Pročitani stripovi: Runaways

Već jako dugo vremena vrebam povoljnu priliku da nešto napišem o Marvelovom aktuelnom strip-serijalu Runaways. I, da bude jasno, povoljna prilika je verovatno već došla i prošla, ne najmanje sa dolaskom i odlaskom televizijske serije koja se posle tri sezone završila 2019. godine. Tako da sam, bez nekog velikog povoda sem činjenice da mi je aktuelna priča u ovom serijalu sjajna a aktuelni crtač, Andrés Genolet veoma po mom ukusu, rešio da napišem svoje impresije o jednom, pa, fenomenu u koji su Runaways izrasli.

Ne da se to izrastanje desilo baš SADA, Runaways je strip koji je započet još 2003. godine i tadašnji Marvel, prepun nove, pozitivne energije brojnih mlađih autora što ih je Joe Quesada dovlačio sa svih strana da firmi udari jedan ozbiljan fejslift i promeni joj stare navike kako bi opstala u novom stoleću, tadašnji Marvel je delovao kao najprirodnije mesto za strip o sasvim novim likovima sa sasvim osobenom pričom, a reakcije čitalaca su na sve strane bile izuzetne. Uprkos svemu, fakat da u 2021. godini mogu da pišem o Runaways i da ustvrdim kako aktuelna verzija stripa ne zaostaje ni po čemu za originalnom vizijom Briana K. Vaughana i Adriana Alphone je prosto neočekivani blagoslov.

Marvel je tokom poslednje dve decenije načinio mnogo različitih napora da podmladi svoju publiku – sasvim prirodan impuls uzevši u obzir da su klinci što su njihove stripove čitali osamdesetih i devedesetih danas najozbiljniji potrošači njihovih zaista profitabilnih proizvoda za bioskop i televiziju – i mada su neki od ovih napora bili prilično reakcionarni,*neki su bili i kreativno smeli i zanimljivi.

*kao starom Spajdermenašu, na um mi uvek prvo pada rastakanje braka i podmlađivanje Petera Parkera, ali daleko da je to i jedini primer

Konkretno, najvidljiviji proces u ovom pogledu je uvođenje novih, mlađih verzija poznatih likova koje nisu i zamenile te „legacy“ likove već postoje naporedo sa njima. Neki su tu bili uspešniji od drugih. Ms. Marvel Kamale Khan i Spajdermen Milesa Moralesa su primer novih likova u poznatim kostimima i sa poznatim pseudonimima koji su se uspešno zapatili, pokazali svoju vrednost u totalitetu Marvelovog univerzuma (i produkcije), postali voljeni i prepoznatljivi i među mlađom demografijom, utemeljili se i kao nosači uspelih projekata sekundarne monetizacije (video igre i bioskopski animirani film za Milesa, nešto manje uspešna video igra ali i najavljena TV serija za Kamalu), a koja zapravo donosi značajno više para i kulturne težine od samih stripova, konačno, demolirali glupi i netačni „get woke, go broke“ slogan, pokazujući da likovi koji pripadaju manjinama mogu da budu univerzalno popularni a da ne kompromituju svoje manjinske identitete.

Naravno, imali smo i manje uspešne slične projekte a možda najpoznatiji neuspešan projekat među njima je Young Avengers, koncept startovan otprilike u isto vreme kada i Runaways a koji uprkos neprebrojnim naporima da se ovom timu na mišiće napravi identitet, nikada nisu zaista zaživeli i poslednjih se deset godina uglavnom pojavljuju u krosoverima u nadi da će možda ovog puta uhvatiti korena među čitaocima.

No, kreativno najsmeliji pokušaji odnose se na sasvim nove likove i tu je svakako bilo i promašaja i zanimljivih promašaja, pa i pogodaka. U promašaje verovatno moramo ubrojati Americu Chavez koja je imala neuspešan solo serijal i tek za mrvu manje neuspešno kačenje na Young Avengers. Moja miljenica Gwenpool bi možda mogla da se okarakteriše kao zanimljiv promašaj jer iako je strip bio odličan, jasno je da je bio isuviše „meta“ da bi izrastao u gorilu od trista kila koja bi plaćala račune čitavoj firmi. Squirrel Girl i, ako zažmirimo na jedno oko i Moon Girl su svakako dobri i uspešni indie stripovi maskirani u superherojske serijale i njih možemo nazvati uspešnima u okviru svojih dobro odmerenih ambicija.

No, rodonačelnik svima njima je upravo Runaways. Započet 2003. godine, Runaways je bio jedan od poslednjih velikih projekata koje će scenarista Brian K. Vaughan uraditi u „tuđem“ univerzumu, pre nego što je sasvim prešao u „creator owned“ vode i počeo da priprema fantastične serijale poput Saga i Paper Girls. I kao takav on zapravo ima sve odlike „superherojskog“ serijala kome je pripadnost Marvelovom univerzumu gotovo nebitan element. Runaways, bez sumnje, profitira od činjenice da su supermoći, superzločinci i supertimovi u američkom stripu odavno široko prihvaćen, mejnstrim koncept, ali u pogledu samih priča, likova i generalnog senizbiliteta, Runaways je mogao da bude jednako uspešan nezavisni serijal za Image (ili, gulp, Vertigo) i bez povremenih gostovanja Spider-mana ili X-Men.

Vaughan i Alphona su sa ovim serijalom uspostavili matricu narativa za tinejdžere/ young adult publiku koju, posle se pokazalo, nije tako lako imitirati. Iako Runaways maltene deluju kao strip rađen po formuli, sama činjenica da ni Young Avengers nisu uspeli da zažive, niti da su napori oko restartovanja New Warriors ili mase drugih timova bili uspešni, pokazuje da formula nije dovoljna sama za sebe. Originalni Runaways je bio priča o spontanom stvaranju tima od strane nekoliko tinejdžera (i jednog ne-baš-tweenagera), okupljenih nečim što isprva deluje kao sticaj okolnosti a kasnije se ispostavlja kao sudbina koja će obeležiti njihove živote, ali ključni elementi Runaways uvek su bili vrhunska karakterizacija likova i promišljene metafore vezane za odrastanje i odnos mladih osoba prema svetu koji se oko njih i sam menja, upletene u ne-sasvim-standardnu superherojsku matricu o supermoćima i borbama.

Da sažmemo: originalni koncept Runaways govori o grupi adolescenata koji se poznaju utoliko što se već godinama unazad jednom godišnje sreću kada njihovi roditelji, sve uspešni poslovni ljudi i naučnici, imaju vikend-skup na kome se roštilja ali i, pretpostavka je, vode neki ozbiljni razgovori. U jednom momentu, pak, klinci shvataju da imaju posla sa mračnijim, zavereničkim zapletom, gde su njihovi roditelji zapravo predvodnici neverovatno moćne kriminalne imperije na Zapadnoj obali, a kada odluče da se odmetnu i raskrinkaju konspiraciju, suočavaju se sa JOŠ mračnijim zapletom u kome su njihovi roditelji ušli u pakt sa starim božanstvima kojima je obećana planeta Zemlja – očišćena od ljudskog roda – u zamenu za besmrtnost potomstva.

Orginalni strip ovu praktično mitološku ili makar bajkovitu postavku vrlo uspešno pretvara u pustolovni narativ o sazrevanju i odrastanju protagonista koji moraju da napuste praktično sve što ih vezuje za društvo kako bi uopšte smislili način da se suprotstave svojim roditeljima i spasu svet, a pažnja sa kojom su oblikovani likovi i njihove specifične moći na ovaj ili onaj način nasleđene od roditelja u velikoj meri razdvaja Runaways od „običnih“ superherojskih stripova proizvođenih na fabričkoj traci i vraća u sam centar duboko metaforički i „naturalistički“ element omladinske literature koji je Marvel i učinio tako uspešnim početkom šezdesetih godina, sa uvođenjem novih likova poput Spider-mana, X-Men pa i Fantastic Four.

Posle Vaughna, serijal su pisali vrlo prestižni scenaristi, prvo Joss Whedon a zatim Terry Moore, ali je na kraju dekade postalo jasno da uredništvo nije sigurno kuda da se dalje ide pa su Runaways svedeni na tim koji se izvlači iz naftalina za potrebe ovog ili onog company crossovera a neki od likova su popunjavali prostor u različitim spinofovima Avengersa.

Delovalo je da su i Runaways otišli istim putem kao i Young Avengers, s tom razlikom da su Runaways bili odličan i voljen strip, ali da je i njihov koncept iscrpen i da ćemo ih nadalje zaista viđati samo o jubilejima i sličnim prilikama, no ovog puta je, izgleda, televizija bila ta koja će spasti strip, pa je 2017. godine, konicidirajući sa prvom sezonom televizijske serije – samo jednog u nizu Marvelovih napora da monetizuje postojeće strip-propertije – krenuo aktuelni serijal. 34 epizode kasnije, ne samo da strip i dalje piše ista scenaristkinja nego je „novi“ Runaways konzistentno jedan od najkvalitetnijih stripova koje Marvel ima u ponudi.

Scenaristkinja Rainbow Rowell je naprosto idealna u ulozi arhitekte ovog serijala. Pedigrirana i uspešna na ime više dobro primljenih young adult romana, Rowellova u Marvelu ne traži nekakvu novu karijeru i ne gledamo je kako svoj talenat rasipa na kojekakve tie-in stripove za Avengers ili X-Men (jedini strip pored Runaways koji je u životu uradila je nezavisni Pumpkinhead), pa je otud i njen rad na ovom serijalu vrlo fokusiran, pun karaktera i time mu garantuje snažan, prepoznatljiv identitet. Runaways su uvek bili najbolji kada su se postojano držali margina Marvelovog univerzuma, baveći se svojim problemima i zapletima – njihovo maltene nasilno dovođenje u Civil War, Secret Wars itd. niti je zadovoljilo stare fanove niti pridobilo nove – ali Rowellova je otišla i korak dalje, vraćajući strip nekim njegovim izvornim konceptima i pokazujući da ni izdaleka nije potrošen sav njihov kreativni sok.

Istovremeno, novi Runaways su „stariji“ i nešto „zreliji“ od tima koji su držali Vaughan i Alphona. Rowellova štaviše bazira svoj ribut ovog serijala baš na ideji da je vreme prošlo i prva epizoda se dešava dve godine nakon događaja koji su na simboličan način označili kraj ovog tima. Dve godine su, kada ste tinejdžer, vrlo ozbiljan period i klinci koje smo poznavali u prvoj dekadi ovog veka sada su, pa, i dalje klinci, ali sada stariji klinci, sa više odgovornosti ali i više dilema u životu, uhvaćeni u raskoraku između očekivanja sveta da je vreme da sazru i sopstvenog osećaja da su nespremni da zaista učestvuju u životu zajednice. Na kraju krajeva, definišući koncept Runaways je upravo sadržan u naslovu serijala – ovo je ekipa koja za razliku od Avengersa, X-Men ili New Warriors neće trčati glavačke ka problemu već, kad god je to moguće, bežati od njega. Runaways su izvorno bili priča o deci koja lekciju o odrastanju dobijaju na najgori način – shvatajući da se odraslima ne može verovati jer imaju svoje privatne agende i nametnuće vam ih i bez pitanja, sve verujući da vam čine dobro – krunišući je sukobom sa sopstvenim roditeljima i (čak ne ni toliko simboličkim) ubistvom istih tih roditelja. Ovo nije tim dobro prilagođenih, psihološki stabilnih mladih ljudi koji sanjaju o tome da budu heroji već grupa individua čija su detinjstva bila sagrađena od laži, čiji je obred sazrevanja zahtevao veoma nasilan raskid sa roditeljima, čiji dalji život skoro po prirodi stvari mora da bude ispunjen nepoverenjem, stalnim impulsom bekstva.

Naravno, lako bi bilo skliznuti u „gritty reboot“ teritoriju ali Rowellova ima veoma zreo pristup materijalu i njena YA ekspertiza znači da su likovi ovde, sada većinski stariji tinejdžeri, veoma uverljivi, i po tome kako ne umeju da se otrgnu svojoj traumi, a koja je od ekipe napravila praktično porodicu, ali i u time kako imaju neke sasvim prirodne mehanizme zaceljivanja i samoizlečenja, koji neće u potpunosti zatvoriti rane i izbrisati ožiljke, ali hoće pomoći da se nastavi dalje, uz malo zreliji svetonazor.

Na početku novog serijala, Runaways praktično i ne postoje – neki od likova su u nekim momentima bili deo nekih superherojskih timova, neki su naprosto nastavili da budu deca, notabilno najmlađa Molly Hayes koja prelazi da živi kod bake – ali Rowellova pravi jedan vrlo važan rez ovde, brišući na simbolički način Whedonov i Mooreov doprinos serijalu i vraćajući u igru likove koji su mrtvi još od Vaughanovog vremena. Ovo može da deluje kao za superherojski strip tipično oživljavanje likova koje je publika volela, ali tretman ovog motiva je ono po čemu se Runaways izdvaja od srodnih serijala. Smrt-i-oživljavanje ovde nisu proste literarne alatke gde su likovi prvo bili mrtvi pa im je sada bolje, već i izvor važnih elemenata zapleta ali i karakterizacije. Činjenica da se jedan od likova vraća iz mrtvih i shvata da i dalje ima šesnaest godina a svi ostali, uključujući njenog dečka, imaju dve godine više nego pre samo nekoliko sekundi, razlog je za ogromne potrese u dinamici između likova i psihološka eksploracija koju strip radi samo na ovom planu je impresivna.

Drugde, bio sam takođe impresioniran time da je Rowellova uspela da čitavu prvu priču bazira na „getting the band back together“ zapletu i da jedna potpuno neuverljiva, gotovo nemoguća ideja o tome da gomila neprilagođenih i nekompatibilnih likova sada, ničim pritisnuta, bira da napusti svoje individualne živote zarad ponovnog zajedničkog življenja, može da na kraju bude ne samo emotivno zadovoljavajuća već i sasvim logična.

Runaways je, naravno, sapunska opera, sa naglaskom na likovima i njihovim odnosima, ali to su superherojski stripovi generalno. Differentia specifica ovde je u tome da Rowellova ne oseća potrebu da svoj strip puni arbitrarnim podzapletima, još manje „obaveznim“ scenama akcije, kako bi sve bilo vidljivije vezano za opšte priče u Marvelu. Ne samo da ovde nemamo ni naznaku da se u „širem“ univerzumu događaju stvari poput Secret Empire ili, jelte, Empyre, već i akcija, kada je ima, biva u punoj meri vezana za centralni zaplet i deo je opšteg svetonazora stripa da su Runaways grupa klinaca koja niti traži kavgu niti želi da se sa bilo kim sukobljava, te su instance borbe i akcije najčešće samoodbrana i grčevita borba za opstanak.

Uopšte, Runaways mi toliko prija pre svega jer je ovo strip u kome je vrlo jasno šta je središnji koncept, i sve priče i podzapleti rade u svrhu daljeg istraživanja ovog koncepta. Superherojski-strip-kao-metafora je pristup koji je, priznajem, nešto teže raditi kada treba mesec za mesecom, godinu za godinom da pišete nove epizode i razvodnjavanje metafore i rasipanje u rukavce podzapleta je skoro pa prirodan proces. Ali sa Runaways se ovo ne događa. Rowellova je u ruke dobila odlične, višeslojne, komplikovane likove i oni narativ nose izuzetno prirodno, sa „normalnim“ adolescentskim i omladinskim „zapletima“ koji se besprekorno uklapaju sa superherojskim ludilom u kome Runaways nevoljko žive. Tako sa jedne strane imamo kloniranje i samosvesne robote a sa druge trinaestogodišnjakinju koja ŽELI da ide u školu jer tamo ima prave drugarice koje su njenog uzrasta i pomažu da zaboravi na činjenicu da je oba svoja roditelja izgubila u borbi za spasenje planete.

Ovo izuzetno dobro funkcioniše jedno sa drugim i Rowellova izvlači fantastičnu filozofsku kilometražu iz ispitivanja dileme jesu li klonovi „legitiman“ put do besmrtnosti ili samo bedni surogat. Pogotovo su podzapleti vezani za robotsku samosvest i samoidentifikaciju kiborga koji ne samo da nema telo (nego samo glavu) već smatra da mu telo nije ni potrebno da bi bio kompletan, potentni i sjajno se uklapaju uz tinejdžersku postavu stripa, postavljajući sva prava pitanja (i dajući dosta lepo plasiranih odgovora) vezana za identitet, samopercepciju, telesnu autonomiju – sve ono što načelno mori tinejdžere prvog sveta.

Pre nego što pitate, da, ovaj strip je i veoma inkluzivan, na jedan udoban, ponovo izuzetno prirodan način. Već je originalni Vaughanov koncept bio baziran na multirasnom kastu ali i različitim telesnim građama i seksualnim preferencama i aktuelni Runaways samo ugodno proširuje ovu dimenziju, sa, recimo, vrlo naturalističkim, nimalo nametljivim raspravama o telesnom izgledu, gde likovi nisu samo dispanzeri aktuelnih „woke“ teorija već nosioci dilema, strahova i nesigurnosti. Drugde, iako strip ima i sasvim prirodne istopolne romantične veze, rekao bih da je njegova najizrazitije „queer“ dimenzija upravo tretman lika androida Victora Manche koji je fantastično produbljen kao, kako se i eksplicitno kaže, metafora o Pinokiju okrenuta naopačke i služi kao nenametljiv ali potentan simbol neuklapanja u statistički standardizovane ideje o identitetima.

Hoću reći, Runaways je strip koji u Rusiji verovatno smatraju LGBTitd. propagandom i kao takav pada pod udar zakona iako, naravno, pričamo o suptilnom, slojevitom tretmanu različitih manjinskih pojava i feomena.

No, Runaways je istovremeno i veoma duhovit strip. Činjenica da su likovi socijalno neuklopljeni i često malo disfunkcionalni, ali da svaki ima svoj izgrađen karakter i glas, pomaže da se izbegne „bendisovsko“ zaravnjenje tona pa su dinamične grupne scene, bez obzira da li se tim bori, jede picu ili raspravlja o tome je li moguće i je li etički ubiti dete Starog Božanstva koje preti proždiranjem čitave planete, vrhunski zabavne, lake za praćenje, pune karaktera i duha.

S druge strane, strip vrlo odmereno i pažljivo rukuje i sasvim tragičnim elementima zapleta, uključujući dugačku priču o legendi losanđeleske superherojske scene sa kojom tim nekako prirodno počne da sarađuje. Mantra „nikada ne veruj odraslima“ deluje pomalo deplasirano kada su neki od članova tima sada i sami praktično odrasle osobe, ali Rowellova ovde izuzetno dobro pozicionira odnos između old school superherojštine, njenih operetskih drama, punih ljubavi i smrti, i „new school“ ekipe Runawaysa koji su sa protokom godina zapravo od millenialsa prešli u generaciju Z. Ovaj podzaplet je manje lekcija o tome da se odraslima ne sme verovati, više uspeo komentar o tome koliko „klasična“ superherojština zavisi od seksualizacije i ubijanja – pa zatim „večnog vraćanja“ – svojih likova i kako ova formula vremenom postaje otrcana i tragična na jedan banalan način.

Utoliko, iako u aktuelnoj priči Runaways imaju zabavan susret sa Wolverineom i Pixie iz X-Men, ovo manifestno i dalje nije „još jedan superherojski strip“. Štaviše, cela ideja o oblačenju u kostime i traženju kriminalnih dela koja se moraju zaustaviti uspešno se satirizuje kao nešto što funkcioniše pre svega na nivou detinjaste sanjarije – jedna od centralnih ideja Rowelline priče do sada je svakako ta da mlade osobe, htele ne htele, odrastaju i da glavno pitanje nije da li će odrasti (nešto što klasičlna superherojština uglavnom, uz određene izuzetke, ni ne dopušta) već kako će, i pod kojim uticajem one tokom tog odrastanja sazreti.

Sve ovo možda ne bi ni funkcionisalo kako treba da nije izuzetne armije crtača koji poslednje četiri godine sa Runaways daju strip obasjan vedrinom i pozitivnošću. Kris Anka je ovaj serijal započeo sa Rowellovom – uz sjajne kolore Matthewa Wilsona i Trione Farrell – a posle su priliku dobili i David Lafuente, Takeshi Miyazawa, pomenuti Andrés Genolet, pa i izvrsna Španjolka Natacha Bustos. Bez obzira na više crtača, strip ima veoma naglašen vizuelni identitet, sa likovima koji su distinktni i karakterni ali i sa konzistentno jasnim, čistim pripovedanjem i atmosferom koja svojom vedrinom ne prekriva tu tragičku srž u pričama i likovima. Da ne pominjem da su svo crtači svesni da rade u stripu punom tinejdžera kojima je jedan od najvažnijih načina izražavanja spoljni izgled, pa je ovo PREPUNO promenljivih frizura, odevnih kombinacija, obuće i drugih „ospoljavanja“ duha likova.

Višestruko nagrađivana (samo u 2019. Godini je ovaj novi serijal dobio GLAAD nagradu ali i Ajznera za najbolji tekući serijal), Runaways je priča, pre svega, o prijateljstvu onakvom kakva prijateljstva samo u tinejdž-uzrastu znaju da budu, dubljem, intimnijem i moćnijem nego u ijednom drugom periodu života. To da se posle sušne 2020. godine u kojoj su izašla samo četiri broja, strip vraća u nešto što podseća na mesečni tempo je veliko ohrabrenje. Utisak je da Rowellova u sebi ima još mnogo onog što želi da uradi sa likovima i dosadašnje 34 epizode su, čini mi se, bile samo izvanredno zagrevanje. Nadam se da ćemo se još bar četiri godine družiti sa ovim serijalom.

Strip: Lepe naslovnice: Petak popodne

Odavno želim neke od ovih naslovnica da podelim sa cenjenim auditorijumom, a kako je Petak popodne, momenat da se meditira i relaksira, možda bolji povod i ne treba. U pitanju su naslovne strane dva aktuelna i jednog srazmerno nedavno završenog serijala.

Prvo, dakle glamur.

Ovo je taj završeni serijal, ni manje ni više nego The Wicked + The Divine Jamiea McKelvieja i Kierona Gillena koji se završio pre malo više od godinu dana i o kome sam tada pisao biranim rečima, a koji i dalje snažno rezonira sa mojim mislima i odjekuje mi unutar kranijuma. Ne da sam ja sad neki zatočnik pop muzike kakvoj Gillen i Kelvie ovde prave jednu ultimativnu apoteozu – dok ovo pišem slušam Alvina Currana, jelte – ali WicDiv je strip koji je zaista uspelo spojio pop-ularno i mitološko da nešto izjavi o, jelte, današnjici i ljudskom, jelte, stanju. McKelviejev crtež sam intenzivno hvalio onomad a evo sada nekih alternativnih naslovnih stranica koje su radili razni autori surfujući na energiji tog glamura, nabujalih hormona, psihodelije i magije što su je dvojica Britanaca tako upečatljivo ispaljivala u naše mozgove polovinu decenije.
Autor ove naslovne stranice koja idealno spaja mitološko i pop-ularno je Kevin Wada:



Sledeći na redu je lično Jamie McKelvie (dobro varam malo, ali ovo je jako dobra naslovna) sa posebnom naslovnom stranicom za Emerald City Comic Con. Kolor je radio, naravno, Matthew Wilson. Kažite mi da ne biste ovo držali na zidu i pokazaću vam osobu koja voli da provocira a BEZ IKAKVOG RAZLOGA.




Kad smo već kod psihodelije…Biti životni partner Elona Muska sigurno nije najlakši posao na svetu. Potpuno razumem Grimes što joj se po glavi motaju OVAKVE slike. Ako je za utehu, njena patnja izrodila se u naše zadovoljstvo…




Pa onda JOŠ psihodelije! Alison Sampson je uradila ovu fantastičnu alternativnu naslovnicu za broj 27. Čoveku je skoro žao što ova izvanredno talentovana londonska ilustratorska trenutno troši svoje vreme i energiju na crtanje stripa kao što je Hit Girl ali njen izvanredni rad tamo skoro da kompenzuje nesvetu Millar/ Milligan alijansu kojoj se podala.




Negde sam gore pomenuo seks (ili sam samo na njega pomislio?). Evo nešto seksi. Jer, mislim, to je takav strip, svi se jebu sve vreme. A što da se ne jebu, mladi su, lepi su i umreće u okviru dve godine. Mislim, šta DRUGO realistično da očekujemo da rade? Elem, hoću da kažem, ovo je strip koji se ne stidi da bude i seksi, a mada sam mogao da okačim gomilu drugih naslovnih strana sa seksepilnim crtežima muškaraca, odabrao sam ovu jer je čipka tako sladak old school touch. Mislim, ne da je ovo stvarno čipka, ali čipki je blisko! Autor ponovo Kevin Wada!


Za kraj ovog segmenta, evo kako Chip Zdarsky vidi autore ovog stripa:





Dobro, ako je to bio glamur, ajdemo sad na horor. Something is Killing the Children je strip koji i dalje izlazi, o njemu sam nedavno pisao i SALIVIRAO nad crtežom za koji je ovde zadužen Italijan Werther Dell’Edera. Pominjao sam da, iako ja generalno nisam neki horror fiend koji pada u nesvest kad vidi nešto strašno, ovaj strip ume gadno da me protrese. Evo i zašto, a pokazano putem nekoliko izabranih naslovnica.

Prvu je radio Jae Lee sa svojom suprugom June Chung i ovaj eksplozivni duo uspeva da protagonistkinju ovog stripa učini maltene simpatičnom:

Druga je delo Jenny Frisson i mislim da je ovde već jasno na šta aludiram. Kombinacija izrazito ženskih i izrazito muških motiva sa izrazito bestijalnim je nešto od čega meni odmah klecnu kolena. Frissonova uglavnom radi naslovne strane za superherojske stripove tipa Wonder Woman i X-Men ali, evo, horor joj je sasvim blizak.

Još horora dobijamo na ovoj alternativnoj naslovnoj strani koju su uradili Ian Bertram i stalni kolorist ovog serijala Miquel Muerto. Skeri, a tako nekako sočno:

Konačno, malko akcije od strane samog crtača ovog stripa (sa kolorom Giovanne Niro) a koja podseća da je ovaj strip i izuzetno dinamično pripovedan:

Ako je prvi glamur, a drugi horor, na kraju, dolazi i – manir. Ili barem manirizam. Hoću da kažem ja zaista volim Andreu Sorrentina ali čovek ima stil koji je veoma prepoznatljiv, skoro do granice tog, jelte, manirizma. Ovo se posebno vidi na naslovnim stranicama (horor) serijala Gideon Falls koga Sorrentino radi sa Jeffom Lemireom i gde je sam strip u uobičajenom Italijanovom „realističnom“ a ekspresivnom stilu koji se od Old Man Logana što ga je ovaj par radio pre nekoliko godina razlikuje na ime inventivnog lejauta, a gde su naslovnice skoro sve redom veoma „dizajnirane“.

Ne sad da to meni smeta ali ima ljudi koji naprosto ne vole kada su naslovne strane tako izrazito ne-stripovske. No Sorentinu se ne može prebaciti da ih ošljari, ovo je sve uglavnom veoma dobar i nadahnut dizajn i pogotovo ova najnovija na kraju, ume da izazove i emotivnu reakciju.

Pročitani stripovi: Conan the Barbarian: The Life & Death of Conan

Kada je Marvel ponovo otkupio prava na Konana, tamo negde 2018. godine, to je zapravo bila dobrodošla injekcija energije za ovu franšizu. Dark Horse ga je, da ne bude zabune, godinama vrlo lepo pazio, objavljujući kvalitetne kolekcije starih Konan stripova koji su izlazili za Marvel od početka sedamdesetih, ali i publikujući nove priče u nekoliko serijala i mini-serijala. Bilo je tu odličnih autora, od Kurta Busieka i Tima Trumana, preko Caryja Norda i Tomása Giorella, pa sve do Roya Thomasa, Briana Wooda, Freda Van Lentea i Cullena Bunna te Becky Cloonan, Paula Azacete i Mirka Čolaka. Sasvim je u redu i primetiti da nisu svi Dark Horse serijali bili podjednako dobri i da je, kako se bližilo vreme isteka licence, postajalo očigledno da nema više nekih velikih vizija koje se moraju staviti na papir i da smo u periodu zalaska gde je bitno samo držati nekakav nivo.

Utoliko, kada je Marvel objavio da se Konan vraća njima – takoreći dolazi kući – a Jason Aaron tvitovao da je, čim je čuo vest, rekao uredništvu da će se golim rukama boriti sa svakim scenaristom koji pokuša da mu ovaj posao preotme, nije bilo lako obuzdati uzbuđenje.

I, ne mogu da kažem, nešto više od godinu dana kasnije sam prilično zadovoljan kuda su stvari otišle. Naravno, treba imati na umu da su danas stripovi ipak sitan biznis i da Marvelu oni, koliko god to cinično delovalo, služe najpre kao inkubator ideja koje kasnije mogu da budu pretočene u film i televiziju. No, baš zato je prijatno videti da je Marvel stripovskog Konana opremio vrlo ozbiljnom ekipom, počev od posvećenog urednika Marka Bassoa (kome asistira niko drugi do legendarni Marvelov urednik Ralph Macchio, za ovu priliku voskrsao iz penzije), pa do veoma kvalitetne reprezentacije crtača i scenarista na različitim projektima. Konan je, trenutno, za Marvel neka vrsta mini-univerzuma za sebe sa dva tekuća serijala (kako tradicija diktira, to su: Conan the Barbarian i Savage Sword of Conan) i nekoliko satelitskih miniserijala (od kojih u nekim i nema Konana) i lepo je videti sav taj entuzijazam, i na kraju krajeva novac, uložen u IP koji je poslednji put bio bioskopski potentan kada su scenario pisali John Milius i Oliver Stone. A to je bilo pre, ah, 38 godina. Relativno recentna rezurekcija u kojoj je Konana igrao glavom i, eh, bez brade, Jason Momoa, a režirao ozloglašeni njemački režiser muzičkih spotova Marcus Nispel (poznat, uostalom i kao čovek koji režira nove nastavke nekada popularnih filmskih serijala, od The Texas Chainsaw Massacre, pa do Friday the 13th) je bila ozbiljna produkcijska kaubojada i nije neko čudo da u međuvremenu niko s parama nije želeo da priđe ovom IP-ju. No, kako će Dizni, po slobodnoj proceni, ne kasnije od 2030. godine posedovati sve što postoji, prilično je razložno zamisliti da će se za naših života pojaviti još neka filmska verzija Konana Varvarina. Štaviše, ne bih bio PRETERANO iznenađen da se uz skori rolaut Disney+ na globalnom nivou i uspeh (dosta slabog) Netflixovog Witchera začuju i glasine o originalnoj seriji o Konanu za Diznijev striming servis…

A ako se to desi, Dizni ne bi uopšte imao rđav predložak u prvih dvanaest brojeva aktuelnog strip-serijala Conan the Barbarian o kome bih danas ispisao koju impresiju. Savage Sword of Conan i ostale aktuelne Marvelove stripove ćemo, daće Krom, obraditi nekom drugom skorom prilikom.

O čemu, dakle, pričamo? Prvih 12 brojeva Conan the Barbarian čine jednu kontinuiranu, i zaokruženu priču koju je celu napisao Jason Aaron a nacrtao (većinski) Mahmud Asrar i koja se, prigodno za nešto što treba da napravi ozbiljan spleš i podseti da je, dovraga, baš Marvel bio taj koji je Konana učinio relevantnim u poslednjoj trećini dvadesetog veka, zove The Life & Death of Conan. Ovo je neka vrsta IZJAVE, postavljanja estetskih i filozofskih temelja „novog“ Konana, uz duboko poštovanje prema tradiciji i ugrađivanje pokoje sopstvene cigle u sada već pozamašnu tvrđavu u kojoj stoji Konanov „lore“.

Jason Aaron je, rekao bih, čovek rođen da ovako nešto piše. Ne samo na ime svog prethodnog rada gde je sa Thorom demonstrirao izvanredan osećaj za pisanje epske fantazije ili na ime (meni srazmerno nezadovoljavajućeg) The Goddamned za koga sam onomad napisao: „recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom.“ Jason Aaron je čovek rođen da ovako nešto piše zato što je on, kao što smo takođe već pominjali, pisac koji se kroz većinu svojih radova trudi da pomiri jednu zbilja primalnu, praktično varvarsku veru u individualnost koja se ovaploćuje u grubim, ultramačo muškim protagonistima (Dashiel Bad Horse, Kain, Wolverine, Hulk, pa i Thor mada je svakako par sezona ženskog Tora ovo uspešno zamaskiralo), ali njoj suprotstavljenu i veru u ispravnost izgradnje ljudskog društva na temeljima ravnopravnosti i solidarnosti, a koja verovatno dolazi iz njegovog hrišćanskog odrastanja, sa stalnim, vrlo snažnim, do nasilnosti intenzivnim propitivanjem odnosa čoveka sa Bogom koje ga vodi od razočaranja, preko bunta sve do nekih novih otkrovenja. Rekoh i to već: Jason Aaron je uprkos nominalnom ateizmu, najreligiozniji scenarista koji trenutno radi u američkom mejnstrim stripu i većina njegovih radova su pokušaj da se nađe mesto i za čoveka, i za zajednicu i za Boga pod istim filozofskim krovom.

Naravno, Aaronov Konan nije morao da ispadne dobar, The Goddamned je recimo bio strip suviše zabavljen svojom dozvolom za ubistvo (psovanje, seksualno nasilje…) i podsetio na to da su nekada upravo ograničenja (i dobri urednici) ono što kreativce provocira da izađu na teren sa svojom A-igrom. Sa druge strane, Aaronov tekući Wolverine je bio smeo pokušaj metafizičke igrarije sa idejom Wolverineove besmrtnosti i odnosa ne sa Bogom već sa njegovim antipodom – Đavlom (da se Vlasi, jelte, ne sete) koji se udavio u svojoj bukvalnosti. Međutim, Konan je dobar. Baš dobar.

Naravno, veliki deo dobrote ove priče dolazi od Mahmuda Asrara. Ovaj Turčin pakistanskog porekla je, kako sam već negde pominjao, na profesionalnoj sceni eksplodirao pre dobrih trinaestak godina, crtajući Faerberov dobronamerno dekonstruktivni superherojski serijal Dynamo 5 za Image. Već tada se videlo da je Asrar rođen za klasičan superherojski strip – što neprestano potvrđuje, u poslednje vreme odličnim radovima na X-Men – ali sa The Life & Death of Conan je demonstrirao i jednu prefinjenu ekspertizu sa Mačevi-i-Sandale podvrstu niskog fentezija i doneo Konanu baš onu kombinaciju znoja, prašine, nasilja, začudnosti, seksepila i dobrog pripovedanja kakva je potrebna da nas uljuljka u klasični, „marvelovski“ Konan ugođaj.

Drugačije rečeno, The Life & Death of Conan je jedna od najefikasnije pričanih priča u savremenoj Marvelovoj ponudi, pomalo i staromodna u svom gotovo manifestnom odricanju od “writing for trade“ pristupa koji dominira skoro već dve decenije, usredsređena na pakovanje zaokruženih, zadovoljavajućih narativa u svaku pojedinačnu epizodu, gde dvadesetak strana stripa treba da ima i zaplet i razradu i preokret i zaključak, sa sve povremenim iznenađenjima i pravljenjem spona sa metazapletom koji se lagano razvija kroz dvanaest epizoda. Asrar ovde ima sličnu ulogu kao i klasični crtači Konana, više ilustrator koji sažima duže, složenije događaje pomenute u tekstu i kreira atmosfere što tekstu daju potpuno značenje nego „montažer“ akcije. Naravno, kao neko ko je odrastao na eksplozivnoj Buscema-Chan kombinaciji što je oživljavala Thomasovog Konana, moram da primetim da je Asrar izvanredan izbor za ovaj strip i sa strane njegovog tona, ne zato što imitira Buscemine kompozicije ili anatomiju – Asrar to ne radi – već jer razume kako da postigne istu naglašenu hipermaskulinu erotičnost glavnog junaka i pravilno joj prilagodi okruženje tako da reflektuje sve one skoro halucinantne fantazije koje su se rojile po glavi Roberta E. Howarda u vreme prizivanja originalnih Konanovih avantura na papir, ali i da sačuva njihovu nerdovsku čistotu bez skretanja u fašizam.

Hoću reći, zapravo je jedno pravo čudo to da Konan (još uvek) nije kooptiran od strane modernih fašista kao ultimativna ubermenš fantazija s obzirom da u sebi sažima mnoge fašističke fetiše, od visoke borilačke ekspertize, preko superiorne erotske harizme, pa do prezira prema dekadenciji (moderne) civilizacije. Humanost koja je u korenu ovog karaktera, međutim, i koju Asrar perfektno kanališe bilo crtanjem mladog Konana, divljeg junoše nemirne crne kose i raširenih plavih očiju koje gutaju sva čudesa sveta, bilo prikazima starijeg Konana, kralja što ide nakon bitke bojištem kako bi umiruće neprijatelje pogledao u oči jer je svestan da ih je on ubio čak i ako nije lično podigao mač koji ih je probio – ta humanost je za sada spasavala ovaj lik od ove vrste kidnapovanja. A videćemo dokle će, naravno.

Asrar je, sasvim očigledno imao i mnogo prilike za zabavu kroz istraživanje lika jer ova priča zapravo prolazi čitav Konanov životni put, skačući iz decenije u deceniju i sa jedne na drugu geografsku širinu, pa gledamo dragog varvarina u različitoj odeći, na konju ili na moru, ogrnutog životinjskim kožama ili samo u omiljenoj pregači, sa mačem, kopljem ili sekirom u rukama, a njegovo okruženje nikada ne prestaje da biva savršena refleksija Konanovog odnosa prema drugim kulturama, nacijama, civilizaciji, religiji… Kako je Konan fantazija o moći individualnosti i čoveku koji trijumfuje u svetu oslonjenom na razne kolektivističke – i kako ih je Howard video, uglavnom dekadentne – konstrukte, snagom volje i verovanjem u samog sebe, tako oko Konana gledamo ili pritvorne „građaniste“ (sveštenike, trgovce) zadovoljne da se kriju iza krinke „civilizacije“ i preziru varvare (koji su, jelte, za razliku od njih, direktni i neiskvareni), ili pripadnike brojnih vojski, plemena, gusarskih i drugih bandi koji su iskrivljene kreature bez individualnosti što jedino u masi imaju nešto što podseća na volju, ili pojedince koji u Konanu prepoznaju posebnost individualnosti i njegovu nesvodivost na „klasu“ ili narod kojim pripada, ali su uglavnom nedovoljno snažni da toj individualnosti sami pariraju. Asrar je crtač koji sve ovo intuitivno razume isto onako kako je to Buscema razumeo i otud ova priča o Konanu ima tako „klasičan“ vajb, nastavljajući se direktno na Marvelove priče iz sedamdesetih svojim senzibilitetom ali bez pokušaja da ih direktno imitira.

Aaronova odluka da svaka epizoda bude jedna zaokružena priča je svakako zaslužna za veliki deo ovog senzibiliteta jer upravo vraća Konana njegovim palp korenima i stripovskoj klasici kada je pojedinačna mesečna sveska morala da bude priča za sebe. Naravno, pomaže što je u pitanju jedan poznat, u pop-kulturi dobro utemeljen lik čiji svet većina čitalaca intuitivno razume ako već ne i detaljno poznaje, pa Aaron i Asrar ne moraju da „objašnjavaju“ odnose i postavke i imaju taj luksuz da se pozivaju na događaje iz Konanovog života koje nisu sami prikazali – čak ni u flešbeku – računajući da su oni opštepoznati. Tako se piratska kapetanica Belit sa Crne obale pominje na više mesta a jedna od epizoda se i direktno bavi okolnostima vezanim za njenu smrt i ovo se lepo smešta u „poznati“ kanon vezan za Konana, a da nema potrebe da Asrar i Aaron prikazuju „svoju“ verziju nekih događaja koje znamo iz Howardovih pripovetki ili Marvelovih stripova.

Strukturalno, dakle, The Life & Death of Conan ima prvu epizodu koja postavlja temelj glavnog zapleta (i sasvim nedvosmisleno najavljuje da će negde na drugom kraju Konana zaista čekati smrt) i poslednjih par epizoda koje se bave tim konceptom smrti čoveka koji je prevazišao ne samo svoje varvarsko poreklo kako bi postao kralj, već koji vrlo ubedljivo prevazilazi svaku vrstu provincijalizma, sektarijanizma praznoverja da bi potvrdio svoje dragoceno JA. Konan je, kako ga je Howard postavio a Aaron vrlo časno re-kreirao u ovom stripu, ultimativno biće zdravog razuma, ali, za razliku od današnjih (iznenađujuće ili ne, ali fašizmu neretko bliskih) korifeja „racionalne misli“, on nije sklon filozofiranju i igrama reči. To ne znači da Konan nije biće refleksije, naprotiv, bilo bi vrlo pogrešno doživljavati ga kao „all brawn, no brain“ stereotip, čoveka koji se sav sadrži u instinktu i akciji – Konan je zapravo veoma sklon refleksiji i promišljanju onoga što mu se događa i onoga što čini (klasični Thomasovi stripovi su na ovo stavljali solidan akcenat a Aaron ovo beznaporno hvata u letu i nastavlja) – ali nije sklon držanju lekcija drugima niti verbalnom nadmudrivanju. Njegova „zdrava seljačka pamet“ jeste ultimativna Okamova oštrica kojom on proseca kroz skramu simulakruma moderne civilizacije i profesionalno opsenarstvo sveštenika, vlastele, političara i generala koji svoju vojsku vode iz pozadine, pa čak i žena koje spuštaju gard u njegovom prisustvu, odriču se svoje „meke moći“ i dopuštaju da budu zavedene umesto da same zavode – ali Konan nije govornik, nije čak ni pregovarač a svakako nije demagog.

To neko temeljno poštenje čoveka koji je dobar deo svog života bio karijerni lopov i pirat jeste jedna od najznačajnijih karakternih osobina lika koju i Aaron uspeva da pravilno kanališe kroz svoje priče. Konan je lojalan samo sebi ali će, kada je jednom uzeo novac za svoje usluge biti nepotkupljiv bez obzira na okolnosti. Konan često prezire svoje poslodavce, na primer vojskovođe koji su nasledili svoju vojvodsku poziciju u jednoj od epizoda i što se podsmevaju njegovoj ratnoj strategiji do koje je došao preživljavanjem više bitaka nego što oni umeju da nabroje, ali će i dalje raditi za njih sve do momenta kada se – ne njegovom krivicom – susretnu sa nasilnim krajem života na ime svojih sopstvenih grešaka. U toj konkretnoj epizodi, Konan razgovara sa kraljem i podučava ga ratnoj strategiji bez trunke strahopoštovanja ali i bez trunke narcisoidnosti, obrazlažući zašto je njegova odabrana strategija jedina dobra. Kralj je impresioniran njegovim razmišljanjem, ali inercija tradicije ipak preteže i njegova se vojska drži starih pristupa koji joj na kraju donose poraz. Mnogo godina kasnije, Konan ovog kralja susreće na bojištu – sada ratujući za drugu stranu – i ubija ga bez negativnih emocija, svestan trenutka u kome su dva muškarca jedan za drugog osetili uzajamno poštovanje, ali i neopterećen njim.

Naravno, Konan nije samo ratnik, i različite epizode se bave Konanom najamnikom, Konanom lopovom, Konanom piratom, ali i ulaze duboko u fantazijsku prirodu Konanovog sveta. Spoj realpolitike, kvazinaturalističkog prikaza života nižih slojeva stanovništva i magije – stvarne, strašne i neobjašnjive – te pojava s onu stranu mašte je uvek karakterisao Konana, a Aaron i Asrar imaju nekoliko vrlo dobrih epizoda u kojoj stvari kliknu baš kako treba. Epizoda u kojoj najamnik plaćen da ubija pripadnike piktskih plemena u džungli na kraju radi zajedno sa njima kako bi zatro čitavu rasu džinovskih, natprirodnih zmija uspeva da bude i lepa parabola o tome šta varvarina čini varvarinom i kako je Konan sa svojom neumornom glađu za bogatstvom (ne samo materijalnim) koje će sam stvoriti – umesto da mu ga daju – arhetipski uzor prevazilaženja klasne (i etničke) sudbine. Drugde se Konan zatiče u pećini, zajedno sa grupom ljudi koji pričaju o Bogu što živi pod zemljom i ovo je još jedna od onih priča u kojoj Konan razume da ne može da razume starostavne i komplikovane metafizike vezane za božanstva koja danas nemaju ni imena ni vernike, ali ga to ne sprečava da vidi svoj put iz problema u kome bi neko slabije volje ostao zamrznut u metafizičkom – praktično lavkraftovskom, jelte* – užasu.
*Howard i Lovecraft su, na kraju krajeva bili dobri pen-pals ortaci

Epizode koje se bave Konanom iz poznijih godina, kada je već kralj Akvilonije, pak, imaju jednu težu, sumorniju atmosferu i Aaron i crtači (ovde pored Asrara imamo i odličnog Gerarda Zaffina na zadatku) pažljivo raspakuju kompleksnost emocija i motivacija čoveka koji je dosegao cilj što je sebi zacrtao u životu a sada treba da nauči kako dalje da živi. Ova nas analiza onda prirodno uvodi i u finale priče i najavljenu Konanovu smrt i ovo je, čak i ako vas je početna premisa o dvoje dece koja celog života prate Konana kako bi ulučila priliku za atentat nervirala, uzbudljiva završnica u kojoj će Konanov odnos sa simerijskim bogom, Kromom, biti ispitan u više detalja. Ponovo, ovakve stvari su Aaronova opsesija a moćni individualac, praktično ničeovski natčovek koji Boga ne proglašava mrtvim ali mu se nikada ne moli već ga samo kune, svestan da je Bogu svejedno, to je za Aarona prava droga.

I tako, vidno inspirisan, Aaron će priču dovesti do kraja, uspevajući da da i bogu bogovo i čoveku čovekovo, a da čitalac dobije i Konanovu smrt i šta je bilo dalje, i trijumf volje pojedinca koji se uvek oslanjao na sebe, ali i podsećanje da niko, nikada neće moći da se uvek i bez ostatka oslanja samo na sebe. Dobijamo i ubedljivu premisu za dalje priče ali i novi psihološki sloj lika koji uprkos svojoj nominalnoj jednostavnosti – Howard je sam insistirao da je Konan tek varvarin i zato sklon jednostavnim rešenjima komplikovanih problema – nikada nije patio od plitkosti. Sasvim lep paket.

Struktura naracije sa zaokruženim pričama u svakom broju možda neće biti po meri svakom čitaocu – kako već rekoh, meni se dopada što Aaron i Asrar uspelo oživljavaju ovaj stari pristup u kome je sve veoma sažeto i nema mesta dekompresijama – ali se mora prepoznati do koje su mere autori izbrusili ekonomičnost pripovedanja a da nisu žrtvovali ton, karakterizaciju ili dinamiku. Cena za to je, naravno, što se dobar deo narativa „prepričava“ kroz titlove dok slika sažima akcije, ali Aaron i Asrar se toliko skladno dopunjuju u ovome da meni to nije ni najmanje smetalo. Aaronov tekst ima tu palpoidnu, starinsku, klasično konanovsku kitnjastost a da je scenarista uspeo da izbegne zatrpavanje crteža prevelikim količinama teksta. S druge strane Asrar retko ima priliku da crta scene koje imaju „filmsku“ montažu i, pogotovo akcioni momenti su bliži slikarskoj logici, sa jednim centralnim trenutkom koji predstavlja kompresiju čitave scene, neretko čitavog perioda od nekoliko meseci, ali i on stopostotno izbegava slikarsku krutost i daje nam izuzetno sočne, dinamične scene koje pucaju od energije i pravilno kanališu tu intenzivnost sveta u kome Konan živi ali i samog lika.

Zapravo, iako je Konan naizgled strip koji počiva na akciji, i u njegovoj klasičnoj fazi su akcione scene najčešće bile moćne tapiserije koje hvataju reprezentativan trenutak a znatno ređe sekvencirane koreografije u kojima pokrete aktera pratimo raščlanjene po momentima. Asrar i Aaron rekonstruišu ovaj pristup na vrhunski način i upravo ovo njihovom stripu daje taj duh epskog narativa u kome protagonist ne govori mnogo već radi, ali i to što radi mi gledamo očišćeno od nebitnog, prolaznog i ponavljajućeg i dobijamo samo sam vrh krešenda, samo (idealno) JEDNU sliku koja priči daje krajnji smisao.

Naravno, nije sve prikazivano ovako „iz visine“, jedna upečatljiva epizoda bavi se Konanom koji čeka izvršenje smrtne presude u provincijskom zatvoru i ovo je tipično hauardovska „mala“ priča koja, iako je Konanov život ka kocki, nema očiglednih masivnih filozofskih koncepata u svom temelju. No, kako je Hauard umeo da poentu organski izvaja iz interakcije likova, tako i u ovoj (originalnoj) priči dobijamo zabavnu, krvoločnu ali na kraju i filozofski elegantnu vinjetu o Simerijancima koji se ne mole bogu i sujeverju – a ne veri – što nastaje nakon svedočenja čudu.

Drugde, Aaron piše jednu staromodnu ali i opet, mislim, savremeno politički korektnu epizodu o „jakim ženama“. U Konanu nikada nije manjkalo jakih žena, naravno, počev od Belit, ali veliki broj njih su bile jake na „ženski“ način – inteligentne žene sa sopstvenim agendama, svesne da žive u svetu muškaraca u kome moraju da koriste lukavstvo i drže se svoje vizije ako žele da prežive i pobede – od Hauardove Muriele u Zubima Gvalura pa do Isparane u Maču Skelosa, i baš kao ove poslednje dve, mnoge od njih su bile robinje, plesačice, lopovke, pripadnice nižih, eksploatisanih klasa što se bore za opstanak. U Aaronovoj tipično ambicioznoj varijaciji, Konan ima posla sa pet žena, kvalitetnih prostitutki koje i pored svoje „niske“ profesije imaju puno životne mudrosti, konkretnih veština, ali i empatije koja ih na kraju dovodi u simpatičnu – i, u kontekstu čak i romantičnu – „friends with benefits“ vezu sa Konanom.

Da ne bude zabune, Aaron ovde barata žanrovskim stereotipima i retko izlazi iz žanrovskog kalupa, ali ovo nije nužno loša stvar sem ako niste naoštreni na nekakvu dekonstrukciju. Konan je ionako sam po sebi dekonstrukcija starije fantazijske literature bazirane na viteškim arhetipovima i mada ga ne možemo dovesti baš u istu ravan sa Don Kihotom, on i dalje dobro funkcioniše u okviru svoje žanrovske premise. Tako je i sa ovom pričom o delatnim ženama koje ne prevazilaze svoju klasnu sudbinu, ali se unutar nje osećaju udobno i donose sopstvene odluke, pa je ona svakako emancipatorska na jedan starinski ali, barem meni, prijatan način.

Naravno, žanr nije panacea, pa je sasvim u redu primetiti da sa druge strane imamo veoma dugovečan stereotip o mladoj, lepoj ženi koja zavodi muškarce samo da bi se pretvorila u odvratnu – i zlu – baba-vešticu baš kad se oni usred snošaja opuste, ali hajde, barem dobijamo grupu prostitutki koje su obrazovane i samovlasne, to je čak i pri kraju druge decenije dvadesetprvog veka priličan ćar.

Još reč-dve o crtežu pa da se razilazimo: Asrarov stil je, kako rekosmo vrlo podoban za ton priče koja se priča a dizajn tabli pravilan i uredan, što meni neizmerno prija. Naravno, ovde ima blagog izletanja iz kadrova i dosta korišćenja kadrova različite veličine, ali u skladu sa goreopisanim pristupom – da su ovo više „tapiserije“ a manje „montaže“ – table imaju jednu skoro plakatsku veličanstvenost gde često maltene svaki pojedinačan kadar deluje kao poster kojim bi se strip mogao reklamirati, dajući nam trenutak zaustavljen u vremenu koji je sam za sebe zaokružen i razumljiv. A opet, kada Asrar i Aaron i idu na dekompresiju, to je sa jakom, svešću da je ona apsolutno neophodna u datom trenutku i trošenje, recimo, jedne cele strane na skevencirane kadrove Konana koji sedi na palubi broda, drži se za mač i pognute glave meditira je ključni trenutak u stripu u kome se menja njegova kompletna dinamika.

Kolor Matthewa Wilsona je, skoro da je izlišno reći, vrhunski ugođen sa Asrarovim crtežom. Wilson je radio na gomili stripova koje smo hvalili na ovom topiku (Azzarellov i Chiangov Wonder Woman, Chiangov i Vaughanov Paper Girls, Gillenov i McKelviejev The Wicked + The Divine, Aaronov i Dautermanov The Mighty Thor, Waidov i Samneejev Daredevil…) i ako postoji jedna stvar koja karakteriše njegov kolor – to je da je Wilson beskonačno prilagodljiv i ne ponavlja iste trikove sem ako se to eksplicitno traži od njega. Pa tako ovde, za razliku od nedavno predstavljenog The Wicked + The Divine koji je bio u jakim, neonskim bojama i izraženim kompjuterskim gradijentima da bi se složio sa McKelviejevim čistim konturama i mnogo belina, imamo pastelne prelive i nežne gradijente. Asrar poslednjih godina voli jak tuš, povremeno debele linije, dosta senčenja pa i velikih crnih površina i Wilson ne pokušava da se s njim takmiči u tome ko će „jače“ već, naprotiv, ide na to da donekle ublaži Asrarovu silovitost i rezultat je fantastično atmosferičan a opet „prirodno“ izgledajući strip. Na kraju na sve to dolazi letering Travisa Lanhama, poznatog najviše po radu za DC iako je, za moj ukus, najupečatljivije radove napravio baš u Marvelu (recimo, razigrani Moon Girl and Devil Dinosaur). U Conan the Barbarian Lanham uliva puno pažnje i ljubavi, raspoređujući ne malu količinu Aaronovog teksta u lake za čitanje titlove razbacane po kadrovima, dajući im izgled ugodno „starinskog“ teksta ali nikad ne žrtvujući jasnoću.

Dve epizode koje je nacrtao izvrsni Italijan Gerardo Zaffino (možda ga pamtite iz saradnje sa Warrenom Ellisom na miniserijalu Karnak od pre pola decenije) bave se veoma mračnim temama i njegov na tušu jako zasnovani, veoma kontrastni stil, ekspresionistički likovi i ultravisceralna akcija su im dobro legli. Ne kažem da bih voleo da Zaffino radi čitav serijal – suviše je neortodoksan, tj. premalo liči na Buscemu ili Smitha za moj arhaični ukus – ali ove dve epizode su mu odlično legle.

Sve u svemu, iako ne bih The Life & Death of Conan nazvao nekim remek-delom, meni je njegova starinska-ali-ne-zastarela forma veoma prijala, sa autorima koji su pravilno prišli klasičnom pripovedačkom postupku i prilagodili ga modernom senzibilitetu ali i priči koju su hteli da ispričaju, te sa temom koja je dovoljno prirodna za Konana kao lik i tradiciju, a opet dovoljno provokativna da na kraju ovo bude upamćeno kao priča koja je uradila nešto (novo i) značajno tom liku i u toj tradiciji. Aaron i Asrar posle dvanaestog broja koji je izašao pre par nedelja odlaze sa serijala a zameniće ih Roge Antonio na olovkama (nedavno radio Contagion sa Edom Brissonom) i Jim Zub (koji je već odradio solidan posao na Savage Sword of Conan) kao scenarista. No, ovo nije kraj Aaronove i Asrarove strastvene veze sa Konanom jer je već najavljen njihov rad na priči koja će kralja Konana dovesti u sukob sa jednim od najvećih negativaca iz njegovog asortimana. Thoth-Amon, kažete vi? Apsolutno, kažem ja. Bring it on.