Pročitani stripovi: Unholy Grail, The Goddamned, Unfollow i East of West

Danas bih se osvrnuo na neke stripove koji nisu svi sasvim sveži, ali mislim da zavređuju pažnju. O nekima smo već pričali, ali zaslužuju da se na njih podseti. O nekima nismo, a hteli smo (barem ja), tako da je sada prilika. U svakom slučaju, danas ništa superheroji, samo horor, alegorijska mitološko-religiozna fantastika, naučna fantastika (socijalna) i naučna fantastika (alternativnoistorijsko-vestern-samurajskog tipa). Kažu da je svaka dijeta dobra ako je raznovrsna.

Prvi na redu je Unholy Grail, petodelni miniserijal Aftershock Comics od prošle godine, koji mi je tek ovog vikenda stigao na red za čitanje. Naravno, to je svinjski s moje strane jer je scenarista ovog stripa iskusni Cullen Bunn, koga inače rutinski hvalim a koji se manje-više specijalizovao za razne pristupe hororu, ali, važnije, jer je crtač naš Mirko Čolak i nije lepo od mene što smo već pregazili polovinu naredne godine pre nego što sam ovom stripu dao svoj sil ov apruval.

A Unholy Grail ga definitivno dobija. Bunn je izuzetno prolifičan frilenser koji pored nekoliko tekućih stvari koje piše za Marvel (X-Men Blue, a uskoro i Asgardians of the Universe…) uvek ima u vatri još poneko gvožđe. Njegov horor serijal Harrow County za Dark Horse se upravo ovih dana završava, a on je širem čitateljstvu i postao poznat sa horor-vesternom The Sixth Gun za Oni Press pa nije bilo neko iznenađenje videti da je i Unholy Grail horor-intoniran Intrigantnost koncepta je postala jasna kada smo videli da nije u pitanju League of Legends fan fiction, već interpretacija mita o Kralju Arturu, Kamelotu i Vitezovima Okruglog stola, samo uz dodate dve-tri kašičice Lovecrafta.

Naravno, danas je u popularnoj kulturi, pogotovo u produkcijski srazmerno jeftinim medijumima (strip, literatura) ukrštanje različitih motiva, istorijskih epoha, žanrova, baba end žaba, praktično pravilo, no Bunn i Čolak su Unholy Grailu pristupili sa sasvim ozbiljnim namerama, bez proverbijalnog jezika-u-obrazu pa su i rezultati prilično dobri. Naime, Unholy Grail je strip koji uspon Kralja Artura, njegovo ujedinjavanje do tada sitnih, rascepkanih kraljevstava, kreiranje Okruglog stola kao neksusa vrline i plemenitosti koju će Albion ubuduće baštiniti, venčanje sa Ginevrom* i potragu za Svetim gralom, dakle, sve te neke značajke britanskog folklora, uokviruje kao mračnu igru iza koje stoji čarobnjak Merlin, a koji ima sasvim demonsku agendu, uzimajući u obzir da je, to nam prva epizoda eksplicitno pokazuje, u pitanju zaista demon koji samo nosi ljudsku kožu.

* Stariji čovek, starije transkripcije, jelte

Ono što u Unholy Grail smatram vrednim hvale je Bunnovo pažljivo odmeravanje koliko treba da se ode u „osveženju“ folklora. Pored demonskog Merlina tu  je još i Gospa od jezera transformisana u lavkraftosvki košmar, ali ovo su praktično jedina dva drastično izmenjena motiva u odnosu na folklorne verzije, a koje zatim radnja stripa dosledno i sigurno ispituje, pokazujući kako mnogi elementi mita o Arturu sasvim prirodno poprimaju mračne, preteće tonove kada se stave u ovakav kontekst.

Bunn svakako prepoznaje da mit o Arturu ni u najvedrijim interpretacijama nije bio nekakva optimistična herojska saga, već priča o sili koja se samo pravi da boga moli, prljavim strastima, preljubi, nesrećnim brakovima i plemenitom – mada mahom uzaludnom – naporu da se u očaju pronađe transcendencija, pa je njegovo pripovedanje u Unholy Grail zapravo vrlo uzdržano od senzacionalističkih gestova. Uostalom, živimo u vremenu kada je Game of Thrones na televiziji sasvim normalizovao „srednjevekovnu eksploataciju“ kao pristup koga se ne stide ni ozbiljni autori, tako da Unholy Grail deluje kao osveženje time što svoje protagoniste tretira kao „prave“ osobe, dakle, sklone i greškama ali i skoro naivnom žrtvovanju za svoje ideale, ali ne insistira na pornografskom nasilju i seksu.

Da ne bude zabune, seksa i nasilja ima – obilno – ali ovo je strip koji se prevashodno vozi na opštoj atmosferi beznađa i propadanja u kojoj gledamo kako dobri ljudi i žene – niko od njih bezgrešan, da ne bude zabune – igraju uloge koje im je mit namenio i pokušavaju da sačuvaju i zrno ljudskog u sebi i ostave budućnosti u amanet nekakvu ideju plemenitosti.

I dobro to funkcioniše, Bunn koristi, za mene rizičnu, tehniku pripovedanja iz perspektive sveznajućeg (i prilično nametljivog) pripovedača, pa mu ovo omogućava i da mnoge delove priče prepriča a likove nam „objasni“ bez potrebe da samo vidimo kakvi su, ali mu to ovom prilikom prolazi, delom jer dobro pazi na ton koji uspeva da bude kvazipoetski tačno do one mere da ne bude iritantan, a delom jer je generalna struktura priče očigledno pažljivo osmišljena pa kroz vremenske skokove (i flešbekove) dobijamo uvide u najvažnije događaje u životu protagonista a da to sve deluje prirodno i dosledno.

Rezultat je i da su likovi dosta ubedljivi i u čitaocu izazivaju empatiju, čak i kada su neki od njih naizgled predodređeni da budu negativci (Morgana le Fay sa za ovu priliku originalnim origin storyjem koji se, opet, odlično uklapa uz ostatak zapleta) i Bunn uspeva da nam servira i minijaturnu sub-šekspirovsku tragediju koja se prirodno razvija među likovima, da je nalepi na širu političku pozadinu, a opet sve podvuče onostranom horor-komponentom koja samo pojačava taj tragički ukus, bez miniranja humanih osnova likova i njihovih odnosa, a koji su tako bitni za ispravno konzumiranje ove priče.

Mirko Čolak, mnogima ovde poznat i kao Džontra, te kao crtač Milanovog superherojskog stripa faktor 4, ima već solidnu internacionalnu karijeru, kako za Francuze, tako i za Amerikance. Unholy Grail je, ako smem da kažem, njegov najbolji do sada objavljeni rad na američkom tržištu i demonstracija ne samo toga kako dobro Džontrin crtež može da ispadne kada ima uz sebe dobrog koloristu, već i toga koliko je on dramatično napredovao.

Ovo je, naime, jako dobro nacrtan strip, sa perfektnim pripovedanjem u kome Čolak ne samo u stopu prati Bunnov skript već ga mnogim elementima proširuje i produbljuje, dajući likovima suptilnu facijalnu mimiku, pomerajući kameru da se postigne izvrsna dinamika u inače statičnim scenama, pazeći na ton na svakom koraku. Kada crta čudovišta, to je, naravno, uspešno, kad treba da se prikaže mačevanje i borba, i to je sjajno, ali generalni prikaz Kamelota i njegove okoline onog vremena, pa još uz taj savršeno pogođeni ton zle kobi koja se nadvija nad dvorom i njegovim pripadnicima – to mu je, za moj groš, najjači element naprosto jer stripu daje crtu dostojanstvenosti, pažljivo odmerene melanholije, bežeći od prenaglašenog horora i „očiglednog“ zla. Unholy Grail je priča o zlu koje je dobro ušuškano u najintimnije delove ličnosti i poznatog okruženja i koje ne mora da mnogo radi da bi ljude gurnulo na putanju sa koje nema povratka, pa je i crtež savršeno ugođen sa ovim sentimentom svojim vrlo pametno doziranim prikazivanjem „normalnih“ ljudi u vremenu koje postaje sve gore i gore. Maria Santaolalla je po profesiji turizmolog, jelte, ali, na našu i Džontrinu sreću, hleb zarađuje kolorisanjem stripova za američke izdavače i ako je niste već zapazili po blistavom radu na IDWovom Back to the Future ili Aftershockovom Fujitsu, Unholy Grail bi mogao da vas obori s nogu. Santaolalla nam servira bogat i intenzivan kolor koji ne samo da prirodno leži uz Mirkove detaljne ali pročišćene crteže već je i u ogromnoj meri zaslužan za pomenuti melanholični ton stripa koji svoju tragičku poentu nosi sa tihim dostojanstvom. Sve u svemu, vrlo pristojna ponuda od Aftershock Comics, Cullen Bunn sa uspelim narativnim eksperimentom i sigurna tri boda u gostima za Džontru i Santaolallu. Kako se ista ekipa okupila i za novi Aftershockov serijal – Brothers Dracul – čiji treći broj izlazi ovog tjedna, usudiću se da kažem da ga na neviđeno preporučujem.

O sledećem stripu smo već pričali pa ne bih mnogo da smaram, ali možda je znakovito videti da se radi o miniserijalu od pet epizoda koji je počeo sa izlaženjem još potkraj 2015. godine a koga sam tek ovih dana uspešno dočitao. U pitanju je The Goddamned Jasona Aarona i Rajka Miloševića Gere i brza pretraga p o ovom topiku podseća da su se i drug Neomeđeni i nikada prežaljeni drug Zosko prilično pozitivno izjasnili o njemu. Reda radi, valjalo bi da malo kontriram, ali neka bude jasno da moja kritika dolazi iz pozicije velike ljubavi.

Jer, valjda se zna da sam Aaronov i Gerin Scalped izuzetno volio i da sam spreman da ga, evo, danas, iz ove istorijske perspektive, možda proglasim i poslednjim velikim Vertigovim radom, tako da je ponovno ujedinjenje ove ekipe na Image Comicsu u meni, neiznenađujuće, izazvalo prilično solidno vlaženje.

I, The Goddamned nije loš strip, da tu ne bude zabune, ali jeste strip koji pokušava da se nametne na mišiće, računajući da osnovni koncept plus bučna realizacija mogu da zamažu kartonski tanke likove i vrlo izlizan zaplet do mere kada će čitalac završiti čitanje više zadovoljan nego nezadovoljan. I ja sam, sasvim sigurno, više zadovoljan nego nezadovoljan pošto The Goddamned isporučuje na nekoliko polja koja su meni značajna, ali nisam zadovoljen u toj meri da ne bih imao ozbiljne i legitimne zamerke.

The Goddamned je najavljivan kao „biblijski noar“ što je simpatična sintagmica, ali za potrebe još bližeg pojašnjenja recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom.

Što je sve, razumeću, u neku ruku i povod da se obe ruke podignu visoko u vazduh i uzvikne jedno oduševljeno „fak, jea“, ali sa druge strane, Aaron je autor koji je veoma sposoban da piše nijansirane, suptilne priče koje „dišu“ i kada nemaju puno teksta (pogotovo ako ima Geru na crtačkim dužnostima pa se mnogo toga može izraziti i bez reči) i svoje poente saopštavaju pažljivo, kroz podtekst, puštajući likove da rade, čak i kad rade suprotno od onog što pričaju. Naravno, kad istovremeno pišete pola Marvelove mesečne produkcije i imate još jedan tekući serijal na Imageu (na ovom topiku već hvaljeni Southern Bastards), razumljivo je da vam neće svaki rad biti taj neki suptilni i nijansirani strip, pa je The Goddamned upravo antiteza ovog pristupa, strip koji svoje poente ne čuva za podtekst nego ih, bogami, ispisuje u samom tekstu, fontom veličine 72 a onda ponavlja iz epizode u epizodu, za svaki slučaj, da ih neko, nedobog, ne propusti.

Već sam pominjao da je Aaron jedan od najreligioznijih autora u savremenom američkom stripu (a vi mislili G. Willow Wilson jer nema ni jedne njene slike na kojoj joj se vidi kosa na internetu? Jesam u pravu?) i da njegovi stripovi vrlo često preispituju odnos između Boga i njegovih vernih, na načine sasvim konzistentne sa činjenicom da je Aaron vaspitavan kao baptist koji je docnije u životu napustio veru, ali očigledno i dalje pokušava da razreši svoj stav ka Bogu. The Goddamned je smešten u vreme između izgona iz raja i velikog potopa i on nije toliko kritika starozavetnog Boga koliko jedan otvoreni obračun sa apsolutnim autoritetom oličenim u figuri tvorca koja je svojim kreacijama ponudila slobodu, ali uz uslove koji su je učinili, pa, tek – uslovnom slobodom, jelte. Aaron se ne bavi kasnijim razvojem hrišćanske misli i bogom ljubavi i praštanja oličenim u Hristu i njegov Bog ovde je nemi, odsutni otac koji pušta svoju decu da jedna drugoj rade najnezamislivije gadosti na Zemlji koja grca u nemaštini i – bukvalno – blatu i gomnima, sve u činu te neke vrhunski narcisoidne uvređenosti kakvu samo autoritet nenaviknut na to da ga iko ikada dovede u pitanje ume da ispolji.

I sad je to jedna zastrašujuća, nihilistička vizija kasnog neolita/ ranog gvozdenog doba u kome vlada isključivo zakon jačeg, u kome se otima, proždire, ubija i siluje, u kome caruju kanibalizam, ropstvo i lokalne siledžije kojima je mučenje oponenata najbliža stvar političkom stavu koju imaju a ovakvim svetom već duže od jednog i po milenijuma hoda prvi ubica, Kain, u potrazi za nekim ko bi mogao da ga ubije i time ga oslobodi mučenja na planeti na koju je – krivicom svojih roditelja – osuđen još pre nego što se rodio.

Dobra je to postavka i Kainova potraga za Nefilimima – potomstvom anđela i smrtnih ljudi – a za koje jedino veruje da ga mogu ubiti je solidan motiv koji kvalitetno opravdava izrazitu nezainteresovanost protagoniste za muke onih koje oko sebe sreće i strip uspeva da iskombinuje motive samurajskog filma i vesterna iz šezdeseth i sedamdesetih sa zapletom koji je predvidiv ali na onaj prijatan način tako da čitalac uglavnom zna šta će se desiti i može na miru da uživa u likovima i njihovim interakcijama.

No, kod likova Aaron zapravo najviše i zaškripi. „Noar“ svakako znači da ćemo imati posla sa predefinisanim kategorijama likova, i Aaron je suviše dobar zanatlija da ne bi svakom od njih dao i jasno definisane motivacije, ali ono što su mnogi zamerili stripu, a ja to shvatam, je ta ujednačenost prenaglašeno nihilističkog tona kojim svi pričaju.

Ovo je strip PREPUN psovanja ali kritika koju to treba da izazove ne tiče se zamerki na skarednost već mnogo više toga da Aaron kao da volumenom pokušava da zakloni nedostatak supstancijalnijih dijaloških razmena. Svi likovi jedni drugima jebu majku sve vreme, koristeći psovke koje su sasvim savremene po tonu, (a što je okej sa te neke žanrovske strane), i nedostatak kontrasta, odbijanje autora da makar zamisli postojanje zajednica koje su izgrađene na nečem drugom nego što je gola, neuvijena sila zaslužno je za taj neki osećaj jednodimenzionalnosti ovog stripa. Noje, koji je zapravo najzaslužniji za ekonomsko pustošenje okruženja jer koristi sve resurse da bi sagradio svoju (b)arku, služi kao primarni negativac ove priče – u odsustvu, jelte, Boga kao stvarnog final bossa koga Aaron verovatno čuva za eventualne nastavke – ima potencijal da bude nešto nijansiraniji kao lik, da prikaže nekakvu dilemu u tome da li sila, kolikogod nepravedna bila, u perspektivi vodi do neke društvene evolucije, ali Aaron se ovim naposletku ne bavi i samo ga predstavlja kao sadistu i religioznog zilota sa malko boljom administracijom.

Dakle, sa te strane strip ne zadovoljava do kraja jer se, kako rekosmo, ne bavi kritikom koliko se Aaron svađa sa sopstvenim (nominalno napuštenim) verskim osećanjima, ali ovo je svejedno sigurno vođena priča u kojoj imamo užasno blaziranog, ali opet dragog glavnog junaka i nekoliko preokreta u naoko sporednim pričama koji su emotivno intenzivni. Meni se ne dopada što Aaron sa ovim preokretima ide na najlakša, najmanje suptilna rešenja, insistirajući na nihilizmu i jednostavnim poentama („vidite kako su ljudi odvratna bića kad nema ko da ih pazi, VIDITE!!!“), ali ima tu određene efektnosti.

Gerin crtež je, naravno, vema zaslužan za najveći deo efektnosti koju The Goddamned postiže, mislim, on i kad crta lepe ljude to uvek bude malko mračno, a strip u kome sve treba da bude groteskno izopačeno, zlo i nasilno je strip u kome on blista. Ugaženo blato, logori okruženi naoštrenim koljem (na neko od njih su nataknute i glave), obroci koji se velikim delom sastoje od kostiju – sve ovo su elementi sveta koji je beznadežno zaronjen u kal Božijeg prezira i Gera nam ga maestralno dočarava i pre nego što krenu (brojne) akcione scene u kojima se oštrim sečivima probadaju grkljani, sekirama seku udovi i čekićima razbijaju glave. Ovo je mračan strip pa je i Gerin crtež debelo istuširan a kolorna paleta koju koristi Giulia Brusco je još tamnija od onog što je iskusna koloristkinja radila na Scalped. Rezultat je da ovo nije vizuelno „lep“ strip već baš onako gadan i opak strip kakav mu je i scenario.

Pa, kome sve to zvuči dobro, obradovaće ga da zna da je drugi tom u pripremi i da se ista ekipa okupila oko njega. Čekaćemo!

U međuvremenu, pročitao sam i svih osamnaest brojeva serijala Unfollow koji je za Vertigo izlazio od pozne 2015. godine pa do polovine prošle i, kako Vertigo trenutno prolazi kroz ozbiljne kadrovske i konceptualne promene, sa planom da se zaistinski relansira na jesen sa novih sedam serijala, moram da kažem da je Unfollow na mene delovao kao dostojan ispraćaj „starog“ Vertiga u istoriju. Mnogo dostojniji nego što sam se nadao.

Jer, kako sam već mnogo puta i ovde pominjao, Vertigo je poslednjih godina definitivno izgubio identitet, a pomalo i kompas. I ovde je u velikoj meri problem ležao na urednicima koji verovatno nisu imali ni  budžete ni jasne kreativne smernice od strane izdavača pa se najmanje pet poslednjih godina ovaj nekada vodeći imprint za stripove namenjene „zrelijoj“ publici sveo na „objavićemo štagod da Image nije imao vremena ili volje da objavi“.

Mislim, sad to zvuči odvratno cinično, evo, izvinjavam se, ali nikako nisam prvi (pa čak ni prvi na ovom topiku) koji je izrekao to da je Image danas ono što je Vertigo po prirodi stvari bio prvih deset-petnaest godina: mesto da kreatori budu kreativni onako kako ne mogu kad rade superherojske stripove ali i mesto na kome im uredničko-izdavački aparat ozbiljne firme pruža podršku o kakvoj ne bi mogli da sanjaju u „nezavisnijem“ krilu industrije. Naravno, objavljuje Image i svu silu slabih, loše uređenih stripova, ali imaju dovoljno toga čime se mogu podičiti kako se njihova vodeća pozicija ne bi dovodila u pitanje.

A Vertigo? Kod njih je situacija praktično obrnuta, sa tek retkim primerima stripova istinski vrednih pažnje u bujici radova koji drže određeni tehnički nivo ali vidno pate od pomanjkanja identiteta i jasne svrhe. Ponovo, skloniji sam da ovde gunđam na urednički rad nego da se obrušim na same autore jer mnogi Vertigo stripovi koje sam poslednjih godina čitao pokazivali su slične simptome i delovali kao da je autor doneo pič, a urednik mu pustio da se s njim snalazi kako ume, bez kreativnih sugestija i podrške, pa su finalni produkti bili mlaki stripovi zasnovani na zanimljivim ali nedostatno razrađenim idejama.

E, zato – Unfollow. Kada sam video da je ovde urednica bila Ellie Pyle, žena koja je urednički zanat pekla pored Stephena Wackera na Amazing Spider-manu, zainteresovano sam podigao obrvu i zapitao se da li je njen no-nonsense pristup pomogao da se ovaj serijal izdvoji iz Vertigo proseka. I, znate šta, čini se da jeste.

Velšanin Rob Williams je veoma iskusan scenarista koji je posle brojnih radova za ostrvski 2000 AD i strpljiv rovovski rat u Marvelu na raznoraznim sporednim miniserijalima i one-shotovima, konačno na američko tržište stao sa obe noge pre par godina, i to u DC-ju. Već smo na ovom topiku pohvalili njegov Martian Manhunter i Suicide Squad, a Unfollow je njegov autorski rad sa (najvećim delom) crtačem Mikeom Dowlingom kojim se prikazuje i kao vrlo potentan autor spreman da piše i za tu neku snobovsku publiku kojoj su superherojski stripovi i Judge Dredd suviše detinjasti.

Već po imenu se, jelte, naslućuje da je Unfollow rad koji se bavi analiziranjem fenomena društvenih mreža izniklih oko internet-tehnologije u poslednjih deceniju i kusur, a Williams postiže iznenađujuće efektan rani gol time što svoj strip osmišljava kao kombinaciju visokotehnološkog trilera i socijalnog eksperimenta, pa je tako blurb „Social Network meets Battle Royale“ zapravo vrlo dobar sažetak atraktivnosti Unfollow.

Unfollow je, reći ćemo pošto je ovo ipak forum posvećen fantastici, i neka vrsta „meke“ naučne fantastike ili, čak, ako hoćete, vrlo meke alternativne istorije jer se dešava u svetu koji je praktično isti kao naš sa sve Kanyem Westom koji trenduje na društvenim mrežama, jedino što je glavna društvena mreža na internetu „Headspace“. Njegov osnivač, Larry Ferrell je klasičan Silicon Valley skorojević – autistični tehnološki obrazovani klinac koji je preko noći zaradio milijarde jer ga je usralo da nabode disruptivnu tehnologiju koju je prihvatila kritična većina potrošača i koji sada, kad je na vrhu sveta, počinje da propituje egzistencijalne postulate ljudskosti i želi da pronikne u nutrinu ljudske duše.

Da bi priča bila zanimljivija, a Williams je vrlo vešt u ovome, Ferrell umire od raka i rešava da ostavi čitavo svoje bogatstvo (od preko osamnaest milijardi dolara) ravnomerno raspoređeno među 140 nasumično izabranih korisnika njegove aplikacije za mobilne telefone. No da bi eksperiment imao ekstra-kik: ukoliko iko od srećnih dobitnika premine – ili pogine – njegov deo se dalje raspoređuje na sve preživele, uvećavajući tako svačiju dobit.

I ovo su osnove za uzbudljiv triler u kome se ljudska priroda istražuje kroz praćenje nekoliko likova sa liste od (inicijalnih) 140 osoba a radnja postaje sve bizarnije zaoštrena kako se broj živih dobitnika smanjuje. Battle Royale kao zaplet je nešto što vezujemo za istoimenu mangu (mada je danas to i osnova najpopularnijeg podžanra video-igara na zapadu) i Unfollow postiže dosta kilometraže iz ovakve svoje postavke.

Naravno, postavka je ipak samo polazište i Unfollow je, takođe, dobar strip jer uspeva da nam proda nekoliko interesantnih likova čije priče paralelno pratimo kroz sve opasniju i krvaviju naraciju. Kako je aplikacija dobitnike birala nasumično tako i mi gledamo kako se sa celim zapletom nose sitni kriminalci iz geta, bogate naslednice loših roditelja koje su se u nastupu prkosa odrekle bogatstva, nagrađivani autori bestselera, religiozni fanatici… Unfollow ove likove povezuje, daje im konfuznu situaciju u kojoj se nalaze, ali i uspeva da im podari dovoljno jasne motivacije da rade to što rade kako bi strip u svakom momentu imao razumljiv smer u kome se kreće i tu neku inerciju logike koja ga nosi, bez obzira što većina likova nije ni logična, a bogami ni racionalna.

Što je opet, sasvim u skladu sa idejom da društvene mreže mnogi danas implicitno tretiraju kao RPG, igru u kojoj igrate fiktivnu ulogu, i ne povezuju ih intuitivno sa svojim „pravim“ životom, pa je tako i ponašanje likova koji su eksplicitno postavljeni u igru – doduše sa pravim ulozima – prihvatljivo i interesantno za praćenje. Williams eksperimentiše sa reakcijama svojih likova, pokazuje ih kako rade i nelogične, protivrečne stvari, kako nalaze rešenja koja su iznenađujuća i za njih same (jedan od njih kreira i novu religiju koja do treće trećine stripa pokorava i nekoliko država), sve u tom nekom čvorištu bazičnih ljudskih instinkta i hiperubrzane trke za preživljavanje koju teraju ogromna novčana sredstva i dobrovoljni panoptikon društvenih mreža.

Williams je i vrlo dobar u tranzicijama, puštajući „oko kamere“ da u oportunim trenucima prelazi bez napora na sasvim drugu stranu sveta prateći svoje protagoniste u skokovima i kroz značajne, dramatične scene, a blagi začin svemu daje odmereno dozirana komponenta psihodeličnog i okultnog koja strip ne odvlači u smeru „prave“ fantastike ali mu dodaje taj element opasnosti podsećajući da se pravila menjaju u hodu i da niko ne treba da misli da ih do kraja razume.

Unfollow je dakle prilično dobar ali ima barem dve stvari na koje treba upozoriti. Jedna je možda manje značajna i tiče se klišeizirane karakterizacije ruskih kriminalaca koji zauzimaju jedan deo kasta. Mislim, Williams i njih solidno zabavno piše i imaju oni neke svoje nijanse, ali je za osnovu uzet taj neki praktično rasistički stereotip o Rusima/ istočnjacima pa ovo napominjem jer bi nekog osetljivog svaako moglo da nažulja. Druga stvar je da je ovo strip koji je delovao kao da će mu trebati barem pedesetak epizoda da odradi sve svoje poente ali da se završio sa osamnaestom. I kraj je zadovoljavajući i prirodan koliko je to potrebno, sa prostom ali snažnom poentom kojom se upisuje u svest čitaoca, ali ovde treba imati na umu da je Williams i u intervjuima naglašavao koliko je značajno imati pripremljen kraj i pre nego što do njega stignete, pa mi to sugeriše da je Unfollow kao, recimo, Outlaw Nation početkom stoleća, još jedan od onih Vertigo serijala koji su imali mnogo veće ambicije nego što im je prodaja dopustila da ih realizuju. Opet, ovde treba pohvaliti Vertigo što se do kraja serijala uopšte stiglo, ali svakako se primećuje da postoje određeni skokovi u vremenu i razvoj likova koji se događa u elipsi, da se priče nekih od likova završavaju bez eksplicitnih zaključaka itd. Ovo jeste realnost strip-industrije, naravno, ali vredi napomenuti jer se radi o inače veoma elegantnom i pametnom stripu koji deluje kao da nije razvio svoj puni potencijal.

Mike Dowling je izvrstan crtač sa bogatim 2000 AD iskustvom ali i radom za Titan Comics. Unfollow ga prikazuje kao veoma izgrađenog pripovedača koji ume da dinamizuje mirne scene i isporuči ikoničke slike koje bi praktično mogle da budu posteri a da to ne naruši tempo pripovedanja. Dowling radi i vrlo dobru karakterizaciju a u armiji pomoćnih crtača koji rade po neku epizodu, za jednu se pojavljuje i Gera i, pa… ovo svakako treba da pročitate. Ellie Pyle je posle svega otišla u Riot Games jer su, čini se sve pare na svetu trenutno usmerene na League of Legends, a Vertigo, rekosmo već, ove godine treba da dobije novi identitet i smisao. Da li će novih sedam serijala koji kreću s jeseni povratiti stari sjaj ovom imprintu? To ne umem da kažem – neki od autora su sjajni, neki tek treba da se dokažu, ali Vertigo danas ima konkurenciju i u kući od strane nekoliko drugih linija, uključujući Young Animal, ali i, ironično – sam Sandman Universe. Pa ćemo videti kako će izgledati „borba“ Vertiga protiv čoveka i stripa koji je Vertigu praktično napravio. Poslednji put kada je Vertigo delovao kao da ima jasnu viziju bilo je u vreme Vertigo Crime inicijative, ali treba biti optimista. Unfollow mi je ulio dašak optimizma i podsetio na šta sve to može da liči kada svako radi svoj posao, pa ga od sveg srca preporučujem.

Konačno, recimo reč-dve o serijalu koji izlazi već pola decenije a za koga se ja stalno nekako nadam da će mi dati „prirodan“ šlagvort da ga ovde obradim. To se, naravno, ne dešava, pa onda, evo, posle tridesetsedme epizode koja je izašla pre nekoliko nedelja, da se bez posebnog povoda osvrnemo na Imageov strip pod naslovom East of West.

East of West je, naravno, glavni posao kojim se Jonathan Hickman bavi nakon svog odlaska iz Marvela, započet još dok je tamo bio glavni arhitekta Marvelove najveće kreativne tranzicije  u poslednjoj deceniji, i trenutno je to najdugovečniji serijal koga je scenarista uradio za Image. Na drugom mestu je polukomični The Manhattan Projects koji je stao negde u 2016. godini a pored East of West trenutno Hickman za Image radi i još dva serijala (The Dying and the Dead i Black Monday Murders) i ako ste Hickmanov ljubitelj, sigurno ste se naučili drevnoj disciplini beskrajnog strpljenja.

Jer, mislim, kao i East of West, ni jedan od ovih serijala ne izlazi ni u čemu što bi se makar približno dalo nazvati mesečnim tempom, ali kod East of West je ovaj problem možda najvidljiviji jer on ima najdužu, najkompleksniju priču od svih. Priču kojoj se za sada kraj ne nazire, a početak je već podaleko u našoj kolektivnoj prošlosti pa kad se na to još doda da East of West nema distinktne „priče“ niti narativne lukove može da se kaže da je ovo jedan od retkih primera „pravog“ grafičkog romana, dakle, jedne priče sa mnogo rukavaca ali ne segmentirane u prirodne celine, te da je to jedna od velikih prednosti East of West, ako strip posmatramo iz neke istorijske perspektive.

Ali, razume se, i jedna od njegovih najgrđih mana ako ga čitate ovde i sada, čekajući svaku narednu epizodu ko ozebo sunce. East of West je strip sa gomilom interesantnih, ikoničkih likova koji tokom radnje prolaze kroz dramatične, značajne promene i strip sa komplikovanim zapletom zasnovanim delom na alternativnoj istoriji, delom na mitologiji, delom na eshatološkom proročanstvu, ali kada epizode dolaze u ovako nepravilnim vremenskim razmacima skoro da ste u napasti da svaki put čitate sve od početka da biste bili sasvim u toku sa radnjom.

Dobra vest je da je ovo strip koji se teško prepričava ali se lako čita. Hickman je pošteno zakomplikovao radnju i odnose među likovima, a u srž priče utkao vrtoglavu ambiciju da se bavi i starim i novim mitovima u isto vreme, sve to kombinujući sa smelim naučnofantastičnim motivima, ali je na nivou pripovedanja ovo iznenađujuće pitak strip. Vidi se tu jedna iskusna ruka čoveka koji se tesao pisanjem miliona slova pod raznim urednicima pa ma koliko da je East of West prosto drzak sa svojim političkim, religijskim, mističkim i drugim konceptima, ni u jednom trenutku nemate osećaj da je strip opterećen ekspozicijom ili da nacrtane table grcaju pod teretom previše teksta. I ovo je velika stvar, pogotovo za strip gde praktično ne postoje „normalni“ likovi već je svako po nečemu poseban i unikatan.

Ovde je Hickman, mislim, dobro prepoznao sopstvena ograničenja i sopstvene jake strane. Njegovi stari stripovi su pokazali da je on mnogo više čovek ideja i koncepata nego čovek emocija i suptilne karakterizacije te da najbolje funkcioniše kad stavlja likove sa jasnim, jako istesanim simbolikama u divlje inventivne zaplete (pročitajte njegov Ultimates, recimo). Otud je East of West ispunjen ikoničkim likovima koji se perfektno uklapaju u zaplet zasnovan na religijskom proročanstvu o apokalipsi i niko od njih nema „normalan“ život sa nama bliskim problemima. Deluje kao nešto sa čime je teško identifikovati se ali Hickman je zaista perfektan u tome kako uparuje ikoničnost likova sa njihovim funkcijama u svetu koji je i sam prožet simbolikom pa se ovde uopšte ne naleće na inače uobičajen problem da sebe posle trista pročitanih strana uhvatite kako vas apsolutno boli dupe i za svet koji ne deluje „stvarno“ i za likove koji uopšte nemaju ljudske motivacije i emocije nego samo deklamuju „značajne“ monologe.

Hickman se trudi da likove motiviše i običnim ljudskim idejama i emocijama – jednog od glavnih likova isprva kroz radnju goni želja da osveti ženu i sina sasvim eksplicitno prepisana iz italijanskih vesterna od pre pola veka – ali mu je sada već valjda jasno da on tim stvarima ne rukuje savršeno, pa uspeva da onda svaki put kada se pojave „normalne“ emocije, podseti da su ovo ipak prevashodno figure na tabli gde se igra partija čiji je ulog sudbina čitavog sveta, predviđena apokaliptičnim proročanstvom i da je svačija prevashodna motivacija upravo da se na neki način postavi prema kraju sveta koji, reklo bi se neumitno dolazi. A kako pričamo o moćnim ljudima – ratnicima, lovcima, političarima, misticima – i njihovo postavljanje naspram ovog koncepta ima reperkusije koji odjekuju po čitavom svetu.

Svet je, takođe, lik za sebe jer Hickman u činu nezauzdane naučnofantastične kreacije nudi alternativnu istoriju u kojoj se američki građanski rat nikada nije završio, onda je početkom dvadesetog veka na Zemlju zviznula kometa koja je malko poremetila dalji tehnološki i društveni razvoj i onda, polovinom dvadesetprvog veka na mestu gde bi danas bile Sjedinjene američke države imamo sedam država sa različitim nacionalnim sastavom i društvenim uređenjima koje povezuju ratovi, ekonomska međuzavisnost i religija. Na sve to, Zemljom hodaju i tri jahača apokalipse – tako je, tri, plus hodaju umesto da jašu, a čevtri među njima je, hajde da kažemo, napustio svoje radno mesto i „gone native“ i danas je zainteresovan za zaustavljanje kraja sveta mnogo više nego za njegovo izvođenje.

East of West je, dakle, delom Zelaznijev Gospodar svetlosti, delom futuristički špageti-vestern, delom samurajski strip na američkom kontinentu, delom bogami i Mebijus i ovo je jedan od najinventivnijih, najkreativnijih serijala koji u Americi u ovom trenutk izlaze. Hickman uspeva – ne znam da objasnim kako – da stalno uvodi nove apsurdno ambiciozne ideje i koncepte, nadograđuje ih na već opasno komplikovan model sveta sa kojim je krenuo, da skreće i u čistu mitološku fantastiku i u ratni strip, sajberpank i socijalnu fantastiku, da proširuje mističke i religijske ideje naizgled kada mu se ćefne, a da ništa od toga ne deluje suvišno, da nema redundantnih motiva koji su tu samo zarad malo farbanja, već da za sve imate utisak da je važno i da će se do kraja priče realizovati u fulu.

S druge strane, cena svog tog izobilja dobro plasiranih ideja je da nemate pojma kuda strip ide, niti ikakav osećaj o tome jesmo li na kulminaciji, ili u preokretu, ili, a što je posebno zastrašujuća ideja, možda još uvek, posle pet godina, čitamo uvod iza koga će glavna radnja tek uslediti. East of West svojim odbijanjem da odvoji radnju u distinktne priče – kako je to standard u tekućim serijalima već decenijama – zaista ostavlja utisak „romana“ ali s druge strane i ostavlja utisak da bi redosled pripovedanja mogao maltene biti i bilo koji drugi. Hoću da kažem, često se dešava da scene samo hronološki slede jedna iza druge, bez jasne kauzalne povezanosti i to povremeno pravi problem jer imate utisak da je SVE podjednako značajno i da SVE morate u isto vreme držati u glavi kako biste bili spremni za pančlajn koji može da dođe i davdeset epizoda kasnije i potpuno ćete ga propustiti ako niste odradili domaći.

To je ujedno i najgora stvar koju mogu da kažem za East of West pa, pod uslovom da ovo jednom actually stigne do kraja i da čovek može da sedne da ga čita u neprekinutom kontinuitetu od početka do kraja, a tu će ta lakoća čitanja koju gore pominjem biti velika prednost, može da se ispostavi da ovo nije nikakav problem. Što znači da imamo posla sa stvarno dobrim stripom.

Još više jer je crtež Nicka Dragotte FENOMENALAN. Dragotta je odradio nezamislivo veliku gomilu superherojskih radova i za Marvel i za DC tokom svoje duge karijere ali mislim da je tek sa East of West zaista dobio priliku da pokaže koliko je svestran i koliko karaktera ume da unese u crtež. East of West je strip koji ima distinktnost sveta i njegovih raznih kutaka koju valja izraziti posebnim tonom, arhitekturom, dizajnom, a Dragotta ovde blista dodirujući u pojedinim momentima i genij jednog Mebijusa. S druge strane, akcija – a ima je dosta, nije ovo strip u kome se samo verglaju monolozi – je kad je to ptrebno ubitačno visceralna sa praktično manga energijom koja šiba sa stranica, a onda kada je TO potrebno, dobijamo pun kinematski tretman sa maltene slow motion detaljisanjem kakvo biste očekivali od nekakvog adepta Geofa Darrowa. A onda, s druge strane, to kako Dragotta ovaploćuje tu ikoničnost kojom likovi moraju da zrače – to je pravo majstorstvo, od mršavog, belog revolveraša, preko Indijanca koji je istovremeno vuk, pa do strelca koji pogađa svoje mete sa više desetina kilometara, Dragotta kreira likove koji svi redom mogu da idu na poster, a onda ih bez napora animira i daje im da nose čitave spektre emocija kakve skoro da nismo očekivali od Hickmanovog stripa. Pa onda, životinje, vozila (i njihova kombinacija), pa onda demoni i čudovišta, pa urbani krajolici, pa puške, oklopi, kompjuteri. Možda najznačajnije, East of West je strip koji uprkos superozbiljnom, pretencioznom zapletu ima dovoljno svesti da se povremeno samoolakša dobro odmerenim humorom a ovde je Dragottin crtež jednako potentno oruđe kao i Hickmanovi iznenađujuće efikasni dijalozi.

Sve u svemu, East of West je jedan od najboljih primera kuda savremeni američki strip može da se zaputi kada se steknu uslovi: pedigrirani autori plus etabliran izdavač koji veruje u kreativnu slobodu, plus publika koja mu je verna i kada postaje jasno da je praćenje East of West dugoročan ulog čija će isplata doći tek posle mnogo, mnogo godina. Nije ovo strip koji ćete uzeti u ruke da se malo razonodite, jer, da budemo realni, ništa vam neće biti jasno ako ne krenete od početka, ali on istrajnoj publici nudi sa svakim brojem pitak i agresivno kreativan sadržaj. Ne znamo kuda sve to na kraju treba da stigne, ali za sada je vožnja više nego zanimljiva.