Film: Kingsman: The Golden Circle

Kingsman: The Golden Circle ima sve odlike filma koji je tokom produkcije bio operisan naživo i ono što je na kraju ispalo verovatno je kompromis između nekoliko draftova scenarija i teških pregovora sa studijom. Kao takav, on je za moj račun ipak slabiji od prvog filma koji je svoje satirične namere nosio sa više lakoće pa iako je bio produkcijski nešto skromniji, imao je jasnije postavljenu priču i čistiji put za svoje likove.

U nastavku bi se reklo da je Vaughn poželeo da priđe makar korak bliže „strejt“ filmu o Džemsu Bondu i klasna/ socijalna tenzija koja je karakterisala original ovde postoji samo u simboličnim naznakama. Razume se, kako je ceo prvi film bio jedna izrazito nasilna interpretacija Pigmaliona, niko nije očekivao da će Vaughn pokušati da resetuje stvari na početak, ali The Golden Circle se potpuno oblaporno prepušta ideji beskonačnog izobilja koje specijalne službe imaju na raspoolaganju pa je kao posledica toga trilerski zaplet sasvim lišen napetosti. Vaughn je pametan čovek i dovitljiv scenarista (srećom, Millar se ovde zadovoljio samo ulogom izvršnog producenta) pa je jezgro sukoba u filmu zapravo inteligentno i ne samo da ga odlikuje kvalitetan satirični fundus već i na sasvim površinskom planu ima mnogo toga da kaže na temu rata protiv droga, socijalnih okolnosti koje dovode do njihove zloupotrebe, i generalnog mentaliteta prema njihovim korisnicima. No, reditelj Vaughn se zadovoljava tom postavkom koju mu scenario daje ali se dalje ne trudi da je ozbiljno razradi, pa je ovaj socijalni komentar „tu“ ako hoćete da ga nađete ali film na njemu ne poentira.

Delimično, visoka stilizovanost je ovde kriva za to – ali ne sasvim. Tematski zločinac u centru filma nije njegov problem, štaviše mislim da je Mooreova ulogu odradila odlično i da je veći problem u tome šta se oko nje događa. Čak i najlošiji džemsbondovski filmovi su dovoljno uložili u prikazivanje infrastrukture oko svojih neverovatnih negativaca da gledalac može da se investira u priču, poveruje u svemoć zla i navija za pobedu dobra. Mooreova, pak, ima samo „bling“ – dva robotska psa, jednog robotskog kozmetičara i privatni bioskop, ali film ne pravi ni najmanji napor da pokaže ne samo njenu logističku strukturu (a radi se o NAJVEĆEM dostributeru ilegalnih narkotika na svetu) nego i odbrambenu. Njena baza je zaštićena otprilike onako kako bismo to videli u crtanim filmovima i ovo nije samo estetski problem. Film troši nedopustivo mnogo vremena na neubedljiv trilerski podzaplet u kome naši junaci nervozno tapkaju u mestu i hvataju se za slamke jer ne mogu da pronađu moćnog neprijatelja sakrivenog tamo negde u svojoj tvrđavi u džungli. Ovo je, za mene, suviše „stripovski“ u onom negativnom smislu jer univerzum Kingsmana se trudi da nam proda svet visoke konspiracije i kontra/obaveštajne sofisticiranosti, neverovatne tehnologije za praćenje i otkrivanje podataka, zastrašujuće moći digitalizovane informacije, ali onda u središte priče stavlja najvećeg narko-dilera na svetu koga najbolje obaveštajne službe ne mogu da pronađu. Ovo nema dovoljno spona sa realnošću (čak ni sa realnošću kako je recimo Expendables tumače) gde je obično problem ne u tome GDE je neprijatelj već u tome da taj neprijatelj iza sebe ima vojsku, državu ili, još gore, njene građane na svojoj strani i da je „rat protiv droge“ politički a ne obaveštajni poduhvat i držim da The Golden Circle na ovom planu mene kao gledaoca prilično potcenjuje.

S druge strane, možda i precenjuje moju sposobnost da kontrolišem ADHD – likova svakako ima previše. Naravno da volim da vidim Bridgesa i Berryjevu, ali uvođenje američke službe u film deluje kao svestan, proračunat potez da se zabace udice na američko tržište a u daljem razvijanju radnje ispada da su Bridges i Berryjeva ukrasi, da je Tatum čist višak sa kojim ne znaju šta da rade pa ga bukvalno stave na led a da je jedini bitan lik za radnju onaj koji ima najmanje karaktera i najviše je hodajuća karikatura „kauboja“. Da ne bude zabune, Whiskey se meni dopao jer je ipak delatan lik za razliku od ostalo troje Amerikanaca, ali Vaughnov napor da od njega napravi konfliktnog protagonistu je dosta problematičan i čak i u univerzumu Kingsmana deluje kao da ovakav čovek ne bi mogao da ima ovakvo radno mesto…

Ta inflacija likova (koja postoji i na strani negativaca sa Anhelom koji je puki pančlajn i Heskethom koji je maltene bukvalno pretvoren u robota u pokušaju da omažira neke bondovske henčmene) je problematična bar utoliko što skreće pažnju sa sržne ekipe filma u kojoj je, recimo, Strong veoma dobar i nosi emotivno težište u svojoj velikoj sceni, a Firth i Egerton su takođe solidni i svojski se trude da funkcionišu u zamenjenim ulogama, te da igraju uštogljene Britance naspram razuzdanog Pascalovog Whiskeyja. Opet, likova ima previše, odnosi među njima su prekomplikovani i tu se gube finije poente koje su mogle da se naprave. Kako rekoh, nisam očekivao da glavni junak ponovo mora da od barabe postaje gospodin ali kada sam u najavama video da film ima Amerikance očekivao sam jukstapoziciju između britanskog gospodstva – pa makar bilo i izveštačeno i uštogljeno – i američkog „seljaštva“ pa makar ono ipak pomoglo da se spase svet. Vaughnu ovo zapravo izgleda jeste bila ideja u nekom draftu ali se u međuvremenu zaturilo i umesto toga imamo rezurekciju Firthovog lika i potrebu da Egertonov lik sad njemu bude neka vrsta mentora. Opet, ni ovo nije odrađeno dosledno – Firthov lik samo u jednom trenutku prestane da ima probleme a opet i Egertonov lik ima sopstvene konflikte i probleme koji se rešavaju sami od sebe, bez pouke, vidljive transformacije pa čak i komunikacije likova. Zapravo, kameo Eltona Johna najplastičnije prikazuje ovaj nedostatak čitavog filma gde se dovitljivi, sarkastični gej koji služi kao satirična damsel in distress i u punoj meri pravi vizuelnu poentu svojim vrećastim fizikusom, samo radi pančlajna na trenutak transformiše u majstora borilačkih veština. Bilo koja nijansiranost tona koju je Vaughn mogao želeti da ovde ima žrtvovana je jednom umereno smešnom vizuelnom gegu…

Film je makar brz i ubedljiv u akciji i mada nema ni jedne scene koju bih zapamtio kao scenu u crkvi iz prvog filma, većina akcionih scena je atraktivna. Vaughn u punoj meri širi svoja kreativna krila u njima, tera montažere da rade prekovremeno a kaskadere da se ozbiljno polome i jedino što ih eventualno koči je ta temeljita neuverljivost univerzuma koji više nije samo satirični omaž Bond filmovima (a maltene svaka akciona scena ima parnjaka u Bond serijalu) već pokušava da negde stoji i samostalno ali nije odradio dovoljno pripreme da bi to išlo. Ovako, ovaj film kreće kao super hi tech triler u kome najtajniju kontraobaveštajnu službu napadaju veoma moćni neprijatelji samo da bi ti neprijatelji ispali ekipa šalabajzera u čiju bazu ulazi kako ko hoće. Da ne pominjem da magični SOFTVER koji „može da hakuje sve što ima čip“  biva iskorišćen u sceni pred kraj ali Vaughn, nakon što je ispalio pušku iz prvog čina, potpuno zaboravlja da je iskoristi trideset sekundi kasnije da se obračuna sa psima-robotima a onda opet i pet minuta kasnije da se dođe do lozinke za laptop.

Meni je, sasvim neočekivano, najprijatnije iznenađenje u filmu bila starija sestra Care Delevigne, Poppy čija je epizoda, koliko god kratka i svedena bila, uspela da pruži pravi omjer zaravnjene „stripovske“ karikature ali i humanizovane osobe koja u jednom trenutku shvata da je pogrešila. Paradoksalno, njen kratki momenat u kome stiže da požali svoj izbor mi je bio ubedljiviji od čitave drame glavnog junaka sa svojom devojkom koja je od satiričnog pančlajna iz prvog filma morala da se apgrejduje na „pravi“ karakter i to Vaugnu nije uspelo.

Dobro. Film je gledljiv iako predugačak, sa previše likova i pričom koja ne uspeva da se tačno dogovori šta bi htela da bude, ali je i vizuelno impresivan i nudi neke interesantne filozofske teme za razmišljanje na marginama. Kako nisam stigao da pogledam Baby Drivera, i ovo mora da se računa u nekakav dobitak  :lol:

Film: The Martian, Fantastic Four, Kingsman: The Secret Service i Gangster Squad

Tradicionalno, novogodišnje-božićne blagdane koristim da pogledam i neke od filmova iz prošle sezone koje sam bio odveć lenj da pogledam u bioskopu. Kad kažem „lenj“ mislim, naravno „sumnjičav spram njihovog pretpostavljenog kvaliteta u odnosu na napor koji bi tebalo da uložim“, barem u nekim slučajevima.

Prvo sam pogledao The Martian. Cripple je po ovom filmu osuo drvlje i kamenje, nablatio Ridlija Skota kao prolupalog starca koji više ne zna gde udara pa je moj utisak posle odgledanog filma, donekle i zbog tog (možda i nevoljno) sniženog kriterijuma ipak znatno povoljniji. Naravno, The Martian nije odličan film, daleko je i od ikakve promene paradigme u tretmanu „realistične“ naučne fantastike ali je u tehničkom smislu značajno bolje realizovan od onoga što bih ja očekivao od brain dead Ridlija Skota u 2015. godini. Naravno, kao poređenje koristim Prometheus koji me je značajno prenerazio svojim odsustvom bazičnih dramaturških pravilnosti u ponašanju likova, motivacijama itd.

The Martian je i deo novog talasa filmova/ televizije koji se trude da nauku, pogotovo oni najgikovskiju nauku predstave u izrazito pozitivnom svetlu. Prethodne godine najizrazitiji primer je bio Interstellar, sada je to The Martian i ja ne mogu da budem isuviše negativan prema nečemu što se trudi da astrofiziku i astronautiku prikaže kao odvažna pionirska preduzeća koja su obaveza svake zdrave civilizacije itd itd. itd.
Scott ovde i prilično vešto hendluje film u pogledu dinamike i tempa pripovedanja pa je ovo priča od 140 minuta koja lepo klizi iako joj izrazito fali dramatike.

Ovde bih svakako mogao da malo prikočim sa pohvalama i složim se sa Kriplom u tome da film ima primetne probleme na polju kreiranja drame iako ima na izboru mnogo zicera. Opet, ja ne znam koliko toga otpada na književni predložak jer ga još nisam pročitao (a spremam se) mada to i ne treba da bude opravdanje. Fakat da je čitav deo filma koji se događa na Zemlji ravan i bez uzbuđenja ozbiljan je promašaj – svaki ovakav film morao bi da pokaže unutrašnja trvenja u timu (makar gunđanje da se stotine i hiljade ljudi teraju da rade nemoguće da bi spasli jednog jedinog čoveka koji je možda i sam kriv za to što mu se desilo a čije ime svi sada znaju iako ne znaju imena ni jednog od njih), budžetske i političke dileme (razume se da je nasukani astronaut mogao da bude person of colour ili žena…), ozbiljne lomove u razvoju projekta spasavanja koji se radi navrat-nanos i uz brojna kršenja protokola. Scott ovo pruža na kašičicu i skoro bez ikakvih ozbiljnijih dramaturških posledica. Fakat da se u pomoć na kraju mora pozvati Kina deluje više kao uobičajenih pet minuta materijala za kineske bioskope nego kao ozbiljno narativno čvorište (da ne pominjem da bi bilo interesantno da je umesto Kine u pomoć pozvana jedna od nekoliko aktuelnih privatnih kosmičkih kompanija koje danas već sarađuju sa NASAom iako su im i konkurencija).

Takođe, neprebrojni su problemi u portretisanju glavnog junaka. S jedne strane, ja volim taj njegov frivolni nastup, taj „I’ll have to science the shit out of this one“ etitjud, ali ovo bi bilo daleko primerenije farsi tipa Guardians of the Galaxy nego filmu sa pretenzijom da se bavi humanističkim elementima istraživanja kosmosa. Odsustvo ikakve ozbiljnije psihološke problematike, makar nominalne, da neko kaže „znate kakav to pritisak mora biti za njega“ je takođe nezgodno. Film, dakako, pokušava da ovo dokači u prolazu ali i tu ispada frivolan sa insistiranjem na disko muzici i pančlajnovima u scenama koje bi opet imale više smisla u space operi nego u ovakvom filmu.

Opet, ako ništa drugo, meni je ovo lepo slikano i nisu mi smetala scenografska rešenja koja je Cripple prokleo, mada svakako mislim da je Gravity film sa uspelijim vizuelnim tretmanom tematike.

Onda sam se konačno izložio najnovijem Fantastic Four i, nažalost, i pored ogromne dobre volje koju sam doneo na gledanje, i pored po difoltu sniženih kriterijuma koje apliciram kada je u pitanju superherojski film, pored svih simpatija za Tranka i pored Kriplovog hrabrenja da film nije tako loš ili čak uopšte nije loš, meni je ovo bilo vrlo slabo.

Posle gledanja, rekao bih da su teze o unutrašnjoj i spoljašnjoj sabotaži prilično opravdane. Fox kao da i dalje samo želi da sedi na licenci iz valjda puke mržnje prema Dizniju, a Dizni kao da želi da im tu licencu ogadi, tako da je ovaj film na kraju i pored očigledne Trankove autorske ideje o science fiction tonalitetu i nekoliko interesantnih tema u podtekstu, što se mene tiče, mrak bioskopske sale ugledao kao mrtvorođenče (ako mrtvorođenčad uopšte mogu da gledaju). Ovo ima vrlo malo veze i sa tonom i sa porukama originalnog stripa, što je legitimno – ni Ant Man kao očigledno najbliže poređenje nema veze sa stripom – ali sam bio veoma razočaran izrazito površnim tretmanom naučnofantastičnih motiva. I FF u određenoj meri ide na „science is cool“ vajb ali ako je The Martian nekakav poor man’s Neil deGrasse Tyson, onda je FF nekakav priučeni moderator „I fucking love science“ stranice na Fejsbuku.

Ovo prilično paradigmatično ističe jedan od osnovnih problema filmskih verzija superherojskih stripova – dugu kemp tradiciju stripa koja omogućuje publici da svari veoma nebulozne koncepte i operetski ton, a od koje ekranizacije s pravom beže prisećajući se nepočinstava Džoela Šumahera. Marvelove bioskopske produkcije uspevaju da idu veoma tankom linijom između gritty realizma i kvir kempa, a pomaže im i svest njihovih autora o tome koliko je sapunska opera bitan element superherojštine. Fantastic Four, nažalost nema sapunsku operu kao bezbednosnu mrežu a onda Trank pokušava da vozi slalom između ozbiljnije verzije Big Bang Theory i akcionog spektakla i nažalost udari u skoro sve zastavice.

Žao mi je što su neki od najboljih američkih glumaca mlade generacije ovako neiskorišćeni sa gotovo potpunim odsustvom karaktera kod skoro svih likova. Ovo je pogotovo bolno jer Trank je očigledno shvatio stenlijevsku koncepciju prevazilaženja traume kroz socijalno angažovanje, eksteriorizaciju unutrašnje patnje kroz percipiranje okruženja kao da je ono jednako u agoniji i da se lečenjem okruženja dovodi u balans i unutarnji bol. Ali nije uspeo (ili mu nije dato) da to dosledno istraži. Naročito mi je žao jer su Fantastic Four jedna od najpotentnijih varijanti ove formule, sa timskom dinamikom koja ispituje različite psihologije i klasna porekla, te supermoćima kao emanacijama tenzija na relaciji lično-socijalno. U izvedbi Stena Lija Human Torch postaje to što jeste jer je to refleksija njegove „usijana glava“ ličnosti i u stripu se uvek primećuje određena doza zavisti u odnosu na pametnije članove tima. The Thing je blue collar dobričina oduvek ponosan na svoju snagu i hrabrost koji kada postane otelotvorenje te snage shvati da se snažne individue u društvu (koje uglavnom nije sastavljeno od snažnih) percipiraju kao čudovišta i pretnje. Mr. Fantastic je intelektualni genije i supermoć da, jelte, uveća ili produži delove svog tela je jasna svakom srednjeklasnom intelektualcu koji se ikada borio sa impotencijom, dok je Invisible Woman deceniju i kusur pre Bodrijarove teorije o strategijama objekta bila hodajuća satira – na kraju krajeva, žena čija je supermoć da bude nevidljiva ne bi trebalo da bude preteška simbolika ni za 2015. godinu, kao što je šezdesetih godina prošlog veka bilo jasno da je Susan Richards u timu da bi ostala trojica imali koga da spasavaju.

Elem, Trank ništa od ovoga ne prikazuje, ali onda i teme koje bira da obradi, ne obradi iole dublje. Napetost između akademije i vojnoindustrijskog kompleksa trebalo bi da dovede do mnogo više drame među likovima – ipak pričamo o devetnaestogodišnjacima – ali ovoga nema. Doomov antiestablišment stav pretvoren u borbu za novi svet koga je on usvojio kao sopstveni je ponovo sjajan koncept ali je potpuno isforsiran jer priča koja se u filmu vidi ne daje osnova ni za njegovo ponašanje pa čak ni za pomisao na strani gledaoca da će Zemlja sada paralelnu dimenziju krenuti da bezdušno eksploatiše. Na kraju krajeva mi i ne vidimo kakvih to resursa ima na drugoj strani. Strip Ultimate Fantastic Four koji su u početku radili Millar i Bendis mi je delovao kao logičan poredložak za ovaj film ali se ovde ne vidi da su autori uopšte svesni njegovog postojanja…

Takođe, dinamika između likova je mlitava, duha ima na kašičicu (nije da ga skroz nema) i moram da sa žaljenjem konstatujem da ovde Ant Man čak i onakav kakav je drži predavanje iz generisanja odnosa među likovima i kreiranja timskog duha. Ovim sam bio i ozbiljno iznenađen jer Trankovo indi poreklo mi je sugerisalo da će bar ovaj segment filma biti izrazitije karakteran, ali avaj, producenti su očigledno režisera držali na kratkoj uzdi pa je rezultat pregršt krokija umesto karaktera te gomila izlizanih dijaloških razmena.

Konačno, finale je slabo i nezanimljivo, neprimereno standardima za akcionu superherojštinu druge decenije ovog veka, a ono samo i skreće pažnju na opštu jeftinoću scenografije. Nažalost, imam utisak da je Fox iza ovog filma stao samo na rečima i jako mi je žao da je Tranku ovo pokvarilo reputaciju…

Srećom, pogledao sam i Kingsman: The Secret Service i on mi je ostavio solidan utisak. U godini koja je iznjedrila film o Jamesu Bondu za koga posle užasnog Skyfalla nisam imao snage ni da ga iztorentujem i čekaću ga sa ekstremnom predrasudom na HBOu ili Netflixu – gde već prvo stigne – ali i neshvaćeni a zabavni The Man from U.N.C.L.E., ima neke pravde u tome što je započeta Kingsmanom koji je ispao jako siguran u onome što želi da kaže iako nije baš MNOGO ambiciozan u tome šta želi da kaže.

Hoću reći, pokazuje se da tradicija da Millar napiše strip koji ima dobar koncept ali na kraju bude osrednji strip a onda to Vaughn uzme pa prepravi u značajno smisleniji i elegantniji film treba da se nastavi. Millar prodaje prava na scenarije Holivudu kao besan (i verovatno i jeste besan što Civil War neće moći nikada da naplati mada ne sumnjam da će zasipati Internet prijavama „ne zaboravite, JA sam ovo originalno napisao“ u vreme premijere) ali ja već godinama nisam pročitao njegov strip koji bi mogao da primiriše klasičnom Ultimatesu koji je radio sa Bryanom Hitchom i imam utisak da dok mu kreativna žlezda solidno radi – ima tu puno dobrih ideja – u zanatski deo posla on kao da se više ne unosi baš nešto preozbiljno. Skoro svi njegovi noviji stripovi imaju isti ton, isto pripovedanje i gotovo da se mogu uzajamno menjati.

Tu onda srećom povremeno uleti Matthew Vaughn i, kao u slučaju Kingsmana, prepozna u stripu ono što je dobro a onda oko toga izgradi film. Primera radi, Kingsman treba da bude izrazito satirično preduzeće, pripovest o blue collar odgovoru na Jamesa Bonda koji pritom ne radi za Kralja nego za otadžbinu i kroz sopstvenu evoluciju od  šljakera iz paviljona do gospodina „koji se ne ponosi što je bolji od ljudi oko sebe već što je bolji od sebe od pre neku godinu“ daje i podsećanje samoj otadžbini na čojstvo i junaštvo, te gospodstvo kojom se ona već dugo pomalo nezasluženo diči.

Ali Millarov strip ima jako niske ambicije u ovom pogledu pa se i Vaughn u filmu onda zapravo ovim narativnim lukom bavi prilično površno i zapravo ga mnogo više interesuje osnovna klasna tenzija između pomenutog šljakera i proverbijalnog jednog procenta. Kingsman je u praksi zapravo revenge flick, ne toliko priča o spasavanju sveta koliko priča o odsecanju glave ribi jer se ta glava odavno usmrdela, puštanju krvi da bi se obnovila produkcija eritrocita itd. itd. itd.

Kao takav, ovo je s jedne strane umereno inteligentan film koji bez mnogo zlovolje satirizuje koncepte obuke za tajne agente i vrline gospodstva koja, kao, garantuje pravičnost, a sa druge strane je (stripovski) stilizovana hipernasilna fantazija o ubijanju bez ograda zato što je pravični cilj ovde sveden na „pobij bogate i moćne jer oni žive od naše zavade“. I Vaughn ovde briljira. Priča je vođena sigurno baš jer se Vaughn oslanja na stripovski kemp (od koga Millar inače beži kao đavo od krsta), glumci su fenomenalni i dinamika između veterana i klinaca je odlična, kostimi i scenografija su vrlo dobri (pogotovo za film od, eh, svega 81 milijun dolara) i mada tekst nije nužno uvek inteligentan, filmu ovo, opet zahvaljujući kempi tonu, ne smeta previše. Naravno, glavni negativac je agresivno queer ali to se uklapa, a najviše sam bio impreisoniran Vaughnovom režijom akcionih scena koja je s jedne strane potpuno u duhu Millarove sociopatske fiksacije na nasilje, sa druge prepoznaje režijske i montažne trendove na Digital Video/ Youtube sceni, a da se to opet tonalno uklapa u jedan ipak ozbiljno produciran bioskopski film. Prijatno, ne preduboko, ali zabavno iskustvo.


Skinuo sam i đanu Netflixu pogledavši Gangster Squad, film za koji sam na prvo gledanje trejlera pomislio „ovo mora da se gleda… ali verovatno ne baš u bioskopu“ i bio odmah posle premijere validiran uglavnom mlakim reakcijama publike. Tako da je strimovanje u stabilnih 480p (dobijamo li više rezolucije kad krenemo da plaćamo?) bila optimalna varijanta gledanja ovog filma.

Gangster Squad je film koji ima u sebi noir-akcijaša, nadevenog ’60s vesternom i ratnim filmom iz vremena kada su Li Marvin i Klint Istvud lagodno delili ekran. On je old school i drži se te postavke prilično tvrdoglavo: muški likovi su svi siledžije, žene su ili nedodirljive svetice ili kurve a negativci nemaju ni harizmu niti makar racionalna objašnjenja za to što rade i zamenjuju ih slepim, monsturoznim besom. U principu, sama postavka filma mi je u startu bila interesantna: rast organizovanog kriminala u posleratnom Losa Anđelesu se u filmu ne percipira kao prirodna refleksija ranjene ekonomije i krhkih socioloških indikatora, već kao neprijateljsko osvajanje teritorije na koje se ne može odgovoriti civilnim policijskim procedurama već gerilskom taktikom i iznurivanjem neprijatelja. U velikoj tajnosti, šef policije daje zeleno svetlo da se formira posebna off the books jedinica volontera koji će srušiti kriminalnu imperiju židovskog šefa mafije i bivšeg boksera Mikija Koena, ne birajući sredstva.

Razume se, čak i da Brian DePalma nije pre više od tri decenije snimio Scarface i Untouchables, ovaj film bi bio neuverljiv, ali njihovo puko postojanje mu značajno snižava skor…

Elem, stvari vrlo brzo postaju izuzetno nasilne i film, u teoriji ispituje tanku liniju između herojskog požrtvovanja i sociopatskog divljanja koje je makar nominalno u ime pravde, ali ovo je ipak samo teorija. U praksi, film je nesigurna, krivudava vožnja između frivolnog akcijaša i praktično parodije, pa kada se doveze do poslednje petine u kojoj se, kao, udari po patosu, muškarci zaplaču a publika se trgne i shvati da je Đavo odneo šalu, to ispada potpuno neuverljivo.

Ovo je šteta jer se čini da bi makar istrajavanje na palp tonu koji uspostavlja uvodna scena sa Džošom Brolinom kao jednim stamenim, testosteronskim prisustvom u kadru dalo častan DTV-like film, no, ovaj film pokušava i da se uozbilji prema kraju, što jeste odlika klasičnih filmova ovog tipa (pada mi na pamet, iz nekog razloga, Šarkijeva mašina  :-?  ) ali mu to ne uspeva. Naravno, ne uspeva mu zato što je generalno vođenje radnje površno, od odsustva ispitivanja psiholoških motivacija likova (kada do njih i dođe, deluju parodično) pa do potpune sprdnje sa taktikom i logistikom. Ta neujednačenost onoga što nam film prikazuje i onoga što nas poziva da osetimo je problem. Gangster Squad gleda da bude i negde između Dirty Dozen i Magnificent Seven, ali izgleda da je danas mnogo teže snimiti guys on a mission film (Tarantino se već brukao sa Basterdsima, a sutra ćemo videti kakav je sa osmorkom) nego što je bilo sedamdesetih.

Dok su scenografija i kostimi vrlo dobri, priznajem da me je Flajšer malo nasmejao scenama u kojima je izgleda zamislio da je DePalma. Digitalna tehnologija danas omogućava kristalno čiste usporene snimke ali Flajšer sa njima ne radi ništa pametno pa čak i kada kreira scenu koja je očigledan omaž cover shooter igrama za konzole, tu nema fuck yeah reakcije kakvu je izazvao, recimo, poslednji Universal Soldier…

Glumci su neujednačeni. Brolin je odličan u svojoj jednodimenzionalnoj glumi primerenoj noar palpčini, Gosling mlitav kao i obično, Ema Stoun možda i preozbiljno dobra za ovakav film, Šon Pen, nažalost karikiran i pomalo postiđujući. Meki solidan… Sve u svemu, film koji bi me gorko razočarao u bioskopu i kao stvoren za netfliks…