Film: Bright

Pogledali Bright sa više od dva meseca zakašnjenja i mislim da je kritika bila nepravedna prema ovom filmu. Daleko od toga da je Ayer snimio remek-delo ili da je ovo njegov najbolji film, ali ovo je jedan energičan, zabavan i, actually, na neki način bajkovit film koji uspeva da spoji high fantasy i gritty policijski akcijaš i da to uglavnom vrlo solidno funkcioniše.

Prvo da kažem da ono što u filmu legitimno može da se kaže da ne radi sasvim dobro jeste upravo vizuelna stilizacija i celokupni dizajn. Ne zato što stvari nisu ikonički prepoznatljive ili komunikativne, već naprosto što se gledaocu većinu vremena šalje konfuzna poruka. Naime, orci koji nose „colors“ umesto war painta je jasna intelektualna metafora ali vizuelno, barem onako kako je to ovde odrađeno u saradnji kostimografa i ekipe koja je radila maske, sve je na ivici kempa. I elfi su kempi u svojoj kombinaciji skupih dizajnerskih odela/ kostima i disko-šminke, ali orci koji izgledaju kao ekipa klasičnih čolo gengbengera iz LA meni su zaista delovali kao postavka nekog humorističkog skeča.

Sve drugo u filmu meni prilično dobro legne. Lendis je ispisao školski skript kojim se stiže od tačke A do tačke Z kroz nekoliko dobro definisanih set-pisova sa jasnim prelomnim tačkama odnosa dvojice protagonista i mada su dijalozi prilično on the nose u svom tretmanu rasne problematike, oni su istovremeno brzi, sočni i šarmantni i doprinose energiji koja ovaj film vrlo dobro nosi. Landis ni slučajno ovde ne ruši neke specijalne zidove ili istražuje neke neviđene filmske domete, Bright je by-nymbers pandurski akcijaš, ali Ayerova režija je mišićava, čak malo i drčna i legitimno me je podsetio na svoje najbolje trenutke u kojima su akcione scene žestoke i krvave a i scene razgovora su nabijene napetošću, energijom i kreću se brzo. Fak mi, gledajući ovo setio sam se koliko smo potonuli kao čovečanstvo kad je McTiernan sklonjen sa Die Hard franšize…

Zapravo, kako je i Cripple primetio, pošto je danas buddy cop akcijaš prilično retka pojava a svakako i kad je ima, pomalo uštrojena jurnjavom za PG-13 rejtinzima, Bright legitimno može da se hvali svojom gritty fasadom gde su heroji zaista uprljani svojim postupcima, akcione scene su krvave, svi psuju, a na likovima se dobro vide tragovi te jedne najgore noći u životu kroz koju prolaze.

Naravno da je Alien Nation prva asocijacija koju sam ja imao kada je Bright najavljen, no, ovaj film je, čini se, uvek imao relativno soft ambicije, umekšavajući jasne tenzije i protivrečnosti koje mu je postavka nametala, krećući se ka kraju decenije koja je definisala ekstremni buddy cop akcijaš, a što je kasnije i jasno realizovano kroz seriju. Bright je zato mnogo bliže ikoničkim buddy cop filmovima osamdesetih i mada je Cripple, pretpostavljam i zbog Big Willieja pronašao sponu sa devedesetima, ja bih rekao da je Bright actually najbliži donerovoskoj formuli iz 1987. godine i onome što je kasnije sa Blekovim likovima isti režiser radio u devedesetima. Naime, kasniji nastavci Lethal Weapon čak i imaju tu kempi komponentu koja se vidi i u Bright, a iako reklo bi se Bright nema tako zaoštrenu pregnantnost likova na početku (Ward je porodičan čovek, nema suicidalne tendencije), kada shit hits the fan oba glavna lika pokazuju potisnute frustracije sopstvenim životima u odnosu na koje smrt deluje kao oslobođenje. Takođe, rasna tenzija i njeno razrešenje su drugačiji u odnosu na „klasični“ buddy cop balans (epitomizovan Hillovim radovima) jer „drugi“ u dvojcu u ovom filmu zapravo na kraju biva prepoznat od svoje zajednice umesto da kao kod Hilla dobija priznanje od belog mejnstrima u rušenju rasne barijere koja dolazi sa „naše strane“ (48 Sati, ali i Red heat).

Kako rekoh, rasni (pod)tekst je prilično gurnut u prvi plan, ali je elegantno i dosledno provučen, a u drugom planu se zapravo nalazi činjenica da su Elfi očigledan stand-in za Jevreje i činjenica da se ova dimenzija filma zapravo ne istražuje onoliko koliko potencijala daje je jedna od zamerki koje mogu da stavim. Opet, to je posve druga konzerva crva i jasno je zašto to možda Aškenazi Jevrejin poput Lendisa nije želeo da dalje raspakuje.

U svakom slučaju, ovo je film nošen sasvim očiglednim mekgafinom (misilim, čarobni štapić, jelte) i Ayer ga tako i tretira igrajući se sa pravilima kako poželi da bi kreirao uzbudljive set-pisove. Rezultat je jedna sasvim „nelogična“ potera kroz noć u kojoj dva glavna junaka moraju da prežive, spasu svet i, naravno, izađu na drugu stranu izmenjeni i ovo Ayer provlači bez greške, dajući pouke kad je to potrebno, humorističke predahe kada su neophodni, ali onda i vrlo visceralne i jake akcione scene u kojima ginu i dobri ljudi. U nekoliko momenata u filmu su rasni prezir, strah i neshvatanje sa kojima se Jakoby suočava toliko uverljivi i jaki da ovo u mnogome opravdava veliki deo scena u kojima se ovakve stvari verbalizuju za publiku sa jeftinijim ulaznicama.

Tako da sam ja Brightom uglavnom prilično zadovoljan i nadam se da Netflix nastavi sa ovakvim poduhvatima jer ih sasvim sigurno u bioskopu nećemo skoro viđati.

Pročitani stripovi: Superman: American Alien

Pošto je prošle nedelje izašao i poslednji broj sedmodnevnog miniserijala Superman: American Alien koji je dobio dosta promocije od strane DC-ja stvarajući utisak da ovo nije tek još jedan regularni miniserijal o Supermenu, sa velikim zanimanjem sam ga i pročitao i prilično u njemu uživao. Istorija će pokazati da li će ovo biti strip sa značajem koji su imali nekih prošli radovi fokusirani na velikog plavog heroja – poput Birthright, Death and Rebirth, Man of Steel ili, dakako All Star Superman – ali nema sumnje da se u American Alien može osetiti jaka ambicija o novom utemeljenju Supermena u osnovne vrednosti koje su ga obeležavale tokom poslednjih sedam decenija. Ove nedelje DC započinje Rebirth, novi ribut celog svog multiverzuma koji će, kako najavljuju prikazi prvog broja, ponovo uspostaviti „stari“ DC kontinuitet i poslednje četiri i po godine svesti na još jednu alternativnu prošlost, a American Alien bi mogao biti neka vrsta osveženja Supermenovog porekla i nijansiranog doterivanja njegovih etičkih i socijalnih prioriteta za naredni period.

 

No, na stranu njegov budući uticaj, American Alien je naprosto lep i emotivan strip o mladom Supermenu koji se fokusira na njegove početke, od postepene manifestacije moći u detinjstvu  pa do prvih velikih pobeda u ulozi superheroja i zaštitnika Zemlje. Scenarista ovog serijala bio je sin Johna Landisa, Max Landis, mladi i uspešni holivudski scenarista koji je superherojske teme do sada ispitivao iz uglavnom indi i alternativne perspektive (Chronicle, The Death and Return of Superman), ali se veoma autoritativno dokazao i u srcu mejnstrima kreirajući zabavnu i humanizmom prožetu „novu“ istoriju Supermena koja na smislene načine analizira i komentarišemnoge za njega klasične motive.

 

Landisov Supermen-za-milenijalse je posmatran u nekim prelomnim fazama svog razvoja kao (običnog) čoveka, vanzemaljca i heroja, sa fokusom na propitivanje identiteta, moći, odnosa ka užoj i široj zajednici i Landis demonstrira, za filmske i TV scenariste prilično uobičajenu zanatsku superiornost u vođenju pripovedanja i dijalozima a u svakoj od sedam epizoda suptilno menja ton i ugao gledanja tako da se u zbiru dobija koktel drame, humora, horora, klasične akcije kao dobro osmišljena serija polaroida koji utemeljuju Supermena u vrednostima i moralu po kome ga danas poznajemo.


Landis je uspešan utoliko što Supermena humanizuje, prikazujući ga kao osobu čija je moralna i intelektualna superiornost u zrelim godinama rezultat teško izvojevanih borbi iz mladosti gde se adolescentski, tinejdžerski i kasnije YA Klark Kent borio sa teškim identitetskim pitanjima i životnim prioritetima ne sasvim stranim njegovim čitaocima.

 

Ovo je pristup koji je smisleno dopunjen promenama crtača za svaku sledeću epizodu. DC se isprsio za neke od najboljih izvođača na ovom polju (Jae Lee, Francis Manapul, Jock) pa su Landisove promene u glasu i vešta poigravanja humorom i saspensom sjajno ispraćena promenama u crtežu. Ovo, naravno, kreira određenu distorziju kada se strip čita kao kolekcija, ali u ovom slučaju, pošto i inače imamo na meniju vremenski odvojene delove jednog života, to ima smisla.

 

Iako je ovo poveliki kreativni dobitak za DC – po internetu se ovaj strip regularno poredi sa Morrison/ Quietly remek-delom All Star Superman – on je istovremeno i simptom određene DC-jeve kreativne nemoći. Onoliko koliko se dobija time da je holivudski talenat uleteo u tuču i napisao odličan strip o tome kako je Supermen postao Supermen, toliko se i demonstrira da DC-jevi urednici i kreativni oficiri naprosto nemaju dovoljno poverenja u aktuelne orijentacije svojih stripova. Konkretnije, ovo je pravi primer kako se kreativni talenat kalibra jednog Landisa može namamiti da radi DC strip gotovo isključivo ako mu se da dopuštenje da se bavi novim prepričavanjem (već načelno poznatih) korena velikog i poznatog lika. Kontast ovome je vreme u kome su ljudi poput Kevina Smita, Boba Gejla ili Breda Melcera pisali Green Arrow, Justice League, Daredevila ili Spider-mana u njihovim tekućim serijalima i bili inspirisani time da imaju na raspolaganju zrele heroje u kasnijim životnim fazama koje dalje mogu terati na nove strane, a ono kao da je nepovratno iza nas.

Možda je to i neizbežno, uzevši u obzir koliko DC sada često ide na fundamentalne promene i ributovanja svojih stripova (pa i Marvel sa svojim promenama likova i dovođenjem novih osoba u stare kostime) no to je i dalje interesantan signal kako – bez obzira na globalnu popularnost superherojskih filmova i interesovanje imena izvan zajednice strip-scenarista da rade stripove – do „pravog“ krosovera u mejnstrim zapravo teško može doći uzevši u obzir nestabilnu i večno promenljivu prirodu stripova sklonih čestim i radikalnim promenama kontinuiteta. Ovo je donekle prirodna nepomirljivost između hardcore gikova kojima je važan kanonski kontinuitet i žele da čitaju stripove koji u obzir uzimaju istorije od po pet, šest i sedam decenija publikovanja, i „kežual“ čitalaca koji znaju samo osnovne motive i rado će čitati strip koji se njima bavi ali nemaju vremena i snage da ulaze u komplikovane istorije i kanone. Landisov strip je napisan sa dubinom i elegancijom koje će ovi prvi svakako ceniti, a sa pažnjom da se ovim drugima pruži lako shvatljiva mapa ulaska u Supermenovu dušu i kao takav je odlično štivo, samo ne verujem da će išta promeniti.