Donji tekst urađen je pre nekoliko meseci za potrebe redovne kolumne fanzina Last Breath. Valja napomenuti da, i pored svog negativnog tona kojim isti odiše, ja zaista mislim da emisija Kvadratura Kruga ima mnogo pozitivnih strana. No, dokonog čoveka je lako izbaciti iz ravnoteže…
Prošle Subote se desilo da sam gledao aktuelno izdanje RTS-ove emisije Kvadratura kruga. Dobro, desilo se da sam u istoj sobi i da je televizor upaljen, čekao sam da počne Slagalica i čitao stripove, a emisija se nenametljivo odmotavala u pozadini.
Kvadratura kruga je emisija koja dobija silne pohvale i nagrade od strane svih onih čija se sluša i poštuje. Autor emisije, Branko Stanković veli „U matematici, najveća zagonetka je kvadratura kruga. U životu to je čovek.“ Već ovaj mesarski teglajn dovoljan je da objasni zašto se osoba koja ceni svoje vreme na prvi signal da data emisija počinje maša pištolja, ali hajde. Da ne budem maliciozan, reći ću da Stanković svojim emisijama najčešće priča priče o ljudima koji su se u životu našli pred ogromnim iskušenjima i nesavladivim problemima a koji ni tada nisu izgubili volju da se bore, veru da će biti bolje i tu misterioznu ljudskost koju pripisujemo svecima i mučenicima koji su tako očigledno postali nešto drugo od tek običnih ljudi.
Naravno, mene kao čoveka čija je mogućnost obraćanja pažnje na jedan isti fenomen u vremenu dužem od četiri sekunde gotovo zanemarljiva, ova emisija odbija pre svega svojim kodeinskim tonom, tako tipičnim za RTS-ove produkcije niskih budžeta. Mrljavi kadrovi snimani bez osvetljenja i stativa, monolozi koje autor izgovara iz ofa dok objektivom šara po krajoliku, sva ta pitanja upućena svetu, sve te teške pauze u razgovorima sa sagovornicima u kojima šutnja govori glasnije od riječi – da je Bergman mogao da vidi kako će televizija izgledati u Srbiji krajem prve decenije trećeg milenijuma bacio bi kameru u blato i otišao u monahe odmah posle drugog svetskog rata. Mislim, Jovan Memedović koji insistira da će početi da jede bubašvabe ako ne naleti na nešto drugo prikladnije za ishranu – to je makar bizarno, Stankovićeve emisije iako govore o ljudima koji zaista žive na margini zagađene su jednom neprijatnom sortom didaktičke duhovnosti koja uspešno ubija njihove potencijale pričanja stvarnih priča o stvarnim ljudima.
Naravno, moguće je da sam ja samo maliciozan jer nikada nisam video emisiju u kojoj bi Stanković pričao sa malim Ciganima iz kraja koji žickaju pare za lepak, ali svakako da nisam JA taj koji treba da mu određuje o čemu će da pravi emisije. Ono što me je kod ove partikularne emisije, emitovane 23. Oktobra 2010. godine pogodilo bilo je kako je savršeno opisala srpsku mitomaniju, srpsko slepilo i srpsku neprilagođenost za opstanak, koji će Srbima na kraju doći glave. I treba, dodao bih ali to je jasno i bez dodavanja.
Dovoljno zainteresovani moći će emisiju i sami da pogledaju ovde: http://tinyurl.com/2aahh2v a ja ću kao mali privju samo prepisati RTS-ov copy kojim objašnjavaju o čemu se u njoj radi: „Милица Ђорђевић је данас једино српско дете у Призрену, у коме је остало свега 18 Срба, колико их је живело до 1999. године у том некадашњем Душановом цариграду.“ Ovde treba primetiti da je vešta ruka urednika RTS-ovog vebsajta uspela da iz rečenice izbaci reči „od 12.000“ koje bi ovom iskazu ipak dale malo više smisla. No kakvo nam je građansko društvo takav nam je i Javni servis građana Srbije, moliću lepo.
Mislim da citirana rečenica skoro perfektno pokazuje kako Stanković uspeva da uzme temu koja je izistinski teška, zanimljiva i potresna a zatim je pretvori u nešto groteskno, opterećeno naprosto sumanutom srpskom fetišizacijom mitologije koja kako stoleća prolaze postaje sve jača i važnija od života.
Dakle, Prizren, grad na Kosovu u kome je pre 1999. godine živelo 12.000 Srba a danas ih je svega 18. Ovo je teška tema. Život Srba na Kosovu izuzetno je težak i ovo ne pričam zato što sam to video na RTS-u već zato što sam proputovao Kosovo uzduž i popreko i pričao sa Srbima koji tamo žive. U sredini u kojoj niko nema ni posla ni para ni perspektive, Srbi nemaju ni onu iluziju da su makar svoji na svome koju su uspevali da gaje tokom druge polovine devedesetih kada je postajalo jasno šta se valja iza brega. Srbe na Kosovu su iskoristile i prodale sve vlasti koje su… bile na vlasti u Srbiji poslednjih dvadesetak godina, i oni koji su ostali da tamo žive uhvaćeni su u intersticijalnom prostoru između prisećanja boljih dana (kada nije bilo posla niti perspektive ali se bar nije pucalo), ogorčenja – na Albance i na Srbe u centralnoj Srbiji koje, kad se sve sabere i oduzme ipak za ovu priču zabole kurac – i zebnje šta će se dalje dešavati.
U ovakvom ambijentu gledamo emisiju o majci koja uzgaja devojčicu od četiri godine u okruženju gde im sugrađani iza leđa dobacuju uvredljive reči na albanskom, čiji je muž pre nekoliko godina odlučio da više ne može da živi u stalnoj atmosferi intenzivnog poniženja, minimalnog potencijala za pošten rad i stalnog straha za bezbednost, pa je – otišao u Srbiju. Šta je održalo ovu ženu u odluci da ipak ostane, kako ona sama kaže – na svom ognjištu?
„Krst našeg Isusa Hrista“, kaže ona Branku Stankoviću.
„Koliko je težak taj krst?“ pita Branko Stanković značajno.
„Pokazaće vreme“, kaže ona.
Samo ova razmena je dovoljna da me podseti na to zašto je u Srbiji moguće da šest hiljada klinaca izađe na ulice da se šiba sa policijom jer im smeta što pederi paradiraju gradom, a što niko ne izlazi na ulicu kada vlada krši sopstvene zakone (privatizacija Telekoma), omogućava bankama da menjaju uslove otplate kredita bez obaveštavanja potrošača, zamrzava penzije (iako penzije nisu socijalno davanje već vraćanje građanima sopstvenog novca koji su pozajmili državi) ili, zašto da ne, kada država ne štiti sopstvenu imovinu na Kosovu i pušta UNMIK da rasprodaje firme čiji je vlasnik negde drugde. U Srbiji ništa što se dešava danas nema značaja jer Srbe zanima samo večnost.
Recimo, ista emisija nam pokazuje i Adama Mujanovića, bivšeg Adema Mujanovića koji je pod stare dane promenio veru i iz islama prešao natrag u pravoslavlje. Zašto je to uradio? Pa, kaže on, mi smo taj Islam primili pod pritiskom, od Turaka, pa eto, sad sam se vratio. Kao da se radi o događajima koji su se desili u poslednjih desetak godina, ne u poslednjih sedam vekova.
Ali to je RTS. To je televizija koja će uvek pokazivati kako je prirodno da musliman pređe u hrišćanstvo, a koja izgleda nikada neće pokazati kako muslimani u Srbiji žive, rade, mole se i praznuju, a da istovremeno nisu nekakvi vehabijski simpatizeri Al Kaide. Mislim, da ne fantaziram mnogo – RTS je ipak pre nekoliko godina na Ramazanski Bajram muslimanima u Srbiji čestitao Kurban Bajram. Od koga je – dosta je. Ali sledeći put kada se Muftija Zukorlić bude zaletao u kameru da vrišti o ugroženosti Bošnjaka u Srbiji setite se da vam Javni servis poručuje kako je za muslimana ipak najprirodnije da posle sedamsto godina primi ponovo iskonsku veru otaca i da je sve ostalo u najboljem slučaju loše vaspitanje.
Neprijatni podtekst na stranu, ova emisija svakako uspeva da osvetli svu težinu života kojim žive Milica Đorđević i njena majka Evica, stalni pritisak neželjenosti, prošaputane i izgovorene uvrede ili pretnje, poniženja i izolacija, razdvojenost od porodice. Zbog… ognjišta. I… krsta…
I kada vas sledeći put budu pitali šta to nije u redu sa Srbima, zašto ih ceo svet* posmatra kao tumor na tkivu planete i aberaciju u polju zdravog razuma, pokažite im ovu emisiju. Pokažite im majku koja je pustila muža da ode od kuće i koja tera svoje dete da raste u sredini gde je svi mrze i preziru, koja nema sa kime da se igra osim svoje majke – verskog fanatika – i usvojenog dede, duplog konvertita, dete koje nema detinjstvo kakvo imaju njeni vršnjaci par desetina kilometara severnije, samo zato što je to put krsta našeg Isusa Hrista. Politika i istorija na stranu, onog trenutka kada je majka spremna da žrtvuje sreću, dobrobit i bezbednost svoje ćerke zarad, avaj, ispraznog pojma kao što je ognjište – valjda su i ostalih 11.982 Srba iz Prizrena imali nekakva ognjišta, kaljeve peći ili makar radijatore? – i krsta jednog čoveka koga su njegovi prodali vlastima pre dva milenijuma, onda znate da nemate pred sobom primer natčovečanske požrtvovanosti i duhovne snage već tek žalostan duševni poremećaj žene kojoj bi u nekom drugom, malo bolje organizovanom društvu oduzeli dete i dali ga na staranje nekome sa malo više osećaja. To – eto TO nije u redu sa Srbijom.
* Blago preterivanje zarad komičnog efekta
