Meho je malo nervozan

U sinoćnoj emisiji inače solidnog RTS-ovog magazina OKO Magazin (emisiju možete pogledati ili daunloudovati ovde) jedan od priloga bavio se i opasnostima koje za decu predstavljaju nove komunikacione tehnologije i nova komunikaciona kultura koja uz njih ide. Sasvim relevantna tema, pogotovo u svetlu nedavnih epizoda sa seksualnim grabljivcima koji su koristili Facebook za smaranje maloletne ženske dece.

Prvi deo ovog priloga se baš i bavio Facebookom i decom na njemu, dosta ispravno kondenzujući celo „deca i Internet“ pitanje u jednu dilemu koja je aktuelna i realistična na dnevnom nivou za popriličan broj roditelja. Priča oko Facebooka i toga kako roditelji mogu da se postave prema svojoj deci delovala je razumno čak i tako nerazumnoj osobi kao što sam ja, sa sve psihološkinjom (bar mislim da je to ona simpatična žena sa pudlicom bila po zanimanju) koja je prilično razložno objasnila kako se deca nadziru a ne špijuniraju i kako je izgrađivanje poverenja između roditelja i deteta, te aktivno razvijanje različitih interesovanja tog istog deteta najbolji način da se ono zaštiti od potencijalno štetnog Internet sadržaja.

Avaj, zatim je prilog bez davanja migavca skrenuo u drugu stranu, pokušavajući da jednim širokim krošeom pokrije i drugu srodnu, a različitu temu i tu je već došlo do belaja.

„Nasilničke video igrice“, rekla je novinarka RTS-a pokazujući nam brzu montažu krvavih scena iz nekoliko HD igara sa sve ragdoll fizikom i vodoskocima krvi (doduše, predvođenu scenama iz Counter Strikea…), su, izgleda druga opasnost koja vreba nepažljivu decu na Internetu i van njega.

Prvi problem: svođenje celog medijuma na jedan njegov deo. Naravno, nasilne igre su realnost, ta igram ih skoro svakog dana, ali ima razloga zašto kada se na RTS-u priča o filmskoj umetnosti, to nije samo u kontekstu filmova Chucka Norrisa. Štaviše, RTS, kao i većina pribranog sveta zna da Chuck Norris i Ingmar Bergman, iako operišu u istom mediju zapravo ne dele mnogo toga na polju estetike, etike, ili ciljne grupe.

No, RTS, kao i većina sveta, nažalost, izgleda misli da ista podela ne važi za igre i da svaki igrač provodi vreme baveći se virtuelnim amputacijama i gaženjem kurvi ukradenim automobilima.

Razume se, film je nekada bio na istom stubu srama. Kao i rokenrol. Kao i hip-hop. Kao i strip. Svim ovim medijima vremenom je priznata raznorodnost i umetnička samobitnost. Karakteristično je da se to dešavalo tek kada je generacija koja je uz njih odrastala, a za koju su se ondašnji dušebrižnici i sekirali da će mutirati pod kužnim uticajem novog pop-kulturnog sadržaja, stasala u nove društvene predvodnike – političare, biznismene, psihologe, nastavnike.

Slično će se verovatno desiti i sa videoigrama, ali nije zgoreg već danas skrenuti pažnju onima koji greše – da greše.

Da, nasilne videoigre su realnost, ali jesu li nasilne videoigre realna opasnost? Brz pregled igračke statistike pokazaće nam da neuporedivo više igrača vreme provodi uz (prilično pitomi) World of Warcraft ili apsolutno pitomi The Sims nego što ih igra krvoločni Manhunt 2 ili čak blokbaster kao što je GTA. Pokemon je i dalje igra o čijim tiražima brutalni Prototype ili MadWorld mogu samo da sanjaju, a New Super Mario Bros. za Wii je prodao više primeraka nego Activisionov Modern Warfare 2.

Ovo je prosta, ideologijom neopterećena statistika, takoreći matematički dokaz da nasilne igre, dok niko ne poriče njihovo postojanje i potencijalno destruktivni uticaj na mlad, nerazvijen organizam, nisu ni većinski ni reprezentativni deo igračkog medijuma. RTS-ova uvodna video-montaža prenebregava ovu činjenicu. No, stvari postaju još gore.

Novinarka RTS-a će u najboljem anegdotalnom maniru ilustrovati negativan uticaj nasilnih igara na decu i omladinu tako što će podsetiti kako su, eto, poznati slučajevi da su dečaci zakazivali tuče putem Interneta zbog toga što su se jedni na druge naljutili igrajući neke igre onlajn.

Stavimo na trenutak na stranu činjenicu da su dečaci i pre Interneta uredno zakazivali tuče jedni protiv drugih zato što su imali nesuglasice po pitanju navijačkih preferenci, prava na oplodnju odabrane ženke, muzičkog ukusa ili nečeg petog. Fokusirajmo se radije na to da novinarka RTS-a ovim primerom implicira kako je, ako vaše dete zbog videoigre zakaže tuču sa nekim drugim detetom, to dokaz štetnosti videoigre (ili barem Interneta) umesto dokaz toga da ste vi naprosto loš roditelj koji svoje dete nije ni vaspitao ni upoznao. Ovo je ne loš žurnalizam vezan za videoigre – medij za koga je sasvim jasno da ga prosečan novinar ne poznaje dobro – već naprosto loš žurnalizam na granici senzacionalizma.

Stvari postaju još gore kada se u pokušaju da se stvari dinamizuju prilog nastavlja razgovorom sa osobom koja, pretpostavka je, ima dublje poznavanje igara kao medijuma (ali i robe) i koja može da pojasni gde problem zaista leži i kako bi se mogao rešiti.

Iznenađujuće, ova osoba je Milan Miličić, Direktor Marketinga i Prodaje Euneta. Lep čovek sa profesionalnim interesovanjem za IT oblast, no na koji ga način ovo kvalifikuje da priča o igrama i njihovoj potencijalnoj štetnosti po najnežniji deo naše populacije?

Pa, otprilike na isti način na koji bi pozivanje direktora prodaje u firmi koja distribuira futrole za mobilne telefone bilo relevantno u priči o razmenjivanju erotskih MMS poruka među maloletnicima.

Milan Miličić svoje odsustvo znanja o temi na koju je pozvan da priča nadoknađuje agresivnim širenjem moralne panike. Njegova prva tvrdnja je da, kada legalno kupite igru u radnji, ona na sebi ima uzrasni rejting koji određuje za koji je uzrast ova igra zabranjena.

Već u sledećoj rečenici on će dodati da je reč „zabranjena“ stavljena pod navodnike, ali propušta da obrazloži šta to zapravo znači.

Naravno, PEGI rejting sistem, čije oznake nalazimo na igrama dostupnim u lokalnoj nam distribuciji (iako Srbija nije zvanično deo teritorije koja priznaje ovaj sistem) je pre svega sistem postavljen od strane nezavisnih tela. Nastao kao inicijativa iz same struke (odnosno esnafa), PEGI sistem je danas nadgledan od strane nekoliko komisija, ali, ključno, on nije, ni u jednoj državi Evropske Zajednice ili izvan nje, uspostavljen zakonom. U ovom trenutku postoji šest zemalja koje u svojoj legislativi imaju reference na PEGI rejtinge, ali ovo su reference koje određuju da se igra ne sme prodavati bez rejtinga, a ne zakoni koji „zabranjuju“ ili „ „zabranjuju“ “ prodaju igara osobama ispod njihovog uzrasnog rejtinga.

Miličić ide tako daleko da vrlo ozbiljno objašnjava kako se u nekim zemljama ide u zatvor ako prodate igru označenu kao sadržaj za punoletne osobe osobi koja je maloletna. Ovo je čista, nepatvorena laž, verovatno nesvesna, učinjena možda u dobroj nameri, ali svakako laž koja zamagljuje stanje stvari i predstavlja čitav medijum u pogrešnom svetlu.

PEGI rejtinzi, jednako američkim ESRB rejtinzima su dobrovoljni rejtinzi uspostavljeni od strane industrije same, a ne obavezni rejtinzi uspostavljeni od strane državnih zakona. U nekim evropskim zemljama postoji zakonska obaveza postojanja rejtinga, ali ne i zakonska obaveza proveravanja ičijeg uzrasta pre prodavanja artikla. Kao što je sasvim legalno da svoje dete uvedete na projekciju filma koji nosi rejting za odrasle, tako je i sasvim legalno, u svim zemljama Evropske Zajednice, da dete od dvanaest godina kupi igru označenu kao preporučenu za šesnaest godina i više ili osamnaest godina i više. PEGI rejtinzi su preporuka. Oni su ispomoć roditeljima, ne zamena za roditeljsku odluku. U Sjedinjenim Američkim Državama je u poslednjih nekoliko godina pokrenuto nekoliko inicijativa da se ESRB rejtinzi ojačaju zakonskom pozadinom i da se kriminalizuje prodaja igara označenih kao preporučenih za odrasle maloletnicima. Jedna od ovih inicijativa je došla i od Arnolda Schwarzeneggera, guvernera Kalifornije čiji su filmovi osamdesetih godina bili optuživani za slične stvari kao igre danas. Svaku od ovih inicijativa sudovi u Americi su oborili. Jer, kad bolje razmislite, ako knjige nemaju nikakav rejting sistem, zašto bi igre imale zakonski poduprt sistem koji bi ljude terao u zatvor zbog lenjosti roditelja?

Ukratko, ne, ni u jednoj nama relevantnoj zemlji se ne ide u zatvor ako prodate igru osobi ispod uzrasnog rejtinga. Neki prodajni lanci imaju interne propise koji određuju postupak u slučaju da se uzrast kupca i rejting ne poklapaju (od savetovanja roditelja do odbijanja da se igra proda osobi nedovoljne dobi) ali ne postoji zakonska zabrana prodaje. Zakonske zabrane se odnose na prodaje pojedinih igara generalno, na primer kada je britanski BBFC odbor zabranio prodaju igre Manhunt 2 u Ujedinjenom Kraljevstvu (kasnije oboreno na sudu) ili u slučajevima zabrane nasilnih igara (tzv. killerspiele) u Nemačkoj čija prodaja jeste kažnjiva zatvorom, ali ovde se, ponovo radi o igrama koje su potpuno zabranjene za distribuciju, ne o igrama koje postoje u slobodnoj prodaji.

Zašto je ovo bitno? Pa zato što pokazuje da, suprotno Miličićevim tvrdnjama, ni jedna nama relevantna zemlja još uvek formalno ne smatra da bi država ili industrija trebalo da obavljaju posao koji po prirodi stvari pripada u dužnost roditeljima.

Da, nasilne videoigre postoje i, da, možemo da zamislimo da one mogu imati štetan uticaj na decu – od traumiranja do desenzitizacije. Da, slažemo se da deca treba da budu zaštićena i od jednog i od drugog. Ali to roditelj čini tako što poznaje svoje dete i što se interesuje za medije kojima dete ispunjava svoje slobodno vreme. Zaštitićete svoje dete od nasilnog sadržaja, pornografskog sadržaja, ali i od zavisnosti od videoigara tako što ćete poznavati videoigre koje ono igra. A to znači da ćete morati da ih igrate i vi, sami ili, bolje, u društvu sa svojim detetom. Ako na ovo niste spremni i mislite da komisije i ministarstva treba da obavljaju vaše roditeljske zadatke umesto vas, onda je možda pravi trenutak da počnete da razmatrate mogućnost davanja dece na usvajanje. Jer, jasno je, vi ćete biti mnogo štetniji po zdravlje svog deteta nego ijedna videoigra.