Parada ponosa ili šarada stida?

Ako je suditi po napisima određenih predstavnika Nevladinih Organizacija ali i određenih, tzv. proevropskih predstavnika vlasti u Srbiji, najveći problem koji muči naše društvo nisu ni ekonomska kriza, ni nezaposlenost, ni otmica Kosmeta, ni novi album grupe Megadeth već jedna tako apstraktna stvar kao što su nekakva ljudska prava.

 

Pazite, ne pričamo o nečemu samorazumljivom kao što su pravo na život, rad u prosveti ili pravo na seks bez kondoma, već o tome da se već mesecima (pa i godinama) orkestrirano i perfidno, a za račun ko zna čijih mračnih interesa Srbijom širi fama kako prema određenoj grupi njenih građana postoji organizovana represija koja se u nekim slučajevima graniči sa diskriminacijom.

 

Dok sa gnušanjem odbacujemo ovakve optužbe, opet ćemo mi biti prvi da primetimo kako je Srbija zemlja u kojoj se hodanje ulicom još uvek smatra subverzivnom političkom aktivnošću a dernjava grupice ortaka iz kraja okupljene oko flaše vinjaka se tretira kao legitiman press-release koga publikuju mediji i komentarišu analitičari. I u takvom mizanscenu ne treba olako shvatati optužbe koje bismo da smo manje vaspitani nego što jesmo nazvali ne klevetom već autentičnom veleizdajom.

 

Srbija je zemlja u kojoj nema diskriminacije. Ta, na kraju krajeva nismo li nedavno usvojili jedan, slobodno se može reći proevropski antidiskriminacioni zakon? Ako nas je teško iskustvo devedesetih godina i života pod sankcijama ičemu naučilo to je da se svaka situacija, pa i ona najteža da razrešiti ako se donese i usvoji za nju adekvatan zakon. Zakoni su ono što reguliše život u zajednici, baš kao što život u prirodi reguliše Darvinova teorija prirodnog odabiranja, a fudbalske rezultate odanost Svetosavlju i pivu.

 

No, specijalni rat protiv naše otadžbine se nastavlja i zavera svetskih bankara i političara sumnjivih boja i mirisa ovoga puta se namerila da slomi još jedno uporište srpske kulture insistirajući na tome da se jednoj, doduše glasnoj, čak bezobraznoj manjini omoguće svi uslovi da svojim kurčenjem po ulicama prestonice iritiraju, čak možda i ugrožavaju veličinu. Sada, upravo sada je trenutak da se zapitamo:

 

–          Da li ih treba pustiti da paradiraju našim ulicama, tamo gde mogu da ih vide naša deca i tamo gde želimo da makar imamo iluziju kako se poštuju društvene vrednosti i socijalna odgovornost?

 

Znamo mi da ovo nije jednostavno pitanje jer se tiče mnogih stvari koje prevazilaze racionalnu raspravu i zaranjaju u domen identiteta, kulture, društvene svesti. Ne želimo mi nikom ništa da zabranjujemo, na kraju krajeva, ko od nas bar jednom nije i sam šetao ulicama i pijano se dernjao kako bi oslobodio Srbijicu? Znamo mi kako je to živeti u neslobodnom društvu, ali ostaje dilema: gde povući crtu?

 

Jer ako ih danas pustimo da rade šta hoće na ulicama, ko će sutra-preksutra da ih spreči da osvoje naše domove, crkve i TV Bastilju? Mislite da je nemoguće? Pa već se toliko puta desilo!!!

 

Znamo da govorimo u ime velike većine građana Srbije kada kažemo da odbijamo da budemo taoci bučne, drske manjine koja preko godine obitava na marginama zajednice a onda određenih dana u kalendaru zaposeda naše ulice, ugrožava našu decu, preti našoj imovini i izruguje se zakonima, prirodnim, božjim, pa čak i zakonima kojima se izruguju i sami poslanici Skupštine Srbije (mada je to drugo, pošto su ih oni doneli, onda sigurno imaju pravo i da se sa njima šale).

 

Ko će stati na put navijačima?

 

(Da, navijačima, a na koga ste vi mislili?)

 

Da li će to biti Crkva koja, uostalom treba da se otvoreno bavi svetovnim pitanjima i mogla bi da upozori kako privrženost jednom klubu nije izgovor za napade na, između ostalog, navijače svih drugih klubova, autobuse neodređenih klupskih afiniteta i generalnu populaciju? Možda bi crkva pred važnije derbije mogla da plakatira Beograd proglasima koji bi pozivali na skrušeno i miroljubivo ponašanje onako kako su već pre nekoliko godina pionirski upozoravali na jednu drugu javnu manifestaciju na ulicama prestonice.

 

Da li će to biti gradonačelnik? Možda da u toku neke pres-konferencije objasni kako navijanje ipak treba da bude privatna stvar koju valja upražnjavati dostojanstveno, u četiri zida, a ne divljački, na zapaljenim tribinama stadiona i krvlju okupanim ulicama glavnog grada? Radi dojma, mogao bi i da doda da je, uprkos svom patrijarhalnom vaspitanju on spreman da navijačima obeća svu zamislivu bezbednost tokom njihovog urlanja po ulicama i prevrtanja automobila, ali da se plaši ko će ih zaštititi kada se umore od navijanja i pojedinačno krenu kućama. Ipak se ne može zanemariti rizik od toga da ih po mračnim haustorima sačekaju i zaskoče na primer homoseksualci spuštenih pantalona i, možebiti ukrućenih penisa.

 

Da li će to biti politički analitičari koji će u tiražnim medijima dati svoje procene o tome kako su navijačka razbijanja izloga i paljenja automobila samo plašt pod kojim će neke druge organizacije (na primer… anarhisti) izvršiti odavno isplanirane akcije nasrtaja na policiju Molotovljevim koktelima, a sve u odmazdu za hapšenja njihovih drugova? Dobro, priznajemo da će u svoj toj gužvi biti malo teže da se razlikuje ko je anarhista koji baca zapaljene flaše na policiju sa pozicija međunarodnog terorizma (za koji su nedavno optuženi pripadnici Anarhosindikalističke Inicijative osumnjičeni za bacanje Molotova na grčku ambasadu i legendarno bekstvo taksijem), a ko tek navijač koji policiju gađa zapaljenim flašama sa pozicija daleko bezazlenijeg teškog ugrožavanja javne bezbednosti (za koje su onomad optuženi oni što su spalili američku ambasadu). No uzdamo se u islednički rad i tešku ruku naše policije.

 

Da li će to, pak biti nevladine organizacije same, one što vele da će dostojanstveno doći na kontraparadu navijačima, bez namere da se tuku,ali i da ne mogu da garantuju da nasilja neće biti?

 

Jer, ako svi oni zakažu i navijači nastave da se bez najavjljivanja skupa, nasilnički i bučno kreću našim ulicama kao neorganizovana rulja, ubacujući baklje u autobuse, kukajući kako su ih u Pragu češki drotovi na prevaru zaskočili i da bi im u revanšu pokazali kako u svakim srpskim grudima kuca srce Obilića (čak i kad navijate za drugi klub) , ako se dakle sve to nastavi, sledeće godine, i sledeće i sledeće, i one posle nje, pitanje je u šta će se srpsko društvo pretvoriti i da li ćemo uopšte i želeti da uđemo u Evropu.

 

P.S. Za one koji misle da slike govore više od hiljadu (glupih) reči, tekst smo ilustrovali potpuno nevezanim fotografijama omiljene glumice svih saradnika Cveća Zla i Naopakog, po imenu Cecilia Vega koja je u privatnom životu čista lezbijka ali kruh svagdanji zarađuje vodeći javno, pred kamerama, ljubav sa muškarcima. Slike, zaista ponekad govore više od reči ali te slike koje vi sad vidite u svojoj glavi nam ne bi dali da okačimo na tinypic.