ImprovE 2.6, Kuća Kralja Petra I – Kulturni centar Majdan, 15. Jun 2013.

 

Hiperakcelerirani tempo mog uzbuđenjima ispunjenog rokenrol života povremeno znači i da u nekim stvarima nemam vremena da potpuno uživam jer istovremeno treba da se posvetim i nekim drugim stvarima (i u njima takođe uživam). Mislim, jasno je da je to „problem“ samo u nekom zbilja slobodnom tumačenju značenja ovog pojma, ali svejedno, danas je ovo pravilo značilo da, recimo, nisam imao dovoljno vremena da se nauživam u najnovijem izdanju ImprovE inicijative.

   vlcsnap-2013-06-15-19h22m17s118 

Zapravo, dok ovo kucam, ImprovE 2.6 još uvek traje i trajaće još par sati, tako da se moji utisci bave samo otprilike četvrtinom današnjeg programa. Ako požurite, skoro sigurno ćete stići na završetak. A vredelo bi.

 

Za razliku od dosadašnjih ImprovE večeri koje su bile posvećene „klasičnijoj“ slobodnoj improvizaciji, današnji je hepening razbucao ionako labave hijerarhijske strukture i postavke i mada sam isprva bio po malo skeptičan spram toga kako se u ovom gradu na brdovitom Balkanu može organizovati muzički događaj ove vrste, kada su se stvari pokrenule, mislim da je lako dostignuta većina ciljeva koje su ImprovE pregaoci sebi danas postavili.

 U osnovi današnjeg događaja – koji koncertom ne mogu nazvati jer on niti je imao pretenzije da to bude, niti je imao osnovne prerogative za tako nešto (binu, ozvučenje, publiku) – stoji filozofija La Monte Younga, jednog od najvažnijih kompozitora muzike dvadesetog veka, čoveka koga ne samo rutinski prepoznajemo kao oca minimalističke muzike, već i nekoga ko je svojim interesovanjima za neevropske muzičke tradicije (pre svega indijsku) u zapadnu muzku uneo revolucionarne promene. Pre svega na nivou štimovanja i definisanja harmonije i tonalnosti, naravno, ali zatim i u okvirima same forme kompozicija. La Monte Young je jedan od onih kompozitora čiji je cilj uvek bio da se muzika, ma koliko njena pozadina cerebralna bila, otrgne medveđem zagrljaju akademije i prožme se sa životom koji nema mnogo zajedničkog sa artificijelnim ograničenjima i pravilima do sada važeće muzičke teorije. Izuzetno dugačka trajanja njegovih kompozicija, dinamička ujednačenost, statičnost, akcentuiranje „pravih“ harmonskih rešenja, sve ovo je bilo deo Youngovog nastojanja da muziku dovede u sklad sa ostatkom čovekovog okruženja, da je učini, ako tako smem da kažem, prirodnom, da, sledeći pitagorejska učenja, pronađe harmoniju kosmosa koju će onda čovek moći da koristi na polzu drugih, ne samo zvučnih harmonija.

 

Naravno da je čak i među sledbenicima povremeno bilo sumnje pa i otvorenih protesta protiv Youngovih načela – Tony Conrad je snimio i album pod nazivom Slapping Pythagoras gde je objasnio svoje probleme sa pitagorejskim pristupom harmoniji – ali nema sumnje da je muzika koja ostaje iza Younga obeležila svoje vreme, promenila način na koji slušamo (i stvaramo) muziku i da će, s obzirom da su neke od njegovih (i pod njegovim uticajem pravljenih) kompozicija i instalacija dizajnirane da traju decenijama i vekovima, nadamo se obeležavati i ostatak ljudske istorije.

 vlcsnap-2013-06-15-19h22m24s199

Elem, Igor Čubrilović je za danas na sebe preuzeo ulogu usmerivača muzike koja je u veoma prijatnom ambijentu kuće Kralja Petra Prvog na rodnom nam Senjaku trebalo da traži kosmičku harmoniju i, zadovoljan sam da izvestim, barem u ovih sat vremena koje sam tamo proveo, bila na veoma dobrom putu da je nađe.

 

Instruirani da donesu adekvatne instrumente, muzičari su se slobodno prijavljivali da učestvuju u izvođenju ove muzike i rasporedili se po lepom, velikom dvorištu ovog zdanja, premašujući višestruko broj pripadnika „publike“, dakle ljudi koji nisu došli da na bilo koji način ovde sviraju. Ovo je, u teoriji hendikep za ovaj događaj jer muzika koju niko ne čuje sigurno ne može sama da dovede kosmos u harmoniju, no, barem mojim ušima, dakle ušima posve nepristrasnog slušaoca (i posmatrača), sve je to imalo puno smisla kada je sa svirkom započeto.

 vlcsnap-2013-06-15-19h22m54s244

Zamišljeno kao ni koncert ni predstava ni instalacija, ovo danas je na kraju ispalo jedan veoma prijatan piknik među prijateljskim ljudima od kojih neki drže instrumente i puštaju iz njih dugčake tonove onako kako im je prepisao Igor Čubrilović. Razbacani po travnjaku, sedeći na stolicama ili šetajući se po dvorištu, muzičari su svi dosledno pratili pravila kompozicije, proizvodeći jedan, neću da preteram ako kažem čudesan splet zvukova koji ne samo da nisu bili ugrožavani idejom da oko tih zvukova ljudi pričaju, deca trčkaraju, i prolaznici zapitkuju, nego je ovaj socijalni žamor zapravo pojačao ceo doživljaj. Sigurno je da bih u ovoj umirujućoj, harmoničnoj muzici uživao i da sam je slušao mirno sedeći i zatvorenih očiju obraćajući pažnju na svaki molekul zvuka u sobi, ali je upravo njeno smeštanje u jedan relaksiran socijalni kontekst koji podstiče kretanje donelo tu komponentu harmonije koja nadilazi pitagorejske ideje o tonalnosti zasnovanoj na matematičkim pravilnostima.

 

Ali na njima svakako počiva. Ova muzika je od „klasičnog“ La Monte Younga odstupila tek utoliko što je po volumenu podešena tako da se ne čuju svi zvuci sa bilo kog mesta na kome biste mogli da se zateknete u dvorištu (Young načelno voli veoma glasne zvuke), ali je ovo upravo podstaklo kretanje kroz prostor, remiksovanje kompozicije okretanjem glave i hodanjem, pronalaženje novih harmonskih intervala tako što ćete proći pored ionako šetajućeg saksofoniste, upariti ga na kratko sa violončelistom, osmehnuti se detetu koje svira harmonijum, slušati telefone Igora Čubrilovića i Igora Štanglickog ostavljene na različitim mestima u bašti da drže jedan ton dok ih baterije ne izdaju, snimiti Milanu Zarić kako trči sa sintisajzerom na baterije, gledati momka koji svira melodiku, završiti pred Čubrilovićevom gitarom koja sama za sebe peva uz Ebow…

 vlcsnap-2013-06-15-19h23m00s49

Umeren volumen je dakle ono što podstiče inicijativu od strane slušoca, a Younguova/ pitagorejska ideja o pravilnoj intonaciji tom slušaocu donosi uistinu blagosloven spokoj slušanja harmonije koja, koliko god puta da smo je čuli (a čuli smo je, Young je svoj revolucionarni „Dobro naštimovani klavir“ napisao pre skoro pedeset godina) uvek zvuči sveže, životno, ispravno. Nije se sa matematikom nikada bilo šaliti i Tony Conrad, koliko god da je dobre muzike napravio, možda je i malo preterao u svojim napadima na pitagorejstvo.

 

Da čak i u danu kada se Jelena Karleuša sprema da svojim divstvom pokori Beograd možemo da čujemo ovako gracilnu i ispravnu muziku, na lepom mestu, iz ruku i usta ljudi koji veruju u harmoničnost egzistencije zasnovane na pravilnoj raspodeli pre svega frekvencija a možda i ponečeg drugog je lepa stvar. Da tu muziku možemo da čujemo ne samo na ovoj planeti već usred ovog grada je veoma važna stvar. Ako požurite, stići ćete da čujete kraj.

ImprovE 2.5: New York VS. Belgrade, Ustanova Kulture Parobrod, 15. Maj 2013.

 

Večerašnje izdanje ImprovE-a može da se pohvali sa najmanje dve stvari. Prva je da su u njemu učešća uzele neke istinske zvezde improvizovane muzike i – uopšte – avangarde poslednje tri ili četiri decenije. Međutim, druga, a važnija je ta da zvezde niti su ukrale šou, niti su susret sa lokalnom improv gerilom doživele kao neprijatnu dužnost koju valja odraditi kao kakvu nametljivu šiparicu, da se zadovolji domaćin, pružajući samo solidno glumljeni faksimil nekakve interakcije i zajedničke muzičke vizije. Naprotiv, ovo veče je bilo vrlo uspelo u tome što su domaće snage i cenjeni Amerikanci (uključujći Chrisa Cutlera za koga sam u Subotu, od Bojana Đorđevića saznao da je rođen u Vašingtonu i ima američki pasoš!!!!) zbilja došli do one tačke prožimanja u kojoj se gube lične istorije i afiniteti i muzika se pretvara u fluidni, amorfni ali dostojanstveni amalgam zvuka, tišina, ideja i blagoslovenog bezumlja.

 

Naravno, Annie Gosfield (intervju koji je sa njom uradila Zorica Kojić možete naći ovde) je svoj trio u Beograd dovela prevashodno kako bi sutrašnjim nastupom odradili najavni koncert za ovogodišnje izdanje, osamnaesto po redu, Ring Ring festivala, no, u prirodi muzičara koji se bave improvizovanom muzikom je da se rado odazivaju na nenajavljene pozive, rado izlaze na neplanirane nastupe i stupaju u ring (ring) i ful kontakt sa ljudima koje nikada pre toga nisu ni videli, a nekmoli sa njima svirali. Tako je bilo i večeras, radostan sam da izvestim, na priličnu polzu i muzičara i publike.

 

Odabrani prostor Ustanove Kulture Parobrod je svakako bio inspirisana ideja, uzevši u obzir da ipak pričamo o jednom solidno uređenom stanu u kome nikakav pravi koncert ne bi imao smisla. Konfiguracija soba, da ne pominjem akustika izlomljenih uglova i manje-više golih zidova su prilična garancija da ovde ništa sem nekakve poštene anarhije ne bi umelo da se snađe. Dakle, ostaju vam ili pank koncerti na kojima se ne zna gde je bina a gde publika, gde svi skaču jedni drugima na glavu i deru se ko nenormalni, ili, pak, improv koncerti na kojima se ne zna gde je bina a gde publika, gde svi sede na jastucima na patosu i čačkaju svoje smartfounove, dok se preko njihovih glava muzičari dobacuju tuđinskim harmonijama i sitnim perkusijama.

 

Ali dobar je to seting. Muzičari su se za ovu priliku rasporedili u krug, načelno gledajući jedni druge u lice ali u stvarnosti tako da svako ima svoju autonomnu zonu unutar koje može da odabere i da ne sluša ostale, pa čak i da svira za svoju dušu ako poželi (i ako je ima), a publika je – barem jedan njen deo, bila raspoređena po velikim jastucima u centru kruga, valjajući se tamo u udobnosti, dok smo mi ostali stajali u dovratcima i podupirali leđima zidove. Od svakoga prema mogućnosti, svakome prema potrebama, rekli bi naši stari.

 

Ne znam koliko će se sve to videti na snimcima koje moj telefon tradicionalno loše pravi, barem što se tiče vizuelne komponente snimaka, pa se nadam da će Ivana Čutura svoje fotografije sutra publikovati negde – na Jazzinu na primer – da bi se lepo osmotrilo kako je ovo pravi raspored za jedan koncert koji ionako programski ide na to da poništi ikakve zamišljene hijerarhije među muzičarima, pobriše kilometraže koje su pređene, filozofske sisteme koji su građeni i usavršavani decenijama i pruži priliku ljudima koji se ne znaju da zajednički stvore smislen zvuk.

 

I stvorili su ga. Zbilja jesu.

 

Naravno, Amerikanci su ovde došli sa oreolom priličnih zvezda. Roger Kleier je poznat po svom dosta složenom muzičkom pedigreu u kome se mešaju studije savremene kompozicije, posvećenost improvizaciji ali i velika naklonost bluzu i kantriju, dok je Chris Cutler čovek koga ne treba posebno predstavljati – jedan od patrijarha evropske avangarde, čovek uz koga se vezuju termini poput Henry Cow, Pere Ubu, Cassiber, Art Bears, Rock in Opposition, ReR Megacorp… uostalom, ako vas ne mrzi, na Jazzinu ima ekskluzivan intervju sa čovekom, pa pročitajte.

 

ImprovE ekipa je ovde nastupila u nešto drugačijem sastavu u odnosu na prošli put. Svetlana Maraš je raspoređena u publiku, nesumnjivo da odande radi nešto zastrašujuće u pripremi za svoj nastup na Ring Ringu kroz par nedelja, a njeno mesto pred publikom zauzeo je Woo. Igor Čubrilović je zauzeo busiju iza miksete, Igor Štanglicki se držao svog vernog laptopa, a Milana Zarić se za ovu priliku vratila svom matičnom instrumentu – harfi.

 

I time je sebi, dalo se pomisliti, možda učinila i pomalo medveđu uslugu. U setu instrumenata gde gotovo svi mogu da održavaju dugačke neprekinute zvuke (čak i bubnjar, ako koristi gudalo), instrument poput harfe, em tih, em bez velikih rezonatorskih kapaciteta je delovao malo rizično.

 

Zaista, dobar deo prvog seta se i bavio dronovima i dugačkim tonovima. Chris Cutler je, čak, posle relativno kratkog freetime pasaža u kome je isprobavao vodu i proveravao je li neko voljan da se sa njim dobacuje, zaključio da se večeras igra više na gledanje i čekanje onog drugog da prvi trepne pa je, ponevši par činela, odjurio do koncertnog klavira u dnu sobe i tamo rovario (protiv države i sistema) po njegovoj utrobi. Kompjuteri Štanglickog i Gosfieldove su davali generalnu atmosferu dok su gitaristi prihvatali ideju amorfne, na sve strane usmerene ali ne i agresivne buke. U ovom okruženju, harfa naprosto nije imala previše prostora da prodiše i Zarićeva je posezala za raznim proširenim tehnikama kako bi smisleno doprinela kolektivnom zvuku. Bilo je tu dobrih momenata, kako diskretnih pregršti nota u pravim trenucima, tako i korišćenja tela harfe kao perkusionističkog instrumenta. No, stoji da ovaj prvi set definitivno nije bio naklonjen ritmu.

 

U njemu je možda presudnu reč vodio Kleier koji je demonstrirao neverovatan autoritet u spuštanju izvanredno potentnih tema u amorfnu, ključalu masu zvuka. Bilo da je nervoznim pokretima čupao žice i proizvodio insektoidne šumove na kobilici, bilo da je hvatao propisne akorde, Kleier je – uz vrlo sveden, čak siromašan set elektronskih pomagala – uspevao da čitavom proširenom ansamblu određuje smer. Woo ga je pratio prilično diskretnim ali na momente izvrsnim, efektnim dronovima, pokazujući da dobro razume manje-je-više estetiku koja u improvizovanoj muzici ima možda i presudnu važnost, a i Zarićeva je ovde dobila dobrodošli prostor da demonstrira svoje intimno poznavanje harfe. No, Kleier je skoro pa ukrao šou pretvarajući svoju gitaru u raskošni orkestar kome su, na momente, ostali muzičari bili samo solidan garnirung.

Drugi set je bio kraći i, u suštini tiši, ali i još efektniji. Zarićeva je ovde imala još slobodnije soliranje i jedan izuzetan produženi pasaž, Woo i Kleier su na momente svirali kao telepatski povezani blizanci, Gosfieldova… pa nisam siguran šta je radila ali se videlo da rukama treska po svojoj opremi a Štanglicki i Čubrilović su se dobro udružili da obogate opšti zvuk ansambla. Štanglicki je ovog puta, iako i dalje vidno reagujući na gestove drugih muzičara, držao distancu tako da ne ulazi u direktne komentare i odgovore na njihove ideje i zvukove pa je u tandemu sa Cutlerom doneo sastavu jednu dobrodošlu ritmičku dimenziju, još pospešivanu Čubrilovićevim intervencijama. I Cutler je ovde demonstrirao sofisticiranost koja dolazi posle više od četiri decenije provedene na prvoj liniji fronta, kombinujući slobodni stil sa gotovo rokerskim ritmovima. Ovi potonji su se sjajno uklopili u strukture koje su zajedničkim snagama izradili Woo i Zarićeva, ponovo predvođeni Kleierom, baš zato što je Cutler stalno oscilovao između držanja ritma i sabotiranja tog istog ritma, dajući privid stabilne, na taktovima izgrađene kompozicije iako se u njoj ništa zapravo nije ponovilo. Slobodno se može reći da je deo drugog seta demonstrirao najfiniji improv-groove kakav bi se i duže dao istraživati. No, Kleier je očigledno i elektroničarima – svojoj šefici pre svega, držim – hteo da podari još malo prostora pa je inicirao prekid paljbe, posle koga su u vazduhu ostali duhovi ritma, viseće izolovane note, odjeci i šumovi. Drugi set je više izbledeo u tišinu nego što se decidno završio ali iako je trajao svega sedamnaestak minuta, bilo je posve prirodno i zadovoljavajuće zaokružiti ga na taj način i na toj tački u vremenu.

Dakle, za moj groš, prilično trijumfalno veče. Sutra uveče (to jest, večeras ako ovo čitate nakon okrepljujućeg sna) u Reksu gledamo Annie Gosfield, Chrisa Cutlera i Rogera Kleiera kako trio-nastupom najavljuju Ring Ring a pre koncerta ćemo prisustvovati otvaranju izložbe Ivaninih fotografija i degustaciji vina iz vranjanskog kraja, ali sa dalmatinskim poreklom. Ako i to propustite, za vas zaista nema nade.

ImprovE 2.4 – Modularni Inteplej, Kulturni Centar Rex, 15. April 2013.

Svaki dan u kome ne započne nuklearni rat, uprkos najavi, moramo računati u dobar dan. Meni je on, doduše počeo bombardovanjem, ali samo telefonskim, dok me je serijom dobro naciljanih SMSova Luka Toyboy, sve u formi nedužnih pitanja informisao da večeras moram doći u Rex da ispoštujem novu inkarnaciju ImprovE-a, ovom prilikom fetišistički usredsređenu na modularni sintisajzer poljskog muzičara Roberta Piotrowicza.

 

Činjenica je da je moje iskustvo sa lokalnim geekovima zaista takvo da modularni sintisajzer obično izaziva više pažnje i divljenja od čoveka koji za njim sedi i svira ga, no, Robert je u Beograd došao sa prilično solidnom reputacijom živog muzičara i već respektabilnom diskografijom iza sebe a kako je u pitanju još uvek mlad čovek, pa još visok, markantan sa nehajnim dredovima na glavi, nije bilo druge nego da mu u startu priznam harizmu koja mnogom improvizatoru – digitalnom ili analognom – ume da zafali.

 

No, ne svira se harizmom, nego sintisajzerom i Robert je imao da položi i drugi važan ispit to veče, kad je već uspešno prošao na testu seksepila. Njegov nastup, kojim je otvoreno veče bio je veoma dinamičan. Naravno, instrument koga Robert svira mašina je sa potencijalno gotovo beskonačnim brojem modulacija i mutacija što ih zvuk može pretrpeti i pruža muzičaru gotovo idealan odnos slobode odnosno opsega mogućih zvukova sa jedne strane i restrikcija, odnosno procedura kojima se zvuk usmerava sa druge. U praksi, Piotrowicz postiže onu retku živu magiju kada posetilac koncerta ima utisak da posmatra vajara koji pred njegovim očaranim ušima amorfnu masu zvuka rukama lagano ali sigurno oblikuje u skladne skulpture koje dobijaju na smislu i, zašto da ne, na lepoti sa svakim novim okretom.

 

Doduše, u nekih tridesetsedam minuta Piotrowiczevog nastupa, čuli smo jako mnogo ovih okreta, jako mnogo permutacija i razrešenja postavljenih formi, toliko, čak, da sam sebe posle nekoliko minuta uhvatio da mislim da bi sve bilo možda i bolje da je Robert malo manje umešan u svoje sviranje. Naravno, možda je samo stvar senzibiliteta, ali polazak od nežnih sinusoidnih tonova je već pokazao da Piotrowicz zapravo nema previše strpljenja da svojim motivima da mnogo vremena da dostignu neke prirodne konsekvence. Gotovo nervozni gestovi kojima je u prvih 6-7 minuta zvuke terao da se ulivaju u sve složenije brzake preplićućih tonova i distorziranog šuma svedoče o nekoj vrsti žurbe da se izađe iz dela koncerta kojim još preovldava praznina i uleti glavačke u onaj gde caruje buka.

 

Piotrowicz nije zbilja noise muzičar ali njegov pristup definitivno ima više srodnog sa onim što radi recimo Merzbow nego sa klasičnijim evropskim improvom jednog recimo Thomasa Lehna ili jedne Kaffe Matthews. Videlo se to u interesovanju koje je pokazao za granularne teksture što su dopunile tonove već posle sedam minuta i u stalnom uvođenju novih slojeva muzike u miks. Piotrowiczeva muzika je prepuna gestova, reakcija, modulacija i odgovora na pitanja postavljena pre samo sekund-ili dva, ali on se ne zadržava predugo ni na jednom od njih, očigledno namerniji da slušaoca obori na patos cunamijem zvuka nego da ga suptilno muva.

 

Što je legitimno, da ne bude sad neke zabune, pogotovo što se kod Piotrowicza nikada ne gubi element harmonije koji visi u pozadini tako da nema klizanja u nekakav mačo power electronics fazon koji bi, da tako kažem, hvatao samo na buku.

 

Kako god bilo, ovo je više „organska“ nego „sistemska“ muzika, ako smem da upotrebim ovu očito lažnu dihotomiju, sa muzičarem koji je sve vreme do lakata u njoj i usmerava je poput nekog autoritativnog saobraćajca, ali Robert to apsolutno zna da radi. No, priznajem da sam skoro sve vreme priželjkivao da malo uspori i pusti muziku da radi sama. Ona je toliko bogata zvukom, u njoj se čuje toliko glasova i njihovih aveti da je prosto greota stalno ono što je izronilo potiskivati novim i novim i novim ulovima. Uostalom, negde oko dvadesetosmog minuta, kada je i sam Robert zatvorio oči i prepustio se hipnotičkom lupu koga je izmamio iz mašine – to je bio jedan od hajlajta nastupa.

Ipak, nastup je u celini bio vrlo dobar i ako želimo da uputimo zamerku to je ona već standardna za dekstop muzičare – sem pomenutog zatvaranja očiju i jednog smeška na dobacivanje iz prvog reda, muzičar ispred nas je manje delovao kao umetnik u stvaralačkom zanosu a više kao čovek koji na prilično neurednom stolu popunjava svoju poresku prijavu. No, ovo zaista važi za veliku većinu muzičara iz branše i nije neka ozbiljna zamerka.

 

Kvartet domaćih muzičara koji je posle Piotrowicza izašao pred publiku barem je napravio svestan napor da u svoj nastup unese nešto teatralnosti i tako predupredi ovu vrstu zamerki od strane uskogrudih cepidlaka poput mene. Doduše, njihova aproprijacija sanitetskih maski, rukavica i kapa nije imala iole jasnu simboličku orijentaciju. Da li su nam njima sugerisali kako njihova muzika odiše kliničkom sterilnošću? Ili su fetišistima među nama slali sugestiju o divljoj seksualnoj orgiji koja se odigrava u njihovim glavama dok stoje iza svojih instrumenata?

 

Istorija će možda dati odgovor na ova pitanja, tek, treba zabeležiti da su Milana Zarić, Svetlana Maraš, Igor Čubrilović i Igor Štanglicki (koga ćemo ovde zbog lakšeg razlikovanja dvojice muškaraca istog imena zvati Krle) za vreme svog nastupa stajali što je ipak časno i pošteno kad je ovakva muzika u pitanju.

 

E, sad, njihov set, improvizovan kakav je bio, je takođe bio prepun prepreka i opasnih klopki. Improvizacija u četvoro nije ni za najveće među nama jednostavan predlog, a pogotovo kada od instrumenata imate dva laptopa sa pečevima koji im daju prizvuk analognih sintisajzera, pregršt sitnih udaraljki i starinski harmonijum koji se ručno pumpa da bi svirao. Ovaj susret savremenog i starostavnog je, dakako, odisao potencijalom, a nešto od tog potencijala se, srećan sam što mogu da kažem, i realizovalo.

 

Ali nije lako došlo do te realizacije i prvi deo nastupa je bio prilično nemušt, bazičan improv u kome su muzičari previše pokušavali da sviraju a premalo uspevali da stignu do zajedničke muzike. Zapravo, posle nekoliko minuta sam se zabrinuto zapitao neće li otpakivanje harmonijuma, uredno ozvučeno i zadovoljavajuće bučno, biti hajlajt ovog nastupa.

 

Srećom nije, ali ovaj nastup išao je sporo uzlaznom putanjom. Štanglicki i Maraševa su u prvim minutima utakmice uredno držali sredinu terena tepisima i električnim pucketanjima, ali je ulazak dvoje drugih muzičara u misterije harmonijuma bio naporan i bolan, pogotovo jer se ovaj instrument isprva jedva čuo u miksu. Bilo je tu onda i šetnje i pokušaja dinamizacije slike korišćenjem udaraljki, ali utisak da se ovo četvoro ljudi još uvek traži i da se nije našlo, sem na najbazičnijem, statičnom nivou prijatnih sintisajzerskih dronova potrajao je i duže od deset minuta.

 

No, stvari su se posle toga zadovoljavajuće menjale na bolje. Akordi harmonijuma prizivani su lakše, suptilnije, sa manje sviranja, sa više osećaja za vreme i dinamiku i oko petnaestog-šesnaestog minuta muzika se udobno smestila u prostor omeđen talasima i ponavljanjima koji je lako uklopio i sitne udaraljke i druge šumove. Štanglicki je odlično usmeravao generalni tok kompozicije dok je Maraševa umesnim ritmičkim intervencijama oblikovala jedan od boljih pasaža.

 

Ipak, vredi reći da bi ovaj nastup zaista bio efektniji sa manje „napora“ da mu se da instant smislenost. Štanglicki je, recimo, vidno brz i kreativan u reakcijama na promene koje uvode kolege i to bi bilo efektnije u muzici koja bi se više oslanjala na gesturalnu improvizaciju, očiglednije vođenje dijaloga. Ali ova to nije bila, usmerena više na merenje protoka vremena nego na njegovo skraćivanje, pa su tako i neki od gestova Štanglickog delovali kao prebukvalni odgovori na, recimo sviranje palčanog klavira od strane Čubrilovića.

 

No, u globalu, nisam nezadovoljan izašao iz Reksa, ovo je nastup koji je u svojoj drugoj polovini dostojanstveno išao linijom manjeg truda a većeg efekta i ako ovi ljudi nastave sa zajedničkim radom, biće tu mnogo razloga za sreću.

Ali nisam rekao da sam tada izašao iz Reksa. Na kraju krajeva, čekao nas je još jedan nastup Roberta Piotrowicza, ovog puta u duetu sa bubnjarem Belgrade Noise Societyja, Dušanom Damnjanovićem. I beše ovo izvrstan primer kako je ipak dobro da se slatko ostavi za kraj. Ovako moćnog, a ekonomičnog, muzikom nabijenog nastupa ne bi se postideo ni jedan festival u svetu. Naravno, u pitanju je bio tek „običan“ improv dvojice raspoloženih muzičara ali kada se ljudi ovako dobro uklope i sviraju ovako furiozno nema mesta prevelikom teoretisanju.

 

Piotrowicz je i ovde krenuo od tananih sinusoidnih tonova koje je Damnjanović isprva pratio struganjem činela i ponekim udarcem u kože. No, već posle dva minuta Damnjanovićev dobro odmereni ritmički program kreće da podiže dinamiku svirke i Piotrowicz hteo-ne hteo mora i sam da nagazi po gas-pedali. Napetost između još uvek uzdržanog sintisajzera i bubnja koji stvari tera u pravcu uskovitlanog neba funkcioniše sjajno i kada obojica muzičara krenu da biju iz zaista teškog oružja par minuta kasnije, ovo je buka do koje se došlo prirodnim, sasvim organskim putem.

 

U ovom kontekstu Piotrowiczeva „nervoza“ koju sam gore pominjao potpuno je estetski opravdana. Sada on ispred sebe (i doslovno – muzičari su se ovde gledali licem u lice) ima sparing partnera koji će umeti da drži gruv čak i dok sve vreme svira neponovljive ritmičke obrasce i to, čini se inspiriše i Poljaka. Da ne pominjemo da već sama činjenica da ovde imamo posla sa veoma glasnim instrumentom prosto zahteva od Piotrowicza da i sam bude oštar u onome što radi.

No, nema ovde bežanja u povežite-tačkice buku, ova dvojica kosmatih momaka se dobro slušaju čitavo vreme nastupa i uspevaju u svega dvadesetak minuta furiozne svirke da spakuju jako mnogo dobre muzike. Par momenata u kojima su obojica promenili smer istovremeno i nagli kraj koga je Piotrowicz imperativno naredio podigavši svoj instrument (barem njegov jedan deo) sa stola stoje u neobičnom kontrastu ostavljajući nas da se pitamo šta je ovde bila gluma, šta uvežbanost i iskustvo a šta blagoslovena spontanost, no ostaje da je u zvučnom, ali svakako i u vizuelnom pogledu, ovo bio najubedljiviji nastup večeri, demonstracija dobrog razumevanja između dvojice ljudi i sjajne komunikacije pri brzinama bliskim svetlosnoj. Ne bi mi smetalo da svake večeri pogledam po jedan ovakav nastup.