Pročitani stripovi: Conan the Barbarian: The Life & Death of Conan

Kada je Marvel ponovo otkupio prava na Konana, tamo negde 2018. godine, to je zapravo bila dobrodošla injekcija energije za ovu franšizu. Dark Horse ga je, da ne bude zabune, godinama vrlo lepo pazio, objavljujući kvalitetne kolekcije starih Konan stripova koji su izlazili za Marvel od početka sedamdesetih, ali i publikujući nove priče u nekoliko serijala i mini-serijala. Bilo je tu odličnih autora, od Kurta Busieka i Tima Trumana, preko Caryja Norda i Tomása Giorella, pa sve do Roya Thomasa, Briana Wooda, Freda Van Lentea i Cullena Bunna te Becky Cloonan, Paula Azacete i Mirka Čolaka. Sasvim je u redu i primetiti da nisu svi Dark Horse serijali bili podjednako dobri i da je, kako se bližilo vreme isteka licence, postajalo očigledno da nema više nekih velikih vizija koje se moraju staviti na papir i da smo u periodu zalaska gde je bitno samo držati nekakav nivo.

Utoliko, kada je Marvel objavio da se Konan vraća njima – takoreći dolazi kući – a Jason Aaron tvitovao da je, čim je čuo vest, rekao uredništvu da će se golim rukama boriti sa svakim scenaristom koji pokuša da mu ovaj posao preotme, nije bilo lako obuzdati uzbuđenje.

I, ne mogu da kažem, nešto više od godinu dana kasnije sam prilično zadovoljan kuda su stvari otišle. Naravno, treba imati na umu da su danas stripovi ipak sitan biznis i da Marvelu oni, koliko god to cinično delovalo, služe najpre kao inkubator ideja koje kasnije mogu da budu pretočene u film i televiziju. No, baš zato je prijatno videti da je Marvel stripovskog Konana opremio vrlo ozbiljnom ekipom, počev od posvećenog urednika Marka Bassoa (kome asistira niko drugi do legendarni Marvelov urednik Ralph Macchio, za ovu priliku voskrsao iz penzije), pa do veoma kvalitetne reprezentacije crtača i scenarista na različitim projektima. Konan je, trenutno, za Marvel neka vrsta mini-univerzuma za sebe sa dva tekuća serijala (kako tradicija diktira, to su: Conan the Barbarian i Savage Sword of Conan) i nekoliko satelitskih miniserijala (od kojih u nekim i nema Konana) i lepo je videti sav taj entuzijazam, i na kraju krajeva novac, uložen u IP koji je poslednji put bio bioskopski potentan kada su scenario pisali John Milius i Oliver Stone. A to je bilo pre, ah, 38 godina. Relativno recentna rezurekcija u kojoj je Konana igrao glavom i, eh, bez brade, Jason Momoa, a režirao ozloglašeni njemački režiser muzičkih spotova Marcus Nispel (poznat, uostalom i kao čovek koji režira nove nastavke nekada popularnih filmskih serijala, od The Texas Chainsaw Massacre, pa do Friday the 13th) je bila ozbiljna produkcijska kaubojada i nije neko čudo da u međuvremenu niko s parama nije želeo da priđe ovom IP-ju. No, kako će Dizni, po slobodnoj proceni, ne kasnije od 2030. godine posedovati sve što postoji, prilično je razložno zamisliti da će se za naših života pojaviti još neka filmska verzija Konana Varvarina. Štaviše, ne bih bio PRETERANO iznenađen da se uz skori rolaut Disney+ na globalnom nivou i uspeh (dosta slabog) Netflixovog Witchera začuju i glasine o originalnoj seriji o Konanu za Diznijev striming servis…

A ako se to desi, Dizni ne bi uopšte imao rđav predložak u prvih dvanaest brojeva aktuelnog strip-serijala Conan the Barbarian o kome bih danas ispisao koju impresiju. Savage Sword of Conan i ostale aktuelne Marvelove stripove ćemo, daće Krom, obraditi nekom drugom skorom prilikom.

O čemu, dakle, pričamo? Prvih 12 brojeva Conan the Barbarian čine jednu kontinuiranu, i zaokruženu priču koju je celu napisao Jason Aaron a nacrtao (većinski) Mahmud Asrar i koja se, prigodno za nešto što treba da napravi ozbiljan spleš i podseti da je, dovraga, baš Marvel bio taj koji je Konana učinio relevantnim u poslednjoj trećini dvadesetog veka, zove The Life & Death of Conan. Ovo je neka vrsta IZJAVE, postavljanja estetskih i filozofskih temelja „novog“ Konana, uz duboko poštovanje prema tradiciji i ugrađivanje pokoje sopstvene cigle u sada već pozamašnu tvrđavu u kojoj stoji Konanov „lore“.

Jason Aaron je, rekao bih, čovek rođen da ovako nešto piše. Ne samo na ime svog prethodnog rada gde je sa Thorom demonstrirao izvanredan osećaj za pisanje epske fantazije ili na ime (meni srazmerno nezadovoljavajućeg) The Goddamned za koga sam onomad napisao: „recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom.“ Jason Aaron je čovek rođen da ovako nešto piše zato što je on, kao što smo takođe već pominjali, pisac koji se kroz većinu svojih radova trudi da pomiri jednu zbilja primalnu, praktično varvarsku veru u individualnost koja se ovaploćuje u grubim, ultramačo muškim protagonistima (Dashiel Bad Horse, Kain, Wolverine, Hulk, pa i Thor mada je svakako par sezona ženskog Tora ovo uspešno zamaskiralo), ali njoj suprotstavljenu i veru u ispravnost izgradnje ljudskog društva na temeljima ravnopravnosti i solidarnosti, a koja verovatno dolazi iz njegovog hrišćanskog odrastanja, sa stalnim, vrlo snažnim, do nasilnosti intenzivnim propitivanjem odnosa čoveka sa Bogom koje ga vodi od razočaranja, preko bunta sve do nekih novih otkrovenja. Rekoh i to već: Jason Aaron je uprkos nominalnom ateizmu, najreligiozniji scenarista koji trenutno radi u američkom mejnstrim stripu i većina njegovih radova su pokušaj da se nađe mesto i za čoveka, i za zajednicu i za Boga pod istim filozofskim krovom.

Naravno, Aaronov Konan nije morao da ispadne dobar, The Goddamned je recimo bio strip suviše zabavljen svojom dozvolom za ubistvo (psovanje, seksualno nasilje…) i podsetio na to da su nekada upravo ograničenja (i dobri urednici) ono što kreativce provocira da izađu na teren sa svojom A-igrom. Sa druge strane, Aaronov tekući Wolverine je bio smeo pokušaj metafizičke igrarije sa idejom Wolverineove besmrtnosti i odnosa ne sa Bogom već sa njegovim antipodom – Đavlom (da se Vlasi, jelte, ne sete) koji se udavio u svojoj bukvalnosti. Međutim, Konan je dobar. Baš dobar.

Naravno, veliki deo dobrote ove priče dolazi od Mahmuda Asrara. Ovaj Turčin pakistanskog porekla je, kako sam već negde pominjao, na profesionalnoj sceni eksplodirao pre dobrih trinaestak godina, crtajući Faerberov dobronamerno dekonstruktivni superherojski serijal Dynamo 5 za Image. Već tada se videlo da je Asrar rođen za klasičan superherojski strip – što neprestano potvrđuje, u poslednje vreme odličnim radovima na X-Men – ali sa The Life & Death of Conan je demonstrirao i jednu prefinjenu ekspertizu sa Mačevi-i-Sandale podvrstu niskog fentezija i doneo Konanu baš onu kombinaciju znoja, prašine, nasilja, začudnosti, seksepila i dobrog pripovedanja kakva je potrebna da nas uljuljka u klasični, „marvelovski“ Konan ugođaj.

Drugačije rečeno, The Life & Death of Conan je jedna od najefikasnije pričanih priča u savremenoj Marvelovoj ponudi, pomalo i staromodna u svom gotovo manifestnom odricanju od “writing for trade“ pristupa koji dominira skoro već dve decenije, usredsređena na pakovanje zaokruženih, zadovoljavajućih narativa u svaku pojedinačnu epizodu, gde dvadesetak strana stripa treba da ima i zaplet i razradu i preokret i zaključak, sa sve povremenim iznenađenjima i pravljenjem spona sa metazapletom koji se lagano razvija kroz dvanaest epizoda. Asrar ovde ima sličnu ulogu kao i klasični crtači Konana, više ilustrator koji sažima duže, složenije događaje pomenute u tekstu i kreira atmosfere što tekstu daju potpuno značenje nego „montažer“ akcije. Naravno, kao neko ko je odrastao na eksplozivnoj Buscema-Chan kombinaciji što je oživljavala Thomasovog Konana, moram da primetim da je Asrar izvanredan izbor za ovaj strip i sa strane njegovog tona, ne zato što imitira Buscemine kompozicije ili anatomiju – Asrar to ne radi – već jer razume kako da postigne istu naglašenu hipermaskulinu erotičnost glavnog junaka i pravilno joj prilagodi okruženje tako da reflektuje sve one skoro halucinantne fantazije koje su se rojile po glavi Roberta E. Howarda u vreme prizivanja originalnih Konanovih avantura na papir, ali i da sačuva njihovu nerdovsku čistotu bez skretanja u fašizam.

Hoću reći, zapravo je jedno pravo čudo to da Konan (još uvek) nije kooptiran od strane modernih fašista kao ultimativna ubermenš fantazija s obzirom da u sebi sažima mnoge fašističke fetiše, od visoke borilačke ekspertize, preko superiorne erotske harizme, pa do prezira prema dekadenciji (moderne) civilizacije. Humanost koja je u korenu ovog karaktera, međutim, i koju Asrar perfektno kanališe bilo crtanjem mladog Konana, divljeg junoše nemirne crne kose i raširenih plavih očiju koje gutaju sva čudesa sveta, bilo prikazima starijeg Konana, kralja što ide nakon bitke bojištem kako bi umiruće neprijatelje pogledao u oči jer je svestan da ih je on ubio čak i ako nije lično podigao mač koji ih je probio – ta humanost je za sada spasavala ovaj lik od ove vrste kidnapovanja. A videćemo dokle će, naravno.

Asrar je, sasvim očigledno imao i mnogo prilike za zabavu kroz istraživanje lika jer ova priča zapravo prolazi čitav Konanov životni put, skačući iz decenije u deceniju i sa jedne na drugu geografsku širinu, pa gledamo dragog varvarina u različitoj odeći, na konju ili na moru, ogrnutog životinjskim kožama ili samo u omiljenoj pregači, sa mačem, kopljem ili sekirom u rukama, a njegovo okruženje nikada ne prestaje da biva savršena refleksija Konanovog odnosa prema drugim kulturama, nacijama, civilizaciji, religiji… Kako je Konan fantazija o moći individualnosti i čoveku koji trijumfuje u svetu oslonjenom na razne kolektivističke – i kako ih je Howard video, uglavnom dekadentne – konstrukte, snagom volje i verovanjem u samog sebe, tako oko Konana gledamo ili pritvorne „građaniste“ (sveštenike, trgovce) zadovoljne da se kriju iza krinke „civilizacije“ i preziru varvare (koji su, jelte, za razliku od njih, direktni i neiskvareni), ili pripadnike brojnih vojski, plemena, gusarskih i drugih bandi koji su iskrivljene kreature bez individualnosti što jedino u masi imaju nešto što podseća na volju, ili pojedince koji u Konanu prepoznaju posebnost individualnosti i njegovu nesvodivost na „klasu“ ili narod kojim pripada, ali su uglavnom nedovoljno snažni da toj individualnosti sami pariraju. Asrar je crtač koji sve ovo intuitivno razume isto onako kako je to Buscema razumeo i otud ova priča o Konanu ima tako „klasičan“ vajb, nastavljajući se direktno na Marvelove priče iz sedamdesetih svojim senzibilitetom ali bez pokušaja da ih direktno imitira.

Aaronova odluka da svaka epizoda bude jedna zaokružena priča je svakako zaslužna za veliki deo ovog senzibiliteta jer upravo vraća Konana njegovim palp korenima i stripovskoj klasici kada je pojedinačna mesečna sveska morala da bude priča za sebe. Naravno, pomaže što je u pitanju jedan poznat, u pop-kulturi dobro utemeljen lik čiji svet većina čitalaca intuitivno razume ako već ne i detaljno poznaje, pa Aaron i Asrar ne moraju da „objašnjavaju“ odnose i postavke i imaju taj luksuz da se pozivaju na događaje iz Konanovog života koje nisu sami prikazali – čak ni u flešbeku – računajući da su oni opštepoznati. Tako se piratska kapetanica Belit sa Crne obale pominje na više mesta a jedna od epizoda se i direktno bavi okolnostima vezanim za njenu smrt i ovo se lepo smešta u „poznati“ kanon vezan za Konana, a da nema potrebe da Asrar i Aaron prikazuju „svoju“ verziju nekih događaja koje znamo iz Howardovih pripovetki ili Marvelovih stripova.

Strukturalno, dakle, The Life & Death of Conan ima prvu epizodu koja postavlja temelj glavnog zapleta (i sasvim nedvosmisleno najavljuje da će negde na drugom kraju Konana zaista čekati smrt) i poslednjih par epizoda koje se bave tim konceptom smrti čoveka koji je prevazišao ne samo svoje varvarsko poreklo kako bi postao kralj, već koji vrlo ubedljivo prevazilazi svaku vrstu provincijalizma, sektarijanizma praznoverja da bi potvrdio svoje dragoceno JA. Konan je, kako ga je Howard postavio a Aaron vrlo časno re-kreirao u ovom stripu, ultimativno biće zdravog razuma, ali, za razliku od današnjih (iznenađujuće ili ne, ali fašizmu neretko bliskih) korifeja „racionalne misli“, on nije sklon filozofiranju i igrama reči. To ne znači da Konan nije biće refleksije, naprotiv, bilo bi vrlo pogrešno doživljavati ga kao „all brawn, no brain“ stereotip, čoveka koji se sav sadrži u instinktu i akciji – Konan je zapravo veoma sklon refleksiji i promišljanju onoga što mu se događa i onoga što čini (klasični Thomasovi stripovi su na ovo stavljali solidan akcenat a Aaron ovo beznaporno hvata u letu i nastavlja) – ali nije sklon držanju lekcija drugima niti verbalnom nadmudrivanju. Njegova „zdrava seljačka pamet“ jeste ultimativna Okamova oštrica kojom on proseca kroz skramu simulakruma moderne civilizacije i profesionalno opsenarstvo sveštenika, vlastele, političara i generala koji svoju vojsku vode iz pozadine, pa čak i žena koje spuštaju gard u njegovom prisustvu, odriču se svoje „meke moći“ i dopuštaju da budu zavedene umesto da same zavode – ali Konan nije govornik, nije čak ni pregovarač a svakako nije demagog.

To neko temeljno poštenje čoveka koji je dobar deo svog života bio karijerni lopov i pirat jeste jedna od najznačajnijih karakternih osobina lika koju i Aaron uspeva da pravilno kanališe kroz svoje priče. Konan je lojalan samo sebi ali će, kada je jednom uzeo novac za svoje usluge biti nepotkupljiv bez obzira na okolnosti. Konan često prezire svoje poslodavce, na primer vojskovođe koji su nasledili svoju vojvodsku poziciju u jednoj od epizoda i što se podsmevaju njegovoj ratnoj strategiji do koje je došao preživljavanjem više bitaka nego što oni umeju da nabroje, ali će i dalje raditi za njih sve do momenta kada se – ne njegovom krivicom – susretnu sa nasilnim krajem života na ime svojih sopstvenih grešaka. U toj konkretnoj epizodi, Konan razgovara sa kraljem i podučava ga ratnoj strategiji bez trunke strahopoštovanja ali i bez trunke narcisoidnosti, obrazlažući zašto je njegova odabrana strategija jedina dobra. Kralj je impresioniran njegovim razmišljanjem, ali inercija tradicije ipak preteže i njegova se vojska drži starih pristupa koji joj na kraju donose poraz. Mnogo godina kasnije, Konan ovog kralja susreće na bojištu – sada ratujući za drugu stranu – i ubija ga bez negativnih emocija, svestan trenutka u kome su dva muškarca jedan za drugog osetili uzajamno poštovanje, ali i neopterećen njim.

Naravno, Konan nije samo ratnik, i različite epizode se bave Konanom najamnikom, Konanom lopovom, Konanom piratom, ali i ulaze duboko u fantazijsku prirodu Konanovog sveta. Spoj realpolitike, kvazinaturalističkog prikaza života nižih slojeva stanovništva i magije – stvarne, strašne i neobjašnjive – te pojava s onu stranu mašte je uvek karakterisao Konana, a Aaron i Asrar imaju nekoliko vrlo dobrih epizoda u kojoj stvari kliknu baš kako treba. Epizoda u kojoj najamnik plaćen da ubija pripadnike piktskih plemena u džungli na kraju radi zajedno sa njima kako bi zatro čitavu rasu džinovskih, natprirodnih zmija uspeva da bude i lepa parabola o tome šta varvarina čini varvarinom i kako je Konan sa svojom neumornom glađu za bogatstvom (ne samo materijalnim) koje će sam stvoriti – umesto da mu ga daju – arhetipski uzor prevazilaženja klasne (i etničke) sudbine. Drugde se Konan zatiče u pećini, zajedno sa grupom ljudi koji pričaju o Bogu što živi pod zemljom i ovo je još jedna od onih priča u kojoj Konan razume da ne može da razume starostavne i komplikovane metafizike vezane za božanstva koja danas nemaju ni imena ni vernike, ali ga to ne sprečava da vidi svoj put iz problema u kome bi neko slabije volje ostao zamrznut u metafizičkom – praktično lavkraftovskom, jelte* – užasu.
*Howard i Lovecraft su, na kraju krajeva bili dobri pen-pals ortaci

Epizode koje se bave Konanom iz poznijih godina, kada je već kralj Akvilonije, pak, imaju jednu težu, sumorniju atmosferu i Aaron i crtači (ovde pored Asrara imamo i odličnog Gerarda Zaffina na zadatku) pažljivo raspakuju kompleksnost emocija i motivacija čoveka koji je dosegao cilj što je sebi zacrtao u životu a sada treba da nauči kako dalje da živi. Ova nas analiza onda prirodno uvodi i u finale priče i najavljenu Konanovu smrt i ovo je, čak i ako vas je početna premisa o dvoje dece koja celog života prate Konana kako bi ulučila priliku za atentat nervirala, uzbudljiva završnica u kojoj će Konanov odnos sa simerijskim bogom, Kromom, biti ispitan u više detalja. Ponovo, ovakve stvari su Aaronova opsesija a moćni individualac, praktično ničeovski natčovek koji Boga ne proglašava mrtvim ali mu se nikada ne moli već ga samo kune, svestan da je Bogu svejedno, to je za Aarona prava droga.

I tako, vidno inspirisan, Aaron će priču dovesti do kraja, uspevajući da da i bogu bogovo i čoveku čovekovo, a da čitalac dobije i Konanovu smrt i šta je bilo dalje, i trijumf volje pojedinca koji se uvek oslanjao na sebe, ali i podsećanje da niko, nikada neće moći da se uvek i bez ostatka oslanja samo na sebe. Dobijamo i ubedljivu premisu za dalje priče ali i novi psihološki sloj lika koji uprkos svojoj nominalnoj jednostavnosti – Howard je sam insistirao da je Konan tek varvarin i zato sklon jednostavnim rešenjima komplikovanih problema – nikada nije patio od plitkosti. Sasvim lep paket.

Struktura naracije sa zaokruženim pričama u svakom broju možda neće biti po meri svakom čitaocu – kako već rekoh, meni se dopada što Aaron i Asrar uspelo oživljavaju ovaj stari pristup u kome je sve veoma sažeto i nema mesta dekompresijama – ali se mora prepoznati do koje su mere autori izbrusili ekonomičnost pripovedanja a da nisu žrtvovali ton, karakterizaciju ili dinamiku. Cena za to je, naravno, što se dobar deo narativa „prepričava“ kroz titlove dok slika sažima akcije, ali Aaron i Asrar se toliko skladno dopunjuju u ovome da meni to nije ni najmanje smetalo. Aaronov tekst ima tu palpoidnu, starinsku, klasično konanovsku kitnjastost a da je scenarista uspeo da izbegne zatrpavanje crteža prevelikim količinama teksta. S druge strane Asrar retko ima priliku da crta scene koje imaju „filmsku“ montažu i, pogotovo akcioni momenti su bliži slikarskoj logici, sa jednim centralnim trenutkom koji predstavlja kompresiju čitave scene, neretko čitavog perioda od nekoliko meseci, ali i on stopostotno izbegava slikarsku krutost i daje nam izuzetno sočne, dinamične scene koje pucaju od energije i pravilno kanališu tu intenzivnost sveta u kome Konan živi ali i samog lika.

Zapravo, iako je Konan naizgled strip koji počiva na akciji, i u njegovoj klasičnoj fazi su akcione scene najčešće bile moćne tapiserije koje hvataju reprezentativan trenutak a znatno ređe sekvencirane koreografije u kojima pokrete aktera pratimo raščlanjene po momentima. Asrar i Aaron rekonstruišu ovaj pristup na vrhunski način i upravo ovo njihovom stripu daje taj duh epskog narativa u kome protagonist ne govori mnogo već radi, ali i to što radi mi gledamo očišćeno od nebitnog, prolaznog i ponavljajućeg i dobijamo samo sam vrh krešenda, samo (idealno) JEDNU sliku koja priči daje krajnji smisao.

Naravno, nije sve prikazivano ovako „iz visine“, jedna upečatljiva epizoda bavi se Konanom koji čeka izvršenje smrtne presude u provincijskom zatvoru i ovo je tipično hauardovska „mala“ priča koja, iako je Konanov život ka kocki, nema očiglednih masivnih filozofskih koncepata u svom temelju. No, kako je Hauard umeo da poentu organski izvaja iz interakcije likova, tako i u ovoj (originalnoj) priči dobijamo zabavnu, krvoločnu ali na kraju i filozofski elegantnu vinjetu o Simerijancima koji se ne mole bogu i sujeverju – a ne veri – što nastaje nakon svedočenja čudu.

Drugde, Aaron piše jednu staromodnu ali i opet, mislim, savremeno politički korektnu epizodu o „jakim ženama“. U Konanu nikada nije manjkalo jakih žena, naravno, počev od Belit, ali veliki broj njih su bile jake na „ženski“ način – inteligentne žene sa sopstvenim agendama, svesne da žive u svetu muškaraca u kome moraju da koriste lukavstvo i drže se svoje vizije ako žele da prežive i pobede – od Hauardove Muriele u Zubima Gvalura pa do Isparane u Maču Skelosa, i baš kao ove poslednje dve, mnoge od njih su bile robinje, plesačice, lopovke, pripadnice nižih, eksploatisanih klasa što se bore za opstanak. U Aaronovoj tipično ambicioznoj varijaciji, Konan ima posla sa pet žena, kvalitetnih prostitutki koje i pored svoje „niske“ profesije imaju puno životne mudrosti, konkretnih veština, ali i empatije koja ih na kraju dovodi u simpatičnu – i, u kontekstu čak i romantičnu – „friends with benefits“ vezu sa Konanom.

Da ne bude zabune, Aaron ovde barata žanrovskim stereotipima i retko izlazi iz žanrovskog kalupa, ali ovo nije nužno loša stvar sem ako niste naoštreni na nekakvu dekonstrukciju. Konan je ionako sam po sebi dekonstrukcija starije fantazijske literature bazirane na viteškim arhetipovima i mada ga ne možemo dovesti baš u istu ravan sa Don Kihotom, on i dalje dobro funkcioniše u okviru svoje žanrovske premise. Tako je i sa ovom pričom o delatnim ženama koje ne prevazilaze svoju klasnu sudbinu, ali se unutar nje osećaju udobno i donose sopstvene odluke, pa je ona svakako emancipatorska na jedan starinski ali, barem meni, prijatan način.

Naravno, žanr nije panacea, pa je sasvim u redu primetiti da sa druge strane imamo veoma dugovečan stereotip o mladoj, lepoj ženi koja zavodi muškarce samo da bi se pretvorila u odvratnu – i zlu – baba-vešticu baš kad se oni usred snošaja opuste, ali hajde, barem dobijamo grupu prostitutki koje su obrazovane i samovlasne, to je čak i pri kraju druge decenije dvadesetprvog veka priličan ćar.

Još reč-dve o crtežu pa da se razilazimo: Asrarov stil je, kako rekosmo vrlo podoban za ton priče koja se priča a dizajn tabli pravilan i uredan, što meni neizmerno prija. Naravno, ovde ima blagog izletanja iz kadrova i dosta korišćenja kadrova različite veličine, ali u skladu sa goreopisanim pristupom – da su ovo više „tapiserije“ a manje „montaže“ – table imaju jednu skoro plakatsku veličanstvenost gde često maltene svaki pojedinačan kadar deluje kao poster kojim bi se strip mogao reklamirati, dajući nam trenutak zaustavljen u vremenu koji je sam za sebe zaokružen i razumljiv. A opet, kada Asrar i Aaron i idu na dekompresiju, to je sa jakom, svešću da je ona apsolutno neophodna u datom trenutku i trošenje, recimo, jedne cele strane na skevencirane kadrove Konana koji sedi na palubi broda, drži se za mač i pognute glave meditira je ključni trenutak u stripu u kome se menja njegova kompletna dinamika.

Kolor Matthewa Wilsona je, skoro da je izlišno reći, vrhunski ugođen sa Asrarovim crtežom. Wilson je radio na gomili stripova koje smo hvalili na ovom topiku (Azzarellov i Chiangov Wonder Woman, Chiangov i Vaughanov Paper Girls, Gillenov i McKelviejev The Wicked + The Divine, Aaronov i Dautermanov The Mighty Thor, Waidov i Samneejev Daredevil…) i ako postoji jedna stvar koja karakteriše njegov kolor – to je da je Wilson beskonačno prilagodljiv i ne ponavlja iste trikove sem ako se to eksplicitno traži od njega. Pa tako ovde, za razliku od nedavno predstavljenog The Wicked + The Divine koji je bio u jakim, neonskim bojama i izraženim kompjuterskim gradijentima da bi se složio sa McKelviejevim čistim konturama i mnogo belina, imamo pastelne prelive i nežne gradijente. Asrar poslednjih godina voli jak tuš, povremeno debele linije, dosta senčenja pa i velikih crnih površina i Wilson ne pokušava da se s njim takmiči u tome ko će „jače“ već, naprotiv, ide na to da donekle ublaži Asrarovu silovitost i rezultat je fantastično atmosferičan a opet „prirodno“ izgledajući strip. Na kraju na sve to dolazi letering Travisa Lanhama, poznatog najviše po radu za DC iako je, za moj ukus, najupečatljivije radove napravio baš u Marvelu (recimo, razigrani Moon Girl and Devil Dinosaur). U Conan the Barbarian Lanham uliva puno pažnje i ljubavi, raspoređujući ne malu količinu Aaronovog teksta u lake za čitanje titlove razbacane po kadrovima, dajući im izgled ugodno „starinskog“ teksta ali nikad ne žrtvujući jasnoću.

Dve epizode koje je nacrtao izvrsni Italijan Gerardo Zaffino (možda ga pamtite iz saradnje sa Warrenom Ellisom na miniserijalu Karnak od pre pola decenije) bave se veoma mračnim temama i njegov na tušu jako zasnovani, veoma kontrastni stil, ekspresionistički likovi i ultravisceralna akcija su im dobro legli. Ne kažem da bih voleo da Zaffino radi čitav serijal – suviše je neortodoksan, tj. premalo liči na Buscemu ili Smitha za moj arhaični ukus – ali ove dve epizode su mu odlično legle.

Sve u svemu, iako ne bih The Life & Death of Conan nazvao nekim remek-delom, meni je njegova starinska-ali-ne-zastarela forma veoma prijala, sa autorima koji su pravilno prišli klasičnom pripovedačkom postupku i prilagodili ga modernom senzibilitetu ali i priči koju su hteli da ispričaju, te sa temom koja je dovoljno prirodna za Konana kao lik i tradiciju, a opet dovoljno provokativna da na kraju ovo bude upamćeno kao priča koja je uradila nešto (novo i) značajno tom liku i u toj tradiciji. Aaron i Asrar posle dvanaestog broja koji je izašao pre par nedelja odlaze sa serijala a zameniće ih Roge Antonio na olovkama (nedavno radio Contagion sa Edom Brissonom) i Jim Zub (koji je već odradio solidan posao na Savage Sword of Conan) kao scenarista. No, ovo nije kraj Aaronove i Asrarove strastvene veze sa Konanom jer je već najavljen njihov rad na priči koja će kralja Konana dovesti u sukob sa jednim od najvećih negativaca iz njegovog asortimana. Thoth-Amon, kažete vi? Apsolutno, kažem ja. Bring it on.

Pročitani stripovi: The Wicked + The Divine

Dakle, prošle nedelje se četrdesetpetim brojem završio poludecenijski Imageov serijal The Wicked + The Divine i sada, kada sam završio njegovo čitanje, ispunjen sam emocijama. Ali i racionalnim, jasnim, kritičkim mislima. Koje sve idu u otprilike istom smeru: ovo je bio strip koji je DALEKO prevazišao moja inicijalna očekivanja a moja inicijalna očekivanja su već bila su sramotno previsoka. Imam utisak da prisustvujemo kraju jedne ere, takoreći, a to nije mala stvar.

Recimo, takođe, da je sa ovim serijalom Kieron Gillen, njegov scenarista i jedan od kreatora, u mojoj beležnici konačno prešao prag i preselio se iz „dečko koji STALNO obećava“ u „klasičan autor koji je iza sebe ostavio nepatvoreno remek-delo i referentan serijal sa kojim ćemo druge kasnije porediti mrgodeći vjeđe“ deo panteona strip-pregalaca. Ono što je za Aarona bio Scalped, za Azzarella 100 Bullets, za Ellisa Transmetropolitan, za Ennisa Preacher a za Vaughana Y the Last Man, za Gillena je došlo, pa, recimo možda iznenađujuće kasno u njegovoj karijeri.

A opet, Gillen nije standardni strip-scenarista ni po kom ključu – ne najmanje zbog toga što ovaj Britanac stalno nastanjen u Bathu stripove praktično nije čitao do zrelog doba i zapravo se za njih zainteresovao jedva par godina pre nego što će svetu postati poznat kao jedna polovina dvojca koji je kreirao kultni – i, sada to možemo da kažemo, uticajni – Phonogram.

Phonogram, crno-beli urbani fentezi ispleten oko brit-popa i ciničnog muzikalnog maga, napravljen od strane dvojice Britanaca za koje niko nije čuo, je bio iznenađujuća pojava u tadašnjem Image katalogu ali je od strane mnogih kolega i dela publike zapažen kao jedan od najinteresantnijih stripova te godine i Gillena i crtača Jamieja McKelvieja odmah stavio na proverbijalnu mapu.

I znamo kako su stvari od tada tekle, Gillen je vrlo brzo dospeo do Marvela, odrađujući usput razne smene u indi rovovima, ali dobijajući sve ozbiljnije mejnstrim gigove šokantnom brzinom. Njegov beznaporni intelektualizam i ekonomičnost u pisanju su ga brzo od šegrta Matta Fractiona dovele do toga da bude jedini scenarista Uncanny X-Men, pisao je Thora, Iron Mana, a do nedavno i Star Wars, sve sa ekskluzivnim ugovorom za Marvel. McKelvie je imao svoju karijeru  širokog dijapazona radeći dosta za Marvel, a kreirajući i serijal Subrurban Glamour za Image gde je bio i scenarista i koji je bio dosta logična ekstrapolacija Phonograma. Gillen i McKelvie su se udruživali na Marvelu više puta, radeći Young Avengers i delove Generation Hope, recimo, ali njihov ponovni susret na The Wicked + The Divine je nešto po čemu će, mislim, biti upamćeni u istoriji.

Kažem da je za Gillena ovo pomalo neobična trajektorija jer Marvel obično pričeka da se nezavisni autor dokaže nekim jakim serijalom za nezavisnog izdavača pre nego što ponudi ekskluzivni ugovor i ubaci ga u mašinu (Wood sa DMZ, Aaron sa Scalped, Fraction sa Casanovom itd.). Ovde ispada da je Phonogram bio toliko ubedljiv strip da je tih šest crno-belih sveščica bilo dovoljno da Brevoort i Quesada prepoznaju kakav talenat čuči u Gillenu.

I nisu loše prošli, Gillenovi radovi na Thoru, X-Men, Iron Manu i Darthu Vaderu se načelno smatraju kvalitetnim i fanovi ih poštuju, ali ja, koji sebe ubrajam u ozbiljne poštovaoce Gillenovog lika i dela – uostalom, dugi niz godina sam pratio njegovu karijeru gejming novinara, pre nego što je postao uticajni strip-autor – sam, čini mi se, predugo čekao da nešto što je Gillen probudio sa Phonogramom evoluira u punu formu skoro deceniju kasnije. The Wicked + The Divine je ta puna forma i, u retrospektivi čini Phonogram još važnijim stripom nego što nam se onda činilo.

Gillen jeste na neki način jedinstveno opremljen da pravi ovakve stripove. Karijere muzičkog i gejming novinara iz kojih je prešao u kreatora stripova daju mu obimno poznavanje (ali i potvrđuju opipljivu strast spram) dva medijuma popularne kulture koji u stripovima najčešće dobijaju samo površnu obradu. Sa Phonogram Gillen je tako ubedljivo predstavio popularnu muziku kao formu magije da nije neko čudo da je, recimo Warren Ellis Phonogram smatrao najznačajnijim stripom 2006. godine. Sa The Wicked + The Divine Gillen i McKelvie idu toliko daleko preko granica koje je Phonogram postavio da a) je u pitanju nešto što uz dosta stida moram nazvati epskom sagom i b) dobijamo savršenu demonstraciju razlike između umetničkog dela koje rade hipertalentovani početnici sa STVARNOM supstancom u sebi koju su iskrvarili u svoje delo i umetničkog dela koje rade isti ti ljudi samo posle decenije brutalnog grajnda u rovovima profesionalizma, naoružani iskustvom, stručnim veštinama i vizijom kako da supstancu koju i dalje krvare, uobliče u delo koje će provocirati na više nivoa, duže vremena i postaviti mnogo više pitanja (a na neko dati i odgovore) nego što je to ranije bilo moguće. Ovim ni ne želim da kažem da The Wicked + The Divine nužno mora da bude smatran boljim stripom od Phonograma – mada je svakako tehnički značajno spretnije i impresivnije uobličen – jer Phonogram zaista ima taj jedinstveni došao-niotkuda-i-jebao-keve energetski naboj kakav serijal koji ima, sa specijalima više od pedeset epizoda naprosto ne može da zapakuje jednako gusto, ali opet – pričam o ličnom utisku: čitajući Phonogram zaista jesam osetio da gubim dah i spuštam strip povremeno da bih malo razbistrio vid i misli – sa The Wicked + The Divine ovakve stvari su mi se desile više puta tokom serijala.

Elem, The Wicked + The Divine je strip koji u najširem smislu diskutuje o popularnoj kulturi kao o svojevrsnoj zameni za folklor, mitologiju pa i religiju. Levelapovanje od Phonograma na sledeći nivo je jasno: ako je muzika magija, ljudi koji je prave su magovi – poštujemo – ali kada te ljude koji je prave sve više i više drugih ljudi počne da prati, poštuje, obožava, da se njima opseda i idolizuje ih, onda dobijamo religiju a magovi više nisu magovi već i sami počnu da veruju kako su – bogovi.

Gillen ovde sklapa kompleksan narativ u kome dobijamo impresivan krosover mitoloških i religijskih motiva a gde je sasvim lako izbeći brojne zamke vezane za diskutovanje i ukrštanje tema vezanih za ljudsku duhovnost time što je scenarista iskoristio čest trik japanskih autora i prikazao nam sve te jelte, duhovne teme i religijske motive kao pop-kulturni spektakl. Naravno, Zelaznyjev Gospodar svetlosti (i svakako Stvorenja svetlosti i tame) je jasan zapadanjački presedan ali ne treba da zaboravimo da je Gillen pisao Thora i da tretman religije kao pop-fenomena gde kanonske granice više ne važe jeste u neku ruku jedinstveno stripovsko oruđe – uostalom Zelaznyjevi radovi su i u vreme kada su izlazili opisivani kao „stripovski“. The Wicked + The Divine je samo ovakav pristup izdignut na nivo vrlo dosledne filozofske rasprave o prirodi verovanja, samobitnosti, slobodnoj volji itd. a onda provučen kroz prizmu savremene popularne kulture.

I sad, Gillen je čovek od solidne 44 godine, JA, kao čitalac imam i četiri više – koliko mogu da verujem da Gillen korektno ulazi u psihu omladine i uspeva da uhvati zeitgeist – ili makar deo zeitgeista od pre 4-5 godina – toliko i mogu da kažem da The Wicked + The Divine skoro po definiciji nije nešto što bi mene trebalo da zanima. Jer, jeste, ako u stripu pišete o božanstvima, to je često sapunska opera. A ako su ta božanstva još slinavi milenijalsi koji komuniciraju samo WhatsAppom, ne znaju s kim bi se pre pojebali i zašto im je posle žao i imaju sve neke silne interpersonalne drame koje odraslom čoveku deluju potpuno trivijalno – pa to je sapunska opera na sedmu potenciju i postavlja se legitimno pitanje zašto bih ja to uopšte čitao. Ne bi li trebalo da vreme koga mi je još malčice ostalo na ovoj planeti utrošim na štivo bliže mojim staračkim, namrgođenim senzibilitetima?

Ah, ali znate li šta je još utemeljeno na sapunskoj operi ukrštenoj sa apsurdnim spektaklom? Superherojština srebrnog doba, baš ona na kojoj sam slučajno odrastao. The Wicked + The Divine je superherojski strip? Pa, ne, osim kada je to potrebno. Onda postane TOTALNO superherojski strip pa posle opet više nije.

Recimo to ovako: The Wicked + The Divine je intrigantna, izuzetno pažljivo sklopljena priča o ciklusu što traje više hiljada godina a u kome se svakih devedeset godina dvanaest božanstava pojavljuje na zemlji i tokom dve godine kreću se među običnim ljudima, ovde pomognu, onde nešto i zajebu ali su generalno nedodirljivi za mase – a zatim umru. Sve se onda vraća u normalu do sledećeg ciklusa. U prošlom ciklusu, tokom dvadesetih godina prošlog stoleća, ovi su bogovi uzeli identitete pesnika i umetnika, ali u OVOM ciklusu, započetom polovinom ove decenije, bogovi su – pop izvođači, pevači, kantautori, didžejevi i reperi. Njihovi nastupi su, jelte, spektakl i duhovna, ne, RELIGIOZNA iskustva, psihodelija i tripovanje su konačno načini da dotaknete STVARNO božanstvo a pres-konferencije su neka vrsta gospela koji stiže pravo iz usta proverbijalnog konja, neukaljan interpretacijama apostola i kojekakvih prepisivača tokom milenijuma. Tvist? Pa, sva ta božanstva bila su do juče obični tinejdžeri i dvadesetogodišnjaci i dobijanje BOŽANSKIH moći nije nužno unapredilo njihove filozofske skilove. Neki od njih, svesni da imaju moć i samo dve godine da u njoj uživaju, su rešeni samo da jebu, šmrču koku i zajebavaju novinare i političare – skoro kao pop zvezde kakve i mi poznajemo, jelte. Drugi vrlo ozbiljno shvataju svoje religijsko poslanstvo pa započinju unapređene verzije religija sa kojima su asocirani (Shinto, recimo, postaje ShinTWO, sa sve gomilom prigodnih haštagova jer klinka koja se inkarnirala u Amateratsu nije ozbiljan poznavalac japanske kulture, mitologije i istorije već rekluzivni weeb koji je sve naučio iz video-igara i stotina sati gledanja animea). Niko od njih, isprva ne shvata najozbiljnije kada im mudra proročica koja ih vodi kroz sve objasni da su ovde da se bore protiv Velike Tmine koja preti da uništi ljudsku rasu…

Ako Velika Tmina zvuči kao užasno generički koncept – jasno vam je valjda da je Gillen u ovoj igri bar šest poteza ispred vas a verovatno dva-tri i ispred samog sebe jer su neki preokreti u radnji ovog grafičkog romana naprosto spektakularno agresivni i sve što ste mislili da znate o svetu The Wicked + The Divine biće temeljito protrešeno, pretumbano i mutirano više no jednom tokom čitanja. A što je svakako odgovorno za deo užitka koji ekstrahujete čitanjem. The Walking Dead je serijal koji je užasno profitirao od spremnosti da eliminiše jako utemeljene protagoniste i da se završi kad treba, pa Gillen i McKelvie ovde pokazuju da su naučili mnoge lekcije od drugih a zatim spremili svoje verzije tih istih lekcija koje su – pa, sveže, originalne i naprosto neočekivane. The Wicked + The Divine ne prestaje da iznenađuje do samog kraja a mene nije prestajalo da iznenađuje koliko me je jako serijal držao uz sebe iako je zapravo imao samo naznaku zapleta i mnogo skoro na snagu isfabrikovane drame.

Hoću reći, prvo se čini da je The Wicked + The Divine whodunit, takoreći murder mystery strip u kome bogovi moraju da shvate ko je među njima ubica, ali ispostavlja se da je ovo samo dobar način da upoznamo likove i strip je zapravo samo jako našminkana indie priča o odrastanju mlade devojke mešovite rase koja gleda bogove oko sebe, shvata da nikada neće biti kao oni i treba da nauči te neke lekcije o zrelosti iz jukstapozicije sebe kao „prave“ osobe i hipertrofiranih persona pop-idola što se doživljavaju kao božanstva. Osim što onda gomila likova pogine, i ovo postaje superherojski strip o borbi protiv Velike Tmine u kojoj naši junaci, bogami*, moraju da solidno promisle sa koje strane istorije žele da ostanu kad se prašina slegne jer borba protiv Velike Tmine zahteva ne samo Velika Odricanja i Velika Muda/ Jajnike nego i postupke koje bi u normalnoj situaciji možda smatrali, eh, etički dubioznim? Ah, da monstruoznim, to je reč koju tražim – pričam o ubijanju dece, masovnim pokoljima itd.
* Izvinjavam se.

Ali, onda, The Wicked + The Divine nije BAŠ superherojski strip jer odbija da ide uobičajenom trajektorijom zapleta, kulminacije, peripetije i raspleta i ubacuje nove detalje u priču. Praktično svaki od likova se razotkriva kao nešto drugo od onoga što smo mislili da jeste kada smo ih upoznali. Neki imaju tajne agende, neki su samo ZAISTA budale iako smo mislili da je to sve samo namešteno ponašanje pop-zvezde koja je brzo bljesnula i svesna je da će se brzo ugasiti, neki uopšte nisu ti ljudi koji smo mislili da jesu. Gillen ovde neverovatno uspešno krši sva pravila, menja žanrovske trope i podešava ton priče potrebama eskalirajuće složenog zapleta a da istovremeno uspeva da me sve vreme zadrži i uz taj zaplet i uz te likove koje malko prezirem, pa malko navijam za njih, pa me onda uplaše, pa ih onda mrzim, pa ih opet razumem i saosećam sa njima. Mislim, ne znam za druge, ali MENI je ovo odlika DOBROG pisca, ne samo sposobnost da likove uverljivo i radikalno transformišete, i to ireverzibilno, već i sposobnost da oni i dalje ostanu legitimno interesantni za istog onog čitaoca koji je tu bio i malopre i, idealno, i sam se uz njih malo transformisao. Kierone – znao sam da u tebi ovako nešto čuči iako me sa Uberom nisi baš sasvim kupio.

Dakle, na makro planu ovo je vrtoglavo složena priča o omladini koja se obogotvoruje ali ostaje klinački napaljena što bi rekao Kristijan, a koja do kraja treba da razjasni pre svega sebi šta znači biti božanstvo, koje odgovornosti uz to idu i je li ciklus koji se ponavlja neizbežan – sve uz obilne količine glupiranja, seksa, preljube, narkotika, dramatičnog dopisivanja mobilnim telefonima, i dosta kvazisuperherojske akcije – ali na mikro planu Kieron koga poznajemo i volimo blista u detaljima.

Gillen je, kako sam gore napisao, istovremeno veoma intelektualan i veoma ekonomičan spisatelj. Njegovo pisanje izvan medijuma strip-scenarija ume da bude veoma opširno – Gillen je definitivno skriboman sa kompulzivnom potrebom da previše raspravlja o svakom konceptu koji mu padne na pamet i jedan od parodičnih specijala The Wicked + The Divine koji su izlazili izvlači solidnu količinu humora iz ovoga – ali u stripovima ima izuzetnu disciplinu i samokontrolu. The Wicked + The Divine je Gillen na vrhuncu discipline i samokontrole, kadar da neprebrojne koncepte i ideje, socijalne, političke, emotivne, istorijske itd. kondenzuje u kratke, jasne izjave i rasprave, koje poentiraju efikasnošću boksera-veterana svesnog kada je pravi trenutak da se protivniku spusti taj jedan odlučujući kroše na bradu i da se odmah podignu ruke u pobedi. Plus, naravno, ovo je Gillen, pa je sve obilato garnirano sočnim jezikom u kome se cinizam, psovke ali i nepatvorena, gola ljudska emocija mešaju da ožive likove na papiru.

Naravno, nekome će to biti malo isforsirano, poštujemo, kao što će nekom drugom (ili istom tom nekom) za oko zapasti to da je strip praktično agnostičan u pogledu rasnih i rodnih identiteta i seksualnih preferenci – ovde se o rasi ne raspravlja, a niko te i ne pita jesi li biseksualan ili aseksualan ili šta i mada je ovo svakako u skladu sa naučnom fantastikom na kojoj sam JA podignut (Norman Spinrad, anyone??) kapiram da ima tu prostora da se kmeči kako je strip „suviše politički korektan“ i kako je agresivan sa svojom identitetskom agendom. Mislim, to je sve besmislica i dokaz da su ljudi spavali na času zadnjih 40 godina, ali pominjem ga baš zato što je The Wicked + The Divine priča upravo o toj generaciji u kojoj je znatan deo omladine rešio da su identitetska i klasna politika deo jedne iste borbe i da namrgođeni matori marksisti mlitavih ćuna koji ih stalno kritikuju kako se samo brinu ko će kakvom zamenicom da bude oslovljen a ne haju za sredstva za proizvodnju i njihove vlasnike – nisu u pravu. Gillen ima jedan panel na kome toliko jasno pokazuje zašto je razdvajanje klasne i rodne politike besmisleno i da su optužbe da to rade „progresivci“ fundamentalno pogrešne da mi je prosto milo što ovakav strip postoji i mogu da ga pokažem svakome ko je na internetu u krivu a da ne moram da kucam esej svaki put ispočetka. Ali to je umetnost – sažimanje kompleksnih koncepata u semantički guste ali estetski elegantne artefakte. Molim lepo.

Kad smo već kod umetnosti – Jamie McKelvie, jebem mu mater, Jamie McKelvie nije jedini koji je crtao ovaj serijal, čitava jedna priča u njemu je rađena od strane gostujućih crtača a tu su i specijali, ali Jamie McKelvie je, čini se, jedini crtač koji je stripu The Wicked + The Divine mogao da podari ovakav identitet. Ovo je strip koji je agresivno GLAMUROZAN iako iznova pokazuje koliko je glamur plitka, površna kategorija. Ali nije li ovo i njegova poenta? Magija koja nam daje prečice za stvari za koje tek kasnije u životu shvatamo da ne mogu da se zaista osvoje prečicom nego moramo da sazrimo do njihovog nivoa? Glamur, vizuelna upečatljivost, prepoznatljiv identitet, instant simbolika i pop-filozofija, sve ovo se spaja u magiju kojom mlade osobe osvajaju deo svoje teritorije ili barem malko ličnog prostora u javnom. Da li je to nivo na kome treba da ostanu? Eh, verovatno ne, sem ako nisu Madona (jelte, originalna pop-IKONA koja je sebe uporedila sa nečim božanskim), ali da li je to nivo na kome je razumljivo da ih zateknemo? Pa, svakako da. The Wicked + The Divine je zato strip omladine koja ikonički izgled shvata na sasvim različite načine – od skupih a elegentno jednostavnih odela, preko „etničke“ šminke, hipertrofiranog gotskog izgleda i queer gender-bendinga pa do praktično superherojskih fetiša a Jamie McKelvie je arhitekta, dekorater, dizajner i kostimograf ovog sveta, sa identitetima koji su upisani u izraze lica i gestove, svakako i McKelvie je ovde bolji nego ikad, ali koji su emitovani iz sve snage putem kostima, frizura, mejk-apa i ikoničkih poza. Pop art? Apsolutno.

Ali McKelvie, veliki dizajner, je izrastao i u velikog pripovedača i decenija superherojskog argatovanja ne samo da mu je istesala scene borbe u nešto na šta i Avendžersi mogu da budu ljubomorni, već je i porodila savršenstvo detalja, fokusiranja pažnje čitaoca na najvažniji deo kadra da se postigne ne samo prenos najvažnije informacije već i sa najboljim mogućim tajmingom. Gillen i McKelvie ovde funkcionišu kako samo stari ratni drugovi umeju, sa perfektno dekompresovanim scenama, savršenim rezovima kroz stoleća i milenijume, agresivnim promenama tona od (sub)urbanog glamura i šljaštećih lasera do htonskog podzemlja i body horrora prostim okretanjem stranice, dajući nam seks, nasilje, rejvove i stadionske koncerte, ali i savršeno isporučene humorističke pančlajne broj za brojem. Ovakva sinergija između dva autora je nešto što strip-industrija samo priželjkuje ali kada se na ovo dodaju kolorista Matt Wilson i leterer Clayton Cowles – inače ravnopravno potpisani na naslovnicama kao koautori – The Wicked + The Divine dobija svoju konačnu formu. A ona je neka vrsta toboganske vožnje na LSD-ju dok su vam na oči privezana dva kaleidoskopa a na slušalicama imate didžeja koji pola decenije (i pola stoleća) popularne muzike komprimuje u miks sa hiljadu rezova.

Hoću da kažem, ovo je elegantan ali i vrlo BUČAN strip. McKelvie je ekstremno disciplinovan u organizaciji stranice i ne iživljava se sa lomljenjem geometrije, kadrovima različitih veličina, dijagonalnim sečenjima, takoreći moj čovek – uredan, čist i jasan, ali istovremeno sposoban da agresivnim dizajnom stvari uzburka do opasnih granica a onda ih Wilson i Cowles poguraju u teritoriju prestupa. Ne znam da li je to tehnički tačno ali The Wicked + The Divine je najšareniji strip koji sam čitao, pa, ikada, sa korišćenjem kolora ne samo da oživi likove i scene, da im pruži adekvatnu atmosferu i značenje, već i da privuče pogled čitaoca na pravo mesto u kadru, možda najvažnije, da opčini onako kako bogovi u samoj priči opčinjuju mase – ovo jeste strip o tome kako nama svima zastane dah i osetimo nešto duhovno kad se suočimo sa lepotom, na kraju krajeva. Cowles onda radi za sve pare i dobijamo letering koji jednako nosi karakter i snagu iskaza likova, a brojne table bez oblačića, gde je tekst ispisan između kvadrata ili table sa samo simbolima postavljenim u krug i jednim jakim podnaslovom u centru podsećaju na to da je najbolji dizajn često onaj koji ni ne primetite.

Uz svu tu buku i šarenilo, energiju i raščupanost, autori uspevaju i da se na kraju dočekaju na noge za desetku i pruže serijalu dirljivo finale lišeno spektakla i suptilno onoliko koliko smo uopšte mogli da se nadamo od stripa koji je svoj naglašeni intelektualizam uspešno umotao u oblandu tinejdžerske drame i superherojske sapunice. Da se The Wicked + The Divine, ovako glasan i raspričan, kaleidoskopski šaren i hiperdizajnrian završava belom stranicom bez crteža, teksta i boje i da je ovo savršeno finale poludecenijske epopeje uz koju su, ako pogledate malo po internetu, mnogi odrastali i od srednjoškolaca postajali, jelte, pravi ljudi – pa to skoro da je dovoljno da kažem da Gillen, Mckelvie i ekipa više ništa u životu ne moraju ni da urade. Oni su svoj dug ljudskoj civilizaciji odužili.