Serija: Altered carbon, druga sezona

Pogledali smo drugu sezonu Netflixove serije Altered Carbon.

Prva sezona Altered Carbon je imala plemenitu ambiciju da uzme jednu od najpopularnijih literarnih verzija kiberpanka 21. veka i od nje napravi televizijski šou koji će biti negde na sredini između preozbiljne HBO „televizije za odrasle“ i SyFyjevog trešerskog žanrovskog autputa. Ovo je svakako imalo svoj šarm ali je deset epizoda jedne na kraju dana nedovoljno zapletene whodunit kiberpank detektivštine bilo ipak previše i ma koliko da mi je Joel Kinnaman bio supersimpatičan i svojim sirovim muževnim nastupom uspešno zračio homoerotskom energijom, to je bila isuviše dosadna pripovest za svoj odabrani vremenski okvir. Altered Carbon je u prvoj sezoni mogao da iseče bar 30% ako ne i svih 50% svoje minutaže i da samo dobije na efikasnosti.

Druga sezona je svom trajanju pristupila nešto razumnije i u startu me odobrovoljila time što je priča raspoređena na osam epizoda. Nažalost, najbolja stvar koju mogu da kažem za drugu sezonu Altered Carbon je baš to – da ima svega osam epizoda.

Pre nego što pređem na konkretne kritike, možda vredi dati nekoliko opštih opservacija o tome kako televizijska inkarnacija Altered Carbon samu sebe sapliće na svakom koraku.

 

Naime, Altered Carbon zaista TREBA da bude kiberpank sa nešto ozbiljnijim likom, premisa narativa svakako udara temelje za dublje filozofske građevine koje mogu biti istraživane u žanrovskoj formi. Na kraju krajeva, i sama ta žanrovska forma, u ovoj drugoj sezoni pogotovo, bez mnogo stida zaziva blejdranerovske egzitencijalne zapitanosti, filozofske monologe iz offa i ikonična kadriranja sa usporenim protokom vremena.

Ali Altered Carbon spektakularno odbija da se uopšte pozabavi većinom očiglednih tema koju premisa postavlja. Ovo je, na kraju krajeva, svemir u kome su ljudi pobedili smrt time što je ljudsku svest moguće kompletno bekapovati u „stack“ koji se dalje može čuvati na bezbednoj lokaciji, umnožavati ili premestiti u klonirano telo („sleeve“). Ovo je omogućilo međuzvezdani let i osvajanje svemira, ali i nagomilavanje znanja (i bogatstva) u okviru jednog ljudskog života koji traje stotinama godina. Serija bez ikakve rasprave prelazi preko pitanja da li su svest i „duh“ ili „duša“ isto, da li su kopije „ista“ osoba kao i ona koja je bila kopirana ili ne. U ovoj drugoj sezoni imamo jednu istu osobu u dva tela, iz različitih verzija bekapa i mada se pominje da je „double sleeving“ strogo zabranjena rabota, neke velike filozofske priče, kada se ove dve verzije iste osobe sretnu – nema. One se umesto toga međusobno potuku a što je dobra metafora za to kako ova produkcija prelazi preko teških pitanja i tema.

Takođe, kako u seriji gledamo da digitalne kopije ličnosti (a što su same te ličnosti po konvenciji serije) mogu biti ubačene u digitalno konstruisane realnosti i svetove koje mogu da održavaju visoko sofisticirane veštačke inteligenijce (a koje su i same likovi u seriji), pitanje ZAŠTO ljudi uopšte troše vreme u „the real“ prostor, kako ga u seriji zovu, bi moralo negde biti pomenuto.

Konačno, serija bi možda trebalo da bude jasnija u vezi toga je li ljudsko pobeđivanje smrti efektivno zamrznulo društvenu evoluciju – socijalni, pa čak ni tehnološki standardi se u ovom svemiru ne menjaju vekovima: jedan od likova je bukvalno ubačen u novo telo nakon što mu je bekap napravljen pre nekoliko stotina godina i on se potpuno bez ikakve frikcije uklapa u društvo u „sadašnjosti“, poznajući sve socijalne norme ali i sve tajne modernog softvera, interfejsa, odnosa servera sa mrežom itd.

Ništa od ovoga, naravno, nije dilbrejker po sebi, pa čak ni na gomili ne mora da iritira. Altered Carbon bi mogao da bude žanrovski palp koji ove nabrojane stvari uzima za konvenciju žanra i da se lepo vozi na svojoj detektivskoj noar priči. No, druga sezona ovde ima dupli problem: prvi je pomenuto insistiranje na značajnim šutnjama, bremenitim monolozima i odnosima likova građenim tokom više stoleća a koje sve zaziva da se filozofija shvati malo ozbiljnije. Drugi problem je što ova sezona skoro sasvim napušta whodunit format i upušta se u jednu nepotrebno složenu a nedovoljno pametnu političko-akcionu priču.

Naime, druga sezona, koliko mogu da shvatim ja koji nisam čitao roman, otrže se književnom predlošku i gradi na premisama univerzuma ali ima originalnu priču i ona je na površini priča o planeti kojom vlada lukava i ne preterano etikom sputana guvernerka i njenim naporima da se otrgne uticaju moćne međuzvezdane države sa kojom ima viševekovni vazalski odnos, ali je ispod te površine jedna prilično zamorna skaska o likovima koje smo u prvoj sezoni upoznali, njihovim prošlostima, nerazrešenim odnosima, lojalnostima, ljubavima, strahovima, mržnjama itd.

I, kako sad to da kažem, ja Athonyja Mackeyja volim, bio mi je drag u Marvelu i urnebesan u Pain and Gain ali Anthony Mackey ne može da iznese ovakvu priču, posebno ne kad je napisana ovako prostački i nenadahnuto. Laeta Kalogridis koja ovde predvodi scenaristički tim i izvršni je producent serije je svakako ime koje garantuje određeni nivo ozbiljnosti produkcije i ambicije u realizaciji predloška, ali mada Altered Carbon 2 svakako može da se pohvali određenim elementima kao što su scenografija, kostimi, specijalni efekti pa i borbena koreografija, scenario, a pogotovo dijalozi ostaju užasno bolna tačka ove produkcije.

Ni prva sezona ovde nije blistala ali druga sezona udvaja napore da se uđe u likove, da se oni zapitaju šta je ljudskost, kome su i zašto lojalni, je li porodica samo reč u svetu gde se tela menjaju po želji (zajedno sa rasom, izgledom, polom) itd. itd. itd. ali glumci dobijaju samo najizlizanije zamislive replike da ih izgovaraju dok stoje u poluosvetljenim prostorijama i značajno se gledaju. Konsenzus diljem interneta (a i u delu našeg domaćinstva)  je da je Anthony Mackie loš glumac, a da ni ostali nisu dobri, ali mislim da je ovo tipičan primer produkcije koja je premalo radila sa glumcima, nadajući se, na kraju kreajeva da će ime iz Avengersa na špici druge sezone biti dovoljno da se zameni švedski Brando iz prve.

Njuzfleš: naravno da neće. Joelova harizma je u mnogome pomogla da se džombe scenarija prve sezone ipak nekako izglade, njegova sirova mačo energija je bila dovoljne razine da se par emotivnih momenata koje je glavni lik sebi dopustio čitaju kao stvarno iznenađujuća, bolna otvaranja duše. Mackie nema tu vrstu sirove snage, naprotiv, on je lep i ima čulnu fizionomiju – rekao bih da je rođen da voli a ne da se bori – i vrlo ga je teško kupiti kao ozbiljnog siledžiju koji ima poneku emotivnu koščicu u telu kad mu i scenario sve vreme ubacuje sapunske replike i tera ga da ima izraz lica napuštenog kučeta.

Al, kako rekoh, drugi nisu bolji i ovo je velikim delom surova šmira od strane svih umešanih.

A opet, nije da su serije koje sam voleo kao mlađi, manje ciničan čovek bile pune glumačkih remek-dela: Altered Carbon bi mogao da bude zabavan – nisu li to bile i Blejkova Sedmorka i prva Galaktika? – da je napisan lepršavjije, brže, manje egzistencijalno zapitano (kad već zapravo nema šta da kaže na te teme o kojima se, šatro, našao zapitan) i da udari više akcenta na zanimljive kiberpankerske stereotipe. U ovoj sezoni već imamo tetovirane svemirske jakuze, AI-je koji se zaljubljuju jedni u druge, upravljanje orbitalnim oružjem samo snagom volje, gomilu futurističkog hakovanja (svako malo neko ispali termin poput „dekompresija“, „kod“, „server“ „dekripcija“), dakle ovde postoje svi elementi da dobijemo zabavan televizijski fast food i, zbilja, kad serija malo prestane da se loži da je Blade Runner za cord cutter demografiju, imamo nekoliko sasvim lepih set pisova. Bio sam razumno impresioniran sa nekoliko scena borbe koje su imale odličan rad kamere i koreografiju kakvu nismo navikli da gledamo na televiziji i što je, uostalom, nešto u čemu Netlfix objektivno ima istorijski edge (setimo se prve sezone Daredevila). Uz likove koji imaju sve potrebne osnove da budu harizmatični palp karakteri (crna lezbijska lovkinja na ucene koja u glavi ima hardver što joj dopušta hakovanje na daljinu svega što ima čip, cinični AI oblikovan po Edgaru Alanu Pou, sadistički vojni oficir koji koristi skakanje iz tela u telo i promene imena preko stoleća da uvek bude neprimetni uticaj iza sile koja je trenutno na vlasti) ovo je zaista mogla da bude bolja serija.

Ali, eto, nije. Akcija je okej, ali ovo je televizija a ne film i glavni lik, po zanimanju „envoy“ se izdvaja od drugih, „običnih“ ljudi svojom natprosečnom socijalnom inteligencijom, diplomatskim skilovima izdignutim na nivo magije, opsesivnim intuitivnim osećajem za detalje na kakvom bi mu i Šerlok Holms pozavideo. Serija ovo pominje tačno jednom pre nego što ga sasvim zaboravi i nastavi da se kreće putem osrednjeg ’80s SF akcijaša snimljenog u, recimo, Italiji.

Finale je napisano i režirano sasvim pešački sa neubedljivim „očajničkim planom“, još neubedljivijim preokretom i JOŠ neubedljivijim post-preokretskim preokretom nafilovanim saharinskim emocijama i svejedno naruženim nedovoljno dobrom akcijom na kraju. Altered Carbon, na moju priličnu žalost, drugu sezonu završava insistiranjem da su likovi i njihovi međusobni odnosi najvažniji element njegove formule te da, sledstveno tome, neki budući zapleti ponovo neće izlaziti izvan tog uskog kruga ljudi i AI-jeva i neće, u krajnjoj liniji, biti bitni za išta drugo do da se opet pretresaju njihovi odnosi.

Ovo je šteta, druga sezona je pored lepih unformi vojske protektorata imala i ne preterano dubok ali potencijalno potentan zaplet o tome zašto neko ubija stare i uticajne ljude na planeti i mogućnost da na osnovu tog zapleta nešto kaže o kolonizaciji i eksploataciji pa čak i genocidu koji uz njih istorijski ide. Ali je sve to elegantno izbegla i držala se „porodičnog“ narativa. Nisam siguran da ću imati snage da gledam anime-spinof Resleeved koji je pre neki dan postao dostupan a za treću sezonu će marketing Netfliksa morati ozbiljno da se potrudi ako misli da mi je proda.

Serija: Locke & Key

Problem sa novom Netflixovom serijom Locke & Key je sigurno i u tome da su moja očekivanja zidana duže od jedne decenije  i nazidana na visinu na kojoj ih verovatno ništa ovozemaljsko nije moglo dosegnuti. Strip Locke & Key je počeo da izlazi još 2008. godine za američki IDW i odmah se izdvojio iz ondašnje creator-owned ponude vrhunskim ugođajem horora izmešanog sa mračnom fantastikom i standardnom omladinskom literaturom. Joe Hill je pisao bolje dijaloge i imao jače likove od bar 70% tadašnjih strip-scenarista a Gabriel Rodriguez je, činilo se, čitavog života čekao da groteskne slike koje je nosio u glavi stavi na papir i u činu egzorciranja sopstvenih demona u našim glavama proizvede mnogo živih košmara. Ja i inače imam običaj da kažem da su tvrdo koričene kolekcije jedini način da se stripovi zaista čitaju, ali ovo je jedan od stripova gde je ovo objektivna istina. IDWove fantastične kolekcije tvrdih korica i visokokvalitetne štampe su zbilja medijum u kome Rodriguezov crtež i sugestivni kolor dobijaju dostatan tretman.

 

Naravno, kada sam tamo početkom decenije sa DušManom pričao o tome kako bi se naziv ovog stripa preveo kod nas a on insistirao da je „Lokot i ključ“ jedini način da se očuva sonornost originala nisam ni slutio da će za koju godinu Darkwood zbilja i objaviti kolekcije ovog stripa pod baš tim naslovom. Čuda su se događala pa tako i najava, pre nekoliko godina, da je Hill u pregovorima za ekranizaciju stripa, pa onda i prve slike scenografije, sve to je delovalo kao najprirodniji način da se jedan od najboljih stripova prošle i ove decenije približi publici širokog zahvata. Uostalom, Joe Hill je sin svoga oca i mada je napravio častan – i ogroman – napor da se od toga distancira i pokaže da je osoba za sebe i kreativac sa sopstvenim kapacitetima koji se ne kači na ćaletovu slavu, sigurno nije odmoglo što mu je najpoznatiji strip bio u priličnoj meri uporediv sa nekim atributima poetike Stephena Kinga. Locke & Key je imao elemente omladinske (tj. young adult) proze po uzoru na ono što je King radio osamdesetih (notabilno sa It), ali i prefinjenu metafizičku, a opet vrlo telesno ovaploćenu stravu malog grada u američkoj provinciji u kome je zlo poprimilo opipljivu formu kroz nebrojene male postupke malih ljudi – mala zla koja su na kraju porodila veliko zlo, da tako kažemo.

No, Hill je sin svoga oca, izgleda, i po drugim osnovama – Kinga je ne godinama već decenijama pratila i pravilnost da su njegova dela ekranizovana neadekvatno ili naprosto loše. Nakon vrlo dobrih početaka sa Shining i Carrie u sedamdesetima – a koje su radili pedigrirani Kubrik i De Palma – većina ekranizacija Kinga u osamdesetima i devedesetima je bila u najboljem slučaju osrednja a često totalni treš. Hill još uvek nema film snimljen po nekom svom romanu, (ispravio me je drug Ex-pistol: https://www.imdb.com/title/tt1528071/?ref_=nv_sr_srsg_0) ali pokušavam da kažem da problem sa Netflixovom serijom Locke & Key nije samo u mojim previsokim očekivanjima.

 

Da se još malo bavimo mnome: moj trenutni stav prema prestige televiziji je da je mnogi autori shvataju pogrešno. Televizijska serija nije film arbitrarno isečen na komade i dobre serije u prestige TV epohi i dalje razumeju da serijska naracija podrazumeva drugačiji tempo, drugačije strukture pripovedanja, drugačije naglaske. Nasuprot ovome, imam utisak da ogroman broj serija danas potpuno igoriše ovakav pristup i dobijamo filmove od pet, osam ili deset sati koji, pa, da tako kažem, nemaju opravdanja da traju toliko. Ne pričam ovde samo o serijama koje moja žena strpljivo gleda a ja se edžektujem posle pilota – tejk jor pik: Sinner, Dark, OA, Left Overs – već i o univerzalno hvaljenim uradcima poput lanskog Černobilja. Svakako, izbirljiv sam, možda do perverznosti ali Breaking Bad je bila serija koja je u potpunosti razumela serijsko pripovedanje i davala u svakoj epizodi akcentovanu temu i zaokruženu naraciju. Čak je i zlosrećni Westworld čiju drugu sezonu nisam mogao da izdržim do kraja imao makar naznake da shvata da su epizode celine za sebe i pravio makar simbolične napore da se njima na taj način i bavi.

 

E, Locke & Key je serija koja je ASPOLUTNO napravljena kao film od osam sati, jedna neprekidna naracija arbitrarno isečena na deset delova se narativnim lukovima koji traju daleko preko granica jedne ili dve epizode, sa tempom koji nije spor zato što se time postiže atmosfera ili nekakav osećaj uživljavanja u živote protagonista nego naprosto jer njeni autori misle da se ovako danas pravi televizija.

 

Drugim rečima, Locke & Key je serija koja nije razvučena u elementima, režija je uglavnom efikasna i scene su rešavane korektno, televizijski, sa sasvim uobičajenom dinamikom za ovakav medijum, ali koja je razvučena kao celina jer u njoj ima premalo priče. Ili, da budemo precizniji, premalo smislene priče.

 

Da je ovo petodelna ili četvorodelna miniserija, Locke & Key bi,čini mi se, mogla da bude značajno efikasnija. Autori bi time bili prinuđeni da skinu salo i ostave samo mišiće i ovo je mogla biti uzbudljivija i ubedljivija serija o velikom zlu koje se pomalja u gradiću Matheson u Masačusetsu i deci koja ga ne razumeju ali ga makar intuitivno prepoznaju pa ga onda, ne mogavši da se oslone na odrasle, zagubljene u formalnim socijalnim ritualima i racionalizacijama što im ne dopuštaju da vide ne- i natprirodno čak i kad ih ujede za facu, uz velike žrtve i odricanja i – pobede. Mislim, nije li to stivenkingovska formula i nije li u 2020. godini ta formula toliko izučena da bi profesionalni televizijski autori trebalo da su u stanju da je ispišu bez mnogo filozofiranja?

 

Delom, Locke & Key ima problem upravo jer dotični autori nisu idealno izbalansirali mračni fentezi sa horor elementima sa jedne strane i young adult fikciju sa druge. Kingovština u ovom kontekstu podrazumeva ulazak u neke prilično turobne životne detalje, u to neko zlo koje nije ni samo stvar ličnosti ni samo stvar mentaliteta ni samo stvar nefunkcionisanja institucija već prebiva baš u njihovom preseku. Hillov i Roriguezov strip-predložak ovakvu kingovštinu vrlo spretno oživljava i samo prelistavanje prve kolekcije ovih dana me je podsetilo koliko taj strip u čoveku izaziva nelagode, prikazujući polomljenu porodicu koja se jedva drži na okupu posle velike tragedije, ali i druge jedinke u društvu čije je zlo rezultat spleta nesrećnih socijalnih okolnosti ali koje je izraslo u razorni socijalni toksin.

 

Serija ovo ni slučajno ne uspeva da ponovi. Sam Joe Hill je pisao prvu epizodu koja, konsekventno, i ostavlja najbolji utisak i deluje kao da će ući u teme koje je strip uspostavio, no ostatak je napisan i režiran primetno „običnije“ sa veoma umekšanim socijalnim i porodičnim tenzijama. Porodica Locke je ovde, istina, preživela užasnu traumu, ali ne deluje zaista istraumirano, serija se vrlo simbolično dotiče izopštenja dvoje tinejdžera – Tylera i Kinsey – iz socijalnih krugova i klika srednjoškolske i smalltown scene, dok je majka, Nina, u stripu ozbiljno ruinirana alkoholom kojim pokušava da izleči zjapeću ranu u centru svog života, ovde jedna draga i simpatična Halmark-mama čiji su sudari sa flašom toliko usputni i neproblematični da je gotovo uvredljivo da je ova vrsta adikcije uopšte tretirana u narativu na ovako lapidaran način.

 

Serija se, dalje, prilično trudi da akcenat stavi na „magiju“, da simbolika ključeva i brava koja je u težištu priče bude oslikana najpre začudnim tonovima, bez previše ulaženja u to da je virenje u nutrine ljudske duše ne samo veoma intiman već neretko i katarzičan čin koji će i onog koji roni i onog u kog se zaranja nepovratno menjati. Tako je ovde ta „magija“ prikazana značajno vedrije, po uzoru na Narniju ili čak (HBO seriju) His Dark Materials a ovo, povratno, značajno otupljuje horor-oštricu koju serija pokušava da ipak donekle zadrži. Glavni „negativac“ ovde i sam/ sama zbog toga ima jednu young adult dimenziju koja mu umanjuje i harizmu i opasnost, pretvarajući ga/ je u blago frustriranu i siledžijsku osobu koja ima srazmerno male ambicije i sukob sa kojom nema dimenzije sudbinskog susreta sa onostranim. Primera radi, momenat u seriji u kome Dodge koristi Krunu senki da napadne kuću Lockeovih  je kulminacija radnje i violentno razrešenje mnogih dotadašnjih napetosti ali u stvarnosti je veoma pešadijski režiran i svodi se na gotovo prostački jednostavnu ideju da se senke, naravno, teraju svetlom. U kontrastu sa tim, Crown of Shadows priča u stripu je monumentalni, simbolički ali i fizički gigantski interpunkcijski znak u dužem narativu gde se dotadašnja logika ključeva i brava resetuje kako bi se pokazalo da ono što shvatamo kao realnost nije ništa više od jedne moguće interpretacije.


Serija, dakle, nema ni psihološku ni metafizičku snagu koju je strip imao, ali joj prema kraju ponestaje i bazičnih pripovedačkih oruđa. Preokret u poslednjoj epizodi je još i zanimljiv ali uglavnom zato što su gledaočevi kriterijumi značajno spušteni do ovog momenta, ne najmanje vrlo prostačkom naracijom u finalu. Likovi što se ni do tada nisu mogli pohvaliti prevelikom psihološkom dubinom u finalu postaju samo marionete u rukama scenarista koji su svesni da ne mogu da ponove set pisove iz stripa pa je kretanje od scene do scene, ulaženje iz jedne u drugu odluku primer kako narator može da izgubi gledaoca uterujući likove u postupke na silu, protivno ne samo logici iz sveta gledaoca već i logici koja je do tada važila u samom narativu.

 

Svakako i sa vizuelne strane serija pati od jedne nemaštovite, pešadijske izvedbe. Sama kuća Lockeovih je dobra i ključevi su lepo dizajnirani ali ovo je samo jer su scenografi ovde mogli da direktno prepisuju od Rodrigueza. Tamo gde je teže ponoviti njegovu psihologiju likova, njegovu grotesku ali i tenziju koju daje scenama, njegova šokantna, eksplozivna razrešenja – pa, tamo serija ostaje u domenu young adult srednjačenja sa šarenim CGI-jem i gotskim stilizacijama, nadajući se da je to ono što klinci danas vole.

 

Možda i vole, ja sam svakako premator da bih bio ciljna grupa ove serije, ali ostaje žal za tim da jedan od najboljih recentnijih stripova u mojoj kolekciji nije dobio dostojnu ekranizaciju. Kada sam pre nekih devet godina pisao o ovom stripu za UPPS napisao sam i ovo: „Najjači utisak koga Locke & Key ostavlja već početkom prve priče je taj da se ovde besprekorno kombinuju jedna visceralna brutalnost, psihopatsko nasilje, i jedan izraženi humanizam. (…) Hill uspeva da priču u kojoj ljudi ginu i bivaju ponižavani od strane sadističkih psihopata (od kojih su neki paranormalna a neki… er… normalna bića) ne pretvori u tek redovnu horor eksploataciju. Ovde mi, publika, zaista brinemo za likove, saosećamo sa njima, čak i proživljavamo njihove živote, bilo da se radi o predbubertetlijama, o tinejdžerima ili o odraslim ljudima.“ Kako stvari stoje, ova serija nema ni ambiciju, ali ni potrebna znanja da se upusti u sličnu avanturu te ja, sledstveno tome,  nisam siguran da ću se PRETERANO cimati oko druge sezone.

Serija: The Witcher

Pre neki dan, tamo negde početkom godine, u beskrajnom skrolovanju po internetu naleteh na naslov nekog opinion piecea koji je tvrdio da je Netflixov The Witcher bolja serija od HBO-ovog Game of Thrones. Tekst nisam pročitao ali mi je, na neviđeno, delovao kao ozbiljan shitposting.

Naravno, ja sam suviše lenj čovek pa nisam ni gledao Game of Thrones (ko ima TOLIKO vremena? Treba gledati Anime i igrati japanske RPG-ove!) ali sada kada sam bračnom obavezom bio prinuđen da pogledam Witchera, ubeđen sam da je taj tekst nešto najsumanutije objavljeno u ovoj godini. The Witcher je serija koja je meni bila na korak od negledljivosti.

Brza kvalifikacija mene kao gledaoca je ta da nisam čitao Sapkovskog, sem visokoobdareno prelistavajući i iz druge ruke, pa da sve što znam o njegovom uspešnom fentezi folk svetu znam iz igara, tako da je sasvim moguće da bi neki fan proze o Geraltu, poput, na primer našeg druga Neomeđenog, imao značajno povoljnije utiske o TV seriji. A opet, ovo je toliko slaba televizija da možda i ne bi.

The Witcher je naprosto osam sati života koje nikada neću dobiti natrag, serija u kojoj se titularni lovac na čudovišta pojavljuje u dajbože 30% vremena a i tada gledalac prevrće očima i malo mu je neprijatno zbog sve te diletantske režije i montaže namenjene dobijanju u vremenu. Rekao bih da je ovde bilo materijala (i para) da se napravi jedan solidan B-film, nešto nalik na Konana Uništitelja, recimo, koga sam rado gledao u bioskopu Kosmaj te neke 1984. ili 1985. godine, ali danas takvi filmovi nemaju šansu da dobace do bioskopa i isplate licencu i umesto toga dobijamo razvučenu osmočasovnu priču koja ne zna šta bi da kaže, a još manje kako da to što ne zna da kaže kaže na neki dramaturški ubedljiv način. Ne znam prosto da li je gore ovo bindžovati iz udarca i time proverbijalnu žabu zgutati bez ostatka (ali rizikovati da se grdno smorite čistom ispraznošću velikog dela narativa) ili da kao ja, patite na parče iz večeri u veče, stalno se nadajući da će biti bolje i stalno biti razočaran.

Dobro, tu bi fer, bude to bolje. Početak je veoma slab, sa likovima za jednokratnu upotrebu i stereotipnim zapletom koji pokušava da uhvati etičku višeslojnost proze Sapkovskog ali je naprosto potpuno zaboravljiv. Negde u četvrtoj-petoj epizodi svari se poprave čisto na zanatskom planu, u smislu dinamike pripovedanja a i likovi koji se sretnu (Geralt-Yennefer-Jaskier) imaju prilike da razviju malo hemije. Nažalost, onda prema kraju serija počne da ozbiljno da insistira na političkoj dimenziji priče koju su igre, pogotovo treća, koristile kao svoju differentiu specificu u odnosu na „obični“ fentezi, ali je hendlovanje te politike i aktera u priči toliko amatersko da sam se skoro zaplakao od muke. Osma epizoda sa velikim, katarzičnim raspletom je veoma nezadovoljavajuće postavljena, dajući nam nezarađene klimakse i nekakve slabe udice za drugu sezonu…

Likovi, a što bi trebalo da je edge televizije u odnosu na bioskop, su slabo postavljeni i iritantni. Kad lik u osmočasovnoj TV seriji ne može da primiriše istom tom liku iz videoigara to je znak da je nešto debelo ispušteno u produkciji. Doug Cockle nije najveći glumac svih vremena ali njegova glasovna guma u igrama daje Geraltu dubinu, mudrost, zrelost a da ne žrtvuje neophodnu kvotu mačoidnog šarma. Henry Cavill je dobar glumac, ali ovde je režija potpuno zakazala i njegov Geralt je beefcake koji treba da ispaljuje onelinere i gradi paravan od world weary cinizma da sakrije meko srce, ali zapravo je jednodimenzionalni, iritantni siledžija koji ne ume da govori drugačije nego da reži i ima samo jedan izraz lica. Ovakvi likovi mogu da funkcionišu… kada ih režiraju Sergio Leone ili Beat Takeshi Kitano. U ovoj seriji to ne radi posao.

Ciri je slično apsolutno gubljenje vremena. Njena priča je mogla da bude spakovana u petnaestominutni flešbek i da imamo identičnu emotivnu investiciju (or lack thereof) i isplatu na kraju. Sa ovim podzapletom se, avaj, najlepše vidi koliko su showrunneri morali da se dovijaju da nečim ispune osam sati vremena. Ciri treba da je vehicle kojim dobijamo siže kompleksnijeg političkog nadzapleta na čijoj se pozadini ova priča dešava ali scenario je šalje na potpuno besciljan kvest tokom kog prolazi razna iskušenja i sreće razne ljude, neljude i grupe ljudi a da to nema apsolutno nikakvog uticaja ni na narativ ni na nju kao lik. Što je bezveze, Freya Allan je za svoje mlađahne godinice odlična glumica u toj nekoj dobroj UKTV tradiciji, ali scenario joj ne daje da išta radi ili da se ikako razvije kao karakter (takođe, da budemo fer, njena priča se odvija tokom svega par dana vremena ali tim gore što je na nju otpalo oko trećine trajanja celokupne sezone). Da je serija nju uvela samo kroz flešbek o law of surprise pogodbi i onda je pokazala in the flesh samo u poslednjoj epizodi, imali bismo identičan odnos prema liku, pa možda i jaču reakciju jer bismo nekog o kome se priča da je važan tu po prvi put videli. Ovako, Ciri me je aktivno nervirala svaki put kada bi se priča bavila njom.

Najgore je, avaj, ipak prošla Yennefer. Anya Chalotra sigurno nije rđava glumica, vidim da je igrala u sasvim respektabilnim produkcijama u poslednjih nekoliko sezona, ali njen lik je protraćen na najgori način. Pre svega jer ona, za razliku od Geralta i Ciri zapravo ima luk, razvija se i raste na vrlo dramatične načine, žrtvuje mnogo a onda i žudi za mnogo toga, ali serija ovo ne ume da pokaže iole dostojanstveno. Yennefer uopšte nisam kupio kao nekog ko je iz korena promenio svoj svetonazor, žrtvovao plodnost u zamenu za moć a onda proveo život u potrazi za načinom da moć iskoristi da ipak ostavi nešto iza sebe – iako se upravo to scenario upeo da prikaže, najviše zahvaljujući tome da je tekst koji su likovi u njenim scenama dobili slab, klišeiziran, bukvalistički, bez nijansi, a da dramske tenzije i oslobađanja praktično nema u scenama koje su jedva zanatski korektne i potpuno emotivno i dramaturški ravne.

Što se tiče CGI-ja, serija deluje jeftinjikavo u nekim elementima ali opet, ko gleda SyFy navikao je na mnogo gore pa to meni zapravo nije smetalo, tehnički je ovo sasvim korektno sa strane toga, ako već ne nadahnuto ili vrhunski. Borbena koreografija je zapravo obećavala u prvoj epizodi sa mačevalačkim klimaksom koji je posredovao Geraltova mutantska čula i druge moći, ali se posle toga sve svelo na shaky cam i CGI krvoliptanje. Opet, prihvatljivo ali ne i uzbudljivo. Muzika je okej i Toss a Coin to Your Witcher je sasvim okej mini-hit za ovu zimsku sezonu a uostalom, ta neka hemija koju Joey Batey iz sve snage pokušava da napravi sa Cavillom, to je deo serije koji je pomozi-bože, možda najzabavniji u konvencionalnom smislu. Tu se naziru dinamika, unutarnji život likova, prećutane emocije, razigrani poluironični bros-before-hoes podtekst i mada je kliše o jednodimenzionalnom heroju i pitoresknom štitonoši retko u popularnoj kulturi na nivou svog originalnog predloška (u kome je Don Kihot zapravo psihotičan a Sančo Pansa požrtvovani neformalni negovatelj), između Geralta i Jaskiera ima te neke drugoligaške Zagor-Čiko dinamike koja je šarmantna ako niste mnogo zahtevni.

Rekao bih da druga sezona, koju trenutno pripremaju za snimanje u Škotskoj, treba da više akcenta stavi na ovaj element cele postavke, ali rekao bih i da za to nema šanse… Tako da, srećno. Ja ću gledati da je ne gledam ako ikako mogu.

Serija: Jessica Jones, prva sezona

Nego, potrajalo je ali odgledao sam Jessicu Jones, drugu Marvel/ Netlfix serijsku saradnju namenjenu publici naučenoj da bindžuje. Potrajalo je jer, dok drugi parovi moraju da usklade termine kada pokušavaju da dobiju dete, u mojoj kući se to dešava kada se dogovorimo da gledamo neku seriju zajedno. Moja žena nije htela da zajedno gledamo Daredevila, ali Jessica Jones ju je interesovala i rezultat je, mislim, toliko pozitivan da ćemo drugu sezonu Daredevila gledati zajedno. Way to go, Marvel.

Enivej, moram da iznova kažem kako sam impresioniram Marvelovim naporima u okviru Netflix produkcije. Daredevil mi je, već sam to rekao, toliko poremetio kriterijume da sam se posle mučio gledajući prvu sezonu Flasha jer mi je serija, inače dobra i zabavna, delovala kao osnovnoškolski peting u odnosu na Daredevilov hardkor seks sa penetracijom i vučenjem za kosu. Jessica Jones, na moje veliko iznenađenje, ide par koraka dalje i u nekim elementima je grublja i tvrđa od Daredevila. U nekim je i bolja.

Prvo da iznesem i zamerke koje imam, a one nisu sasvim formalne. U najprvijem redu, kako je ovo, kao što je već i red, pre trinaestočasovni film nego klasična serija sa nedeljnim tempom i pričama spakovanim u epizode, Jessica Jones ima i malko sala koje je moglo da bude izbačeno. Imao ga je i Daredevil, moj osećaj je da bi obe serije sa 13 epizoda mogle komotno da budu skraćene na desetak i da to bude lep komad krtine a da se ništa bitno ne izgubi, dok bi se na tempu primetno dobilo. Kod Jessice Jones je ovo pogotovo vidljivo u početku jer „prava“ dinamika kreće tek negde od pete epizode. Do tada je to više omažiranje noar tropa i portretiranje badass feminističkog antiheroja koji previše usiljeno pokušava da bude badass antiheroj da bi to imalo punu feminističku snagu. U nekom sam se momentu i zabrinuo da će se serija zaustaviti na ideji da nadrkana žena koja ide unaokolo i mlati ljude zato što ju je neko nekada popreko pogledao jeste nekakav pro-femina ideal na koji se valja ugledati.

Srećom, ne, serija ovo uzima kao početnu poziciju ali uspeva da je podrobno iznijansira i čak i sam lik Jessice Jones koji je izrazito jednodimenzionalan i usiljeno gritty, štaviše, nesipmatičan većinu vremena, do kraja biva humanizovan na način koji i opravdava i potkazuje korišćenje palp i noar tropa u pristupu materijalu.

Možda bi zamerka mogla da ide i na to da serija ima vrlo malo humora, ali možda je to i samo lična preferenca. Nakon gledanja Daredevila koji je dobro balansirao između tragičnog mračnjaštva i žovijalnijeg duha, Jessica Jones deluje izuzetno neraspoloženo sa tek ponekim onelinerom i par očiglednijih pokušaja komičnog predaha koji u opštoj atmosferi tmine deluju pomalo nezgrapno.

Kako god, centralna priča je zapravo iznenađujuće dirljiva i relatabilna iako se serija bavi klasičnim fantazijskim materijalom. Bendisov i Gaidosov strip je uzet samo kao osnova a Melissa Rosenberg je zatim na to nadgradila ozbiljan narativ u kome se negativac koji može da kontroliše druge ljude samo glasom i pozitivci koji su polupolomljena ljudska bića sa pregršti problema (asocijalnost, alkoholoizam, samoprezir, krivica) ipak moraju udružiti da ga poraze, skladno dopunjuju da ispitaju i neke sasvim ozbiljne teme. Serija, recimo, ima jedan od najozbiljnijih i najzrelije osmišljenih tretmana silovanja (sama Rosenbergova je u intervjuima naglasila da nije želela da ide lenjim putem prikazivanja silovanja u grafičkom smislu), a kombinovanje superherojskih motiva sa mračnom i gritty pričom je prilično uspelo. Kempa ima u naznakama, tek da se prizna kako su osnovne postavke prilično bizarne, ali su zatim odnosi među likovima odrađeni dosledno, ozbiljno i sa poštovanjem. Skoro svaki od likova do kraja biva humanizovan for better or for worse, tako da pozitivci bivaju pokazani (više puta) kao ljudi koji su u stanju da greše,a negativci kao, opet, ljudi koji dele iste strasti kao i svi ostali i koje je makar moguće razumeti. Ovo je slično portretu Kingpina u Daredevilu, osim što je sam zaplet ovde mnogo nižeg nivoa, ličniji i intimniji pa time zapravo relatabilniji.

Ovde se i vrlo uspelo preslikava klasičan sapunskooperaški pristup superherojskih stripova u kojima se nominalno dobri momci bore da zaštite civile od loših koji bi da im naude, a u stvarnosti se radi o ličnim sukobima dve strane koje civili suštinski ne interesuju mnogo. Te stvari, kada se dobro urade dobijaju razmere klasičnih mitova (Najtflajer, ako sada čita Slottovog Spajdermena, može to da posvedoči) i u Jessici Jones se uspešno i ubedljivo stvari vrte u krugu desetak likova koji proklaze kroz brojne permutacije i preokrete, saradnje, izdajstva itd.

Centralni lik, sama Jessica, je, kako rekoh, po postavci gotovo karikaturalno gritty dobar deo vremena, do te mere da kada se na kraju poslednje epizode glumica Krysten Ritter nasmeši, ovo je potpuni vizuelni šok za gledaoca, no sa odmotavanjem priče se nekako dolazi do pojašnjenja zašto je zapravo ona takva kakva je i mada se ne pretvara u simpatičnu, ljupku osobu, ona uspeva da izkanališe taj „broken hero“ sentiment koji su i Bendis i Gaidos gađali u stripu. Zato je ansambl oko nje tu da provajduje humanizam koji protagonistkinji nedostaje i tu su svi dobri, od Carrie Anne Moss za koju se nadam da će nastaviti u drugoj sezoni, preko Mikea Coltera koji je savršen Luke Cage, meni i inače izuzetno drage Rachael Taylor čija je Patsy Walker eminentno ubedljiva (iako nema veze sa istoimenim likom u stripu), odličnih Eka Darvillea ili Colby Minifie koji seriji daju onaj klasičan menhetnski šmek, pa do Davida Tenanta koji je ovde razbio.

Seriously, Tenantov Purple Man (mada se nigde ne koristi ovo ime, i umesto toga ide samo pseudonim Kilgrave kome se i likovi u seriji podsmevaju) nije just another British villain, već metikulozno odigran portret narcisoidnog psihopate koji je toliko slojevit i ubedljiv da mi je prosto žao što ga neće biti u daljim sezonama. Marvel, koga dosledno kritikuju da su im u filmovima negativci bledunjavi i nepamtljivi, bi mogao da se ozbiljno pobusa u prsa i ukaže na Tenantovog Kilgravea kao na primer kako oni to ipak umeju, samo im treba više vremena.

Serija nema onako fantastične scene akcije kao Daredevil ali akcije ima, prljava je, gritty i krvoločna, da je ovo bioskopski film bio bi R-rated, zbog psovanja, eksplicitnog seksa i nasilja koje povremeno uleti u slasher teritoriju.

Veoma sam zadovoljan drugim Marvelovim izletom na Netflix i mada nikada neću povući ružne reči koje sam Jephu Loebu uputio u više navrata na ime stripova koje je radio poslednjih desetak godina, ovo što sada radi sa Netflixom je skoro dovoljno da izbalansira terazije krivice i zasluge i vrati nas u neutralnu poziciju čoveka koga po dobru pamtimo jer je bio koscenarista filma Commando  :lol:  Daredevil nam stiže sa drugom sezonom za pet nedelja, a tu imamo Punishera kao garnirung. Luke Cage će krajem godine, pa onda iduće godine Iron Fist i onda bože zdravlje Defenders. Ako sve bude na ovom nivou, moraću da Marvelu skinem nekoliko kapa.