Film: Кольская сверхглубокая aka Superdeep

Ne prvi put u životu i ovih sam dana proklinjao svoju mladalačku lakomislenost a čiji je rezultat to da i posle osam razreda učenja Ruskog jezika, u osnovnoj a zatim i srednjoj školi, i petice koju sam svih osam godina imao iz tog predmeta, moj Ruski danas, tri decenije kasnije, stoji negde između razine „pasivnog znanja“ i „deca mu se smeju jer mora da se sporazumeva gestovima“. Kada sam pre pola decenije proveo nekoliko dana u zemlji gde je jedan od službenih jezika bio Ruski, stvari su svakako krenule da se vraćaju, ali gledanje Ruskih filmova bez titlova je i dalje za mene prilično nategnut predlog. A moglo je bolje. Da me danas vidi divna profesorka iz Pete gimnazije, Rada Mudreša, odrekla bi me se preko novina.

Ovo je svakako bio i razlog što sam par nedelja taktički čekao da vidim hoće li se pojaviti ikakav upotrebljiv titl na Engleskom za film Кольская сверхглубокая, pa sam ga na kraju odgledao sa nečim što su združenim snagama, reklo bi se, prevodili brat gugl i neka osoba koja ne zna ni Ruski ni Engleski. Sreća je, naravno, da nije u pitanju ostvarenje sa previše dubokim dijalozima, a kad smo već kod toga, ni sa previše dijaloga uopšte. Кольская сверхглубокая je još jedan valjan ruski napor da upišu svoju kinematografiju u istoriju naučnofantastičonog horora koji se bavi tim nekim „biološkim“ pretnjama po ljudskost, spakovanim u izolovane i nepristupačne lokalitete gde mala zajednica ljudi stoji na braniku čitave rase i biva (i doslovno) iznutra rastrgnuta snagom, kako sam to već i ranije rekao – metafore.

Prvi problem koji Кольская сверхглубокая ima je svakako taj da nije najjasnije šta je tačno u ovom filmu metafora. Ovo je „sovjetski“ SF-horor postavljen u istraživačku stanicu koja se nalazi u duboko iskopanom „šahtu“ čak dvanaest kilometara ispod površine tla, daleko na severu Rusije – ako potražite Kolu na mapi, videćete da se relativno nedaleko od nje nalazi i spomenik braniocima Sovjetskog Arktika – sve smešteno na kraj osamdesetih godina i koliko god da ovo ima preciznih žanrovskih identifikatora koje sam pozdravio sa osmehom kad god bi se pojavili, osnovna teza filma se nije zaista ubedljivo formulisala do samog kraja.

Poštujem, naravno, da je ovo prvi igrani film Arsenija Sjuhina koji je pre svega televizijski radnik, sa dosta iskustva u montaži, ali da bude jasno, što se tiče tehnike režije i kreiranja upečatljivh scena i set-pisova, bildovanja tenzije i tehnologije njenog razrešenja, Sjuhin pokazuje vrlo siguran rukopis. Film se ne drži kao celina i pored tog nedostatka jasne centralne metafore, svakako ima pomalo nejasnu naraciju, sa tranzicijama između scena koje su više razumljive jer gledalac zna šta žanr nalaže da se dalje dešava nego što nam je to iz samog pripovedanja vidljivo, ali i sa povremeno gotovo parodično nelogičnim ponašanjima protagonista u okviru jedne scene, gde se koncept „horor zaglupelosti“ – koji diktira da se protagonisti u horor scenama često ne smeju ponašati racionalno jer onda scena i saspensa ne bi ni bilo – bogami pomalo zloupotrebljava. Ali na nivou same režije, tempa scena, ekonomičnosti montaže, Кольская сверхглубокая je vrlo ubedljiva u uspeva da drži pažnju gledaoca čak i kada je svestan da ga film nije kupio svojom „velikom pričom“.

Prošle godine smo iz Rusije dobili Спутник, a koji je vrlo sigurno utemeljio rusko čitanje žanra, demonstrirajući prepoznavanje značajnih žanrovskih signala i umešno rukovanje istima – period piece pristup, ženski protagonist sa blago buntovničkom prirodom naspram sovjetske glomazne birokratske i vojne nemani, igranje na prepoznatljive simbole i metafore vezane za SSSR (nadzor, dominantna militaristička kultura, visokoobrazovane a ipak socijalno potisnute žene…) – i ako ovo možemo nazvati „sovietsplotation“ pristupom, Кольская сверхглубокая se vrlo lako uklapa u obrazac. I ovde imamo civilnu doktorku koju regrutuje vojska da pomogne oko tajnog projekta, i ovde ona pada na šarm jednog od oficira iako načelno prezire vojnu krutost i sovjetsku obezljuđenu birokratizovanost, i ovde se tenzije kreiraju oko tog starinskog klišea da ono što civil vidi kao najstrašniju pretnju čovečanstvu, vojnik vidi kao moguće oružje odvraćanja (ili poslednjeg odgovora) u ratu između istoka i zapada.

Ovo su dobro i sa razumevanjem adaptirani motivi koje smo već gledali u rodonačelniku, Scottovom Alienu, ali su svakako za ove četiri i kusur decenije već dosegli i formu stereotipa. Pogotovo što Кольская сверхглубокая, slično Sputnjiku, ostaje samo na površini kada prikazuje sovjetsku armiju, njenu disciplinu, krutost i efikasnost. Naravno, ni američki filmovi marince ne prikazuju kao „prave“ marince, ali je u ovom filmu konkretno vrlo lako primetiti koliko mlađi ruski režiseri svoj rukopis duguju američkom filmu, sa tim da su kostimograf i scenograf uradili fantastičan posao kreirajući distinktne vizuelne signale koji nam sugerišu da je ovo Rusija godine 1989. ali se vonici u mnogim scenama ponašaju kao američki vojnici sa filma, sa identičnim replikama prevedenim na Ruski, identičnim držanjem svojih AK-47 onome kako Ameri drže svoje (mnogo lakše) M-5 puške…

No, filmu ne manjka upečatljivih scena. Pretnja koja je ovde u središtu manje je opipljiva od Scottovog Aliena i bliža Carpenterovom Stvoru, prenoseći se sporama posebne plesni uhvaćene eonima u arktičkom permafrostu ali koja se „aktivira“ u toplom telu domaćina a zatim ga stavlja pod svoju kontrolu. Scenario se ne ubija baš naročito od maštovitosti ovde, i ne prođe ni pun sat pre nego što se nejmčekuje gljivica cordyceps sa svojim karakterističnim „zombifikovanjem“ mrava a koju je slavnom učinio veliki Playstation hit The Last of Us,* ali ovde postoji jedan zapravo fin detalj koji kreira jasan kontrast u odnosu na Karpenterov The Thing: u američkom filmu parazit preuzima telo domaćina i onda ga agresivno, i brzo evoluira da mu obezbedi preživljavanje, ubijajući ako je potrebno neprijatelje i bežeći od plamena. No u ovom filmu parazit želi ljude oko sebe, toplota ga ne ubija, naprotiv, i njegova kontrola nad ljudima kao jednu od faza donosi i slepljivanje ljudskih tela u jednu pokretnu masu koja ima ogromnu snagu a u kojoj su individualna lica – i delovi svesti – asorbovanih pojedinaca i dalje tu. Ako je bio potreban poseban „sovjetski“ ugao za creature feature u kome je metafora taj represivni kolektivitet u kome se gubi individualnost i ljudskost, Кольская сверхглубокая ga isporuči, ali ovo je maltene uzgredni motiv i ne funkcioniše zaista kao ta željena centralna metafora filma.

*ima tu još „videoigračkih“ klišea sa diktafonom na kome audiolog u poslednjem činu filma pruža potrebno „objašnjenje“

Ono gde postoji dublji zahvat prema centralnoj tezi je kontrast između toga šta je lekar nominalno školovan da radi i toga šta na kraju, za istu državu koja ga je školovala – radi. Glavna junakinja je, vrlo zgodno za epohu u kojoj je film izašao, epidemiolog i njena misija u filmu eksplicitno je ne da leči ljude već da razume prirodu infekcije kako bi vojska, možda, kasnije mogla da je kontroliše i koristi kao oružje. Ovde svakako ima „mesa“ ali film ne zariva svoje analitičke zube u to meso u nekoj primetnoj meri. Ima jedna scena u kojoj će jedan od likova našu Anju pitati koja je tačno razlika između mikrobiologa i epidemiologa na šta ona odgovara da mikrobiolog proučava forme života a epidemiolog forme smrti – i mada ovo zvuči kul u momentu u kome to čujemo, niti je tačno niti je, jelte, nekako zaista uvezano sa razrešenjem filma.

Ali, film apslutno uspeva da izgura ne samo svojih vitkih sat i 45 minuta tenzije i akcije, već i da svoju „rusku“ prirodu sugeriše na zapravo elegantnije, prirodnije načine. Prva scena, recimo, rađena je sva u prvom licu, sa kamerom koja imitira pokrete glave glavne junakinje a tokom vrlo pažljivo osvetljene scene u bolničkom ambijentu koja na prvi pogled deluje kao terapija ali je zapravo samo analiza. Ruske DIY filmadžije ovim dobijaju jednu lepu posvetu već u uvodnim kadrovima, a film nas podseća da pored svih para, scenografije, šminke i specijalnih efekata bitnih za naučnofantastični film, ima nečeg zaista neposrednog i nezamenljivo efikasnog u dobro urađenom subjektivnom kadriranju.

Uopšte, film je izvanredno fotografisan i izmontiran, sa na momente gotovo hvalisavo raskošnim kadrovima kao što je recimo sletanje helikoptera u jedanaestom minutu koje umesto da bude napravljeno iz nekoliko različith uglova koji će dalje biti umontirani, daje jednu neprekinutu scenu sa gomilom statista i vozila i veoma sigurnim kretanjem jedne jedine kamere. Drugde, pak, imamo opet vrlo sigurne „minimalističke“ momente kada se montaža namerno izbegava i sve se rešava u kadru bez čak i mnogo pomeranja kamere (recimo ranija scena u kojoj Anja priča telefonom stojeći ispred ogledala). Generalno, kadriranje je perfektno i radi u izvrsnoj sinergiji sa odličnom scenografijom i kostimima, ekonomičnom montažom, kao i vrlo dobrim elektronskim saundtrakom ali i dizajnom zvuka koji je često informativniji od same slike.

Hoću da kažem, Кольская сверхглубокая je u tehničkom smislu jedan biser i to da je narativno sastavljena od serije klišea je šteta jer su zaista kvalitetni detalji ispucani na nešto što kao celina, čini se, nije imalo ambiciju da bude pametnije.

Ovo donekle pogađa i same glumce jer su oni opterećeni na momente tek funkcionalnim tekstom i brojnim nelogičnostima u ponašanju. Da većinu njih od prve scene u kojoj se pojavljuju odmah potpuno „razumemo“ i znamo šta će uraditi do kraja filma je još jedno svedočanstvo o žanrovskoj vernosti filma i umeću glumaca da nam daju karakterizacije sa svega par grimasa i rečenica, no, neki od njih kao da bi mogli da daju više dubine samo da im je scenario to omogućio, počev od Nikolaja koga igra u kadru vrlo nejtanfilionovski prisutni Nikita Djuvbanov, a svakako zaključno sa samom Anjom koju tumači Milena Radulović.

Čisto subjektivno, pravo je zadovoljstvo gledati našu glumicu u jednoj ovako profi produkciji a Milenin naglasak ima i „kanosko“ opravdanje u narativu filma. Radulovićeva je na odjavnoj špici potpisana i kao jedan od autora scenarija, što je sjajno, ali je šteta da njen lik zapravo ima vrlo malo karaktera i osim tih par puta ponovljenih reči da se plaši da nije dobar lekar jer ne leči ljude nego skuplja podatke o bolesti, zapravo ne daje nam mnogo svog unutarnjeg života. Ovo je pogotovo šteta jer je film i postavlja kao traumiranu prethodnim eksperimentima u kojima je učestvovala ali se više vremena troši na (vrlo dobro urađene) scene njenih halucinacija, nego na to da se lik sam po sebi izrazi.

No, u nedostatku toga, Milena odrađuje jednu naglašeno „fizičku“ ulogu sa krešendom prema kraju u kome ima gotovo teatarsku scenu borbe sa neljudskim temperaturnim uslovima okruženja, ali zatim i jednim jakim omažom Ripley iz Aliena, koji junakinju predstavja kao preduzimljivu i dovitljivu istovremeno dok je skida do donjeg veša. Ovaj spoj eksploatacijskog i feminističkog je u Alienu vrlo dobro radio i ovde je svakako jedan od hajlajta filma u pogledu dinamike i razrešenja tenzija.

Кольская сверхглубокая, na kraju, nije sjajan film, da ne bude zabune, ali jeste dobra produkcija i film sa puno odličnih detalja kome svakako nedostake jedna promišljenija srž da poveže njegove prilično funkcionalne separatne elemente. I kao takav on je zanimljiv ne najmanje i stoga što, posle Miloša Bikovića, još jednu domaću glumačku facu možemo da gledamo u jakom žanrovskom radu iz ruske kuhinje. Mislim da je Milena ovde ostavila solidan utisak uprkos svemu što sam kritički izrekao i nadam se da je ovo tek prvi korak u njenoj budućoj uspešnoj „ruskoj“ karijeri.

Film: Sila privlačnosti (aka Притяжение)

Pošto je RTS bio toliko ljubazan da ga prikaže i ja sam konačno pogledao film Sila privlačnosti (aka Притяжение) Fjodora Bondarčuka iz 2017. godine a koji sam se kanio da vidim još od prvih leakova po internetu. Naravno, moja lenjost je legendarna pa sam propustio i bioskopski život ovog filma tog proljeća 2017. godine, ali, istini za volju, sada kada sam ga pogledao, shvatam da ovo ipak nije kalibar bioskopskog blokbastera kakav bi mene bez ostatka zadovoljio da sam se odvažio na takvu avanturu. Ipak, Притяжение je, recimo, interesantna stilska vežba i podsećanje da, dok oveštalim žanrovskim matricama svakako valja što je češće moguće izmišljati dovitljive varijacije i transgresije, ako ih se već laćate, vredi uložiti napor u njihovo savladavanje do u detalje. Utoliko, Притяжение je film bolji u detaljima nego kao celina.

Da bude jasno u kom kontekstu pričam, ovih dana sam pogledao i Detektiv Pikaču, film univerzalno hvaljen kao uspelu ekranizaciju (motiva) popularne videoigre, kao i Godzila: Kralj Čudovišta i mada oba ova filma mnogo bolje vladaju tim, jelte, žanrovskim matricama, i oba su bliska mojem detinjastom senzibilitetu, oba su takođe izrazito bledunjava – sa Pokemonom koji samo može da sanja da ga režira Zemeckis u Zeka Rodžer modu i Godzilom koja samo može da sanja da ima simbolički, kulturni i humanistički značaj kao što ga imaju najbolji radovi iz Toho kuhinje. Sa druge strane, Притяжение je daleko od perfektnog filma, čak bih se usudio da kažem da ima više problema nego jakih strana, ali da ima ambiciju i tu neku dušu – široku, slovensku, razume se – ima. A to treba ceniti.

 

Jedan od osnovnih problema koje Притяжение sprečava da bude svoja idealna verzija nije budžet, koji je tu negde, na nivou budžeta samo za ketering kod holivudskih blokbastera ovog tipa, već pre svega kriza identiteta. Ne znam mnogo o tome kroz kakve je peripetije Bondarčuk morao da prođe da bi sa manje od šest i po milijuna dolara snimio nešto što bez stida može da stane uz američke konkurente u žanru, jelte, „bučnog“ SF-a, ali s obzirom na gomilu producenata i firmi umešanih u njegovo nastajanje, instinkt nam govori da je Притяжение, inače delo dvojice scenarista, prolazio kroz nekoliko radikalnih promena skripta, verovatno i tokom snimanja pa je i finalni kat, smešten u vitkih i mišićavih 132 minuta uglavnom atraktivnog sadržaja, vidno nesiguran u to kakav je ovo zaista film.

Trejleri su nam, naravno, sugerisali da pričamo o jednom emerihovskom spektaklu, invaziji vanzemaljaca na Moskvu i „ratu u našem dvorištu“ pokretanom 3D tehnologijom i specijalnim efektima. Ali Притяжение nije to. Ovo je film koji emerihovsku katastrofičnost i džingoizam iz drugog plana otvoreno odbacuje već u prvih petnaestak minuta kada vojni zapovednik koji komanduje jedinicama što se bave neidentifikovanim letećim objektom na ruskom nebu insistira da se situacija deeskalira i da neprijateljstva ne treba izazivati ako već nisu na prvi pogled očigledna.

 

Naravno, kad je jedina alatka koji imate čekić, ekseri do kraja najebu pa tako vojna avijacija ipak sruši svemirski brod koji padne na moskovsku četvrt Čertanovo, tu izgine silan narod, ali vlasti ipak, delajući odgovorno i oprezno, samo ograde porušeni deo grada i sa vanzemljanima u kontakt stupaju veoma uzdržano, istovremeno proglašavajući vanredno stanje, policijski čas i stanovništvo pozivajući na smirenost.

 

Lokalna srednjoškolska omladina je, naravno, nespremna da sedi kod kuće i pretvara se da se ništa ne događa i Bondarčuk uspešno hvata nemir ruske mladeži u drugoj deceniji dvadesetprvog veka, opsednutost statusima i lajkovima, ali i self-made slavu koju donose smele, lude akcije uhvaćene Gopro kamerama. Sve ovo se, da bude jasno, hvata samo u prolazu i Притяжение na trenutak deluje kao da će biti spilbergovski optimistički omladinski tobogan negde između ET i Goonies. Ćerka vojnog zapovednika je buntovna i nervira je što se ćale prenaglašeno zaštitnički postavlja prema njoj, našla je dečka koji je mangaš iz kraja, njegovi drugari su prava „ekipa“ koja će sa njom krenuti da, na kraju iz dosade, vidi da li se vanzemaljci nekako mogu pronaći i „kazniti“ za pogibiju civila nastalu padom svemirskog broda.

Negde od polovine, Притяжение se pretvara u ET, ali kao da ga je režirao Neill Blomkamp i dobijamo odjeke District 9, ali i Chappie, sa samo malo Alien Nation šmeka ubačenog u blender. Očigledni cameronovski elementi su takođe tu, ali Cameron je ionako u ogromnoj meri uticao i na samog Blomkampa pa bi bilo neobičnije da ih nema. Konačno, Bondarčuk je Rus i mada daleko od toga da Притяжение pokušava da igra na istoj ravni sa Tarkovskim, nemoguće je ne primetiti jasne aluzije na Stalker i Solaris, što na vizuelnom planu, a što na filozofskom sa maltene doslovnim korišćenjem motiva iz Lemovog romana o tome da je ono tuđinsko što vidimo zapravo ogledalo za nas same.

 

Bondarčuk je iskusan profesionalac i mada možda poznatiji kao glumac i TV voditelj, on kao režiser svakako spada u najistaknutije ruske delatnike kada je u pitanju kvaziholivudski naučnofantastični spektakl. Pre jedne decenije je uspešno režirao dva filma po romanu braće Strugacki, Nastanjeno ostrvo i Притяжение je logičan nastavak ovakvog rada.

 

Na svojoj strani Bondarčuk ima mnogo prednosti: kamera i specijalni efekti su, recimo, odlični i to ne samo u najprizemnijem tehničkom smislu već i u smislu estetike. Bondarčuk režira pojedine scene izvanredno upečatljivo, dajući pogotovo uvodnom set pisu sa rušenjem kosmičkog broda na Moskvu jednu izuzetnu eleganciju i efikasnost, mešajući taj emerihovski spektakl sa odlično umontiranim „ljudskim“ dimenzijama. Kasnije, kada se naši junaci motaju po zabranjenoj zoni, prekrivenoj prašinom i šutom, ovo izgleda kao primerena refleksija Stalkera za UHD generaciju a kad na kraju dođe do akcije, šopanja i animiranja tuđinskih egzosleketa da jure, skaču i biju se, sve izgleda baš kako treba i film ovde prolazi sa najvišim ocenama bez ikakve potrebe da potežemo srazmerno skroman budžet.

Tu su i ljudski resursi – iako je glavna glumica, Irina Starshenbaum pre ovog filma imala samo sitne televizijske role, ona vrlo dobro stoji ovom filmu, pogotovo jer scenario ne uspeva da se odluči za to koja je njena krajnja karakterizacija. Lik Julije je kompleksan, sa mnogo izmešanih motiva, od preminule majke, preko pre-protektivnog oca-vojnika, poginule drugarice, dečka sa kojim se muva iako shvata da je ona za njega prevashodno recka, preko mržnje prema vanzemaljcima pa do transformacije koja, iako dolazi u trenutku velikog stresa, nije sasvim zarađena. Starshenbaumova ovo sve uglavnom solidno iznosi i mislim da nije njena krivica što do kraja nemamo utisak o rastu i sazrevanju već samo o promenjenoj karakterizaciji kako bi se lik uklopio u poruku koja je možda naknadno osmišljena za film.

 

Ostali glumci, predvođeni starom gardom u liku Olega Menjšikova su svi takođe veoma dobri i film zaista ima problem prevashodno u tome da osciluje između svojih žanrovskih predložaka i pokušava da bude više filmova u jednom što, u nešto preko dva sata trajanja, na kraju ne može da se uradi. Ili barem Bondarčuku to ne ide. Ovde se motivi uvode, pa se sa njima do kraja ništa ne dogodi, vanzemaljci treba da pređu put od simboličkog drugog – na početku vrlo semiotički jasno, nemaju lica, a Levinas nas podseća na važnost lica u kreiranju socijalnih relacija – sve do bolje, evoluiranije verzije nas samih u jednoj kameronovsko/ blomkampovskoj akcionoj odiseji ali film, nažalost, više podešava njihovu fiziologiju, moći, psihologiju pa i filozofiju pojedinačnim scenama nego što nam daje jednu konzistentnu sliku o drugom koji ćemo možda biti jednog dana ako istrajemo.

Sama glavna junakinja ima interesantne psihološke momente, najpre vezane za tenziju između nje i oca ali scenario kao da sebi postavlja gomilu zicera koje posle zaboravi da ubaci u koš – centralni motiv oca što skoro odraslu ćerku tretira kao aseksualno dete i agresivno štiti od mužjaka kad oko nje obleću je dovoljno snažno prikazan da kada ćerka koristi laž da je zatrudnela kako bi dobila ono što joj u tom trenutku treba ovo deluje kao prelomna tačka u priči. No, na samom kraju kada se otac i dete konačno „konektuju“ i nalaze osnov za izmirenje, nema ni prisenka o tome da je stari vojnik možda, posle svega osetio i zrnce radosti što će postati deda i razočaranja da to nije istina.

 

Slično je i sa samim vanzemaljcem koga igra Rinal Mukhametov, Tatar pin-ap lepote koji je talac svoje nedorečene uloge. Američki film, ili samo film koji bi se zadovoljio radom u jednom žanrovskom obrascu bi motivacije, ponašanje i evoluciju ovog lika mogao da prikaže prirodnije i ubedljivije, koristeći Mukhametovljev iskreni, nevini pogled da nas osvoji a zatim da se u njega zaljubimo kada lik na kraju filma pokaže da SHVATA, no Притяжение za ovo nema vremena, stavljajući lik Hakona u scene koje nemaju dovoljno interne logike i izazivaju nevericu. Ponovo, sve deluje kao da je film sklapan iz delova, možda iz više verzija scenarija i da je napravljeno ono što se moglo napraviti, ali da se neka centralna vizija, ako ju je bilo, usput zaturila i dobili smo trčanje u više žanrovskih smerova u isto vreme.

No, uz sve to, Притяжение ima prijatan ruski ukus i uspeva da pokaže ovde-i-sada sa ubedljivošću koja onda motiv prvog kontakta čini onako potentnim – i poetičnim – kako taj motiv zaslužuje. Film suštinski ima jednu zdravu, idealističku notu, odbacujući militarističke paranoje – mada je Bondarčuk svojevremeno Putinu dao podršku povodom upadanja u Ukrajinu – ali i sitni, tribalni nacionalizam koji se zaklanja iza visokoparnih ciljeva i ovo sve pakuje u estetski uspelo, efikasno finale. Pa ni to nije mala stvar. Nastavak, a koji je imao tu nesreću da u distribuciju krene ove godine kada se sve, jelte, raspalo, pogledaću čim se ukaže prilika.

 

Knjiga: Unazad, Radmilo Anđelković

Pročitao sam roman Unazad, autora Radmila Anđelkovića, jednog od najznačajnijih srpskih pisaca fantastike poslednjih četrdeset godina i, za mene lično možda i bitnije, jednog od pisaca fantastike koji, bez obzira na rada ukrštanja sa folklornom, istorijskom i mitološkom fantastikom, zapravo baštini nasleđe tvrđe naučne fantastike, ono koje je meni privatno i najdraže. U jednom širokom oceanu aktuelnih fantastičkih pisanja u Srbiji i po regionu, gde su druge forme fantastike u značajnoj prednosti, dragoceno je imati aktivnog ovakvog stvaraoca, sa radnim vekom koji se proteže unazad decenijama i koji ni slučajno nije na zalasku, naprotiv – Anđelković deluje nikad spremnije da ide ne samo dalje već i napred i da stvara isprobavajući nove pristupe materiji i nove tehnike pisanja.

(Napomena: Unazad, pisano bez navodnika odnosi se na čitav tekst knjige od korice do korice, dok se „Unazad“, sa navodnicima, odnosi na prvu polovinu romana koja se ovako zove za razliku od druge koja se zove drugačije.)

Unazad je, utoliko, bitan žanrovski roman decenije koja se upravo završava i time je i važnije imati na umu koliko je zapravo literarna fantastika, bez obzira na cvetanje koje se dešava i kod nas i u svetu, krhka stvar, pogotovo ako se pita tržište i nestalni ukus publike. Da je Tardis, požrtvovani izdavač ovog romana naštampao, po CIP informacijama, samo sto primeraka ove knjige je razlog ne samo da se žali nego i da se ozbiljno razmišlja o tome šta se ostavlja narednim generacijama čitalaca – i stvaralaca – u fantastičkoj literarnoj orbiti. Ne pričam naravno o tome da je Tardis trebalo da glavačke uleti u finansijski suicid i istroši se na proizvodnju hiljada primeraka romana koji bi svakako morao da bude i predmet ozbiljne marketinške kampanje da bi prišao statusu bestselera na ime svoje kompleksne pripovedne tehnike i kriptične tematike*, ali sada je svakako momenat da se razmišlja o alternativnim formama distribucije, prezervacije i, možda najvažnije, kritičke diskusije o ovakvim romanima. Unazad je knjiga koja svojom aktuelnošću vidno odskače od proseka domaće fantastike koji se, barem se meni što je posmatram sa strane i sa dovoljno bezbedne udaljenosti tako čini, uglavnom drži mitološkog kvazi- i pop-istorijskog, baveći se vječnim pitanjima o tome ko je narod najstariji i kako se sve još može eksploatisati vampirski motiv koji je, makar terminološki, ovaj deo sveta poklonio ostatku planete. Anđelković je svoje smene u rovovima istorijske fantastike već odradio i Unazad je knjiga koja radi i raspravlja o onome SADA sa ozbiljnom zagledanošću u to kako će ovo SADA oblikovati ono SUTRA.

*Guglaćete Bolcmanove mozgove, nemojte da me lažete, znam da hoćete

Jedna od stvari koja meni upada u oči uvezi sa romanom Unazad je njegova forma a koja je nominalno u neskladu sa Anđelkovićevim proklamovanim nezadovoljstvom spram prodora postmodernističke literature u fantastiku u Srbiji. Iako je često umeo da se oglasi na ovu temu i podvuče kako za razliku od postmodernista koji možda malo i „varaju“, on piše pravu naučnu fantastiku – dakle onu utemeljenu na plauzibilnim naučnim tezama makar one bile i posve neverovatne na ovom stadijumu našeg znanja – i iako je Unazad svakako roman koji se čvrsto drži naučnofantastičnih motiva u svojoj osnovi (virtualna realnost i virtuelna društva, futuristika, čak i određena, „mekša“ postapokaliptična dimenzija), on istovremeno ima neke ključne odlike postmodernističkog teksta onako kako je definisan pola veka unazad.*

*Heh, „unazad“ 😆

Recimo, jedan od centralnih motiva je stvaranje potpuno novog sveta naučno-tehnološkim sredstvima, a koji je – praktično i bez obzira na detalje tog objašnjenja – tipičan bodrijarovski simulakrum. Dalje, tehnološka osnova za kreiranje ovog simulakruma otkriva se kroz literarni rad jednog srpskog pisca, a koga to dovodi usred sukoba interesa američke državne bezbednosti i mračnih privatnih kompanija a koji su svi iznenađeni što se rešenje za kojim tragaju pojavilo, naizgled niotkuda, u neobjavljenom romanu nekog muškarca sa Balkana. Ova prednost literarnog teksta u odnosu na „fizičku“ realnost je, naravno, duboko kodifikovana u deridijanskom shvatanju opisivanja i kreiranja onog što se doživljava (i oživljava) kao „stvarnost“ i sam motiv bi vrlo lako mogao da se zamisli u kakvoj pripoveci sa polovine dvadesetog veka, u nekom kortasarovskom rukopisu. Ta metatekstualnost  unutar romana proteže se i izvan granica samog romana kroz tretiranje poznatih osoba iz aktuelne javne sfere (i to na globalnom nivou) i Unazad, pogotovo koristeći poznate elemente iz života samog autora i spajajući ih sa trenutnim geopolitičkim fascinacijama planete, otvoreno tretira svet kao predstavu a svoj tekst kao neku vrstu njenog detaljnog sinopsisa. Konačno, Unazad je i naglašeno intertekstualna tvorevina time što se „obična“ forma romana ovde subvertira deljenjem teksta na dve jasno odvojene celine. Sam roman „Unazad“, a koji čini prvu polovinu knjige je, recimo, za nijansu konvencionalniji politički i naučnofantastični triler koji se odvija hronološki urednim redosledom, dok druga polovina otpada na nešto razuđeniji „Baba Vanga Case File“, roman za sebe što se događa u budućnosti i sa drugim likovima (i ima i hronološki teže za lociranje elemente), a koji je istovremeno i delimično najavljen sadržajem neobjavljenog romana pisca iz prvog dela. Štaviše, kada se stigne do poslednje strane, pitanje šta je zapravo kreiralo šta – je li tekst kreirao stvarnost, je li stvarnost kreirala tekst – ostaje kao zagonetka čitaocu da krene ispočetka i ponovo, sa pažnjom iščita ceo roman ne bi li na drugi prolaz pohvatao finije intertekstualne reference.

Da li ovim hoću da kažem da je Anđelković postmodernista? Ne, ali svakako mu od ruke ide korišćenje postmodernističkih tehnika.

Unazad je istovremeno i roman koji podseća na rak-ranu domaćeg fantastičkog izdavaštva – i, pretpostavljam, solidnog dela izdavaštva beletristike uopšte – a to je urušavanje infrastrukture koja autorski tekst dovodi do čitaoca. Ovde nikako ne mislim na samu fizičku distribuciju koja, da opet ukažemo, u eri digitalizacije (i, da ostanemo u temi, virtualizacije) ima mnogo novih opcija a koje će bez sumnje poroditi i mnoge nove forme. Ovde mislim prevashodno na ljudski, stručni rad koji podrazumeva ograničenje apsolutizma autora i kreiranje književnog dela kroz proces i rad posvećenog tima.

Zvuči užasno, jer autori su ipak ljudi vezani za svoja dela jačim sponama od neke tamo banalne pupčane vrpce, ali žanrovska literatura, rekao bih dokazano unatrag decenijama, živi i umire na kvalitetu podrške (a ne restrikcija) koju autoru daju urednici, lektori, korektori… Ali pre svega urednici. Unazad, notabilno, ima potpisanog izdavača i tehničkog urednika (koji je obavio častan posao) ali ne i urednika. A Unazad je tekst koji je mogao mnogo da dobije ozbiljnim uredničkim intervencijama.

Naravno, to košta i vremena i živaca i para pa su ovde urednici zamenjeni tzv. beta-čitačima, učesnicima u „proizvodnom procesu“ nastanka romana kroz čitanje radnih verzija i davanje sugestija. Dok ovo svakako ima svoju vrednost u kreativnom radu, Unazad je roman čija se tematska potentnost i elegancija rečenice često nalaze u oštroj opoziciji sa samim pripovednim formatom koji je – iako ovo nije ekstremno razvučena knjiga sa svojih 350-ak strana – istovremeno i prebrz, sa stalnim promenama gledišta i lokaliteta, ali i trom, sa utiskom da se glavne teme u romanu razmatraju tek na nekoliko mesta a da su ostalo popunjavanja nebitnim a svakako ne-esencijalnim detaljčićima koji iako ne deluju ornamentalno na kraju nemaju veću funkciju od ukrasa.

Možda je prava reč to da je Unazad nefokusiran roman, a što može biti refleksija njegovog procesa nastajanja. Neki od segmenata drugog dela romana – BVCF, dakle – stari su, barem da ja znam, i svih deset godina i prethode sedam godina izlasku romana. Utisak je, a možda grešim, da je Baba Vanga Case File nastao prvi, kroz spajanje različitih, u prvo vreme odvojenih motiva i zapisa a koji su okupljeni u celinu (za koju je i autor bio svestan da se strogo-uzev ne treba gledati kao roman već kao kolekcija tekstova koji zajednički idu u sličnom smeru – još  jedan postmodernistički element u Anđelkovićevom pisanju, bekstvo od „velikog narativa“ i fragmentiranost slike) a da je onda prvi deo romana, smešten u „sada i ovde“ napisan kao neka vrsta kontekstualizacije onog što se dešava u drugom, zahvaljujući svojoj rastresenijoj formi, za razumevanje težem delu.

Rezultat ovoga je da se prva polovina, samo „Unazad“, čita kao politički triler bez jasnih dramskih akcenata, kao akcioni, on the road narativ u kome akcija daleko nadilazi same uloge što bi protagonisti trebalo da ih imaju u narativu. Drugačije rečeno, „Unazad“ je polovina romana, a celina za sebe, kojoj se ne veruje jer on sam za sebe pluta između akcione, trilerske proze sa političkom i naučnofantastičnom osnovom a koja je neuverljiva i žanrovski slabija i, sa druge strane, meditativnijeg, reflektivnijeg putopisnog romana koji bih barem ja radije čitao i u kome autor ubedljivo koristi svoja životna iskustva i poznavanje određenih lokaliteta u Sjedinjenim američkim državama.

Žanrovski je ovo svakako ambiciozno jer uzima jedan naglašeno realistički prosede bazirajući postavku na (kvazi)autobiografskom materijalu iz života samog Radmila Anđelkovića a zatim ga ekstrapolira u triler sa misterijama, dvostrukim identitetima, jurnjavama automobilima i pucanjem. Ovo je legitiman napor ali utisak iz samog teksta je da je autor zapravo mnogo više želeo da piše jedan reflektivni putopis, svoja opažanja i meditacije o Americi, njenoj savremenoj mitologiji i odnosu ka ostatku sveta* a da je za žanrovskim zapletom posegao jer nije znao kako drugačije da dinamizuje ovu pripovest i „proda“ je čitaocima.

*Možda baš kao Bodrijar u svojoj „Americi“?

Razume se da možda grešim i da nagađanje namera autora i nije posao kritike, no, ovo je drugačiji način da se kaže da su trilerski delovi nezadovoljavajući deo prve polovine romana. Pogotovo je problematično postavljanje dvojice nosilaca akcije, dakle, žanrovski rečeno, akcionih heroja, u centar radnje, oca i sina, kada je jasno da je otac, pomenuti srpski pisac Damjan, jedini stvarni lik u ovoj pripovesti. Njegovi članovi porodice, prijatelji u Americi pa i sam ko-protagonist, sin Konstantin su tu samo da budu puke reflektivne površine za Damjanovu introspekciju. „Unazad“ je prevashodo jedna vežba iz podizanja literarnog spomenika figuri pisca, autora, nekome ko posmatra, promišlja a na kraju oblikuje i, reklo bi se – stvara stvarnost, dakle, možda i vežba iz samoobožavanja, i likovi Damjanove porodice i prijatelja su ravni i nezanimljivi sami po sebi jer služe samo da podvlače Damjanovu delatnu dimenziju, dok su sami nedelatni, svedeni na čekače, isprazne komentatore i ljude kojima se stvari događaju. Ovo nije zadovoljavajuća postavka u romanu koji ima mnogo likova sa imenima i eksplicitnim unutrašnjim životima koje iznose čitaocu, a koji su svi, ponavljam, usredsređeni na Damjana, a pogotovo ne sa likom Konstantina koji je nosilac čiste „žanrovske“ akcije u romanu.

Uz sva pominjanja postmodernističkih elemenata Anđelkovićevog najnovijeg romana, njegov tretman likova je iznenađujuće modernistički. Njegovi likovi su, u maniru beketovskog Moloe ili šćepanovićevskog bezimenog protagoniste Usta punih zemlje, sadržani gotovo sasvim u delatnom. Njihove motivacije i lične istorije su samo lažni mamci za čitaoca, nebitni za ovo što trenutno rade, gde akcije imaju vrednost po sebi i deo su interakcije opšteljudskog sa svetom, radije nego elementi karakterizacije koji bi, eventualno mogli biti poopšteni na neku kategoriju stanovništva.

U tom smislu, roman o Konstantinu koji bi se bavio njegovom transformacijom iz službenika u vođu odreda američkih specijalaca, sa sve kinematskim pucanjem iz automatskog oružja i ubijanjem sasvim otuđenog „drugog“ u sukobima visokoapstraktnog konteksta bi mogao da bude brutalna disekcija žanrovskog formata i potkazivanje reakcionarnosti forme političkog trilera. Ali „Unazad“ ne ostavlja ovakav utisak. On, barem ovom čitaocu, ostavlja utisak na brzinu napisanog trilera u kome ako baš mora da se puca, nek se puca brzo i nek se završi, sa na brzinu skiciranim likovima američkih specijalaca i likom Konstantina koji je potpuno ispražnjen od afekata ili uverljive motivacije i tekst ga prikazuje gotovo kao robota koji reaguje samo na pominjanje oca Damjana.

Slično tome, visoki politički trilerski zaplet koji prelazi u naučnu fantastiku opterećen je istom takvom lapidarnošću u prikazu predsednika SAD, Donalda Trampa i njegove, u to vreme, desne ruke, Stiva Banona koji ulaze u ekstremno komplikovan gambit gde se bukvalno ratuje za futurističku tehnologiju sa dobro opremljenim, beskrupuloznim korporacijama, a sa karakterizacijama koje bi bile primerenije švercerima na srpsko-bugarskoj granici. „Unazad“ dakle, kao prva polovina romana, u svojoj trilerskoj komponenti prevashodno ostavlja utisak farse, ali same za sebe ne dovoljno zanimljive.

Roman uvek živne kada je u centru radnje Damjan ali ovde treba istaći da je ovo pre svega priča o tome koliko je Damjan pametan i koliko više zna od svakog drugog u romanu a što, opet, Anđelković izdiže na nivo osnovne pripovedne tehnologije, pazeći da na svakom koraku čitaocu da mnogo manje informacija nego što ih, naravno, sam ima, držeći ga u mraku i podstičući da sam poveže konce.Ovo je legitimna tehnika, naravno, i možda i kreira bolje čitaoce, ali dobar deo romana čitalac provodi ne znajući zašto čita to što čita, sa likovima nejasnih motivacija, neizgrađenih karakterizacija, morajući da na poverenje uzme to da će priča na kraju doneti isplatu.

Jedan deo isplate su svakako „damjanovske“ mudrolije, ono u čemu je Anđelković tradicionalno jak, sa intuitivnim i decenijama izgrađivanim balansiranjem rečenica i misli tako da se kreiraju poente i filozofski komentari kakvima u klasičnom žanru ne bi bilo mesta.

„Unazad“ ovde ima i dodatni metatekstualni trik, gde sveznajući pripovedač zapravo više puta otkriva svoj identitet i ruši četvrti zid, pa su umetanja komentara i filozofskih opservacija i zaključaka u tekst koji ih inače ne bi trpeo jedna legitimna posledica ove metatekstualnosti. Naravno, veliki deo teksta u ovom prvom delu je usmeren na to da se Damjan opeva kao karakter kome se treba diviti, posednik znanja i refleksije kojim drugi ne mogu da priđu, neko ko će, makar preko naratora ili drugih likova što su ionako samo njegova ekstenzija davati politička tumačenja, životne lekcije, objašnjavati Amerikancima Ameriku, Srbima Srbiju itd.

Utoliko je drugi deo romana problematičniji jer u Baba Vanga Case File nema ovog očiglednog metanarativnog prisustva koje bi pravdalo silne filozofske vinjete što posle određenog vremena prete da pređu u manirizam. Ovde je još vidniji nedostatak uređivanja teksta koje bi pomoglo da se tekst BVCF ne izmetne u procesiju mudrijaških ospervacija ne zato što su one same po sebi negativne ili nemaju vrednost, nego jer tekst sam po sebi počinje da trpi. Gotovo svi likovi u ovom delu romana – a ima ih, daobog, veoma mnogo – su puni istih filozofskih refleksa da najprostije, pragmatične razgovore iznenada zavrnu udesno, kao da im je Aristotel suvozač pa se tako dijalozi izmeću u gotovo pavićevski*skeč na svakoj okuci. „Odakle ste došli?“, recimo bi bilo pitanje koje lik postavlja drugom liku a onda bi mu, po ovoj mustri stigao odgovor „Odakle? A ne pitaš… kuda idemo? Nije li na kraju krajeva važnije da čovek zna kuda se zaputio nego otkud je došao?“ „Nije lako znati kad ne znaš, slažem se, ali kad ne znaš kuda si krenuo a znaš odakle si, uvek ti ostaje ta odstupnica, mogućnost da se vratiš, da ponovo budeš tamo gde te znaju. Pa onda i sam – znaš.“

*sinišapavićevski, molićulepo, ne, miloradpavićevski, ne treba ni sa postmodernizmom preterivati

Karikiram, naravno, ali ovo jeste bio osećaj koji sam imao čitajući drugi deo romana. Bezbrojne dijaloške razmene između likova koji svi pričaju skoro istom kadencom i intenzitetom, identično psuju, identično skreću u poučne sofističke minijature, presecane sasvim trivijalnim, pomalo i banalnim replikama na teme kojima se pisac neobično opseda (recimo o uriniranju kao ultimativnom elementu „života“ u virtuelnom svetu a o kojem se priča začuđujuće mnogo puta, ili insistiranje na umereno smešnoj šali sa imenom korejskog lika) čine veliki deo teksta u drugoj polovini. Ono što Anđelkoviću nikako ne mogu da zamerim je da se trudi da izbegava ekspozitorne infodampove i radije će priču pričati kroz dijaloge likova. Kao što pisac njegovog pedigrea i treba da radi.

Ali s druge strane, drugi deo romana ima opsceno mnogo likova i skakanje radnje sa lokaliteta na lokalitet, potrebno da se kreira drama u jednom žanrovskom miljeu koji je apstraktniji od puke on the road priče iz prvog dela, nažalost biva opterećeno time da svi ovi likovi služe da se dobiju malecni komadići priče koje treba nekako sastaviti u skladnu celinu do kraja – uz minimalnu ili nikakvu pomoć pisca – ali sami za sebe nisu ni zanimljivi ni, čak, dovoljno različiti da se estetski pravda njihovo postojanje. Primera radi, drugi deo romana ima dva prominentna ženska lika, Emu i Maraju i, u tehničkom smislu pripovedanja, one su značajne za tekst jer daju informacije i uvide sa obe strane granice između virtuelnog i stvarnog sveta, potrebne da mi sklopimo kompletnu sliku. Ali Maraja i Ema imaju identičnu ličnost do mere da sam aktivno sebe morao da podsećam da se ne radi o istoj osobi. Obe misle na isti način, pričaju istim tonom, ritmom i rečnikom, obe imaju u situacijama koje su daleko od normalne (čak i po standardima postapokalipse nastale padom svih geostacionarnih satelita i prekidima komunikacija i napajanja energijom) iste afektivne defekte, odnosno njihove reakcije na svet(ove) oko sebe su robotske, utilitarne, veoma udaljene od „ljudskih“ i time ih čine neinteresantnim za čitanje.

No, ovo je naprosto kako Anđelković želi da piše a tu je, verovatno, njemu manje važno da li ja to želim da čitam. U imejl razmeni koju smo imali pre desetak godina a koja se ticala upravo jednog delića BVCF koji je tada nastajao, napisao sam mu između ostalog i ovo:

“Hoću da kažem, Maraja mi nije zanimljiva kao lik. A to je meni problem u prozi koja se svakako bazira na likovima (bar otvaranje sa Borivojem tako sugeriše). I kod Borivoja se nadam daljem produbljivanju karakterizacije, da ne pominjem opširnijem objašnjenju tehnologije sa kojom se hvata u koštac, operativnom memorijom itd. Pri kraju ovog odlomka Borivoje i Ema imaju akcionu scenu (mislim, akcionu u smislu da obavljaju neku akciju) i ona se mahom posreduje kroz dijalog. Ovo je dobro rešenje jer štedi i pisca i čitaoca prepričavanja scene, ali ono što mu fali je opet više karaktera u dijalozima. Nemam dovoljno snažan utisak da su ljudi koji izgovaraju ove rečenice zaista ljudi, sa ličnim osobinama, mišljenjima, predrasudama itd., već ovde najviše deluju kao alatke za posredovanje radnje. Kod Maraje, pak, makar u ovom delu koji sam imao prilike da pročitam je stvar ista osim što njen lik nije ni  imao priliku da se uspostavi snažnije u domenu karakternih osobina (i nekakve suštastvenosti) pre nego što joj se desi to što joj se desi pa je i emotivna reakcija mene kao čitaoca srazmerno slabija.

U globalu, dakle, moja glavna sugestija bi bila da je potrebno likove dodatno humanizovati, ne u smislu humanitarnosti, već u smislu ljudskosti, da im se da začin, reakcije koje nisu utilitarne u smislu pričanja priče nego karakterolške, u smislu njihove dublje definicije, samim tim dubljeg utiska na čitaoca a onda i identifikacije.

S druge strane, sasvim je moguće da ja uopšte nemam pojma o čemu pričam.“

Evo nas, deset godina kasnije, i ja i dalje imam identičnu reakciju na identične stvari u romanu. I sasvim je moguće da i dalje nemam pojma o čemu pričam. Unazad je veličanstveno zapleten narativ o svetu koji kreira tekst koji kreira svet i na nivou koncepta je fascinantan i smeo. Na nivou rečenice, često bljesne jače i ubojitije nego što iko – makar koga sam ja čitao – na domaćoj sceni može i da sanja, gradeći male bravure i dajući prelepe, promišljene uvide koji ostaju uz čitaoca dugo nakon što zaboravi zaplet romana. Ali istovremeno, ovo je i roman čiji veliki broj hladnih i beživotnih likova (a bez obzira na njihovu „glumu“ i afektiranje) odvlači deo pažnje sa njegovih jakih strana. Kada se pisac konačno, reklo bi se, privoli da nam, iz pozicije sveznajućeg, nenametljivog naratora, na 331. prvoj strani napiše jedan i po pasus o tome kako se apokalipsa dogodila i šta je bilo posle, ovo je kratki pogled u svet koji nam Unazad samo sugeriše ali nikada ne predstavlja, terajući nas da sklapamo mozaik čije različite deliće drže neprebrojni ljudi (i konstrukti) izveštačenih, uzajamno zamenjivih glasova i plošnih karakterizacija. Nije to lako. I koliko god me Unazad u nekim delovima inspirisao i radovao, toliko isto želim da je, bez obzira na dugo, najmanje sedam godina dugo, nastajanje, imao više vremena da se na njemu radi dublje, nemilosrdnije i urednički žešće. Onda bismo, možda, umesto ovog divljeg dragulja imali izbrušeni brilijant. Ali, opet, Anđelković je sada još iskusniji i izgrađeniji pisac i biće zanimljivo videti šta od njega dolazi sledeće.

Knjiga: U znaku vampirice (prikaz za fanzin Emitor)

Pre nego što zarijemo zube u ovu kolekciju kratkih priča da rekapituliramo šta je bilo u prošlom broju:

 

Dakle, godišnja tematska Paladinova zbirka priča domaćih autora, posvećena fantastici i slipstrimu je ove godine, možda zahvaljujući pozitivnoj reputaciji koju je zaradila prethodnim izdanjima, a možda zahvaljujući atraktivnoj temi, morala biti podeljena u dva toma, zahvaljujući velikom broju priča koje su ispunjavale kriterijum kvaliteta za objavljivanje. Naravno, cinici i svinje će primetiti kako je prostora za kresanje i izbacivanje svakako bilo i da se na posletku možda mogla napraviti jedna odlična knjiga umesto dve promenljivog, nestalnog, ma posve prevrtljivog kvaliteta, ali mi iz fandoma ne treba da budemo cinici i svinje.

U svakom slučaju, Goran Skrobonja, u svojstvu urednika, ali i lektora, korektora i izdavača, je odlučio da podela na dva toma bude izvršena po hromozomskom kriterijumu: svi sa ispilon hromozomom ušli su u tom pod nazivom „U znaku vampira“ a svima bez njega sledovalo je svrstavanje u „U znaku vampirice“.

 

Sad, kada treba da se izvrši neka arbitrarna podela, onda je segregacija po principu imaš matericu-nemaš matericu dobra kao i svaka druga, ali priznajem da ne vidim zašto bi se ovakva podela uopšte i vršila i da bi meni, da se nekim slučajem neko jednom prevario i poverio mi uređivanje godišnje antologije priča, polni kriterijum delovao kao sasvim loša ideja. Razume se, možda je sve stvar marketinga, možda je zaista na srpskom književnom tržištu smisleno igrati na adut podnaslova zbirke – ženske priče o krvopijama – i pokušati da se nekakva dodatna kilometraža (ili barem santimetraža novinskog stupca) izvuče na ime ideje o nekom „ženskom“ (i u kontrastu sa njim nekakvom „muškom“, ali koji ionako avaj shvatamo kao prirodan) pristupu temi vampirizma i vampira.

 

Osim što se ne može reći da se to i vidi u samom tekstu. Niti postoji ikakav zajednički imenitelj između priča u ovoj zbirci – pored toga da se sve ovako ili onako dotiču vampira i da autorke svih njih imaju, ili su u nekom trenutku imale materice – niti se može govoriti o ozbiljnim kontrastima što se daju uočiti u odnosu na muški tom zbirke.

 

Sa druge strane, ko želi da bude negativan lako će uočiti da je ženski tom značajno mršaviji – 189 vs. 472 strane – i onda možda i drsko krenuti da argumentuje kako je kvalitet priča u ovom tomu u proseku niži i kako grupisanje žena na ovaj način, nerazblaženo, prosto ište da promišljamo koliko je njih u zbirku ušlo prosto zato što je Skrobonja želeo da namakne bar neki minimum zacrtanog brojnog stanja.

 

No, mi se time nećemo baviti. Umesto toga, primetićemo sa zadovoljstvom kako se praktično ni jedna jedina od priča u ovom tomu ne bavi klasičnim vampirima, ne samo u smislu bremstokerovske gotike ili tvajlajtovske adolescentske proze, već, uopšte, vampiri su ovde najčešće upotrebljeni kao metafore koje izlaze izvan okvira readymade rešenja, uključujući tu srpsku mitologiju tako prisutnu u prethodnom tomu. Ova tendencija da se motiv vampira tretira ne kao dijalog sa tradicijom ma koje vrste već kao podsticaj za promišljanje stvarnog života ovde i sada je stvar koju treba svesrdno pozdraviti. I pozdravljamo je. Ako išta treba da istaknemo kao „žensku“ karakteristiku pisanja o vampirima u okviru balkanske proze, neka to bude ta zajednička ambicija da se vampir pronađe ovde, danas, među nama.  Valjano.

 

No, u smislu uspešnosti pričanja, u smislu kvaliteta proze koju smo ovde pročitali, valja i reći da je nivo zadovoljstva koji nam je čitanje pružilo bio u nelagodnom neskladu sa visokom reputacijom zastupljenih autorki. Da li su one naprosto slale Skrobonji svoja manje inspirisana dela zato što ih tema zapravo nije nadahnula, ili je ovo uistinu njihov najbolji pokušaj? O tome neka presuđuje neko upućeniji, evo kako je meni sve to izgledalo:

 

Topčiderski rubin: Laura Barna

 

Čini mi se da je priča koja otvara zbirku paradigmatična za gore iznesenu tezu. Laura Barna ima iza sebe decenije stvaralaštva i opus koji broji nekoliko zbirki priča, nekoliko romana i zbirki eseja, ali Topčiderski rubin je za mene priča kojoj očajnički fali urednička ruka, uradak od sedam strana koji mi je delovao predugačko već na dve trećine prve strane, raspisan, sklon bespotrebnim digresijama i neudobnom smeštanju poređenja tamo gde im mesto nije. Opširan opis Topčidera koji ovu priču otvara ne samo da je potpuno nepotreban u kontekstu njenog narativa već i ne deluje kao i jedan Topčider koji sam ikada video – a ja tamo takoreći živim.

 

No, hajde, impresionistički tonovi u Barninom pisanju su legitimne alatke, problem sa ovom pričom je što oni stoje gotovo potpuno nasuprot zapletu koji je nemušt, sav u naznakama, možda jasan autorki ali od čitaoca bezbedno zaklonjen naplavinama kitnjastih rečenica koje umeju da zazvuče ali nažalost uglavnom ne vode bogznakuda. Metatekstualnost – u zapletu figurišu neka istorijska imena – je dodatni sloj oneobičenja, trik, bojim se, za odvlačenje pažnje sa radnje koje skoro da i nema. A pošto stvari stoje tako, ambicioznost jezika kojim se priča i slika koje se njime posreduju mene su više frustrirale nego zabavljale. Priča u kojoj nemate likove (već samo imena) ali imate pasaž poput „Anica ni kao vampir ne uspeva da se izbori sa svojim psihičkim snagama. Okrenula ih je protiv sebe uništavajućom glađu za – njim, ali i za sobom.“ bi morala da ima protivtežu u jasnom pripovedanju ili bar u jasnom komuniciranju svoje osnovne teze. Topčiderski rubin ima samo intenzivan impresionistički naboj a meni to nije bilo dovoljno.

 

Da, ljubav nestaje: Jelena Lengold

 

Srećom, najveće mejnstrim ime u ovom tomu zbirke stiže odmah za Barninim petama i uspeva da popravi najveći deo štete u domenu raspoloženja čitaoca. Lengoldova u principu ide rizičnim putem odlučujući se za jednu neprekinutu meditaciju u prvom licu a koja se tiče srednjih godina, pretresanja životnog iskustva, razočaranja u ljubav ali i potrage za nečim što bi je nadomestilo, pišući, dakle gotovo stereotipno „ličnu“ priču kakvih u ovoj zbirci ne nedostaje (i, da ne bude zabune, ovde uključujem i muški tom), ali se na delu spasava jednim očigledno razrađenim stilom, umećem pripovedanja, elegantnom dinamikom i osećajem za ritam i vreme. Vampirski motiv ovde je toliko lako upleten u priču da mislim kako autorka uopšte ne bi imala problem da ovo proda i nekom sasvim strogom časopisu koji objavljuje prozu glavnog toka a njegov odnos sa uverljivim govorom kojim nam se obraća naratorka i toliko ubedljivim životnim situacijama da su stalno na ivici stereotipa ali ostaju uglavnom na dobroj strani, čini ovu priču jednom od boljih u obe ove knjige.

 

S one strane vremena i varke: Verica Vinsent Kol

 

Kao za pakost, sledeća je ponovo jedna meandrirajuća pripovest na granici čitljivosti kojoj je vidno nedostajao urednički rad. Sa jedne strane, svakako cenim to što Skrobonja nije neki konzervativni zanatljija koji će svaku priču na silu uglavljivati u tročinsku strukturu sa identičnim tehnikama pripovedanja, što ima sluha za lične pristupe temama, što nije žanrovski ograničen i sve to, ali sa druge mislim i da, kako je to sa ovom pričom slučaj, nekakva pripovedačka disciplina i jasnoća autorske namere moraju da se vide. S one strane vremena i varke je, kako i naslov sugeriše, jedna rasplinuta (na svega deset strana!) pripovest koja je meni delovala kao pismeni zadatak na slobodnu temu iz pera talentovanog srednjoškolca što je pokušao svoju fascinaciju određenim delima iz školske lektire da pretoči u nekakav onirični sastav. Tako se Luis Kerol i Herman Hese ovde baškare po narativu, sa likovima iz njihovih dela koji komuniciraju sa naratorkom koristeći često direktne citate iz svojih matičnih knjiga, sve to vođeno slabašnom autorskom rukom koja pokušava da se dotakne i nekakvih onostranih bića i odnosa tehnologije i istorije, ali koja najviše u prvi plan ističe svoju oduševljenost Heseom i Kerolom. Priznajem da od autorke koja ima iza sebe tri objavljena romana očekujem disciplinovanije pripovedanje a od urednika koji je objavljuje jače insistiranje na efikasnijoj postavci scena, boljem ritmu dijaloga i, povrh svega na uvezivanju narativa u nešto što bi delovalo ubedljivije, svrhovitije od ovog podugačkog prepričanog sna.

 

Ko ti gleda profil: Mirjana Đurđević

 

Mirjana Đurđević nažalost ne uspeva da mnogo popravi stvar pričicom od pet vitkih strana koja, doduše, teče mnogo bolje, narativno je primetno disciplinovanija i na nekom bazičnom nivou značajno življa i zabavnija od prethodne, ali čiji je neki dublji raison d’etre sasvim upitan. Usudiću se čak da kažem da je ova priča žene koja iza sebe ima desetak romana i kolekciju književnih nagrada nešto što bih očekivao da eventualno vidim u fanzinu lokalnog udruženja ljubitelja književne fantastike, pa da bih i tada očekivao da je autor neko ko u svojim možda dvadesetim godinama tek teše spisateljske skilove i izgrađuje izraz ne bi li do kraja došao do nečeg što vredi da se kaže. Ko ti gleda profil je, hm, metatekstualno parče proze koje, jasno vam je, govori o Fejsbuku i pokušava da vampirizam, kao vrstu socijalnog parazitizma poveže sa ovom, jelte, najvećom socijalnom mrežom na svetu. Sasvim časna ambicija, ali i potpuni pobačaj u realizaciji, mislim, jer ova priča se zadovoljava time da svoju tezu postavi, ali se ne zamara time da je istraži, ispita njene konsekvence, da na kraju kaže nešto o tim socijalnim mrežama i našoj potrebi da ih koristimo (ili u slučaju nekih od nas – o našem gađenju i odbijanju da ih koristimo). Umesto toga dobijamo pregršt imena koje poznajemo sa lokalne književne (fandomske mahom) scene i valjda u kikotanju što smo deo interne šale treba da nam promakne da ova pripovetka na kraju ne govori ništa. Ali makar to radi brzo.

 

Barbara ispred ogledala: Veronika Santo

 

Obradovao sam se imenu što ga na žanrovskoj sceni pamtimo unazad nekoliko decenija i Veronika Santo je uspela da me prilično odobrovolji svojom pričom. Nije ovo neka šokantno originalna ili divljački energična proza ali jeste u pitanju primer urednog, ekonomičnog pripovedanja u kome nema neistesanih digresija i nezauzdanih metafora, u kome su likovi znalački izvajani i u kome se zna šta se želi reći i za to se koristi tačno dovoljan broj scena i reči u tim scenama. Santova motiv vampirizma elegantno upliće u širi društveni kontekst pričajući o prilično večitoj temi bračnog partnera koji ljubav i ravnopravnost menja za ekonomsku sigurnost i zaštitu i onda dovoljno suptilno prikazuje cenu koja se na kraju plaća, bez nekakvog naknadnog mudrovanja, bez „žanrovskih“ scena koje bi dodatno pojasnile jasne i odmereno iznesene poente. Primer ekonomičnog, pribranog pisanja koje ima šta da kaže, čak iako smo to sve već čuli.

 

Opušak iz Fridine urne: Mirjana Marinšek Nikolić

 

Mirjana Marinšek Nikolić je etabliran autor na više od jednog polja, sa zavidnom količinom objavljenih proznih i teorijskih dela, ali sudeći po ovoj pripovetci, kratka priča nije njena najjača strana. Opušak iz Fridine urne će biti potpuno neshvatljivo prozno sočinjenije svakome ko ne zna ko je Frida Kalo, ali i onima koji znaju, nažalost, neće doneti bogznašta. Ponovo, posla imamo sa prozom koja je naglašeno i namerno nedorečena, sa bogatstvom (fantastičnih) motiva koji su prigodno bizarni da se uklope uz latinoamerički štimung koji se sugeriše, ali sa narativnom disciplinom toliko labavom da je fabulu teško, skoro nemoguće pratiti. Likovi se uvode i izvode za potrebe udeljivanja jednog monologa, protagonistkinja najveći deo priče provodi u mislima koje slobodno blude, baveći se životom i delom Fride Kalo i sve to može da bude raspoređeno bilo kojim redosledom, pri čemu se ovaj odabrani za štampu ne čini ni po čemu superioran u odnosu na neki drugi.  U ovoj raspričanoj, lutajućoj prozi gube se pomenuti interesantni motivi, interesantne ideje o odnosu tela i identiteta i sve što nam ostaje je naporna kontemplacija bez jasnog cilja i bez konačne isplate u vidu neke elegantno isporučene poente.

 

Izvin’te, šta je s mojom kiflom?: Branka Selaković

 

Iako se u priči Branke Selaković vampirizam pojavljuje u potpuno devetom planu, takoreći kao fakultativan motiv bez koga priča ne samo da funkcioniše već i funkcioniše bolje, ovo nije nezabavan komad proze. Pre svega se valja pohvaliti neposrednost izraza: i ovo je priča o ženi koja prolazi kroz kontemplaciju o svojim srednjim godinama, ali je odnos unutrašnjih monologa i pričanja o konkretnim događajima sa učešćem konkretnih likova dobro pogođen i Kifla na kraju ispada jedan dopadljiv ogled na temu „kako izgleda noćni izlazak u Beogradu kada imate previše godina a premalo iluzija“. Naravno, ni jezik ni svetonazor kojima barata protagonistkinja ne moraju vam biti nužno simpatični, ali im se ne može poreći sočnost, zdrava količina samoironije i energija. Da kažemo to ovako: načelno me nije bilo briga ni za glavnu junakinju priče ni za njene kompanjone ni za život koji žive, u stvarnom životu na ovakve ljude ne bih potrošio ni trideset sekundi razmišljanja (jer ipak, mora se razmišljati o Spajdermenu! Betmenu! Panišeru!!!), ali čitanje o njihovim noćnim strahovima, žudnjama, iluzijama i razočaranjima je bilo sasvim prijatna rabota na ime životnosti koje im je udahnula autorka.

 

Revolucija: Dragana Matović – D.

 

Revolucija je jedna od retkih naglašenije žanrovskih priča u ovoj zbirci, jedan, uslovno rečeno, naučnofantastični triler u kome ima svega što čovek može da poželi u ovakvoj prozi: represivnog sistema protiv kojeg je sevap pobuniti se, zastrašujuće globalne zavere koja stoji iza tog sistema, tuče, seksa. Ali svemu tome fali prilična količina razrade. Dragana Matović je solidno skicirala priču koju želi da ispriča a onda je pokušala da je i ispriča sa apsolutnim minimumom slova i to je, opet da ne bude zabune, sasvim legitimna ambicija. Ali u svom tom povezivanju tačkica scenama akcije i brzim dijalozima se ipak gubi ono što bi anglofoni nazvali world building i čitalac, bojim se, na kraju ostaje samo sa pomenutom skicom u rukama. Likovi jedva da su živi i veoma je teško sa njima uspostaviti nekakav odnos a koji bi nas privukao na njihovu stranu i nagnao nas u navijanje glede njihove borbe protiv sistema koji ispod populističke fasade krije mračnu parazitsku tajnu. Hoću reći, sve bi ovo na većem broju strana, sa više prostora da se oslika svet, da se izvajaju likovi, da se uspostavi atmosfera koju posle preokreti treba da nasilno promene, sve bi to dakle, značajno bolje funkcionisalo. Ali to treba sesti i pisati, naravno. Ovako, dobili smo glavne motive koji stoje tu gde jesu, nerazrađeni, više kao podsetnik kojim bi putem išla novela sa ovim zapletom, i dobili smo izuzetno jeftin pančlajn koji revoluciju iz naslova čini trivijalnijom nego što smo se na početku nadali.

 

Moj hrčak je vampir: Ivana Milaković

 

I kad smo već kod skica… I ova priča Ivane Milaković mi deluje pre kao sinopsis za priču  nego kao priča sama. Ivana je među mlađima u ovoj zbirci ali je objavljivan autor i ima izgrađenu rečenicu i, srećom, operisana je od pompeznosti i pretencioznog stila koji opterećuje mnogi uradak u ovom tomu, ali sa druge strane, njeno pripovedanje, na osnovu recimo tri njene priče koje sam do sada čitao, mora konačno da krene da se razvija inače nikuda nećemo stići. Hrčak je, kao i prethodni njeni radovi koje sam čitao prilično jako utemeljen u Ivaninom privatnom životu i mada kažu da treba pisati o onome što dobro poznajete, mislim da bi Ivani izuzetno koristilo da samoj sebi postavlja veće izazove i pokušava da piše o stvarima koje nisu deo njenog svakodnevnog iskustva. Ovako, pripovedanje je pravolinijsko, ravno, sa izlaganjem događaja onako kako su se nizali tokom vremena, bez primetnog emotivnog angažmana na strani naratorke, bez, čak, utiska da sem likova (mahom životinjskih) koji imaju neku ulogu u priči, uopšte iko i postoji na svetu. Sa naratorkom je izuzetno teško identifikovati se jer joj, uprkos utemeljenju u ličnosti autorke, nedostaje ličnost – nema sumnji, strahova, afekata, strasti koji bi na neki način obojili natprirodne događaje koji joj se pred očima odvijaju. Umesto toga, ona je skoro pa nezainteresovani beležnik promene paradigme na globalnom nivou, neko ko nam ravnim glasom prepričava nešto što bi u teoriji bila izvanredno dramatična fantastična priča o radikalnoj promeni lanca ishrane na planeti, kondenzujući na poslednjoj strani ogroman deo vremena i događaja kao da je autorki i samoj bilo dosadno da o tome piše. Sinopsis. Čitljiv, svakako, disciplinovano ispričan, ali ipak samo sinopsis.

 

Ples bez kraja: Biljana Malešević

 

Ovo je do sada najbolja Biljanina priča koju sam pročitao, mada sam ih možda sve zajedno pročitao tri, u potpunosti propustivši njen roman izašao za Tardis. Ali ova je najbolja, sa najbolje urađenim likovima i najubedljivijim polaroid-slikama iz života. Problem je, a problema izgleda mora biti, u tome što su ovo zapravo dve priče u jednoj, nejednakog kvaliteta. Jedna je manje interesantna, mada korektno zamišljena hronika širenja neobične bolesti Zemnim šarom, bolesti koja zbunjuje naučnike i uzbunjuje mase, sve posredovano kroz emisije vesti i izveštaje. To da ova bolest zapravo stvara rasu vampira na svetu za nas i nije neko iznenađenje i kraj priče koji nam to potvrđuje je očekivan i mada pristojno ispisan, ne preterano uzbudljiv. Ali druga priča unutar ove je zapravo storija o bračnom paru u kasnim tridesetim koji je svoj odnos započeo neimpresivno a zatim razvijao sve gore i Biljana ovde usudiću se da kažem majstorski oslikava atmosferu otuđenosti unutar četiri zida, bračni zatvor u kome su supružnici istovremeno robijaši i stražari. Prikazi scena iz bračnog života imaju jednu naturalističku težinu, terajući vas da kažete „da, baš je tako“ i Biljana sve do pred kraj uspeva da me održi u tenziji, ispuštajući me samo u fantastičkom finalu koje uprkos zanatskoj korektnosti nema snagu onoga što mu je prethodilo.

 

Lipova Zgrada: Sanja Pavošević

 

U vremenu koje je proteklo između prošle Paladinove tematske zbirke i ove, Sanja Pavošević je izgubila ime Alisa koje je dodavala iza svog prezimena ne bi li zbunjivala naivan svet poput mene, ali je i njeno pisanje, sudeći po razlici između dve priče, poozbiljno napredovalo. Lipova zgrada nije sjajna priča ni po jednom kriterijumu koji bih se usudio da citiram, ali je disciplinovano pričana, sa jasnim motivima, sa interesantnim zapletom i pozadinskom slikom sveta koja, iako grubo ocrtana, uspeva da ubedi čitaoca. Postapokaliptični svet u kome vampir proždire naivne dečake a lovac na vampire ispada duševan čovek sklon kršenju pravila u svetlu promene paradigme – solidna je to postavka i mada, ponavljam, ne mislim da je ovo neka izvrsna proza, ona je makar časna u nameri da ispriča priču sa jasnim dramskim motivima, sa likovima koji se do kraja radikalno promene na naše oči, i sa izvedbom koja je tehnički korektna. U zbirci gde ima nekoliko potpuno pogubljenih narativa, Sanjina priča je pozitivan primer umeća pripovedanja.

 

Kako su prošli dani mrmota: Neda Mandić-Spasojević

 

Nedina priča u prošloj Paladinovoj zbirci mi se bila prilično dopala, pa sam sa dosta entuzijazma uronio i u ovaj trodelni uradak kriminalističkog zapleta i britkog jezika. Moram da kažem da su mi Mrmoti na kraju bili manje interesantni najpre jer se radi o priči koja je na ličnom planu naratorke manje dramatična, ali valja ovde svakako pohvaliti siguran ton pripovedanja i pamtljive likove.

 

Mrmoti su, zapravo, pripovest o ženama srednjih godina u potrazi za ljubavlju, nežnošću, razumevanjem i svim onim stvarima koje mi surovi muškarci ne priznajemo za značajne, dok se bavimo seksom, drogama i rokenrolom, ali ta potraga protiče elegantno, na pozadini rešavanja bizarnog kriminalnog slučaja sa elementima vampirizma. Ključna je, držim, Nedina veština u domenu oblikovanja likova koji deluju uverljivo, koje ona pokazuje sa preobiljem mana, ali opet tako da se lako identifikujemo sa njima i, najvažnije, sa dovoljno uzdržanosti da se ne sklizne u Seks i grad stilizacije, tako da i mi mužjaci ovo možemo da čitamo bez škrgutanja zubima.

 

Cigarete: Mina Todorović

 

Bio sam ubeđen da sam Minu Todorović ranije čitao, ali pošto sam suviše lenj i za romane koji nisu opisivani kao „epska fantastika za decu“, ispalo je da je ovo moj prvi susret sa njenom prozom. I, Cigarete su interesantna priča, bazirana na za mene primamljivim motivima, gde se ideja o tome da su vampiri između ostalog izvanredno erotična bića koja zavode više nego što uzimaju silom transformiše u potentno promišljanje prostitucije, moći koju objekat ima nad subjektom i sličnih tema. Jezički, Mina  je više nego siguran pripovedač, bez gubljenja među nekoliko glasova kojima govori, ali je dramaturški, struktura priče možda i preambiciozna za broj strana koji joj je dodeljen. Da ne bude zabune, nije ovde ništa do kraja ostalo nejasno ili nedorečeno, samo mislim da je priča u priči (u priči) dosta veliki zalogaj za nešto što ima skromnih dvadesetšest strana i da je dobar deo raspleta, iako zanimljivog, na kraju ispao prepričan više nego ispripovedan sa neutaženom željom na strani čitaoca da vidi još interakcije između protagonistkinja koje je, uprkos njihovim svakako nesavršenim ličnostima, do kraja zavoleo.

Knjiga: U znaku vampira: Muške priče o krvopijama (prikaz napisan za fanzin Emitor)

U činu benignog ali obećavajućeg metastaziranja, ovogodišnja tematska zbirka fantastičnih/ slipstream priča u uredničkom i priređivačkom izdanju Gorana Skrobonje raširila je svoja opnasta krila i obuhvatila ne jednu već čak dve knjige. Skrobonja veli da je stiglo toliko dobrog materijala na konkurs koji je, pokleknuvši pred sugestijama prijatelja kako je to sad moderno i klinci će da pokupuju i ne gledajući, tematski posvetio vampirima i vampirizmu, da je bilo da se promeša i probere i da se izdaju dva toma, jedan za muške, jedan za ženske autore. To jest autorke.

 

I nije to bez vraga, može se argumentovati. Vampirski mit, pogotovo u post-bramstokerovskom periodu, dakle, kad je iz narodne ušao u popularnu kulturu a posredstvom gotskog svetonazora i estetskih značajki naprosto puca od erotske simbolike i ne jedan je esejista, postdiplomac ili kakav drugi teoretičar bacio masna slova na papir oznojeno objašnjavajući kakvih sve tu simvola ima, ko tu koga ujeda, ko kome sisa, ko je označen a koga se označava i jesu li se njih dvoje na kraju uzeli. Danas kad je vampirski motiv u svesti običnog čoveka sa ulice, pijace ili iz gradskog prevoza pre svega povezan sa Sumrak sagom Stephenie Meyer, a koja je opet – kažu ljudi a  mi neuki ne možemo drugo do da im verujemo – neka vrsta softkor štiva za tinejdžerke koje bi da se grizu ali ne pre braka, reklo bi se da razloga ima više nego ikad da se sučele stavovi, mišljenja, filozofije i prakse i da se vidi kako žene a kako muškarci gledaju na vampirsku prozu i, važnije, kako je pišu.

E, sad, mi to naravno tokom ovog osvrta nećemo saznati. Miloš “Longtooth” Cvetković, urednik ove publikacije je, računajući na moju dobrotu ali i znajući ograničene kapacitete mog intelekta i pažnje milosrdno sugerisao da od dve izašle zbirke, dakle, ženske i muške, ja odaberem samo jednu koju bismo prikazali u ovom broju Emitora, dok bismo drugu, pretpostavljam odradili u narednom. Kako su ionako obe knjige izašle pre više od pola godine, jasno je da ovo ne pišemo za nestrpljive potrošače nego za vječnost. Miloš je takođe, vođen svojim nadaleko čuvenim džentlmenstvom, sugerisao da prvo odradimo žene. To jest, da prvo prikažemo žensku zbirku. Zašto, pitao sam ja, hitajući u knjižaru, pa valjda je lepše ostaviti slatko za kraj, međutim dilema, koju u zbilji nisam ni imao, odlučan da uradim kako mi se kaže a intelektualne kapacitete posvetim razmišljanju o važnijim stvarima (Spajdermen, Minecraft…), razrešila se sama od sebe kada su u Beopolisu imali da mi prodaju samo muški tom. Krotkiji prikazivač bi se zahvalio i potražio knjigu po koju je krenuo u nekoj drugoj knjižari, ali moja lenjost mi je još jednom uštedela značajnu količinu energije (mada ne i novca).

 

Dakle, danas onda pričamo o muškoj viziji vampira i vampirizma u (mahom) Srbiji početkom dvadesetprvog veka a ta je vizija interesantna kao i bilo čija, znajući da smo baš mi, Srbi, narod koji je svetu ako ništa drugo ono podario termin “vampir” i jedan lep deo mita o živim mrtvacima koji čine raznorazne nepodopštine. Kako je i Skrobonja u uvodniku rekao da je na konurs dobio radove koje, citiramo, ubraja “među najbolje kratke prozne tekstove koje sam ikada pročitao”, i sokolio se da ovo podneblje može da iznedri vampirsku prozu koja nije opterećena vladajućim žanrovskim – čitaj tržišnim – pogledom na problematiku, to smo i mi sa dosta entuzijazma zaronili u more očnjaka, okean krvi i baricu seksa koja se spakovala u nekih 460 strana ove lepo uvezane zbirke.

 

Nema, naravno sumnje, da je Skrobonja ovde išao na što je moguće širi mejnstrim zahvat, barem što se tiče pakovanja – naslovna strana sa svojom kombinacijom prolijevanja krvi i prolijevanja sisa svakako na prvu loptu ne priziva nekakve intelektualne akrobacije – žanrovski ili nadžanrovski pristup na stranu, ova zbirka kao da najpre nastoji da sebi privuče zagorelog konzumenta  kiosk-romana i njihovih malčice skupljih knjižarskih prepakovanja. Što, na kraju se ispostavilo, nije bila tako rđava strategija uzevši u obzir sadržaj. Jedna od stvari koje se ovde valjaju priznati Skrobonji je da je, u svojstvu urednika, učinio vidan napor da se unapredi nivo kvaliteta štiva u odnosu na prethodne zbirke: ova zbirka ima svega jednu ili dve priče koje bih nazvao nepodnošljivim a solidan broj onih koje bih nazvao veoma zadovoljavajuće pismenim. To ne znači nužno da ih smatram i dobrim pričama, da ne bude zabune, ali kad sam dobro raspoložen mnenja sam da ako već čitamo šund – a čitamo ga onoliko na sve strane, da se ne foliramo –  onda to nek barem bude pismen šund. Što ne znači da su sve priče u ovoj zbirci šund, nikako. Ima ovde nekoliko zbilja dobrih radova. No, da se ne uspava na lovorikama, odmah ću dodati i da imam puno razumevanja za apsolutno apsurdnu finansijsku klimu u kojoj Skrobonja objavljuje ove zbirke godinu za godinom, podržavajući domaću, autorsku žanrovsku prozu na apsolutno podvižnički način, ali da i one-man-show pristup pokazuje svoje loše strane. Skrobonja je ovde i priređivač i autor, i urednik i lektor i korektor i čoveku dođe da zaplače kad samo pomisli koliko je to posla koji treba da obavi jedna osoba samo da bi lenčuge poput mene čitale knjigu sa crvenim flomasterom u ruci i podvlačile delove koje će posle uz dementno cerekanje da pokazuju ortacima – ali opet, mora se notirati: ima ovde momenata u kojim proza koju čitamo poklekne pod teretom neiskustva autora, neispisanosti ruke, neigrađenosti jezika, na kraju i nepoznavanja pravopisa. I ovo su sasvim ljudski, čovečanski nedostaci autorskog pisanja, koje na kraju krajeva treba da ima iskru nadahnuća i nešto što će da (umre ako ne) kaže a poliranjem i ispravljanjem formalnih krivih Drina treba da se bavi korektorsko-lektorsko-urednička infrastruktura, ali šipak ako je isti čovek i urednik i priređivač i lektor i korektor.

 

Drugim rečima, ovo nije neka zlobna kritika zavidljivog čoveka malog penisa već opservacija da proza koja je u proseku definitivno na višem nivou od onog što smo čitali u dosadašnjim Paladinovim tematskim zbirkama, avaj, pati od sasvim izlečivih dečijih bolesti koje Skrobonja ne stiže da izleči jer radi apsolutno sve u vezi sa knjigom. Već samo prisustvo lektora u timu bi donelo osetna i instantna poboljašnja, a pozitivan efekat koji bi to imalo u smislu oslobađanja Skrobonje da se ozbiljnije pohrve sa propisnim uredničkim delom posla bi bez sumnje bio nemerljiv. Neke od ovih priča bi bile izvrsne da su se kockice složile na neki takav način. Ovako im ne mogu poreći entuzijazam ali im mogu poreći kvalitet. Kučka sam! Ali i život je! Dobro, krenimo redom:

 

 

Miomir Petrović: Vidosava

 

Prvo pa muško bi bio sasvim dobar kliše za otvaranje ovog prikaza samo da nije potpuno obesmišljen činjenicom da je ovo po definiciji zbirka radova muških autora. Ali ako se muškost za ovu priliku uže definiše na osnovu pripadnosti literaturi glavnog toka a ne samo dečačkom fandomskom pisanju ograničenom na fanzine i žanrovske antologije, onda smo na pravom tragu. Miomir Petrović je cenjeni mejnstrim autor koji je postao i prepoznatljivo ime posle prelaska iz Geopoetike u Lagunu gde je objavio više zapaženih romana i mada je i do sada bila praksa da se u zbirku stavi makar po jedan mejnstrim autor zarad šireg PR zahvata i interesantnog kontrasta sa žanrovskom gerilom, nikada to nije bila priča koja zbirku otvara. Ali sad jeste. I ovo je otvaranje koje vrlo lukavo udara temelj svoje strategije. Na kraju krajeva, Srbi misle da imaju trejdmark na vampirizam i šta je prirodnije nego da se neopreznom dobronamernom čitaocu kao predjelo odmah servira komad kvalitetno napisane etno-fantastike koji se oslanja na sve ono što našem čoveku pritiska željenu dugmad, ne bi li ga se smestilo u željeno raspoloženje? Vidosava je priča napisana dobro odmerenim “arhaičnim” glasom, koja već na prvoj strani pominje Stambol i Peć, dunđere i koštice od trešnje, rođenja u užasnim kišnim noćima i bugarske babice koje ni ne pričaju Srpski.

 

Petrović više nego umešno barata etno motivima i nema sumnje da ovde imamo posla sa pravim piscem koji uživa u svojim geografskim podukama i istorijskim lekcijama, svojim narodnim mudrostima i narodskim mitovima a koliko god nam likovi u priči delovali više opisano nego oslikano, ne može se reći da nismo zaintrigirani njihovom ličnom i porodičnom istorijom koju nam autor lagano razmotava pred očima.

 

Sve dok nam uz toplo predjelo ne servira i ledeno razočarenje. Vidosava je mnogo toga – dobra vežba iz etno-fantastike, interesantna varijacija na vampirski mit i tehnologiju, da prostite, povampirenja – ali Vidosava nije pripovetka. Vidosava je u najboljem slučaju prvo poglavlje romana koji će, ako jednom bude napisan i objavljen možda isplatiti dividende na sva ulaganja koja je čitalac napravio tokom ovih trinaestak strana, dati nam nekakvo dramsko razrešenje ili barem dramski zaplet, pošto toga ovde ima jedva u tragovima, da ne kažem u najavi. Hm.

 

Vasa Pavković: Vampirdžija

 

I odmah za Petrovićem stiže Pavković, još jedan cenjeni pisac glavnog toka koji se kod Skrobonje već pojavljivao sa pričom u zbirci Beli Šum, što je tematski bila posvećena televiziji. Na mene tada nije ostavio sjajan utisak, ali ovde su rezultati daleko povoljniji. Pavković se tonalno nadovezuje na prethodnu priču još jednim komadom etno-fantastike samo što je ovde sve to odrađeno uz mnogo šarma, manje pretenciozno, a opet uz kačenje svih bitnih opštih mesta koje bi prosečan čitalac trebalo da voli i očekuje. Dakle, Srbija osamnaestog i devetnaestog veka, istorijski prelomno vreme i raspričani glavni junak čija je profesija utamanjivanje vampira. No, umesto nekakvog akademski prenapuhanog Abraham Van Helsinga ovde imamo zdravog srpskog profesionalca, osobu jednostavnog pogleda na svet i jednostavnog, ama pitoresknog izražavanja, pravog čoveka iz naroda koji valjano uklanja vampire glogovim kocem i belim lukom, voli da pojede i popije, pa ne odbija ni snošaj kad mu se namesti na volej. Glavni junak priče je dakle simpatičan i pun interesantnih anegdota iz svoje duge karijere, ali i ovde imamo problem u tome što priče, izvan anegdota,  zapravo i nema. Osim činjenice da titularni vampirdžija živi neprirodno dugo, ne može se reći da na bilo koji način o njegovom liku saznajemo išta dublje ili novo tokom pripovedanja, a odsustvo ikakvog nosećeg zapleta nemoguće je potpuno nadomestiti pitkim narativom i simpatičnim solilokvijem glavnog junaka. Ponovo, utisak je da smo pročitali uvodno poglavlje romana koji možda nikad neće biti napisan. Pa zar tako?

 

Ilija Bakić: Kameno saće

 

Jedan od najcenjenijih domaćih žanrovskih pisaca se zato ovde pomalja iz pozadine da zablista na pozornici koju su mu ostavila dvojica glavnotokovaca i Bakić ovom prilikom zaista demonstrira svu raskoš svog spisateljskog umeća. Kameno saće je ponovo fantastika sa istorijskim šmekom, ali umesto da vučemo noge po blatu srpskih drumova i zabavljamo se kolokvijalnim izrazima, ovde je na meniju jedan otmeniji, srednjeevropski štimung, gospoda sa poslugom, alhemičari i filozofi, velika pitanja na koja kosmos odgovore ne daje tako lako itd. I nema nikakve sumnje da se u ovome može raskalašno uživati – Bakić drži pravu lekciju iz umetnosti pisanja, sa beskrajnim stilskim akrobacijama, besramnim filozofskim digresijama koje nemaju mnogo narativnog opravdanja sem da su lepe i da opservacije koje autor kroz svog glavnog junaka drsko zapisuje, u krajnjoj liniji negde treba zapisati i sve se to drži na okupu snagom Bakićevog pisma. Ovo je stilski veoma ambicozna proza ali srećom u rukama autora koji ima znanja i veštine da sa tom ambicijom izađe na kraj tako da ne upadne u zamku intelektualne masturbacije ili prostog stilskog manirizma gde se asocijacije i jukstapozicije ređaju samo zato što mogu.

 

Međutim i Bakić u principu ima problem sa strukturom. Njegova priča, za razliku od prethodne dve ima zaplet i zaključak, ali je pomenuti problem u tome što je ovo priča od 38 strana u kojoj se taj zaplet i zaključak dogode u rasponu od poslednjih deset. Baš ništa što prethodi toj završnoj epizodi u kamenim, jelte, katakombama, da ne kažemo saću, nije ni potrebno ni bitno da bi se ispratila ta poslednja epizoda – ni razrada lika, ni bitni elementi zapleta – i završni deo savršeno funkcioniše kao zasebna celina, i funkcionisao bi i bez elegantnog ali sasvim suvišnog (i trostruko dužeg) uvoda. Ovde bi, naravno svaki urednik bio na mukama kako da autoru saopšti da je napisao nešto u elementima izvrsno ali što na gomili ne radi kao skladna celina, ali pomislite kakvu bismo tek onda priču (ili, čak, dve priče!!) dobili od Bakića!

 

Vule Žurić: Tajna crvenog zamka

 

Vule Žurić je još jedno ime sa poštovanja vrednim CV-jem i popriličnim brojem objavljenih knjiga i produciranih radio-drama. Njegova priča, četvrta po redu u ovoj zbirci ponovo spada u fantastiku smeštenu u prošlost, ali ovog puta se makar radi o nešto bližoj prošlosti – naime o Drugom svetskom ratu. Bilo bi vam oprošteno kad biste u sebi promrmljali da ovi ljudi što su Skrobonji poslali priče izgleda nisu ni svesni da postoji nekakva Sumrak saga, pa i da bi ih, u principu, i gledanje onog filma Romana Polanskog prilično iznenadilo.

 

Elem, Žurićeva priča je razoružavajuće skromnih pretenzija i najveći deo svoje ambicije gradi na korišćenju likova koji su ljudima određenih godina prilično prepoznatljive istorijske figure. Teško je proceniti kako mlađa publika reaguje na pojavljivanje Vladimira Nazora, Josipa Broza Tita i Kurta Valdhajma u priči koja je neka vrsta jednostavne jednočinke u starom zamku sred hrvatske pustoši – naprosto nisam siguran da su za njih imena koja veoma maglovito poznaju (Nazora sumnjam da danas uče u školi a Valdhajm je tek nebitna figura) dovoljan razlog da jednu ni po čemu drugom posebnu pričicu zapamte duže nego što je potrebno da okrenu sledeću stranu u zbirci. Ovim neću da kažem da je priča loša – naprotiv, Žurić ima i zaplet i rasplet i mada to nije ni najambicioznija ni najkompleksnija proza u ovoj kolekciji, makar nas ne ostavlja sa utiskom da smo gledali u tapete onda kad smo se spremili da gledamo film ili barem televizijsku seriju. No, stoji da su imena likova tek dovoljna da nama starijima izmame lagano krivljenje brka u osmehu i da sa ovim likovima Žurić nije bogznašta ambiciozno uradio.

 

Srđan Srdić: Golem

 

Srdić je između ostalog i urednik festivala kratke priče Kikinda Short i njegov se Golem (kakva koincidencija da ova priča nosi isto ime kojim ja tepam jednom od svojih ekstremiteta!) pošteno smešta na ekonomičnih devet strana pakujući tu izuzetnu količinu gusto nakucanog teksta. I nezgodan je to predlog, skoro pa nepristojna ponuda. Ne samo da zidovi teksta koje Srdić isporučuje na svojim stranicama – bez dijaloga i sa očigledno neradim retkim odvajanjima u pasuse – deluju zastrašujuće lenjom čitaocu (poput, znate već, mene), nego je i jezik kojim je ovo pisano, stilski, jelte, okvir u koji je narativ smešten prilično obeshrabrujuć. Mislim, priča počinje sledećim rečenicama: “Čovek skače sa Karlovog mosta. Njegovi džepovi su nabijeni istinom.” što je već dovoljno da se mašite flaše vinjaka koju ste striktno za potrebe prve pomoći u hitnim situacijama stavili na stočić ispred fotelje. Kada se na to nadoveže “Koji od imperativa ovog sveta možete da ispunite sa džepovima punim istine? Istina, to je teret, ispisivanje istine, to je transfuzija, to vas usporava, to vam je za petama, dragi.”, bićete na polovini flaše pre nego što pomislite da bi neke priče mogli i da preskočite iz najčistijeg nagona samoodržanja.

 

Ipak, devet strana je devet strana pa kad smo izdržali petsto godina pod Turcima izdržaćemo i ovo. I Srdićeva priča ima nekakvo svoje težište, neku gorku istinu koju pokušava da porodi i sa njom se dostojanstveno izbori, ona je u određenom smislu i metatekstualna jer je glavni junak i sam autor proze a njegovo najveće delo ima sopstveni život i progoni ga na metaforičke, a i nemetaforičke načine, ali meni je ovo, bojim se, na granici čitljivosti i podseća me da iako introspekcija ume da oplemeni akciju, priča od devet strana koja je gotovo samo introspekcija ali pretenduje da ima nekakvo dramatično razrešenje naprosto nije dobro odmeren književni obrok, pogotovo uz neukroćen, razbarušen stil koji neretko pogađa dobre poente ali neretko maši i samu tablu.

 

Zoran Pešić Sigma: Glad

 

Sigma, urednik niške Gradine, je, po mom osećaju više pesnik nego prozni pisac pa su i njegovi dosadašnji prilozi Skrobonjinim zbirkama bili poetična proza okrenutija slikama i idejama nego čvrsto istesanoj fabuli. Glad nije izuzetak, ovo je prva uslovno rečeno naučnofantastična priča u zbirci barem utoliko što se pojavljuje nekoliko SF motiva – kontrola klime, astronauti, futuristička tehnologija, biće iz svemira – ali je ispričana u fragmentima, bez glavnog lika, slikama koje su uhvaćene u raznim epohama Zemlje, kroz jednostavne scene i jasne, ne previše nategnute dijaloge. I mada se svakako valjaju dati poeni za ekonomičnost, ovaj atlasnooblačni pristup u krajnjoj analizi na mene nije ostavio prejak utisak – suviše sam malu emotivnu vezanost ostvario sa bilo kojim od likova i njihovim vremenima i mada je svaka od slika lepa, one su zaista najviše ekonomične i brze u izlaganju centralne ideje, a nauštrb dubljeg oslikavanja dimenzija drame koja se tu odigrava.

 

Oto Oltvanji: Stotinu sukanja krvari

 

Oto je u formi i isporučuje ono što od njega očekujemo: solidno napisan palp solidno domaćeg mirisa i ukusa. Vreme i mesto radnje su dobro odabrani tako da budu prepoznatljivi a opet dovoljno vremenski distancirani da poverujemo u (kvazi)kriminalistički zaplet i Oltvanjijev Beograd sa početka devedesetih  lepo izgleda u priči koja kreće sasvim prijatnom noar rutom. Oltvanji je i dovoljno mudar da zna kako u lokalnim okvirima nema smisla da u glavnu ulogu stavlja privatnog detektiva pa se okreće onom proverenom domaćem žanrovskom klišeu – novinaru žute štampe i njegova priča je jedan pristojan pastiš detektivske X-100 proze dobar deo vremena.

 

No, Oto ima dva problema: jedan je potreba da se u ovo ubace vampiri, da se napravi žanrovski iskorak i postigne taj neki slipstrim efekat koga je Skrobonja možda i nenamerno malčice poseljačio, pobalkančio i osudio nas umesto na rađanje desetina srpskih Pola Ostera, na rađanje desetina nekakvih srpskih Lorel Hamilton… Hoću reći, ova priča postaje primetno manje interesantna kad se u nju unese ovaj fantastični momenat jer Oto sa njim ne radi ništa nadahnuto. Njegovi vampiri su izlizani od žanrovskog raubovanja i ništa im ne vrede srpska imena i prezimena. Drugi problem je kraj koji je otaljan i, mada daleko od toga da je Oto jedini palp autor koji ovome pribegava, zaista ne čini čast prvom delu priče. Antiklimaks i prepričavanje iz vremenski izmeštene pozicije, sve smo to čitali i kod drugih ali me je ovde najedilo utoliko što sam zaključio da priči koja u principu puca od potencijala, fali akcije da taj potencijal ipak nekako i realizuje.

 

Treći, bonus problem je odviše “filmsko” pripovedanje u nekim scenama koje više deluju kao opis bioskopskog trejlera nego kao proza sama za sebe, ali izgleda da sam na to već oguglao.

 

Filip Rogović: Pesma krvi

 

Stvarno je vreme da Filipa neko zaključa u podrum, zajedno sa tekst procesorom i dovoljno džank-fuda da ne umre od gladi (ali da gladuje!) i da ga ne pušta dok ne prokrvari po tastaturi. I da ga bičuje ako je potrebno. Filipova priča je, ponovo, jedan, gledano po motivima, dobar vampirski uradak u najavi, ona se bavi važnim temama, ostvarivanjem sebe kao socijalne jedinke, percepcijom klasa u besklasnom društvu, sazrevanjem u seksualnom, ekonomskom i ponovo socijalnom smislu, ima blage, uvijene odjeke mračnih erotskih fantazija, ali je izneveravaju ravni, neinteresantni likovi i stvari koje im se događaju. Naprosto je neoprostivo kada je glavni lik ovoliko dosadan, u priči gde imamo i neželjene trudnoće i rat sa siromaštvom i pseudopederastiju i krvoločno ubistvo i pokušaj samoubistva, a Filip ga, avaj tretira kao najobičniju kameru na točkovima, koja, da stvari budu gore, uslužno prepričava (umesto da pokaže) te neke ključne stvari iz života tog, jelte, lika. I ostali likovi su tu jedva uslužni, bez mirisa i ukusa i mada je svakako dobro da autor ne ide u neke stivenkingovske širine gde bismo saznali desetine nepotrebnih biografskih detalja iz njihovih ličnih istorija, nije dobro kada ni jedan od njih na nas ne ostavlja nikakav utisak. A imaju potencijala, po postavci zapleta i tenzijama koje je Filip između njih razapeo. Ovo bi, dakle, po mom mišljenju morala da bude duža, kompleksnija priča sa razrađenijim likovima i produbljenijim odnosima među njima. Ovako je tek skica za priču.

 

Đorđe Bajić: Crna zvezda

 

Bajićev palp/ zombi/ giallo roman Ostrvo prokletih je bio prilično uspešan žanrovski debi pre neke dve godine i pod Skrobonjinim patronatom i pošto ga ja, naravno nisam čitao, ostaje mi da na osnovu kvaliteta ove priče zaključim da Skrobonja nije bez razloga podržao mlađeg kolegu i da Bajić ima štofa.

 

Crna zvezda je šarmantna priča smeštena u Beograd 1929. godine i već tu se dadu povući paralele sa Skrobonjom i njegovom alternativnom istorijom Kraljevine Srbije oslikanom u Čoveku koji je ubio Teslu. Bajićeva priča zapravo ne pravi tolike iskorake od nama poznate istorije i bavi se posetom američke zvezde Džozefine Bejker jugoslovenskoj prestonici u koju je zatim vešto udenuto malo vampirskog šmeka.

 

Fetišizacija Srbije i Beograda između dva rata je očigledno omiljena zabava domaćih autora na svim nivoima stvaranja – od mejnstrimaša poput Šotre i Bjele, preko Gorana Skrobonje koji vešto jaše na granici između žanra i glavnog toka, pa do andergraund vojske oličene u Bajiću i, naravno, jasno je zašto je ovo zanimljivo kako autorima koji imaju slobodu ali i nekakvu istorijsku osnovu da maštaju o ponosu i boljem životu, kao i publici koja je gladna obe ove stvari. Bajić ovo radi sa dosta šmeka i lepo povezuje istorijske događaje i jedan predlog ondašnjeg duha velegrada i kraljevine, sa ličnom dramom koja je u principu mogla potpuno nezavisno da funkcioniše ali se ipak uklapa u opšti narativ. Ova blaga nebitnost dva toka pripovedanja u odnosu jedan na drugi je i najveća zamerka priči, ali Bajić ovo piše sa očiglednim uživanjem, pitkim stilom i njegova je slika buržoaskog edena predratne Srbije u kojoj se plesao čarlston, pričao Francuski, slušao džez i cirkao šampanjac prijatna za čitanje, makar bila, u sociopolitičkom smislu sasvim neambiciozna. Lepo.

 

Dejan Ognjanović: Niotkuda

 

Ognjanović, pak, svoju priču smešta u Srbiju sadašnjosti a u njoj caruju beda, materijalna i duhovna, oportunizam, korupcija i kontrast je, naravno ogroman! I dopustiću sebi da kažem i – potreban. Idealizovana bolja prošlost sa jedne strane i destilovana mučnina koju izaziva nikad (mislimo mi) gora sadašnjost sa druge, smeštaju se u pravi kontekst tek jedna naspram druge.

 

Ognjanović ovom prilikom ponovo uspeva da svoju ljubav ka američkim žanrovskim tropima prilično dobro transformiše u ubedljive lokalne slike. Stereotipni hajvej motel u američkoj pustinji ovde je pretvoren u motel “Romantika” negde na autoputu Beograd-Niš a likovi koji se oko njega muvaju su iako nesumnjivo američki u osnovi, dovoljno domaći da im verujemo. Sama radnja priče je brutalna i krvava, dobar primer mizoginog horora koji se fokusira na detalje da bi napravio svoje poente i radi posao u kontekstu te neke Srbije u koju je smešten. Pritom ne mislim da sugerišem da je i autor mizogin, već da su motivi takvi kakvi su nepraštajući, prepoznatljivi i, ako ne karakteristični samo za Srbiju, a ono bar sasvim prihvatljivi u kontekstu iste. Nema ovde neke “šire” rasprave o “zašto” i “dokle” i tako to, ali ovo je priča kojoj je cilj, reklo bi se, pre svega da efikasno uplaši i zgadi, kako na visceralnom tako i na socijalnom nivou i ona to i postiže. Molim lepo.

 

Marijan Cvetanović: Kosovski faktor

 

Marijan je u prethodne dve Skrobonjine zbirke imao bolje priče što je iznenađujuće – čovek bi pomislio da je najlakše pisati prozu sa autobiografskim elementima.

 

Ali nije, kakvi najlakše – najteže je! Tu je tek teško odvojiti bitno od nebitnog, dati dovoljno podataka a ne smarati nekakvom hagiografijom i Cvetanovićeva priča, bojim se, nije uspela da pogodi pravi odnos. A obećavala je: bivši student prištinskog univerziteta koji se vraća u južnu srpsku pokrajinu nakon znamo svi kakvih događaja, jer ga je ljuta muka naterala, podsećanje na ludilo koje je proživeo, strah od toga šta će ga sve sad dočekati – bilo je tu materijala onoliko.

 

Ali se sa njim nije skoro ništa uradilo. Cvetanović o sebi priča predetaljno, meditirajući o Majlsu Dejvisu i  božanskom In a silent way, ali ovo ni na koji način ne doprinosi osnovnom zapletu priče koji ima i nekakav akcioni rasplet koji je isuviše “filmski” sa sve zabrađenim figurama i osvećenim mačevima. Kliše koji kliše stiže je nažalost prisutan i u samom pisanju koje je ovde primetno slabijeg kvaliteta od prethodnih Cvetanovićevih radova i Skrobonja urednik ili Skrobonja lektor ovde su propustili gomilu prilika da stvari vrate na doradu. “Čarobni zvuci muzike mi talasaju misli. Dejv Holand prebire po tonovima na bas gitari. Prati ga Vejn Šorter izvlačeći toplinu duše iz svog soprana.” Ma, dajte, molim vas. Ili ovo: “začuju se reči na srpskom jeziku, s naglašenim naglaskom karakterističnim za prostore Kosova”. Mislim, ovo ovako ne može, bojim se. Back to the drawing board, momci.

 

Darko Tuševljaković: Razotkrivanje

 

Tuševljakovićeva priča je svakako bolja od one u Apokalipsi, prethodnoj Skrobonjinoj zbirci. Ovde su motivi čistiji a radnja jasnija – imamo pred sobom urbanu ljubavnu priču u kojoj su u glavnim ulogama razočarani muškarac i savremena umetnica – kreativna, samo svoja ali i ranjiva i Tuševljaković prilično dobro pogađa svoje likove i turobnu romansu kakva, mislimo, nije retkost u dekadentnom podneblju Beograda. Mogu da pohvalim i to kako se odnos ljubavnika zaista svodi na tanane simbolične radnje i da su žrtve i žrtvovanja, za razliku od nekih drugih priča u ovoj zbirci koje jedva čekaju da na nas bace vatromet i spektakl, suptilni i odmerenog tona. Ono što fali je malo šira slika, nekakav ubedljiviji kontekst za sve ove događaje, ideja da likovi funkcionišu i izvan epizoda u kojima ih vidimo, ali priča i ovako radi posao i mada ne pokazuje ambiciju da pobegne makar korak dalje od balkanskog palpoidnog shvatanja muškog žrtvovanja, njega barem isporučuje dostojanstveno.

 

Ivan Nešić: Pravimo se da znamo sve o ljubavi

 

Nešićeva priča je… iznenađujuća. Barem je meni bila, jer sam očekivao žanrovske aproprijacije i nešto više… palpi. Umesto toga, ovo je jedna osvežavajuće smešna priča o penzioneru kome se život iz korena menja nakon susreta sa vampirskim komšijama i, sklopljena iz odmereno dimenzioniranih socijalnih polaroida i prilično uspelog humora i seksa, ona kroz svojih jedanaest strana trči brz sprint, ne sasvim sigurna gde će stići ali dobro se usput zabavljajući. Valja.

 

Damir Mikloš: Hod po senkama

 

No, zatim sledi više od trideset strana jednog neumerenog pisanja koje više deluje kao da je tim scenarista imao brejnstorming sesiju za najnoviji fantazijski MMORPG nego kao koherentan narativ. Mikloš bi da u svoju priču ubaci sve: i Novi Beograd i Turke Osmanlije i demonske dimenzije i čuvare dimenzionih kapija koji iz nekog razloga govore Francuski i kompjutere u paklu koji vode evidenciju o prokletim dušama… Mnogo ovde ima akcije koja se čita kao skript za film, rađaju se i ruše civilizacije i kulture, glavni junak ubija vampire pukim prisećanjem kako je izgledalo biti izložen jakoj Sunčevoj svetlosti, demonska deca jedu  beogradsku policiju, ali sve je ispričano bez dovoljno osećaja za tempo, sa tek fakultativnim obraćanjem pažnje na uzročno-posledične veze, sa previše prečica u karakterizaciji i kada u povremenim epizodama i dijaloškim razmenama Mikloš i zablista ovo je samo podsećanje da on može značajno bolje. Hod po senkama je u ovoj formi prilično neupotrebljiva priča i ovo je jedan od slučajeva kada bi najbolje bilo bataliti celu stvar, odabrati najbitnije motive i krenuti sa pisanjem od početka.

 

Pavle Zelić: Otrovno Sunce

 

I Pavle me je prilično razočarao, najviše jer sam se od njega navikao na značajno bolje priče. Otrovno Sunce nije ni izdaleka tako konfuzna i zamumuljena priča kao njena prethodnica, ali pati od anemije – a to se ne prašta kad pričamo o vampirima – koja se najviše ispoljava u tome što u njoj nema gotovo nikakve akcije. Osnovni zaplet, smešten u neku izuzetno blisku budućnost u kojoj Sunčeva svetlost, zahvaljujući havarisanoj ozonosferi izaziva pravu epidemiju malignih kožnih oboljenja među decom, sa doktorkom spremnom da prekrši mnoga pravila ne bi li deci pomogla, dakle, taj osnovni zaplet ima ogromnog potencijala, aktuelan je i Pavle je čovek koji bi ovo mogao majstorski da odradi, ali rasplet je, avaj, prepričan i šta god mislili o motivima u finalu priče i povezivanju religijske i vampirske ikonografije, oni mene nisu pokrenuli ovako spušteni na stranu i ispričani kroz usta likova. Likovi nisu dobili ni prostora za razvoj a već treba da se zabezeknemo nad njihovom transformacijom i moj je utisak da bi ovo pre bila skica za nekakav početak nekog zanimljivog romana, nego što funkcioniše kao priča.

 

Aleksandar Bjelogrlić: Februar

 

Bjelogrlić je solidno objavljivan autor i prevodilac i u njegovoj se priči odmah prepoznaje jedan razrađen rukopis koji gotovo da je dovoljan da iznese kratku priču od vitkih osam strana. No, ne i sasvim dovoljan. Bjelogrlić solidno vlada lokalnim mitemama i daje nam jednu ubedljivu savremenu balkansku pozornicu za svoj narativ, ali taj se narativ onda osloni na prepričavanje snova koji mogu al ne moraju da znače bogznašta i mada sam uživao u autorovom stilu, da mi je pri ruci morao bih da ga zamolim da mi objasni šta se ovde uopšte dogodilo.

 

Aleksandar Žiljak: Nekomata

 

Uobičajeni Skrobonjin gost iz Hrvatske, Žiljak, je i uobičajeno pouzdan u isporuci dobro sklopljene žanrovske proze pa ni ovde ta, jelte, isporuka ne izostaje. Nekomata je i prilično ambiciozan poduhvat jer je u pitanju akciona priča koja se oslanja na japansku istoriju i mitologiju, ali Žiljak ume da odmeri koliko mu je guber dugačak i koliko se valja pružati pa je i ovde na programu vrlo dobro ispisan palp o mladoj devojci u tajnoj školi za ženske nindže (kunoići, dakako) a koja mora tu školu da odbrani od demonskog napadača što ga je na nju poslao sam Hatori Hanzo. Žiljak je pitak i zanimljiv, ne preteruje sa brojem strana niti se gubi u opisima a opet stiže da uzgredno fetišizuje Japan i njegovu mitologiju na najbolji žanrovski način i ovo je jedan od primera kako priča može da bude najdalje od slipstrima što ja mogu da zamislim a da se istakne kao jedan od najsigurnijih radova u celoj zbirci.

 

Boban Knežević: Vampirijada

 

Za moj ukus, Boban u svom prvom gostovanju kod Skrobonje isporučuje najbolju priču u celoj zbirci ali i najveće razočaranje koje naprosto urgira da se za sledeći ovakav poduhvat pristupi ozbiljnijem uređivanju tekstova koji će se pojaviti u štampi. Dopustite mi da obrazložim.

 

Naime, Knežević nikada nije bio najbolji stilista na domaćoj sceni – žanrovskoj ili široj – ali jeste neko čija proza ima šta da kaže, čija je energija bazirana na duhu samog pisca koji se ne stidi da se u nju utoči u popriličnoj meri, ali i ne pada u klopku nekakvog narcisoidnog pričanja o sebi onda kada valja isporučiti jasnu dramaturgiju. Vampirijada sve ovo jasno demonstrira. Jezik je ovde pomalo nategnut u samom početku, sa predugačkim uvodnim rečenicama i hitanjem da se uspostavi pozornica, ali se Boban potom opusti, razmaše i pruži nam jednu od najintrigantnijih priča u zbirci.

 

Naravno, osnova njegovog zapleta nije nova ili originalna, Ričard Lupov ju je još pre četrdeset godina upotrebio u svojoj priči 12.01, iz čega smo kasnije dobili i istoimeni film koga je te iste 1993. godine nepravedno zasenio na identičnom zapletu zasnovani ali značajno uspešniji Dan mrmota, no Boban u Vampirijadi iz premisa izvlači dosta kilometraže i pokazuje da nije najbitnija originalnost premise koliko životnost u prikazivanju konsekvenci te iste premise. Bobanovi likovi zaista – rekli bismo – žive u jednom bizarnom svetu čijih se trideset sati besprekidno ponavlja a egzistencijalni ennui ali i očaj glavnog junaka su prikazani plauzibilno, tako da se čitalac može u priličnoj meri saživeti sa tim svetom. Aktivnosti glavnog junaka, njegove brige, kajanja ali i preduzimljivost nose ovu priču i mi, bez obzira na određene stilističke džombe na putu, hvatamo sebe kako bez daha jurimo naporedo sa njim ka finalu u kome se nadamo razrešenju misterije očigledno veće od života.

 

I to je dobro, to čini priču uzbudljivom i značajnom.

 

No, razočaranje je to što Boban, valjda odgovarajući na tematski zadatak zbirke, oseća nužnost da nekako u sve uključi vampire ali nema pojma šta bi s njima radio pa je najveći deo priče potrošen na ne suviše nametljivo ismevanje vampirske pop i supkulture našeg vremena, a onda u finalu nažalost dobijamo jedan isforsirani, potpuno nezadovoljavajući klimaks kakav ova priča naprosto ne zavređuje. Kraj je morao biti bolji, konzistentniji sa tonom priče i pitanjima kojima se ona bavi. Ovako, ovo je za mene tek polufabrikat. Moćan i intrigantan ali i dalje polufabrikat.

 

Goran Skrobonja: Projekt: Sunce ili Anka, ubica vampira

 

Zbirku zatvara sam gazda jednom sigurno ispisanom, sa autoritetom vođenom palp avanturom smeštenom u isti univerzum/ alternativnu istoriju koje je Goran uspostavio romanom Čovek koji je ubio Teslu. On sam u uvodniku veli da je isprva mislio kako nema šta da kaže na temu vampira i vampirizma, ali je na kraju, rekao bih posegao za pravim rešenjem. Tesla univerzum je napravio solidne talase na žanrovskoj sceni i šire i Skrobonja ga apsolutno može iskoristiti za dalja pripovedanja.

 

Privlačnost ovog univerzuma je naravno očigledna – ovde se radi se o “mekom” ali neuvijenom nacionalizmu, o Srbiji idealizovanoj na sasvim žanrovski, sasvim palp način, tako da se pokrije širok spektar potencijalnih čitalaca od beslovesnih obrazovaca koji će gutati sve što slavi majku Srbiju pa do beslovesnih žanrovskih gikova koji će se kikotati od sreće posmatrajući Skrobonjin dobro pogođen pastiš raznih pastiša. Jer, da ne bude zabune, ovo je prepričavanje ne iz druge već iz treće ruke, Indijana Džons i Liga izvanrednih džentlmena – koji deluju kao najbitnije koordinate na stvaralačkoj mapi ovog sveta – su i sami aproprijacije žanrovskih klasika iz vremena između dva rata i Skrobonjino izmeštanje fokusa u Srbiju koja je krajem druge decenije dvadesetog veka nezavisna i regionalna sila, bogata država u velikoj meri pokretana naprednom Teslinom tehnologijom i vođena mudrim kraljem, opreznim političarima i pažljivim vojskovođama, to izmeštanje ima određenog potencijala za lokalno čitalaštvo ali nisam siguran koliko doprinosi literarnim dometima njegovih dela. Test bi svakako bio izlaganje hrvatske ili neke druge a slične balkanske publike ovoj literaturi i beleženje njihovog fidbeka, ali nemamo trenutno na lageru živih primeraka…

 

Bilo kako bilo, Projekt: Sunce je suvi i surovi palp, X-100 roman u kome Apis i njegova tajna služba sprečavaju germanske vampire da preuzmu vlast u Srbiji korišćenjem na prevaru dobijene Tesline tehnologije – zabavno kao postavka ali odveć rutinerski u izvedbi. Skrobonja kao čovek izuzetne načitanosti i nagledanosti i ogromnog prevodilačkog staža tačno zna koji sve sastojci treba da dođu u jednu ovakvu priču ali ne daje zatim tim sastojcima neku jedinstvenu životnost koja bi ih učinila svežim, oslanjajući se na nadu da će smeštanje radnje u Srbiju i nejmčekovanje Apisa, Đorđa Vajferta, Aleksandra Bugarskog, i drugih istorijskih ličnosti odraditi ovaj deo posla. Siguran sam da nekome i hoće. Meni to nije bilo dovoljno. Glavna junakinja je brutalno klišeizirana, klišeizirano erotizovana, njen akcioni repertoar je prepisan iz milion filmova a finale u Banjičkoj šumi je kao prepričavanje završnice neke savremene igre i sve to još ispričano na prilično nepažljiv način, koji bi se dao praštati da je ovo zaista X-100 roman. Ali od nečeg naglašeno autorskog u jednoj ovakvoj zbirci očekujemo više. Nisu to sad nekakve dramatične omaške i rupčage ali njihovo gomilanje demonstrira nebrigu za materijal pa time posredno i za čitaoca: recimo kako Skrobonjin opis Ving Čuna nema mnogo veze sa time kako ta veština zapravo izgleda u stvarnosti, recimo kako Tesla opisuje Fon Štubenberga kao čoveka koji je njegovoj firmi doneo mnogo svežeg kapitala iako je stranu pre toga do detalja objašnjeno da je pomenuti Švaba samo platio posao po ugovoru, nikako doneo svoj kapital u Teslinu firmu, recimo kako je nemoguće da je protagonistkinja u Hong Kongu bila podučavana Ving Čunu od strane samog Jip Mana kada je Man, iako je do 1917. godine živeo u tom gradu, svoju prvu školu u Hong Kongu otvorio tek 1949. godine…

 

I dok su ovo tek detalji, veću zamerku imam na dramaturgiju koja je i za palp isuviše ravna i nedostaje joj, zapravo, drame. Pomenuti nacionalistički imperativ pisanja diktira da su Apis i njegova ekipa  uvek korak ispred svakog poteza verolomnih vampira, fizički sukobi su lišeni napetosti a na vrhuncu priče Apis šalje samo jednu jedinu osobu na gomilu negativaca koji su sad najopasniji jer nemaju više šta da izgube. I ta osoba trijumfuje uz jedva malo prolivenog znoja. Skrobonja propušta da nam ponudi bilo kakve momente sumnje koje bi likovi imali u sebe ili u svoje saradnike, bilo kakav prostor za njihov razvoj, baš kao da se zaista radi o X-100 romanu u nastavcima koji i sledećeg meseca treba da izađe na kioscima pa se status quo ne sme dirati. Kako, naravno, nemamo posla sa nečim u nastavcima i kako od ove priče, iako pripada već postojećem univerzumu, imamo pravo da očekujemo više, onda ćemo i od Skrobonje u buduće tražiti to više.

 

Ne menjajte kanal, u sledećem nastavku pričamo o ženskom pogledu na celu stvar.

Apokalipsa juče, danas, sutra – Priče o smaku sveta (prikaz za fanzin Emitor)

Pojavljivanje treće tematske zbirke priča domaćih autora pod nježnom uredničkom palicom Gorana Skrobonje u tri godine je svakako dobar znak za domaću žanrovsku prozu u smislu da postoje autori, urednik i izdavač koji su u stanju da po komandi produkuju književnost povezanu jednim motivom a koja je sasvim objavljivog kvaliteta, ali, valjda i publika koja to ipak kupuje, čita, komentariše, voli…

 

Možda je samo u pitanju napad akutne malodušnosti, onda, to što je moja reakcija na ovu knjigu najpre bila pomisao da je Skrobonja pomalo digao ruke od urednikovanja i naprosto spakovao između ukusno odrađenih korica sve što je dobio, nakon što je lektorka pošteno odradila svoj deo posla. Apokalipsa mi svojom debljinom – u opticaju je satanskih 666 stranica fantastične, horor, slipstrim,alegorijske i na druge načine oneobičene proze i nešto malo poezije – sugeriše ne da su apetiti porasli ili da je dobrog materijala bilo u takvom izobilju da je ovo najsuroviji i najljući izbor od svega ponuđenog, već da je antologija sklapana po principu obaveznog uključivanja mnogih autora koji su se već dokazali (da li u prethodnim Paladinovim antologijama, da li drugde na srpskom i eksjugoslovenskom književnom prostoru), bez obzira na to da li njihova nepristojna ponuda ovog puta uopšte vredi nuđenja u ovakvoj formi.

 

 

Pre nego što zazvuči kao da mi se u ovoj knjizi ništa nije dopalo, vredi reći da ovde zaista mislim kako je zafalilo uredničkog rada koji bi neke neizbrušene dragulje uglancao do sjaja dijamanata, a neke predugačke, neusredsređene pripovesti sveo na ono što u njima zbilja vredi. Dakle, ne mislim da je većina priča iz ove ponude potpuno i neiskupljivo smeće, ali mislim da je evidentno kako se u okviru žanrovske proze važnost dobrog urednika naprosto ne može previše podvući. Da li Skrobonja nije mogao, nije želeo ili nije smeo da se više bavi pričama nuđenim za ovu antologiju ili su one u originalnim rukopisima bile zaista toliko loše da se ove verzije mogu smatrati najboljim što se moglo navući? Više volim da verujem u prvu verziju jer ona, iako Gorana raspinje na krst, makar sugeriše da su ovo autori sa potencijalom kome je potreban posvećen akušer da ga porodi i prevede u svet žive, zanimljive proze. A urednici, kao i sve dobre sluge božije ionako su viđeni za krst i njihove muke su im nagrada jer znaju da su njima nekom drugom kupili užitak.

 

Sebe inače smatram čovekom koji, iako je onaj najgrđi literarni snob što stalno u sebi misli kako je car, kralj i prvak u skoku u dalj zato što više voli Nabokova nego Dena Brauna i pre bi čitao Džojsa nego Koelja, koji, dakle, ipak voli i ceni dobru žanrovsku prozu, pa makar i u formi ljute palpčine. Ali Apokalipsa me je testirala do samih granica izdržljivosti podsećajući me da ipak nije svaki palp pisac viđen da izraste u Majkla Murkoka. Dobro, pametnji od mene to su znali i pre ove knjige. No, valja to naglasiti pre nego što krenemo da se bavimo individualnim pričama: žanrovska proza ne mora da bude uporediva sa Nabokovim ili Hemingvejem ili Uismansom ili Kišom ili, eh, Pekićem, da bi bila dobra. Ali mora da bude dobra, da bi bila dobra. Dobra književnost, literarna magija, čak i ako je puki eksapizam. Mora da natera svoje reči da plešu. Mora da ima eleganciju rumunske gimnastičarke i ubojitost MMA šampiona. Ako ne – ona naprosto nije dovoljno dobra, pa makar bila i žanrovska. To što bi mi pre dve – dve i po decenije većina ovih priča bila sasvim na mestu dodatno svedoči o tome kako ja možda nisam idealna ciljna grupa ove antologije, ali s druge strane voleo bih da javno čujem  da ovi autori svesno stvaraju prozu koja će biti naprosto nedovoljno dobra za blaziranog četrdesetogodišnjaka zato što znaju da će je petnaestogodišnjaci gutati.

 

Glede teme ove zbirke: propast sveta je motiv znatno određeniji od prethodnih Paladinovih antologija (televizija u Belom šumu i urbane legende u Istinitim lažima) pa sam se utoliko nadao i moćnijim pričama koje će unovčiti tu ekstremnu tematiku što im je zadata, izrasti na očaju, strepnjama i borbi za ako ne goli život a ono bar spas duše svoje. Nadao sam se. Ali od udaje skoro pa ništa. Ispostavilo se da je ovako određena tema bila jači izgovor nego inače da se masovno udari u prepričavanje filmova koje smo, avaj, svi već gledali i ako o samim filmovima nismo imali previsoko mišljenje, greje nas uspomena na mladog romskog dečaka što je sedeo pored nas u bioskopu i mirisao na pečeni kukuruz…

 

Dobro, otirem sumaglicu sa očiju i bacam se glavačke u novelu koja ovu antologiju otvara…

 

Adrijan Sarajlija: Berlin Bob

 

Sarajlija svakako nije moj omiljeni domaći žanrovski stvaralac ali mu ni u najzlobnijim momentima ne mogu poreći spretnost sa perom i maštovitost. U zbirci Istinite laži, njegova je realsocijalistička horor-fantazija bila među boljima i podmetanje njegove sedamdeset strana dugačke novele na početak Apokalipse svakako je i priznanje od strane gazda Skrobonje da se radi o čoveku koji zaslužuje mesto pod reflektorom. Problem je što je Berlin Bob očigledno zamišljen kao impresivno otvaranje antologije nakon kojeg čitalac bez daha grabi dalje kroz pulpu, napaljen kvalitetom i snagom prvog seksualnog kontakta sa slipstrimaškim viđenjem apokalipse koja nastupa nekako baš u vreme pada berlinskog zida i rušenja socijalističke basne, ali što sam u stvarnosti ovih sedamdeset strana čitao – uz predahe da pesnicom iz sve snage udarim najbližeg ukućana, rekreacije radi naravno – neka tri dana.

 

Sarajlija uzima mizanscen i likove koji bi meni mogli biti zanimljivi – jugoslovenski gastosi nižeg ranga u Berlinu sa kraja devete decenije prošlog veka – ali zatim radi izuzetno malo na njihovom produbljivanju, odlučujući se umesto toga da troši vreme na osmišljavanje što sočnijeg jezika. Poštujemo, naravno, teško da ćete naći čoveka u ovoj sobi koji više od nas voli bombastične metafore, smela poređenja i ine stilske figure, ali posle određenog broja strana postaje jasno da Sarajlija nakucava pasuse i pasuse teksta koji ni malo nije bitan za dalji razvoj priče. Ti likovi koje smo pomenuli? Zapravo im produbljenje i ne treba jer se sa njima nikuda do kraja priče i ne ode. Umesto toga, uvode se novi likovi, nova mesta odvijanja radnje, metaljudski obaveštajni operativci iz perioda hladnog rata, nervozni novinari, sportske legende… i ništa od toga ne uspeva da zaista objasni kakva se to apokalipsa događa. Kraj sveta je sugerisan poizdaleka, više natuknut nego predstavljen i dok sam apsolutno saglasan sa idejom da proza (čak ni žanrovska) nije dužna da čitaocu sve lepo na kraju objasni i objavi jesu li se njih dvoje na kraju uzeli, ona to pravo na sebe uzima isključivo na ime lepote teksta. E, tu Sarajlija zapravo ispušta loptu i umesto kreiranja teksta koji bi iskoristio apokalipsu kao pozadinu da nas opčini poetikom, slikama kakve samo u tekstu mogu da ožive, on uzima da prepričava scene kako bi izgledale da je ovo neki film. A ja to stvarno mrzim. Naravno da je određena količina filmskih vizuelizacija dobrodošla u palp prozi, daleko bilo da iko poželi da ih sasvim protera, ali najveći deo Sarajlijine priče kao da su baš ti i takvi bombastični opisi scena bez finog igranja vremenom i prostorom, psihom i psihologijom, slikom i rečju za kakvo je proza kadra. Bučan ali neefikasan početak antologije.

 

Damir Mikloš: Majka svih šuma

 

I samo malo manje bučan i neefikasan nastavak u Mikloševoj priči koja izgleda misli da je dovoljno da se pozove na vlašku mitologiju pa da mi svi popadamo na dupe i propustimo da vidimo nategnuti ljubavni trougao međ protagonistima, tanušne, stripovske karakterizacije i odsustvo motivacije za događanja kojima svedočimo. Kod Mikloša na meniju je apokalipsa izbegnuta za dlaku ali uz zaostatak konstantne pretnje koga na krhkim plećima sada nosi jedina preživela velikog karambola, iz čije vizure u flešbeku i pratimo priču i legitimno je autorovo upinjanje da nam prikaže ženu što se junački upinje da izađe na kraj sa znanjima koja nisu za ljudske intelekte i izgubljenom ljubavi koja je, ničim izazvano isto ženskog pola, ali previše ovde ima arbitrarnosti. Niti je lezbijski element bitan za priču niti je dovoljno eksploatisan da se makar gurmani među čitaocima naslade kako valja, niti je spona sa vlaškom mitologijom dobro iskorišćena. Horor (u koji ću ubrojiti ovu priču), bio žanr ili ne, možda deluje kao jednostavan za stvaranje zahvaljujući očiglednim sastojcima što u njega idu, ali Mikloš propušta da vidi kako su odnosi među ovim sastojcima esencijalni za uspeh priče: naprosto ovde nedostaje unutarnja koherencija motiva, kauzalnost između mikro i makro događaja i na kraju je Majka svih šuma, uprkos nešto literarnijem jeziku od prethodne priče, još jedno prepričavanje filma.

 

Milivoj Anđelković: Dvostruki razlog male braće

 

Anđelković ulaz u ring, kao i obično sa jednom od malobrojnih čistih naučnofantastičnih priča u antologiji. Na delu je pristup svojstven staroj školi – dakle izvanzemaljske civilizacije, kolonizacija kosmosa, kulturni kod potpuno tuđinski nama odraslim u judeohrišćanskim njegvama… Ima tu dosta filozofiranja koja, jasno je to, neće svakome prijati, naročito posle akcijaškog tona prve dve priče. No, Anđelković nastoji da se poduhvati nečeg ambicioznijeg, da postavi ozbiljna egzistencijalna pitanja i delom na njih odgovori i to valja pohvaliti. Ono što u njegovoj priči svakako škripi je podređivanje motiva samoj filozofiji pa je ovo u dobroj meri više esej nego proza. Dobro, imao je i Lem takve ispade, da ne bude da Anđelković nema velike prethodnike na koje bi pred sudom mogao da se pozove hineći nedužnost, ali meni kod Anđelkovića ne funkcioniše dovoljno dobro odlazak u postmodernu intertekstualnost koja priču na momente potkazuje kao farsu – koncept mržnje koja je maltene materijalni objekt, kao i finale priče koje kao da se podsmeva čitaocu… No, aplaudiram ambiciji i pokušaju da se priča sa visoko podignutim obrvama.

 

Miloš Cvetković: Rimejk

 

Nije što je autor ove priče istovremeno i urednik publikacije u kojoj ovo čitate, a koji je i naručio ovaj prikaz, ali Milošev palp pričan iz perspektive novinara koji intervjuiše holivudskog režisera što radi rimejk kultnog Karpenterovog filma i time izaziva zombi-apokalipsu je jedan od boljih egzemplara proze-inspirisane-kinematografijom u ovoj antologiji. Urednije i elegantnije napisano od Sarajlijine i Mikloševe priče, kod Cvetkovića se da lepo spojiti zašto (ako već ne i kako) diranje u nešto sveto dovodi do poremećaja balansa sila koje svet drže na okupu. Plus, Milošev psihološki portret odrtavelog novinara sa strašću za film koja je odavno prerasla u socijalnu disfunkcionalnost je ubedljiv i u njoj samo malo škripuće erotski element koji nije do kraja uobličen u zašto (kad već nije potrebno ono kako). Dobro, priči se možda može zameriti što finale počini greh prepričavanja scena kako bi one izgledale da je ovo film a ne proza, ali u konačnoj računici, ovo je sigurno jedna od boljih priča u antologiji sa Milošem koji pokazuje kako jednostavan, uzdržan stil odnosi pobedu nad isforsiranim kićenjima kojih je previše u bližoj okolini.

 

Marijan Cvetanović: Stavrofor Kiprijan

 

Marijanu je ovo tek druga objavljena priča i kako me je prijatno iznenadio u Istinitim lažima, tako je ovom pričom potvrdio da se nije radilo samo o srećnom pucnju na slepo. Stavrofor Kiprijan, zapravo, strogo uzev nije priča koja bogznašta ispriča. Put glavnog lika od prve do poslednje strane je nasilan i dinamičan ali nije to ono što čitalac posle čitanja zapamti, ovde je daleko impresivniji živ i ubedljiv portret Balkana koji stenje pod teretom zombi apokalipse koju sa druge strane jedva kontroliše teokratska vlast pravoslavnog klera koji željeznom rukom upravlja osipajućim narodima, pokušavajući da spase što se spasti može. Cvetanović ja na malom broju strana kreirao izuzetno primamljiv mizanscen u kome bi moglo da se ispriča mnogo interesantnih priča različitog tona (pa čak i žanra). Njegova priča je zabavna, sa odličnim jezikom u dijalozima i plauzibilnom psihologijom protagonista. Jedan od nenametljivih bisera ove zbirke.

 

Ranko Trifković: Šume bosanske

 

Teško da bih u normalnim uslovima čitao išta što je naslovljeno sa Šume bosanske, pa taman da je u pitanju slash fiction o susretu Brusa Dikinsona sa Mustafom Nadarevićem neposredno posle onog koncerta u Sarajevu, ali eto, dužnosti se ovde shvataju ozbiljno. Ranko Trifković je pismen, to znamo već godinama i njegova priča govori o postapokaliptičnom svetu u kome šačica Bosančerosa sedi u nekakvoj enklavi u, jelte, šumama bosanskim, pošteđenoj od pošasti koja je desetkovala globus i… I zapravo – ništa. Glavni junak tokom priče kontemplira o životu, univerzumu i svemu ostalom i na kraju zaključuje kako, kada su već on i njegovi imali sreću da prežive i množe se, sad valja pomoći svetu da se digne iz pepela kao… Feniks iz… er… pepela, ali u nekoj drugoj priči nekog drugog autora, ova promena u razmišljanju bila bi rezultat neke akcije, nekih događaja koji kušaju ličnost glavnoga junaka, teraju ga da sazri i uzgoji dlake na prsima junačkim. Kod Ranka akcije nema, samo kontemplacije što je razočaravajuće, kao što je razočaravajuće što Bosna kao motiv ovde nije iskorišćena ni na koji način vredan pomena, pa je sasvim svejedno radi li se o šumama bosanskim, majdanpečkim, misurijskim ili nevervinterovskim.

 

Darko Tuševljaković: Napolju nema nikoga

 

Tuševljakovića sam ja u prošlosti hvalio za solidan palp ukus priča iz prethodnih antologija. U međuvremenu je on objavio i roman koji je dobio i neke veoma lepe kritike a ja sam izbegao da ga čitam vadeći se na uobičajeni snobizam i dobar fizički izgled, no priča u ovoj antolgoiji je svakako nešto najslabije iz njegovog pera što sam do sada omirisao. U prvom redu, ovde apokalipse nema ni za lek. Ako se uopšte dogodila, ili se događa dok se priča odvija, to je zato što je autor imao već svršenu priču koju je po svaku cenu želeo da ubaci u antologiju, umesto da napiše novu, pa je sugerisano da, eto, možda, ima nečega nezgodnog izvan zidova stana u kome se radnja odvija.

 

Ali to nije toliki problem, koliki je problem neuverljiva i iritantna psihologija protagoniste. Dobro, uvažavam da nije lako kada ste odrastao čovek a treba da pišete iz vizure deteta, ali, u odbranu deteta, treba reći i da smo svi mi jednom makar bili dete. Tuševljaković takođe, skoro sigurno! Tako da bi bilo malo previše da mu dajemo popust tamo gde ga nije zaradio. Njegov glavni junak je, avaj, kukavički izvajana figura deteta-debila koje, eto, jadno, zbog zeznute porodične situacije traži bekstvo u mašti podsticanoj pop kulturom pa na kraju, jadno odlepi i pokaže da ne ume da razdvaja fikciju od mašte. Ono što treba da bude potresno finale priče u kojoj protagonista sebe vidi kao dželata a čitaoci ga prepoznaju kao žrtvu je, avaj, sasvim izminirano neubedljivošću psihologije, ne samo glavnog junaka već i ostalih likova koji se ponašaju kao kreteni i teško, preteško nam je da sa njima uspostavimo empatski odnos. A kako ovde i nema bogznačega drugog pored likova i njihovih odnosa, čitalački užitak nije baš zagarantovan.

 

Nastasja Pisarev: Pepeo je tiho zasipao grad i ovu, poslednju noć

 

No, da uvek može gore potvrđuje i prvi ženski autor na meniju ove antologije. Nastasja Pisarev je do sada objavljivana po raznim književnim časopisima, ali ako su joj te priče uporedive sa Pepelom, to više govori o sumnjivo niskim kriterijumima tih publikacija u Srbiji što je zaboravila da je lepše-sa-kulturom nego o njenim spisateljskim skilovima. Najbolja stvar koju mogu da kažem za Pepeo je da je u pitanju priča što neodoljivo podseća na fan fiction koga pišu tinejdžerski ljubitelji urbane fantastike i video igara, ali ipak za nijansu pismenija i urednija. Mislim, apokalipse ovde, naravno nema, sem možda u kakvoj implikaciji suviše suptilnoj za moj grubi intelekt, ali opet, u ovoj priči ništa drugo nije suptilno. Tu su zapaljene katedrale i podzemni gradovi, plameni leptiri i gorke zvezde, te neizbežni Anđeo koji vitla katanom… Čekajte, katanom?Ne znam ima li ovo ikakve veze sa Noćnom/ Dnevnom i ostalim stražama Sergeja Lukjanenka, mada me ne bi iznenadilo da je u pitanju zaista doujin (guglujte!) opit u tuđem unverzumu. Ono što me iznenađuje je da Skrobonja objavljuje priču čiji je jezik ovoliko težak, nezgrapan, nategnut, naprosto, neistesan, nedozreo, početnički. Ovo ne govorim iz niskih pobuda, kako već rekoh, autorka je pismena i ne sumnjam da će sa godinama i praksom uspeti da svoj izraz dovede na daleko prihvatljiviji nivo ali to gde je sada bi trebalo da je znatno ispod kriterijuma za objavljivanje u ovakvoj zbirci. Njene figure i slike su naprosto loše i da je neko, iko, ozbiljnije pristupio urednikovanju verovatno bi joj sugerisao da zamisli kako bi to pepeo glasno zasipao grad i koje su implikacije tog zamišljanja.

 

Biljana Malešević: Četiri jahača evolucije

 

Dame dolaze u parovima, čini se. Biljaninu prozu do sada nisam čitao, možda zato što sam je doživljavao pre svega kao leftfield strip-autora koji se bolje izražava slikama nego rečima, pa sam o tom trošku preskočio i njen debi roman za Tardis. Za razliku od priče koja joj prethodi, ovo je urednije i ubedljivije napisana storija kojoj se da zameriti pre svega izlizanost motiva. Apokalipsu ovde izaziva nekontrolisano bavljenje naukom, te ljudski poriv da se poigra Boga rezultira epidemijom života koji nije ništa bolji od smrti itd. itd. i sve je to okej, ali pričica od dvanaest strana ovde propušta da donese išta novo na trpezu u odnosu na skoro stoleće palpa pisanog sa istim motivima. Kao stilska vežba, ovo je sasvim uredno, ali likovi, situacije i razrešenja motiva, sve to ostaje na nivou skica i prosto vapi za više mesa, krvi i ostalih životnih tkiva koji bi priči podarili nešto težine.

 

Ilija Bakić: Buđenje.Creva.Put

 

I kad smo već kod stilskih vežbi… Bakić je pisac koji ume da piše iz mnogih perspektiva i sa mnogo različitih glasova. Njegova ideja za priču sa apokaliptičnom tematikom je da pokaže kako se posle apokalipse u novom svetu u kome više nema uređenja niti objašnjenja što nas inače kroz njega vode, snalazi probuđeni intelekt koji, eto, od nule treba da razume funkcije tela i načine interakcije sa okolinom. I sad je to, kao drama, za šta služi koji organ i kako doprinosi integritetu ličnosti, zašto jezik sadrži toliko nijansiranja kada mnoga od njih govore iste stvari… ili ne baš sasvim iste? Bakić radi na tome da pronađe zrno humanog u hladnoj funkcionalnosti postapokaliptičnog preživljavanja ali njegova priča je suviše mehanički sklopljena da bi to doprlo do čitaoca na višem nivou od konceptualnog. Čitali smo ranije priče u kojima je jezik zapravo važniji od radnje (i uvek ističemo Lupovljevu With the Bentlin Boomer Boys on Little Old New Alabama kao najsvetliji primer ovakvog pisanja) i cenimo Bakićev trud, ali ovom prilikom utisak koji nosimo sa sobom je da je u pitanju zaista tek razgibavanje pisca pred ozbiljne spisateljske poduhvate.

 

Oto Oltvanji: Budi mi silan i dobro mi stoj

 

E, pa dobro, od silnog prepričavanja odgledanih filmova Oltvanjijeva medmaksovska avantura spada u gornji ešelon ponude ove antologije. Njegov jezik je napadno filmičan ali za razliku od nekih drugih autora koje sam gore kudio, Oltvanji ne umire u lepoti, ne zadržava se previše onanišući nad sopstvenim rešenjima i slikama pa je i tempo podnošljivo brz, priroda apokalipse se otkriva kroz pripovedanje i mada se radi o uobičajeno nesrećnom braku između srpskog mizanscena i američkih motiva, ovo je čitljivo i približava se ne baš idealu ali modelu palpa koji ne hrani dušu nekim preterano potentnim nutrijentima, ali barem ni ne vređa intelekt agresivnom inkompetentnošću i, zašto da ne, impotencijom (i dođavola – inkontinencijom) jezika.

 

Aleksandar Gatalica: Vek

 

Snobizam ili ne, ali teško je ne primetiti da je Gataličina priča daleko najbolje napisana u ovoj zbirci, sa jezikom koji u ovom okruženju deluje odistinski magično, sažimajući godine i vekove u elegantne rečenice, slikajući likove koji nam se u nekoliko veštih poteza ogole do same srži svog skeleta i duše, pričajući o Apokalipsama kror priču o kurvama i gradovima. Ali Gatalica je jedini pravi pisac u ovoj knjizi, što se mene tiče, sa nagradama i prevodima koji to potvrđuju. Njegovo uključivanje u antologiju daje nam svakako najbolji komad proze, ali i nastavlja da potpiruje raspravu o tome da li autori glavnog toka Skrobonjinim zbirkama pomažu, tako što ih dovedu bliže fokusu pažnje šire javnosti, ako se toj pažnji onda ponude drugi pisci očigledno inferiorni u odnosu na mejnstrim-mamac…

 

Slobodan Škerović: Pisma vanzemaljcu

 

Škerović je pesnik po vokaciji pa su i Pisma vanzemaljcu – naučnofantastična poema. I sad, ko uopšte to može da pročita a da ne završi na podu smejući se samom konceptu, možda će biti i iznenađen kako poetska forma oslobađa autora potrebe da se bavi svim onim zamornim naučnim, tehnološkim i drugim objašnjenjima koja bi morala da uslede da je ovo pisano u prozi, i pomaže mu da se usredsredi na svoje poente koje su, uslovno rečeno, političke prirode. I ima tu nečega, nije da nema, ali opet, na svaki lep set stihova koji imaju elegantnu napetost svedenosti forme i grandioznosti slike, dolazi bar isto toliko stihova koji samo prepričavaju stvari i ne bave se ni lepotom ni elegancijom… Polovično uspeo pokušaj.

 

Goran Skrobonja: Marta

 

Skrobonja je požnjeo poprilično uspeha svojim romanom o Čoveku koji je ubio Teslu, pa sam se ja možda malo optimistički pripremio za jednu od boljih priča u zbirci. Dobro, Marta svakako nije rđava, ali ovo je jedno rutinirano pričanje priče o apokalipsi koju izazivaju podivljali mikroorganizmi, a iz vizure jednog od retkih imunih, kakvo smo mnogo puta videli bolje odrađeno od strane raznih Denova Simonsa i drugih Skrobonjinih literarnih uzora. Sve je ovo jedna uredna imitacija već viđenog, od naglaska na dirljivoj ljubavnoj priči za koju je propast sveta tek kulisa, pa do grafičkih opisa raspadanja tkiva i seksa. Da sam mlađi dvadesetpet godina i da nisam pročitao iste ovakve priče deset puta do sada, Skrobonja bi me sigurno kupio dobrim tempom, disciplinovanim stilom i solidnim rukovanjem likovima. Ali da li ambicija proze treba da bude lov na mlade i nevine kojima je jedina stvar kojom se mogu pohvaliti nešto tvrđa erekcija?

 

Đorđe Pisarev: In Vitam Aeternam

 

Teško je reći da li je ovde veći problem to što je ova priča prepričan sinopsis za neku drugu priču ili to što ni ta druga priča, da postoji ne bi bila užasno impresivna. Pisarev se trudio da nam ponudi suhe kosti zapleta, radnje i likova, računajući da pristup manje-je-više vodi u čitalačku nirvanu. I može to, naravno, kada ste pisac koji je u stanju da jednom rečenicom opiše čitav univerzum. Pisarev to, uz dužno poštovanje, nije, i njegova priča ne uspeva da izmami ni emotivni ni intelektualni odgovor kod čitaoca koji se pita da li ga neko u stvari zajebava poglavljima koja imaju po dve rečenice i nisu primer efikasnog pripovedanja nego lenjosti.

 

Dejan Ognjanović: Jama

 

Ognjanović nastavlja sa omažiranjem Lavkrafta računajući da su pozivanja na recentna balkanska ratovanja dovoljno ubedljiva da se na njih nakalemi mitologija o Starima, zatiranje života na Zemlji i okultna operativa u sklopu ovdašnjih oružanih snaga. U odnosu na neku radnu verziju ove priče koju sam već čitao, ovo je ubedljivije, sa boljim dijalozima i upečatljivijim krajem. Apokalipse ovde nema i razlog što je nema i dalje nije dovoljno jasan pa to ostaje njen osnovni problem. Ljubitelji mučenja će imati čemu da se poraduju, ali rekao bih da Jama i dalje ostaje jača u detaljima nego kao celina i da spona između zverstava kojima smo kolektivno svi manje-više svedočili (ako već ne i učestvovali) i okultne ravni kojom se ona možda mogu racionalizovati nije dovoljno ubedljivo predstavljena na posletku. Dejvid Brin i njegov Tor sreće Kapetana Ameriku je ovo odradio značajno bolje pre svega jer se držao klasične forme priče sa zapletom, preokretom i raspletom, što Ognjanović sa Jamom i dalje kao da izbegava, reklo bi se na svoju štetu.

 

Sanja Pavošević Alisa: Poslednja priča za svet

 

Ako muškim piscima često zameramo da ne umeju da uđu u psihologiju drugog pola i proizvode neuverljive ženske likove, Sanja Pavošević Alisa – koja trend dvostrukih prezimena žena na Balkanu elegantno minira dodavanjem još jednog imena iza svog jednog prezimena – pokazuje kako muškarci nemaju monopol na to. Njen glavni junak je muško koje sve vreme govori veoma ženskim glasom i, uostalom, sve vreme priča o svojoj sestri koja je mlad i nadobudan buntovni pisac što potpisuje pakt sa Nečastivim kako bi njene priče postale… poznate. Zvuči skoro… klasično, ali ovde zapravo imamo trideset strana prilično napornog opisivanja rastakanja sveta koji poznajemo jer, eto, fikcija devetnaestogodišnje devojke, sponzorisana od strane nestašnog gospodara pakla ima moć da ga rastoči. Dovoljno je loše što se priča eksplicitno poziva na Kinga i Barkera što je prilično kardinalan prestup i svedoči o apsolutnom pomanjkanju samosvesti, ali ono što je zaista dotuče je dosadno, početničko opisivanje pomenutih scena rastakanja koje ide u beskraj sa pogrešnim izborima reči da oslikaju scene što treba da nas šokiraju. Svet koji se pred našim očima raspada ni na početku nije delovao kao svet u kome mi živimo, a do kraja priče je sveden na jednu neubedljivu, dosadnu apstrakciju za koju nas zbilja zabole hoće li propasti. Nije da kod Sanje nema štofa – elementarne pismenosti i strasti – ali ponovo, ovome fali teška, ljubavi puna urednička ruka da ga pocijepa i vrati na teneljitu doradu pre nego što dobaci do kriterijuma za publikovanje.

 

Zoran Pešić Sigma: Priča o maloj vrani

 

Urednik Gradine je u prošloj Paladinvoj antologiji bio među najboljima i mada ovog puta nije ponovio uspeh, njegova Priča o maloj vrani je makar jedna ljubavlju ispunjena crtica o Nišu i okolini u vremenu posle kraja sveta. Doduše, ovde nema mnogo događanja, znatno više sete, a finale je po tonu previše pretenciozno za moj ukus, ali mali broj strana i svedenost teksta se daju ubrojati u njezine dobre strane.

 

Neda Mandić-Spasojević: Direrova poseta

 

Nisam čitao Nedin roman objavljen za Tardis ali sam posle ove priče gotovo u iskušenju da mu dam priliku (iako njegov naslov, Čuvari severa, sugeriše ili neku ljutu epsku fantastiku ili u spekulativnu fikciju umotano vojvođansko autonomaštvo… ne znam koji me od ta dva scenarija manje privlači). Direrova poseta je ponovo priča kojoj je nedostajalo uredničkog rada, ali srećom, ovom prilikom ne takvog koji bi priču raskomadao na sitne pariće i upotrebio kao ogledni primer za to kako stvari ne valja raditi, nego naprotiv, onog gorepomenutog glancanja divljeg dijamanta u prefinjeni brilijant.

 

S druge strane ovo je objektivna nesreća jer se radi o solidnoj priči koja je bila na pragu odličnosti i kojom je autorka, čak i sa ovakvim poluproduktom očitala lekciju većini kolega u antologiji. Direrova poseta ima najveći problem u tome što je pomalo previše raspričana za svoje dobro. Opširni uvod, na primer, me je skoro potpuno odbio od daljeg čitanja, a u retrospektivi se pokazao i kao nepotreban jer ne daje niti dovoljno elemenata zapleta niti psihološkog portretisanja da opravda sva ta slova. No, Neda se ne da (!!!) i ono što je u prvom trenutku zaličilo na prosto nakucavanje i građenje karaktera u kome autorka ne ume da odvoji bitno od nebitnog izmetnulo se u ozbiljno interesantnu priču o likovima koji su zapravo od krvi i mesa i zapravo žive u ubedljivoj Srbiji sa opet ubedljivim žanrovskim/ naučnofantastičnim elementom koji proizvodi napetost i dramski zaplet. Maj gad! Posle gomile priča ispunjenih kartonskim likovima iz američkih filmova, Nedini protagonisti su zabrinjavajuće stvarni a ono što im se događa uspeva da nas emotivno pomeri. No, opet tu devojačku sreću pokvari finale koje je lepo napisano ali u kome autorka pokazuje da izgleda nije svesna da već ima ozbiljnu apokalipsu na poslužavniku i da je potrebno da priču samo u leru doveze do emotivne završnice, pa dobijamo pregršt fantastičnih motiva koji su suvišni i koje bi urednički volej ispucao izvan terena da ne smeta jednoj od najboljih storija iz ove knjige.

 

Petar Petrović: Sisaj! Sisaj! Sisaj!

 

Petar Petrović je odavno pokazao da ume i njegova ludačka, fantazmagorična priča o svetu koji kao da kombinuje najcrnje elemente Pobesnelog Maksa i, hm, Povratka Džedaja je zabavna, iako se ne da definisati kao išta više od vinjete ispunjene gadnim, anatomski nemogućim a seksualno bolesno neuzbuđujućim elementima. Petrović ume da definiše i svet i likove u tri poteza, ne smarajući nas sa objašnjenjima, puštajući da sugestije rade svoj posao i fokusirajući se na ne mnogo ambiciozan ali u izvedbi na kraju uspeo zadatak šokiranja i zabavljanja čitaoca u isto vreme.

 

Pavle Zelić: Dodiri

 

I Pavle odavno ima reputaciju više nego solidnog pisca, ali me je ovde iznenadilo kako umesto palpa koga sam napola očekivao, dobijamo jednu toplu, ubedljivo pisanu priču o apokalipsi u kojoj ljudski rod odlazi sa Zemlje da bi bio nasleđen bićima iz (lokalne) mitologije. Iznenađenje je bilo tim jače što je sve pričano iz perspektive stare, slepe žene što živi sama na selu i što je sve to ispalo uverljivo i emotivno elegantno – bez ucenjivanja i kreveljenja. Naravno, niko od nas nije bio stara slepa žena što zna da će uskoro umreti, ali u Pavlovoj izvedbi uspevamo da poverujemo u njene misli i emocije. Žanrovski a humano sa izvrsnom poslednjom rečenicom i samo maleckim posrtanjima u toku dijaloga sa onostranim bićima kojima bi opet urednička pomoć bila dobrodošla.

 

Filip Rogović: Ružni su nam unutarnji organi

 

Filipa u ovoj priči ubija pre svega obim – preko trideset strana opisivanja raspada ljudskog društva dok očajni otac kroz Beograd baulja prema stanu u kome žive razvedena supruga i voljeni sinčić, presecano flešbekovima koji pokazuju kako je do svega došlo. Da je ovo priča od deset strana, moglo bi to da se sasvim ljudski proguta, ali da je ovo priča od deset strana, Filip bi morao da je piše mnogo disciplinovanije, shvatajući razliku između psihološkog oslikavanja likova i ponavljanja jednih istih ideja. Sam osnovni motiv – o naučnoj teoriji da duševna stanja korespondiraju sa „organima“ duše je interesantan ali sasvim nebitan za samu priču koja bi savršeno funkcionisala i bez njega i, opet, urednik je trebalo da ovde razložno ukaže kako Filip piše dve priče u jednoj, a koje bi možda srećnije živele razdvojeno.

 

Ratko Radunović: Pozna jesen u Lurdu

 

No, Ratko je možda ispao i najveće razočarenje u ovoj podeli. Naravno, ne zato što je njegova priča najslabija u antologiji – daleko od toga – već zato što se od njega na osnovu dosadašnjeg rada očekivalo više. Ponovo, ovo je jako dugačka (pedeset strana) priča natrpana interesantnim motivima i likovima koji u odsudnim trenucima pokazuju da imaju više od jedne dimenzije, smeštena u farsični svet koji deluje kao da je inspirisan Pahekovom Legijom nepromočivih, ali pored gomile nuklearnih eksplozija, bizarnog nekonsenzualnog seksa i sumanutih kontemplacija, ovde se ne može iščačkati zaplet, radnja i rasplet.

 

Dobro, kod Ratka je uvek veliki deo šarma otpadao na neverovatno komplikovanu rečenicu kojom se služi i, zaista, ova priča počinje rečenicom od pola strane koja uprkos svojoj glomaznosti ostaje elegantna do kraja, ali ovog puta Radunovićev jezik nije dovoljan da izgura salatu motiva koja je sastavljana po gotovo nasumičnom principu (tu je recimo pored svega jedan gotovo beketovski momenat objašnjavanja vojne strategije koja uključuje prisustvovanje jedinica sahrani) i u krajnjoj sumi ne daje razumljiv narativ.

 

Aleksandar Žiljak: Čopor

 

Iskusni Žiljak i ovde isporučuje jednu od boljih priča – srpskom čitateljstvu će se bez sumnje dopasti priča u kojoj Zagreb biva razoren a stanovništvo oterano u zbegove, „kao 1991. godine“ – mada više na osnovu sigurnog, ubedljivog jezika i nekoliko šokantnih scena nego zato što imamo pred sobom sasvim koherentnu pripovest. Žiljakova apokalipsa je naučnofantastičnog porekla, ali joj se za svaki slučaj na kraju pridružuje i Isus Hrist sa krsta sišavši u finalu koje je pomalo zbrljano i kao da nije sigurno šta hoće da kaže. Utisak je da je Žiljak celu priču iskonstruisao oko ideje degradiranja čoveka (u ovom slučaju žene) na nivo zvjeri u uvjetima raspada civilizacije – ali ne kao nekakve osuđujuće opservacije već, naprotiv, kao evolutivne nužnosti u kojoj ima mesta i za uživanje u familijarnosti koju pruža čopor i za… eh… ljubav. I ti elementi priče su svakako najinteresantniji, makar uz uvažavanje da neće baš svakom čitaocu jednako lepo sesti grafički opisi sodomije koju je autor vešto ispisao kao apsolutno nezaobilazan element. Pošto je ovo jedina izdaleka pornografski intonirana storija u ovoj zbirci i pritom vrlo dobro  napisana, svakako vredi da se istakne.

 

Vladimir Lazović i Ivan Nešić: U temeljima

 

Zbirka se završava uz pucnjavu i eksplozije, još jednom saradnjom između veterana Lazovića i mladog lava Nešića koja, ponovo, bojim se, ne rezultuje idealnim produktom. U temeljima je ljuta palpčina, priča u kojoj Satana pesnicama probija spratove Beograđanke, gađa automobilima snage novog sveckog poretka što ih je na njega poslao FBI i surfuje na talasu lave koristeći autobus Gradskog  Saobraćajnog Preduzeća Beograda kao dasku i ovo bi u stripu nadevenom pravim dozama frivolnog humora i autoironije sigurno prošlo kao sjajna zabava. No, kao proza koja stoji na pomalo shizofrenim temeljima, ova se priča vidno klati.

 

Solidno je to pripovedano, ako ništa drugo, jezik je britak i sočan ali prvi problem ove priče je apsolutna pretrpanost motivima. I keltske rune i arapska pismena i templari i vampiri i grčka mitologija i beogradska kancelarija FBI – U temeljima je kao nekoliko epizoda X Files srolanih u svesku Luna, kralja ponoći pa popušenih uz rakištinu i jaganjca na ražnju. Sve se to ne kombinuje da isporuči intelektualno zadovoljavajuće finale – naprotiv, većina motiva ispada posve nelogična ako o njima razmišljate – ali autore to i ne zanima mnogo jer njihovo finale je ionako deset strana opisa akcije i rušenja nasred Beograda koje Satana i gnusni Amerikanci orkestriraju kao da im je sponzor Majkl Bej. Sve to u priči koja počinje ničim izazvanim Kišovim citatom.

 

I dobro, ko voli palp, progutaće i to. Priča ipak pada nedopustivo nisko na momente, a opet kao posledica pomenutih shizofrenih temelja koje je, opet, trebalo da ispegla neki posvećeni urednik. Ovako Nešovićeva amerikanizovana proza (očiboduće reference na Supermena i Srebrnog letača, recimo) završava u čeonom sudaru sa Lazovićevim neuvijenim antiamerikanizmom koji dostiže pamfletske razmere u finalu i priča zbog toga deluje neozbiljno, neuređeno i nesigurno. Kao, rekli bi zlobni, i sama antologija, ali to bi bilo samo dopuštanje zlovolji da govori onda kada treba prepoznati i potencijale koji možda nisu realizovani zbog odsustva čvršćeg uredničkog pristupa.

Knjiga: Istinite laži – priče o urbanim legendama (prikaz za fanzin Emitor)

 

Priredio: Goran Skrobonja

 

Izdavač: Paladin

 

Skrobonja sa svojom godišnjom tematskom antologijom priča radi vanredno važnu stvar. Kao što sam i prošli put prilikom inauguralne zbirke, Beli šum, rekao, ovo je jedinstvena prilika da se u okvirima domaće žanrovske proze takoreći početnici i dobronamerni literarni amateri nađu rame uz rame sa ozbiljnim imenima domaće književne scene, etabliranim daleko izvan granica ikakvog žanrovskog geta i njemu svojstvene čitalačke publike sa sebi svojstvenim čitalačkim navikama.

 

Za slučaj da prethodnog puta niste pazili na času, moje mišljenje o žanrovskoj književnosti je očinski strogo. Spreman sam da joj praštam mnogo toga ako ima samo jednu stvar – svrhu postojanja. Ili, drugim rečima, neizdrživ pritisak u duhu njenog tvorca da se stvori nešto što samo od sebe želi da živi. Ne nešto što je animirano kroz godine čitanja tuđe proze, tuđih stripova, gledanja filmova i serija – mada ove stvari mogu da pomognu u formiranju tematike, tona, rečnika itd. – već nešto što napinje tanku membranu autorovog sopstva dok kroz nju ne izleti napolje, krvavo, nezavisno i potpuno formirano da svojom važnošću pokori svet. Pričam o onoj svrsi koja je na pisanje terala De Sada, Hemingveja, Dostojevskog, Mišimu, Pekića ili Kiša, svrsi jačoj od svega ostalog.

 

Ako žanrovska književnost ima takvu svrhu i mahnitu svrhovitost onda je sve ostalo samo garnirung i u tom smislu ona surova podela na samo dobru i samo lošu književnost ima svoje opravdanje.

 

Naravno, ovo je možda idealizovana situacija, no pošto sam ja čovek često slep za boje, koji se lakše snalazi u binarno kodiranom koloritu, teško mi je, gotovo nemoguće da žanrovsku prozu čitam spuštena pogleda i cenim samo njenu žanrovsku vernost i referentnost, njeno opstajanje unutar globalnog kanona i intertekstualnost koja se povremeno svodi na prepisivanje od boljeg učenika što sedi u klupi ispred.

 

Ali pokušavam. Istinite laži su u tom smislu knjiga zanimljiva za analizu jer, sledeći Skrobonjinu viziju o slipstrim književnosti u Srbiji – (meta?)žanru između realistične proze, fantastike (gotske, tehnološke, natprirodne ili neke četvrte), nadrealizma, farse i koječega – ovo je zbirka priča koja dobar deo vremena uspeva da održi gard pred sumnjičavim pogledima „prosečnog“ čitaoca u Srbiji/ na Balkanu.

 

Ne da ja sad kao nešto znam ko je i kakav je taj prosečni čitalac, ali sam prilično ubeđen da kod njega priče o letećim robotima i hermafroditskim nindžama ne bi prošle i da Istinite laži svoje prve pobede uspeva da izvojuje naprosto time što većina njenih priča nije tek lagodna igra univerzalnim motivima pobranim iz bogate tradicije fantastičke proze, već književnost koja pokušava da se utemelji u sada i ovde. Ne da ima nečeg a priori lošeg u igri univerzalnim motivima – jer da ima Borhes ne bi bio to što jeste, car, kralj, prvak u skoku u dalj – ali dobro je čitati prozu koja ne beži u lagodnu neutralnost univerzalnog samo zato što je to radio Borhes, koji je imao opravdanje u tome što je bio jedan od najboljih pisaca u istoriji pisanja, već koja se mota po dnu na kome i sami živimo i nastoji da o tom dnu kaže nešto možda vredno pamćenja.

 

Uspeva li ona, pak u tome? Ima li ovde ičeg vrednog pamćenja? Odgovori su naravno individualni, od priče do priče, od čitaoca do čitaoca, ali valja primetiti da je tematska orijentacija ove zbirke dala u načelu bolje rezultate od onoga što smo imali prošli put. „Priče o televiziji“ su, rekosmo, jednako besmislena tema kao i priče o vazduhu čak i kad iza tastatura ne sedi gomila poluamatera i sumnjivih poluselebritija, pa je Skrobonjina ovog puta mudro felšovana lopta u vidu tematike urbanih legendi znatno bolje korespondirala kako sa maštovitošću autora tako i sa pokušajima da se piše žanrovski britko a sa glavnotokovskim teretom patnje celog sveta i mučenog Balkana na nejakim plećima. To što će moji osvrti na pojedinačne priče zazvučati, možebiti neizbalansirano i a priori negativno rezultat je više mog besa što sam uopšte morao da je čitam kroz seriju glavobolja varijabilne snage i konzistencije za koje uopšte nisam siguran je li ih knjiga izazvala ili su posledica kakvog tumora na mozgu o kome ne znam ništa sem da će me ubiti ako mi ne uspe terapija ignorisanja, a manje njihove objektivne vrednosti. Dobro, de, trgnite jednu, pa da počnemo.

 

Kula u ruži vetrova – Ilija Bakić

 

Riskantan potez, rekli bi mangupi, stavljanje vršačkog alhemičara reči i ideja na čeonu poziciju ove trke. Bakić je jedan od najeklektičnijih pisaca na domaćoj žanrovskoj sceni, ali istovremeno i jedan od, uslovno rečeno, najstaromodnijih u ovoj zbirci. Naprosto, Kula u ruži veprova (primetili ste šta sam tu uradio?) je jedina priča u Istinitim lažima koja se koristi klasičnom naučnofantastičnom ikonografijom da dođe do svojih poenti. Stavljanje na prvo mesto priče koja je pretrpana referencama na futurističku tehnologiju i futurističku istoriju sa egzotičnim ideološkim i, hm, religijskim konceptima moglo bi da bude odbojno za vanžanrovsku publiku koja na prvu loptu ne očekuje inteligentne verbalne interfejse i putovanje kroz vreme.

 

To na stranu, čak i mi ukaljani višedecenijskim valjanjem po blatu žanrovskog mogli bismo da imamo određene probleme sa ovom pričom. Osnovna narativna nit se posle jednog broja strana razotkriva kao tek nacifrani okvir za prepričavanje nekoliko zabavnih urbanih legendi iz vršačkog kraja što je meni lično uspešno ubilo zanimanje za nju. Bakić same legende piše izvrsno (mada je kurziv kojim su štampane vraški napregao moje i inače jadne oči), ali ono što dobijamo oko njih je tek ukrasni papir za koji nas, iskreno, nakon što smo konzumirali đakonije koje je skrivao, zabole dupe. Dakle, ako ćemo po podnaslovu zbirke, ovo je polovičan posao: odlične urbane legende i dosta neubedljiva priča o njima.

 

Dok ne dođu šejtani – Darko Tuševljaković

 

Tuševljaković se iz zbirke u zbirku sve primetnije brusi u spisateljskom smislu, prelazeći u poslednje dve godine put od vrlo kvalitetnog žanrovskog pastiša do solidne glavnotokovske ponude. Dok ne dođu šejtani je tek prva priča u ovoj zbirci koja demonstrira kako je balkansko ratovanje iz devedesetih godina ovdašnjim piscima dobrodošlo kao nepresušan izvor readymade motiva što se mogu rabiti na raznorazne načine protrčavajući usput kroz socijalno-političku kritiku, telesni horor ili nešto treće.

 

Tuševljaković zadržava žanrovsku oštrinu i njegov jezik, pogotovo dijalozi na, hm, bosanskom jeziku su perfektno odmereni. Ovde nema palp prečica kojima se služio u starijim pričama, a opet su ekonomičnost opisa ljudi i situacija, te pažljivo baratanje unutarnjim monologom glavnog lika i flešbekovima tu da jednu tešku priču o povratku nakon odlaska plasiraju u čitaočevo naručje bez patetisanja i kojekakvih visokoparnosti. Tuševljaković jedino posrće u tome što rasplet ne može a da ne pogura malko prejako na žanrovsku stranu, posežući za očekivanim pančlajnom i ostavljajući veliko moralno pitanje koje je u priči postavio nerešenim. Ne da je to loše za čitanje, ali dok god se ratovanje u Bosni bude obrazlagalo u krajnjoj liniji uticajem sveprisutnog drekavca, ostaćemo u devedesetima. Razume se, Tuševljaković je u priču upleo mnogo autobiografskog i odgovor na pitanje koje postavlja je bez sumnje  užasno kompleksan (i sva je prilika da mi se ne bi ni svideo), ali to ne znači da ne treba da nastavi da ga traži.

 

Abrakadabra – Adrijan Sarajlija

 

Sarajlija (rođen, samo da bi nas zbunjivao, u Zvorniku) me je upropastio još većim količinama kurziva nego u Bakićevom slučaju, ali sa druge strane, iza naivnog naslova krije se njegova najbolja priča koju sam do sada imao prilike da pročitam. Ne da mi je bila i sasvim potaman, ovo je jedna žanrovska vežba koja u krajnjoj liniji samo podgreva staru ideju o krivici materijalizovanoj u živu kaznu, a sve kroz razdvajanje stvarnog i zamišljenog, te racionalnog i iracionalnog granicom vodene površine, a Sarajlijino opširno proturanje ove ideje kroz tri mesta, tri vremena i nekoliko naratora je možda previše vatrene moći za jednu u osnovi bespomoćnu metu, no… No, ne može se poreći da je Sarajlija ovde ponajbolje do sada uposlio svoje nemale spisateljske veštine, udobno se seleći iz vremena u vreme i iz glasa u drugi glas. Ovo i dalje ostaje „samo“ horor priča, ali makar osvežena solidno umućenim lokalnim koloritom sa sve, ajde de, izlizanim ali opet kvalitetno plasiranim osvrtom na vreme socijalističke obnove i izgradnje iza koga se nalazila senka sistemske represije… Ima ovde ponešto od Lavkraftovskog mirisa i kome to prija, radovaće se.

 

Godine u magli – Jovan Ristić

 

Joca je u mojoj bilježnici već upisan u rubrici „iznenađujuće dobri domaći žanrovski stvaraoci“, no Gorile u magli (videli ste šta sam tamo uradio?) je mač sa dve oštrice. Kao i prethodne dve priče i ona uredno nejmčekuje recentna Jugo-ratovanja kao zgodan generator urbanih legendi, ali je zapravo usredsređena na jednu tačku u prostoru (i jednu tačku u, heh, vremenu) koja, bez obzira na popularnost ne može baš da se zakiti univerzalnošću.

 

Ristićeva priča je jedna vrlo dobro izvedena vežba iz nostalgije, vežba koja pritom tu nostalgiju analizira, utvrđuje njene mehanizme, meri njenu vrednost i njenom, jelte, vlasniku baca natrag u lice rezultate koji ga možda neće razveseliti. No, predmet ove nostalgije je beogradski klub KST, danas mesto na kome nastupaju tribjut bendovi i gde se beskonačno vrte empetrojke na tematskim večerima (Osamdesete, Domaćica itd.), a koje je nekad bilo centar urbane kulturne renesanse Beograda. Jocino oživljavanje jednog boljeg vremena u KST-u je veoma, er, živo i impresivno razdeljeno na nekoliko likova čiji su unutarnji monolozi i previranja ubedljivi, ali čak ni meni koji sam tamo bio i gledao to o čemu Ristić piše (čuj, gledao – šutirao se) ne deluje da ova priča zbilja ima snage da iščupa srce iz grudnog koša ikome ko se nije zatekao u pravo vreme na pravom mestu. Dobra proza, ali saterana u neverovatno malu nišu.

 

Devojka u belom – Nikola Petrović

 

Nikola Petrović mahom piše kratke priče, bez ili sa malo karakterizacije, oslanjajući se na atmosferu i snagu ideja. Sasvim dobar pristup ako ste, recimo – Kortasar. Petrović nije Kortasar i Devojka na belom (primetili ste šta sam tu uradio?) je pomalo pretenciozan komadić oniričke proze napisan velikim delom u drugom licu… Da pojasnimo: čak i porno sajtovi što objavljuju amatersku prozu svojih čitalaca u kojoj se ljudi umotavaju u celofan i zatim guraju zelen i ino povrće u postojeće i ine telesne šupljine, čak i takvi sajtovi zabranjuju pisanje priča u drugom licu. Razlozi su najčešće što je ona po čitljivosti na nivou sastava netalentovanih đaka drugog razreda osnovne škole.

 

No, Petrović nije netalentovan i ova priča uspeva da se iskupi zanimljivim preokretom na kraju koji opravdava pisanje u drugom licu kroz more rascepkanih slika za koje, i pored kratkoće priče i ne znamo jesu li nužne. Posle svega, ovo je prihvatljivo sočinjenije.

 

Muzika srca – Vladimir i Miroslav Lazović

 

Otac i sin Lazović u prvoj zvaničnoj kolaboraciji. Dok stara kajla domaćeg žanrovskog pisanja na sto donosi disciplinu i izgrađen glas, mladi lav dopunjava obrok žestinom, novim idejama i prstom postavljenim na puls generacija.

 

Ili bi barem tako nekako išao copy da sam ja Paladinov PR. U stvarnosti, ovo je pristojno napisana ali besramno klišeizirana n-ta varijacija na temu po kojoj su već drugi napisali bolje prozne uratke a neki, bogami snimili i filmove. Zamislite Ringu u kome umesto jezovite devojčice što izlazi iz ekrana televizora imate gomilu crnjaja koji nadrkano repuju i to vam je otprilike to. Ne pomaže ni dosta nesretno vođena motivacija likova i automatizovano klizanje ka predvidivom finalu. Lazović stariji je poslednjih godina pisao znatno bolje priče, pa se nadam da će buduća transgeneracijska saradnja malo više biti bazirana na njegovim instinktima, barem dok Lazović mlađi ne stasa i bude spreman na literarni patricid. Ili tako nešto.

 

Trideseti dan košave – Milivoj Anđelković

 

Prošlog puta sam hvalio Anđelkovića kao jednog od najizgrađenijih pisaca koji se hvataju u ovo kolo i to se u međuvremenu nije promenilo. Njegova priča je jedna od najpismenijih u ovoj zbirci i tematski je interesantna, baveći se fenomenom predodređenosti perioda duvanja košave. Ima ovde malko folklorne fantastike kakvu na ovim prostorima najprominentnije izbacuje Dragan R. Filipović i Anđelković to lepo piše, ali u dvadesetak strana ove priče na kraju kao da ima previše teksta koji ne pojačava već malko razblažuje motive što ih je pisac već na početku postavio. Moglo je, dakle i ubitačnije, mada je TDK prijatno napisana priča.

 

Istinite laži ili reč-dve o bacanju kockica – Vesna Ilić

 

Ilićeva je od prošle zbirke u kojoj je satirisala televiziju kroz Kafku (ili satirisala Kafku kroz televiziju?) napravila popriličan korak napred, isporučujući interesantnu nadrealističku skasku u kojoj se mešaju intertekstualnost, bazične ljudske strasti i neverovatna, gotovo kvantnomehanička haotičnost-a-ipak-uređenost događaja što ljude hvataju na prepad i menjaju im život, pa i čitavu stvarnost. Solidno je ovo napisano sa nekoliko različitih glasova i ubedljivim prikazivanjem ljudi u neverovatnim okolnostima.

 

’Ajde dobro, svakom se to desi ponekad, al’ ti, ti ga baš pretera, brate ili Gotovo je mojih pet minuta – Petar Petrović

 

Petra Petrovića sam prošli put kudio za solidno napisanu ali, za mene, makar, na kraju nesvrhovitu priču o BK televiziji, a pretprošli put sam mu se takoreći podsmevao za vinjetu o robotskom seksu, no nemam ni najmanje sumnje u to da ovaj čovek napreduje ogromnim koracima. Solidna pismenost i pripovedački dar koje sam prošli put uočio ovde su se materijalizovali u jednu od najboljih priča u zbirci. ’Ajde dobro… je kolekcija fantastično pogođenih urbanih legendi ispričanih vrhunski ubedljivim lokalnim govorom koji će, čak i ako niste iz Beograda (ili Savamale) da vam deluje živo i stvarno. Pritom, Petrović je ovom prilikom zaista duhovit a meandriranje naratora u priči nikada se ne otrže kontroli, povremeno poprimajući satirične tonove, ali uvek se vraćajući u glavni tok pripovedanja bez odlaska u farsu. Vrlo zabavno.

 

Lepše nego ptice – Oto Oltvanji

 

Oltvanjijeva priča me nije preterano impresionirala, što vidim iz činjenice da sam sada morao da je prelistavam da bih se setio o čemu se u njoj uopšte radi. Šarmantno je ovo na nivou omaža Bati Živojinoviću i negde između prilično neinspirisanih rečenica i stereotipnih opisa ratovanja i savremene filmske žurnalistike krije se zanimljiva palp pričica o Bati koji se hvata u koštac sa naci-zombijima. Nažalost, nikako da zbilja i izađe napolje.

 

Poklade – Goran Skrobonja

 

Šef parade udenuo se u sredinu knjige sa pričom smeštenom u (alternativnu?) budućnost Slobodnih srpskih srezova. Utoliko, ovo je još jedna od retkih „pravih“ naučnofantastičnih priča u knjizi, sa, doduše tretmanom tehnologije bližim onome što bi radila Ursula Legvin ili neki srodni „mekši“ SF pisac, nego klasičnoj tehnofetišizaciji tvrđeg SF-a. Sve je to sasvim u redu. Skrobonja piše uobičajeno pitko ali između svih interesantnih opisa futurističkog društva i njegovih običaja i mitova ja sam skoro sasvim uspeo da zametnem razlog zašto bi me bolelo dupe za radnju ove priče i likove u njoj. Doduše, ja generalno imam problem sa SF-om koji samo nabraja antropološke i sociološke ideje i smatra da je to dovoljno za prozu, a ako vi taj problem nemate i mislite da je Ursula sa Stalno se vraćajući kući napisala svoj najbolji roman, onda će vam Skrobonja leći mnogo bolje nego meni.

 

Jura – Aleksandar Žiljak

 

Žiljak se, koliko nam pamćenje unatrag seže, prevashodno bavi ilustracijom, ali očigledno je da nikada nije zaboravio da piše. Jura je odlično odmerena, nepretenciozna zagrebačka vinjeta zasnovana na ubedljivo zvučećoj urbanoj legendi, likovi u priči deluju kao ekipa koju bismo sreli u bircuzu posle dva-tri vinjačeta kada socijalni skilovi rastu proporcionalno sa gubljenjem fokusa očnog vida, tranziciono mafijanje je odrađeno na rutinerski, žanrovski način ali u odličnom skladu sa dužinom i dubinom priče i sve u svemu ovo je jedna školski solidno napisana pričica o urbanim legendama.

 

Gospodin Pepermint – Marko Pišev

 

Sub-barkerovska horor priča u kojoj beogradske tramvajdžije zaziru od pokojnog kolege koji je odavno mrtav ali ipak luta noćnim gradom i ubija žrtve jer mu se može… Ako vam ovaj sinopsis zvuči primamljivo, sigurno će vam prijati i nekoliko solidno opisanih scena strave koje autor isporučuje. Za moj novac (koga nema jer sam knjigu dobio besplatno), Pišev se drži preterano stereotipnog zapleta koga zatim provlači kroz preterano stereotipne opise (vetar, mrak, utrnulost udova, bla bla bla) i njima stiže do stereotipnog raspleta a egzotičnost mesta i vremena radnje mi nije dovoljna da me prene iz letargije.

 

Čeljust koja drži prst – Ivana Milaković

 

Milakovićeva je ovde spojila nekoliko svojih (nagađam) omiljenih tema – mačke, usamljenost i visceralni horor, uplevši sve u kratku priču sa šokantnim preokretom, baziranu na simpatičnom ali, eto, odveć nepouzdanom naratoru. No, bilo bi zanimljivo videti kakve bi rezultate, recimo, neka književna radionica na kojoj bi učesnici morali da iste događaje ispričaju na svoj način, dala. Čeljust koja drži krst (videli ste šta sam uradio?) nije više sinopsis nego priča zato što autorka nije pismena, već zato što je preokret prepričan, bez dramskih zamajaca, pa i šok na strani čitaoca ultimativno izostaje.

 

Tajna kolibe od pečuraka – Zoran Pešić Sigma

 

Jedina stvar koja ovoj priči nedostaje je ubedljiviji urbani mit. Stari laf niške književne scene je napisao vrlo solidnu i pismenu pričicu o čoveku koji ne želi da se suoči sa svojom odgovornošću pa se i njegovo poimanje stvarnih i fiktivnih problema i rešenja malo međusobno brka. Sigma majstorski provodi čitaoca kroz nekoliko ubedljivih scena oniričkih kvaliteta, balansirajući između značenja motiva kojima se igra. Možda ovde ima za nijansu više veštine nego inspiracije, ali Tajna kolibe od pečuraka se prilično jasno izdvaja od ostalih u ovoj zbirci svojim golicanjem podsvesti čitaoca na elegantnije i dublje načine.

 

Mara – Spomenka Stefanović Pululu

 

Još jedna priča razdeljena na nekoliko epoha i protagonista. Autorka odrađuje solidan posao i kada prepričava događaje iz turskih, jelte, vremena, i kada se dotiče onog rata, i kada pokazuje mlade u savremenom Beogradu kako posle seksa izgube pamet, a onda i druge stvari. Ovo je priča nabijena seksom, krivicom, libidom koji iz pozadine vuče konce i kreira tragedije, ali sve je to spakovano na jedan, avaj, stereotipan način i prosto korišćenje domaćeg mizanscena mi nije mnogo pomoglo da bolje svarim jednu mnogo puta prepričanu horor bajku.

 

Odrazi u retrovizoru (bliži su nego što se čine) – Ivan Nešić

 

Nešić, nažalost, kao da je probrao najgore delove prethodnih priča. Njegovi protagonisti ne samo što su ispali iz leksikona horor klišea, već je i njihova motivacija solidno upitna, a u posedovanje zdravog razuma mogli bi da nas ubede tek posle dugog i mučnog razgovora. Istovremeno, zaplet je, pored klišeiziranosti i neubedljiv: vožnja dan i noć kroz Srbiju, a koja traje više dana i noći je naprosto neizvodljiva jer nema dovoljno Srbije na raspolaganju. Najgori je sigurno rasplet u kome Nešić pokušava da motive pomenute na prethodnim stranama spoji u koherentno finale što će krešendom emocija i slika čitaoca oboriti sa stolice. Ja samo osećam miris pice iz druge sobe i pitam se dokle ću ovo da kucam.

 

Sekta prljavih – Dejan Ognjanović

 

Ognjanović me je u prošloj Skrobonjinoj zbirci prijatno iznenadio odstupanjem od za njega karakterističnog lavkraftovskog glasa i demonstracijom izvrsnog smisla za humor. Sa Sektom prljavih, se, avaj, onaj stari Dejan vraća na scenu. Kažem „avaj“ iako ovo nije uopšte loša priča. Ali atmosferu obezljuđenosti i njoj sledstvenu razgradnju sopstvenog identiteta koja se, na posletku završava u iznenadnoj ali ne i neočekivanoj apoteozi – sve smo to već videli u njegovom romanu Naživo. Ako niste čitali Naživo, možda i ne treba jer je Sekta prljavih kompaktnija i svoju poentu isporučuje na manje strana a više efikasnosti, ali s druge strane, taj roman je dublje utemeljen u ovde i sada od ove ukaljane vizije Niša sa okolinom. Solidno, vrlo solidno ali možda suvišno u opusu ovog autora.

 

Kuća Ljubavi – Dejan Mujanović

 

Er… da. Mujanovićeva priča je natrpana seksom, strašću i visceralnim hororom, ali, iako je njen autor pismen, ona nije ništa više od skoro mehaničkog nabrajanja motiva i vođenja radnje za ruku od tačke A do tačke B. Čak i tako, potreba za podužim flešbekom koji mora da obrazloži zašto to i kako svedoči da je autor priču počeo da piše sa gotovim scenama u glavi a bez svesti o tome šta stvarno želi da stvori. Ne da je to nužno uvek greška, ali ova priča nije baš dobra.

 

Manastirište – Marijan Cvetanović

 

Ovom Nišliji ovo je prozni debi i mislim da na njega može da bude vrlo ponosan. Za nekoga ko je inače alergičan na priče što emuliraju nekakav arhaični pripovedni ton i bave se vremenom turske okupacije na žanrovski način, moram da kažem da sam prilično bezbolno projurio kroz Cvetanovićevu viziju hajdučke Srbije koja kliza u kanibalizam. Ne tvrdim da me je autor ubedio u poentu priče, mislim da je horor element ubačen pomalo nasilno, ali konzistencija jezika i ekonomičnost pripovedanja čine ovo sasvim zabavnim kratkim štivom. Palac gore.

 

Noćna kretanja – Zoran Ćirić

 

Najveće ime u knjizi ostavljeno je za kraj i to sa dobrim razlogom. Konac delo krasi, govorili su stariji i pametniji od nas, a Magični Ćira ovom meandrirajućom pričom koja skoro ničeg žanrovskog u sebi i nema dokazuje da onomad Ninova nagrada nije slučajno isporučena u Nišvil. Noćna kretanja su maltene metodom toka svesti ispričana storija o uzimanju cijalisa od strane lokalnog univerzitetskog profesora, natrpana kontemplacijama, sociološkim i kulturološkim opservacijama ali i studijom karaktera koja je značajno složenija i višeslojnija od skoro svega ostalog u ovoj zbirci. Nije ovo priča sa jakom poentom ali ona do svoje „slabe“ poente stiže putem pretrpanim prilikama za analizu, meditaciju ili toplo osmehivanje verbalnim akrobacijama koje Ćirić izvodi u nastojanju da pre svega sebe, a zatim i čitaoca zabavi pišući o onome što je u suštini banalna svakodnevnica. Nema banalnog, ako čovek dovoljno gleda oko sebe i dovoljno misli o onome što vidi, rekao bih, ali siguran sam da bi Ćirić makar iz inata odbio da se složi da je ovo poenta koju njegova priča pravi. Sve u svemu, ovo je, bez sumnje književnost.

 

Što ponovo ište pitanje da li jukstapozicija ovakvih uradaka sa žanrovskim (mada najčešće maskiranim) pričama u ostatku zbirke više pomaže ili odmaže jednoj ili drugoj strani. Na kraju balade ponovo se, pored svih referenci na ratove i ina važna životna pitanja, ima utisak da većina autora u ovoj knjizi pribežište na posletku nalazi u formama koje su im prethodnici predali kroz istoriju žanra. U nekoliko slučajeva to rezultira vrlo zabavnim pričama, ali svrhovitost, svrha, utisak da smo upravo zagrizli u komadić nečije odlomljene duše – toga ovde i dalje ima premalo. Ili, drugim rečima, ako je sintagma „istinite laži“ zgodan sažetak ideje o tome šta umetnost treba da bude, onda možemo reći da dobar deo autora u ovoj zbirci – pa time i lokalne žanrovske scene – i dalje više voli tuđe laži od svojih istina. Ali trude se.

Avatar između politike i SF-a

Kao najkomercijalniji film svih vremena, Avatar je zanimljiv za sociopolitičku koliko i za estetsku analizu. Činjenica da je najgledaniji film u svetu na prelazu 2009. u 2010. godinu

a) naučnofantastičnog žanra i

b) politički prilično napadno liberalan

ne bi trebalo preterano da nas iznenađuje. U poslednjih trideset godina naučnofantastični filmovi su redovno bili u vrhu globalnih lista gledanosti, od Lucasovih i Spielbergovih tvorevina do, dakako radova samog Jamesa Camerona, a liberalna ideologija se po definiciji vezuje za holivudsku filozofiju pravljenja filmova.

Ovo prvo će mnogi dovoditi u pitanje ukazivanjem na to da između „prave“ naučne fantastike i sapunske opere ili samo fantazije (ili čak alegorije) umotane u pseudonaučno ruho ima razlike. Ovo drugo će doći pod paljbu onih koji razložno mogu da ukažu kako trend pravljenja desničarskih filmova može da se poveže sa periodima vladavine republikanaca u SAD (najpoznatija… er studija ovog tipa je svakako nadaleko čuveni vodič za akcione filmove osamdesetih godina na ovom sajtu).

Sve je to podložno raspravi svakako, ali za potrebe našeg razmatranja Avatara zanimljivije je da se zadržimo na tome kako Avatar sam (a kroz filter njegovog autora, Jamesa Camerona) doživljava naučnu fantastiku i liberalnu politiku.

(Uzgred, umesto slika iz filma, kojih vam je sigurno preko glave, evo nekoliko fotografija Roxy Panther.)

U prvom redu, značajno je podsetiti se nekih zgodnih uzrečica koje se unaokolo bacaju pri pominjanju naučne fantastike. Često (i dugo) povezivanu sa futurizmom, naučnu fantastiku je neki veseljak oštroumno definisao kao ljudsku delatnost koja ne stremi tome da predvidi budućnost već da je spreči. Duhovito? Možda. Cinično? Moguće, ali ovo jeste u neku ruku razložno objašnjenje opisa posla naučne fantastike koja zbilja, u svom umetnički validnom obliku zapravo sebi ne uzima u zadatak ekstrapolaciju sadašnjosti da bi saznala budućnost, već, kao i svaka umetnost, da bi bolje razumela sadašnjost.

Stanislaw Lem, moguće najveći pisac naučne fantastike ikad je ovu ideju i na estetskom nivou provukao u svome romanu Solaris (da bi je kasnije moguće najveći filmski režiser ikad, Andrej Tarkovski odveo korak dalje u svojoj ekranizaciji romana) prikazujući inteligentni, ali neshvatljivi okean na dalekoj planeti kao refleksiju samih nas i, ironično, meru naše neshvatljivosti.

Stanislaw Lem je bio čudovišni vizionar, a James Cameron je najuspešniji holivudski režiser, čovek koji (u ovoj ekonomiji!!!) pravi više od decenije pauze između dva filma i postiže da to budu dva sukcesivno najuspešnija filma svih vremena, sve to bez agenta ili bar jake producentske zaleđine. O Cameronu će, verujem tek biti napisane neke šokantne knjige.

No, u Avataru, naučna fantastika dobija jedan interesantan preokret. Cameron je u ovom filmu, sasvim očigledno, u fokus stavio proizvođenje jedne autentične i ubedljive vanzemaljske civilizacije, kulture i ekosistema, spojenih u jedan metasistem. Njegovo spajanje noosfere i biosfere svakako nije bez presedana u istoriji naučne fantastike, naprotiv, čak i u domenu (animiranog) filma, ne moram da naprežem mozak dalje od Sakaguchijevog Final Fantasy: Spirits Within koji je Gaia koncept poetizovao na način već poznat igračima FF serijala. I slavno propao, dodao bih. No Cameron ne samo što nije propao, naprotiv, već popularni mediji već nedeljama izveštavaju o fenomenu post-avatarske depresije koja hvata gledaoce opčinjene svetom po imenu Pandora i njenim anti-dijalektičkim konceptom rajskog vrta.

Pandora je dakle, ideal, ideja nevinosti kakvu povezujemo samo sa blagoslovom rane mladosti (to jest infantilnosti, bez negativne konotacije), bilo jedinke, bilo čovečanstva. U umetničkom smislu, one su ionako isto. Pandora je obećanje rajskog vrta savršenog ekonomskog balansa u kome dijalektički procesi nemaju potrebe da nastanu jer se ravnoteža potrebe i resursa održava sama od sebe. Pandora je, dakle, ekološki i ekonomski perpetuum mobile, raj u koji zmija, naravno, mora da dođe sa nekog drugog mesta.

Ta zmija su, ovde, zemaljski kolonizatori i njihova glad za resursima. Cameron nam kroz usta glavnog junaka objašnjava koji je greh Zemljana („ubili su svoje zelenilo“) i izjednačava kapitalizam sa zlom. Zemljani, da bi preživeli moraju da se šire i konzumiraju neobnovljive resurse. Na’avi, da bi preživeli moraju samo da žive i poštuju život, jer imaju savršen odnos između konzumacije i obnove resursa.

No, ovo zlo kapitalizma, koje uredno sledi liberalnu formulu percepcije (uostalom, meni blisku) je iznenađujuće uzgredno prikazano u filmu koji je shvaćen kao jak naučnofantastični (makar u međama spejs opere) i jak politički iskaz.

Hoće se reći: dok je Pandora prikazana u mnogo raskošnih detalja, kao otelotvorenje „drugosti“ na biološkom, ekonomskom, socijalnom, religioznom i političkom planu, zemaljski kolonizatori su tek ovlaš sažet prikaz realnosti na Zemlji u trenutku gledanja filma. U godini 2154., u kojoj se događa film, Zemljani koje vidimo su identični Zemljanima koji pored nas sede u bioskopu.

U ovom smislu, zanimljivo je kako Cameron implicira da, dok je Pandora mesto izuzeto od socijalne evolucije svojim blagoslovom savršenog ekonomskog i ekološkog balansa, Zemlja je takođe mesto izuzeto od socijalne evolucije, pretpostavljam na osnovu čiste volje za zlo (ne samo volje za moć) koju on pripisuje kapitalizmu.

Prostije rečeno: Zemljani koje vidimo na Pandori predstavljaju društvo koje je razvilo tehnologiju putovanja brzinama bliskim svetlosnoj (NAFAL, što bi rekla gazdarica LeGuin) koje im omogućuje ne samo kolonizaciju nego komercijalnu eksploataciju svetova izvan Sunčevog sistema, te genetski inženjering koji im dopušta proizvodnju tela izraslog iz ljudskih i na’avijevskih gena, te projektovanje ljudske svesti u ovo telo, ali isti ti Zemljani koriste balističko naoružanje sa hemijskom propulzijom, imaju identične estetske kriterijume našim (tetovaže, odeća), a rodna ravnopravnost im je na istom nivou kao i nama (jedina žena na visokom položaju je civilna naučnica, dok u korporacijskom i vojnom sektoru kolo vode muškarci).

Ovde ne ulazim u očigledno besmislenu vojnu taktiku i filozofiju (mechovi imaju smisla samo kao metafora) ili u očigledno farsičnu postavku zemaljske ekonomije – na kraju krajeva mineral zbog koga Zemljani eksploatišu miroljubive Na’avije zove se „nenabavljijum“, no, interesantno je primetiti kako, za potrebe pojednostavljenja ideološke komponente filma, Cameron maltene izvrće naopačke ideju o ekstrapolaciji sadašnjosti u budućnost.

Njegovi Na’avi, kao „drugi“ nisu refleksija sadašnjeg zemaljskog društva, već njegova (mitološka) prošlost koju obezboženi i de-eticizovani savremeni čovek izdaje svojom ideologijom uvećanja proizvodnje i širenja potrošnje, a Zemljani u filmu su isti Zemljani koji film posmatraju – dakle Zemljani koji nisu prevazišli čak ni podelu na nacije (uobičajeno za futurističke ekstrapolacije). U ovom smislu, Avatar nije samo generalna kritika ljudskog društva ili zapadnjačkog liberalnog kapitalizma, već prevashodno, kako su to mnogi pre mene primetili, kritika Amerike i njenih temeljnih ideja.

Sa naučnofantastične strane, ovde u filmu postoji gotovo nepodnošljiva tenzija: dok je Pandora gotovo sva u domenu označitelja, Zemlja, to jest njeni predstavnici na Pandori je gotovo potpuno u domenu označenog. Pandora socijalno ne evoluira jer nema potrebu za dijalektikom – savršena je, na njoj život i smrt održavaju jedno drugo, dok Zemlja socijalno ne evoluira jer je osuđena na dijalektičku/ termodinamičku smrt, to jest sasvim je na strani zla, smrti koja proizvodi smrt.

U drugim spejs operama, određena stilizacija pomaže da se metafore jasnije prikažu. Možda i pojednostavljenije, ali svakako, ideje o svetskoj naciji, kao i smešne uniforme posada svemirskih brodova i njihovo energetsko oružje imaju ulogu. One prikazuju dijalektiku kao progresivni proces – ne u ideološkom smislu, već u smislu kretanja u neku stranu, razvoja koji čini da je sutra drugačije nego što je bilo danas. U Avataru dijalektika je statična i služi samo da sugeriše (toplotnu) smrt u momentu kada se svi raspoloživi resursi konvertuju u toplotu, najnižu formu energije. Dijalektika u Avataru nije progresivna, ona se kreće u krugu koji prelazi u nizvrtnu spiralu.

Ovo je interesantno pojednostavljenje ako hoćete da pričate o političkom sadržaju Avatara. Druga naučnofantastična dela iz istorije žanra su na kompleksnije načine tretirala motiv eksploatacije ekološke civilizacije od strane tehnološke civilizacije. „Džem“ Fredericka Pohla i, svakako, „Svet se kaže šuma“ Ursule K LeGuin su primeri znatno bogatije ekstrapolacije i obrade datih motiva i njihova politička potentnost je, bez obzira što su napisana pre nekoliko decenija, na višem nivou od Avatarove. I jedan i drugi roman su bliski Cameronovoj ideji susreta „zrele“ tehnološke civilizacije sa „infantilnom“ ekološkom i izvlačenja ekonomske i duhovne (i religiozne?) pouke iz ovog susreta, dakle oba se drže liberalne matrice i ne zalaze u zaista teške antropološke i epistemološke dileme poput Lemovih romana („Nepobedivi“, „Fijasko“, „Solaris“, „Glas Gospodara“). U tom smislu, ovo su političke knjige (dok su Lemove prevashodno filozofske) i iako je jednu napisala ubeđena levičarka a drugu centrista sa blagim desnim naklonom (ali i mnogo levičarstva u svojoj prozi), za obe je zajedničko kompleksnije prikazivanje problematike eksploatacije jedne kulture od strane druge kada među njima postoji ogroman tehnološki ali i ogroman filozofski jaz.

Ono u čemu Avatar najviše kaska za ovim prethodnicima je jedna vrsta odustajanja od analitičke kritike društva, nešto što se ni LeGuinovoj ni Pohlu nije moglo zameriti.

Naime, iako su Avatar mnogi požurili da proglase osudom (ili makar kritikom) američkog posthladnoratovskog ekspanzionizma (pre svega iračke i avganistanske vojne okupacije), reklo bi se da su oni koji su ga proglasili skupljim rimejkom Diznijevog Pokahontas bliži meti. Avatar je po svojim motivima, simbolici i duhovnim poentama koje nastoji da napravi pre svega osuda kolonizacije američkog kontinenta i genocida nad domorocima koji ju je pratio.

Ovo ga čini u neku ruku arhaičnim po tematici (bez obzira na futuristički mizanscen), mada to nije greh samo po sebi, i možda neambicioznim po poentama koje pokušava da napravi, ali osnovni utisak koji se stiče gledanjem filma je da se Cameron naprosto čak ni u uzletu najplemenitije liberalne osude amoralnosti teritorijalno-tehnološke ekspanzije ne usuđuje da raspravu prenese u stvarni svet.

Prva i najočiglednija stvar je svakako odustajanje da se među Zemljanima makar stvori privid etičke svesti na nivou društvene zajednice. Etičke reakcije na tretman Pandorinog ekosistema i društva su decidirano pojedinačne i locirane u ljudima koji i sami ne pripadaju „mejnstrim“ zajednici – žene, gikovi, naučnici, osobe sa invaliditetom, sve tradicionalne marginalizovane grupe sklone liberalnim političkim opcijama. Iako korporacijski egzekjutiv u jednom trenutku u filmu pravi referencu na javno mnenje na Zemlji, ne postoji apsolutno ni najmanji napor da se genocid koji se vrši nad stanovništvom Pandore prikrije ili racionalizuje. Ovo film sasvim bez ostatka smešta u istoriju a ne u današnje (još uvek neistoricizovano) vreme. Opaska glavnog junaka da je rat na Pandori ishod lukave propagandno-obaveštajne mašinerije zemaljskog (tj. američkog) vojnog aparata, koji prvo od ne-neprijatelja stvori neprijatelja a zatim pravda reakciju time što neprijatelj preti prijatelju, je jedna vrsta readymade reference na aktuelni politički trenutak i u stvarnosti se ne uklapa u ono što vidimo da se događa u filmu. Niti su Na’vi ikakva pretnja Zemaljskim kolonizatorima (sem diskurzivno), niti postoji vidljiv napor da se među njima izazove politički raskol. Cameron politiku „divid et impera“ koja je bila jednako ključna za kolonizaciju Amerike kao i za američki intervencionizam na istoku u poslednjih nekoliko godina sasvim ignoriše. On to čini u ime očuvanja savršenosti na’avijevskog društva koje je postulirao kao nešto izvan dijalektike i time ozbiljno ugrožava političku poentu koju želi da napravi.

No, ono što je najviše ugrožava je svakako rečenica kojom glavni junak objašnjava zašto asimilacija Na’avija u kulturu Zemljana ne može da se dogodi: „Oni ne žele ništa od nas; mi nemamo ništa što je njima potrebno“.

Ova vrsta ideološke (ako ekonomiju posmatramo kao ideologiju što ona, uvođenjem pojma političke ekonomije ionako ne može da izbegne) granice koju Cameron odbija da pređe je pomalo zastrašujuća. Gledajući Avatara shvatio sam da su dva među najgledanijim američkim filmovima u proteklih godinu dana zapravo vrlo slična po svom zahtevu da se bave političkom tematikom, samo da bi utekli u čist „wish fulfilment“ kada se pomoli potreba za raspravljanjem (opet da dijalektika!!) političke dileme. Tarantinov Inglourious Basterds je na nekom nivou jednako naučna fantastika kao i Avatar. Pripadajući žanru alternativne istorije (a ne futurističke spejs opere), Inglourious Basterds političko razrešenje problema tenzije između starozavetnih Jevreja, dekadentnih nacista i dobronamernih futurističkih Amerikanaca pronalazi u falsifikovanju istorije tako da se Drugi svetski rat završava ne zastrašujućim otkrivanjem razmera zločina koji je počinjen, nego katarzičnom instant-kaznom tog zločina od strane same žrtve. Inglourious Basterds se dakle završava identično kao Tarantinov prethodni film –  Death Proof, prenaglašenim, ideologizovanim „empowerment“ fantaziranjem koje je samo sebi svrha i nema težinu u zbiljskoj političkoj raspravi o odnosima moći.

Na identičan način, Cameron pokazuje kako niskotehnološka, ekološki svesna, tradiciji odana kultura (Na’vi, na kraju krajeva doslovno mogu da stupe u diskurzivni kontakt sa preminulim precima i životinjama, što je bukvalizacija koncepta predaka kao aktivnih učesnika društvenog života i životinjama kao animusima u još uvek postojećim domorodačkim kulturama naše Zemlje) može da porazi visokotehnološku kulturu koja fetišizuje ne reciklažu nego proizvodnju i koja ne poštuje prošlost, pa time i nema budućnost. No, Cameron ovo radi poturajući nam najmanje jedan dosta problematičan falsifikat.

U prvom redu, sama ideja da ekspanzija Zemljana dolazi u trenutku ekonomskog opadanja (manjak resursa na Zemlji, ratovi, ekološka katastrofa) je istorijski nedosledna (naprotiv, kolonizacija Amerike je došla baš u eri ekonomskog rasta) i u najmanju ruku relativizuje „zlo“  koje Zemlja predstavlja (na kraju krajeva, da li su zemaljska deca kriva za grehe svojih očeva? Zaslužuju li barem ona šansu?), no ključni problem je upravo u ideji ekonomske samodovoljnosti Pandore, njene rajske savršenosti, u nepotrebnosti inputa sa strane, u ekonomsko/ ekološkom perpetuum mobileu. Sa filozofske strane, ovo je klizava teritorija new agea koju nikada ionako niko nije shvatao za ozbiljno. U istorijskom i političkom smislu, pak, ovo je apsolutno neprimenjiv argument u raspravi jer pretpostavlja toliko radikalno drugog „drugog“ kakav naprosto nikada nije postojao.

Drugim rečima, Amerika nije uspešno kolonizovana zato što je Indijanaca bilo manje ili zato što su bili slabije opremljeni, već zato što su Indijanci želeli stvari koje su Evropljani imali. Zato što su voljno stupili u proces razmene dobara i sebe doveli u ekonomsku zavisnost od civilizacije koja bolje i efikasnije proizvodi vrednost što je sada zajednički dele.

Ovde svakako treba staviti na stranu problem Cortesa i uništenja actečke civilizacije jer su istorijski zapisi protivrečni, jer je ovde igrala jaka religiozna komponenta i jer su, možda ključno, Acteci imali drugačije shvatanje ekonomije od Evropljana, ali i od severnoameričkih domorodaca. Severna Amerika je ono na šta i Avatar smera svojom velikom metaforom, ali on sasvim propušta da progovori o tome koliko su severnoamerički Indijanci rado ulazili u trgovinu da bi dobili viski, puške, ćebad i druge stvari. (I, uostalom, ako želite da proširite fokus, kolonizacija Afrike je protekla uz trgovinu robljem koja je prvo išla od strane Afrikanaca ka Evropljanima/ Amerikancima, dakle, prvo su Afrikanci porobljavali Afrikance. Slično raslojavanje domorodačkih kultura se može primetiti i u kolonizaciji jugoistočne Azije.)

Baš na ovom mestu, Cameron napušta političku diskusiju i ulazi u vode istorijske revizije za potrebe emotivno zadovoljavajućeg finala u kome se asketska vrlina i vera u večito recikliranje – i istovremeno u nepotrebnost, čak suštinsku zloćudnost (socijalne) evolucije stavljaju ispred pravljenja potentne političke poente. Kao što Zemljanima ne dopušta da kao društvo imaju etičku svest, on i Na’avijima ne dopušta, čak ni na nivou pojedinca da imaju i prisenak sumnje u etičku, ekonomsku i ekološku ispravnost Pandorinog večitog kruga recikliranja. Na’vi su, dakle, društvo lišeno sumnje, žudnje ili ambicije, nešto što u stvarnom svetu ili nikada nije postojalo ili, ako jeste, ovo je bila faza dekadencije, pred nestanak, društvo koje je u svojoj neporočnosti savršeno na nivou samog DNK (što dakako simbolizuje etičnost ljudi koji „voze“ Avatare). Naravno, da smo ikada u istoriji civilizacije imali takvo društvo, politika nam ne bi ni bila potrebna. Cameron, avaj, dakle, svoju političku raspravu završava tvrdnjom da je za političku pobedu potrebno ne svesno istupanje iz sistema političke ekonomije tržišta koje bi podrazumevalo nekakvu žrtvu, nekakvo odricanje, dakle i dalje nekakvu razmenu – što bi bio više nego legitiman zaključak – već apriorno odsustvo potrebe za razmenom. Ovim Avatar odlazi predaleko u domen bajki da bi se iz njega izvukla korisna politička pouka. I nisam siguran da su specijalni efekti dovoljni da to nadomeste.

Knjiga: Beli šum – Antologija priča o televiziji (prikaz napisan za fanzin Emitor)

Tematske antologije pripovedaka – ko im može odoleti? Ovo su bez sumnje bile reči koje su odzvanjale u glavi Gorana Skrobonje dok je kontemplirao pokretanje novog izdavačkog preduzeća, Paladin, koje je i, hvala na pitanju, pokrenuo i posvetio ga žanrovskoj (horor, naučna fantastika, slipstrim) književnosti pre nekoliko meseci. Za sada, prvi Paladinov naslov, „Beli šum“ je jedino izdanje domaćih autora u okviru ponude ali je model koji izgleda kao da će ostaviti značajnog traga u budućem radu ovog izdavača. Naime, „Beli šum“ je tek prva u najavljenom nizu tematskih antologija pripovedaka koje Paladin namerava da izda u dogledno vreme a kombinacija iskusnih, prekaljenih, čak etabliranih literarnih autora sa domaće žanrovske (i… one druge) scene sa početnicima i poletarcima ima zanimljivog potencijala. Za one matore i iskusne da vide jesu li još uvek erektilno sposobni i mogu li se po kvalitetu ali i senzibilitetu meriti sa mlađim snagama. Za one mlade i željne literarne karijere (u Srbiji!!! Pa zašto naprosto sebi ne pucaju u slepoočnicu??), ovo je prilika da uporede svoje mukotrpno sastavljane rane radove sa novim pričama starih kajli, ali i da dobiju toliko potrebni exposure širem čitateljstvu.

 

 

Hoću reći, fanzini su lepa stvar, čitao sam jednom jedan, ali sa bujanjem Interneta i generalnom pretumbacijom u sistemu vrednosti, pojavljivanje u pravoj knjizi koja se prodaje u pravim prodavnicama danas izgleda da ima skoro istu simboličku težinu kao što je imalo i pre desetak godina. Skrobonja, kao urednik ove i, pretpostavljam narednih antologija je prema tome, suočen sa jednim dosta zametnim uredničkim zadatkom: odabrati stvari koje su po nekim razumnim kriterijumima dobre za objavljivanje, koje će čitaocima doneti nekakvo literarno uživanje i navesti ih da preporuče zbirku svojim prijateljima, pa i da kupe naredne slične Paladinove zbirke, a da se opet od autora ne traži neki surov profesionalni kvalitet, što bi u startu zatomilo priliv sveže krvi i novih imena u ergelu. Deluje kao da je plutanje u žanrovskoj baruštini po tome prilično dobra ideja jer ovde ipak pričamo o literaturi kojoj se može praštati estetska retardiranost i književna nedopečenost, ako ona i pored njih uspeva snagom svojih ideja i originalnošću svoje vizije da u našem duhu proizvede titraje.

 

Ja nisam naročito poznat po praštanju i mnenja sam da se žanrovskoj književnosti valjaju udarati očinski nežni šamari sve dok se ne uozbilji i počne da isporučuje (između ostalog i) uradke koji će imati i silovitost ideja/ neukroćenost vizije ali i književne kvalitete one najtananije, estetske prirode. Ima to veze sa godinama i mrzovoljom, pretpostavljam. Kada pročitate nekoliko stotina priča koje na svojoj strani imaju samo ideje, dok vas bombarduju nepodnošljivom procesijom klišea, bedne karakterizacije i zanatske nezgrapnosti, naprosto počnete da žudite za nečim što bi se čitalo kao prava literatura, a što može ali ne mora doticati žanrovske erogene zone.

 

Dakle: „Beli šum“. Ova antologija pravi svoj prvi faul izborom teme. Da se razumemo, nemam ništa protiv tematskih antologija, au contraire, mislim da je uvođenje određenih ograničenja ili barem smernica kojih se moraju pridržavati svi autori jedan osvežavajući metod pristupa problemu sastavljanja zbirke pripovedaka domaćih žanrovskih pisaca. Disciplina u pisanju (ili uopšte) nije nešto što je Srbima previše svojstveno i nametanje tematske discipline može da bude zanimljiv način da se autori nateraju na promišljenije stvaranje. Pogotovo kad pričamo o žanrovskoj literaturi gde je savladavanje zanata jedna dosta nužna predispozicija za pisanje iole čitljivih dela.

 

No, Skrobonja je u postavljanju teme za zbirku otišao toliko široko da sam se još kad ju je najavio osećao kao da sam ponovo u osnovnoj školi a nastavnica za pismeni iz Srpskog zadaje temu ’dan koji ću uvek pamtiti’. Beli šum za svoju temu, naime ima ’televiziju’. Što je samo za malu, malecnu nijansu bolje od toga da je recimo kao tema izabran ’vazduh’ ili ’voda’ ili, šta ja znam, ’genitalije’. Zapravo, verujem da bi ovo poslednje dalo malo interesantnije rezultate, ali poenta je jasna: televizija je ne samo toliko sveprisutna u svačijem životu već dugi niz godina da deluje banalno uopšte pričati o njoj, već su i brojne simboličke konotacije televizije kao tehnologije, medija, kulture itd. tokom proteklih decenija iscrpno istražene u literaturi, umetničkoj i teorijskoj, tako da ponovno osvrtanje na njih deluje slično šibanju mrtvog konja. Koji je posle smrti nabijen na ražanj, ispolivan pivom i pojeden.

 

Srećom, nije sve tako crno pa je i pored te neinspirisane tematske smernice, ova zbirka donela i nekoliko interesantnih priča. Naravno, morao sam da pročitam i one ostale da bih otkrio koje su to, ali zahvaljujući toj mojoj žrtvi, vi sada ne morate da svakoj novoj priči pristupate sa zebnjom u srcu jer pred sobom imate nepristrasno i u ličnom ukusu objektivno utemeljeno moje mišljenje o svakoj priči ponaosob. Pa, da počnemo…

 

Petar Petrović

Ne Menjajte Kanal!

 

Nije baš dobar znak kada prva priča u zbirci u vama proizvede želju da knjigu zafrljačite prema otvorenom prozoru i mašite se daljinskog upravljača samo da biste malo smirili živce. Pretpostavka je da se na početak zbirke stavljaju bolje priče ne bi li se čitalac uljuljkao u lažni osećaj sigurnosti pre nego što mu u krilo izručite smeće kojim ste u očajanju popunili središnji deo antologije.  No, priča Petra Petrovića (ako je to uopšte pravo ime a ne pseudonim za recimo Skrobonjing psa!!!) bi me, da je, na primer bila predstavljena u formi televizijske drame, naterala da promenim kanal posle svega nekoliko minuta, što bi bilo krajnje cinično od mene s obzirom na njen naslov. No, po vladajućim zakonima cinizam je dopušten ako vam je život ugrožen.

 

Da ne preteram sa preterivanjem, nije ovo baš životnougrožavajuće štivo, čak je i solidno pismeno i ambiciozno sa svojim različitim perspektivama i seciranjem zbiljnosti rada u privatnoj televiziji tranzicione nam Srbijice, ali ova priča surovo pati od deficita svrhe. Zamršena mreža ličnih priča i neočekivanih koincidencija na kraju kulminira jednom neinteresantnom tragedijom, a osećaj da je autor sve ovo napisao da bi ironično prokomentarisao novokomponovanu estradu i biznis čitaocu ne da mira. Ne samo da je teško na bilo koji način brinuti za likove za koje i autora očigledno zabole njegova pseća stražnjica već mi i napor da se satiriše nešto što je mrtvo, sahranjeno i ni po čemu relevantno za trenutak u kome će bilo koji čitalac čitati ovu priču deluje kao jedan od uzaludnijih napora koje jedan pisac u Srbiji može da učini. Ne tvrdim da srpski pisci nužno moraju da budu politički i ideološki angažovani u svojim radovima, ali ako to već čine, bilo bi uputno da se barem bave nekom aktuelnom temom.

 

Adrijan Sarajlija

Hronovizija

 

„Hronovizija“ mi možda nije ugrozila život ali mi jeste nanela težak duševni bol, što je grehota s obzirom da se vidi kako je autor uložio mnogo truda da sklopi svoje lažne televizijske programe, agencijske vesti i editorijale. Ovo je školski primer priče koja je napisana tehnički kvalitetno a koja na mestu sadržaja ima toliko veliku crnu rupu da svaki put kad otvorim „Beli šum“ strahujem od implodiranja realnosti u stranice ove priče.

 

Kao što se da naslutiti iz ni malo dvosmislenog naslova, u ovoj priči je ’obična’ televizija obogaćena pronalaskom vremeplovne tehnologije, to jest ’hronoskopske kamere’ koja može da snima događaje iz, jelte, nekog drugog vremena. Autor se verovatno dobro zabavljao pišući vesti i programe, ali je i sam u jednom momentu primetio da bi ovo trebalo da budu samo prateći elementi za priču… koju je zaboravio da napiše. Globalna kataklizma koja je zatim na silu udenuta u vesti sa frekvencijom titraja čitaočeve duše nažalost rezonira vrlo slabo zahvaljujući potpunom odsustvu likova ili bilo kakve humanističke crte iz pripovedanja. Mogu da zamislim sličnu priču koja bi u nama izazvala osećaj indirektnog praćenja globalne drame i egzistencijalnu drhtavicu koju bi to proizvelo, što je, slutim bila namera autora, ali… nekako bi, u mojoj glavi tu priču napisao pokojni Kurt Vonegat…

 

Darko Tuševljaković

Anđeli na arhitekturi

 

Naslov ove priče u meni je proizveo prijatno seksualno golicanje, sugerišući mi da ću čitati o erotskim igricama studentkinja prve godine arhitektonskog fakulteta, ali onda sam se setio da ne čitam „Ugriz strasti“, nego „Beli šum“… Proklet bio, Darko Tuševljakoviću!!! No, Tuševljaković jeste napisao jednu od boljih priča u pomenutom „Ugrizu strasti“ pa sam bio spreman da mu i ovde posvetim dužnu pažnju i dobru volju. I nije razočarao!

 

Dobro, ne mogu da lažem, jeste razočarao, ali je, za razliku od prve dve priče iz ove zbirke, „Anđeli na arhitekturi“ makar pripovetka koja ima prave likove sa kojima čovek treba (i može) da se identifikuje, umesto nekakvog modernističkog, slipstrimaškog, ili kakvog drugog marifetluka. Uz to, Tuševljakovićev Beograd je, uprkos prisustvu naučnofantastičnih elemenata u narativu, prilično uverljiv, a tvrdo kuvani palp stil kojim je sve to napisano meni prija, mada slutim da ima mnogo ljudi kojima pretencioznost metafora i uličarska kontemplativnost idu na nerve. Sitne duše. Mislim, zašto se nervirati oko stila kada zaplet i rasplet priče daju mnogo ozbiljnije razloge za to. Tuševljaković je imao dobru polaznu osnovu kreirajući interesantan ljubavni… er… četvorougao među svojim protagonistima, ali očigledno nije znao kako da završi priču i poslužio se drevnim literarnim sredstvom: kad ne znaš šta ćeš, udri po vampirima. Slabo je to, preslabo preneseno iz jednog žanra u drugi i prilično obezvređuje solidno vođen narativ.

 

Oto Oltvanji

Večno tehnikolor mlad

 

Znate šta je strašno? Duhovi!!! Svako se plaši duhova umrlih predaka, čak i ako su za života bili sasvim kul i druželjubivi. Bilo bi baš fanki da napišem horor priču u kojoj ću ovu starostavnu stravu povezati sa nečim običnim, svakodnevnim, čak banalnim… Znam!!! Televizor!! Šta ako duhovi… izlaze… iz televizora!!! Sto mu gromova, neka mi neko donese pisaću mašinu, imam napad umetničke inspiracije!!

 

Dobro, Oto je solidan stilista i meni prija njegov način postepenog otkrivanja informacija čitaocu, ali dovoljno je da sami sebi tri puta ponovite frazu ’Ringu u Vojvodini’ pa da razumete zašto neke stvari ne bi trebalo da se razvijaju dalje od sinopsisa. Ako možete da uživate samo u solidnoj zanatskoj izvedbi, ova priča ima moje preporuke.

 

Vladimir Lazović i Ivan Nešić

Tabernakul od ružinog drveta

 

Lazović i Nešić udružuju snage i isporučuju jednu dosta stereotipnu horor pričicu koja uprkos tome sasvim dostojanstveno može da se smesti u prvih 20% na skali kvaliteta priča u ovoj zbirci. Dobro, stavljanje reči ’tabernakul’ u naslov je čisto kurčenje a i televizijski element priče je isforsiran (kad kažem „isforsiran“, mislim besramno pokraden iz filma „Predskazanje“), no uprkos ovim dvema zamerkama koje bi mi na nekom drugom mestu bile dovoljan razlog za podlo ismevanje i okretanje palca na dole, tandem iskusnih spisatelja se ovde može pohvaliti solidnom karakterizacijom i glavnim likom za koga me je, za promenu bilo briga. Pretpostavljam da se ovo može koristiti kao dokaz da žanrovska književnost i dalje poprilično zavisi od karakterizacije i dijaloga, a da bi slipstrim improvizatori možda trebalo da prvo prouče zbog čega su to Džojs, Kami, Barouz itd. bilo dobri pisci pre nego što se upuste u svoje poduhvate.

 

Vesna Ilić

TVmorfoza

 

Debitantkinja Vesna Ilić se nije zamarala Barouzom, Džojsom i Kamijem, već je radije dohvatila Kafku (priču „Preobražaj“, naravno) i zatim je u sub-borhesovskom maniru remiksovala satirizujući televizijsku kulturu (i nekulturu). Rezultati su za mene bili iznenađujuće uspeli, prevashodno, slutim jer se autorka dosledno držala Kafkinog naturalističko-melodramatičnog stila što je njenu ni po čemu suptilnu satiru učinilo upečatljivijom nego što bi se očekivalo. Naravno, ovde je problem što je ovo posle svega ipak reflektivno štivo koje se ne udaljava dovoljno od originala da bi izbeglo poređenje sa njim, a porediti se sa Kafkom je zajeban zadatak za bilo koga. Pre svega jer je taj čovek imao toliko prefinjen smisao za humor da se čovek od toga naježi. Vesna Ilić ima smisla za humor, ali taj humor za sada izaziva samo osmehe.

 

Đorđe Pisarev

Moj drug Bog ili 5364

 

Ova priča je na mene ostavila toliki utisak da sam sada morao ponovo da je pročitam da bih se uopšte setio o čemu se radi. Sreća te je kratka.

 

Dobro, i o čemu se radi? Ubijte me ako znam. Meni ovo deluje kao nekakva pseudoartistička proza koja se razbacuje referencama na zen, sofizmima i ispod žita provučenom satirizacijom telenovela da bi prikrila odsustvo životnih likova, zanimljivog zapleta, opčinjujućeg jezika, oštroumne poruke ili pamtljivih slika, ali moguće je da sam samo maliciozan. Da bih to utvrdio morao bih da je pročitam ponovo ali to bi već bilo previše. Prosto je neverovatno koliko je ovo kratka priča a koliko prostora u njoj deluje protraćeno na nesvrhovite opise… Dobro, idemo dalje, sledeći je Ilija Bakić, a to je čovek koga ipak smatram piscem…

 

Ilija Bakić

Statisti

 

Avaj… Avaj, ovo je po svemu sudeći neka od priča iz Bakićeve mračne prošlosti dok je još tesao svoje spisateljske alate. Sam zaplet i događanja su ajde-de, zanimljivi i ovo je jedna od otvorenije naučnofantastičnih priča u zbirci, koja povrh toga i ima neki stav suptilniji od ’gledaoci telenovela i slušaoci turbofolka su moroni, hehehe’, i dotiče se određenih egzistencijalnih pitanja, no stilski ovo je dosta nespretno. Posebno su dijalozi bolno neprirodni i zbog njih mi i likovi za koje bi donekle trebalo da me je briga deluju beživotno, nestvarno i u krajnjoj liniji ne potresa me njihova žalosna i cinična sudbina. Dođavola.

 

Vasa Pavković

Život na Marsu

 

Jedan od šačice pisaca od karijere u ovoj zbirci, Vasa Pavković može da se pohvali bibliografijom koja, ako računate njegove knjige poezije, traje skoro trideset godina, kritičarskim, priređivačkim i spisateljskim radom daleko izvan granica bilo kakvog žanrovskog geta i, generalno, mejnstrim renomeom koji može samo da pomogne zbrci poput „Belog šuma“. Uključivanje pisca poput njega u ovu zbirku (makar i sa pričom koja je, sudeći po imenu već objavljena u Pavkovićevoj zbirci priča „Moj život na Marsu“) možda će značiti privlačenje nestandardnih čitalaca, izvan uskog kruga žanrovskih zaluđenika.

 

A možda će joj naneti i nesagledivu štetu, nikad se ne zna, mešanje žanra i glavnog toka može da ima nesagledive posledice… Na sreću, Pavkovićeva priča je toliko loša da je teško poverovati da može da izazove išta više od blage želudačne iritacije. Na stranu nezanimljiv stil, i ova priča pati od sindroma pokušaja satirizacije televizijske i potrošačke kulture koji (sindrom), pak, pati od ozbiljnog slučaja svirepe impotencije. Dakle, patnja na kvadrat! S obzirom da je zbirka „Moj život na Marsu“ izašla 2005. godine ne mogu da nađem nikakvo opravdanje za diskurs koji bi možda bio aktuelan u 1995. godini. A, da, priča se inače ne događa na Marsu, za slučaj da ste se ponadali…

 

Spomenka Stefanović Pululu

Danilo

 

Iako se za Spomenkinu priču može reći da predstavlja još jednu varijaciju na televizor + duhovi = profit!!! formulu, nešto u njenom smirenom, skoro staromodnom stilu mi je bilo simpatično. Inače nisam nešto sentimentalan i priče u kojima se piše o babama, dedama i njihovoj unučadi će od mene pre dobiti istresanje nosa direktno u tanjir sa kornflejksom nego pohvalu u kakvoj pisanoj kritici, no ima ovde neke… ljubavi koja se da osetiti. Spomenka je uspela da me ubedi da su stari ljudi o kojima piše zaista ljudi od krvi i mesa istovremeno sa svojim statusom idealizovanih literarnih arhetipova babe i dede, a njihova briga za čeljad je delovala autentično i uverljivo. Možda bi priča bila  bolja da je ostavljena samo na ovoj naturalističkoj ravni, mada mi uvođenje motiva duhova i omažiranje jednoj od veličina srpskog glumišta nije toliko smetalo koliko nisam osećao da išta dodaje priči čiji je najbolji deo zapravo njena postavka.

 

Ranko Rajković

Konzument

 

Još jedan propisan pisac sa samostalnom zbirkom priča iza sebe i dobrodošao upliv ijekavskog, crnogorskog govora u ovu antologiju. No, pored sočnosti samog jezika, ova priča ne da nema bogznačime da se pohvali nego je skoro agresivno loša. Nisam siguran zašto tolika količina autora u „Belom šumu“ ima potrebu da siluje odavno do utrnulosti silovane teme. Da li je moguće da naš čovek živi pod staklenim zvonom i nije svestan da je umetnost nemuštog kritizerstva televizijskog konzumerizma ipak napredovala u poslednjih četrdeset godina? Takođe, šta je, za ime sveta, „popkorn muzika“?

 

Vladimir Kecmanović

Bajka

 

U principu, Kecmanović je ime koje u trenutnoj baruštini domaće književne kritike i publicistike može da proizvede najveći… er… spleš, s obzirom na foto-finiš dodeljivanja NIN-ove nagrade 2007. godine u kome mu je ovo prestižno priznanje za prsa izmaklo i na generalnu kontroverzu koju je njegov aktuelni roman „Top je bio vreo“ uspeo da izazove u javnosti. No, kao i u slučaju Vase Pavkovića, teško je proceniti koliko Kecmanović može da pomogne ili odmogne borbi za ozbiljnije prihvatanje žanrovske proze s obzirom da je njegova priča sve samo ne ozbiljna. Ne loša, ne nepodnošljiva, ali… Mislim, kada priča počinje rečima „Toma Spinoza je voleo filozofiju“, to je obično dobar znak da je vreme da bacite knjigu iz ruku (po mogućstvu u vatru, dezinfekcije radi) i prihvatite se kontrolera. Videoigre možda pretvaraju ljude u seksualne nasilnike i spree-killere ali makar nam ne vređaju inteligenciju pretvarajući se da su oporo savremene varijacije na narodne skaske, sa sve uzgrednim nejmčekovanjem prepotopskih telenovela, čisto da bi se udario i jedan sloj neobavezne ideološke kritike. Sve je u ovoj priči neobavezno, od karakterizacije koja je ne toliko arhetipska koliko nasilnička, pa do moralne pouke od koje dobijam erekciju gneva. Da li je moguće da Srbi otuđenost savremenog sveta mogu da pojme samo kroz referiranje na južnoameričke televizijske serije i pornografiju?

 

Dejan Stojiljković

Druga strana ponoći

 

Spas stiže iz Niša. Deksa se drži onoga što dobro poznaje, a to je pop muzika i njen istorijat i ovo je jedna solidno napisana priča koja prepričava neke značajne epizode iz istorije pop-kulture dok ih istovremeno ekstrapolira daleko u domen fantastike, ne bi li poentirala dirljivim simboličkim opservacijama. Fino se to odmotava, a mislim da je najveći problem ove priče to što nekome ko ne poznaje ili nema interesovanja za mančestersku scenu ona neće biti zanimljiva. To ne znači da će njena simbolika biti nedostupna i takvom čitaocu , ali naslućujem da će ga mnogo pre stizanja do poenti stražnjica već dovoljno boleti da to opravda dizanje ruku od priče. Ipak, autor je u pisanje uložio mnogo ljubavi, što ne možete a da ne primetite, dok je sa strane jezika i stila ovo jedno vrlo pristojno sočinjenije.

 

Dejan Ognjanović

Ko kosi a ko vodu nosi

 

Odmah za svojim sugrađaninom i imenjakom stiže i Dejan Ognjanović sa pričom koja me je prilično iznenadila. Ognjanovića znamo kao ljubitelja H.F. Lavkrafta i pisca koji u svom stvaralaštvu najčešće teži lavkraftovskoj egzistencijalnoj hladnoći i onostranoj stravi, ali sudeći po ovom uradku, pisanje humorističkog zombi-horora sa elementima folklora mu ide od ruke skoro bez napora. KKAKVN je osvežavajuće zabavna priča smeštena u južnosrpsku provinciju koja trpi problem zombi-invazije. Sam zaplet je manje bitan od sočnog stila i jezika kojima je priča urađena i, paradoksalno, iako je ovo po mnogo čemu najžanrovskija priča u zbirci, ona istovremeno deluje i skoro pa najubedljivije u smislu prikazivanja Srbije i Srba onakvih kakvi su a kroz prizmu žanrovske proze. Plus, humor u njoj je smešan. Dosta važan element ako se već laćate tog humora a ne želite od njega da poginete.

 

Ivana Milaković

Šta sve možeš s lešom kad se dosađuješ

 

Sudeći po sadržaju ove priče: da umreš od dosade. Ivana Milaković polazi od jedne naglašeno ekstravagantne premise a zatim uspeva da napiše spektakularno nezanimljivu priču u kojoj se najveći deo vremena nabraja sled trivijalnih radnji koje protagonistkinja izvodi prolazeći kroz nekoliko ni po čemu zanimljivih dana. Zamislite da sam ja napisao priču u kojoj taksativno navodim kako sam došao kući sa posla, nahranio mačke, pojeo picu, igrao se na Wiiju, proverio mejl, išao u WC da kenjam, gledao se u ogledalo nekoliko minuta brojeći sede u svojoj bradi, gledao Muzičku slagalicu itd. i to će i dalje biti zanimljivije od ovoga što smo dobili u Ivaninoj priči jer meni barem ispred vrata stana ne leži leš koga ne mogu da uklonim!!! Shvatam da je čitaocu bilo potrebno saopštiti da se protagonistkinja dosađuje (mada, mislio sam da je naslov priče dovoljan za to), ali izazivanje dosade u samom čitaocu je možda malo preterana mera. Kao i kod Tuševljakovićeve priče odozgo, i Ivana izgleda nije smatrala da je dovoljno što se zaplet zasniva na jednom naučnofantastičnom motivu pa je za potrebe zaključka u igru ubacila i fantazijsko- magijske elemente što je celoj priči unapredilo izgled otprilike koliko i transplantacija usana Nataše Bekvalac na telo nekog manje razvijenog škampa.

 

Milivoj Anđelković

Poslednja pobeda Kira Velikog

 

U toj divlje varirajućoj džungli stilova i glasova kakvu nam je pružila ova zbirka, Anđelkovićeva disciplinovana, skoro klasično kvalitetna proza je praktično šokantan element. Anđelković je ’pravi’ pisac, u smislu da je član UKS-a, ali i ’pravi’ pisac naučne fantastike što podrazumeva ne samo Internet-romane već i samostalnu zbirku priča „Zvezdana kapija“. Njegova klasična naobrazba s jedne i dosledno decenijsko interesovanje za naučnu fantastiku sa druge strane rezultirali su jednom od boljih ako ne i najboljom pričom u ovoj zbirci.

 

Da se dogovorimo, nije ova priča nešto zbog čega bih proglasio ljudsku rasu vrednom spasavanja ili tako nešto, ali jeste čista, nepatvorena naučna fantastika, čak antiutopija koja sa jedne strane deluje staromodno, u smislu discipline stila, a sa druge sveže jer motive telekomunikacione otuđenosti i promiskuitetnog konzumerizma, koje ostale priče iz ove knjige mahom nespretno bacaju prema zidu sa nadom da će se nešto za njega i zalepiti, uspeva da predstavi na svež, potentan način. Humanistička crta ove priče koja odaje strast i želju za životom je dodatno preporučuje, čak i uz usvajanje primedbe da tu ima i nešto patetike. Patetika, da, ali dovoljno plemenita. Krajnje nemoderna priča u ovom okruženju, možda i nezabavna, ali priča od koje ostale imaju šta da nauče.

 

Jovan Ristić

Barbara i prijatelji

 

Joca me je, sa svoje strane, prilično neočekivano kupio pažljivo nehronološki pričanom pričom o raspadu porodice i likovima koji su u suštini dobri ljudi, ali ipak ljudi i samim tim pate od nedostataka koji na kraju mogu biti fatalni. Generalno nisam neki preteran ljubitelj priča o deci koja pate dok im se roditelji svađaju jer je to nekako previše jednostavna emotivna ucena, a ceo podzaplet sa srpskim ratnim zločincem u Hagu je diskutabilan sa strane nužnosti da bi se priča ispričala, dok je zaključak suviše zbrzan za moj ukus, ali karakterizacija, portreti likova i emotivna ubedljivost njihovog beznađa i/ ili arogancije su mi bili dovoljno snažni da dobro u ovoj priči prevagne nad lošim.

 

Marko Pišev

Direktan prenos

 

Piševa hvale na sve strane povodom njegove samostalne zbirke priča „Fotofobija“, što me podseća da bi trebalo da se potrudim da i nju pročitam. Vele da su priče u njoj znatno bolje od ove koju je odmerenim šutom plasirao u Skrobonjino naručje.

 

„Direktan prenos“ je priča koje ima jednu neobuzdanu, pankersku energiju i koliko-toliko zabavnu premisu o oživljavanju Minimaksa i (Mini)Maksovizije u paklu, ali nisam siguran koliko sve to na kraju uspeva da se odlepi od ovih na prvu-loptu zavodećih elemenata i isporuči nešto što će čoveka držati i kad zaklopi stranice knjige. U stvari, siguran sam: ne uspeva. Nije nezabavno dok traje ali autorova odluka da imena protagonista zameni pseudonimima odvlači ga u vode jeftinije satire, dok je eksplozivna smeša seksa i umiranja ipak izvedena suviše rutinerski, suviše (negativno) žanrovski a da bi to bilo zadovoljavajuće. Svaka čast za sirovost, ali Balard nije umro da bismo se mi zadovoljili ovim.

 

Pavle Zelić

Meso naše braće

 

Pavle je jedno od najprijatnijih iznenađenja „Belog šuma“ naprosto zato što nisam znao da u sebi drži ovakve priče koje u dobroj meri osvajaju svojom surovošću. „Meso naše braće“ je palp u onom dobrom smislu, eksploatacijska proza koja bez stida i srama priča o stereotipiziranim urođenicima u Africi i stereotipiziranim belim vojnicima što se sa njima bakću, ali ispripovedana tako da sve to ima glavu i rep, da ima jasne ako već ne previše inovativne simboličke poente i da na kraju paralela sa King Kongom koja se da povući zapravo provocira čitaoca da sam sebi postavi više političkih i filozofskih pitanja nego što bi se očekivalo od palpa. Takođe, solidna (mada, razume se, plošna) karakterizacija i ubedljivo jezovit susret sa onostranim.

 

Goran Skrobonja

Do poslednjeg

 

Gazda za kraj isporučuje onakvu priču kakva se u zbirci ovog tematskog interesovanja naprosto morala pojaviti: reality show zasnovan na tome da ljudi iz njega ispadaju sve dok ne ostane jedan pobednik na kraju, izmeće se u svoju zlokobnu verziju u kojoj je onaj poslednji pobednik samo utoliko što je jedini ostao živ. Samo… koliko dugo? Skrobonja priču vodi disciplinovano, dajući joj priličnu količinu lokalnog (balkanskog) šmeka, ne gubeći se previše u objašnjavanjima ili elaboracijama stvari koje je bolje ostaviti samo u naznakama. Moj problem sa ovom pričom je isti kao i problem koji imam sa samim šouom „Veliki brat“ – apsolutno me boli dupe za učesnike i činjenica da se ovde međusobno jedu i kasape na gnusne načine me ne potresa više od činjenice da se u stvarnom životu psuju i vređaju. No, pretpostavljam da za nekoga sa manje probirljivim ukusom, ova priča, solidno napisana, može u neku ruku da bude ispunjenje sna.

 

 

I to bi bilo to. Kada se podvuče crta, utisak je da je tematska orijentacija zbirke na kraju u dobroj meri bila generator problema jer mnogo priča pati od toga što pokušava da kritikuje stvari koje su odavno iskritikovane na elokventnije i ubitačnije načine, a što je moglo biti izbegnuto da je tema zbirke odabrana na drugačiji način. Mejnstrim pisci koji su učestvovali u ovom projektu mu mahom nisu doneli ništa dobro, uz izuzetak Anđelkovića koji, nevezano za to da li vas njegova ’klasičnija’ naučna fantastika pomera ili ne, ipak ovde mlađariji drži lekcije iz pismenosti.

 

Naravno, nije uopšte sve tako crno kako možda deluje posle svih ovih mojih napora da budem duhovit izlivajući ogromne količine cinizma po autorima i njihovim radovima. Pored nekoliko priča koje sam pohvalio zbog svežine, veštine ili ljubavi, slobodno se može reći da je dobar deo naslova ovde sasvim čitljiv ukoliko vam standardi nisu postavljeni na visok nivo. Problem je, naravno u tome što žanrovska proza i žanrovski čitaoci ne treba da se zadovoljavaju spuštanjem lestvice i literaturom koja je samo umereno zabavna i samo umereno klišeizirana. Na nekoliko mesta u ovoj zbirci vidimo da ona može mnogo više od toga. Uzgajajmo ove tendencije jer pisanje radi pisanja i čitanje radi čitanja su na kraju krajeva najbolji način da obezbedimo da generacije koje dolaze ne osete potrebu ni da pišu ni da čitaju.

Knjiga: Ugriz strasti (priče erotske fantastike) (prikaz napisan za fanzin Emitor)

Možda bi ovaj prikaz valjalo započeti opservacijom da ja praktično ne čitam domaću fantastiku – naučnu ili nenaučnu – kao da ni skoro uopšte ne čitam beletristiku. Tek da bude jasno da su mišljenja dole iznesena više intuitivna i impulsivna (možda čak i… primitivna?) nego učena i zasnovana na intimnom poznavanju situacije u domaćem F/SF/H fandomu. Ako vam je ovo prvi Emitor koji držite u rukama, onda ste pročitali skoro isto onoliko Emitora kao i ja. Ako ste čitali neke od objavljenih knjiga autora zastupljenih u kolekciji Ugriz strasti, opet ste daleko upućeniji u temu od mene.

Zašto je meni onda uopšte ponuđeno da za glasilo najvažnijeg domaćeg društva ljubitelja fantastike napišem prikaz prve književne zbirke pripovedaka koju je to isto društvo, udruženje Lazar Komarčić ikada objavilo? Pojma nemam, slutim da to ima neke veze sa novcem koji dugujem pomoćniku urednika za heroin kojim me je snabdeo kada je bilo najteže. Moje navike me često dovode u nezgodne situacije. S druge strane, s obzirom da nemam intimno poznavanje stvaralaštva ni jednog od autora zastupljenih u ovoj knjizi, kao ni, sačuvaj bože, pu-pu-pu, intimno poznavanje samih autora, možda je ovo i bio dobar izbor. Uostalom, da li je u incestuozno isprepletanoj mikrozajednici kakav je domaći F/SF/H fandom moguće napisati ‘objektivan’ prikaz knjige koja sadrži radove prave armije renomiranih fandomskih imena? Možda je pravi način baš to da se dovede neko lep a glup sa strane, neko ko slabo zna išta i ikoga i ko će svoj sud doneti ni po babu ni po stričevima… Možda. Ali pošto nisu mogli da pronađu lepog a glupog našli su mene koji sam sve samo ne lep.

 

Fizički izgled na stranu, priznajem da sam se malo sa zebnjom upustio u iščitavanje ove knjige. Za one koji ne znaju o čemu se radi evo kratkog pojašnjenja: Ugriz strasti je zbirka priča domaćih autora, uglavnom manje ili više aktivnih pisaca na domaćoj fantastičkoj sceni, od hardcore fandomskih faca, pa sve do svetski poznatih i prevođenih autora. Zapanjujući raspon imena – od Dekse Pantelejskog pa do, zaboga! Milorada Motherfucking Pavića – je manje neobična karakteristika ove zbirke. Njena najneobičnija karakteristika je njen podnaslov: priče erotske fantastike.

 

Zebnja koju sam gore spomenuo je delom bila vezana za generalni strah koji imam od domaćih autora fantastike, neki će reći bezrazložno nahvatan tokom sedamdesetih i osamdesetih godina i brojnih domaćih priča razbacanih kroz Siriuse, Andromede, Alefe itd., a delom za činjenicu da je erotska fantastika pojam koji, kao i statistika u mnogocitiranoj poslovici Milojka Pantića – sve  pokazuje a ništa ne otkriva. Dugi samotni časovi provedeni u kancelariji tokom poslednjih nekoliko milenijuma mog života učinili su me priličnim stručnjakom na temu erotske/ pornografske proze dostupne širom Interneta i ono što sam tamo video nije mi ulilo mnogo poverenja spram ideje o erotskoj fantastici. Stotine i hiljade erotic i slashfiction priča  u kojima se junaci kojekakvih svemirskih sapunica ili zmajevima zagađenih fantazija upuštaju u dosadan seks, milioni varijacija na seks između ljudi i vanzemaljaca, vilenjaka i patuljaka, orka i zombija me nisu baš učvrstili u ideji da autori fantastike generalno imaju pojma šta je to seks i kako ga na papiru učiniti zanimljivim.

 

Otud mi je lakše bilo kada se pokazalo da je deo mojih strahova bio sasvim neutemeljen. Ugriz strasti je knjiga čiji su čisto književni kvaliteti ipak na višem nivou nego što sam očekivao. Pismenija je i ubedljivija nego što pamtim domaću fantastiku. Zapravo, impresivan žanrovski raspon priča i ponuda u kojoj svaki od zastupljenih žanrova ima barem jednu priču vrednu najtoplije preporuke je nešto što nisam očekivao od ove zbirke.

 

Naravno, ovo mi i dalje nije sasvim jasno i definitivno odgovorilo na pitanje šta je to zapravo erotska fantastika. Većina ovih priča je fantastična na ovaj ili onaj način, a erotski element je shvatan mahom kao nešto što treba dodati u već gotovo jelo da bi se postigao ukus koji će ga kvalifikovati za uključivanje u ovu tematsku zbirku. Daleko od toga da sam spreman da se upuštam u teorijske rasprave o prirodi i suštini žanra, ali ako je onaj Suvinov novum ključni i definišući element (naučne) fantastike, onda bi eros morao biti ključni i definišući element erotske fantastike. U ovim pričama negde jeste tako, negde nije. Negde je erotski element ono što čini priču mogućom ali ni po čemu značajnom, negde je on samo nakalemljen na priču koja savršeno i efikasno funkcioniše i bez njega, negde je erotski sadržaj apsolutno esencijalan, a negde je priča loša kako god čovek da je okrene. Doći ćemo i do detaljnijih osvrta na pojedinačne radove, samo malo strpljenja.

 

Pre toga moram još i da konstatujem da su me terabajti pročitane Internet pornografije definitivno desenzitizovali do te mere da ni jednu od priča u ovoj zbirci nisam doživeo kao seksualno nadražujuću. Naravno da bi moglo do veka da se debatuje o tome da li erotska fantastika treba da uzbudi duh ili telo, ali pošto sam ja razmaženo čeljade, najradije bih oboje. Kako nisam mogao da zadovoljim svoje primitivne nagone i posvetim se intelektualno neispunjavajućem jednoručnom čitanju, preostalo mi je samo da utvrdim koliko ova literatura ima da ponudi u smislu duhovnih titraja.

 

Što se tiče raspona pristupa i stilova, verujem da ovde svako može da pronađe po nešto za sebe. Tu je klasični visceralni body horror, tu je socijalna naučna fantastika, tu je postmoderna pinčonovska slipstrim fantazmagorija, tu je mitološka fantazija, tu je konačno i urbani fentezi, kao i sasvim respektabilna količina visokofilosofskih kontemplacija i oniričkih meditacija. Šta god da volite od žanrova, nešto ćete za sebe pronaći.

 

Što se tiče motiva, situacija je tu malo, da prostite, skučenija, ali na kraju krajeva, kad se radi o erotici motivi su tu ionako prilično ograničeni na nekoliko arhetipa. Jukstapozicija eros/ tanatos je naravno najprisutnija a motiv žene-kao-predatora se pojavljuje u najmanje tri priče dok je muškarac-kao-predator manje zastupljen i bolje zamaskiran. Da li je to odjek ovih modernih vremena u kojima bi eksplicitnije korišćenje ovog potonjeg motiva bilo kritikovano kao šovinistička i opresivna mačo-fantazija ili se naprosto savremeni muškarci danas više plaše žena, to neka iščačkaju psihijatri – za to ih i plaćamo.

 

Dakle, da rezimiramo: sadržajno, ova knjiga me je iznenadila, najviše prijatno, sa nekoliko priča kvaliteta iznad mojih očekivanja, a nije me iznenadila sa nekoliko priča koje ja ne bih stavio ni u fanzin. Ugriz strasti se i vodi kao 460. broj fanzina Emitor, ali što se tiče sloga, štampe, opreme i korica ovo je sto posto knjiga sasvim nalik onima koje mogu videti u izlozima knjižara dok žurim na šemu u hladnim zimskim večerima. Korice, sa svojim štosnim pogledom kroz ključaonicu i dvoslojnom intrigom su sjajna dosetka i vidim ovu knjigu kao sasvim solidan poklon prijatelju, kumi ili ženinim roditeljima koji svoju nameru i namenu vrlo sigurno komunicira svojim izgledom i teksturom. Ilustracije koje idu uz svaku priču su dobrodošao bonus iako ne mogu da kažem da su bogznakoliko doprinele mom uživanju. Ali možete biti sigurni da su dovoljno pristojne da niko ne mora da strepi da će ispasti nastran ako ovu knjigu uzme da prelistava u knjižari. Pod uslovom da ne krene da naglas citira delove teksta. E, a tamo…

 

Da krenemo redom.

 

Reč urednika – Pavle Zelić

 

Pavle ko Pavle. Njegov stil ume da bude nepodnošljivo prepun entuzijazma i stilske figure koje koristi se povremeno urušavaju pod sopstvenom nedoumicom jesu li izrečene iskreno ili uz poluironični odmak, no pretpostavljam da ovde njegov uvod obavlja posao, daje esencijalne podatke i, ako ništa drugo, ne zauzima više od dve strane. S obzirom da je to manje od ovoga što sam ja do sada nakucao, jasno je da barem jedan od nas dvojice ume da se kontroliše.

 

Menage a trois – Goran Skrobonja

 

Ovde na slovima ‘e’ i ‘a’ treba da dođu one lepe francuske crtice ali ja nemam pojma kako se to na ovom kompjuteru postiže, pa ćete morati da se zadovoljite maštanjem o njima. Maštanje je, uostalom i fundamentalni element erotskog. Skrobonja, međutim u ovoj priči malo toga prepušta maštanju. Ovo je verovatno trebalo da bude energično otvaranje, lakmus-test što dečake razdvaja od muškaraca dlakavih prsa i šalje ih plačući natrag u obdanište da se zanimaju Pokemonom (i ovde na ‘e’ ide ona crtica… prokleti kompjuteri, nikada ne rade ono što ja želim). Dakle, Menage a trois je hardcore pornografija i hardcore body horror, brzog tempa i pogana jezika.

 

Skrobonju sam poslednji put čitao u romanu Nakot pre jako mnogo godina (smanjite protestovanje vi u zadnjim redovima, pa najavio sam vam sve ovo!) i u međuvremenu je on svoj stil i spisateljski zanat primetno izbrusio. Menage a trois je pismeno, rutinerski ispisana pričica koja pobacuje najviše zato što je u pitanju ne više od stilske vežbe na već izlizanu temu. Kao prva priča koja eksploatiše motiv Žene-kao-predatora u ovoj knjizi, Menage a trois je problematičan ne zato što ima papirno tanke likove i ultrapredvidiv razvoj zapleta, preokret i rasplet (sve to je prihvatljivo ako osnova priče valja) već pre svega zato što Skrobonja događaje u priči prepričava umesto da ih oslikava za nas. Nažalost i erotika i horor su u ovoj priči mehanički, skoro klinički sterilno sklopljeni tako da nas podsete na druge priče i filmove koje smo u svojim životima iskusili, bez dovoljno inspiracije da zažive svojim životom.

 

Na našem se to zove drugačije – Petar Petrović

 

Ova priča mi je izazvala jak i nenameran flešbek na Siriuse osamdesetih godina, pogotovo na rubriku ‘nije za Sirius’. Napisana nepodnošljivo veštačkim jezikom koji se iz petnih žila upinje da iz perspektive robota satirizuje seks kao iracionalnu aktivnost, ova pričica bi možda funkcionisala kao vic od pola strane. Čak i tada bi napadne i bespomoćno neduhovite stilske figure bile dobrodošle koliko i dobro odmeren šut u muda, no činjenica da sam izdržao čitave tri strane ovog arhaičnog NF satirisanja je dokaz koliko sam ozbiljno shvatio svoj zadatak kritičara. Ja sam patio da vi ne biste morali. Jasno je da autor nije imao bogznakakve književne ambicije u pogledu ove priče, ali kada je to na sudu bio valjan argument? Ipak, kul naslov.

 

Bočica vilinskog praha – Ivan Zorić

 

Nažalost, patnja kad krene, izgleda ne ume da stane. Bočica vilinskog praha je priča koja sublimira sve što na tematskom planu ne valja u savremenom urbanom fenteziju, garnirano slabim stilom, nepromišljenim zapletom i sasvim neuverljivim likovima. Osnovna ideja – vila proterana iz vilinskog sveta zbog greha kopulacije sa smrtnikom, koja onda pronalazi uhljeblje kao striptiz igračica i navuče se na slatki pajdo – je daleko od originalne ali bi mogla da profunkcioniše u rukama strpljivijeg pisca, pogotovo s obzirom da je smeštena u Srem. Avaj, Zorić propušta da čak i razmisli o težini i snazi motiva kojima barata pa oni u priči leže neiskorišćeni, uvodi likove koje mora da nam nezgrapno opisuje jer oni sami ne deluju kao išta makar iz daleka živo ili uverljivo, opterećuje ih neuverljivim motivacijama i sve zaokružuje iz dupeta izvučenim, artificijelnim hepiendom. Kuku… Ko bi rekao da priča u kojoj imamo silovanje i ubistvo u toku silovanja (dakle, bona fide snuff-porno) može da bude tako dosadna… Naravno, svestan sam da sam vam sad spojlovao kraj, ali činio sam ja i gora zverstva u svom životu.

 

Poslednji let cara sokolova – Dragan R. Filipović

 

Taman kad sam počeo malo da očajavam – Fipa. Nije neka tajna da sam više puta u javnosti izjavio da je Fipa jedini domaći pisac koga smatram vrednim prevođenja i objavljivanja na stranim jezicima, prevashodno zato što je u pitanju pravi pisac, čovek koji ume da jezik zavede i natera na slikanje slika koje nije ni znao da može da stvori, ali i zato što je Fipino korišćenje lokalne mitologije i pop-mitologije uvek delovalo prirodno i neusiljeno, za razliku od skoro svega ostalog što mi pada na pamet.

 

Poslednji let cara sokolova je konfuzna priča. Ne nužno u negativnom smislu, ali nema sumnje da proste duše poput mene ovo moraju da pročitaju više nego jednom da bi se do kraja snašle u promenljivim pripovednim perspektivama, skakanju međ’ realnostima, mitološkim i političkim aluzijama i osvežavajuće znojavim erotskim epizodama. Kao i obično kod Fipe, katarzični momenti nisu nužno i tačke raspleta, a nisu ni svi elementi ove priče jednako uspeli (politički nivo mi deluje kao veštački nakalemljen), no sama lepota jezika i autoritet naracije su više nego dovoljna kompenzacija a da se čovek ne oseća kao da mu je neko ukrao desetak minuta života. Jedan od ranih hajlajta ove zbirke, makar i ne bio nalik Fipinim najboljim delima.

 

Big Beng – Aleksandar Marković

 

Ako je Skrobonja ušao samo do pola i ostavio čitaoca nezadovoljenim, Aleksandar Marković je tu da ispravi nepravdu i ponudi mu seks garniran amfetaminima i psovkama. Big Beng je uspeliji nego Menage a trois, iako rabi gotovo identičan motiv, zato što je mnogo poganiji na jeziku i prevazilazi svoje nedostatke žestinom pripovedanja. Naravno, imam zamerki na konzistentnost žargona koji se ovde koristi, ali to su detaljčići. Kao celina ovo je priča u kojoj se Žena-kao-predator i telesni horor oslikavaju grubo, silovito, pa iako i ovde imamo posla samo sa još jednom stilskom vežbom, ona je znatno uverljivija i na čisto visceralnom planu više zadovoljava.

 

Nema molitve za umiruće – Darko Tuševljaković

 

E, ovde sam već na polovini priče  spustio knjigu i uhvatio se za telefon da pitam prijatelja ko je Darko Tuševljaković i da li je već nešto objavljivao. Nema molitve za umiruće je veoma solidno napisana palp priča koja sasvim razume pravila igre, veoma vešto pogađa (arhetipsku!) atmosferu hladnog rata i UFO paranoje Amerike pedesetih godina (iako se događa u savremeno doba) i mada ne govori ništa specijalno originalno u svom zapletu i raspletu, govori to na vrlo zadovoljavajući način. Dokaz da se ne mora izmišljati nešto novo ako čovek ume da rukuje starim.

 

Opscena – Oto Oltvanji

 

Otova priča je zgodna varijacija na čestu temu muških razmišljanja: šta bi bilo kada bih mogao da imam svaku ženu koju poželim. Naravno, ova arhetipska maštarija se u realnosti (ili barem u realnosti ove priče) pokazuje kao problem na granici košmara i nezgode glavnog junaka koji se jednog dana bez vidnog razloga nađe na meti sažižuće pohote svih dobrih riba u Beogradu su tokom prve tri četvrtine priče prilično intrigantne. Nažalost, sam zaključak je nezadovoljavajući jer ne samo što glavni lik odjednom dobija više od dve dimenzije koje su ga sasvim udobno nosile kroz tok priče, nego je i završno žongliranje motivima krivice, požude, nagrade i kazne nedorečeno. Kao da Oto na kraju nije bio siguran šta zaista želi da kaže. Ili, ako jeste, ja to što je rekao nisam razumeo. No, ja imam opravdanje u tome što sam retardiran, koje je njegovo? Kao bonus pošalica, segmenti (poglavlja?) u ovoj priči imaju naslove koji su nastali pornografisanjem naslova domaćih filmova (Lepa kita lepo bode, Bulja baruta itd.) što je dovoljno da se prost svet na nekoliko momenata zacereka. Žena me je i pitala zašto se svako malo cerekam čitajući ovu priču ali ja sam joj rekao da se radi o nečemu što njen ženski intelekt nije u stanju da shvati.

 

Čekajući taksi koji niko nije pozvao – Milorad Pavić

 

Povremeno, ne često, ali s vremena na vreme osetim oštri ubod krivice što na svaki pomen imena Milorada Pavića ja uglavnom reagujem prezrivim odmahivanjem rukom i nekakvim samozadovoljnim objašnjenjem da je u pitanju, kako bi to mladi rekli, fejker, koji svoju prozu što govori ni o čemu kiti plitkom simbolikom i isforsiranom začudnošću ne bi li zasenio prostotu i uspešno nastavio sa svojim skupim i ekstravagantnim životnim stilom. Povremeno, ne često, jer ja Pavića, kao ni ostalu beletristiku, ne čitam, on stopostotno potvrdi sve ovo.

 

Čekajući taksi… je nažalost izvanredan primer, tim žalosniji jer su prva dva pasusa remek-delo hemingvejevske efikasnosti i snage. Posle toga Pavić je verovatno izgubio interesovanje i zadovoljio se pominjanjem Harija Potera i bračnog handjoba u istom pasusu, a onda sve zaokružio zaključkom koji je toliko napadno ‘čudan’ da ova priča ne bi bila dobra ni za zidne novine literarne sekcije u kakvoj provincijskoj osnovnoj školi da je nije potpisao internacionalno priznati autor.

 

Uhvaćeni delići snova J.M. – Jasmina Mihajlović

 

Jasmina Mihajlović ume da opiše/ izmisli snove, u to nema sumnje. Svi snovi koji se prepričavaju u ovoj priči i koji, reklo bi se grade nekakav metanarativ deluju uverljivo, zvuče kao pravi snovi, ne samo providne simboličke skaske kakve najčešće dobijamo u beletristici. Za to joj valja stisnuti desnicu i skinuti kapu. S druge strane, kako ovoj priči očajnički nedostaje pravi dramski zaplet, kako ona nema prave likove već samo njihove oniričke odjeke, kako je opterećena pretencioznim jezikom i promišljanjima koja nikuda ne idu, moram da priznam da mi je njeno čitanje predstavljalo težak napor. Nisam siguran da ikome osim autorki ova priča išta ume da ispriča, što pretpostavljam poražava svrhu njenog postojanja.

 

Hekata – Vladimir Lazović

 

Lazovića sam, mislim, poslednji put čitao još dok je pisao cyberpunk, pre više od dvadeset godina. Znam da me tada nije baš impresionirao i da mi je njegova sajber-nindža priča iz 142. broja Siriusa bila prilično isforsirana po stilu i nemaštovita po zapletu. Ali eto kakvu razliku umeju da naprave tričave dve decenije. Hekata je treća po redu vežba na temu Žena-kao-predator, ali za razliku od Skrobonje i Markovića, Lazović nišani malo više, kombinuje mitološke teme sa sociološkim promišljanjima i sve to začinjava solidno žestokom a opet ukusnom akcijom. Da se razumemo, nije ni ovo mnogo više od stilske vežbe, ali je to dobro začinjena, bogata vežba od koje mlađi svakako imaju šta da nauče.

 

Vrišti, mutavi, vrišti – Ivan Nešić

 

Ovo, nažalost, nije naročito dobro. Iako sam se napola probudio videvši da ova priča koketira sa fetišizmom i BDSM elementima, ispostavilo se da se autor zaustavio na površnom korišćenju ovih motiva – žena kao sirota, maltretirana žrtva bezdušnog bludnika koga priča sa uzvišene moralne pozicije na kraju osudi, razotkrije kao vampira i, jelte, ubije. Čak i da nije ovog problema, Vrišti… pati od drugih nedostataka: neki likovi su nedovoljno produbljeni, o nekima, pak znamo više nego što je za priču potrebno i deluju kao neiskorišćeni potencijali zapleta, autor uloži popriličan napor da bi razobličio jedan od najizlizanijih motiva erotske i palp proze samo da bi dve strane dalje taj motiv ipak iskoristio… Sve to napisano stilom koji me je podsetio na Džeki Kolins, što kad se isporuči ovako u paketu ne može a da ne izazove određenu zlovolju.

 

Celo – Ilija Bakić

 

Srećom, moj prvi susret sa prozom Ilije Bakića je bio manje traumatičan. Celo nije toliko erotska priča koliko mitološko-futuristička alegorija koja promišlja aristotelovsku filosofiju i hrišćansku teozofiju koristeći slike, dijaloge i aluzije veoma ekonomično. Ovo je kratka priča, praktično vinjeta, ali ostavlja čitaoca sa podsticajem da je pročita ponovo, pa i da provede određeno vreme u kontemplaciji, što je, za moje pare popriličan uspeh. Bonus poeni idu za to što ni jedan od potencijalno konfliktnih elemenata priče ne deluje kao suvišan – ovde se metafizika i naučna fantastika uklapaju skoro bez šavova a to je, po mom iskustvu – retkost.

 

Toplesi i tange – Dejan Stojiljković

 

Da ne bude zabune, to što ja mislim da većina naših pisaca greši kada kopira Amerikance i da bi bilo bolje ili makar iskrenije da se okrenu domaćim motivima i temama ne znači da su priče koje se i bave domaćim motivima i temama nužno bolje ili, čak, uopšte dobre. Deksa potvrđuje da se sasvim lepo može pisati ‘američki’ urban fentezi čak i kad ste iz Srbijice a za nijansu prenaglašeno obožavanje legendi rokenrola u ovoj priči o palim anđelima i palim demonima mi nije smetalo jer je sve to na kraju zaokruženo dobrim, sočnim, a jednostavnim jezikom i fatalističkim a opet ne kukavičkim zaključkom.

 

Klub – Lidija Beatović

 

Lidija me je zato potpuno izgubila svojom filosofski ambicioznom ali pripovedno skučenom minijaturom. Ne samo da mi je bilo naporno da se probijam kroz njen visokoparni jezik koji zahteva svestan napor volje i koncentraciju da bi se ispratio uz sve te reči ispisane kurzivom i vidljivo mrštenje veđa nego sam se i osećao da je na kraju estetski payoff bio mršav. Koliko god sam se naprezao (a Lidijina pripovetka je ipak manje naporna od nekih drugih iz ove zbirke) jedino sam uspeo da sa sobom iz ove priče ponesem ideju o nasilju/ ubistvu/ sakaćenju kao estetskom činu koji prevazilazi granice erotskog i telesnog i prodire duboko u predele duhovnog i božanskog. Nažalost, umesto da nam ovo pokaže, priča mora da nam ga eksplicitno objasni što je, naravno poslednje što očekujem od dobre proze, makar ona bila i, ono, filozofska.

 

Postanje 38:9 – Ratko V. Radunović

 

Ali ovo je zato bilo prijatno iznenađenje. Radunovićev jezik je bezobrazno pretenciozan a njegove dugačke i satirom bremenite rečenične konstrukcije svakog časa prete da se uruše pod težinom sopstvenog ega i mutiraju u neprijatne karikature. Ali autor, čudesno, uspeva da se spase iz zamke samozadovoljne intelektualne igrarije (da izbegnem očiglednu i jeftinu igru rečima i ne kažem ‘masturbacije’) i pruži priču koja je duhovita. Stvarno duhovita. Uz to je i besprekorno uverljiva u oslikavanju sveta koji je socijalno, politički, ekonomski i, dođavola, biološki naprosto nemoguć. Plus glavni junak ima iznenađujuće mnogo dubine koja se tokom priče sve više otkriva. Plus je potencijalno degutantna osnovna tema priče obrađena dosledno, ali odmereno. Plus, svaka završnica priče u kojoj grozomorno ružni glavni junak razvaljuje od kurca super dobru ribu, a ova zaplače od sreće i poentira rečima ‘Isusova majka nije znala šta propušta’ zaslužuje moju oficijelnu podršku i pečat kvaliteta. Ne znam šta ovaj Crnogorac još ima napisano, ali želim da to pročitam!!

 

Osam slika visoke gustine (i jedna uspomena od nula bajtova) – Zoran Stefanović

 

Zoran Stefanović je sam priložio ilustraciju za svoju priču… i to je za moj novac njen najbolji element. Osam slika velike gustine… je, kako naslov i sugeriše jedna naglašeno pretenciozna literarna sanjarija u kojoj nema stvarnog narativa već prostor između zaleđenih epizoda u kojima vidimo nekakve protagoniste i dobijamo minimum informacije o njima kao ličnostima treba da popunimo sopstvenom kontemplacijom. OK, možemo da igramo i tu igru, ali Stefanović ne nudi mnogo više od stereotipnih pozivanja na motive erotike, otuđenja, samoće ili elegije i nada se da će se provući na poene zato što radnju smešta u Linden Labovu onlajn igru/ virtuelni svet – Second Life.

 

Razume se, Stefanović je jedini čovek koji mi pada na pamet koji bi insistirao da se kompjuterski žargon prikloni pravopisu srpskog jezika, pa se i ono ‘bajtova’ iz naslova priče (svako drugi koga poznajete rekao bi ‘bajta’ i time indirektno razobličio Stefanovićevu nameru da poetizuje diskurs koji se ne uklapa u uobičajene, da ne kažem konzervativne poetske okvire) u daljem toku transformiše u pričanje o ‘Drugom Životu’ koje je bespotrebno patetično i isforsirano uterano u metafore koje niko upućen ne smatra za potrebno da uopšte pominje u razgovoru o Second Lifeu, Internetu ili virtuelnim zajednicama. Plus, naravno, ovo uprkos eksplicitnom referiranju na Stefanovićeva stvarna iskustva nema veze ni sa jednim svetom izvan ove priče, ni stvarnim ni virtuelnim i u mojim očima predstavlja protraćenu priliku da se stvarna socijalna, ekonomska i seksualna začudnost fenomena kao što je Second Life istraži u savremenoj fantastičnoj priči. Ako ništa drugo, ovo me je podsetilo da ženi kažem da instalira svoj je&%$eni klijent za Second Life na svoj novi laptop i skloni ga jednom za svagda sa mog kompjutera.

 

NF – Sex – Milorad Milovanović

 

Knjigu zatvara neka vrsta istorijata pojavljivanja motiva seksa u domaćoj fantastici koja pokriva period od sedamdesetih godina u jugoslovenskoj pa do recentnih godina u srpskoj fantastičnoj prozi. Mića je jedan od meni najomiljenijih likova u vaskolikom domaćem fandomu, ikad, ali ovaj tekst je prilično nejasan po namerama a nedorečen po učinku. Ovo niti je (razumno) sveobuhvatna katalogizacija pojavljivanja motiva seksa u fantastičnoj literaturi na našem jeziku, niti je u pitanju tekst koji ove motive ozbiljno istražuje, analizira, osvetljava sa psihološke, sociološke, političke, estetske ili kakve druge strane. Umesto toga, tu su preopširni citati iz priča koji zauzimaju pola teksta i koje sam, da budem iskren uglavnom samo okrznuo pogledom jer sam ih uglavnom već čitao u integralnom obliku. Moram priznati da je ovo još jedna žešće propuštena prilika da se barem započne promišljanje erotike u domaćoj fantastici i nadam se da Mića priprema ovako nešto za budućnost.

 

Konačno, kakvi su generalni utisci o ovoj knjizi? Na pozitivnoj strani, već sam istakao pojedinačne favorite i generalno visok nivo pismenosti. Ili barem viši nego što sam ja očekivao. Naravno, većina scena seksa je bespomoćno klišeizirana sa bolno stereotipnim opisima ‘malih, čvrstih’ ili ‘masivnih, teških’ grudi i analnom penetracijom kao vrhunskom perverzijom, ali ajde, bože moj, ne treba biti preoštar.

 

Na negativnoj strani, nažalost ova knjiga me je samo još jednom ubedila da ne propuštam bogznašta time što ne čitam domaću fantastiku/ fantastiku uopšte (ili beletristiku generalno). Ne bi bilo pošteno reći da me neke od ovih priča nisu zabavile, neke od njih i veoma uspešno, ali mislim da srpska fantastika i dalje boluje od izrazito žanrovske bolesti – nerelevantnosti u širem kontekstu. To što se previše akcenta udara na neke prepoznatljive žanrovske elemente nije samo za sebe greh, naravno, to daje identitet žanru, ali kada se to radi nauštrb samog sadržaja, e, onda već imamo problem, Hjustone. Mogu da podnesem da priče pričaju pomalo izlizanim jezikom i da se gađaju stereotipima, ali ne mogu da podnesem da nemaju šta da kažu i da se uredno usredsređuju na poštovanje žanrovskih kanona umesto da se usredsrede na, šta ja znam, saopštavanje nečega što neko pre nije saopštio na bolji i snažniji način. Ovako kako jeste, greh je još i veći kad se uzme u obzir da se ove priče mahom bave erotikom, seksom i smrću, nekim od najvažnijih i najpotentnijih motiva poznatih čoveku.

 

Dobro, priznajem, možda sa moje strane jeste naivno i pretenciozno da očekujem od svake sledeće priče koju počnem da čitam da će promeniti svet ili barem moje poimanje sveta. Ali u mojim godinama ja sebi više ne mogu da priuštim čitanje priča koje to neće uraditi. Pa vi sad vidite.