obzir ko je on i odakle dolazi, ali Disassembled ni ovde ne može da se uzdrži od nepotrebnog petljanja pa se tako u zapletu pojavljuje i Legion, sin Charlesa Xaviera i Gabrielle Haller, još jedan supermoćni mutant, koji je zapravo toliko moćan da scenaristi najčešće ne znaju šta da rade sa njim. Poslednji put smo ga pre ovoga videli u Milliganovom miniserijalu Trauma iz prošle godine koji se manje bavio samim Legionom a više nekim drugim likovima pa je po sličnom principu i ovde Legion upotrebljen samo kao neko ko greje sedište dok u njega ne sedne neko važniji. Ovo je supernepotrebna komplikacija i samo zbunjuje čitaoce koji su možda gledali  Legion na televiziji i ništa im nije jasno a možda ni ne znaju ko je Legion i takođe im ništa nije jasno. Legion se prvo prikazuje kao konfliktni antiheroj ali strip brzo uklanja reflektor sa njega i usmerava ga ka Nateu Greyju i njegovom planu za promenu sveta.

I, sad, Nate Grey, ako baš moramo da pojasnimo, je mutant koji dolazi iz alternativnog univerzuma (konkretno iz Age of Apocalypse) gde je rođen kao sin Scotta Summersa i Jean Grey – dakle ono što je u „našem“ univerzumu, tj. njegovoj budućnosti bio pokojni Cable – ali je sa njegovim genima prčkao i Mr. Sinister tako da je u praksi dobijen mutant koji je kao Cable ali na desetu potenciju* sa telepatskim i telekinetičkim moćima globalnih razmera.
* Htedoh da napišem „na steroidima“ ali Cable, jelte, već izgleda kao da je 80% njegovog tela napravljeno od steroida

Grey je tokom života gubio i ponovo sticao moći, kako to već zna da bude, ali u ovoj najnovijoj inkarnaciji on je praktično bogolika pojava. Disassembled jako aludira na Age of Apocalypse i Nate sada ima moći koje bukvalno mogu da menjaju realnost, ima svoje konjanike po uzoru na Apocalypsea i, pošto je u pitanju nikada-sazreli-dečak-iz-inkubatora, nije čak ni siguran kako želi da preoblikuje ovaj svet. Ali zna da želi.

Tako da Grey kidnapuje nekoliko osoba, uključujući jednog ljudskog političara, i dvoje mutanata i držeći ih kao zarobljenike, sa njima debatuje kako je najpametnije promeniti svet kada imate neograničenu moć. Ovo je verovatno mnogo bolje delovalo na papiru nego što je izvedeno u samom stripu jer Greyjevi savetnici su Kitty Pryde i, gulp, sam Apocalypse koji, valjda, treba da predstavljaju dva suprotna pola mutantske rase sa sasvim različitim etikama i filozofijama. Apocalypse je, jelte, surovi survivalista i ultimativni Darvinista dok je Prydeove definicija empatije i inkluzivnosti, ali scene „debate“ su prilično nespretne i strip i ovde propušta da prati konsekvence elemenata zapleta. Na primer, u jednom momentu Grey iznese tezu da je možda religija kriva za podele među ljudima i onda maltene jednim pucnjem prstiju izbriše sve religijske institucije sa lica planete. Koliko se ovo puta pominje u narednim epizodama stripa, pitate. Nula. Nula puta. Koliko mi, čitaoci ovog stripa možemo da vidimo, sve je business as usual.

Dakle, predugačko za priču koju priča, natrpano motivima koji se ne realizuju, ali makar dinamično i puno akcije, ovo bi bila kratka sumacija Disassembled. Na kraju stripa se svi mogući i nemogući X-Men skupe na istom mestu u poslednjem očajničkom jurišu protiv Greyja i tu se dešavaju strašne stvari i odjednom – BUM, X-Men više ne postoje, izbrisani su sa lica planete, zajedno sa Greyjem i većinom svetske mutantske populacije a prava priča konačno može da počne.

Pre nego što vidimo šta je u toj „pravoj“ priči bilo, da kažemo i da je Disassembled sasvim prihvatljiv za čitanje i da se talenat autora koji su ga radili svakako vidi. Ima ovde dobrih karakternih momenata i puno dinamičnih preokreta, a legija (hehe, legija) crtača koji su ga radili – Pere Perez, Yıldıray Çınar, R.B. Silva – je obezbedila čist, dinamičan crtež primeren za veliki, sudbinski važan krosover. Moje kritike su pre svega na to da autori ubacuju mnogo više motiva nego što ih priča iskoristi i da je zaplet na kraju prekompleksan u odnosu na to šta se zaista dogodi. Ali dobro, idemo dalje.

Sledećih dvanaest brojeva Uncanny X-Men su bili solo-predstava Matta Rosenberga (ako pod „solo predstava“ podrazumevamo to da je on bio jedini scenarista i zanemarimo esencijalne kontribucije crtača, tušera, leterera, kolorista itd.) i… znam da sam gore pomenuo kako se za SVAKI novi X-Men serijal pojavi lavina komentara kako je to konačno TO i kako su ovo X-Men kakve pamtimo iz zlatnog doba, ali ako mi se dopusti trenutak slabosti, Rosenbergov Uncanny X-Men je ekstremno pogodio neki moj ukus i mada sam svestan svih njegovih objektivnih nedostataka, reći ću da je ovo jedan od retkih serijala u poslednje vreme u kome se zaista oseća uzbuđenje, tenzija, u kome sam, dok sam ga čitao imao utisak da su ulozi stvarni i da stvarno čitam sagu o grčevitoj borbi šačice pravednika da spasu čitavu svoju kulturu i rasu od potpunog uništenja, a na pozadini sveta koji ih mrzi i plaši ih se.

Rosenberg je, naravno, odličan scenarista, njegov 4 Kids Walk Into a Bank je besmrtni klasik (uskoro i u filmskoj formi) a otkad radi za Marvel napisao je više intrigantnih i uglavnom kvalitetnih serijala, uključujući i sasvim različite radove na mutantskim stripovima (New Mutants, Astonishing X-Men, Multiple Man). Njegov Uncanny X-Men je došao u vrlo zgodnom trenutku, baš kad su u Marvelu simultano oživeli Wolverinea i Cyclopsa i ovo što je Rosenberg radio sa Uncanny je neka vrsta „getting the band back together“ zahvata. Hoću reći, možete voleti ili ne voleti ono što su Brisson, Taylor, Guggenheim ili Bunn radili sa X-Men poslednjih godina, ali fakat je da su morali da obigravaju oko činjenice da su im neki od najvoljenijih likova iz istorije ovog stripa – nedostupni. Naravno, svako se snalazio kako je znao, Brisson pišući „drugog“ Wolverinea, Bunn, pišući mlade verzije originalnih pet X-Men, Guggenheim koristeći priliku da uradi studije karaktera drugih likova koji nisu toliko često pod reflektorom, Taylor izvlačeći svu moguću kilometražu iz oživljene Jean Grey , ali Rosenberg je sa ovim serijalom dobio zicer i videlo se koliko se potrudio da ga iskoristi.

Cyclops je oživljen u Uncanny X-Men godišnjaku iz pera Eda Brissona, a kroz pregalački rad „mladog“ Cablea koji nije mogao da podnese ideju da mu je otac 1. umro i 2. umro osramoćen, pa je ovde ne samo upotrebljena prilično jednostavna „naukomagija“ da se Scott Summers vrati iz mrtvih nego je i iskorišćena prilika da se stvari lagano resetuju na pozicije od pre nego što je X-Men pisao Brian Bendis.

I ovo je, ma koliko možda bilo kukavički, odluka koju je teško ne pozdraviti. Bendisova ideja o Cyclopsu kao mutantskom ustaniku koji sve vreme priča o revoluciji i pali masu nikada nije realizovana do kraja (rekao bih isključivo Bendisovom krivicom jer kao da je za nju izgubio interesovanje daleko pre kraja serijala, ali šta ja pa znam o tome šta se događalo iza kulisa…) a ono što je posle sa njim urađeno kroz Death of X i Inhumans vs. X-Men je bilo prilično sramotno. I okej, imali ste period u kome ste istraživali te neke ekstrapolacije najslabijih elemenata Cyclopsovog karaktera, ali heroji, čak i kada su sa manama (POSEBNO kada su sa manama) treba da budu i nosioci vrline, da posluže kao inspiracija. Bendis ovo nije najsrećnije realizovao tokom svog rada, ali Rosenberg ovo savršeno shvata na svom Uncanny X-Men i ovo je strip koji je mračan, gritty, prljav, pun nasilja i pesimizma, ali strip u kome na kraju dana ljudi čine prave izbore i rade prave stvari, ustajući, prkosno i smelo pred licem sile koja bi da ih izbriše.

Rosenberg uparuje Cyclopsa i takođe sveže oživljenog Wolverinea i ovo je jedan od najlepše odrađenih sudara dve testosteronske filozofije u novijoj istoriji Srbije, sa pažljivo i sa ljubavlju istraživanom tenzijom koja postoji između dva velika mutantska predvodnika (od kojih je jedan uvek bio suviše stidljiv da bi vodio, a drugi suviše nihilistički asocijalan da bi na vođstvo i pomislio). Rosenberg uspeva da nam podari atmosferu ratnih filmova iz Drugog svetskog rata prikazujući malu grupu ilegalaca kako se grčevito ali pravednički suprotstavlja opresivnom režimu, a istovremeno ne upada u crno-bele stereotipove. Kada se Cyclops sukobi sa Kapetanom Amerikom u prvom broju, dobijamo dijalog u kome su nekako obojica u pravu, scenu punu tenzije i negativnih emocija koja je istovremeno katarzična i podseća koliko je bitno da društvena većina i njene institucije ne zaborave da „biti jednak“ ni slučajno ne znači biti, isti niti da to što svi dobijaju isto znači da su svi suštinski jednaki. Naravno, Rosenberg je u nekim stvarima jako direktan („Mislio sam da čovek kao ti razume koliko je važno ustati protiv fašizma“ kaže Cyclops Rogersu u jednom trenutku) i ovo nije najsuptilnije napisan strip SVIH vremena ali je dobro pogođen da pričajući fiktivnu priču dokači očigledno važne događaje iz našeg sveta a da to ne ispadne kao puki esejizam ili, još gore, propaganda.

Elem, pored Cyclopsa i Wolverinea, Rosenberg okuplja ekipu koja je interesantna i lepo je videti da X-Men u nekom momentu podrazumevaju Havoka, ali i Strong Guyja, Multiple Mana, Dani Moonstar i zapravo dobar deo New Mutants/ X-Factor ansambla sa kojim se Rosenberg već igrao. Ovo sastavljanje tima od drugopozivaca koji ipak imaju dugačke lične istorije doprinosi toj atmosferi grupe ilegalaca koja vodi tajni rat protiv nesrazmerno jačeg neprijatelja a Rosenbergov zaplet prema finalu postaje sve intenzivniji sa, usudiću se da kažem, briljantnim povratkom Emme Frost u postavu i nadahnutim, praktično filipdikovskim momentom vezanim za njenu recentnu prošlost i ulogu u ratu između Inhumansa i mutanata. Emma Frost je uvek bila kompleksan lik sa brojnim konfliktnim motivacijama i komplikovanim shvatanjem etike pa je dobro da je Rosenberg (uz malu pomoć koju je pružio Sina Grace preko u Icemanu) vraća sa pozicije gotovo čistog superzločinca na kojoj su je ostavili na kraju Inhumans vs. X-Men.

Ono što svakako može da se zameri Rosenbergovom Uncannyju je to da je sama osnova zapleta više nego izlizana. Mutanti-na-ivici istrebljenja je nešto što Marvel još od Morrisona svakih par godina izvadi iz fioke, malo ga tresne o sto da se otprašnjavi pa zaključi da je dovoljno dobro da se ponovo ubaci u cirkulaciju. Ako sam onoliko kmečao što se ova ideja OPET koristi tokom Death of X/ Inhumans vs. X-Men perioda, legitimno je da kažem kako to što je PONOVO imamo ovde zaista deluje kao da Marvel nema mnogo svežih ideja. Ipak, Rosenberg koji je dobio u ruke tu vrstu vrućeg krompira, sa njim radi najbolje što može. Sasvim svestan da uskoro stiže Hickman, serijski mesija koji je učinio čuda na Avengersima i Fantastic Four (a pre toga, ne zaboravimo, na Ultimates nakon što su Millar i Loeb maltene uništili vrednost tog brenda), Rosenberg može sebi da dopusti da igra oštro i njegov Uncanny često zaseca duboko u meso sa nekim zbilja mračnim, okrutnim idejama koje pokazuju do koje mere rasizam kao ideologija ali i institucionalna praksa može da se razulari kada se javnost hrani proverbijalnim senzacionalizmom i lažnim vestima a umiveni fašistički koncepti ne bivaju izneseni na stub srama uz pogrešno objašnjenje da ih sloboda govora legitimiše. Utoliko, ovde do finala imamo nešto što bi se moglo nazvati pokoljem ali bez obzira na svo mračnjaštvo i prolivenu krvcu, ovaj Uncanny X-Men nije ciničan strip (onako kako bi bio da ga je pisao, recimo, Millar) i mada mu je programski zadatak da mutante ponovo prikaže kao progonjenu manjinu pred licem društva koje ih, ponavljamo, mrzi i plaši ih se, uspeva i da bez ostatka pokaže šta je vrlina koju treba negovati čak i na pozadini groznih događaja i mučnih kompromisa koji se moraju napraviti. Meni je to vrlo prijalo i kao kratka epizoda u životima X-Men koja će verovatno biti prilično zaboravljena na ime svoje down and dirty estetike, verujem da je vredi slaviti.

Glavni crtač na ovom serijalu je bio Salvador Larroca i mada on sa jedne strane jeste eksponent svega što mi matori mrzimo u savremenom stripu (nezgrapna anatomija, grubo senčenje, statičnost + mnogo korišćenja kompjutera kad vas mrzi da crtate pozadine), ne mogu da kažem da nije obavio odličan posao. Guru-eFX su radili kolore pa je makar strip vibrantniji nego što bi svo to mračnjaštvo u crtežu samo od sebe dopustilo.

Dobro, hajde sad da vidimo kakav je bio Age of X-Man.

Bio je… dobar, zapravo. Marvel je za ovaj događaj odabrao format koji poslednjih godina najviše voli, dva samostalna broja (Age of X-Man Alpha i Omega) koji služe kao uvod i finale, a između njih čak šest prepletenih miniserijala koji svi prikazuju neki od aspekata sveta u kome se priča događa i pričaju delić priče. Ovo sa jedne strane znači da „ceo“ Age of X-Man ne možete pročitati ako ne pročitate čak 32 epizode stripa što je nemala vremenska ali i monetarna investicija, ali s druge strane znači da ste tokom perioda u kome je ovo izlazilo imali praktično svake nedelje da čitate po nešto novo i budete stalno pozitivno uzbuđeni da vidite šta će biti dalje.

Da bude jasno, ovo se tehnički može čitati „na parče“;  priča jeste pričana kroz distinktne miniserijale koje su radili različiti kreativni timovi, i u teoriji možete odabrati samo one koji vas tematski zanimaju ili koje su radili ljudi čije crtanje ili pisanje istorijski volite, ali istovremeno je ovo jedna priča, malčice meandrirajuća i podugačka, ali jedna priča ispričana kroz šest miniserijala i njenu ćete ukupnu poentu (ili makar zbir svih komplementarnih poenti koje pravi) apsorbovati samo ako je pročitate u celosti. Postoji i redosled kojim je ovo najbolje čitati tako da se događaji iz jednog miniserijala logično nastavljaju na ono što se desilo u drugom i ovo je sa moje strane preporučen majndset koji valja usvojiti kada odlučite da uđete u Age of X-Man.

Jer, Age of X-Man nije toliko PRIČA koja pokazuje kako je (anti)utopija sagrađena i razorena, koliko kompendijum pojedinačnih priča što oslikavaju svet (anti)utopije i dopunjujući jedna drugu tvore jednu globalnu poentu. Ta globalna poenta je iznenađujuće jednostavna, skoro pa banalna, ali upravo zato je važan put kojim se do nje dolazi.

Hoću reći, Age of X-Man je svet, odvojena realnost u kojoj je Nate Grey, titularni X-Man ne diktator već bog. Štaviše Bog. Tvorac, otac svega što postoji, demijurg čijom voljom je svet stvaran i uređen onako kako je uređen. Ali ne i diktator. Age of X-Man je svet uređen po volji Natea Greyja ali po njegovoj dobroj, najboljoj volji, svet u kome je osoba sa tragičnom prošlošću, nikada zaista socijalizovana, nikada zaista deo ni jedne ljudske rase kojoj je mogla da pripada, na sebe uzela da uredi svet u kome će svi biti srećni, zadovoljni i ravnopravni bez obzira na rasu kojoj pripadaju.

Put do pakla, podsetismo se juče, popločan je dobrim namerama, ali interesantan tvist u ovoj priči je što Age of X-Man nije predstavljeno kao pakao. Age of X-Man je zapravo neobično nijansirana, nekonzistentna utopija u kojoj se različitost podrazumeva, a individualnost slavi kao najveća vrednost. Naravno, veliki deo podloge Age of X-Man otpada na to da je ovo otvoren dijalog sa Age of Apocalypse i antiutopijom u kojoj je Apocalypse vladao svetom u kome su mutanti bili ugnjetavači i sprovoditelji genocida nad (običnim) ljudima, ali ovo nije samo izvrnuta verzija AoA. Age of X-Man ima u sebi i dosta odjeka House of M sa idejom da mutantska utopija u kojoj se različitost poštuje i slavi ne mora nužno da bude ekstremno represivna.

Opet, represije ima u svakom društvu pa i u Age of X-Man i neki od serijala se upravo bave time kako sistem koji ima nominalno benevolentnog tvorca i vođu na kraju mora da porodi i neke nepravične, represivne strukture. Ovde je upravo zanimljiv taj početni motiv koga Nate Grey ima, stavljanje individualnosti na pijedestal do mere da se u društvu koje je on stvorio otvoreno obeshrabruje stvaranje romantičnih veza među pojedincima i kreiranje porodica (deca sva dolaze iz epruveta) a za račun realizacije neke idealne individualnosti. Ironično je, naravno, što je za potrebe upravljanja ovakvim društvom neophodno kreirati institucije koje na kraju završavaju kao kolektivistička oruđa sa poništavanjem individualizma u ime istog tog individualizma i represijom koja iako dosledna ne deluje kao i da je pravična.

Različiti aspekti ovog sveta su zato prilično fascinantni, recimo miniserijal Prisoner X prati Bishopov odlazak u zatvor gde je dospeo zbog prestupa protiv „autonomije“ i mada je ovo nominalno standardna zatvorska priča, Vita Ayala koja ga je pisala pazi da ne pretera sa stereotipima i ne ode u iskarikiranu sliku represije koja bi nam prikazala sve u crno-belim tonovima. X-Tremists koga je pisala Leah Williams, pak, prikazuje drugu stranu medalje tako što pratimo tim specijalne policije koja pronalazi osobe što krše pravilo da ne treba stupati u romantične ili seksualne veze, hapsi ih i, posle ponovljenih prestupa, vodi na brisanje sećanja. Ne samo da je ovaj tim sastavljen od skoro nespojivih likova (Northstar, Blob – BLOB? – da, Blob, Psylocke, Iceman, Jubilee…) nego je i cela ta tenzija oko toga šta kaže zakon, šta ljudi instinktivno žele da rade, šta ljudi zaduženi za sprovođenje zakona zaista osećaju, prilično dobro ispitana. Da ne pominjem da dobijamo superiorno bizarne hoće-li-neće-li scene romanse između Psylocke i Bloba. Da, Psylocke u njenom novom-starom telu i Bloba sa stomačinom i parom fantastičnih šoferskih brkova.

Naravno, u većini miniserijala imamo ponovljen isti motiv, a to je da su likovi na početku sasvim kompatibilni sa svetom koga je Nate napravio ali sa vremenom počinju da osećaju da nešto nije kako treba, imaju flešbekove na svet koji ne bi trebalo da je postojao itd. pa to do kraja dovede do kolapsa realnosti i velike bitke u Age of X-Man Omega da se vrati nesavršeni ali „stvarni“ svet, no, ono što čini čitanje svakog od ovih serijala zanimljivim je kako oni istražuju ovaj motiv iz različitih uglova. Na primer, Marvelous X-Men (pisali Zac Thompson i Lonnie Nadler) prati aktuelni X-Men tim u kome su Storm, Colossus, X-23, Nightcrawler, ali i Magneto pa i sam X-Man i ovo je interesantna priča o tome da u svetu koji je praktično utopija, ispunjena društvenom harmonijom, njegov tvorac misli kako građani treba da imaju uzor u praktično mitskim, nadljudskim herojima koji nad njima bdiju, staraju se o svačijoj dobrobiti i demonstriraju vrlinu na skoro komično prenaglašen način. Sa druge strane, The Amazing Nightcrawler je solo-priča o Nightcrawleru koji, kada nije negde na dužnosti sa X-Men ima plodnu i uspešnu karijeru filmskog glumca. Ovo je veoma simpatično urađeno jer scenarista Seanan McGuire uzima za osnovu tu klasičnu swashbuckling erolflinovštinu koja je od sedamdesetih godina u osnovi Nightcrawlerovog lika a što je osvežavajuća promena  u odnosu na prenaglašavanje njegovog katolicizma koje je postalo pravilo u poslednjoj deceniji, i piše priču koja nije toliko odjek Age of Apocalypse koliko varijacija na Spajdermenov miniserijal iz korpusa House of M. Naravno, motivi su različiti ali osećaj je isti: Nightcrawler je u ovom svetu ZVEZDA, univerzalno voljena javna faca koja posle toliko decenija nerazumevanja i predrasuda konačno ima validaciju kakvu je zaslužila svojom toplom, empatičnom prirodom i veselim, optimističnim karakterom. I onda, Nightcrawler najviše ima da izgubi borbom da se pokaže da ova utopija nije stvarna i da nije pravična, a baš se u takvom kontekstu i prepoznaje čije je srce zbilja herojsko.

Nate Grey je u svemu ovome, kako rekoh, benevolentni demijurg, barem kako on sebe vidi i osvežavajuće je čitati antiutopijski narativ u kome se taj neki glavni negativac ne razotkriva kao potajni psihopata i sadist. Da bude jasno – Nate Grey nije mentalno zdrava osoba ali nije ni zla i zapravo je simpatično do koje mere on nastoji da sebe, tvorca čitave realnosti u kojoj se narativ odvija, ukloni iz oka javnosti, da bude just one of the guys. Naravno, i to je neki greh oholosti, i mi vidimo da Grey bez obzira na svu tu svoju dobru nameru, mora da manipuliše ovim svetom do mere kada se shvata da ta njegova autonomistička, individualistička utopija nije neki „prirodan“ ljudski habitat niti „logičan“ produkt ljudske evolucije već produkt moćnog uma koji, nažalost nikada nije spoznao toplinu ljudske emocije i osećaj pripadanja porodici. I u takvom svetu imamo Apocalypsea koji je neka vrsta omiljenog disidenta –predvodnik kulta koji propoveda ljubav i bliskost a koga režim toleriše da bi pokazao da se ne plaši tih nekih „pogrešnih“ ideja jer je jasno da je uređenje koje vidimo samo po sebi jedino ispravno. Ovo je, naravno, represivno (jer s druge strane gledamo kako se hapse ljudi koji imaju tajne ljubavne veze) čak i pre nego što shvatimo da je Apocalypse zapravo postavljen da radi za Greyja i da je sve deo predstave koja treba da socijalnim inženjeringom obezbedi da se građani osećaju kao da žive u društvu koje je zaista tolerantno i razumno slobodno.

Naravno, Apocalypse je nedavno pretrpeo neke neobične promene karakterizacije (videti X-Man Black o kome nisam stigao da pišem) koje ne moraju svakom da se dopadnu (ali onda ćete tek da stenjete kad krenete da čitate Hickmana) ali u ovom serijalu je zanimljivo videti kako je njegov lik produbljen, kako su na površinu isplivali neki novi aspekti njegove ličnosti, kako, na kraju krajeva, sam Apocalypse – osoba opsednuta genetskim nasleđem – doživljava svog „sina“, Genesisa i ovo, čini se, postavlja neke važne temelje za dolazeći serijal Excalibur.

Age of X-Man je na kraju veoma interesantan pretumbani komentar na Age of Apocalypse i strip u kome se pitanja slobodne volje, kolektivizma, individualizma, empatije u zajednici itd. istražuju jednim simpatično ležernim tempom. Negativac u ovom događaju nije zao i, uprkos svojoj božanskoj moći, nije nepogrešiv. Zapravo sve moguće nekonzistentnosti koje nalazimo u ovom svetu (i zapletu, jelte), mogu se legitimno otpisati na ime Greyjevog pomanjkanja socijalne inteligencije i ekstremnoj izolaciji u kojoj je proveo najveći deo svog života. A što je interesantan ugao iz koga se posmatraju utopija, ali i ti neki briljantni umovi u našem svetu koji iz svojih skupih kuća u Palo Altou mudruju o tome kako intelekt, racionalnost i tehnologija mogu da spasu svet i unaprede društvo. Hickmanov X-Men – ovo što je do sada izašlo – je mnogo očiglednije blizak klasičnoj naučnoj fantastici ali Age of X-Man legitimno rabi sociološku naučnu fantastiku i ima šta da kaže na mnoge teme. I, to je baš lepo.

Hajde da na brzinu smandrljamo još dva kratka stripa o Wolverineu pa da za danas zatvaramo butigu.

Mislim, Wolverine je, kako smo već pisali, posle nekoliko godina oživljen uz mnogo pompe i, naravno, Marvel mu je sada dao premijum tretman, tekući serijal u kome omiljeni mutant igra glavnu ulogu i koji je značajan za status kvo celog univerzuma, jel’ tako, braćala?

Zapravo nije. Marvel je Wolverinea oživeo i sada kao da nije siguran šta bi s njim radio. Ovaj mutant jeste dobio važno mesto u Rosenbergovom Uncannyju, ali jedino što je od solo-naslova uradio su dva praktično fakultativna miniserijala koje ćemo ovde predstaviti.

Wolverine: Infinity Watch je petodelni mini koji se nastavlja na Marvelov Infinity Wars iz 2018. godine i služi kao neka vrsta postskriptuma za isti. Ne pričamo o nečem PRETERANO epskom niti o esencijalnom ur-poslednjem poglavlju ogromne priče koje MORATE pročitati da biste shvatili kako se sve stvarno završilo, ali ovo jeste pisao Gerry Duggan, koji je bio glavni arhitekta Infinity Wars pa ima određenu vrstu pedigrea. U suštini, ovo je verovatno nastalo kroz skoro ciničan proces razmišljanja kako da se oživljeni Wolverine donese pred čitaoce ali tako da se izbegnu kolizije sa Hickmanovim radom koji samo što nije počeo, pa je solomonsko rešenje nađeno u tome da se dopiše poglavlje za krosover završen prethodne godine.

Deluje šašavo i nepotrebno i složiću se da ovo nije najesencijalnija priča o Wolverineu ikada napisana, ali Duggan je čovek koga uvek mogu da čitam, vrstan zanatlija koji ume da barata ritmom pripovedanja i da menja ton priče u sekundi tako da se u jednom trenutku smejete na komediju a sledećeg vam je knedla u grlu. Prvi broj ovog serijala i počinje prilično dirljivom scenom u kojoj oživljeni Wolverine dolazi u X-masnion a vrata mu otvara oživljena Jean Grey i sve one emocije prećutkivane tolike godine ostaju i dalje prećutane ali kuljaju iz očiju, ali onda Duggan pravi zaokret pod 90 stepeni i zapravo smo u priči koja je team-up Wolverina sa Lokijem u naporu da se pomete nered koji je ostao posle kraja Infinity Wars. U praksi ovo je žovijalna i prilično farsična kosmička avantura tokom koje se sam Wolverine više puta žali da ovo nije njegova priča jer su zapleti i likovi mnogo bliži Guardians of the Galaxy i Thor okruženju, ali nastavlja da radi svoj posao a znamo da je on najbolji u onome što radi iako to što radi nije baš mnogo lepo.

Naravno, Duggan ne propušta da iscedi svaki mogući geg iz uparivanja Lokija sa Wolverinom i mada ovo nije mnogo ozbiljan strip, ne pričamo ni o parodiji. Wolverine: Infinity Watch je pre svega vesela, veoma zabavna kosmička avantura u kojoj Wolverine igra straight mana naspram Lokijevog spadala, ali i sam dobija priliku da namesti igru Bogu prevare, sve to dok skoro uzgredno spasavaju realnost od negativnih posledica kosmičkih sila. Andy MacDonald koji je ovo nacrtao je očigledno imao više vremena nego poslednji put, kada je radio Rosenbergov Multiple Man, pa je Wolverine: Infinity Watch vizuelno prijemčiv strip sa dovoljno prizemljujućih elemenata da se sav taj svemir i magija dobro uklope sa Loganom koji nosi farmerke, jaknu od janjeće kože, džemper na V-izrez i kaubojski šešir. Ne esencijalno, ali zabavno i dovoljno lako za čitanje čak iako niste pročitali Infinity Wars.

Wolverine: The Long Night je, pak, interesantan proizvod. Inicijalno, ovo je nastalo kao  podkast ili, kako bismo mi stariji rekli, radio-drama, koju je Benjamin Percy napisao a Marvel producirao sa pravim glumcima i puštao u deset epizoda tokom jeseni prošle godine. Ispostavilo se da ovaj format prija publici i da je priča bila toliko popularna da je sve zatim transformisano u petodelni strip-serijal.

Percy je vrlo dobar spisatelj koji se do sada odlično pokazao preko u DC-ju (Teen Titans, Green Arrow, Nightwing) a sada ga je i Marvel stavio na neke odgovorne zadatke (recimo X-Force koji uskoro kreće), a The Long Night je uprkos veoma stereotipnoj postavci, napisan kvalitetno, sa odličnom atmosferom i besprekorno upletenim „mutantskim“ motivom u klasični provincijski policijski triler.

Zapravo, The Long Night je posebna podvrsta provincijskog policijskog trilera jer se događa na Aljasci i, da bude jasno, Percy varira sve motive i tipske zaplete koje smo već toliko puta videli na filmu, televiziji, u stripovima i knjigama, ali to radi zanatski veoma korektno. Ovo je jedan od onih stripova u kojima je na samom početku Wolverine misterija, mistična sila prirode, neko (ili NEŠTO) o čemu se samo sujeverno šuška ispod glasa, a par federalnih pandura pozvan u zajebanu provinciju (gde ljudi gledaju svoja posla i ne vole da im se neko od spolja meša u život) mora da raščivija mit od istine, pronađe krivca za grozna ubistva počinjena u zajednici i podseti na postojanje zakona i društva izvan izolovane zajednice.

I sve to vrlo lepo funkcioniše. Likovi su oslikani odlično, a pošto je strip nastao od skripta za radio dramu, Percy je mogao da pokaže kako vešto i prirodno ekspoziciju provlači kroz dijaloge bez posezanja za sveznajućim pripovedačem ili infodampovima. Zaplet je, kako rekoh, prilično tipski i oslanja se na klasne tenzije što je čest motiv u ovakvim pričama, ali su mutanti u njega udenuti elegantno a Wolverine ima onaj dah divljaštva i opasnosti kakav mu često nedostaje kada je deo širih narativa i upravo na fonu tog divljaštva i opasnosti ima priliku da demonstrira kakva je on to heroj i zašto je različit od drugih heroja. Ovaj strip nacrtao je odlični i potcenjeni Marcio Takara sa kolorom koji je dao Matt Milla i dobili smo sjajan prikaz Aljaske i izvrsno pripovedanje koje je atraktivno do te mere da zaboravimo da je ova priča započeta u ekskluzivno zvučnom medijumu. Kako je Marvel nedavno završio emitovanje druge sezone ovog podkasta, Wolverine: The Lost Trail, očekujem da iduće godine pišem nešto lepo i o toj strip adaptaciji.

OK, slagao sam malo, nije kraj, MORAM da nešto napišem i o miniserijalu Major X koji se nedavno završio a koji predstavlja na baš trijumfalni, ali eksplozivni i, hm, koju ono reč tražim, a, da POTPUNO ZBUNJUJUĆI povratak Roba Liefelda u Marvel.

Liefeld je nekada bio najveći strip crtač u superherojskom biznisu, rok zvezda koja je birala šta će da radi u Marvelu, čiji su se stripovi prodavali u milionskim tiražima a drugi crtači su menjali svoj stil da više liče na Roba Liefelda. To je bilo pre trideset godina i ma koliko ja imao u svom srcu mesta za njega, uvek se iznova iznenadim kad shvatim koliko su njegovi stripovi često bili naprosto LOŠI sa svakog aspekta – od slabog vođenja zapleta i bolno neprirodnih dijaloga, preko bizarnih anatomija do nejasnog vizuelnog pripovedanja. Ali opet, Liefeld je čovek sa autentičnom ljubavlju za superheroje a aktuelna popularnost Deadpoola na filmu je poslužila i da se podseti da je on jedan od tvoraca ovog lika. Sve ovo je verovatno donekle uticalo na to da dobijemo Major X, šestodelni miniserijal zasnovan na trideset godina staroj priči iz Wolverinea (brojevi 154 i 155 originalnog Wolverine serijala) a koji je Liefeld napisao i delimično nacrtao.

Da će se Liefeld rado vratiti nekoj svojoj staroj pričici i ekstrapolirati je u novu, ignorišući praktično sve što se trenutno događa u X-Men stripovima nije neko veliko iznenađenje – na kraju krajeva čovek je dovoljno mator i dovoljno poznat da se ovako nešto podrazumeva. Da će u 2019. godini Major X biti ovakav krš i lom od priče je skoro neverovatno. Da li Marvel stvarno misli da je Liefeldova reputacija danas tako jaka da vredi objaviti strip pored kog urednik kao da nikada nije prošao? Ko, zaboga ovo kupuje? Ne, kome je ovo namenjeno?

Hoću da kažem, kliše je da superherojske stripove danas čitaju oni koji su ih čitali i pre tri decenije, ali mislim da se opako precenjuje potencijal lika i zapleta iz 1988. godine koji sa razlogom kasnije nisu otišli nikuda. Liefeld je u svojim drugim stripovima poslednjih godina, sporadično rađenim za DC i Image demonstrirao da nije preterano unapredio svoje pripovedačke veštine, ali sa Major X kao da imamo perfektnu oluju bizarnog komplikovanog zapleta i nekonzistentnog, pijanog pripovedanja.

Mislim, ja ovo ne umem ni da prepričam – Major X je maskirani – gotovo potpuno isprazni – lik koji dolazi iz još jedne buduće mutantske utopije i putuje kroz vreme ne bi li pištoljem i motociklom zaštitio rodnu grudu. Na čelu ove utopije (koja se zove X-Istence) je moćni mutant (X-Ential, što… nikom nije jasno šta treba da znači) koji je održava na okupu samo snagom volje. Ovo je, čini se, neka vrsta starozavetne alegorije u kojoj je mesijanska figura odvela mutante iz sveta u kome su ih mrzeli u utopiju gde mogu da žive slobodno, ali opet, nisu tu samo mutanti nego i Atlantiđani koji su nezadovoljni svojim položajem u novom svetu. Okej, ali Liefeld na ovo dodaje još jedan nivo zapleta jer je X-Ential nestao – u pitanju je naravno zavera istih onih koji su mutantma konce pokušavali da smrse in d frst plejs – a Major X i njegov kolega koji je zapravo Beast u svojoj formi iz osamdesetih (ali se pravi blesav) se vraćaju kroz vreme u period negde kada je Liefeld počeo da radi New Mutants i, naravno, odmah se potuku sa ljudima od kojih su došli da traže pomoć. Takođe, Major X je Cableov sin. Ovo je sve samo prva epizoda.

Reći da je Liefeldov scenario za ovaj strip nekoherentan je najmanje što možemo da učinimo na ovom mestu, Liefeld ovde piše kao da se trideset godina X-Men stripova nikada nije dogodilo, slobodno kreira nove budućnosti i realnosti, dodaje „X“ ispred svake reči koja mu padne na pamet i iz nekog razloga pored Deadpoola – a koji, složimo se, nije mogao da izostane iz ovog stripa – u radnju dodaje još jednog Deadpoola. Koji se zove Dreadpool (ali da budemo fer, motocikl koga Major X vozi zove se Motherbike) i ima malo drugačiji kostim te nešto mračniju karakterizaciju od danas prilično žovijalne Wadeove prirode.

Sve je ovo možda i neki Liefeldov pokušaj metakomentarisanja stripova o mutantima, kontrast Dreadpool-Deadpool je možda pokušaj da se demonstrira kako je jedan namršteni i mračni, jednodimenzionalni lik nastao kao imitacija DC-jevog Deathstrokea prevazišao svoju prirodu omaža i postao lik i fenomen za sebe, ali Liefeld kao scenarista nema veštine potrebne da ovo pretoči u nešto koherentno. Major X je strip u kome se stvari dešavaju bez previše uzročno-posledičnih veza i onim redosledom kojim su padale na pamet autoru, reklo bi se. Da li mi je bio užasan za čitanje? Pa, ne, zapravo, jer Liefeld ako ništa drugo, uvek u svojim stripovima ima energiju i ona se i ovde lepo oseća i pored svog bizarnog dijaloga i neobjašnjivog scenosleda.

Liefeld crtač je ovde zaposlen samo na prvom i poslednjem broju dok je ostalo uradio uglavnom Brent Peeples (a jednu epizodu stari Liefeldov sledbenik, Whilce Portacio) i Major X je ipak disciplinovaniji i lepši strip od Liefeldovog opšteg proseka. Sa godinama je Rob ipak pročistio izraz pa i doterao anatomiju i Major X na momente vizuelno podseća zašto je ova momčina nekada bila tako velik i popularan crtač. No, da ne bude zabune, Major X nije strip koji preporučujem ikome sem Liefeldovim obožavateljima i X-Men forenzičarima koji treba da ga pročitaju čisto da vide koliko je Liefeld u stanju da i dalje bude bizaran, nekoherentan a opet detinje nevin i zaljubljen u začudnost sveta u kome stvara. Mislim, ima i tu neke lepote.

Pročitani stripovi: Daredevil, Damage i Black Hammer

Dobro, ajmo sad malo superheroje.

Kako je Charles Soule pre nekoliko nedelja završio svoj rad na serijalu Daredevil, mislim da je pravi trenutak da napravimo presek. Uostalom, kako sam više puta naglasio, Daredevil se tokom decenija iskristalisao u jednog od mojih najomiljenijih Marvelovih junaka, sa više momenata u svojoj istoriji koje danas smatram klasičnim (Miller, Bendis, Waid, Brubaker…), ali, kako sam pišući pre dve i po godine o početku Souleovog rada naslutio, ova faza ovog stripa teško da će se upisati u istu kategoriju. A opet, ovde je bilo tako mnogo dobrih stvari…

Soule je za tri godine rada na Daredevilu, videlo se to odmah na početku a potvrđeno sada na kraju, kao neku vrstu metazadatka imao to da strip vrati njegovim mračnim, depresivnim pozicijama. Neću reći  i „izvornim“ jer Leejev Daredevil nije nužno bio mračniji strip od ostatka Marvelove ponude onog vremena. Soule, iako savršeno kadar da piše razigranije i veselije superherojske stripove (ponovo podsećam na njegov odlični She-Hulk od pre koju godinu) je sa ovim Daredevilom praktično pobrisao i preokrenuo sve što je pre njega na serijalu radio Mark Waid i ovo možda treba čitati i kao neku vrstu Marvelovog šireg pokušaja da se vrati nekakvim (kvazi)korenima (što, preciznije, ne znači povratak u šezdesete već u sedamdesete i osamdesete, kada je veliki deo današnje čitalačke publike krenuo sa ovim stripovima – videti na primeru X-Men, recimo) i prepoznatljivim, čak možda „klasičnim“ karakterizacijama likova.

S jedne strane ovo je svakako razumljivo – „mračni“ Daredevil po uzoru na Millera i Bendisa je svakako ono što generalna javnost vidi u svojoj glavi kada se pomene ovaj heroj a karakterne osobine Matta Murdocka, poput šarmantne narcisoidnosti i katoličke krivice su, posebno u Bendisovom radu umele da fino razblaže svo to mračnjaštvo.

S druge strane, moglo bi se argumentovati – a ja sam to i pokušao na istom ovom topiku pre nekoliko godina – da je Waid uspeo da liku omogući da dalje raste i razvija se zadržavajući i produbljujući njegov karakter, ali bežeći od readymade „noir“ mizanscena i millerovsko-bendisovskog mačomračnjaštva i ugrađujući nepatvoreni optimizam u narativ o junaku u crvenom kostimu, te da je to delovalo šokantno osvežavajuće i autentično.

No, superherojski stripovi su utemeljeni na ideji večnog, jelte, vraćanja, pa je Soule sa jedne strane stvari resetovao na neke „standardne“ pozicije, a sa druge nastojao da svoju advokatsku ekspertizu iskoristi za kreiranje nekih priča o Daredevilu koje bi bile uverljive urbane drame kakve bismo inače gledali po televizijskim serijama (ako ne BAŠ u samoj preminuloj Netflix seriji o Daredevilu).

Nakon pročitanog celog Souleovog rada ostao sam u uverenju da bi ovo prišlo veoma blizu statusu klasika samo da je polovina još u fazi pičovanja i preprodukcije trezvenom uredničkom intervencijom bačena u vodu. Hoću reći, neki elementi Souleovog serijala o Daredevilu su smislene i interesantne drame o „čoveku bez straha“ koji mora da iskombinuje komplikovano suprotstavljene elemente svoje ličnosti da bi dosegao ideal kome stalno teži – što više pravde za što više ljudi – ali ovi elementi su s druge strane stalno razvodnjavani Souleovim slabostima prema, da tako kažemo, „natprirodnijoj“ strani Daredevilovog života.

Čujte, ovo su superherojski stripovi i svakako ja sad neću da automatski gunđam kada se u njima pojave nindže, ali stvar je u tonu i konzistentnosti sveta u kome se priča događa. Mark Waid i Chris Samnee su tokom svog rada na prethodnom Daredevilu vrlo uspešno posezali za prilično kempi negativcima kao što su Klaw ili Mole Man i uspevali da iskoriste njihove silver age persone u pričama koje su bile ozbiljne ali se nisu upinjale iz petnih žila da budu dramatične noir tragedije. U kontrastu sa tim, Soule se ozbiljno trudio da se u svojim pričama pozabavi nekim vrlo aktuelnim sociopolitičkim temama ali je, za mene, njihova uverljivost često bila podrivana konstantnom eksploatacijom prilično izlizanih tropa vezanih za istočnjački misticizam.

Mislim, kada je Miller baratao nindžama u svom Daredevilu to su bile rane osamdesete i nindže su bile svež i nov popkulturni gimik a scenarista ih je tretirao kao tek još jednu naoružanu grupaciju sa kojom se naš junak mora boriti, bez preteranih ulaženja u kojekakav filozofski mambo-džambo. Nepune četiri decenije kasnije, Soule piše, čini se, vrlo ozbiljnu priču o kineskim ilegalnim imigrantima u SAD, sa neprebrojnim slojevima preplitanja njihovih kompleksnih identiteta, položaja u društvu, dostupnosti zdravstvene (i druge) zaštite i tome kako čak i briljantni među njima lako potonu jer su postavljeni u sistem koji briljantnost ceni samo na papiru, bla bla bla, i, znate već, Soule je po struci advokat specijalizovan za imigracijske slučajeve, dakle, pravi čovek na pravom mestu, ali onda je ova priča potpuno skrenuta sa šina stereotipnim azijskim negativcem koji je kao ispao iz neke ’70s eksploatacije i grubim preplitanjem kineskog i japanskog pop-misticizma.

I nekako, kroz ceo ovaj rad se prepliću ovakvi kontrasti. Dobijamo ozbiljno ambiciozne političke priče u kojima Soule uspeva da bez otvorenog Trump-bashinga prokomentariše neke aktuelne američke neuralgične tačke, ali onda dobijamo i solidno impotentna i neubedljiva skretanja ka Aziji sa sve demonima, ne-mrtvim nindžama i magijom i ove dve dimenzije stripa – svaka za sebe na papiru sasvim legitimna – nikako ne uspevaju da se pomire u koherentnu celinu.

Delimično, problem je i u Souleovoj karakterizaciji likova koje uvodi. Murdock je, naravno, sam za sebe toliko komplikovan karakter da najveći deo pisanja ionako otpada na njega i pokušaje da se oslika čovek sa neprebrojnim kontradiktornostima, nesavršeni heroj u najubedljivijem smislu. Kada tu još dodate i Kingpina koji se ovde vinuo do pozicije gradonačelnika Njujorka, uprkos, a možda čak i zahvaljujući svojoj ne-baš-tajnoj istoriji u organizovanom kriminalu, dobijate jednu zbilja epsku postavku u kojoj dva čoveka izražene volje (za moć i za pravdu) idu jedan na drugoga i neće stati dok ne ostane samo jedan. U takvoj konstelaciji, sporedni likovi moraju da funkcionišu kao perfektna potpora a ovde Soule malko ispušta loptu.

Guranje Foggyja Nelsona malo u stranu je, pokazaće se, bila greška jer Soule Nelsona izvrsno piše. Nažalost, pozicija koju bi on prirodno zauzimao u ovom stripu namenjena je novom liku, ilegalnom kineskom imigrantu u Njujorku koji je postao i self-made superheroj kineske četvrti pod imenom Blindspot. Ponovo, Soule ima jaku temu koju želi da obradi sa ovim likom i pokušava da mu da i nekakav karakterni luk (od Daredevilovog sajdkika, preko antagoniste, do najboljeg prijatelja) ali ovo je sve isforsirano, neubedljivo i Blindspot na kraju dana kao da uopšte nema svoj karakter već se savija kako priča to od njega zahteva. O Elektri jedva da se usuđujem da pričam jer je Soule eksploatiše na najcrnji način na početku a onda prema kraju pretvara u praktično alatku.

Nešto bolje je prošao Frank McGee, bivši policijski inspektor, inhuman i detektiv jer se ovde radi o strejt noir stereotipu kojim Soule vrlo lepo rukuje (mada je dodavanje mutanta Cyphera u ekipu i dalje sasvim nerazvijena ideja), ali zato, recimo, novi negativac, psihopatski ulični umetnik Muse naprosto zbrka klišea i gotovo potpuni mekgafin.

Kada se sve ovo skupi na gomilu dobijamo neke sasvim nezadovoljavajuće priče, recimo onu u kojoj ne-mrtve nindže i demoni napadaju Njujork, gradonačelnik Kingpin je na lečenju, a Daredevil okuplja ekipu uličnih superheroja (jer Avengersi i ostali ozbiljniji udarači, konvinijentli, nisu na raspolaganju) da odbrani nejač. Ovo je jedna salata motiva i ideja, nekih dobrih (o njima samo malo niže), nekih jako izlizanih ali ključni element zašto ovo uglavnom ne funkcioniše za mene je da se Soule suviše olako upušta u dramatične ekstreme. Kingpin na čelu Njujorka? Ovo se još i može progutati, iako, naravno, drugi Marvelovi stripovi to uglavnom ne pominju. Ali invazija nindža koji desetkuju njujoršku policiju i očajnički rat tokom kog heroji na konjima i sa mačevima u rukama poražavaju armiju demona, sve uz pomoć tajnog katoličkog reda sveštenika koji se već stolećima bore protiv demona – ovo se naprosto ne uklapa sa naporima drugde u stripu da imamo nijansiranu priču o pravnom položaju superheroja u američkom pravosudnom sistemu i vođenju grada od strane izvršne grane vlasti.

A Soule se, vrlo očigledno, prilično uložio u neke od svojih tema i meni je ovaj strip na ime toga i bio interesantan. Čitav zaplet oko toga da Murdock/ Daredevil pokušava da progura ideju da superheroji mogu da svedoče na sudu bez otkrivanja tajnog identiteta je zanimljivo nastojanje da se, unutar same fikcije ovog univerzuma, ali i izvan nje, legitimizuje ideja „pravde“ koja ne dolazi iz institucija sistema već iz same zajednice, oličena u herojstvu pojedinaca. Ono je, naravno, osuđeno na propast gotovo po definiciji, ali strip ima interesantnu tekuću diskusiju o ovoj ideji. I Souleu ovo, takođe, daje brojne dobre šlagvorte kako da suprotstavi pojedinca sa instinktom za pravdu sistemu koji pravdu praktično definiše iako ga možda čine sumnjivi pojedinci. Kingpin na čelu grada i Matt Murdock koji mu radi kao savetnik je, priznaću, briljantna ideja a i Souleova egzekucija je vrlodobra, sa tekućom partijom sve napetijeg političkog i birokratskog  šaha između dva stara protivnika (čak iako Kingpin više nije svestan da je Murdock Daredevil).

Neću spojlovati šta se sve tu događa, ali ću dodati da je Soule zapravo i relativno elegantno rešio pitanje vraćanja Daredevilu tajnog identiteta. Otkada je Bendis odlučio da se poigra sa idejom da se naširoko zna kako su superheroj Daredevil i advokat Matt Murdock ista osoba, scenaristi su morali ozbiljno da se rvu sa ovim konceptom sve dok Mark Waid nije naprosto rešio da promeni ton stripa u prigrli ideju kako je Murdock javno i bez stida Daredevil. Naravno, duha se jednom moralo vratiti u bocu i Soule koristi dosta nategnut ali na kraju dana dovoljno ubedljiv mehanizam da ovo počisti i vrati nas na stari status kvo. Ovo njegov odnos sa Foggyjem Nelsonom čini interesantno napetim i još jednom priznajem da mi je bilo žao da Soule nije više fokusa stavio na lik Nelsona umesto što se baktao Blindspotom i Museom.

Takođe, Soule ima interesantnu diverziju sa vraćanjem u strip klasičnog silver age lika, Mikea Murdocka, Mattovog žovijalnog brata blizanca i konfuzija između toga ko je zapravo Mike i otkud on ovde je zanimljiva, duhovita, i na momente solidno potresna.

Elem, kulminacija je došla na kraju rada u priči „Death of Daredevil“ koja je verovatno najblatantniji primer lažnog marketinga u Marvelovoj novijoj istoriji, uzimajući u obzir da Daredevil u njoj ni na koji način ne umire – a što vidimo i po prvom broju novog serijala izašlom pre par nedelja.

No, ova priča je, ako ništa drugo, fokusirala Soulea pa je uspeo da sve dobre strane ovog serijala sažme tako da dobijemo idealizmom pokretanog Matta Murdocka u poslednjem velikom pokušaju da pokaže svetu kako je Kingpin ultimativno zao, kako je prevarom došao do jake političke pozicije, te da ga jednom za svagda sruši. Soule ovde konačno uspeva da udobnije poveže silver age ekscentričnost i millerovski noir u priči koja na kraju uspe da nas iznenadi svojim preokretom i kaže nam nešto značajno o svom junaku, kao i da pripremi teren za dalje priče o Daredevilu. Death of Daredevil je pristojno finale za serijal koji je stalno oscilovao između elegantnog i inteligentnog rada sa jedne i poludokuvanih eksploatacija sa druge.

Makar je crtež bio konstantno odličan, sa Ronom Garneyjem koji je ovde odradio posao života kreirajući zamamne ekspresionističke noir drame, ali i armijom izvrsnih drugih crtača koji su svi do jednog bili tonalno i tematski na liniji (Goran Sudžuka, sjajni Mike Henderson, Stefano Landini, Phil Noto). Kolorista Matt Milla je zapravo bio dragoceni kohezivni faktor, obezbeđujući stripu stalno upečatljiv izgled pa je i napuštanje njegovih usluga u poslednje dve priče koje je crtao i sam kolorisao Noto jedini momenat gde mogu da kažem da nisam bio stopostotno zaljubljen u crtež.

Nakon završetka Souleovog rada dobili smo pet epizoda miniserijala Man Without Fear izašlih tokom Januara a koje su poveznica sa novim tekućim Daredevil serijalom. Po običaju, ovo je sasvim opciona stvar za čitanje jer iako prikazuje kako se polomljeni, gotovo mrtvi Matt Murdock na kraju odlučuje da još jednom da sve od sebe i bude taj neki nesavršeni heroj na prkos svetu koji pokušava da ga uništi, ovo je priča koja je komotno mogla da stane u jedan jedini broj, možda i da bude samo uvodnih desetak strana za prvi broj serijala.

Jed Mackay, srednjoškolski nastavnik koji u slobodno vreme piše stripove za Marvel je iskoristio ovih pet epizoda da nam da jednu produženu introspekciju Matta Murdocka koji pokušava da se sa sobom dogovori o tome da li zaista mora da bude superheroj sada kada je došao toliko blizu da shvati koncept sopstvene smrtnosti. Ovo je dosta uobičajen koncept za superherojske, pogotovo Marvelove, stripove a Daredevil ga je sa nekim epizodama koje je radio Miller praktično definisao i Mackayju svakako treba stisnuti ruku za činjenicu da je izgurao više od 120 strana stripa sa nečim što je moglo mnogo udobnije da se smesti u pet puta manje, a da to nije ispalo dosadno. Naravno, ima ovde mnogo ponavljanja istih motiva, mnogo ponovljenih meditacija o ulozi straha i bola u ljudskim životima i mada to nije klasično šlajfovanje u mestu, fakat je da je moglo da bude kraće. No, Mackay sve to gotovo potpuno opravdava četvrtom epizodom i suočenjem Murdocka i Kingpina koje je dramatično i katarzično i predstavlja pravo težište ove priče. Ako ste ozbiljan štovalac Daredevila, ovaj miniserijal svakako treba da makar zbog toga prođete a vrlo pristojna drugoligaška selekcija crtača koji su odradili po jednu epizodu garantuje i možda ne WOW faktor, ali sasvim uslužan ton i pripovedanje. Mackay dobro kapira svoje likove – pored Kingpina tu je i vrlodobar Foggy Nelson – i možemo mu prognozirati pristojnu budućnost u Marvelu.

Prva dva broja novog Daredevil serijala takođe prilično obećavaju mada je to i bilo za očekivati sa autorskim dvojcem kakvi su Chip Zdarsky i Marco Checcetto. Naravno ovde nema velikih tonalnih zaokreta, ovo je ponovo „katolički noir“ na tragu Millera, Smitha, Bendisa itd. i s obzirom da je priča veoma usredsređena na Kingpina i Daredevila (koji i dalje leči traumu sa kraja prošlog serijala) ovo uopšte nije moralo da ponovo kreće od broja jedan već da se samo lagodno nastavi sa sledećim brojem (pogotovo što je i prošli serijal krenuo od keca pa se posle renumerisao da bi obeležio broj 600 i… Marvel nastavlja da kreira nepotrebnu konfuziju za buduće istoričare medija).

Takođe, ovo je priča veoma usredsređena na Daredevila i Kingpina u kojoj drugi likovi za sada jedva da figurišu i nadam se da će Zdarsky imati pameti (veštine ima, to smo videli sa Peter Parker serijalom) da oko Murdocka sagradi ansambl likova koji će uspešno dopunjavati razne aspekte njegove ličnosti i predstavljati kontrateze Murdockovoj narcisoidnosti. Ako se ovo iz nekog razloga ne desi, i dobijemo još jedan solipsistički mračan Daredevil serijal neću biti presrećan, ali u Zdarskog do sada nisam imao razloga da sumnjam. Takođe, Checcetto je posle prošlogodišnjeg rada na Old Man Hawkeye definitivno postao crtač koga treba aktivno čitati gde god da se pojavi i ove prve dve epizode izgledaju fenomenalno sa kolorom koga je radio Sunny Gho i koji uspeva da i u veoma „noir“ priču unese dovoljno svetlosne i kolorne dinamike da ne deluje opresivno jednolično. Oprezni sam optimista.

Drugi strip o kome bih danas proguslao je DC-jev aktuelni tekući serijal Damage za koga mi nije najjasnije ni zašto je nastao ni kako gura, evo, već godinu dana. Čime ne želim da kažem da je ovo loš strip, samo da njegov smisao u DC univerzumu i nekoj široj konstelaciji u univerzumu (još uvek) nije jasan.

Naime, DC već ima lik po imenu Damage koji je odigrao relativno važne uloge tokom Zero Hour događaja pre četvrt veka i bio član Titana i Justice Society of America, ali ovo nije TAJ Damage.

Ovo je, vidite, novi Damage, sa sasvim različitom istorijom, moćima i postavkom a koji je deo „The New Age of Heroes“ inicijative koja je krenula nakon Snyderovog događaja Metal o kome je ovde pisano. Naravno, nagađate da se neke ozbiljne veze Damagea sa Metalom zapravo i ne primećuju.

Damage sam počeo da čitam sa interesovanjem jer ga piše Robert Venditti, čovek koji je preuzeo Green Lantern od Geoffa Johnsa i odradio sa njim iznenađujuće odličan posao (kako je ovde već i živopisano) a i čiji je aktuelni Hawkman (takođe izašao iz Metala) ako ništa drugo barem zanimljiv. No, Damage mi je, evo, i godinu dana kasnije enigma jer ovo je strip koji toliko neprikriveno imitira Hulka da se čovek zapita kako Marvel još uvek nije poslao odred nindža-pravnika da cenjenoj konkurenciji objasne neke stvari.

Naravno, imitiranje likova konkurentske firme nije neki nov koncept u ovoj industriji, ali Damage je tako očigledan pastiš da sam stalno kada ga čitam na oprezu ne bih li uhvatio nekakve detalje koji mi promiču a koji bi ukazali da se ovde zapravo radi o satiričkom metaprojektu.

Dobro, ako ništa drugo, Damage imitira Hulka iz Hulkove faze koju ja neizmerno volim i oslanjanje na priče iz sedamdesetih u kojima je Hulk bio čudovište koje samo želi da bude ostavljeno na miru dok ga progoni „the man“ epitomiziran u (postvijetnamskom) vojno-industrijskom kompleksu je sasvim legitimna stvar u mojoj, jelte, knjizi.

Venditti ovde ni ne pokušava da izmisli toplu vodu i Damage bi, optimizovano pripovedanje na stranu, po temama i tonu zaista mogao da bude strip iz sedamdesetih. Njegov glavni junak je vojnik, Ethan Avery koji se pridružio armiji inspirisan herojstvom Supermena i drugih superheroja, a kome je učešće u eksperimentalnom vojnom programu dalo supermoći po uzoru na njegove idole. Tvist je, dakako, u tome da se Ethan jednom u dvadesetčetiri časa, na sat vremena transformiše u čudovišno, orijaško stvorenje po imenu Damage koje je gotovo neranjivo i može da golim rukama sravni sa zemljom čitave čete vojske i naselja u kojima se oni nalaze. Pukovnica Jonas, okorela vojna veteranka koju progone aveti i sećanja na sve vojnike što su tokom decenija pod njenom komandom izginuli, ima duboku emotivno-profesionalnu vezu sa Damageom jer je on njen srebrni metak: vojnik koji praktično ne može da pogine i koga može da šalje u najopasnije misije, spasavajući tako živote drugih, ranjivijih vojnika. Pa ga tako Jonasova i koristi sve razuzdanije, šaljući ga da se obračunava sa kojekakvim milicijama po trećem svetu koje tlače nedužno stanovništvo i ugrožavaju, jelte, demokratiju i slobodni svet. Ethan se iz početka ne seća ničega što je u formi Damagea radio u ovim misijama, međutim, posle nekog vremena se pokazuje da Damage nije samo aspekt Ethanove ličnosti već ličnost za sebe i kada vojnik shvati koliko je ljudi i na koje načine ubio, doživljava produžen napad krivice i panike i rešava da dezertira. Naravno, vojska ni ne pomišlja da napusti svoj uspešni eksperiment i kreće potera za vojnikom-koji-se-pretvara-u-čudovište po celoj Americi…

Ovo su, svakako, dobre teme, ali su istovremeno i mnogo puta identično postavljene i prežvakane u superherojskim stripovima (Marvel je gotovo  u isto vreme sa Damage pokrenuo svoj Weapon H serijal koji je veoma slična priča iz pera Grega Paka), tako da je Damage zaista neka vrsta ponavljačkog gradiva. Naravno, Venditti je uobičajeno dobar zanatlija pa je i to ponavljačko gradivo sasvim lasno čitati – Damage je dobar deo vremena jedan on-the-road narativ gde glavni junak beži preko američkog kontinenta a „the man“ mu je stalno za petama, pa se na njega šalju i razni specijalni odredi, od Suicide Squada koji gostuju već u drugoj epizodi pa do nekih Vendittijevih kreacija u formi odreda specijalaca sa imenima kao što su Cataract, Paparazzi, Misha i Handyman a koji imaju karaktera i harizme koliko i prosečni negativac iz Image Comics stripova iz prve polovine devedesetih i za koje nemam utisak da ćemo ih često ponovo viđati u DC stripovima.

Opet, cela svrha ovih nekoliko novopokrenutih serijala nakon završetka Metala je i bila da se dobiju novi likovi i testiraju nove ideje pa ne mogu zameriti Vendittiju na takvom pristupu. Ipak, notabilno je da Damage deluje decidno derivativno i drugoligaški dobar deo vremena (čak i uz kameo-pojavljivanja Unknown Soldiera, Poison Ivy i Swamp Thing) i da se stvari popravljaju tek kada se pojavi Justice League. Ovo je, uostalom i sasvim logičan razvoj događaja jer kada imate neuništivo i nezamislivo jako čudovište koje proseca putanju preko Sjedinjenih američkih država i ni vojska ni black-ops timovi metaljudi ne mogu da ga zaustave, prirodno je da se na sceni pre ili kasnije pojave glavne baje. Venditti ovde uspeva da se otrgne klasičnom krosoveru u kome pozitivci navale jedni na druge kao da nemaju ni malo mozga i pogotovo Betmenov odnos prema Damageu je barem u jednom momentu zreo i interesantan.

No, strip ipak najveći deo svog materijala troši na imitiranje klasičnog ’70s Hulka (ironično, u momentu kada sam Hulk sa svojim Immortal Hulkom doživljava inteligentnu renesansu i transformaciju) i dugačke scene urnebesne destrukcije i mada se to lako čita, nesporno je da mu fali malo više psihologije i, uopšte, malo više svesti o tome da treba da stvari prikaže iz nekog svežeg rakursa.

I kad smo već kod rakursa, crtež na Damageu je sasvim uslužan, čak, rekao bih, veoma dobar, ali i sam demonstrira taj problem sa odsustvom neke dublje ideje od toga da ovo bude omaž Hulku. Serijal je započeo veteran Tony Daniel koga ja jako volim i mislim da je na Betmenu pre desetak godina odradio mnogo lepih stvari, ali sa Betmenom je Daniel imao priliku da se igra sa svetlom i atmosferom a Damage je strip ekspozitornih dijaloga i eksplozivne akcije i ma koliko da sam uživao u onome što je Daniel nacrtao, ne mogu da kažem da je strip tokom prva tri broja imao mnogo karaktera. Cary Nord koji ga je nasledio je svojim debljim linijama i senčenjem doneo upravo ovo, ali je njega odmah zamenio Diogenes Neves, pa njega Aaron Lopresti i ovo su sve renomirani i odlični crtači ali je strip tvrdoglavo ostao u domenu solidno nacrtanog ali izrazito bezkarakternog produkta u kome stvari, zaista, bivaju skršene i uništene na dinamične načine ali je to sve na kraju dana hvatanje na buku i nedostaje mu onaj osećaj opasnosti koji su, recimo Walt Simonson, Keith Pollard i pogotovo Gene Colan dali Rampaging Hulku.

U globalu, dakle, Damage je neočekivano ili, naprotiv, sasvim očekivano, B-kvaliteta, derivativan rad koji se ne zamara prevelikim odmakom od predloška što ga očigledno imitira postavljajući, praktično, „What if“ pitanje o tome kako bi izgledalo da je Hulk nastao u DC univerzumu. Odgovor koji za sada daje je svakako čitljiv ali daleko od esencijalne lektire što, priznaću, mene malo boli. Al izdržaćemo.

Izdržaćemo, dakako jer sam sada spreman da pišem o nečemu što u trenucima nadahnuća i pretencioznosti mogu da bez previše stida nazovem najboljim superherojskim stripom koji sada izlazi. Radi se, naravno o nečemu što smo već nekoliko dana unazad na ovom forumu onako iz prikrajka tizovali, sve govoreći kako je Jeff Lemire car i kako radi mnogo a bez pada kvaliteta a Ridiculus je čak i okačio jednu naslovnicu serijala o kome bih sada pisao. Dakle, Black Hammer.

Black Hammer je izuzetno jak argument za tezu da superherojski stripovi zaista mogu da zablistaju kada ne moraju da se uklapaju u kontinuitet koji traje sedamdeset godina, kada im se pristupi sa autorskim stavom (nasuprot korporacijskom umu košnice koji kolektivno donosi odluke o tome šta može a šta ne može da se dešava u tamo nekom Spajdermenu ili Betmenu) i kada ih piše samo jedan jedini čovek sa jakom vizijom o tome šta želi da kaže.

Naravno, ima argumenata i za ono drugo, ja svakako smatram da decenijski kontinuitet jeste bitan element klasične superherojštine, zajedno sa smenama (generacija) autora koji osmišljavaju i pišu iste likove iz decenije u deceniju, jer im ovo omogućava interesantan (mada glacijalno spor) rast i evoluciju i mnoge odnose u stripovima stavlja u kontekst koji im daje značaj kakav ne možete imati bez tih decenijskih naslaga nakupljenih istorija. Fakat je da su dva ključna superherojska stripa osamdesetih, svaki na svoj način smatran revolucionarnim i sa nedvosmisleno jakim uticajem na ceo medijum (sa tremorima koji i danas traju) zapravo prikazala obe strane ove jednačine. Millerov Dark Knight Returns je bio u kontinuitetu, i nalazio ogroman deo svoj energije baš u tome da smo gledali šta je na kraju bilo sa Betmenom koga poznajemo tako dugo, dok je Mooreov i Gibbonsov Watchmen profitirao baš na osnovu toga da se odvijao u posebnom univerzumu gde su autori mogli da likove i događaje prikažu bez zauzdavanja i prepiranja sa uredništvom oko toga koga smeju da ubiju a ko može da se prikaže kao silovatelj i fašista. Naravno, priznajem da često razmišljam o tome kako bi bilo interesantno da su u DC-ju zapravo dopustili Mooreu da, u skladu sa originalnim planom, upotrebi Charlton likove i da smo umesto Rorschacha i Nite Owla gledali Questiona i Blue Beetle.

Black Hammer i sam delimično igra na ovu kartu, i neki od njegovih likova su sasvim očigledni, namerni pastiši likova poznatih nam pre svega iz DC univerzuma, ali Black Hammer verovatno ne bi bio bolji da je Lemire ovaj pitch odneo DC-ju i tražio da mu se dopusti da radi sa njihovim likovima (makar i izvan glavnog kontinuiteta, kako je to Tom Taylor radio sa odličnim Injusticeom a i sa uskorodolazećim DCEASED). Ovo je jer je Black Hammer istovremeno i ljubavi prepun omaž klasičnoj superherojštini zlatnog i srebrnog doba, ali i detaljna dekonstrukcija žanra kojoj su bitniji arhetipi nego konkretni likovi sa imenima i čitateljstvu poznatim istorijama.

Odmah da kažemo, pominjanje Franka Millera gore je bilo čisto istorijskog konteksta radi i kada ovde govorim o dekonstrukciji, ona ne uzima formu millerovskih poznijih radova na Betmenu (DKSA ili, pu pu pu, nedobog All star…) niti katastrofalnog Holy Terror. Black Hammer je strip koji ciničnost nema ni u naznakama i mada u njemu ima ohoho prefinjene melanholije i (vodviljske) tragedije on je suštinski dobrodušan. Njegovo operisanje sa likovima (i NA likovima) u maniru drame karaktera je vrhunsko i na nekom nivou se njegovo pozicioniranje likova u nekakvoj socio-političkoj realnosti sasvim legitimno može uporediti sa Watchmenom.

Ali ako je Black Hammer Watchmen našeg doba,* onda je to Watchmen koga ne piše Alan Moore – ni ovaj namrgođeni mistik od danas ali ni idealistički cinik iz osamdesetih – već, recimo, Grant Morrison i to u nekoj od svojih najoptimističnijih, najrazigranijih faza.

*iako je tehnički Watchmen našeg doba u stvari Doomsday Clock o kome ćemo u neko dogledno vreme progovoriti iz sve snage**
**mada je, TEHNIČKI, Watchmen MOG doba, naprosto – Watchmen jer, da, toliko sam star da sam ga čitao još krajem osamdesetih

Naravno, nije odveć fer prema Lemireu to što ga ovako razuzdano poredim sa Morrisonom, kao da je sad on neki mladi početnik koji još nije izgradio svoj stil i tek teše pero kojim će se upisati u istoriju, pa odmah da razjasnim: kad ovde kažem „Morrison“ mislim pre svega na metatekstualne eksperimente i promišljanje same prirode i značaja žanra a iz pozicije nekoga ko taj žanr, u njegovom izvornom obliku neizmerno voli – uostalom Morrison je proveo dobar deo svoje karijere udarajući kontrapunkt mooreovskom cinizmu i zazivajući nesputanu kreaciju i maštovitost kirbyjevske škole. Tako i Lemire sa Black Hammer prikazuje veliku ljubav za klasičan superherojski strip ali ga to ne sprečava da ode veoma daleko u dekonstrukciji i ako mi se još jednom (poslednji put, obećavam) dopusti, reći ću da ga ovo pozicionira uz radove poput Watchmen ali i Morrisonove radove na Animal Man, Doom Patrol i Flex Mentallo, a što su iz mojih usta velike pohvale.

Ali, odmah tu da stanemo i insistiramo da je Lemire svoj čovek i da, dok je okej da ga se stavi u istorijski kontekst, nije okej da – makar nenamerno – sugerišemo kako je ovaj strip imitiranje radova velikih prethodnika. Jeff Lemire je, uostalom, čovek koji ima vrlo cenjen opus i koji je pokazao da mu dobro ide sve, i pisanje (i crtanje) klasičnog indie stripa, ali i rad u samom srcu korporativne superherojske tame (gde je radio, između ostalog, baš i Animal Man). Doduše, ja sam njegov rad na X-Men i Old Man Logan ocenio uglavnom pozitivno ali ne i vrhunski i mnenja sam da su mu drugi radovi, poput naučnofantastičnog Descendera za Image bolji pokazatelj njegovog velikog formata i umeća. No, sa Black Hammer Lemire se vaspostavlja kao zaista vrhunski superherojski autor i donosi još jedan fantastičan univerzum što stoji izvan produkcije „velike dvojke“ i nudi, u proseku, bolji sadržaj nego što ga kod njih ima.

Ovo je, opet, deo šireg trenda naravno. Pominjali smo već Lion Forge i njihov zanimljivi superherojski univerzum (kojim od pre neki dan rukovodi visokocenjena Gail Simone), ali Black Hammer je bliži toj nekoj koncepciji superherojskog univerzuma koji kreira i osmišljava samo jedna osoba, poput recimo Suicide Risk Mikea Careyja ili, dakako Irredeemable/ Incorruptible Marka Waida. I dok sam oba stripa veoma voleo (i o njima oduševljeno pisao), čini mi se da je Lemire stvari ovde oterao na sledeći nivo na nekoliko načina.

Prvi i najočigledniji je to da Black Hammer nije samo jedan serijal. Originalni Black Hammer je, uostalom, imao samo 13 brojeva a nakon završetka je relansiran kao Black Hammer: Age of Doom (koji je ove nedelje dobio osmi broj, a koji je i sam svojevrsni ribut), a pored ovog glavnog serijala Lemire je sam samcit napisao i naizgled opcione ali zapravo esencijalne mini-serijale Sherlock Frankenstein and the Legion of Doom, Doctor Star and the Kingdom of Lost Tomorrows i The Quantum Age, te pominjani one-shot Cthu-Louise. Pričamo o nekih 36 epizoda standardne dužine za tri godine, tokom kojih je Lemire takođe radio i Royal City  za Image (koga istovremeno i crta), Descender, Extraordinary X-Men, Old Man Logan… Kako to i Ridiculus reče, nije jasno kako Lemire toliko toga proizvede a bez vidnih padova u kvalitetu.

No, drugi nivo, manje tehnički a više, recimo, duhovni, je da je Black Hammer superherojski strip koji uspeva da se istovremeno bavi likovima na način za koji klasična superherojština obično nema vremena, da ima masivne, univerzum-menjajuće naučnofantastične zaplete (da ne kažem krize, jelte) i da sve to vreme vrlo učeno i zanimljivo komentariše sam žanr i puno toga o kulturi američkog stripa (i široj kulturi kojoj je on sam doprineo) kaže na nenametljive, prirodne načine. Pa to je neverovatan het-trik i rekao bih sada već podsećanje da često upravo ne-Amerikanci umeju da naprave najbolje evolutivne poremećaje u superherojskom stripu – Englez Moore, Škot Morrison a sada, evo, i Kanađanin Lemire.

Kada počnete da čitate Black Hammer setite se ko je zapravo Lemire i sa odobravanjem klimnete glavom što mu Dark Horse omogućava da se vrati svojim najboljim alatkama. U DC-ju, a pogotovo u Marvelu, Lemireov superherojski rad je bio dobar ali nije imao prefinjenost atmosfere i emotivnu nijansiranost koje su karakterisale njegove utemeljujuće radove. Daleko od toga da su Sweet Tooth ili The Nobody bili stripovi bez ikakvih mana, ali u njima je Lemire imao prostora i vremena da gradi momente bez mnogo objašnjavanja, sigurnim usmeravanjem likova i njihovih postupaka (i često, naprotiv, ne-postupanja) a koji su donosili velike emotivne isplate. Black Hammer vraća ovaj kvalitet na velika vrata i praktično čitav prvi serijal je veoma low-key drama koja, svakako, pominje velike prošle događaje, kostimirane, šarene heroje i nezamislivo moćne negativce, ali ih uglavnom samo pominje. Likovi u ovom serijalu su faktički bivši superheroji, prevaziđene figure optimističkije prošlosti, spuštene u neverovatno stereotipan provincijski gradić da sede na farmi, ćute i smrde dok im se životi konačno, nekako, ne završe i Lemire ovde sasvim eksplicitno priziva svoj prvi veliki strip, Essex County (delimično autobiografski, jer, ne zaboravimo, tamo je rođen i odrastao).

I ovo je izvanredno iako, kako već rekosmo, veoma low-key. Likovi u Black Hammer, istina je, imaju interesantne prošlosti ali njihova sadašnjost je ispunjena uglavnom frustrirajućom monotonijom, sitnim međusobnim sukobima koji prirodno dolaze sa praktično kućnim pritvorom u kome se nalaze, te pokušajima da se nekako uklope u zajednicu kojoj osećaju da ne pripadaju. Lemire ovde vadi ceo arsenal na sto pa imamo na programu izvrsne ljubavne trouglove, provincijske drame i potisnute sukobe a njegov rad sa likovima je besprekoran uz izuzetan kontrast između produbljenih psiholoških portreta osoba koje gledamo u sadašnjosti i njihovih većih-od-života a opet dvodimenzionalnih persona iz slavne superherojske prošlosti.

I da je Black Hammer samo to, samo svedena karakterna drama između likova koji tonu u apatiju sredovečnosti i pokušavaju da nađu male stvari koje život čine podnošljivijim prisećajući se kroz izmaglicu vremena kad su bile optimističnije, energičnije i verovale da mogu da promene – ne, spasu! – svet, pa to bi bilo sasvim dovoljno. Ali Black Hammer je značajno više od toga i sa Age of Doom se ona egzistencijalna nelagoda koja se samo naslućivala u originalnih 13 epizoda razvija u punokrvnu (filipdikovsku!!!) fantazmagoriju. Naravno, ni slučajno neću spojlovati šta se u stripu dešava jer to valja iskusiti direktno, ali Black Hammer je strip koji veoma smelo propituje prirodu narativa kao gradivnog tkiva ljudskog društva; oslanjajući se na palp literaturu i superherojštinu zlatnog doba on snažno diskutuje o stvarima kao što su sudbinska determinisanost, istorijska neminovnost i odnos čoveka sa svim tim apsolutima koje je, možda, izmaštao, ali su mu, možda, oni svejedno horizont iza kog ne uspeva da vidi.

Ozbiljna je to filozofija ali je Lemire ne pušta da se otme kontroli i pažljivo je isporučuje kroz podtekst držeći u prvom planu ono što mu uvek ide najbolje od ruke – likove koji imaju jake unutrašnje živote i sa kojima se čitalac hteo-ne hteo lako srodi i proživljava sve što im se događa na vrlo intenzivan način. Ovo je pogotovo vidljivo u tim spinoff mini-serijalima. Sherlock Frankenstein and the Legion of Doom je, recimo, ljupki omaž negativcima iz doba vladavine palp romana i zlatnog doba superherojskih stripova koji istovremeno prikazuje unutarnju snagu što dolazi uz sazrevanje i, uostalom, odrastanje. Doctor Star and the Kingdom of Lost Tomorrows je, pak, priča o maloj porodičnoj tragediji koja me je ostavila u sasvim opipljivim suzama na kraju, a koja je bez ijednog pogrešnog koraka postavljena na pozadinu velike superherojske avanture iz srebrnog doba sa sve putovanjima u svemir, herojskom naukom, borbom sa kosmičkim zmajem na ivici crne rupe… U kontrastu i sa jednim i sa drugim, The Quantum Age je uzbudljiva futuristička akcija smeštena u visokotehnološku negativnu utopiju i ovde Lemire naizgled sasvim napušta svoja glavna oružja – meditativne monologe protagonista u dugačkim melanholičnim scenama – zarad šarenog naučnofantastičnog spektakla ali na kraju ne samo da uspeva da udene mnogo značajne karakterizacije u pripovedanje i emocija u svu tu dramu, već je i istorija budućnosti posredovana kroz pripovedanje detaljna, uzbudljiva i od presudnog značaja za događaje u prošlosti koje čitamo u glavnom serijalu (Age of Doom). Konačno, Cthu-Louise je praktično vinjeta o tinejdžerskom nasilju koju smeštanje u svet Black Hammer veoma uspešno uokviruje i njene sociopolitičke poente isporučuje na nenametljiv, svež način.

I uopšte, Black Hammer, sa svim svojim satelitima je sasvim savremena, sociopolitički „osvešćena“ priča koja ne deluje nametljivo ni u jednom svom segmentu. Naprotiv, utisak je da Lemire samo prirodno ide putem koji je superherojski strip odavno utro – nije li, uostalom već i Watchmen imao homoseksualne likove – i svoje omažiranje stripova koje je voleo dopunjava umešnim produbljivanjem njihovih latentnih motiva.

Hoću reći, u Black Hammer je jedan od likova očigledan pastiš Martian Manhuntera i istovremeno gej muškarac a Lemire naizgled bez napora uspeva da njegovu seksualnost uveže u priču na najprirodniji moguć način tako da ona nije njegova definišuća karakteristika a istovremeno jeste izvor dobrog dela drame kroz koju on prolazi. Ovo je toliko majstorski odrađeno da druge Lemireove bravure skoro da ne primetite – recimo to da je jedan od glavnih likova ženskog pola, iako to nikada, iz određenih razloga, ne biste rekli. Tu je i besprekorno uvezivanje mnogih naoko suprotstavljenih klasičnih superherojskih motiva – jedan od likova je čarobnica, čija je magija veoma važan element zapleta, a drugi je kosmički istraživač čije je istraživanje para-zone – prostora izvan našeg prostorvremena – dovelo do toga da ima totalni uvid u sveukupnost postojanja i njegovu determinisanost a ovo ga je, pak oteralo u neku vrstu lucidne psihoze.

Naravno, superherojska publika će uživati u Lemireovom dobroćudnom omažiranju klasike, od Green Lantern u Doctor Staru pa do Legije superheroja u Quantum Age, ali istovremeno, važno je primetiti kako ovi omaži nisu sami sebi svrha i da su svi deo narativa koji u fullu prihvata apsurdnost i vodviljsku dramu starinske superherojštine a onda je sa puno ljubavi uvezuje sa malom, veoma humanom egzistencijalističkom dramom  likova koji mnogo razmišljaju o svrsi svog postojanja čak i kada su suočeni sa konceptima kao što je Anti-Bog koji dolazi sa ambicijom da uništi sve što postoji (pa čak i, videće se u nekim epizodama Age of Doom, i ono što zapravo ni ne postoji). Nije Black Hammer jedini strip koji se poigrava sa rekontekstualizacijom klasične superherojske galanterije (Remenderov Black Science smo ovde već pominjali kao primer alternativnog čitanja klasičnog Fantastic Four) ali on to, u ovom trenutku, radi najelegantnije nudeći sadržaj koji je istovremeno izuzetno dubok i bogat za ljubitelje žanra ali, čini mi se, dovoljno odmaknut od žanra da bude zanimljiv i publici koju generalno interesuje spekulativna fikcija. Opet, da ne bude zabune, on jeste u velikoj meri dobronamerna polemika sa žanrom i to kako je, recimo, ovonedeljni osmi broj Age of Doom potpuno promenio čitav ton i dinamiku stripa je jasna referenca na ributovanje superherojskih serijala koje je tako karakteristično za žanr.

Ispisah brdo pohvala Lemireu ali on ovde ipak radi samo deo posla. Drugi deo rade crtači koji su toliko dobri da ne znam koga bih pre pohvalio. Dark Horse je izdavač koji mnogo ulaže u kvalitet crteža – retko se kod njih naleće na ekscese gde manje iskusni crtači uleću da popunjavaju rupe u tekućim serijalima – i sa ovim (meta)serijalom su ponudili reprezentaciju izuzetnih autora koji se sa Lemireom uklapaju izvanredno i presudni su za postizanje te karakteristično lemireovske atmosfere.

Britanac Dean Ormston je „glavni“ utoliko što crta sržne serijale i uz Lemirea je ko-kreator čitavog koncepta. Ovaj iskusni crtač koji se tesao na Sudiji Dredu sa Alanom Grantom i Garthom Ennisom je najprostije rečeno fenomenalan u tome kako prenosi atmosferu, tišinu, spor protok vremena, ali onda i eksplozije nasilja, u tome kako izvanredno rukuje svetlom ali i karakterizacijom. Ormstonovi likovi su stilizovani ali time izvanredno izražajni: u stripu u kome toliko toga ostaje neizgovoreno, facijalna „gluma“ je od presudnog značaja a Ormoston je čovek koji ju je doveo do perfekcije. Sa druge strane, način na koji on uspeva da prikaže mesta, ubedi vas da ste zajedno sa protagonistima na nekoj zabačenoj provincijskoj farmi ili u sivom, otuđenom gradu (ili na mestu za koje ne znate šta je ali deluje kao da ste usred brutalnog esid tripa), pa to treba studirati. Naravno, Dave Stewart radi kolor (još jedna veza sa Morisonom? Svakako!) i ne treba ni pominjati koliko je tek TO dobro. I mada retko pominjemo ljude koji rade letering jer smo svinje i zaboravljamo njihov doprinos stripovima (sem kad odaberu neki nečitljiv font), ovde je nemoguće ne pomenuti Todda Kleina koji svojim kreativnim rešenjima za „glasove“ različitih likova stripu dodaje tu poslednju, presudnu kap atmosfere i karaktera.

Sa druge strane, na Sherlocku Frankensteinu Španac David Rubin radi sve, od olovke, preko tuša i kolora do leteringa i ovo je razuzdana orgija oblika i boja, na momente sasvim na tragu comix sirovosti ali sa pripovedačkom disciplinom koja ne popušta ni u momentima najduhovitijeg razbijanja forme. Rubin se jednako dobro uklapa uz Lemireovu potrebu da likovi imaju izražene unutrašnje živote iako je njegov crtež stalno na ivici karikature i kreira nekoliko nezaboravnih, ikoničkih prizora.

Opet, Argentinac Max Fiumara koga pamtim još po izvrsnoj saradnji sa Warrenom Ellisom na Black Gas, a koji je radio i za Marvel, je na Dark Horseu prilično zaposlen radeći radeći Mignoline serijale (Abe Sapien, B.P.R.D.) ali je sa Doctor Starom naprosto razvalio. Ovo je strip koji istovremeno mora da prenese fantastičnu superherojsku energiju srebrnog doba ali i tihu, užasnu tragediju koja se dešava unutar porodice i Fiumara (ponovo sa neprocenjivim Stewartom na koloru) uspeva da nas provoza celim spektrom od ćutljive refleksije na život koji je prošao do neverovatnih prizora na drugom kraju svemira, bez gubljenja ijednog koraka. Majstorstvo.

Emi Lenox je radila Cthu-Louise i ona je još jedan nezavisni autor koji je pažnju na sebe skrenuo autobiografskim stripom (EmiTown) da bi sada radila i, eto, neku vrstu nezavisne superherojštine. Njen rad na Cthu-Louise je, donekle slično Rubinovom na Sherlocku Frankensteinu, jako stilizovan, na tragu andergraund stripova iz šezdesetih, ali sa Stewartom na koloru i besprekorno vođenom pričom, zapravo uopšte ne odskače od ostatka Black Hammer ponude. Lenoxova je već sarađivala sa Lemireom na Plutoniji i oseća se to uzajamno razumevanje atmosfere i emocija koje se materijalizovalo u priči što je istovremeno i duhovita i zastrašujuća.

Konačno, Wilfredo Torres na Quantum Age ima zadatak da uradi možda najtradicionalnije „superherojski“ strip u celom serijalu i on isporučuje čist, ispeglan, srazmerno kirbijevski crtež (mada, Kirby nikada nije radio Legiju superheroja, naravno) koji besprekorno prikazuje začudni svet budućnosti i kosmičku dramu a da sa druge strane ostaje dovoljno mesta za likove i njihove teške emocije.

Ako to do sada nije bilo jasno, mišljenja sam da je Black Hammer apsolutni klasik u nastajanju i strip koji ćemo u decenijama koje dolaze, ako nas (anti-)bog poživi pominjati u istom dahu sa radovima Marva Wolfmana (pre svega mislim na COIE, naravno), Alana Moorea i Granta Morrisona. On je pre svega jedno veliko ljubavno pismo superherojskom stripu ali i mudra dekonstrukcija, dobronamerna polemika i humana drama koja ne dopušta da se u svoj toj kosmičkoj (i parazonalnoj) začudnosti zature ljudi. Pripovedana najbesprekornije disciplinovanim tonom, slojevita, puna detalja koji oživljavaju likove ali i čitave svetove ona je ono najbolje što žanr u ovom trenutku može da ponudi i, u nekim elementima ga lako nadilazi da bi se pretvorila u obaveznu lektiru za svakog ko voli američki strip. Pa, eto, ne propustite.

Strip: Lepe naslovnice: Daredevil (aktuelni)

Za ovo jutro, mislim da je okej da malo pogledamo naslovne stranice aktuelnog Daredevil serijala. Ron Garney je „glavni“ crtač u poslednjih par godina i ja njega jako volim, pogotovo što mislim da je izuzetno dobar za street-level heroje poput Spajdermena (koga je crtao radeći sa Stračinskim) i Daredevila. Ovde je naročito dobro uparen sa izvrsnim koloristom (Matt Milla) pa je crtež u stripu izuzetno atmosferičan i refleksija onoga kako sam protagonista „vidi“ svet. Naravno, po prirodi stvari, serijal crta i gomila drugih crtača, ali evo nekih naslovnica koje su radili Garney i Milla, a i koje su radili neki drugi ljudi:

Evo dve naslovnice koje je uradio Dan Panosian. Kao blagi kurio, za broj 14 je unutra za naslovnu stranu ponovo kreditovan Garney/ Milla duo iako je očigledno da ovo nije crtao Garney plus, naravno, ima Panosianov potpis ko vrata  :lol:  Nema veze, tko radi taj i greši.

I, pošto bez njega ne valja, a i vrlo se herojski drži ovog vikenda dok komiksgejt drkadžije sipaju besmislene optužbe i ružne pretnje, evo i dve izvrsne naslovne strane Billa Sienkiewicza: