Film: Spider-man: Far from Home

Spider-man: Far from Home sam gledao u bioskopu čim se on u njemu pojavio, prošle godine, ali, dok je to bio sasvim solidno zabavan (superherojski) film, nisam imao nikakvu inspiraciju da o njemu napišem nekakve impresije. Spajdermen je moj najomiljeniji strip junak svih vremena i ovako nešto za mene je posve nekarakteristično. Samo nekoliko meseci pre toga sam pisao o Spider-man: Into the Spider-Verse i otirao suze pesnicama dok sam lupao po tastaturi, tronut MOĆNOŠĆU i ISPRAVNOŠĆU ove animirane avanture multiverzalnih Spajdermena. Kako je moguće da me je Far from Home zarazio spisateljskom erektilnom disfunkcijom?

 

Kako sam film upravo ponovo odgledao na HBO-u, stvari su sada nešto jasnije. Spider-man: Far from Home je sasvim pristojan superherojski film srednje klase, sa smehom, suzama, pesnicama i naoružanim dronovima. On samo nije dobar film o Spajdermenu.

 

Prvi film u ributovanom Spajdermen-serijalu, nastao u nesvetoj alijansi između Diznija i Sonija je meni bio odličan. Homecoming je bio dašak svežeg vazduha u superherojskoj klimi, opipljivo „domaće“ atmosfere sa manje brige za to kako spasti svet a više osećaja za male ljude pri dnu društvene lestvice i centralnim sukobom od koga je zapravo zavisilo veoma malo toga izvan uskog kruga glavnih likova. Homecoming je imao i negativca sa karakterom i motivacijom sa kojom se publika mogla dentifikovati. A što sve sasvim ugodno ispunjava moje kriterijume za autentičnu Spajdermenštinu

Far from Home pokušava da ponovi neke od ovih trikova i možda je njegov najveći adut upravo negativac, Quentin Beck, poznat strip-publici i kao Mysterio, stripovski mag specijalnih efekata čija je karijera u šou biznisu ugrožena nakon što je pokušao da napravi (neuspeli) prelazak iz FX departmana u glumu. Mysterio u stripu je klasičan stenli-ditkovski negativac, sav u vodviljskoj pompi ali sa autentičnim srcem ljudske slabosti i tragedije koje kuca ispod gizdave scenske persone, tim dublji što je ceo Mysteriov štik upravo iluzija, obmana, gluma i projekcija persone.

 

U filmu ga igra raspoloženi Jake Gyllenhaal i scenaristi umešno pakuju Mysteriov origin story u nešto modernije i tematski povezanije sa kontinuitetom MCU koji poznajemo iz ranijih filmova. Kao i u Homecoming, kada konačno dobijemo priliku da šujemo šta Mysterio i njegovi saradnici stvarno misle, dobijamo interesantnu alternativnu perspektivu na MCU, istinu iz drugog ugla u kojoj je Tony Stark, svega par meseci ranije preminuo spasavajući univerzum od Thanosa i slavljen kao ultimativni heroj (Peter Parker po Pragu naleće na murale koji slave Iron Manov legat), zapravo narcisoidni, bahati bogatun koji neće slušati pametne ljude što za njega rade, kitiće se njihovim perjem kad mu odgovara a ismevati ih kada je tako raspoložen. Quentin Beck i njegova ekipa imaju legitiman bif sa MCU „elitom“ u ovom filmu i makar ukazuju da postoji element klasizma i jednog za neoliberalnu epohu uobičajenog prezira prema radu i favorizovanja kapitala unutar ovog filmsklog kontinuiteta.

 

Naravno, ova priča ne odlazi predaleko u filmu i momenat u kome Beck od legitimnog „disgruntled employee“ lika prelazi u manijakalnog psihopatu što je spreman da ubija decu kako bi izgurao svoju agendu dolazi dovoljno rano u filmu da imamo vremena da pošteno navijamo za Spajdermena kad dođe finale, ali otud je i možda prva polovina filma zanimljivija jer se u njoj razmatraju paralelni univerzumi i ideja herojstva kao poziva koji se ne odbija.

 

No, natrag na samog Spajderemena i moj iznenađujuće negativan ili makar ravnodušan odnos ka liku koji mi je inače tako drag: gledajući ponovo film, shvatio sam da postoji nekoliko nivoa na kome mi lik koga Tom Holland inače vrlo uredno igra – ne funkcioniše. Ni kao Spajdermen koga volim četrdeset godina, ni kao Spajdermen uopšte.

 

Pozabavimo se prvo ovim drugim: Far from Home je u suštini omladinska komedija sa klasičnim motivom ekskurzije na kojoj klinčadija probija uobičajene socijalne norme i tradicionalne barijere, upada u nevolje i, idealno, nešto nauči do kraja balade. Lajanje na Zvezde ili Mangupi na odmoru kao jasne preteče služe da izmerimo koliko dobro Far from Home radi, makar u svojoj prvoj polovini. Solidno, film solidno radi dok se struktura ekskurzije prati – i umešno subvertira mešanjem Nicka Furyja u celu priču – sa klišeiziranim ali dovoljno funkcionalnim nastavnicima i pristojnom dinamikom između klinaca, u koju se rana akcija u Veneciji, pa i ona u Pragu dobro uklapa.

Problemi nastaju kada dođe do preokreta i prvo mi a zatim i glavni likovi shvate da Quentin Beck nije to za šta se izdaje. Ovo je, tematski vrlo u skladu sa modernim vremenom koje kolektivno dršće zbog fake news pošasti i polako se osvešćuje za ideju da je istina, nakon smrti boga, postala možda posve nedostižan koncept. Ali ovde sam lik Spajdermena prestaje da bude ono što bi morao da bude, makar sledeći maksimu o tome da uz veliku moć mora ići velika odgovornost. Ovo jeste drugi film u serijalu – mada je tehnički, Spajdermen imao velike uloga u oba poslednja Avendžersa i tu je odrađen veliki deo „rasta“ lika – i za očekivati je da glavni lik koji se u prvom filmu, kao, ovaplotio kao heroj, sada padne u neku od tradicionalnih zamki: hubris ili neverovanje u sebe. Scenaristi su odabrali ovo drugo, insistirajući da Peter samo želi da bude normalan momak koji ide sa ortacima na ekskurziju i pokušava da smuva najkulju devojku u razredu, ali ovo ne samo da nema smisla nakon njegovih avantura u svemiru i borbe sa Thanosom na faking Titanu već i cela ideja da Spajdermen pokušava da se izvuče iz akcije od koje bukvalno zavisi sudbina sveta, par meseci posle Avengers Endgame deluje potpuno neverodostojno.

 

Tim je gore kada se naš junak dozove pameti, proradi mu moralni nerv i mora da odabere da svesno i namerno uđe u frku u finalu filma. Ovaj deo deluje potpuno nezarađeno i sasvim udaljen od karaktera Spajdermena – bilo u stripu, bilo na filmu. Spajdermen je mnogo toga – hronični depresivac, čovek sa najvećim impostor sindromom na svetu, neretko hodajuća metafora za erektilnu disfunkciju – ali Spajdermen NIJE čovek koji kad ne zna šta bi – okrene telefon i zove ćaleta da dođe i poveze ga. Makar taj ćale, jelte, bio zapravo dečko od njegove strine koja tvrdi da je to među njima samo letnja šema.

 

Da se razumemo, Jon Favreau je meni superdrag i njegovo igranje Happyja Hogana donosi mnogo lepe komičarske hemije ovom filmu, ali čitav Spajdermenov štik je da NEMA očinsku figuru, da nema bekap u vidu oca porodice koji može da ga uhvati kad pada. I da je za to solidnim delom sam kriv. Scenaristi ovde od pokojnog Tonyja Starka prave odsutnog oca a Happy Hogan je surogat stric Ben koji nikada nije poginuo*i kada on doleti u Holandiju po Petera, nadrkanim VTOL avionom koji prelazi sve granice bez frke i ima futuristički 3D printer da odštampa Spajdermenu novi kostim i svu potrebnu tehnologiju imam utisak da smo ušli u nastavak Iron Mana a ne u film o heroju uvek definisanim svojom skromnošću i sopstvenim srcem i intelektom kojima je pronalazio rešenja i za nerešive situacije.

*Što je ironično jer je sam Happy Hogan u stripovima mrtav već deceniju, kao i miniserijal Iron Man: Las Vegas koji je isti taj Jon Favreau uzeo da piše i nikada ga nije završio…

 

A što me dovodi do prvog problema, tj. da Spajdermen koga ovde Tom Holland igra nije Spajdermen koga ja znam od kraja sedamdesetih a starija publika od početka šezdesetih. Ne smeta mi naravno sasvim drugačija postavka Mary Jane Watson, etnički izmešten Flash Thompson (koji ovde dobro radi svoj posao), ne smeta mi mashup Gankea iz Ultimate Spider-mana sa Nedom Leedsom, sve to dobro ili makar dovoljno dobro funkcionoše, ali „naš“ Spajdermen, „naš“ Peter Parker je uvek bio definisan upravo time da je bio nateran da prerano sazri – čak i pre smrti strica Bena, a pogotovo nakon nje i veliki deo njegove karakterizacije je baš to nasilno potiskivanje deteta u sebi na ime ogromne odgovornosti što se oseća zbog moći koju je Peter Parker u sebi nosio i pre ujeda radioaktivnog pauka. Peter Parker je ŠTREBER, čovek u dečaku oduvek zabavljen intelektualnim problemima, uvek okupiran nalažejem rešenja. Njegov karakter je uvek između tradicionalnih socijalnih uloga tinejdžera i uloge hranioca porodice, pomagača društva i spasioca sveta birao ovo drugo jer je TO osnov štreberskog mentaliteta, osećaj intelektualne moći uz koji ide odgovornost.

 

Ovaj Spajdermen u Far from Home na jednom mestu govori o ovoj odgovornosti ali on je sasvim manifestno odbija, njegova ambicija je upravo da bude ukalupljen u tradicionalnu socijalnu ulogu, da ne bude čovek pre vremena, da bude dečak, u skladu sa svojim godinama. I mada je to sasvim razumljivo, TO NIJE SPAJDERMEN.

 

Možda bi to mogao biti Spajdermen iz paralelnog univerzuma, naravno, neko koga bismo videli u nastavku Into the Spider-Verse, sliding doors verzija Petera Parkera koja je zakasnila na metro i provela normalno detinjstvo, svesna da ima starijih i iskusnijih superheroja koji će da se jave na dužnost kad zatreba. Ali to ne može biti sržni, glavni, pravi Spajdermen, na Zemlji 616.

 

I to je moj glavni problem sa Far from Home.

 

Osim toga? Lepi specijalni efekti, ali na to smo već užasno oguglali. Nekoliko lepih kadrova svingovanja i borbe. Spider-man Noir kostim. Meh. Dajte već jednom taj drugi Spider-Verse.