Pročitani stripovi: Old Haunts

Iako sam juče imao neke pomalo neprijatne reči za „glavni“ strip-serijal izdavača AWA, The Resistance, to me nije sasvim pokolebalo u čitanju njihovih drugih izdanja. Old Haunts je petodelni kriminalistički serijal koji je izlazio između Juna i Oktobra prošle godine ali je kolekcija stigla tek polovinom Februara (a digitalna kolekcija još kasnije) pa je to poslužilo da malo zalečim ljute rane i poradujem se brutalnom, mračnom krimi-stripu sa elementima halucinantnog horora koji možda ne izmišlja toplu vodu niti radi nešto bogznašta novo u svom medijumu ali je u pitanju jedan častan žanrovski rad koji i svoje stereotipe iznosi sa sigurnošću i pruža sasvim opipljiv vizuelni užitak.

Iako se u AWA nastupima u javnosti čulo da će The Resistance biti neka vrsta uokvirujućeg narativa za ostatak AWA „univerzuma“, mada bez forsiranja da se sve mora uklapati u jedinstvenu priču do najsitnijih detalja, Old Haunts zapravo nema nikakve veze sa The Resistance i, koliko ja mogu da kažem, događa se u sasvim odvojenom, sopstvenom univerzumu, baš kao što je bio slučaj i sa serijalom Red Border o kome smo pričali pre neki mesec. Ovo svakako pozdravljam jer, kako rekoh, The Resistance mi se nije posebno dopao, a ideja da imamo izdavača koji će biti zadovoljan da publikuje kriminalističke miniserijale što neće morati da dele univerzum i uklapaju se sa tuđim kontinutitetom je meni, naravno, vrlo primamljiva. Vertigo Crime je bila najbolja stvar koju je Vertigo radio u prošloj deceniji na kraju krajeva i ako možemo da dobijemo nešto slično kod nekog drugog, ja sam za.

Naravno, ovo što sam do sada pročitao a što je izašlo za AWA nema ambiciju da bude deo nekakvog „novog talasa“ krimi-stripova, ali kako ozbiljni krimići za druge izdavače izlaze sporadično (malo BOOM!, malo Image, malo Dark Horse itd.) svakako treba pozdraviti da se pojavljuje još jedna firma koja u prvi plan stavlja jedan srazmerno zreliji, kako rekosmo, „odrasliji“ imidž stripa a koji je prikladan baš za ovaj žanr.

Old Haunts su zajednički pisali Ollie Masters i Rob Williams. Masters je bio deo pretposlednjeg juriša Vertiga na barikade, sa serijalom The Kitchen iz 2015. godine a koji je bio njegov prvi ozbiljniji rad za mejnstrim izdavača i krimi-priča o tri supruge irskih mafijaških bosova iz njujorške Paklene kuhinje koje, nakon odlaska njihovih muževa na robiju, same počinju da se ozbiljnije bave zločinom. Iako se ovaj strip ne smatra nekim značajnijim Vertigovim proizvodom, možda će vas iznenaditi da čujete da je 2019. godine uspešno ekranizovan i mada je i sam film dobio dosta loše ocene, cela ta priča svedoči o tome koliko je Holivud žedan „sadržaja“ koji je neko drugi već pripremio i zapakovao. Čak je i drugi Mastersov krimi-strip iz te godine, Snowblind, izašao za BOOM! Studios uspeo da stigne do nekakve preprodukcije za ekranizaciju pa me svakako ne iznenađuje da vidim ovog momka na spisku autora koji rade za AWA gde se ta ambicija ka sinergiji medija prosto da namirisati u zraku.

Sa druge strane, Britanac Rob Williams je meni već prilično omiljeni lik, sa odličnim radovima u poslednjih nekoliko godina za DC (notabilno na Martian Manhunter i Suicide Squad), ali i vrlo solidnim serijalom iz kasne Vertigo-ere, Unfollow. Ovaj poslednji je i nešto najbliže krimiću što sam čitao od Williamsa – mada je više u pitanju, er, sociološki triler? – i sadrži tu kombinaciju tvrdokuvane naturalističnosti sa fantazmagoričnim, simboličkim elementima a koju zatičemo i u Old Haunts.

No, iako su imena scenarista svakako ono što mi je privuklo pažnju, činjenica je i da sam uz Old Haunts uživao najviše na ime crteža koji je delo Laurencea Campbella. Campbell je, kao i Williams, Britanac i  2000 AD veteran a koji je dalje uspeo da pronađe uhljeblje i preko Atlantika, radeći nakon Sudije Dreda i drugih 2000 AD propertija, na različitim američkim serijalima, uspevajući da dokači i Wolverinea i Punishera i Deadpoola i Moon Knighta. Kao što se da primetiti, sva četiri Marvelova lika koja sam naveo imaju sklonost ka mračnom, gritty senzibilitetu, pa je Campbell i idealan autor za strip koji govori o ostarelim kriminalcima koji se još jednom vraćaju na mesto zločina i stvari se, kako očekujete, ne završavaju idealno po njih.

Old Haunts zaista spada u donekle distinktni podžanr „gerijatrijskog krimića“ koji podrazumeva da su likovi ako ne na samom kraju svog životnog puta – a neki bogami jesu i neće dočekati okretanje poslednje stranice – onda svakako daleko izvan svoje najuspešnije životne faze u kojoj su krčili put kroz svet snažnom desnicom i beskrupuloznošću. Naša trojica likova, Alex, Donny i Primo su likovi na pragu penzije i trio kriminalaca koji su pre više od decenije praktično prestali da se bave „pravim“ zločinom, povlačeći se u sigurnost „legitimnog“ biznisa koji se laća samo opranog novca i ne podrazumeva (mnogo) vađenja pištolja i pretnji ekstremnim fizičkim nasiljem. No, njihova je prošlost puna tvrdo kuvanog nasilja i centralni motiv stripa je upravo kontrast između toga kako se svaki od likova suočava sa aktuelnim trenutkom gde treba uživati u plodovima svoga „rada“ i refleksijama na stvari koje su počinjene u prošlosti a koja čak i samim počiniocima sa ove distance izgleda kao nešto izmaštano manje nego nešto stvarno.

Old Haunts nije najkarakterniji strip svih vremena i likovi su pisani sa prilično predvidivim „glasovima“ koji su preuzeti direktno iz Copollinih i Scorceseovih mafijaških disertacija sa velikog platna, ali autori uspevaju da nam ubedljivo prikažu tenziju između trojice starih prijatelja koji su svesni da su do „vrha“ na kome se nalaze došli doslovno gazeći po leševima, uključujući leševe nekih ljudi koji su smatrani kolegama i prijateljima. Sa jedne strane onda dobijamo scene u kojima se vidi da ne može svaki od njih trojice da se jednostavno pomiri sa time da je prošlost ostala u prošlosti i da postoji koncept krivice i grižnje savesti koje svaki od tri lika procesuje drugačije. Ali sa druge postoji i ta „gerijatrijski“ element u kome se na jednom dubljem nivou razmatra sam koncept uspeha posmatran iz perspektive poslednje trase životnog puta. Ni jedan od trojice likova, ma koliko da je načelno pomiren sa tim da su neke glave morale da odlete u procesu izgradnje imperije čije plodove danas žanju, zapravo ne deluje srećno ili zadovoljno na pragu svoje penzije i ovo je fini sloj karakterizacije koji, iako nije dovoljno razvijen i iskorišćen, obogaćuje senzibilitet ove priče i daje nam gradaciju između likova. Utoliko, iako su sva trojica negativci koji su zajednički počinili neka klasična zverstva, autori svakako uspevaju da ih razdvoje na distinktne ličnosti sa dovoljno različitim svetonazorima da je čitalac u stanju da ima internu diskusiju o tome da li ljudi imaju pravo da prerastu ono što su nekada bili, da li je zlo ono što čovek jeste ili ono što lovek čini itd. itd. itd.

Sve to što sam opisao je tradicionalna noir teritorija, a zaplet stripa, iako zapravo nije naročito nadahnut ili interesantan, dovoljno je korektan da gura priču ovih pet epizoda. Ponovo, sve što dobijamo su klasični noir i krimi elementi: policijska inspektorka koja ovu trojicu ljudi godinama progoni – naročito je kivna jer ih smatra krivim za smrt svoje partnerke – ali i pored praktično intimnog odnosa koji sada sa njima ima, nikada ne uspeva da sakupi dovoljno dokaza da ih zapravo otera na sud i u zatvor, predstavnik mlađe generacije kriminalaca (koji, doduše, nije PRETERANO mlad) a koji stvari radi drugačije i nema posebno mnogo respekta za veterane ovog biznisa…

Ono gde Old Haunts nastoji da ode malo izvan vrlo prepoznatljivih – čitaj stereotipnih – žanrovskih okvira je u infuziji „čistog“, fantazmagoričnog horora između svih tih noir klišea. Ovo je zapravo vrlo dobro urađeno, sa halucinantnim scenama za koje čitalac isprva nije siguran jesu li samo vizije koje se pojavljuju pred očima prestrašenih i umornih protagonista ili stvarne, fizičke manifestacije njihove ogromne krivice iz prošlosti i zaslužena kazna. Do kraja se dobija dovoljno jasan odgovoro na ovu dilemu a strip uspešno podseća na to da je noir svakako jedan od „najreligioznijih“ formata žanrovske literature sa veoma naglašenim razmatranjem dinamike između zločina i, jelte, kazne i jednom skoro hrišćanskom lojalnošću ideji morala koji se oslanja na „višu“ instancu pravde.

Ovde negde dolazimo do svakako najboljeg elementa Old Haunts a to je crtež Laurencea Campbella koji je kolorisao izvrsni Lee Loughridge. Campbellov rad je presudan ne samo u uspostavljanju atmosfere ovog stripa već i u načinu na koji se njegov narativ odvija, sa kombinovanjem vrlo prizemljenih, „gritty“ scena koje ste zaista mogli da vidite u nekom Scorceseovom filmu, i halucinantnim momentima čistog, simboličkog užasa koji obuzima jednako protagoniste ali i čitaoca tim svojim brisanjem jasne granice između onog što je „stvarno“ i onog što vam se samo priviđa. Campbell se ni malo ne stidi i naglašenijeg artizma tamo gde je to opravdano, pa smenjuje mračne, urbane scene u kojima su svetla razmazana, ljudi namršteni a zgrade deluju kao kakvi betonski kanjoni koji ne pružaju zaštitu već samo prete, sa kinemtaski kadriranim, nemim ali veoma „glasnim“ scenama u kojima se dešavaju nemoguće stvari: svetla brišu svu pozadinu, iz njih se pomalja neljudska, lešinarska figura, oči fiksiraju bespomoćnog ostarelog kriminalca koji se ponovo oseća kao dete.

Ovakvih scena ima više u stripu i svaka od njih ima primereno avetinjsku atmosferu, ali i osobenu energiju, onako kako sama radnja eskalira a ulozi postaju sve viši i biva jasno da neće baš svi protagonisti dočekati mirnu penziju – pa čak ni poslednju stranu poslednje sveske stripa. U jednoj od scena jedan od likova se savija pod bujicom krvi koja pljušti kroz razbijene prozore fasade visoke, neme, brutalističke zgrade u dauntaunu, samo da bi njegov unezvereni pogled na talase koje krv pravi na pločniku bio pretopljen u apstraktno platno što visi na zidu ukusno i minimalistički uređenog radnog prostora koji je geometrijski pravilan, udoban i izvanredno miran – iako se u njemu planiraju zločini.

Ovakvi kontrasti su još uspeliji zahvaljujući Loughridgeovom koloru koji je veoma intenzivan i uspeva da strip koji je na prvi pogled devedesetprocentno ofarban u crno zapravo ostvari ne samo dinamiku u svojim scenama već i jasan raspon atmosfera između tih scena. Loughridge je, kako sugeriše i Wikipedija, najpoznatiji po radu na serijalu Batman Adventures, a iako deluje kao da se Old Haunts nalazi na sasvim suprotnom tonalnom kraju od ovog vedrog superherojskog stripa za decu i omladinu, zapravo se primećuje da Loughridge koristi sličan pristup u jasnom kontrastiranju plave i narandžaste, zelene i žute, crvene i crne, koristeći krupne „mase“ u panelima kao nosioce po jedne boje i na taj način kreirajući geometrije i kompozicije kao dopunu Campbellovom crtežu. Dvojica umetnika ovde rade u izvanrednoj sinergiji, dobro razumejući kako će onaj drugi izneti svoj deo posla, kreirajući snažan, veoma upečatljiv grafički sadržaj u kome leterer, ponovo Sal Cipriano, ima prostora za povremene uspele intervencije.

Sve u svemu, Old Haunts je primer stripa koji igra na sigurno i ne ubija se od prevelike kreativne ambicije u svojoj kombinaciji noir krimića i deliričnog horora, ali koji ovo odrađuje na taman dovoljno visokom zanatskom nivou da ga korišćenje klišea ne odvuče ispod linije prihvatljivog. No, grafički gledano, ovo je daleko iznad proseka, pružajući ne samo izuzetno glasne i upečatljive set pisove već i veoma solidan pripovedački program dobro kontrolisanog tempa i atmosfere. Masters i Williams su ovde odigrali rutinski bunker, ali su Campbell, Loughridge i Cipriano ostavili srce na terenu i kreirali vrlo povoljan utisak za bilo koga kome će ovo biti jedan od ranih susreta sa AWA produkcijom. Respekt.

Pročitani stripovi: Analog – A Cyber-Dystopian Noir

Već sam više puta izrazio svoju ljubav prema Gerryju Dugganu, raznovrsnom i nadarenom scenaristi čije ime možda ne budi takve reakcije instant-obožavanja na kakve su već navikli Donny Cates, Matt Rosenberg ili Steve Orlando (pa i Al Ewing), ali Duggan je starija generacija i čovek sa mnogo iskustva i ekspertize. Utoliko, njegov rad na Deadpoolu mu je, recimo, obezbedio mesto u mojoj kući slavnih jednom kad je budem sagradio, a Dugganovi uglavnom vrlo dobri recentni radovi za Marvel ne treba da zamagle činjenicu da čovek takođe piše i izvrsne nezavisne stripove.

Imageov Analog – A Cyber-Dystopian Noir je jedan od takvih, serijal od deset brojeva – spakovan u dve kolekcije koje prikupljaju dve „sezone“ izlaženja ali koje tvore jednu neprekinutu priču – započet proleća 2018. godine i kompletiran proleća prošle, sa drugom kolekcijom koja se pojavila početkom leta, i koji naizgled beznaporno spaja više Dugganovih interesovanja, od omažiranja tvrdo kuvane detektivske noir proze, preko „prljave“ naučne fantastike pa sve do sasvim fino plasirane socijalne kritike koja, kao i u slučaju Dead Eyes koji sam onomad baš pohvalio, ima dobro utemeljenje u našim današnjim društvenim protivrečnostima, i sasvim izraženu agendu, ali ne deluje kao nasilnički nakalemljena na priču. Duggan je jedan od onih old school žanrovskih stvaralaca koji razumeju da je žanr sasvim primeren za diskutovanje socio-političkih tema onda kada autor ume da temu koja ga žulja obradi tako da se vidi da je u pitanju proživljeno i promišljeno iskustvo, ne puko agitovanje.

Za potrebe ovog stripa Duggan je sarađivao sa crtačem Davidom O’Sullivanom, inače po profesiji fotografom iz Ujedinjenog kraljevstva, a kome je ovo bio prvi (objavljeni) strip i O’Sullivan ne samo da je pokazao solidan talenat već i energiju potrebnu da se jedan strip sa mnogo loših emocija, akcije ali i humora prezentuje na najbolji način. Zapravo, O’Sullivanov smireni crtež, jasni lejaut, čisto kadriranje i „prirodan“ izgled kako okruženja tako i likova su u velikoj meri zaslužni za ubedljivost priče koju Analog priča. Ovo je strip koji uspeva da uhvati duh ranog cyberpunka, svojim mešanjem „niskih“ estetika i „visokih“ motiva (priča o dripcima sa društvenog dna sreće divlje spekulativnu naučnu fantastiku baziranu na kibernetici, digitalizaciji, nanotehnologiji itd.), smeštajući svoj zaplet u proverbijalnih „pet minuta u našoj budućnosti“ i dajući nam likove koji, sa svim svojim vrlo prepoznatljivim žanrovskim karakteristikama (i klišeima) deluju sveže i vitalno u svetu što je samo par milimetara pomeren (u smeru propasti, naravno) u odnosu na ono gde smo sada.

Zapravo, kako je Analog počeo sa izlaženjem 2018. godine,  u njemu još uvek snažno odjekuju frustracije koje je donela 2016. godina, sa izbornom pobedom Donalda Trumpa i različitim tezama o tome koliko su digitalne društvene mreže, i manipulacije putem tih mreža uticale na ovaj rezultat. Naravno da je Trumpov izbor bio posledica znatno kompleksnijih istorijskih uticaja nego što je bilo samo prisustvo ruskih botova na Tviteru i agitatorskih stranica na Fejsbuku, no Analog u dobroj meri pravilno hvata tu ideju da se javni diskurs u presudnoj meri preselio na internet, da su nekadašnji gradski trgovi zamenjeni društvenim mrežama i da kontrola koju nad javnim diskurskom onda po definiciji imaju privatna lica što kontrolišu softver – nije zdrava za društvo.

Analog me je svojim pesimističnim pogledom na internet – i prikazivanjem društva „posle“ interneta – zapravo podsetio na Private Eye, strip Briana Vaughana i Marcosa Martina od pre nekoliko godina koji je bio zasnovan na ideji da je posle incidenta što je uništio internet, ljudsko društvo postalo svesno koliko je privatnost važna i ponovo izgradilo svoje norme ponašanja oko njenog očuvanja. Analog je manje „spekulativna“ priča i on se događa u sutrašnjici u kojoj je putem sabotaže internet ne uništen već učinjen potpuno transparentnim, tako da su svi privatni podaci odjednom postali javni. Ovo je dovelo do mnogih lomova na privatnim i poslovnim planovima, ali ultimativno nateralo društvo da se prilagodi na različite načine. Neki su, naprosto, odlučili da im privatnost nije toliko važna i nastavili da koriste internet i društvene mreže gotovo identično kao ranije. Neki su se potpuno isključili sa mreže, a naša priča prati frilensera koji pripada populaciji „ledger men“ profesionalaca, ljudi koji služe, praktično, kao kuriri što poverljive podatke fizički prenose od jedne do druge kompanije, stavljajući ih, bukvalno, u analognoj formi u kofer lisicama privezan za svoj zglob a koji će biti otvoren samo kada primalac sa druge strane pokaže da zna korektnu lozinku.

Ova ideja o „air gapped“ informacijama, o devoluciji u analogne medijume kako bi se izbeglo špijuniranje i hakovanje što su danas naizgled neizbežni u digitalnoj sferi nije toliko spekulativna kako se možda na prvi pogled čini i danas već znamo o urbanim mitovima (ili da li su?) koji kažu da se u Kremlju poverljive informacije umnožavaju isključivo putem pisaćih mašina i distribuiraju od ruke do ruke, upravo da bi se izbegla podložnost „curenju“ i manipulacijama od strane trećih lica.

Svakako, povratak na „sneaker net“, odnosno na kurirske usluge za potrebe vođenja biznisa je dobra podloga za strip u kome je glavni junak, Jack McGinnis izlizani i olupani bivši NSA obaveštajac koji danas u kafani dobija poslove od ne uvek sasvim legalnih poslodavaca kojima je potreban poverljiv i pouzdan čovek da prenese informacije. Ovo donekle, svakako podseća na Gibsonov Johnny Mnemonic sem što je Dugganov i O’Sullivanov strip smešten bliže našem vremenu, sa manje razlika u odnosu na naš svet.

No, gibsonovski miris je zaista snažan u ovom stripu bez obzira na akcentovanje „analogne“ komponente i bez obzira što McGinnis živi bez kompjutera i telefona i mnogo se češće hvata za flašu nego za bilo kakvu digitalnu spravu. Protagonist ne samo da je deo neke vrste andergraund pokreta otpora koji je imao svoj ulogu i u „velikom doxxovanju“ što je zauvek izmenilo odnos ljudske rase sa internetom, već on sam ima i vrlo jasne, vrlo izražene neprijateljske emocije spram osobe odgovorne za neetičko ponašanje najveće društvene mreže na svetu – do mere da je tu osobu, Allana Oppenheimera ubio (ili da li je?). Tu su i veštačke inteligencije koje u svetu ovog stripa već imaju određenu samosvest (a što u današnjem trenutku, ironično, sa svim što znamo o mašinskom učenju i neuralnim mrežama, deluje dalje nego u vreme kada je Gibson pisao Neuromansera) ali i ambicija o kolonizaciji Marsa koja fino zaokružuje elemente megalomanije današnje Silikonske doline. Tako je Oppenheimer u ovom stripu neka vrsta sažimanja Marka Zuckerberga, Jeffa Bezosa i Elona Muska u jednu osobu, a Duggan i O’Sullivan ga nedvosmisleno prikazuju kao negativca koji nema mnogo iskupljujućih karakteristika na svojoj strani.

Opet, O’Sullivanov grafički stil veoma uspelo ukorenjuje Analog u „našem“ svetu. Iako je ovo bliska budućnost (2024. godina, a veliko doxxovanje se, kako strip kaže, desilo “pre par godina“, prvog Januara 2020. godine), u kojoj su dronovi nešto napredniji – i rašireniji – nego danas, a autonomni putnički automobili su postali praktično standard, on ne deluje ni malo strano, ni malo utopijski ili čak izraženo distopijski. A što, s obzirom da već i podnaslov stripa koristi termin „distopijski“ zapravo spretno pokazuje da mi VEĆ živimo u distopiji.

Analog ima scene koje se događaju u američkim gradovima kojima su već delovi pod vodom, kao posledica podizanja nivoa okeana, ali početak, na kome O’Sullivan crta razmenu informacija a zatim i metaka u parku u Sent Luisu je vrlo reprezentativan za čitav strip sa svojim nepogrešivo old school noir tonovima. Noć, kiša, ljudi u mantilima, sa šeširima i automatskim pištoljima, snajperista koji vreba sa obližnje zgrade – Analog počinje kao bilo koji špijunski noir rad nastao pre pola veka koji bi mogao da vam padne na pamet i O’Sullivanov crtež mu daje senzibilitet i karakter koji neće biti narušeni ni kada, daljim odmotavanjem priče, shvatimo da se radi o budućnosti i naučnoj fantastici.

Možda je važno naglasiti da Analog nije ludistički nastrojen narativ. Današnje kritike modernog interneta i načina na koji je digitalna komunikacija omogućila nadzor bez presedana u istoriji čovečanstva a društvene mreže manipulaciju ogromnim brojevima ljudi bez kontrole za koju bi bilo prirodno da postoji – te kritike, a pogotovo one kvalitetne među njima, ne dolaze od strane lo-tech zilota i konzervativaca koji ne umeju da se prilagode novom dobu već uglavnom od strane sofisticiranih intelektualaca koji koriste i razumeju modernu tehnologiju i zapravo umeju da izuzetno dobro objasne zašto je se plaše (ovde ću još jednom reklamirati najnoviju knjigu Coryja Doctorowa koja se bavi „kapitalizmom nadzora“). Duggan se ovde dotiče i vladinih napora da kontroliše protok informacija i ostvari svoj nadzor i mada na kraju dana događaji koje vidimo u Analog ostavljaju prilično pesimističan ukus iza sebe, ovo je svakako i priča o tome kako se grupica kriminalaca, terorista, antiheroja i vladinih-službenika-koji-rade-izvan-zakona udružuje da odvrati pretnju koja je toliko izvan socijalnog, toliko, po definiciji antisocijalna da ne možemo da za ovu grupicu ne navijamo i slavimo njenu pobedu na kraju.

Uz sve ove teške teme, Analog je zapravo lepršav i zabavan narativ koji dobro razume ozbiljnost svoje postavke, ali i pročišćujuće potencijale starog dobrog (ultra?)nasilja, pa i ciničnog humora. Duggan sam navodi da je odrastao uz serije poput The Rockford Files i Magnum P.I., a da mu je čitanje scenarija Shanea Blacka bila neka vrsta formalnog obrazovanja u ovome što radi pa je i Analog vrlo sigurno sklopljena kombinacija akcije, suvog humora i noir refleksija, strip veoma dobrog tempa i sa sjajnim karakterom. Kako smo već rekli, glavni junaci nisu heroji, u najboljem slučaju pričamo o antiherojima koji operišu izvan zakona i srazmerno često ubijaju i značajno je kako autori postavljaju samu priču i pokazuju nam uloge koji su ovde na kocki na ubedljiv način tako da i dosta apstraktne koncepte oko kojih se vodi finalni sukob čitalac internalizuje i zna za koga i zašto navija.

O’Sullivan (i izvrsna koloristkinja Jordie Bellaire) su, ponovo, veoma zaslužni za atmosferu koju Analog ima, koja nije isforsirano „noir“ već, naprotiv, prilično naturalistička, sa svetom u koji verujemo i koji nas ne osvaja svojom začudnošću već, naprotiv, svojom familijarnošću. Ovo priču čini ličnijom, lakšom za identifikaciju jer je osećaj da je zaista na kocki „naš“ svet, ne neki spekulativni budući naučnofantastični svet „iz stripa“. Akcija je, u skladu sa noir senzibilitetom prljava i ružna, ali O’Sullivan i ovde čuva jasnoću crteža, odlučujući se za pažljivo kadriranje i pripovedanje gde su scene akcije prelomljene kroz nekoliko kadrova tako da se dobija jasan tempo, ton i ishod ovih scena. Ovde svakako treba primetiti da je u poslednjih nekoliko epizoda – gde akcije ima i najviše – crtež mestimično vidno pojednostavljen, sa O’Sullivanom koji preskače detalje i usredsređuje se samo na najvažnije elemente svake scene.

Ovo se primeti, ali ne smeta toliko jer strip svakako u ovom segmentu prolazi kroz razrešenje koje nema potrebu za refleksijama i komentarima kao što je imao do tada. Analog se završava akcijom a ne kontemplacijom jer je većina tema već obrađena i ono što protagonisti na kraju postižu je samo implementiranje jedne ideološke, jelte, platforme, koja, iako „spasava dan“ zapravo ne garantuje nekakvu svetlu budućnost ljudskoj rasi.

I ovo je zapravo u priličnom skladu sa ranim cyberpunk radovima koji su i sami gledali da kratkoročni hepiendovi ne ugroze širu viziju u kojoj se i dalje vidi da ljudsko društvo ne ide u pravom smeru. Naravno, kako su ti rani cyberpunk radovi nastajali na noir tradiciji i pod uticajem neo-noir proizvoda – ne zaboravimo da je Chinatown Polanskog snimljen 1974. godine – gde je redovno prisutna ta pesimistička socio-politička domenzija, Analog se u nju sasvim uklapa, podsećajući da „naučna fantastika ne treba da predvidi budućnost već da je spreči“.

Utoliko, Analog je poučan strip koji diskutuje o našem sadašnjem trenutku i mada su rešenja koja on nudi svakako ekstremna (ubijanje, asasinacije, uništenje privatnosti), on se ne davi u svom cinizmu. Iako O’Sullivan crta i neke izuzetno grafički intenzivne prizore nasilja, Analog u celini nije nihilistička eksploatacija koja se usredsređuje na pornografski uvećane detalje, koristeći „širu sliku“ samo kao izgovor, već žanrovski spretan koktel dobre karakterizacije, uverljivog naučnofantastičnog zapleta, britkog pripovedanja, humora sociopolitičke kritike i jednog, ipak, optimizma u pogledu preživljavanja ljudskog duha čak i kada je jasno da se ne samo društvo već i priroda nepovratno menjaju. Spakovan u deset epizoda, ekonomično pripovedan tako da nam McGinnisova putovanja po Americi i Japanu – još klasičnog cyberpunk mirisa ovde – pokažu te fragmente šire slike a da novi likovi, mesta i situacije ne odvuku pažnju sa centralnog zapleta, Analog je kvalitetan i visoko preporučljiv moderni noir grafički roman dobre teme i izvrsnog vizuelnog karaktera. Pa probajte.