Boris Kovač, Tajj Kvartet, New Ritual Group i prijatelji – Kolarčeva zadužbina, 25 Januara 2011.

 

Malo sam izgubio račun koliko sam puta gledao Borisa Kovača uživo, prateći njegovo putovanje od apstraktnih, meditativnih stanja, preko frenetične ekspresije, do kafanskog plesa i… natrag?

 

Boris Kovač je nedavno izdao dvostruki kompakt disk sa novim verzijama (revizijama?) svojih kamernih kompozicija i spoj složenih, ambicioznih komada muzike sa lakoćom čitanja što je došla sa godinama me se prilično dojmio. U intervjuu koji smo za Jazzin uradili sa njim (ne znam zašto Nikola nije potpisao i sebe kad je uradio više od pola posla) pokušali smo da malo iskopamo kako će izgledati živi nastupi, a ovo je zvučalo ohrabrujuće: „Nadam se da će strastvenost (…) biti pokretač i na ovim koncertima. Muzičari sa kojima sarađujem nisu obični čitači nota. To su sjajni izvođači, umetnici interpretacije.“ Uostalom, Kovač je sa godinama postajao sve teatralniji, spajajući svoju zainteresovanost za scensku muziku sa temama kojima se bez prestanka opsesivno bavi.

 

Koncert na Kolarcu bio je svakako najmasivnije Kovačevo preduzeće koje sam do sada gledao. Nastupi sa sastavom LADAABA takođe su uključivali veće količine muzičara na bini, ali ovde smo ispred sebe videli čak petnaest izvođača što su uspeli da Kovačevu ponudu izvanredno promišljene kamerne muzike bez šavova spoje sa plesnim štimungom iz poznije faze njegove karijere.

 

Za početak – žene (ako ne računamo oboistu Vladimira Puškaša), kvartet TAJJ je gracilno proleteo kroz Winter Song da bi sa (pra)starom Quasi Beguine pokazao Kovačev dug kompozitorima poput Carla Stallinga, mešajući uzbuđene picikato momente sa razigranim gudačkim temama. Boris Kovač od pre dvadeset godina voleo je dinamične kontrapunkte. Boris Kovač od godinu dana kasnije, pak upustio se u složen koloplet kompozicija, Anamnesis, Ekumenske Misterije, koji je revidiran na prošlogodišnjem albumu Chamber Music, a na ovom nastupu je izveden u nešto skraćenoj verziji. Velika je stvar vraćati se muzici koju ste napisali u jedno veoma posebno vreme i davati joj, zbilja novo značenje. Mislim, nemojmo smetnuti s uma da je ovom (kvazi)(ekumenskom) liturgijom Kovač pokušavao da zaustavi rat. Što možete smatrati naivnim ali ne možete mu sporiti ambicioznost.

 

Naravno, dve decenije relativno loših vesti čuda čine za perspektivu, ali naknadna pamet ne mora da bude obavezno cinična pa je ovo čitanje Ekumenskih misterija bilo prilično zanosno, vođeno razloženim zracima svetla harfe i glasovima Svetlane Spajić i Milice Šujice. Štaviše, slobodno možemo reći da je Svetlana svojim teškim jecajima (i odbijanjem da čita note) produbila Kovačevu dvodecenijsku viziju Platonovog „stvarnog sveta obasjanog suncem“, dok su je razmene Šujicinog mecosoprana, Kovačevog bas klarineta, violine Aleksandre Krčmar i fagota Saše Panića učinile sasvim svežom, gotovo kao da je nikada ranije nismo čuli. Kovačev sin Lav je, uz klavir Slobodanke Stević obezbedio odmerena marševska pulsiranja, a Kovač se upisao u klub šefova orkestra kojima sinovi sviraju udaraljke u kome su već Ornette Coleman i… er… Emir Kusturica?

 

Drugi deo koncerta dao nam je nove verzije nekih starih kamernih kompozicija ali i komade urađene za još uvek neizašli album Catalogue of Memories. Kraće kompozicije i više smena među muzičarima podigle su dinamiku ali Kovač u ovoj fazi ne pokušava da dostigne temperature svojstvene njegovim plesnim orkestrima. Međuigre glasova, oboe i Kovačevih duvaljki su i ovde tematski nosile kompozicije, a pratnja u koju su dodati i kontrabas i gitara se pošteno razbaškarila na bini.

 

U ovakvim momentima, Kovačeva muzika je najbliža nečemu što bismo mogli nazvati ukusom širih masa (bez preteranog snobizma pri davanju ove izjave, molim), sa prepoznatljivim folklornim motivima koji promiču kroz guste slojeve ponavljanja osnovnih tema i varijacija među njima. Panonski vestern, kako to reče moj kolega Mićun je zbilja tu da projektuje mentalne slike na zid iza muzičara, ali postoji tu jedna bitna stvar koja dramatično razdvaja Kovača od najvećeg broja muzičara što operišu u polju (savremene) etno/ world kompozicije na ovim prostorima.

 

Ta stvar je Kovačeva opsesija značenjem muzike. Kao najapstraktnija umetnost, kaže on i sam u linkovanom intervjuu, muzika mnogim autorima daje dimnu zavesu iza koje kriju nedostatak značenja. Kod Kovača, čoveka čije je interesovanje za epistemologiju i ljudsku misao uopšte vrlo često tle iz koga mu muzika izrasta, značenja ima u višku.

 

S druge strane, Kovač već decenijama prevladava sopstveni koncept i muzici omogućava da živi iznad značenja, noseći ga ali mu ne robujući. („Muzika je toliko superioran umetnički medij da bi njeno podređivanje ideji, tj. konstruktu razuma koji se da iskazati rečima, bilo kresanje vlastitih krila. Ipak, autor čije delo nema autentičan koncept znači samo to da ga on pozajmljuje od nekog drugog autora, jer iza svakog umetničkog dela stoji nekakav koncept.“) Delikatan je ovo balans i vrlo je očevidno koliku cenu za to autor (ali i izvođač) te muzike plaća. Kovačevi nastupi uvek su mešavina nervozne napetosti i ekstatičnih oslobađanja, čak i sada kada mu je muzika najmirnija, najzamišljenija.

 

S treće strane, Kovač je skoro pa uklet svojom vezom sa tlom na kome je ponikao. Ovo ne mislim na neki specijalno apstraktan način – naprosto, pričamo o čoveku koji je mogao da ima ozbiljnu međunarodnu karijeru da je manje vezan za sopstveni kraj. Uzmimo to da je tokom boravka u Sloveniji za vreme… rata, Kovač bio vrlo plodan autor muzike za pozorište. Po prvi put u karijeri, dakle, čovek je imao neprekinut dotok novih poslova za respektabilan medij sa kojim je, uostalom, i u osamdesetima imao tesne veze. Neko drugi bi ostao u toj Sloveniji ili je iskoristio kao odskočnu dasku da sutra u Austriji krene da gradi internacionalnu karijeru, preksutra u Nemačkoj zaradi dobre pare i završi kao predavač na nekom konzervatorijumu. Ne i Kovač, koji se vratio u Vojvodinu da pravi muziku koja kao da izvire iz zemlje kada je oslušne.

 

No, zato je i muzika koju pravi i izvodi tako posebna, jer Kovač, ne zaboravimo to, uvek rizikuje. Ne samo da sam izvodi svoje kompozicije, plešući kao posednut, vičući, pevajući i komandujući usplahireno ostalim muzičarima, nego je i njegovo drsko miksovanje gracioznih kamernih komada sa kafanskim plesom i narodnom muzikom uvek na oštrici brijača gde sa jedne strane čeka suva postmodernistička teorija, a sa druge karikatura. I uvek, barem uvek do sada, balansiranje se isplati a Kovačev autoritet u spajanju dvočetvrtinskog balkanskog jazza i ruskog patosa sa orijentalnom strašću, panonske elegije i strastvenosti argentinskog tanga slušaoce (i gledaoce) vodi oštrom ivicom u bezbednost i plemeniti blagoslov muzike koja i dalje nastoji da nas spase.

 

Uostalom, u finalu je i sam Kovač sišao u publiku svirajući sopran saksofon, crven u licu, daha na izmaku, pokazujući nam da sa njim nemamo čega da se plašimo. U takvom momentu teško je ne poverovati u isceliteljsku moć muzike, uostalom demonstriranu koji minut ranije kada je cela sala aplaudirala disciplinovanom pijancu što ga je obezbeđenje izvodilo iz sale.

 

Možda umetnost i postoji, ali ja u to ne verujem, stavio je cinične, ali oslobađajuće reči Baudrillard u usta Warholu. Možda mi ne zaslužujemo spasenje, kaže Boris Kovač, izvodeći svoje lažne liturgije presecane plesnim tačkama, ali ja u to ne verujem. Rispekt.