Pročitani stripovi: Suicide Risk, Quantum and Woody i Thor

Ovih dana sam dočitao serijal Suicide Risk koga je napisao Mike Carey a nacrtala (uglavnom) Elena Casagrande a koji je izlazio duže od dve godine za Boom! i završio se letos. U pitanju je relativno netipičan strip za Boom! jer ovaj izdavač svoj hljeb najviše zarađuje baveći se licenciranim stripovima (Planeta majmuna, Big trabl in litl Čajna, bekstvo iz Njujorka, Robokap, Lavkraft, Džim Henson, Barker, Dik, Murkok, Garfild…) ili „klasičnijim“ žanrovskim stripovima (krimići, horor, SF…), gde neretko imaju vrlo zanimljive i uspele uratke (hvalio sam pre koju godinu, u nekoj od poslednjih epizoda DJMS-a odličan conspiracy krimić Code Breakers a tu su i meni vrlo dragi krimići Stivena Granta od kojih je 2 Guns pretočen i u solidan film sa Denzelom Vošingtonom i Markijem Markom u glavnim ulogama). Superheroje oni po pravilu prepuštaju drugim izdavačima da se s njima bakću, računajući da je bara mala a krokodila puno. No, Suicide Risk je primer njihovog retkog uletanja u superherojski šesnaesterac i to za solidne pare, sa serijalom koji je imao punokrvnih 25 epizoda i ambiciozan narativni luk koji se završio na vrlo različitom mestu od onog na kome je počeo.

Ne treba to mnogo da čudi jer je Mike Carey jedan od sposobnijih britanskih scenarista u američkom stripu, čovek koji se s lakoćom od pisanja žanrovske (krimi) proze brenčautovao na sve strane u Americi, šetajući se od uspelih Sendmen spinofova (Lucifer), preko po dobru upamćenog rada na jednom od X-Men serijala za Marvel, pa do autorskih serijala koji su se pokazali kao dobro koncipirani i komercijalno uspešni. Najbolji primer za ovo potonje je Vertigov The Unwritten, izvrstan primer kako je Carey umeo da zajaše cajtgajst i ponudi donekle haripoterovsku postavku da bi onda strip odvezao na sasvim drugu stranu.

Ovo poslednje je i bitno imati na umu u odnosu na Suicide Risk jer ono što počinje kao  relativno svedena, ulična superherojska skaska o lošem danu u karijeri časnog policijskog službenika, kasnije se transformiše u ambicioznu multiverzalnu tapiseriju sa nešto čvršćim naučnofantastičnim temeljima nego što je norma u DC/ Marvel pravilnicima. Carey u intervjuima nije ni krio da mu je želja & ambicija da čitaocu da jedan snažan osećaj sigurnosti da zna šta je to što čita, da razume neizgovorena žanrovska pravila koja će voditi dalji narativ, samo da bi mu kasnije izmakao tepih ispod nogu i naterao ga da – nadao se Carey – sa strahopoštovanjem gleda kako mu se pred očima razmotava nešto grandioznije i, prezjumabli, dublje.

I, Carey je svakako izvrstan zanatljija kome ovakav poduhvat polazi od ruke, ovo jeste strip koji dosta smelo uleće u nove preokrete i otkriva nove slojeve kompleksnosti svet(ov)a i priče koja se u njemu odvija, a da to ne ispada previše iritantno za čitaoca – barem to nije bio moj slučaj. No, da postoji rizik da čitate strip koji kao da u hodu pokušava sa sobom da se dogovori šta zapravo hoće, postoji, i to je stvar koja je, kako se videlo po internetu, jedan deo publike odbila i naljutila. Da bude jasno, ne pričamo ovde o tako radikalnom žanrovskom preokretu kakav je napravio Rick Remender u Fear Agent pre onoliko godina, ali Suicide Risk je svakako strip koji isprva obećava jedno a zatim isporučuje drugo.

Verovatno je u redu da ovde kažem da ću malčice spojlovati serijal – iako neću ići u detalje niti pričati o kraju – pa, ko ima nameru da ga čita nek sada stane.

Elem, Suicide Risk je postavljen u svetu u kome postoje ljudi sa supermoćima, ali se nije razvila „klasična“ superherojska scena. Naime, većina – praktično svi – superheroja pojavljuje se u severnoj Americi (što nije TOLIKO neobično) i velika većina njih su zapravo superzločinci, do te mere da je povremena pojava „pravog“ superheroja među njima interesantan kurio koji ne traje dugo jer superzločinci uspevaju da ga ubiju kombinovanjem svojih moći. Policajac Leo Winters posle traumatičnog susreta sa grupom superzločinaca pronalazi način da u sebi otključa impresivne supermoći (u osnovi, njegove moći se svode na promenu fizičkih konstanti koje se tiču fundamentalnih sila prirode – gravitacije, elektromagnetske sile, jake i slabe nuklearne sile itd.) i samo što je odlučio da ih iskoristi kako bi zaštitio nejač i osvetio kolegu policajca koji je u susretu sa grupom superzločinaca izgubio ruku, biva nasilno regrutovan u istu tu grupu koja ima plan da svoju zločinačku karijeru izdigne na viši i elegantniji nivo.

Kako to i mangupi kažu, sitni kriminalci pljačkaju banke, krupni ih otvaraju, pa ova superkriminalna grupa odlučuje da odcijepi Jukatan od Meksika i proglasi ga za nezavisnu teritoriju. Sulud plan, ali kada u timu imate igrače koji ljude mogu da rastave na molekularnom nivou i da bukvalno menjaju fizička svojstva materije, to može i da upali. Winters nevoljno pristaje (ucenjen je, bla bla bla) i posle nekoliko stotina ubijenih vojnika i kašičice pretnji na Generalnoj skupštini UN, ispostavlja se da granice ipak mogu da se menjaju.

Ovo je interesantan zaplet za bilo koji superherojski strip u post-Ultimates eri, ali Carey onda vrlo svesno i namerno prebacuje u sasvim drugu brzinu i uopšte se više ne bavi geopolitičkim temama. Umesto toga, Suicide Risk (uzgred, ova fraza se pominje u stripu samo jednom) počinje da se bavi pitanjima koja su na početku sugerisana: zašto se supermoćne individue pojavljuju na geografski relativno svedenoj teritoriji, zašto skoro sve među njima inkliniraju antisocijalnom ponašanju i, ključno, zašto često imaju flešbekove na životne situacije koje zapravo nikada nisu doživele?

Odgovori na ova pitanja upadaju u već tešku spojler-teritoriju pa ću samo natuknuti da Carey ovde kreće da puca iz svih oružja i da ostatak serijala postepeno istražuje konsekvence multiverzalnog koncepta, paralelnih Zemalja u susednim univerzumima i razlika između njih koje daju velike istorijske konsekvence. Ovo nije ni retka ni nova tema za superherojske stripove, ali Carey je obrađuje na primetno disciplinovaniji i dosledniji način od onoga što je uobičajeno u mejnstrimu (najviše zato što je multiverzum kod DC-ja i Marvela posledica njihovih izdavačkih istorija a ne pažljivo osmišljen i autorizovan koncept) pa je tako i njegovo baratanje likovima koji se radikalno menjaju tokom serijala, uvođenje fantastične tehnologije i religozne mistike u narativ, te uletanje u neizbežne crisis-event set pisove sa puno letenja, pucanja i world-ending momenata prilično sigurno. Ovo je strip koji priča jednu priču tokom 25 epizoda (mada ima par epizoda koje su samo vinjete o sporednim likovima ali su one vešto odrađene) i priča je sigurno, tako da je njen najveći problem što je u pitanju priča koja namerno nastoji da bude nepredvidiva i mutirajuća.

Elena Casagrande demonstrira jednaku sigurnost u crtežu koji treba da balansira između sasvim mundane svakodnevnice i krajnje egzotičnih scena u drugim univerzumima i mada njen stil nema hipertrofiranu ikoničnost koju bih pripisao recimo Bryanu Hitchu ili nekom sličnom autoru, on je JAKO čist, čak i u scenama najveće dinamičnosti i to je nešto što ja veoma cenim. Nešto hladniji i svedeniji kolor je u stvari možda jedino što bih zamerio ovom stripu, mada je verovatno i to bila svesna odluka kako bi se tonalno napravio odmak od klasične superherojštine. Za Careyjeve ljubitelje ovo je sasvim laka preporuka a i drugi mogu da probaju.

Pre otprilike godinu dana izašla je i prava poslastica za ljubitelje egzotičnije superherojštine i nešto što je lenjom čoveku poput mene leglo kao proverbijalni kec na proverbijalnu jedanaesticu.

Naime, poslednjih godina Valiant Entertainment proživljava pravu renesansu. Kompanija sa kojom je legendarni Marvelov urednik Jim Shooter (nakon neuspešnog pokušaja da kupi Marvel) ostvario dosta uspeha početkom devedesetih godina je u međuvremenu bila kupljena od strane Acclaima, ponovo imala nekakvog uspeha sa Acclaimovim IPjevima (Shadow Man, Turok…), ali onda i potonula zajedno sa Acclaimovim propadanjem u industriji video igara. Pre desetak godina, Valiant je otkupljen od ostataka Acclaima a od 2012. relansirano je nekoliko Valiantovih najpoznatijih serijala, sa sasvim novim autorima (i urednicima) i Shooterova originalna vizija kao da je revitalizovana na prilično dobar način. Valiant danas izdaju nekoliko individualnih serijala u (recimo) superherojskom žanru koji svi pripadaju istom univerzumu i prepliću se a da opet svaki od njih ima sopstveni identitet i ton. Shooter je u svoje vreme i želeo da modernizuje Marvelov pristup, učini univerzum vitkijim i lakšim za praćenje (nešto što će se desetak godina kasnije i desiti sa Ultimate Marvelom) pa je Valiant i krenuo sa ovakvom idejom i danas, pod Warrenom Simmonsom ovo prilično dobro funkcioniše. Ne smeta, naravno i što se stripovi dobro prodaju na ime poznatih autorskih imena, pa to omogućava angažovanje još poznatih autora (Swierczynski, Van Lente, Dysart, Lemire, Asmus…).

Međutim, jedan od najinteresantnijih poteza koje je novi Valiant povukao je i relansiranje kontroverznog serijala iz Acclaim ere, stripa pod nazivom Quantum & Woody. U njegovoj sadašnjoj inkarnaciji piše ga James Asmus (čovek sa iskustvom pisanja za pozorište i solidnom najamničkom strip-reputacijom) i u pitanju je jedan od najpopularnijih Valiantovih radova. No, ono što sam ja čitao ovom prilikom je zapravo kolekcija originalnih Quantum & Woody stripova u kojoj je Valiant prikupio sve što je izašlo za Acclaim tokom devedesetih godina, začinio ga gomilom materijala koji nikada nije ugledao svetlost dana i spakovao u dva kilograma tešku knjigu od preko 600 strana najfinije superherojske sprdnje sa ovu stranu Deadpoola.

Complete Quantum and Woody Classic Omnibus, dakle, na jednom mestu prikuplja sve što su Christopher Priest i Mark D. Bright radili sa ovim stripom tokom druge polovine devedesetih godina, originalni ran od sedamnaest brojeva i povratak sa još pet svesaka na kraju stoleća i u pitanju je ekstremno zabavan koktel parodije, farse i slepstilka koji od početnog skoro improvizovanog humorističkog tona prema kraju uspe da se zaplete u klasične superherojske komplikacije koje je na početku namerio da parodira. No, duhovito je to od početka do kraja, da ne bude zabune, samo ne uspeva da održi baš identičan nivo „what the fuck did I just read?“ bunila karakterističan za najranije epizode.

Generalno, kako je Valiant (kao i Image) devedesetih godina pod svoje skute primao mnoge bivše Marvelove ugovorce, ton njihovih stripova je često odavao šta je to sve njih frustriralo u radu za „kuću ideja“. U slučaju, recimo, Roba Liefelda jasno je da su sise morale da budu još veće, stopala još manja, bicepsi još nabrekliji a nasilje još istaknutije, no u slučaju Christophera Priesta rad na Q&W je bio prilika da se scenarista pohrve sa mnogim tropima superherojštine koju je decenijama uređivao i pisao pod teškom korporacijskom čizmom, ali i da se dotakne rasnih pitanja koja su za njega uvek bila značajna.

I to je zaista učinilo da Quantum & Woody bude nesvakidašnja ponuda. Pričan fragmentarnim, iscepkanim, nervoznim stilom koji od čitaoca zapravo zahteva i ponešto pažnje iako mu sve vreme namerno skreće pažnju na drugu stranu, ovo je strip koji naglašeno farsično obrađuje uobičajene superherojske klišee, od megalomanskih superzločinaca sa suludim planovima za dominiranje planetom preko sudbinski povezanih heroja koji su upućeni jedan na drugog čak iako se ni u čemu u suštini ne slažu, pa do složene pseudonauke koja objašnjava neverovatne događaje u narativu. No, Priest i Bright se nisu zadovoljili pukim ukazivanjem da je nešto glupo ili nelogično jer bi to uradio neko ko ne voli superherojski strip. Umesto toga, Quantum & Woody su uspela, punokrvna parodija superherojskih klišea koja istovremeno gradi uspele emotivne i humanističke temelje za svoje likove što stoje u kontrastu sa suludim zapletima i radnjom, a sve to pripovedano u skokovima, sa neprikrivenim prkosom spram klasičnog pripovedanja. Ovo je strip gde poenta često uopšte nije tamo gde bi se očekivala, neretko napravljena bez reči pukim referiranjem na uobičajene forme superherojskog stripa, a često i smeštena u metafikcijsku sferu sa rušenjem četvrtog zida i provociranjem samog čitaoca na reagovanje.

Možda najočigledniji primer je to kako Priest tretira rasne tenzije u ovom stripu. Kao najprominentniji afroamerički scenarista i urednik superherojskog stripa, Priest je mnogo puta objašnjavao svetu i javnosti kako je rasizam i u ovoj industriji stvaran i osetan ali i kako rešenje za ovaj problem nije tugaljivo klimanje glavom i patroniziranje afroameričkih autora, te formalna (često nespretna) ravnopravnost, i u ovom stripu su njegove satirične žaoke na račun rasnih odnosa u Americi skoro pa na ivici skandala. Čitava jedna epizoda posvećena je tretmanu termina „nigger“ u svakodnevnom govoru, a već sama postavka likova je takva da Priest namerno ide kontra političke korektnosti i formalističkog levičarenja: naime afroamerički lik u ovom stripu, Quantum je edukovan, otmen, naglašeno herojski lik iz bogate familije, sklon askezi, melodrami i introspekciji, a njemu kontrast čini kavkazoid Woody, plavokoso spadalo sklono kežual seksu, amaterskom sviranju gitare i svim mogućim instancama nihilizma svojstvenog nekome odraslom i odnegovanom u beloj, višoj srednjoj klasi. No, onda Priest veoma dosledno, povremeno i brutalno demontira mit o plemenitom nubijskom heroju koji je u dosluhu sa tradicionalnom afričkom kulturom ali je istovremeno i nosilac temeljitih zapadnih liberalnih vrednosti, iznosi na površinu gomile protivrečnosti, psiholoških prepreka, paradoksa i intenzivno insistira na frivolnom Woodyju kao na nosiocu autentičnog humanizma.

Ta kombinacija slepstika (MD Bright klasičan superherojski dinamizam osvežava prirodnim odlsacima u apsurd koji ne kvare osnovni ton i deluju dovoljno „ozbiljno“ da bi bili provokativni) i doslednog proučavanja humanističkih zaostataka u inače po definiciji ikoničkim likovima je potentna i uspeva da iznese strip i kroz najriskantnije brzake – kosmički DOGAĐAJ u kome se titularni heroji jedva pojavljuju a pozornicu zauzimaju novi likovi, zamenu tela, celu epizodu posvećenu kozi-maskoti – i mada je istina da zahtevnijeg čitaoca može da zamori kasniji deo serijala koji se bavi sada već komplikovanim (i na toj tački, dobrim delom izmišljenim) kontinuitetom, Priestovo sve smelije izletanje u metafikciju uspeva da ga dostojanstveno iznese do kraja.

I mada se autorima mora odati mnogo priznanja za smelost i kreativnost, odvažan i često urnebesan humor, veoma osoben pristup pripovedanju, takođe treba i podvući da je strip počeo da izlazi gotovo u isto vreme kada i prvi samostalni, tekući Deadpool serijal koga je pisao Joe Kelly i nosio mnoge slične odlike. Siguran sam da nije slučajno da je Deadpoolov originalni koautor, Fabian Nicieza, bio urednik Priestu i Brightu tokom originalnog rana. Rispekt.

Letos se dovršio i drugi Thor serijal koji je pisao Jason Aaron. Ovaj je imao samo osam brojeva, plus godišnjak, ali je izazvao kontroverze, reagovanja i tiraže u neskladu sa tim svojim skromnim kvantitetom. A, ako mi je dopušteno da kažem, i u neskladu sa svojim, hm, skromnim kvalitetom.

Disklejmer: sebe ubrajam u ljubitelje Jasona Aarona, Scalped sam izuzetno voleo, dopada mi se Southern Bastards a od Marvelovih radova u koje je bio uključen, iako je tu bilo i solidnih promašaja, mogu da izdvojim barem dva-tri serijala koje smatram vrednim posesivne kupovine u tvrdom pakovanju (kad već pitate: Punisher MAX, Weapon X, Schism (u zavisnosti od afiniteta ka X-Men), delovi Wolverine and the X-Men, pa možda i Ghost Rider koga actually i imam u tvrdom pakovanju). Takođe, iako je Aaronov track record u mejnstrim Marvelu obeležen i nekim za mene pogolemim razočaranjima (Incredible Hulk koji je bio potpuno naopak i pogotovo Wolverine), njegov prethodni serijal o Thoru, Thor: God of Thunder je bio uglavnom vrlodobar i imao solidnu ravnotežu između epike primerene asgardskom mizanscenu i frivolnog humora kome je Aaron iznenađujuće često sklon.

Kada se TGOT završio, Marvel je odmah idućeg meseca relansirao serijal Thor, bez ikakve potrebe renumerisan od jedan, ali to je već praksa po kojoj su poznati poslednjih godina. Aaron je ostao u vozačkom sedištu a crtačke dužnosti je preuzeo Russell Dauterman. Glavni koncpept po kome se ovaj serijal izdvojio je, naravno, to što je Thor u ovom izdanju ženskog pola.

Ja, pominjao sam to već, načelno pozdravljam Marvelove napore ka inkluziji i reprezentaciji, drago mi je da imaju sve više likova koji pripadaju etničkim manjinama (i da nisu nužno karikature), seksualnim manjinama, a čak i kontroverzno zamenjivanje tradicionalnih likova novima ume da ispadne dobro (Captain America, donekle i Ms. Marvel), tako da je moja reakcija na najavu ženskog Thora bila pozitivna i znatiželjna.

No, nakon iščitanog serijala, mislim da su Marvel i Aaron ovde promašili zicer. Daleko od toga da je ovo nešto specijalno loš strip, ali i daleko od toga da je koncept ženskog Tora iskorišćen na posebno nadahnut način.

Prvo dobre stvari: u prvom redu, Aaron ovde manje-više direktno nastavlja narativ iz Thor: God of Thunder serijala, sa istim negativcima i istim postavkama u Asgardu. Aaron ima teme koje često ponavlja od serijala do serijala pa je i ovde na delu njegova (prilično nabusita) sociopolitička kritika nemoralnosti transnacionalnog korporativnog sektora kakvu je već imao i u Schismu, Wolverineu itd. Ovde Roxxon korporacija stupa u interesantnu simbiozu sa Malekithom, mračnim elfom, vladarom Svartalfheima, usred desanta na Midgard koji izvode Ledeni džinovi u potrazi za drevnom relikvijom (a koju, razume se, Roxxonov CEO drži iza zaključanih vrata), a novopečeni Thor čiji identitet ne zna niko, uključujući starog Thora, mora da uleti glavačke u akciju i spase šta se spasti može. U tom smislu, serijal je brzog tempa, zabavan, ispunjen borbama i akcijom a ima i humora svojstvenog Aaronu, u dosta solidno odmerenim dozama. Takođe, novi Thor, iako o njoj ne znamo ništa, ima srčan nastup i solidno improvizuje superherojski treš-toking kada se suoči sa natprirodnim neprijateljima i, generalno zrači jednom snagom koja dolazi iznutra a koja se reflektuje u srčanosti i borbenosti. Herojski materijal, to se može gromoglasno pozdraviti.

No, istovremeno, serijal pati od toga što zapravo ne priča nikakvu specijalno važnu priču. Na kraju osme epizode situacija je „postoji novi Thor, žensko je i bori se protiv čudovišta“, kakva je bila i na početku prve, bez dubljih promena u asgardskoj politici i bez, čak jasnog obrazloženja zašto je „stari“ Thor izgubio moralnu vrednost koja ga je kvalifikovala za nošenje Mjolnira a kako ju je novi Thor stekao. Da, videli smo nešto lepe akcije, videli kako stari Thor staje rame uz rame sa svojom naslednicom i simbolički joj predaje štafetu, ali za 160 i kusur strana stripa sam ipak očekivao više.

Najvećim delom, problem je ovde na uredničkom i izdavačkom nivou a ne na nivou autora, rekao bih. Za početak, Thorovo gubljenje statusa „vrednog“da bude Thor desilo se ne u njegovom serijalu već u krosoveru Original Sin nakon nečeg što mu je na uho prošaptao Nick Fury i iako se tokom ovih osam epizoda par puta tizuje da ćemo saznati o čemu se radilo, to se ne događa. Istovremeno, Marvel je kao ključni element mamljenja čitalaca u čitanje ovog serijala odabrao to da nam osam brojeva ispred nosa maše pitanjem „ko je ta žena koja je sada Tor?“, insistirajući da je to Misterija koja je i Thoru i Odinu bitnija od toga zašto Thor više nije „worthy“ da koristi Mjolnir (koga čak ni Odin ne uspeva da pomeri sa mesta na kome ga je njegov sin ispustio).

Ovo je potpuna bezvezarija i trošenje talenta svih umešanih jer je u pitanju potpuno plitka misterija. Neću je spojlovati ovde, već u sledećem pasusu, za svaki slučaj, ali reći ću da je u pitanju baš onaj ženski lik iz prethodnog serijala o Thoru na koji ste prvo pomislili kada ste se zapitali ko je ta misterozna žena koja čekićem barata bolje nego što je to činio njen muški prethodnik.

Dakle, da, čak i da niste čitali prethodni Aaronov Thor serijal, verovatno biste ipak pogodili da je novi Thor ko-drugi-do Jane Foster makar utoliko što je identičan zaplet – Jane Foster postaje Thor umesto Thora, u Asgardu su šokirani ali ona na kraju dokazuje svoju vrednost – Marvel već iskoristio pre 37 godina u desetom broju What if… serijala. Razlika je u tome što je ovo danas mejnstrim kontinuitet a ono 1978. godine je bio alternativni, nekanonski, kao i u tome da se za skoro četiri decenije diskusija o rodnoj politici ipak malo promenila.

What if… broj 10 je imao eksplicitno propitivanje sposobnosti žene da uzme na sebe ulogu Thora (u tom serijalu Fosterova ima identičan kostim thoru ali koristi ime Thordis) i eksplicitno nepoverenje, mahom muškaraca u njene veštine, koje ona na posletku preokrene u divljenje demonstracijom svojih kapaciteta. Aaronov serijal ima prikriveniji, manje eksplicitan rodni skepticizam što je možda u skladu sa današnjom političkom klimom u kojoj je šovinizam i seksizam makar malo više sramota javno ispoljiti, ali i insistiranje na tome da poverenje u kapacitet žene da bude borac i bog groma prvo demonstriraju baš žene. Ovo je jedna trezvena poruka i serijal ima jednu naglašeno sisters-are-doing-it-for-themselves scenu, dok su muškarci zakopani u svojim tradicionalnim testosteronskim ulogama koje ih sprečavaju čak i da vide šta je ispravno, što je u redu, ali opet, teško mi je da se otmem pomisli da Marvel i Aaron naprosto nisu otišli dovoljno daleko.

Naravno, u What if… broj 10 situacija Jane Foster se razrešava udajom za Odina, što je svakako tradicionalistički pristup, ali u Aaronovom serijalu razrešenja rodne tenzije zapravo i nema i strip se završava govoreći da su žene trezvenije i pragmatičnije od muškaraca kojima muška sujeta mrači razum, ali ne nužno i pokazujući da u to veruje.

Hoću da kažem, neke od temeljnih postavki pravog feminizma (u kontrastu sa pop-feminizmom) su upravo u propitivanju tradicionalnih struktura društvene moći koje su „muške“ čak i kada u njima figurišu žene i služe da u globalu drže žene ali i seksualne (i druge) manjine u podređenom položaju u  odnosu na strejt bele muškarce. Aaronov Thor, kao i mnogi drugi recentni pop-uradci kojima se pripisuju feminističke tendencije, možda na rečima provlači girl-power pristup (mada i to samo poizdaleka i blago) ali na delima ne pokazuje ambiciju da odstupi od uobičajene crno-bele superherojske postavke u kojoj su oni dobri uvek dobri, oni loši uvek loši i stvari se rešavaju superiornom silom i spektakularnim tučama. Opet, svestan sam ja da pričam o tvrdo kuvanom žanrovskom stripu i da ne treba prečesto očekivati radikalne dekonstrukcije ali čovek može da sanjari.

Što se tiče spektakularnih tuča, Dautermanov crtež je istovremeno impresivan i pomalo iritantan. Originalno ilustrator, Dauterman se solidno prilagođava kinematskom tonu visokooktanskog superherojskog stripa u kojima se sjajno opremljeni bogovi bore sa humanoidnim planinama, ali iako pričamo o vrlo izgrađenom crtežu, meni po malo smeta njegovo stalno insistiranje na efektima, što analognim što digitalnim koji na posletku u većini vremena zaklanjaju radnju i čine inače spektakularne scene zbrljanim i neprozirnim. Jednu epizodu je uradio Jorge Molina pa iako ću reći da mi je načelno Dautermanov stil bliskiji, u smislu pripovedanja i prikazivanja radnje čitaocu, Molina obavlja bolji posao.

Prva epizoda novog Mighty Thor serijala (ponovo Aaron i Dauterman) je izašla pre dve nedelje i ženski Thor je i dalje u centru priče. Idemo dalje i videćemo kako će se to završiti.