Pročitani stripovi: A Radical Shift of Gravity

Pročitao sam grafički roman A Radical Shift of Gravity koji je pre oko godinu dana izdao američki Top Shelf. Ne samo da je u pitanju naučnofantastična tematika koja je meni uvek bila neizmerno zanimljiva i bliska već je i ovaj roman stigao uz blurb Jeffa Lemirea, samog kralja melanholije, jelte, koji je ustvrdio da je strip „vrlo pametan kad priča o globalnim katastrofama i vrlo pošten kad priča o ličnim“. To je bilo dovoljno da se upustim u čitanje svih 220 strana iako, da budem iskren, crtež Njujorčanke Kate Glasheen nije baš na prvi pogled delovao kao nešto prilagođeno mom ukusu. No, A Radical Shift of Gravity je ne samo razoružavajuće emotivna, već i zaista prilično mudro postavljena naučnofantastična priča o jednoj „nemogućoj“ kataklizmi i njenom uticaju na civilizaciju, ljudsko društvo ali i njegove osnovne ćelije – porodice, pa sam se do kraja prilično zagrejao i za crtež.

Scenarista ovog stripa je takođe Njujorčanin,  Nick Tapalansky, koga do sada nisam čitao a, da budemo fer, on i nije izbacio mnogo stripova. Top Shelf mu je u prošloj deceniji izdavao Awakening, triler o misterioznim ubistvima koji se do kraja odmotao u globalnu zombi-katatsrofu, a A Radical Shift of Gravity je, čini se potvrda da su kraj civilizacije i postojanja ljudske rase na planeti Zemlji neka vrsta opsesije za ovog autora. A deluje kao fin čovek na slikama…

Jedna od za mene najuzbudljivijih koncepcija u naučnoj fantastici uopšte je ona u kojoj se pokazuje da ono što smatramo zakonima fizike – dakle, nečim što je do kraja shvaćeno, matematički opisano i načelno nepromenljivo – nije baš tako jednoznačno i da zapravo kosmos ne funkcioniše onako kako smo mislili. Naravno, ogroman deo žanrovske literature, televizije, filma itd. bazira se na ideji da se nekakve danas utvrđene fizičke zakonitosti mogu na neki način zaobići – od brodova koji putuju nadvetlosnom brzinom, pa do superheroja koji lete, teleportuju se ili imaju neprirodno snažan kapacitet za obnavljanje tkiva – ali onaj „pravi“ ili makar meni najdraži literarni postupak je kada uzmete jednu takvu „promenu“ a onda ispitujete kakve bi ona posledice ostavila na ljudsko društvo i, ako ste baš dobri, na ljudskost samu. Sirius je svojevremeno objavljivao mnogo ovakvih priča, recimo „A Bucket of Air“ Fritza Leibera, „Jer sutra više ne postoji“ Gradimira Moskovljevića, te pogotovo „The Return of the Ocean Stream“ Jima Johnstona.* Ova poslednja, objavljena u broju 85, 1983. godine je na mene ostavila posebno jak utisak zbog svoje jednostavne premise i sjajne, vrlo fokusirane obrade: čovek se budi iz nesvesti i shvata da nije bio u saobraćajnoj nesreći – kako je isprva mislio – već da je, da tako kažemo, čitav svet nesreća: gravitacija na planeti Zemlji okrenula se za devedeset stepeni.

*za koga slutim da je bio pseudonim nekog domaćeg pisca budući da ni o njemu ni o priči nema ničeg na internetu izvan ex-YU sfere

Ovo je toliko jednostavna postavka – naučno sasvim nezamisliva, naravno, i time još upečatljivija – da joj ostatak priče gotovo i ne može parirati, no autor fantastično rukuje ovim konceptom i pokazuje borbu protagoniste ne da shvati zašto se ovo desilo (do kraja priče se to neće ni desiti), čak ne ni da pronađe nekakav rezon u odjednom novonastalom svetu, već samo da smisli koji je minimum kriterijuma da bi se preživelo u svetu koji se čitav pretvorio u liticu. Kratka, ekonomično napisana, ova priča meni ostaje neka vrsta oglednog primera za to kako se piše o „nemogućem“.

E, sad, A Radical Shift of Gravity mi se dopao jer se zasniva na sličnoj permisi, ali i baštini sličan pristup u obradi. Ovo je još jedna priča o „nemogućem“ ali njen osnovni narativ se bavi pre svega ljudskom psihologijom. No, Tapalansky je svakako ambiciozniji od fantomskog Johnstona, pa je njegov narativ jedna metodična i dobro vođena eksploracija evolucije – ili makar mutacija – ljudskog društva u svetu gde jedna od fundamentalnih sila više ne funkcioniše onako kako smo navikli, prelomljena kroz porodicu novinara Noaha Halla koji je neka vrsta (ne)zvaničnog hroničara promene što je zadesila svet.

U svetu Noaha Halla, gravitacija na planeti Zemlji se jednog dana radikalno, kako i naslov kaže, promenila, bez najave ili ikakvog objašnjenja, tako da je sila kojom se tela međusobno privlače opala na jednu šestinu „normalnog“ intenziteta. Jednostavnije rečeno, na ljude gravitacija na Zemlji posle radikalne promene deluje slabije i oni su laki kao da su na Mesecu.

Problem sa pisanjem iole dužeg literarnog dela koje se bavi ovako neverovatnom premisom je da hteli-ne hteli morate da uđete u nekakvu (pseudo)nauku i pokušate ako ne da objasnite neverovatni fenomen, onda bar da ga pobliže opišete za potrebe funkcionisanja vašeg literarnog sveta na nešto duže staze. Utoliko, Tapalansky ima eksplikacije koje donekle opisuju da je promena privlačne sile praktično ograničena na same ljude – što je fizički, u okvirima našeg današnjeg znanja, doslovno nezamislivo – ali ovo je potreban uslov da bi priče uopšte bilo. Tapalanskog, na kraju krajeva, mnogo više zanima analiza ljudskog društva i ljudske psihologije u radikalno izmenjenim fizičkim uslovima, pa je sebi postavke podesio tako da se dobije jedan plauzibilan kontekst.

U velikoj meri ovo je zahvaljujući samom protagonisti, Hallu, koji zaista vodi hroniku događaja, a u formi kolumni pisanih za lokalni dnevni list i njegovi kontemplativni, često i poetični napisi su zaista bolji način da se opipa puls ljudskog društva u kontekstu velike promene nego da smo se zakopali ispod naslaga pseudonauke.

A Radical Shift of Gravity pripovedan je na nekoliko vremenskih planova, prikazujući nam Halla i njegovu porodicu u raznim stadijumima ove priče: pre nego što se gravitacija promenila, dok je Hal još bio ubogi frilenser i upoznao svoju ženu pokušavajući da se zaposli u lokalnim novinama, neposredno posle promene gravitacije, dok mlada porodica sa malom ćerkom pokušava, kao i ostatak sveta da shvati šta se desilo i kako će ovo uticati na njih, njihove bližnje i čitav svet, ali i u nekoliko kasnijih stadijuma gde vidimo Halla kako sa vremenom postaje oporiji, ciničniji karakter a njegova ćerka izrasta u nezavisnu, ambicioznu mladu ženu.

Tenzije u A Radical Shift of Gravity tiču se fizike i astrofizike u jednoj meri ali one su pre svega socijalne i sociološke. Hall je „zvanično“ unapređen u nekoga ko piše o novom fenomenu jer je imao, praktično slučajnu, priliku da intervjuiše ženu koja vodi veliku kompaniju i tvrdi da je ova promena znak kako je ljudskoj rasi konačno vreme da se nastani u svemiru. Isolde Spedmore je, intuitivno, negativac u ovom stripu, neko ko ima novac, moć i znanje i ko koristi fenomen o kome niko ništa zaista ne zna, da progura svoju agendu. Njena je ideja da je izgradnja kosmičkih stanica i plovila jedini način da se zaista očuva ljudsko društvo jer je promena u gravitacij i na planeti – i potonji drhtaji što su joj usledili – zapravo signal, možda i poruka ljudima da ovaj svet više nije za njih.

Ovo je filozofski, jelte, mambo-džambo, ali Tapalansky je pažljiv u tome kako prikazuje čije stavove i teze, bežeći od tog „intuitivnog“ postavljanja pozitivaca i negativaca, onih koji su u pravu i onih koji su zaslepljeni – ili naprosto imaju mračnu agendu – i zapravo nam prikazujući samog protagonistu kao nekoga ko tokom godina nekoliko puta menja mišljenje o tome šta ljudska rasa treba da uradi u ovoj situaciji.

Jasno je da do kraja stripa nećemo dobiti definitivan odgovor ko je u pravu ali A Radical Shift of Gravity je zapravo način da se postavi pitanje. Ideja o istraživanju svemira i produženju života ljudske rase među zvezdama nije nova, ali iako smo pre šezdeset godina poslali čoveka u orbitu a na Mesec se spustili pre više od pedeset, iako na Marsu u ovom trenutku imamo vozila i letelice, ovaj san kao da je danas dalji nego što je bio pre pola veka. A Radical Shift of Gravity je meditacija o tome da li ovaj san znači napuštanje Zemlje, možda i u doslovnom smislu, odnosno da li to znači da bismo napustili svoje korene*i prestali da budemo, jelte, „ljudi“.

*skoro i bukvalno jer je veliko drvo u parku simbol koji se na više mesta koristi kao uokvirujuća metafora

Utoliko, A Radical Shift of Gravity je i analiza radikalne promene ljudskog razmišljanja, prikazujući nam nekoliko konkurentskih ideja, inicijativa, pa i kultura koje su se rodile na Zemlji posle promene gravitacije. Noah Hall je jedno vreme blizak naučnom projektu koji ukazuje da su ljudska istraživanja unutrašnjosti planete zapravo do sada bila vrlo skromna, da imamo samo hipoteze o tome šta je u centru, i koji „spas“ i vraćanje na staro zasniva na pretpostavci da je u centru Zemlje zapravo stara, umiruća zvezda koja je istrošila najveći deo svog vodonika te da će se stvari vratiti u nekakav balans ako se korišćenjem inovativnih sondi ovoj zvezdi „doturi“ svež vodonik.

Čujem vas kako se lupate po čelu, pa nisam gluv, ali dajte i meni i Tapalanskom malo kredita. On naučnike prikazuje kao sasvim ozbiljne ali njihov projekat je, sasvim očigledno zasnovan na očajničkoj, preslobodnoj interpretaciji teza koje su došle od osobe koja je možda i mentalno neuravnotežena ali ima harizmu. Naravno da do kraja stripa svet ne bude spašen bušenjem Zemljine kore i upumpavanjem vodonika.

Ali ono što se do kraja stripa dogodi je povlačenje jedne lepe, melanholične ali i optimistične paralele između sazrevanja pojedinaca i promena u porodici, sa sazrevanjem cele ljudske rase i promenama u civilizaciji. Niko, do kraja stripa, ne tvrdi da će evoluiranjem u smeru zvezda ljudska rasa biti „bolja“ nego što je bila, ali je metafora o napuštanju starog onda kada staro više ne može da podrži život, a kamoli ljudsko društvo, i građenju novog, kao refleksa i mehanizma preživljavanja čitave rase, uspešna i plasirana uz mnogo meditacija, mnogo emocija, ali sasvim elegantno na kraju.

No, crtež Kate Glasheen ćete kao elegantan prepoznati tek uz malo udubljivanja. Ova umetnica je diplomirala na Institutu Pratt u Bruklinu, u oblasti lepih umetnosti, i njeni galerijski radovi su vrlo lepi, sa mračnom ali fascinantnom temom, dobrim dizajnom i minimalističkim ali minucioznim crtežom. No, njen rad u ovom stripu partikularno (imala je pre ovoga i druge strip-izlete, ali A Radical Shift of Gravity joj je, koliko mogu da kažem, prvi duži rad) je mnogo slobodniji po formi, uhvaćen negde između skice i impresionističkog nemira. Naravno, ovakav stil je dosta primeren „umetničkom“, nezavisnom stripu, ali A Radical Shift of Gravity je pre svega čvrsto vođena naučnofantastična priča. No, ono gde nema sumnje da je Glasheenova uspešna je u pogađanju atmosfere koju ovaj roman treba da prenese, a, mada joj je crtež često na granici apstrakcije, treba ukazati da nikada nije nejasan i da pored sveg bežanja od čvrstih formi, naracija ovde ne trpi i zapravo skakanje između vremenskih planova koje nije sugerisano ičim sem drugačijim izgledom protagonista i delova sveta izvedeno je vrlo efektno, skrećući pažnju na to koliko Glasheenova vlada kadriranjem i dinamikom.

A Radical Shift of Gravity je, dakle, prilično dobar projekat, narativ koji, kako rekosmo, ne daje mnogo odgovora ali se pažljivo bavi postavljanjem pitanja, vraćajući se u korene onog što nas čini ljudima, preispitujući ulogu i dinamiku porodice i na kraju pokazujući ljudsko društvo kao ranjiv, fražilan istorijski konstrukt, ali završavajući u optimističnom, gorkoslatkom, ali u budućnost zagledanom tonu. Sasvim korektno, pa ako sam vas zainteresovao, digitalnu kopiju sebi možete kupiti ovde.