Pročitani stripovi: Hunt for Wolverine

Sklonite decu, žene i osobe sa kardiovaskularnim oboljenjima jer je, oh ne, zar već, ponovo došao trenutak da napravimo pregled X-Men stripova koje Marvel, sada kada je eksperiment sa Inhumansima očigledno završen (mislim, aktuelna priča se zove Death of the Inhumans) a Dizni stavio šapu na prava za filmske adaptacije, počinje da opet shvata ozbiljnije.

No, da umirim uzburkane duhove, neće ovo danas biti nekakav komprehensivan pregled svega vezanog za mutante u Marvelovim stripovima poslednjih meseci (recimo, New Mutantsima, Multiple Manom, X-Men Red, X-23, Domino i Exilesima ćemo se baviti nekom drugom prilikom), već pre jedan kratak pogled na sve ono što je publikovano u pripremi za povratak Wolverinea u prve izdavačke redove, garniran sa još par uzgrednih misli. Upozoravam naravno da ni te uzgredne a ni one glavne misli neće biti mnogo pametne, ali to je, uostalom u skladu sa Marvelovim hendlovanjem Wolverinovog povratka, tako da je sve u najboljem redu.

Potrudiću se, doduše da malo zabremzam cinizam jer postoji određena količina istog koja je zdrava za ljudski duh a posle toga sve prelazi u toksičnost i onda stvari ne valjaju, a u ovom suludom trenutku u kome se američki superherojski strip nalazi pod paljbom zlih političkih sila koje se, očekivano, predstavljaju kao „pravi ljubitelji“ koji bi „samo da stripovi ne robuju političkim agendama“, mislim da nam treba malo više dobre volje i malo manje, jelte, cinizma.

Elem, za slučaj da uopšte niste u toku – Marvel je pre nekoliko godina počinio nezamislivo i ubio Wolverinea u miniserijalu Death of Wolverine koga je proizveo visokoprofilni duo Charles Soule i Steve McNiven. Kad već pominjem cinizam – ovo jeste bio prilično ciničan poslovni potez. Marvel je bio sasvim svestan da će smrt ovako važnog lika biti provrazredan medijski događaj i potrudio se da je izmuze za sve pare – danas je praktično nemoguće, posebno u Marvelu, da se lik visokog profila i solidne popularnosti eksploatiše samo na osnovu njegove karakterizacije i sopstvenih priča već se obavezno oko njega gradi satelitska superstruktura sajdkikova, prijatelja, frenemijeva, rodbine a koji svi pokušavaju da se proguraju kao upotrebljivi likovi za sopstvene serijale i razne krosovere/ događaje. U DC-ju je ovo najvidljivije sa najvećima (Betmen, Supermen, Green Lantern, donekle i Aquaman, mada, interesantno ne i Wonder Woman) ali u Marvelu, delom i zahvaljujući filmskoj eksploataciji ovo dobijamo i na nižim nivoima, pa tako, recimo Spajdermen trenutno ima čitav spektar spinofova od kojih su neki, u alternativnim univerzumima, zaživeli ozbiljnim životom (odlični Renew Your Vows ili Spider-Gwen) a onda su i neki od njih dobili svoje spinofove (Gwenpool, naravno). U Wolverineovom slučaju ubijanje samog Wolverinea, lika koji je godinama unazad pomalo i kritikovan što se pojavljuje u previše mesečnih serijala u isto vreme, je, predvidivo, dovelo do eksploatacije njegovih surogata. Ali nismo tu tako loše prošli, već sam pominjao da je All-New Wolverine Toma Taylora bio izvrstan serijal koji je Lauri Kinney obezbedio novo i interesantno životno usmerenje a ni Old Man Logan nije bio rđav serijal iako je iz aviona bilo vidljivo da je ovo Marvelov način i da stisne i da prdne, da Wolverina ubije za maksimalni dramski efekat ali i da odmah ima spremnu supstituciju u vidu… pa, isto Wolverinea samo malko starijeg i namrštenijeg. Weapon X i Weapon H serijali Grega Paka su ispali sasvim zabavne i pitke timske priče oslonjene na Wolverineove poznanike i neprijatelje i mislim da i najkritičkiji kritičari koji su od početka vrištali da će Wolverine OČIGLEDNO biti oživljen za koju godinu, probudite se, vite šta vam rade!!!!, da i oni ne mogu da kažu da je poslednjih par godina wolverineovskog sadržaja u Marvelu bilo tako loše.

E, sad, kad Wolverine treba da se vrati, tu već možemo da pričamo o prilično trapavom rukovanju materijalom i da legitimno primetimo da Marvel pod C.B. Cebulskim ima još da se potrudi da dođe do uredničke discipline koja je kod konkurencije u DC-ju primetna već nekoliko sezona, te da nam ponudi koliko-toliko konzistentnu i smislenu pripremu za događaj sezone.

Jer, da bude odmah jasno, nije da je povratak Wolverinea među žive sad neko veliko iznenađenje, on je zvanično oživljen već u Marvel Legacy one-shotu prošlog Septembra. To da je Marvel godinu dana sedeo na ovoj činjenici i nije bogznašta sa njom uradio ne deluje mi kao svedočanstvo o pažljivo pripremljenoj kampanji tizovanja i nežnog titranja publičinih dražica već pre kao indikator da je Alonsov odlazak sa mesta glavnog i odgovornog urednika i postavljenje Cebulskog na isto došao kao odgovor na nekakve nagomilane probleme u redakcijskom radu.

Elem, Marvel nas je, dakle, pustio da se kiselimo do kasnog proleća kada je obavljen one-shot Hunt for Wolverine iz pera Charlesa Soulea, a koji će biti zadužen i za Return of Wolverine miniserijal što nam stiže za tačno dve nedelje i u sada već predvidivom činu tizinga, Hunt for Wolverine je samo postavio osnovu za čak četiri miniserijala pod istim nazivom (samo sa različitim podnaslovima) koji svi pričaju delić priče o tome kako se priprema povratak Wolverinea. O ta četiri serijala ćemo sada pričati, ali pre toga, da samo podvučemo crtu:

Wolverine je:
·         oživljen u jednom one-shotu u Septembru 2017. godine
·         pojašnjeno da je oživljen u one-shotu u Maju 2018. godine koji je pripremio:
·         četiri miniserijala koji su izlazili između Maja i Avgusta 2018. godine dajući delove priče o potrazi za oživljenim Wolverineom a koji su onda kulminirali u:
·         još jednom one-shotu izašlom pre neki dan a koji DALJE priprema petodelni miniserijal u kome će se Wolverine STVARNO vratiti.
Mislim, znam da je ovo ultimativni first-world problem, ali ko uopšte može da pomisli da je pričanje priče o povratku omiljenog (anti)heroja među žive na ovaj način dobra ideja? Kada je Grant Morrison onomad ubio Betmena ja sam, istina je, gunđao, ali bar je povratak Brucea Waynea bio sadržan u okviru jednog miniserijala. U kontrastu sa tim, ovo je – metastaza.

OK, OK, smanjujem nivo cinizma nekih 40% i hajde da vidimo jesu li ti stripovi barem valjali.

U Hunt for Wolverine one-shotu je pokazano da je Wolverineovo telo nestalo iz adamantijumskog kalupa u koji je bilo zaliveno na kraju Death of Wolverine i Soule je za potrebe ovog stripa sakupio šaroliku postavu likova sa različitim, često sasvim tangencijalnim vezama sa Wolverineom, kako bi pripremio teren za naredna četiri paralelna miniserijala. Ti su se likovi onda, zgodno, podelili u timove koji će po svetu tragati za ukazanjima oživljenog Wolverinea ili makar dokazu da je neko ukrao njegovo telo i koristi ga na nepristojan način. Svaki od ovih timova, teoretski, bavi se po jednim od različitih aspekata Wolverineove ličnosti…

Hunt for Wolverine – The Adamantium Agenda je nacrtao R.B. Silva a napisao Tom Taylor, svež nakon završavanja All-New Wolverine i ovaj je, na papiru, od sva četiri miniserijala, najmanje povezan sa Wolverineom. Adamantium Agenda je u principu New Avengers priča u kojoj se Iron man, Spajdermen i bračni par Luke Cage/ Jessica Jones zatiču pod maskama, na podmornici gde predstavnici velikih kriminalnih organizacija učestvuju na aukciji gde se, između ostalog prodaje „čitav genetski kod“ neke „osobe sa supermoćima“. Naši junaci pretpostavljaju da je, ko god da je ukrao Wolverineovo telo, rešio da ponudi genetske podatke organizacijama koje nemaju etičkih prepreka u vezi sa kloniranjem, a imaju žudnju da proizvedu supervojnike koji praktično ne mogu biti ubijeni i Taylor se ovde solidno zabavlja prikazujući kako Spajdermen, kao jedini od četvoro superheroja koji ima stvarno tajni identitet mora da ga krije i od prijatelja i od neprijatelja.

Kako je Wolverine u svojoj karijeri nazidao i solidan broj radnih sati u Avengersima, ovaj miniserijal je dobra prilika da se njegovo nasleđe i karakter ispitaju izvan striktno mutantskog okruženja a motivacija za ovo četvoro heroja (koji danas ne pripadaju ni jednom zajedničkom timu) da se uključe u potragu data je u previše komplikovanom, how-convenient flešbeku na početku gde vidimo požrtvovanog Wolverinea kako trpi gadnu agoniju umesto ostatka tima i moli Tonyja Starka da ne dopusti da, ako ikada umre, njegova genetika bude iskorišćena u nečasne svrhe.

Tom Taylor je, naravno, suviše dobar scenarista da bi dopustio da ga pomalo trapave premise sputaju pa je središnji deo priče, na podmornici, zabavan i uspelo kombinuje džemsbondovski saspens sa žovijalnom superherojštinom. Kada dođe do sasvim neočekivanog preokreta i ovo je dobrodošla promena smera u kome priča ide, a dodavanje Laure Kinney u postavu ne samo da pojačava sponu sa Wolverineom, nego i podseća koliko Taylor njen lik DOBRO piše i da je pravi kriminal da je All-New Wolverine uopšte morao da se završi.

Bilo kako bilo, ostatak stripa je dosta nezgrapan, mada dobronameran socijalni komentar vezan za praksu velikih korporacija da sakupljaju podatke o svima nama i koriste ih bez ikakve kontrole. Ovde, doduše, umesto korporacije imamo Mr. Sinistera a umesto podataka o tome koje smo klipove gledali na pornhabu i šta smo brauzovali na Aliekspresu u pitanju su genetski kodovi „svih osoba na planeti“. Dve stvari ovde malko grebuckaju intelekt. Prva je da je Mr. Sinister prikazan kao prilično sitna pretnja što je neuobičajeno gruba degradacija nekada prilično opasnog X-Men negativca, a druga je naravno ta sintagma „svih osoba na planeti“. Nije naravno jasno kako to funkcioniše i koja je logistika ovog njegovog prikupljanja genetskih informacija na planeti gde se svakog trenutka rađa po nekoliko hiljada novih, jelte, osoba i utisak je da je ovde scenario mogao da provede malčice duže krčkajući se u uredničkom loncu. No, Taylor, koji je već u pomenutom flešbeku na početku stripa već iskoristio jedan očigledan mekgafin nema problem sa ovim drugim mekgafinom, a koji mu služi da napravi poentu.

Ta poenta je, vrlo taylorovski, jedan uspešan momenat karakterizacije Tonyja Starka koji, suočen sa etičkom dilemom u kojoj se njegov libertarijanski, tehno-mogulski instinkt sukobljava sa „starinskim“ moralnim poukama koje mu je dao Wolverine, odlučuje da učini pravu stvar, pokaže da nije uprkos pameti, uspehu i bogatsvu, sasvim odvojen od običnog sveta i, uostalom, podseti zašto složenica superheroji sadrži u sebi reč „heroji“.

Što je lepo zaokruživanje priče o tome zašto je Wolverine, uprkos svojoj prirodi ubice, neretko bio moralni stožer timova u kojima je radio. No, Taylor čuva još neke adute za samo finale pa tako sasvim neočekivano saznajemo da uvid u genetske podatke koje je sakupljao Mr. Sinister dramatično menja ono što mislimo da smo znali o Lauri Kinney, ali i da X-Men u svojm redovima, verovatno imaju ubačenog agenta-spavača. Uzbudljivo! Taylor ovim postavlja vrlo interesantne temelje i za X-23 serijal koji je već izbacio tri broja, ali i za Uncanny X-Men koji uskoro kreće, samo zaista nije jasno zašto su OVAKVA otkrića napravljena u jednom po svemu prilično udaljenom miniserjalu koji se bavi nečim drugim… Silva na olovkama izuzetno solidan i ne bih imao ništa protiv da ga gledam na nekom visokoprofilnijem serijalu.

Hunt for Wolverine – Weapon Lost je napisao sam Charles Soule a nacrtao Matteo Buffagni i mada ova visokoprofilna ekipa autora sugeriše da bi ovaj miniserijal možda trebalo da bude najvažniji od sva četiri za dalji razvoj priče o Wolverineu, istina je sasvim suprotna. Weapon Lost se lako i bez zazora može preskočiti jer je u pitanju decidno ćorsokak u potrazi za Wolverineom, pa ako vas samo zanima Wolverine, ovde nećete dobiti bogznašta.

Weapon Lost je, zapravo krosover baziran na Daredevilu, koga trenutno piše, jelte, baš Soule, a dodati su mu Misty Knight, Frank Mcgee i… er… Cypher?

Ovo je prilično neobičan spoj likova i mada se Soule iz sve snage trudi da on profunkcioniše, neke su žrtve tu morale biti napravljene. Misty Knight je sjajan lik i njene veze sa Daredevilom istorijski postoje a pošto je ova priča donekle oblikovana kao detektivska potraga, ima smisla da u ekipi budu i ona, ali i McGee, koga je Soule već pisao u Inhumansima i koji je vrlo tipizirani „gumshoe“, sredovečni, okoreli detektiv koji je video mnogo sranja i malo toga ga iznenađuje. Soule vrlodobro ispisuje hemiju između Knightove i McGeeja i sve deluje kao pripremanje terena za neki budući strip u kome će oni imati priliku i za saradnju i za romansu… osim što ovakvog stripa nema na horizontu – Inhumansi trenutno trpe brisanje gumicom, pranje ruku i posipanje svega krečom, pu pu pu, a Misty Knight ni u boljim vremenima nije imala šansu za neki stabilniji serijal…

Ali dobro, njih dvoje odlično funkcionišu zajedno i Daredevil uz njih ima smisla i ne deluje kao, jelte, poslovični treći točak, pošto je u pitanju čovek koji ume da ćuti i sluša kada je to potrebno. No, to ostavlja problem Cyphera koji je, za potrebe učestvovanja u ovom team-upu morao da pretrpi radikalnu hirurgiju lika. Cypher je, da podsetimo, jedna od kreacija Chrisa Claremonta iz vremena njegovog rada na New Mutants i uvek je predstavljao primer mutantske različitosti i inkluzivnosti jer je njegova supermoć – SUPERrazumevanje stranih jezika. Pošto nije bio ni za tuču, ni za letenje, ni za zastrašivanje, ni za lečenje, za Cyphera su scenaristi uvek morali da smišljaju priče koje bi pokazivale njegovu korisnost zajednici na jedan „mekši“ način, demonstrirajući da su društvu potrebne i veštine i sposobnosti izvan „lovačkog“ seta skilova koji vezujemo za alfa mužjake kakvi su često superheroji. Soule ovo, međutim, rešava da proširi na jedan pomalo diskutabilan način, rezonujući, valjda, da je „hodajući google translate“ ipak suviše slab set moći za potragu u koju se naši junaci upuštaju tražeći tragove Wolverineovog pojavljivanja na globusu, pa postulira da je i internet nekakav „jezik“ koji Cypher „razume“ i onda umesto da je priči naprosto dodat nekakav mladi haker koji iz mase google rezultata koji pominju Wolverinea ume da isfiltrira one očigledno lažne i besmislene, dobijamo ne samo malo nespretno ubeđivanje da je internet, eto, jezik za sebe, u kome samo čovek sa natprirodnim razumevanjem nepoznatih jezika može da se STVARNO snađe, nego onda i ispada da je Cypher razvio užasnu adikciju na internet.

Ponovo, ni ovo nije možda očajna ideja sama za sebe, Soule je svakako imao prostora da ovde prikaže da ova vrsta adikcije postoji i koje su njene karakteristike, ali uzimanje jednog postojećeg (i meni, dodaću, dragog) lika, rastezanje prirode njegovih supermoći preko plauzibilne granice postavljene originalnim motivima, pa onda i radikalna promena njegove karakterizacije kako bi se sve uklopilo u jedan, na kraju dana dosta površan komentar o adiktivnoj prirodi savremenog interneta, sve to na kraju ne daje preterano zadovoljavajući rezultat. Miniserijal u kome bi se Cypher kao glavni junak razrađenije i ozbiljnije borio sa ovom adikcijom bi imao smisla, ali ovako, dodato kao rukavac u široj priči, prilično je to slabo.

Naravno, sve to plus „nalaženje“ Wolverinea usred Saskačevana, samo da bi se pokazalo da nije u pitanju stvarno Wolverine već, jelte, jedan od zaboravljenih likova iz devedesetih, a koji je, ponovo, morao da pretrpi prilično nasilnu novu karakterizaciju da bi se uklopio u Souleovu priču, sve to znači da Weapon Lost nije baš sasvim osvojio moje srce. S druge strane, Soule je ekonomičan i elegantan scenarista, likovi mu uglavnom dobro rade međusobno, a deo u Saskačevanu uspeva da uspostavi vrlo ubedljivu horor-atmosferu uprkos tome što imamo ne jednog nego četiri superheroja na „našoj strani“, a što su sve pozitivni elementi ovog stripa. Najpozitivniji je, svakako, Buffagini, čiji crtež besprekorno kombinuje noar zrelost i horor atmosferu pa su mi emocije prema Weapon Lost ipak dovoljno pozitivne.

Hunt for Wolverine – Mystery in Madripoor je u startu delovao kao potencijalno najzabavniji od sva četiri miniserijala jer prati ekskluzivno žensku mutantsku ekipu koja u potrazi za Wolverineovim telom dolazi u Madripoor, taj neksus poroka, kriminala i dobre zabave smešten u jugoistočnu Aziju. Kada je Wolverine osamdesetih godina prošlog veka konačno dobio sopstveni magazin, Chris Claremont ga je brzo preselio sa severnoameričkog kontinenta na ovu lokaciju kako bi pisao strip koji će se vidno razlikovati od X-men ili New Mutants, jednu malo (sasvim malo) zreliju, ali i palpoidniju priču utemeljenu na tropima o mističnom istoku, kriminalističkim misterijama i egzotičnim avanturama sa lepim ali opasnim ženama i kosookim henčmenima. Wolverine je tokom ovog perioda nosio odelo i šešir, nikada kostim, predstavljao se kao „Patch“ (i nosio povez preko oka koje je, tobož, izgubio u nekoj gadnoj frci) (što je, složićemo se, bizaran detalj za lik čija je supermoć beskonačna regeneracija tkiva) i solidno zabavno plivao u madripurskom kriminalnom podzemlju uspevajući da svoj brend pravde proda čak i u okruženju sastavljenom isključivo od kriminalaca, siledžija, krijumčara i prostitutki.

Naravno Mystery in Madripoor nema skoro ni delić ove palpi atmosfere. Jim Zub koji je ovo napisao je solidan zanatlija, ali, rekao bih, ne i čovek velikih ideja. Njegovi stripovi u Marvelu su svi korektne izvedbe ali ako mu se prepusti da sam dođe do vizije šta bi ti stripovi trebalo da kažu i pokažu, nekako tu nije mnogo jak. Mystery in Madripoor je zbog toga skoro devedeset strana prilično neesencijalne tuče između gomile žena na jednoj i gomile žena na drugoj strani koju smo slobodno mogli da preskočimo, jer ona zbiljska otkrića i šokantne preokrete Zub pakuje na mnogo manje prostora.

Elem, zaplet je ovde skoro apsurdno tanak: aktuelni X-men šalju ekipu u Madripoor da se porazgovara sa Magnetom koji tamo živi jer, pošto su Magneto i Wolverine imali poseban odnos za Wolverineovog života, nije nerealno da je baš Magneto taj koji je ukrao Loganovo telo iz adamantijumske ljušture u koje je bilo spakovano.

Znam da su ovo superherojski stripovi i u da u njima ne treba tražiti logiku stvarnog sveta, ne morate mi to objašnjavati, zaboga, ali ipak moram da se zapitam: u X-Men niko nema telefon ili imejl? Umesto da Magneta cimnu makar nekakvim komplikovanim satelitskim vidom haj-tek komunikacije i makar mu najave dolazak, ako već ne obave ceo razgovor ovim putem, pet X-Men žena, plus Domino koja im je, iz neobjašnjivih razloga – vozač, se potrpaju u avion (koji, iz nekog razloga nije Blackbird?), bez ikakve najave dolete u Madripoor i tamo ih već na pisti čeka Magneto koji kaže „ništa se ne dešava u Madripuru a da ja ne znam“ i deluje sav nadrndan da mu se nisu barem javile, te dogovori da se nađu na piću uveče u restoranu, kada će, jelte, odgovoriti na njihova pitanja.

Kako da ti verujemo, pitza Kitty Pryde a Magneto kaže da će na večeru doći bez šlema pa da Psylocke može da mu pročita misli i da vidi da je sve legitimno i, što se kaže, regularno.

Igranje na kartu tenzije „oće li Magneto ostati s ove strane etike i zakona, ili će se vratiti svojoj suprematističkoj, takoreći kriminalnoj personi“ je legitimna taktika i bilo je par serijala poslednjih godina koji su se uspešno bavili ovim pitanjem, ali Mystery in Madripoor nije zapravo jedan od njih i strip brzo devoluira u sukob X-žena sa grupom Spajdermenovih neprijateljica iz devedesetih koje je, verujem,  i Spajdermen iz sve snage nastojao da zaboravi. Knockout? Mindblast? Viper? Stvarno? Priča u kojoj se Femmes Fatales tuku sa Kitty Pryde, Jubilee, Psylocke, Domino, Storm i Rogue bi trebalo da ne traje duže od dve strane, ali Zub nalazi načina da X-Men žene budu poražene u prvom susretu i onda tehnički korektno izvodi ostatak priče u kome deo tima mora da smisli kako da uzvrati, da oslobodi zarobljene drugarice, kao i da otkrije kako je sve to vezano za Wolverinea i Magneta.

No, sve je to prilično ravno u suštini jer Zub ima previše likova sa kojima mora da žonglira i davanje svakoj od žena ovde umešanih koliko-toliko zanimljive karakterizacije je nemoguća misija na ovom broju strana i sa ovom radnjom. Viper, Sapphire i njena ekipa imaju karaktere istesane tupom sekirom iz trupaca koje je voda naplavila na obali obližnje reke a ni X-Men žene ne dobijaju preterano nadahnutu karakterizaciju i Zub im daje da izgovaraju uglavnom klišeizirane, prilično izlizane dijaloge u kojima je nemoguće primetiti ikakvu razliku između onog što izgovara jedan ili bilo koji drugi lik.

Ovo je šteta jer ono što se u stripu zapravo dešava je značajno za dalji X-Men kanon. Ne samo da se otrkiva da tu postoji neka kompanija Soteira koja stoji iza angažmana Femmes Fatales i koja priprema neobjašnjeno ali preteće lansiranje nečega u orbitu, nego i, možda uzbudljivije, Psylocke u ovoj priči umire a onda se vraća u život ali u svom originalnom telu! Objašnjenje za ovaj preokret je prilično čizi, da se mi razumemo, ali meni je sasvim nadahnjujuće da je konačno, 2018. godine neko, pa možda baš i Jim Zub, seo i rekao „E, znate, to što smo od Bettsy Braddock napravili nindžu, pa smo joj i telo blede engleske ledi zamenili telom japanske borkinje, to je i 1990. godine bila bizarna rasistička svinjarija, ajte da se toga konačno otresemo i idemo dalje kao ljudi“. Zašto se ovo dešava u ovom miniju a ne u Astonishing X-Men je misterija koju može da objasni samo teza da inače NIKO ne bi kupio Mystery in Madripoor jer se u njemu praktično ništa drugo od važnosti ne događa. Ali to je cinizam a rekli smo da nećemo.

Najveći problem ovog miniserijala je ipak crtež Thonyja Silasa. Brazilac je već crtao neke epizode X-Men Gold, ali tu je verovatno imao malo više vremena na raspolaganju. Mystery in Madripoor je prilično neatraktivan strip u kome sve žene izgledaju gotovo identično i ako imamo scenaristu u kome svaki od likova govori gotovo istim glasom a onda i crtača koji ih sve crta sa istim tipom tela, istim pozama, istim izrazima lica, onda taj strip ima problem. Trudio sam se da na primer Jubilee od Psylocke razlikujem na osnovu kostima, ali kako scenario zahteva od naših junakinja da u jednom trenutku obuku večernje toalete, priznajem da dobar deo vremena nisam imao pojma ko je  „na ekranu“. Silas nije nužno loš u pripovedanju, ali ovo je strip koji zahteva malo više karaktera u svom crtežu. Suma sumarum, Mystery in Madripoor je priča o Psylocke i njenom odnosu sa Wolverineom, koja u poslednjoj epizodi kulminira na jedan prilično dirljiv način, ali kojoj je dobar deo toga što prethodi toj poslednjoj epizodi ne baš višak ali decidno neesencijalan, zaboravljiv sadržaj.

Konačno, Hunt for Wolverine – The Claws of a Killer je potpuni haos i jedini od četiri miniserijala za koji sam se zapitao da li su se autori i urednici zapravo dogovorili o čemu je ovaj strip pre nego što su ušli u produkciju.

Claws of a Killer je neka vrsta Weapon X spinofa osim što se likovi koje čitamo u Pakovom Weapon X ovde ponašaju ne samo drugačije već i naglašeno suprotno onome na šta nas je Weapon X naučio. Zaplet je taj da Lady Deathstrike uvidom u „vojne satelitske snimke“ pronalazi „adamantijumski potpis“ koji je „sličan Loganovom“ i okuplja mali tim u kome su i Sabretooth, te Loganov sin Daken sa ciljem da Logana zajednički nađu a onda – ubiju. Jer, eto, sve troje imaju višegodišnje i višedecenijske bifove sa Loganom i mada svako od njih pojedinačno želi da mu presudi, zajedno će to možda ići najlakše.  Naravno, niko od njih troje nije timski igrač i Daken i Creed se skoro potuku manje od dva minuta nakon početka njihovog inicijalnog razgovora u kafani tako da je ovo strip o troje psihopatskih ubica koji se, protivno svim svojim instinktima udružuju da bi pronašli i ubili čoveka za koga su svi nekom istorijom vezani, a koji možda jeste a možda i nije zapravo već mrtav.

Ovo su vrlo slabe osnove za priču, počev od te nebuloze vezane za satelitsko praćenje „adamantijumskog potpisa“ (mislim, ovaj univerzum već ima Cerebro, mašinu koja prati mutantske gene, a koju svi prihvatamo kao plauzibilnu i nije jasno zašto Mariko Tamaki, scenaristkinja, poseže za ovako neuverljivim rešenjem) ali, bitnije, zbog toga što su likovi ove predstavljeni u svojim verzijama od pre… pa, previše godina. Daken je uvek bio negde u sivoj zoni između mračnog lupeža i nevoljnog antiheroja i njegova recentna gostovanja u All-New Wolverine i Iceman su pokazala da urednici i dalje nisu načisto šta bi on zaista trebalo da bude, tako da je ovde prikazan kao sebični ubica. Sabretooth poslednjih nekoliko godina, od Axisa, pokušava da se iskupi za život proveden u sadizmu i ubijanju i tako je prikazivan u recentnim serijalima, a on i Lady Deathstrike su u ovom trtenutku članovi Weapon X gde tesno sarađuju sa Old Man Loganom i time u ovom miniserijalu deluju potpuno shizofreno sa svojim ubilačkim erekcijama čija je meta „pravi“ Logan. ’

No, pravog, ili barem ikakvog Logana, zapravo i nema u ovom stripu i Claws of a Killer je priča o korporaciji Soteira koja u zabitom gradiću u Arizoni eksperimentiše sa nekakvom nemoralnom hemijom i od ljudi pravi – zombije. Naše troje (ne)heroja se onda ušetaju u taj gradić i moraju da iz njega izvuku živu glavu a priča pravi neoprostivo grube premete preko glave ne bi li objasnila zašto je Lady Deathstrike mislila da je Wolverine na ovom mestu.

Tamakijeva inače nije ovako brljiv scenarista tako da moram da pretpostavim da je Claws of a Killer sklapan na brzinu uz minimalnu uredničku podršku i imperative da se neki motivi moraju – svejedno kako – pojaviti u priči. Tako je ovo istovremeno i predugačak narativ u kome imamo vidne momente dobijanja u vremenu kroz preopširne scene akcije koja je sama sebi svrha, ali i narativ koji malo toga kaže o tih par stvari kojih se dohvati. Na vrlo how convenient (a neobjašnjen) način likovi susreću sebi bliske srodnike koji su zombifikovani i moraju se od njih odbraniti, što je zombi-kliše koji ovde ne funkcioniše jer imate utisak da Tamakijeva padobranom u scenario spušta sve što joj padne na pamet samo da se nekako dokotrlaj do kraja četvrtog broja, ne povezujući niti zapleta i zadovoljavajući se stereotipnim finalnim klifhengerom koji će biti „zaključen u Hunt for Wolverine – Dead Ends“ (osim što neće, da vam odmah spojlujem). Slabo je to, moram da kažem.

Srebrni pervaz na ovom mračnom oblaku je, pak, to da je strip nacrtao Jackson „Butch“ Guice. Ovaj iskusni veteran je sjajan za stripove nešto realističnijeg, naturalističnijeg tona pa to donekle spasava priču koja se batrga na sve strane i htela bi da zombije kao koncept odigra na ozbiljniji način nego što je danas standard. Ja za Guicea imam mnogo vremena u bilo koje doba dana pa mi je njegov rad ono što Claws of a Killer spasava da ne bude potpuni promašaj.

Dobro, ova četiri miniserijala se na kraju slivaju u one-shot Hunt for Wolverine – Dead Ends izašao pre nekoliko dana u kome Charles Soule povezuje sve te niti priče u konzistentnu celinu i pušta nas da vidimo veliku sliku čije smo do sada samo fragmente nazirali. Ma, šalim se, naravno, Dead Ends bi savršeno funkcionisao i bez ova četiri miniserijala jer u njemu ionako saznajemo samo ovo: Soteira je moćna nova kompanija za koju do sada niko nije čuo, a koja je spremna da nasumično ubija mlade, još uvek neprepoznate mutante širom zemaljskog šara ako X-Men ne prestanu da traže Wolverinea. Wolverine je, naravno, u posedu Soteire i, kako kaže njihova predvodnica, misteriozna Persephone, „koriste ga na dobar način“. Koji je to način, šta Persephone i Soteira nameravaju da urade sa ovom planetom, kako će naši junaci pronaći i osloboditi svog druga kad ovi ludaci nameravaju da ubijaju gotovo nasumično ako posumnjaju da X-Men nisu odustali od potrage – sve to ćemo saznati u Return of Wolverine. Valjda.

Dead Ends je sasvim šarmantan strip od tridesetak strana u kome Soule uspešno povezuje likove iz četiri minija koji su mu prethodili i ubedljivo uspostavlja negativce za čije ćemo uništenje zdušno navijati (tu je jedan uzbudljiv set-pis sa napadom na X-mansion kinetičkim projektilima iz orbite), ali, kako rekoh, on niti razrešuje klifhenger iz Claws of a Killer, niti je zaista bilo potrebno izdati šesnaest brojeva drugih stripova da bismo sada imali jasnu situaciju. Ovde na delu imamo tipičan primer izmišljanja dodatnog sadržaja da bi se prodalo više stripova, iako je stvarna priča elegantna i nije joj potreban taj dodatni sadržaj. Dve ključne stvari koje su bitne iz prethodna četiri minija su da Soteira ima pristup satelitskom oružju (uspostavljeno u Mystery in Madripoor), kao i bazi DNK kodova koje je Sinister sakupio (viđeno u Adamantium Agenda). Ovo prvo je potpuno nebitno za priču jer napad iz orbite je bukvalno tu da privuče pažnju X-Men dok se iza njihovih leđa negativci pripremaju za dramatičan ulazak na scenu, a ovo drugo je neugodno prekomplikovano: Persephone ucenjuje X-Men idejom da će ubijati mlade osobe kod kojih se X-gen još nije manifestovao (a koje može da identifikuje preko baze genetskih kodova) iako X-Men nisu nikakvi nacionalistički ziloti i jednako uspešna pretnja bilo bi ubijanje već manifestovanih mutanata ili – bilo koje nasumično odabrane grupe osoba. Ovo je primer kako scenarista pokušava da isuviše jako „tematizuje“ jednu u suštini jednostavnu situaciju kroz apsurdno složene zaplete iako mu karakterizacija likova – X-Men su superheroji čiji je decenijski identitet baziran na pomaganju SVIMA baš da bi pokazali da nisu nacionalisti, suprematisti i separatisti poput Magneta – dopušta mnogo jednostavnije i plauzibilnije zaplete.

No, sada makar imamo postavljene igrače na tabli, jasne uloge i opipljivu misteriju koja nas interesuje (kako je Soteira došla do Logana, i šta rade sa njim?) i od ove tačke na dalje Return of Wolverine ima potencijal da bude dobar, uzbudljiv strip. Osim što čak ni za njega Marvel nije uspeo da izgura konzistentnost u crtežu pa posle prve epizode koju će uraditi povratnik Steve McNiven, crtačke dužnosti preuzima Declan Shalvey. I, da ne bude zabune, Britanac je sjajan crtač, ali, pobogu, da li je moguće da čak ni za ovakav miniserijal Marvel ne može da priveže JEDNOG crtača za sto?

Što se crteža tiče, Ramon Rosanas je na Dead Ends vrlo pristojan i ovo je lepo nacrtan strip i ne bih se bunio da ga gledam i dalje u nastavku priče. Ali to za sada, kao što vidimo nije opcija.

Budite uz nas i naredne nedelje kada ćemo, božezdravlje, pričati o ostalim X-Men serijalima, a sve u pripremi za relansirani Uncanny X-men!

Pročitani stripovi: King Conan: Wolves Beyond the Border i Daredevil

Dobro, da vidimo onda kakav je taj King Conan: Wolves Beyond the Border. Drug Neomeđeni ga je gotovo uzgredno proglasio prvom lošom pričom u King Conan krilu Dark Horseovog sveobuhvatnog projekta izdavanja Konana poslednjih desetak godina. Da li je bio u pravu? Da li je samo imao jedan od onih dana prouzrokovanih lošim varenjem i/ili menstrualnim tegobama? Da li je tek pokušavao da nasumično uvredi bilo koga ovom izjavom jer nije ispunio dnevnu kvotu prozivki? Da li je Neomeđeni Đavo Kušač, glavom, bradom, rogovima i repom? Čitajte dalje da saznate! Odgovor će vas šokirati!

 

King Conan: Wolves Beyond the Border je za sada poslednja priča u serijalu o kralju Konanu koga Dark Horse izdaje paralelno sa „glavnim“ serijalima o Konanu i ove priče se, jasno, bave Konanovim poznijim godinama, nakon što je seo na presto Akvilonije i svoje varvarsko nasleđe rafinirao tek toliko da mu se na glavu stavi kruna a nesputanost prirode lopova, najamnika i vagabunda levelapuje do određenog nivoa državničke odgovornosti. Kontrast između mladog, drčnog, neiskusnog, gladnog i ambicioznog Konana sa jedne strane i vladara jedne od najvećih država hiborijanskog doba je uvek bio interesantan u Hauardovom mitosu, ali i u stripovima koje je po njegovim motivima kasnije radio Marvel i lepo je da i Dark Horse ima posebnu ediciju koja se detaljnije bavi kasnijim delom Konanove karijere. Naravno, nisu svi stripovi unutar King Conan serijala jednako dobri, ali nije da je i kvalitet u okviru „normalnih“ serijala besprekorno ujednačen. Sa tim na umu otvoreno ću reći da je Wolves Beyond the Border jedan pristojan strip kome se može zameriti to da se ne kreće daleko od generičkih i predvidivih konanovskih motiva ali i čija je jaka strana da te neke klasične konanovske motive obrađuje sigurno, prolazeći kroz narativni luk koji nikog neće previše iznenaditi ali koji isporučuje dovoljno drame, karaktera i heroizma da čitalac na drugu stranu stigne zadovoljan.


Scenarista Timothy Truman je, kako sam već pominjao, meni najdraži od svih koji su za Dark Horse radili na novim Konanima u poslednjoj deceniji. Svakako, početne priče koje je radio Kurt Busiek su sjajne i Busiek je pored umešnih adaptacija nekih od najikoničkijih zapleta o Konanu (na primer meni omiljena Rogues in the House) uradio i priču Born on the Battlefield, mapirajući mladost odvažnog varvarina, proširujući storiju o njegovom poreklu i pokazujući kako se impulsivni, preduzimljivi dečak transformisao u muškarca koga poznajemo, no Truman je, po mom ukusu, scenarista koji – ne računajući Roya Thomasa – najbolje razume Konanovu prirodu kao i sve ono neizgovoreno što je provejavalo kroz Howardovu originalnu prozu. Iz Trumanovog pisanja takođe emanira jedna izrazita, strastvena ljubav prema ne samo Konanu već čitavom hiborijanskom mizanscenu i njegovi stripovi na meni veoma prijemčiv način kanališu hauardovski duh maskulinističke romantike, eskapističke pustolovine, dostojanstvenog sanjarenja.

 

Truman za Wolves Beyond the Border veli da mu je možda najdraža priča o Konanu koju je do sada uradio. Bazirana na dve nedovršene Howardove pripovetke ona povezuje neke od najpoznijih godina Konanove kraljevske karijere sa „našom“ istorijom, praveći sponu između hiborijanskog doba i kasnog perioda starog Rima na jedan relativno površan ali šarmantan način. Ono što je zanimljivo je da je ovo u suštini mala priča, ne baš kamernog tipa, ali s obzirom da se bavi radikalnom istorijskom promenom posle koje će odnosi naroda u Akviloniji i njenoj okolini biti dramatično drugačiji, ona je svedena na veoma mali broj lokaliteta i likova.

 

Wolves Beyond the Border ne bavi se sukobom Akvilonije sa Nemedijom, a što bi bio „veliki“ i praktično tradicionalni rat u mnogo inkarnacija tokom istorije dve susedne države već se umesto toga okreće legendi i predskazanju o kruni koja treba da ujedini još uvek divlja i međusobno nepoverljiva piktska plemena koja ne predstavljaju pretnju državnosti Akvilonije ali jesu stalni izvor pograničnih sukoba i prolivanja krvi.


Truman piše u relativno niskom ključu ali jasno i spretno izlaže taj kontrast u kome varvarski kralj koji je na čelo civilizovane nacije došao superiornom vojničkom veštinom i njome vlada na nestandardan ali na kraju dana ipak institucionalizovan način, biva suočen sa varvarskom pretnjom koja je na pragu evolucije iz puke neprijatnosti u istorijsku silu sa kojom se mora računati. Konan je ovde već star, lica opervaženog sedom bradom, čovek lišen velikog dela životne radosti ili neke idealističke ambicije i Truman uverljivo pokazuje kako takav kralj ne samo noćima sedi po kafanama inkognito i pesnicama podučava nečasne podanike tome kako se poštuje svetla ratnička tradicija kraljevine, već i kako čim mu se pruži prilika da pitanje od državnog značaja rešava ličnom, indidivualnom akcijom, on hita da je iskoristi. Neki drugi kralj u nekoj drugoj priči bi se ponašao potpuno „izvan karaktera“ polazeći samo sa skromnom pratnjom u preteću šumu kojom lutaju krvožedni varvari ne bi li se oslobodio artefakta koji može da nanese dosta zla kraljevini, ali Hauardovi kraljevi-varvari su ljudi akcije, ne ljudi politike, i pošto će uvek akciju staviti ispred politike ili diplomatije, i ovaj Konanov potez deluje uverljivo i psihološki konzistentno.

 

Razume se, kad izmet udari u fen dobijamo red akcije, red klasičnih idealizacija muškosti kroz demonstracije čojstva, junaštva, skoro patoloških shvatanja časti. Fakat je da ovo nije feministički strip ali on sadrži i jake ženske likove koji su zapravo ključni u borbi za prevlast između piktskih plemena. Naravno Truman se drži tradicionalnog menija: muškarci su junaci obdareni muškim aspektima – snaga, čast (do mere apsurda), delanje kroz borbu, dok su žene inteligentni planeri, rukuju magijom, služe se obmanom i veponizovanom diplomatijom. Ima tu i eksploatacijskih tropa, erotskih manipulacija ali i interesantnih političkih poteza vezanih za potomstvo, nasleđivanje i transfer moći. Truman besprekorno hvata hauardovski odnos ka političkom i njegovo oslanjanje na psihološke arhetipe i mada je ovaj strip, ponoviću, pripovedan veoma klasično, do mere generičkog  i predvidivog, on istovremeno vrlo sigurno i ubedljivo vozi svoj narativ o tome kako grupica ljudi kroz besnu i krvavu borbu u šumi na kraju promeni tok istorije. Ta ideja da istorija ima svoju neumitnu inerciju ali da je za prelazak na sledeći nivo zaista potrebno da neko negde nešto uradi svojim rukama je solidno prenesena ovom storijom  o starim ljudima koji menjaju političke status kvoe kako bi mladi poveli svet u neku novu stranu.

 

 

Konan je ovde pokazan kao isprva relativno neveseo kralj, čija je brzina kojom juri u pustolovinu izraz više očajanja dvorskom kolotečinom a manje entuzijazma da bude preduzimljivi državnik, ali do kraja stripa prolazi kroz dramatične scene u kojima mora da poveže lično i državničko, i podnese i žrtve od kojih su neke veoma privatne a neke se podnose u ime nacije i nekakve pametnije nacionalne budućnosti. Sasvim elegantno.

 

Ono gde strip pada je u potrebi da ima i element onostranog kako bi začinio jednu u osnovi sasvim prizemljenu, ljudsku priču. Truman je ovo ubacio, reklo bi se reda radi, bez razvoja ili čak ozbiljnijeg narativnog opravdanja i to je jedini element za koji može da se kaže da vidno šlajfuje i da je višak bez koga bi stvari bile bolje. Poštujemo.

 

Rekao bih da čak i čitalac koga Trumanovo držanje klasičnih narativnih tropa i u Konanu već mnogo puta viđenih karakterizacija, te generičkih scena može malo da namrgodi na kraju ovim stripom može da bude zadovoljan jer ga je nacrtao izvanredni Tomas Giorello. Giorello je pouzdani crtač za DC i Dark Horse iza koga stoji solidna količina projekata solidno visokog profila (od Green Lantern do raznih Star Wars stripova), ali nekako mi je njegov crtež uvek najbolje delovao na Konanu. Giorello izgleda deli sa Trumanom tu ljubav ka hauardovskim sanjarijama i sa puno detalja kreira sve, od namrgođenih veđa starijih muškaraca koji diskutuju o ratu, preko mišićavih tela u pokretu i krvavih borbi, pa do bujne i opasne džungle. Giorello je i besprekoran u karakterizacijama crtajući izborane ratnike pune ožiljaka jednako ubedljivo kao i senzualne čarobnice, ali i pripovedač koji dijaloge, tumaranja kroz prašumu ali i scene borbe crta jasno, transparentno i ubedljivo.

 

U zaključnici bih rekao da Wolves Beyond the Border ne može da se nazove esencijalnom pričom o Konanu (da ne pominjem da njena završnica stoji relativno perpendikularno u odnosu na neki tradicionalni kanon), ali da je u pitanju mala, spretno ispričana storija o bitnoj istorijskoj prekretnici koja koristi sve klasične konanovske trikove da nam se umili i postane deo naših sećanja na velikog varvarina koji je postao kralj. Za moj groš, više nego dovoljno.

 

Od aktuelnog tekućeg serijala Daredevil sam očekivao mnogo. Ne samo da je prethodnih nekoliko godina saradnja Marka Waida i Chrisa Samneeja na Daredevilu donela neke od najfinijih Marvelovih stripova u istoriji već je i uspeh Netflixovih Daredevil serija nekako po definiciji diktirao da će Alonso i ekipa za relansirani, post-Secret Wars strip o Marvelovom slepom heroju posegnuti za najtežim oružjima u svom arsenalu.

 

I kreatori postavljeni na ovaj serijal svakako su mi ulivali poverenje. Scenario je poveren Charlesu Souleu, Marvelovom u ovom trenutku najprolifičnijem autoru koji je jednako uspelo pisao sve od Wolverinea, preko Inhumansa i Star Wars, pa do She-Hulk, a prvu priču je na crtanje dobio meni veoma dragi Ron Garney. Sve to je na kraju dosta neprijatno stajalo u jukstapoziciji sa činjenicom da sam ovog Daredevila iz tri puta morao da startujem, jedva stižući do kraja prve priče (pet od deset do sada izašlih brojeva) uz osećaj da sam ga čitao po dužnosti i da Soule ovde nije odabrao pravilan pristup.

 

Naravno, menadžment očekivanja je jedna od najvažnijih veština koje čovek stekne sa protokom vremena pa vredi odmah istaći da ovaj Daredevil od početka ide na izrazito drugačiji ton od onog na koji nas je Waid navikao. Možda da bi se i vizuelno sugerisala promena, ovaj Daredevil, ponovo u Njujorku nakon dugog izleta na zapadnu obalu, sada nosi crni kostim u stripu čiji je kolorit sveden samo na crno, belo i crveno. Vizuelno oštar i upečatljiv on time pravi snažan kontrast u odnosu na Waidov i Samneejev multikolorni pristup, pa su po istoj mustri i karakterizacija i pripovedanje zamračeni i noarizovani.

 

Ovo, naravno nije ništa sporno u vezi sa Daredevilom, neki od najvažnijih perioda ovog stripa obeleženi su snažnom noar crtom, od ikoničkog rada Franka Millera pa do kasnijih reinvencija od strana Briana Bendisa i Eda Brubakera. Soule je pritom sa Secret Wars dobio savršenu priliku da retkonuje veliki deo onoga što su Waid i Bendis uradili tokom prethodne decenije, pa je Daredevilov tajni identitet ponovo actually tajna, komplikovani odnosi Matta Murdocka sa ženama su uglavnom resetovani čime je otvoren prostor za nove socijalne konekcije, a zabrana obavljanja pravničkog posla je elegantno uklonjena.

 

Sa tako uspelo raščišćenom trpezom Soule je krenuo i u neku svoju rekonstrukciju lika, stavljajući Matta Murdocka po prvi put u karijeri na drugu stranu sudnice. Iako je Soule i sam po profesiji advokat, u njegovom Daredevilu Murdock više nije privatni pravobranilac već radi za grad Njujork u kancelariji javnog tužioca i sarađuje sa policijom na optuživanju i isleđivanju pretupnika. Ovo je interesantan preokret i koliko god da sam posle izvrsnog Souleovog She-Hulka želeo da isti autor preuzme Daredevila posle Waidovog odlaska, računajući da je advokat koji piše advokata čist zicer, priznajem da mi je i ova varijanta sa radom u tužilaštvu veoma zanimljiva.

 

U sličnom ključu, Daredevil koji je klasični usamljeni heroj gradskog asfalta je u Souleovoj interpretaciji dobio i sajdkika/ šegrta, mladog muškarca iz kineske četvrti koji je interesantan koloplet motiva dečaka-genija i potlačenog migranta uz dašak istočnjačkog misticizma.

 

Soule u prvoj priči ide na zanimljivo promišljanje položaja ilegalnih imigranata u Americi, pozicioniranje relativno izolovanih i relativno diskriminisanih etničkih manjina u urbanim jezgrima i odnosa koji sa njima imaju ekonomija i kultura velike nacije. Sam Blindspot, kako je ime Daredevilovom sajdkiku je dobro postavljen kao neko ko istovremeno pokušava da se otrgne tradiciji koja ga guši i socijalnoj inerciji koja ga drži na dnu, ali i da pomogne svojoj zajednici i učini je vidljijom i ponosnijom, i to su sve dobri motivi i zanimljive teme.

 

Nažalost, Soule potpuno upropasti tu prvu priču nedopečenim, generičkim negativcem i trapavim tretmanom žanrovskih tropa. Ten Fingers, kineski mistik protiv koga se Daredevil i Blindspot udružuju je sa jedne strane generički istočnjački kultista, a sa druge mu nedostaje dovoljno jasna motivacija za ono što radi, sa svim u neskladu sa visokoparnim  monolozima koje ispaljuje. Nema ovde dovoljno pametnog zapleta da se opravda sva noar priprema koju su Soule i Garney napravili pa je konflikt u srcu priče nedosledan, neubedljiv i, čak, nejasan, te svo nasilje i akcija koji iz njega prositiču već u startu gube svoju oštricu. Nažalost, Soule pravi i drugi pogrešan korak uvodeći nindže iz drevne organizacije Hand i stvari vrlo brzo odlaze putem najgeneričkije moguće nindža-fantazije sa lenjim motivacijama i još više lenjim rešenjima.

 

Naravno, nisam protivnik pojavljivanja nindža i drugih istočnjačkih žanrovskih motiva u Daredevilu (ili Marvelu uopšte) – oni su integralni deo žanrovske fikcije već mnog odecenija. Ali lenjost u njihovom korišćenju me uništava. Na svaki izvrsni žanrovski rad (poput Iron Fista Duanea Swierczynskog ili Agents of Atlas Jeffa Parkera) nažalost dolazi bar još toliko izlizanih, umornih korišćenja tropa od kojih pošten čovek samo prevrće očima. Posebno je razočaravajuće što Soule ovde započinje nečim što deluje kao autentičan pokušaj da priča o iskušenjima kineskih imigranata u Americi a onda se zakucava u zid lenjog asociranja uvodeći (japanske) nindže i njihovu mistiku i od svega praveći neukusnu salatu motiva i dosadnih scena borbi koje ni Garneyjev crtež ne uspeva da spase.

 

Kasnije priče su malo bolje, mada i tu ima problema. Elektra se vraća u Daredevilov život – i sama nesvesna da su Daredevil i Matt Murdock ista osoba – ali njena priča je konfuzna, nabijena jakim emocijama koje se na kraju izduvaju kao probušeni balon u preokretu za koga je Soule valjda mislio da će nam biti šokantan ali je ispao ubrzan i ultimativno eksploatativan na nezadovoljavajući način. Nakon toga je avantura koju Daredevil i Spider-man imaju u Makau zapravo najzanimljivija jer je u pitanju vešto ispisan casino-heist triler sa odličnim korišćenjem superherojštine da se postigne klasičan make-mine-Marvel osećaj pustolovine i gde Soule ne pravi pogrešne korake. Ipak, ostaje briga kuda ovaj strip dalje stupa jer je sada jasno da je brisanjem interesantne karakterizacije i galerije likova koje su nastajale od Bendisa do Waida Soule stripu izbio iz ruku mnogo aduta strpljivo građenih godinama, a da ga nije vratio na millerovsku noir paranoju, približivši ga više pokušajima misticizma koje vezujem za (nezadovoljavajući) period kada je strip radio Andy Diggle.

 

Stvari nisu tako crne, naravno, jer Soule je odličan scenarista koji pored mnogo pogrešnih koraka – u pogledu tempa pripovedanja između ostalog – ima i mnogo lepih momenata karakterizacije ili problema kroz koje prolazi slepi superheroj, ali strip se i dalje bori da pronađe svoju pravu viziju koja neće biti frekventno minirana lenjim eksploatacijskim poštapalicama.

 

Opet, ovo je tako dobro nacrtan strip da ne mogu a da ne preporučim njegovo čitanje. Garneyju je ovo ubedljivo najbolji rad do sada i ako ste ga kao i ja voleli dok je crtao Spajdermena, ovde ćete se klanjati ikoničkim kompozicijama, fenomenalnom senčenju i opštem osećaju težine i mraka koje crtač isporučuje a da, sem u pomenutim borbama, pripovedanje nigde ne deluje nategnuto ili usporeno. Matteo Buffagni je za nijansu artističkiji, lepršaviji crtač i njegova priča je takođe grafički impresivna a Goran Sudžuka koji crta pomenuti krosover sa Spajdermenom je ovim definitivno potvrdio da mu je mesto u gornjem ešelonu superherojskih crtača i nadam se da ćemo ga ponovo videti u ovom stripu.

 

Za Souleovog Daredevila trenutno ne mogu da kažem da će biti upamćen kao jedan od klasika, mada je, naravno, konkurencija kod ovog superheroja izuzetno oštra. Nadam se da će strip ipak uskoro naći svoju viziju i ispričati neku esencijalnu priču iz života slepog superheroja pa makar i ignorisao sve vezano za katolicizam, žene, hubris i druge elemente Daredevil mitosa koji su nam postali važni tokom decenija. Ako se to i ne desi, ali strip zadrži izuzetno upečatljivu vizuelnu komponentu, to će biti bar pola dobrog razloga da ga ja i dalje redovno čitam.