Raging Phoenix

Pre neka dva meseca prijatno sam se iznenadio filmom Chocolate, prikazanim na ovom mestu. Njegov režiser, iskusni Prachya Pinkaew snimio je još jednu pitku urbanu bajku, koreograf borilačkih scena, legendarni Panna Rittikrai je u nekim momentima nadmašio sebe, a nova zvezda tajlandskih borilačkih filmova, mlađana Yanin Vismitananda nametnula se odličnom glumom i neverovatnim borilačkim sposobnostima. Tada sam uz puno žudnje pomenuo da će njen drugi film, Raging Phoenix biti gotov do kraja godine.

Raging Phoenix je… interesantan slučaj. Nedvojbeno, ovo je slabiji film od Chocolate, na svakom nivou, a ipak, uloženi napor da se napravi određeni iskorak, kako u narativnom tako i u borilačkom smislu, iako nije nužno rezultirao uspehom, ne može a da ne intrigira.

Yanin Vismitananda je za ovu priliku – verovatno shvatajući kakva je mora njeno ime za izgovaranje i pisanje – rešila da koristi svoj nadimak, JeeJa Yanin, a u filmu ona glumi mladu bubnjarku pop-pank benda koju, nakon što ju je napustila porodica, a ostatak grupe šutnuo (verovatno zbog njene eksplozivne naravi, ali i… zbog druge žene), pokušava da kidnapuje grupa bizarno obučenih ljudi. Za razliku od Zen iz Chocolate, Deu, kako se JeeJa zove u ovom filmu je puna emocija (uglavnom negativnih), ali – ne zna borilačke veštine. Kada počne da izgleda da je sve izgubljeno, pojavljuje se nepoznati muškarac koji bez reči i sa mnogo atraktivnih poteza poražava višestruko brojnijeg i bolje opremljenog neprijatelja i spasava mršavo dupe naše miljenice.

Raging Phoenix je u principu još više bajka nego što je to bio Chocolate. U osnovi zapleta je tajanstvena banda zlotvora (banda Jaguara!!!) što na javnim mestima kidnapuje žene koje mirišu na poseban način (imaju, pretpostavljamo neke specijalne feromone). Iako je ovo Tajland, dakle okruženje koje pruža ozbiljnu podlogu za priču o eksploataciji i trgovini ženama, do kraja filma se ispostavlja da kidnapovane žene služe kako bi se iz njihovih suza ekstrahovala hemikalija od koje se zatim pravi supermoćan regenerativni preparat. Ozbiljno.

Rashane Limtrakul, koji je bio montažer na Chocolate (dok se Pinkaew povukao u fotelju producenta) ovaj film režira bez i najmanjeg pokušaja da uspostavi bilo kakve veze sa stvarnim svetom. Pomenuti zaplet dopunjava adekvatan mizanscen: sedište bande je splet mračnih pećina ispod grada, premošćenih visećim mostovima od letvica i kanapa, a kidnapovane žene su na kolenima i u okovima i sve jako podseća na palp forme dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Ono što je dobro u svemu ovome je da nema ni traga nekakvog muvanja u rebra i kemp humora. Ovaj film je možda prost, rudimentaran, derivativan i arhaičan u svojim postavkama, ali to je sve urađeno na iskren način, bez nekakvog namigivanja gledaocu koje bi trebalo da nam pokaže kako ni autor zapravo u svoje delo ne veruje, nego se nada da možemo zajednički da se nasmejemo.

Ne kažem da je ovo neki veliki kompliment ovom filmu, ali… jeste kompliment. No, Limtrakul svakako ima još dosta da uči o filmskoj režiji. Tamo gde se zaplet na okupu drži samo uz pomoć poprilično dobre volje na strani gledaoca, pripovedanje je nezgrapno, svedeno na narativne elemente koji su tu zato što priča mora da se usmeri na neku stranu, a ne zato što deluju prirodno i nije preterano reći da Raging Phoenix sa strane pričanja priče dobacuje još niže nego filmovi Stevena Seagala iz poslednjih desetak godina.

Srećom, kao i filmovi Stevena Seagala, ni istočnjački filmovi o borilačkim veštinama nisu taoci svoje priče. Raging Phoenix postiže jedan zanimljiv rezultat na svom narativnom planu: likovi su uglavnom grube karikature (pogotovo pitoreskno stilizovani Pas, Bik i Svinja) a u usta su im stavljene najgeneričkije moguće replike, a ipak ubedljivost ljubavne komponente ove priče je na iznenađujuće visokom nivou.

Naime, Deu, nakon što biva spašena od otmičara pristupa gerilskoj grupici lokalnih muškaraca kojima su svima devojke otete od strane bande i koji su se zarekli da kidnaperima stanu u kraj. Isprva ovi momci ne vide u Deu ništa sem solidnog mamca (ispostavlja se da i ona ima pomenuti feromon), ali neformalni vođa ekipe, Sanim (koga igra napadno seksepilni Patrick Tang a kojeg sigurno (ne)pamtite iz Danny the Dog), večito ćutljiv i setan zbog otete i, pretpostavlja se mrtve, verenice, prihvata da Deu makar nauči da se bori.

Sledi verovatno najbesmislenija trening-montaža u istoriji filmova o borilačkim veštinama, ne zato što je loše urađena – nije, naprotiv, lepa je – već zato što je čak i po pravilima žanra malo neprihvatljivo da potpuni početnik postane majstor u vremenskom roku koji nije precizno definisan ali reklo bi se da se radi o nekoliko dana. (S druge strane, u Empire Strikes Back, Luke Skywalker od potpunog amatera postaje Džedaj Majstor za jedno popodne, tako da…)

Limtrakul naprosto nespretno rukuje nekim opštim mestima. Protok vremena mu je sav smušen, likovi nemaju apsolutno nikakve karakteristike sem svojeg borilačkog znanja i želje da zatru bandu, mnogi elementi zapleta retkonuju se u hodu, kroz flešbekove i kada neizostavno dođe do tačke u kojoj Deu treba da se pokaže kao osoba sazrela kroz surove okolnosti, priča ne ume da uradi ništa drugo sem da uvede nove likove i objasni da neke stvari od ranije nisu bile baš kako ste vi to mislili.

Ali, na svu tu muku, JeeJa iznenađujuće solidno glumi naivnu, emotivnu devojčicu koja prema svom prvo zaštitniku a onda i učitelju razvija nežna osećanja. Limtrakul je ovde barem dosta elegantan i emotivna komponenta filma je pre svega implicirana, nikada direktno prepričana, kao što je slučaj sa drugim komponentama, a prema kraju ona postaje dominantna – iako ne nametljiva – i emotivni krešendo pred finale u kome se, naravno, na sve strane gubi i plače je prilično ubedljiv. I ovde je pripovedanje svedeno, a teret kanalisanja tragedije pada na uglavnom facijalnu glumu koju JeeJa i Tang iznenađujuće solidno odrađuju.

Dakle, sa strane priče i režije, nije ovo neka sila, ali pokušava nešto drugačije i jednim delom uspeva. Na kraju krajeva, za film koji na početku ženu za koju znamo da je superheroina prikazuje kao blentavu devojčicu, a zatim je transformiše u izvrsnog borca koji pritom gaji najnevinija devojačka osećanja, za takav dakle film, Raging Phoenix se još dobro drži.

Na strani koreografije, film prati iste tendencije. Ne znam ko je radio koreografiju (Rittikrai je potpisan samo kao jedan od producenata, mada to ne znači da nije radio i ovo), a vizuelna stilizacija (jake boje nekih predmeta, obuća, frizure) koja sugeriše naklon omladinskoj uličnoj kulturi prenesena je i u borbe.

Za hardkor publiku ovo može da bude kamen spoticanja. Već sam u priči o Chocolate pomenuo da je pogrešno ove filmove opisivati kao analogne pornografiji i ponudio balet kao bolju analogiju. U Raging Phoenix ovo je još jasnije. Veliki deo borbi u filmu ima u sebi elemente brejkdensa (čak je i glavna muzička tema filma poletni, plesni tajlandski hip-hop, imate je dole u trejleru), a neki od poteza su direktno preuzeti iz ritmičke gimnastike i umetničkog klizanja.

Ovo je u skladu sa bajkovitim štimungom pripovedanja i na sličan način filmu donosi probleme. Kada je odmak od konsenzualne realnosti ovoliki, pitanje je da li gledalac koji voli da u svom eskapizmu ipak bude uljuljkivan prećutnim dogovorom kako je sve to izmišljeno ali bi moglo da bude pravo, da li dakle taj gledalac ovo može da prihvati.

Raging Phoenix se događa u realnosti koja, recimo, ne poznaje rvanje. Poluge postoje, ali one kao da samo likovima oduzmu po neki HP, bez nanošenja permanentne štete. Borbe u parteru su česte i ekstenzivne ali se odvijaju kroz niske stavove, udarce nogama i plesne poteze. Ovo jeste lepo za gledanje ali na momente utisak o uvežbanosti i prevashodno estetskoj a nimalo utilitarnoj prirodi poteza prevagnjuje. Da ne bude zabune, istočnjački filmovi o borilačkim veštinama uvek sadrže puno ornamentike i ritualnih elemenata u koreografiji i zato su, između ostalog, superiorni u odnosu na zapadnjačke, ali kada imate utisak da gledate samo balet sa tek prolaznim borilačkim sadržajem ne možete a da se ne zapitate da li ste na pravom mestu.

No, nije baš sve tako crno. Prva polovina filma omažira Yuen Woo-Pingov klasik Drunken Master (i generalno kineski stil pijanog kung-fua) kroz humoristički ali ne i satirični pristup filozofiji pijanog borenja. Ima nečeg genijalnog u scenama u kojima se Tajlanđani kao išetali sa nekog grafita nalivaju rakištinama i onda bore sa neprijateljem u ritmu hip-hop bitova. Iako je ovde dosta izražena ta problematika lepote koja nadilazi funkcionalnost, ima se tu šta videti.

No, prema kraju filma, koreografija postaje sve bolja. Nekoliko scena u kojima se bori samo po troje ljudi je zanimljivo zbog ideje o distribuciji moći među saradnicima. Naravno, i ovde su neki potezi nebulozni ali na nekoliko mesta ideja o slaganju dve volje i duhovnom jedinstvu je savršeno prenesena u poteze kojima se masa dvoje ljudi i produženi krak njihovih spojenih udova realizuju u ubedljivo moćnim napadima.

Limtrakul makar zna da film valja završiti najatraktivnijom borbom. Sledeći logiku videoigre, JeeJa prolazi nekoliko iskušenja – lavirint, platformski nivo itd. – boreći se solo ili u tandemu da bi na kraju potpuno sama morala da se bori protiv dva protivnika koji su već porazili njene saborce (minibosovi) i protiv samog vođe bande (boss/ kraljica).

Bajkovita/ videoigračka logika ovde se prenosi na plan vizuelnog identiteta. Minibosovi su jako stilizovani – jedan ima crvenu kosu i nosi crnu, mrežastu majicu, a njegov stil se pre svega oslanja na snagu (široki pokreti ispruženim udovima), a drugi je kinez koji se bori starinskim stilovima sa životinjskim stilizacijama. Kada ih Deu porazi, čeka je Roongtawan Jindasing, tamnoputa azijsko-pacifička prvakinja u bodibildingu, obučena u crvenu kožu.

Borba protiv „kraljice“ je svakako i najbolja borba u filmu, sa Jindasing koja dominira snagom i čvrstinom (zamislite Grace Jones iz A View to a Kill samo sa dvadeset kilograma više) i za koju naša pulenka isprva nema rešenje. Kao i obično, preokret u borbi je pre svega filozofski i duhovan, a tek zatim se izmeštanje težišta moći manifestuje i na fizičkom planu. JeeJa ovde izuzetno efektno koristi laktove i kolena (koji tokom filma nisu previše zastupljeni) a iako je u nekim od poteza, skoro sam siguran, radila žica, ovo ne utiče na ubedljivost borbe. Završni obračun je moćan, prelepo snimljen i solidno izmontiran (u ostatku filma Limtrakul povremeno nesrećno montira na, da kažemo „spotovski“ način, tako da se primeti kako su neki potezi snimani iz dva dela) tako da je ovo jedna borba koju će svaki ljubitelj borilačkih veština nositi u srcu još dugo nakon što se ovaj film završi. Plus, ne treba ni spominjati koliko je lepo imati film u kome je završni bosfajt – između dve žene!!!

Dakle, Raging Phoenix je tek polovično uspeo film. Iako bez ikakve sumnje on radi nešto novo, bazično pripovedanje i karakterizacija su mu na nedopustivo niskom nivou a eksperiment sa koreografijom je opet poluuspeo i istu spasava pre svega humor i tvrdokorno finale. No, dovoljno je ovo da mi podstakne dobru volju i nadam se da će JeeJa i ekipa oko nje nastaviti sa korišćenjem njenih očiglednih glumačkih talenata, te da će se za naredne projekte Pinkaew vratiti u režisersku stolicu i da će sledeći film talentovane devojčice biti evolutivni korak napred. Držimo joj palčeve.

JuTjub

Chocolate

Konačno sam pronašao vremena u svom zgusnutom itineraru da pogledam Chocolate. I veoma mi je drago da sam uspeo jer ne pamtim kada sam u filmu ovako uživao a da u njemu ne igra Tony Jaa.

Mene inače filmovi o genijalnim autistima principijelno nerviraju. Još od Rejnmena smatrao sam ih za emotivno ucenjivačke jer nam pokazuju u socijalnom smislu bespomoćne osobe i nimalo suptilno u nama izazivaju zaštitničke reflekse, a onda koriste taj štimung da nam podmetnu ideju o tome kako te bespomoćne osobe u društvu dovoljno naprednom da prepozna njihove potencijale mogu da budu kapacitet a ne samo balast. Jes baš. Ideološki ovo mi je uvek smetalo jer se redovno prodaje ideja da „drugi“ (koje simbolišu autistične ili na drugi način duševno abnormalne osobe) zapravo društvu bivaju korisni jer se, eto može desiti da imaju supermoći. Nekako ne vidim da je ovo u političkom smislu ikako unapređivalo percepciju i položaj autističnih osoba (ili bilo kojih osoba sa socijalne margine) i zapravo je pod plaštom humanizma veličalo elitizam.

No, Chocolate ovaj problem uspešno prevazilazi i blista tamo gde su Rejnmen, Beautiful Mind ili Shine posrtali, najpre zato što umesto aritmetike ili muzike u fokus stavlja tajlandski boks. Na ovaj način prevazilazi se pozitivistička zamka po kojoj autista (ili bilo koji „drugi“) potvrđuje svoju ontološku vrednost kroz supertalenat na polju koje je po definiciji društveno korisno (matematika kao osnova inženjerstva, arhitekture, kosmonautike i čega već sve ne, muzika kao kulturno dobro). U Chocolate autista (zapravo autistkinja) nije društveno prihvatljiva jer doprinosi zajednici već je naprotiv, izuzetno snažno podvojena od društva po dva osnova. Autizam je razdvaja od zajednice jer joj oduzima mogućnost socijalne komunikacije (i viših apstrakcija) a muay thai je izdiže iznad zajednice na sasvim individualnu poziciju. Njena supersposobnost nije društveno korisna, naprotiv, sasvim je okrenuta samopotvrđivanju u jednom primalnom smislu. Time ona postaje ne potencijal integracije u zajednicu, već naprotiv, agens dalje izolacije.

Zaplet i priča su prilično generički i pomalo smuljano ispričani, kao da se Prachya Pinkaew žurio da pretrči preko narativa i ostavi više mesta za borbe. Što se mene tiče, sasvim ispravan izbor i Chocolate svoju pričicu o ljubavi, pohlepi, strasti i osveti među jakuzama i tajlandskim gangsterima (od kojih su neki drag queenovi…) svodi na seriju arhetipskih skica od kojih se očekuje da gledaocu daju samo obrise dovoljne da kontekstualizuje postupke likova. Nije ovo rđavo urađeno u smislu pojedinačnih scena, Pinkaew je iskusan zanatlija, ali na nivou celine, to se više drži na okupu zbog poverenja gledaoca u podtekst borbe dobra protiv zla nego zahvaljujući kvalitetnom pripovedanju. Ipak, Pinkaew kao i mnogi istočnoazijski režiseri ume da priča vizuelnim jezikom i njegovo preletanje preko opštih mesta je sasvim prijatno i ni jednog trenutka ne izaziva dosadu.

Kao i u slučaju filmova koje je Pinkaew radio sa Tonyjem Jaaom, Chocolate se jako oslanja na logiku bajke u svojem prikazivanju heroja koji samog sebe izmišlja. Chocolate čak ide korak dalje jer dok je u Ong Bak i Tom Yum Goong lik Tonyja Jaa ima nekakve formalne učitelje i eksplicitne tradicije na koje se oslanja, glavna junakinja ovog filma, autistična devojčica po imenu Zen jedini dodir sa muay thai podukom ima gledajući kako bokseri vežbaju u susednom dvorištu i gledajući Pinkaewove stare filmove sa Jaaom na televiziji (i, dobro, igrajući jednu dosta staru Capcomovu igru za Playstation 2). No, scena u kojoj, posmatrajući boksere na treningu i sama počinje da potkolenicom udara u drveni stub na mansardi je baš onaj nemušti, simbolički momenat u kome heroj samog sebe počinje da stvara i snimljena je savršeno, bez reči i suvišnih objašnjenja. Pinkaew umešno sugeriše njenu drugost kao izvor njene supermoći, ne samo kao paralelni fenomen, kako to postavljaju gorepomenuti filmovi. Zen je nadmoćna u borilačkom smislu baš zato što je bespomoćna u socijalnom i za razliku od junaka pomenutih filmova, nema šta da razmeni sa društvom u zamenu za starateljstvo. Zato je ona automatski tragičniji lik, ali i poštenom čoveku mnogo draži.

Bilo kako bilo, sledeći logiku bajke ili videoigre, Zen samu sebe inicira u heroja time što se bori kada njeno neposredno okruženje bude ugroženo i zatim nastavlja da ga brani suprotstavljajući se predatorskoj politici šire zajednice simbolizovane kroz masu sitnih kriminalaca koji njenoj majci, sada bolesnoj od raka duguju novac. Ova naivna, jednostavna priča zapravo izvrsno funkcioniše jer, na simboličkom planu jednostavno ali efektno razobličuje prirodnu eksploatisanost socijalno nemoćnih, a zatim, na tehničkom prikazuje napredovanje junakinje kroz narativ analogno napredovanju igrača kroz klasičnu borilačku video igru. Tu su jasno odeljeni nivoi, jasno različite topografije borilišta, minibosovi i bosovi. Prema samom kraju, film na silu povezuje niti zapleta sa početka, prkoseći geografskim i vremenskim ograničenjima, čime se u prvi plan još jednom ističe njegova suštinska bajkovitost, ali ovo nimalo ne smeta jer je stvarni narativ filma ionako ispričan kroz borbe.

Zapravo, kao i u slučaju većine dobrih borilačkih filmova (dakle, kineskih, tajlandskih itd.), stvarna simbolička postavka motiva u filmu vidi se tek u borbama a stvarna komunikacija između likova odvija se kroz koreografiju. U tom smislu, iako se Chocolate kao i mnogi drugi borilački filmovi može porediti sa pornografijom (narativ je samo izgovor za elaborirane scene akcije), tačnije poređenje svakako bi bio mjuzikl a najtačnije balet.

Za koreografiju je ovde, kao i obično bio zadužen Panna Rittikrai i ona je naprosto fantastična. Veliki deo njene atraktivnosti naravno odlazi na glavnu glumicu, debitantkinju po imenu Yanin Vismitananda koju je Rittikrai i otkrio i prepoznao u njoj vanserijski talenat. Vismitananda ima punih 25 godina iako u filmu deluje kao da nema više od 16 i njena gluma je vrlo dobra. Priznajem, možda nije toliko teško odigrati stereotipnog autistu koji se povremeno grči i nekoherentno ponavlja određene fraze, ali Vismitananda ovo radi ubedljivo. Njen autizam zbilja sugeriše prebivanje na nekom drugom mestu, bez preglumljivanja i kreveljenja. No, njene borilačke scene su takve da čoveku udari vilica o pod. (Uzgred, blooper reel na kraju filma prilično otrežnjujuće prikazuje koliko leda su glumci upotrebili da se spasu modrica i koliko je krvi proliveno, te nosila iskorišćeno za one koji su izvukli deblji kraj u skoro svakoj sceni.)

Rittikrai je još jednom demonstrirao koliko su dobro osmišljena koreografija i korišćenje topografije borilišta zapravo vizuelno superiorni u odnosu na donedavno popularni wire fu. Njegovi filmovi su kao najbolji elementi filmova Jackiea Chana napumpani steroidima i dvostruko ubrzani, a vitka, brza figura Yanin Vismitanande daje mu materijala da se pokaže. Naravno, ima ovde i manje uverljivih momenata, u kojima protivnici telefoniraju svoje poteze i otvaraju se za Zenine kontre onako kako to ne bi uradio ni apsolutni početnik u borilačkim veštinama, ali većinu vremena ovi elementi su daleko nadjačani lukavim i ubedljivim koreografskim rešenjima. Kako je Zen visoka, ali mršava i lagana, njen stil borbe ne može se oslanjati na snagu i stabilnost i nužno podrazumeva korišćenje laktova i kolena, poluga, udaraca u zglobove, okreta i upotrebe čitave telesne mase u završnicama.

Iako omaža Tonyju Jaau ima na više mesta, iako se muay boran (drevna verzija muay thai stila) umešno citira gde mu je mesto, Vismitananda uspeva da se bori dovoljno ličnim i prirodnim stilom. Blokade protivničkih udaraca koji su tek u fazi pripreme, korišćenje mase protivnika, okreti za 360, 540 i svih 720 stepeni sasvim su logične tehnike za borca koji je lakši i fizički slabiji od većine svojih protivnika, a njeni natprirodni refleksi imaju jako utemeljenje u zapletu i samoj osnovi lika.

Kako to već biva, neki od momenata u borbama izazivaju uzvike kod gledaoca i naprosto zahtevaju da budu ponovljeni. Ovo se odnosi pre svega na smele tehnike u vazduhu, kada Vismitananda koristi delove tela svojih protivnika za oslonac, kako bi dostigla još višu tačku i poentirala udarcem u glavu. U jednoj posebno moćnoj završnici, ona se odbija od butine protivnika i uspeva da ga udari svojim kolenom u glavu odozgo. Tony Jaa je, pogotovo u prvom Ong Bak stavio ogroman naglasak na muay boran tehnike sa poludistance, to jest udarce kolenima i laktovima koje je kombinovao sa izvanredno brzim prilazima protivniku. Vismistananda  radi ovo isto, ali se manje bazira na snazi ili čvrstoći sopstvenih podlaktica/ potkolenica (setimo se da Jaa u prvom filmu blokira napad frižiderom koristeći podlaktice) jer je objektivno slabija i mekša nego Jaa i više pažnje posvećuje gracioznom kretanju kroz protivnike, varkama i zaustavljanju njihovih napada pre nego što razviju punu snagu.

Samo finale filma je izuzetno atraktivno, pa iako je svedenije nego u Ong Bak, Vismitananda uspeva da prikaže poznavanje u borbi sa oružjem u rukama, a poslednja borba na terasama i svetlećim reklamama Bangkoka je remek delo maštovite i brutalne koreografije.

Posle svega, ovo je možda i najkompaktniji muay thai film još od prvog Ong Bak, sa zaokruženim zapletom i čak određenim razvojem likova. Ove godine, bože zdravlje, čeka nas premijera trećeg Ong Bak, a Vismitananda bi takođe trebalo da završi svoj naredni film, Raging Phoenix. Živi bili pa videli.

Chocolate Trejler na JuTjubu