Jazz Nedeljom: Cecil Taylor Quintet: Lifting the Bandstand

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Nisam očekivao da u 2021. godini natrčim na novi album Cecila Taylora, ne najmanje zato što je veliki pijanista i free jazz prvoborac umro 2018. godine sa zrelih 89, lišavajući nas svog jedinstvenog prisustva i pogleda na muziku, poeziju, svet. Cecil Taylor Quintet: Lifting The Bandstand svakako nije nov materijal, u pitanju je snimak nastupa iz 1998. godine na finskom festivalu Tampere Jazz Happening, ali jeste do ove godine neobjavljen i svedočanstvo o tome kako je i na pragu vrlo ozbiljnih godina – Taylor je u vreme ovog koncerta već uveliko bio nagazio sedamdesetu – veliki inovator i nepoćudni improvizator imao energiju kakvu nema čitav bataljon muzičara trostruko mlađih od njega. Bonus je svakako što za ovu priliku Taylorov kvintet čine neki prekaljeni američki i evropski improvizatori, svi nešto mlađi od njega i, ne sumnjajmo u ovo nimalo, svi pod uticajem Taylorovog revolucionarnog rada iz šezdesetih (i kasnijih decenija). Utoliko, Lifting The Bandstand je perfektan ogledni primer spajanja dve generacije slobodne muzike i magije koja nastaje kada free jazz sreće neidiomatsku improvizaciju.

Taylor je deo originalnog free jazz pokreta, Njujorčanin koji je u vreme kada su simbol novog talasa divlje džez muzike bili mahom saksofonisti (Coltrane, Coleman, Rivers, Shepp, Ayler, Dolphy, Sanders, Allen…), radio strašne stvari na klaviru i nametnuo se kao lider koji od svojih muzilara očekuje apsolutni maksimum već i time što, ako ne budu svirali iz sve snage sve vreme, naprosto neće biti šanse da ih iko čuje pored razularenog čoveka koji po dirkama udara kao da mu sutra više neće biti potrebne. U početku je sarađivao sa Steveom Lacyjem i rani snimci se još mogu uklopiti u hardbop/ postbop formate ali je prema kraju pedesetih godina prošlog veka, a naročito tokom revolucionarnih šezdesetih postalo jasno da Cecil Taylor može da svira samo muziku Cecila Taylora. Ovo je umelo da bude problem u pogledu nalaženja posla jer je Taylorova muzika podrazumevala ekstremno dugačke kompozicije, smelu, skoro potpuno slobodnu improvizaciju, skoro potpuni beg od harmonije, energiju koja je delovala praktično abrazivno. Free jazz je tada bujao, ali Coltrane nikada nije sasvim pobegao od harmonije, Ayler je imao zanosnu gospel-dimenziju u svojim urnebesnim himnama veri, a Sun Ra je imao  žonglere i gutače vatre, no kod Taylora često ni dobronamerni nisu znali za šta da se uhvate, gubeći se u cunamiju nota koje je ovaj ispaljivao sa svojih dirki, goreći u neverovatnom tempu i volumenu njegovih performansa.

Ipak, Taylor će postati i ostati veliko ime, možda baš upravo zahvaljujući tome da nikada nije pravio kompromis sa svojom vizijom i samo je sačekao da svet uhvati priključak sa njom. Izraženo artistički orijentisan, između ostalog inspirisan svojom majkom koja je bila plesačica i čije je plesne korake, govorio je, pokušavao da oponaša na klaviru, Taylor se ni malo nije plašio da ode od jazza dalje nego skoro bilo ko od svojih vršnjaka, ubacujući kasnije i elemente poezije u svoje performanse, a bio je i suosnivač Jazz Composer’s Guild, organizacije namenjene upravo podršci avangardnim jazz kompozitorima i iz koje će izrasti Jazz Composer’s Orchestra, veliki bend sa ekspicitnim konceptom da jazz tretira kao američku klasičnu muziku.

Koreni ovog kvinteta su još u 1988. godini kada je Taylor proveo mesec dana u Berlinu svirajući sa vodećim facama evropske slobodne improvizacije. Saksofonist Harri Sjöström je dve godine kasnije predložio Tayloru da svira sa njim i još nekolicinom improv muzičara u manjem setingu, a bez direktive da to što rade treba da bude „džez“ već, prosto, improvizacija i Taylor je pristao, verovatno pronalazeći dosta bliskosti između onog što je sam već decenijama radio i neidiomatskog improvizovanja evropskih kolega. Posle nekoliko sesija sa različitim postavama slodifikovala se ona koju čujemo na ovom albumu i kvintet će u njoj nastupati od tada pa nadalje. Taylor je, kaže Sjöström, u nekom momentu oduševljeno izjavio kako je ovo najbolji bend koji je ikada imao, a zatim je zaćutao pa se popravio: „Ne. Ovo je NAŠ bend.“

Sjöström je, kao najmlađi član ove postave (rođen 1953. godine) možda i jedna simbolička spona sa Taylorovim profesionalnim počecima jer je finski sopranosta učio između ostalog baš kod Stevea Lacyja. Drugi na ovom albumu su i poznatiji od njega. Violončelo, vrlo prominentno u ovom performansu, svira proslavljeni američki avangardista Tristan Honsinger, a bubnjar je Nemac Paul Lovens koga smo onomad (jedva) intervjuisali povodom nastupa na Ring Ringu. Ekipu zaokružuje kontrabasista Teppo Hauta-aho, bivši član Helsinške filharmonije i saradnik likova poput Iva Perelmana ili Johna Wolfa Brennana. Radi se, dakle, o veoma uglednoj reprezentaciji a takvi su junaci i potrebni da bi ikako moglo da se parira Taylorovoj pirotehnici.

Taylorova beskompromisnost je na ovom albumu u sasvim prvom planu. Iako nominalno ovde imamo dve kompozicije, radi se zapravo o jednom neprekinutom performansu dužem od sat vremena, koji nakon pauze od par minuta (uredno ostavljene u snimku) na kojoj publika traži bis dobija i dajdžest/ epilog u vidu još nekoliko kratkih minuta eksplozivne svirke. Ovde nema tema, nema stavova, nema harmonija ni melodija, ovo je „čista“ improvizacija, ali, kako je Taylor gravitaciono polje oko koga se sve vrti, nema ni momenata „traženja“, sviranja po navici i drugih uobičajenih imprvizatorskih trikova. Taylor sve vreme svira kao da je u plamenu pa tako i ostali muzičari sve vreme razbijaju svoje instrumente, dobacujući jedni drugima ideje i izazove u letu, hvatajući ih, okrećući naopačke i vraćajući ih natrag u uzavreli kotao.

Čuli su se tokom dugih decenija Taylorove karijere mnogo puta komentari da je ovo što on radi zapravo jedna velika šala, da je nemoguće da čovek ozbiljno sedi sat vremena za klavirom svako veče i da pritom iz klavira nikada ne izađe ni jedna jedina prepoznatljiva tema ili harmonija, da je u pitanju samo dosledan komični performans kojim lukavi muzičar uzima pare od publike što misli da čuje vrhunce avangarde. Ovo je naravno budalaština već utoliko što je Taylor bio više nego sposoban da zaradi prave pare svirajući konvencionalniju muziku samo da je želeo, ali se ta budalaština još boje shvati kada slušate ploču kao što je Lifting The Bandstand na kojoj odsustvo tema, harmonija, prepoznatljivih akorda ili ritmova služi upravo da podvuče koliko muzičari ovde rade na tome da kreiraju jedan kolektivni, usmereni zvuk koji ima „smisla“ iako beži od svih muzičkih konvencija uključujući konvencije free jazz ili free improv muzike.

Drugo je naravno da postoji i percepcija kako je Taylorova muzika sva sadržana u agresivnosti i da je njen primarni – a možda i jedini – kvalitet to koliko je brza i bučna. Neću lagati – Taylorov perkusionistički pristup klaviru i brzina sa kojom je svirao su bili ono što me je pre toliko decenija njemu privuklo i u čemu i danas uživam, ali Lifting The Bandstand je odličan pokazni primer za to da ovde ne pričamo o pukom pravljenju buke i oslanjanju na volumen. Ovo je improvizacija veoma naglašenog slušanja između muzičara, veoma interaktivna unutar benda, i kao takva ona je energična i kinetična čak i kada zapravo nije bučna. I Lovens i Taylor su muzičari u stanju da sviraju neverovatnom brzinom ali sa potpunom svešću o tome gde svaka nota treba da padne, zbog čega joj je baš tu mesto i zašto ne treba iskoristiti tri note tamo gde je neophodna samo jedna.Kako i ostali sviraju vrlo sa sličnom  filozofijom, ovo je muzika u kojoj ima mnogo nota ali u kojoj su praznine između njih podjednako esencijalne. Taylor uostalom ovde veoma naglašeno prigušuje zvuk dirki baš da ne bi pravio buku koja bi zamrljala note koje proizvodi, Sjöström na svom sopranu svira vijugavo i pištavo, ali niti pokušava, niti bi mogao njima da prekrije „pratnju“, a dvojica muzičara na žičanim instrumentima zvuče kao da su priključeni na struju, ali ovde nema „dronova“ i drugih elektroakustičkih smicalica, pa i Hauta-aho i Honsinger imaju da se bore za svaki ton koji ubacuju u mešalicu.

Rezultat je, kao i na mnogo drugih Taylorovih albuma koje smo voleli, muzika koja je potpuno „tuđinska“ ali i sasvim neposredno zabavna pa i uzvišena u svojoj beskompromisnoj istraživačkoj zanesenosti. Kvintet nastup počinje nekom vrstom performansa koji je negde između dadaističkog teatra i magijskog rituala i ovo je sasvim dobrih šest minuta konfuzije i straha za neiniciranog slušaoca tokom kojih će mu pretpostavke i ideje o tome kakav jazz će zapravo sada slušati biti uspešno poništene. Kada kvintet krene sa „pravom“ svirkom, ma koliko tuđinska i avangardna ona zapravo tehnički bila, njen „smisao“ za slušaoca postaje potpuno neupitan a komunikacija i urnebesna, anarhična ali u svakom tenutku vojnički disciplinovana saradnja među muzičarima ovoj muzici daje sva značenja koja ste od nje ikada želeli da ima. Obavezna lektira:

https://harrisjostrom.bandcamp.com/album/lifting-the-bandstand-cecil-taylor-quintet-5

https://sluchaj.bandcamp.com/album/lifting-the-bandstand

Ring Ring Festival 2012, treće veče: Sonore i Quat

Prethodno veče bilo je kontemplativno i pomalo hipnotičko. Utisci i mnogo lupetanja o Wittgensteinu su na Jazzinu, baš ovde. Za tl;dr ekipu reći ćemo da su tamo i linkovi do JuTjub snimaka oba nastupa pa da mogu i sami da se uvere koliko autor zna znanje a koliko, hm, ne zna neznanje…

 

U svakom slučaju, Subota veče, obeležena finalnim mečom Lige šampiona, Noći muzeja ali i Đokovićevim trijumfom nad Federerom, obećavala je sve samo ne kontemplaciju i hipnozu. Brutalni piling lica i unutrašnjih organa, to da.

 

Jer, imati priliku da gledamo trojicu najvažnijih, najvećih, najglasnijih svakako, belih saksofonista na svetu iste večeri je privilegija kojoj smo se potajno nadali ali nema sumnje u to da ovakav sonični masakr treba izdržati. Direktor festivala, Bojan Đorđević veli da su za dolazak Sonorea delom „krivi“ čitaoci Jazzina koji su u anketi na sajtu pominjali ova tri muzičara kao najželjenije goste u Beogradu. Nešto dobro smo dakle u životu uradili.

 

Petera Brotzmanna, Kena Vandermarka i Matsa Gustafssona zaista ne treba posebno predstavljati nikom ko makar uzgredno sluša savremeni fri džez, na kraju krajeva, sva trojica su bili u Beogradu – Brotzmann i Gustafsson po dva puta a Vandermark jednom pre tri (?) godine i opet pre dva dana sa Kurzmannovim El Infierno Musical – ali i to na stranu, radi se zbilja o muzičarima koji ponosno i, zašto da ne, prkosno nose baklju onoga što se u novinarskim trenucima nadahnuća naziva ekstatičnim džezom i muzikom vatre.

 

Peter Brotzmann, po vokaciji inače slikar, fluksusovac, je još krajem šezdesetih u Evropi zapatio školu hiperintenzivnog, politički nabijenog fri džeza koji su mnogi poredili sa Albertom Aylerom, što je, ponovimo, komparacija koja nikome, pa ni Brotzmannu (a sigurno ne bi ni Ayleru da je poživeo da je čuje) ne deluje previše opravdano. Brotzmann svira zastrašujuće glasno već više od četiri decenije, njegov saksofon cepa zemlju i nebo kad god ovaj stameni Nemac u njega dune, ali između Aylerove anđeoske, glasne muzike i razjarenog tevtonskog traganja za transcendentnim u kalu svakodnevnog nema mnogo suštinskih sličnosti.

Ken Vandermark je, naravno najveći čikaški saksofonista u ovom trenutku i čovek sa neverovatnim brojem muzičkih identiteta koji ga pokazuju kako jednako sigurno svira sve od najljućeg fri improva, pa do poštenog hardbopa sa fank i rok dimenzijama. Gustafsson, sa svoje strane, drži sranje realnim u Skandinaviji, najpre kroz svoj trio The Thing u kome, oslonjeni na Dona Cherryja, dva Šveđanina i jedan Norvežanin gaze granice žanrova (kako već negde rekoh: fri džez muzičari koji na elektronskim instrumentima sviraju rok obrade). Kako je to izgledalo u Beogradu pre četiri godine, možete pročitati ovde, a Gustafsson pored ovog projekta ima i mnogo drugih koji se kreću od elektronske buke pa do sviranja klasičnog švedskog džeza. Gustafsson je, kako i Džoni reče u linkovanom prikazu – stvarno najbolji.

 

Dakle, trio u kome ova trojica muzičara, i inače poznata po čestoj saradnji (bilo u formi kvarteta u kome ih prati Paal Nilssen Love na bubnjevima, bilo u okviru Peter Brotzmann Chicago Tenteta ili u drugim kombinacijma…) nastupaju bez pratnje, samo duvajući u razne instrumente sa piskom – to mora da je esencija savremenog fri džeza, zar ne?

 

Pa, da, da, naravno, osim što to, ako ste nežna duša, treba fizički izdržati.

 

Sonore svakako nije tek mačevanje penisima između tri narajcana alfa mužjaka, kako na momente može da zazvuči, niti je takmičenje u tome ko je glasniji ili brži, mada, da, ima i takvih trenutaka. Sonore je pre svega proslava zvuka, slobodnog od većine formalnih ograda, puštenog s lanca da ječi, urla, trese zemlju i prozore, pevajući iz sve snage u slavu muzike, života, političkih sloboda i ma koje druge stvari koju u glavi čuju trojica izvođača. Svirajući na podu sale u Reksu, bez ozvučenja, duvajući svoju pljuvačku kroz metalne i drvene cevi pravo u lice publici, Sonore su istovremeno izvanredno nepretenciozna grupa umetnika koja nam pruža samo krv, suze i znoj bez ikakvih trikova, efekata i veštačke kontekstualizacije – pravi WYSIWYG – ali i banda muzičkih siledžija koja vam u lice baca rukavicu i kaže da će oni dati sve da iscrpu sopstveni poslednji atom snage – imate li vi snage da to izdržite?

 

Sudeći po aplauzima i prepunoj sali – beogradska publika je ima. Od prvog sekunda nastupa, kada Brotzmann (a ko bi drugi do Patrijarh mogao da započne?) krene sa frenetičnim alt soliranjem, atmosfera u Reksu je pozitivno uzavrela. Osmesi na licima posle nastupa svedoče da pedeset i pet minuta muzike sve vreme dovedene do belog usijanja može da deluje terapeutski na ljudski organizam. Trojica muzičara svakako deluju kao da je za njih ovo vrlo ozbiljan rad – Brotzmann, čovek u osmoj deceniji života je toliko glasan, toliko intenzivan da naprosto ne možete da isprocesujete sav taj moćni vrisak koji stiže iz njegovo ugla, još manje da ga mentalno povežete sa slikom sedog gospodina koji deluje kao da sa svakim izdahom deo sebe uliva u instument, dok ne ostane ništa što bi taj instrument držalo. Brotzmann nije suptilni stilista, i nikada nije naučio da svira nežno – večeras nije to ni pokušavao, silazeći najniže do debelih, jakih bluz pasaža koji su se dobro uklapali uz ostatak muzike – ali je toliko moćan i posle četrdeset godina da to zaista nema veze.

Vandermark je u ovoj postavi neka vrsta dobrog momka (a ako je Brotzmann loš, Gustafssonu ostaje uloga zlog) – isprva on Brotzmanna prati na klarinetu, bacajući šurikene oko Patrijarhovih ekstremno mačevalačkih pokreta. Tokom koncerta, Vandermark će svirati i tenor i bariton saksofon, demonstrirajući najveći opseg tehnika i senzibiliteta od sve trojice, od kao žilet oštrih klarinetskih vrištanja pa do fanki tema na baritonu.

 

Gustafsson sa svoje strane izgleda kao zajebani desperado, sa svojom Fiend Club majicom, kaubojskim čizmama i izgrebanim bariton saksofonom (za razliku od uglancanog, sjajnog Vandermarkovog instrumenta). On jedini tokom nastupa ne menja saksofon i mada na početku izgleda kao da je njemu namenjena uloga basadžije u sastavu gde bi Brotzmann vodio a Vandermark pratio sa povremenim izletima u prvi plan, to nije način na koji Sonore funkcioniše.

 

Ovaj trio svesno izbegava podelu posla kakva je inače norma u duvačkim kvartetima (i, hm, trijima) gde zaista znamo ko svira temu, ko bas liniju a ko solo. Sonore demoliraju ovu postavku slobodno se krećući od jedne do druge uloge u sastavu a neretko bežeći od bilo kakve prepoznatljive forme pesme i prepuštajući se ekstazi zvuka i daha koji juri kroz metal i drvo da donese značenje namesto dogovorenih apstrakcija.

I  funkcioniše to. Naravno, u svakoj improvizovanoj muzici ima slepih ulica, višaka, neuspeha, pogotovo ako je bazirate na brzini i glasnoći i bilo bi vam oprošteno ako biste na momente rekli „pa ovde svira svako šta hoće!!!“ Ali tu biste svakako mašili onu glavnu poentu. Da, Vandermark i Brotzmann jedan drugog sigurno i ne čuju kad obojica soliraju u istom trenutku, stežući dijafragme i lomeći prste da nadglasaju i preteknu onog preko puta, da, Gustafsson svoje upade u „soliranje“ (i polivanje prvih redova sadržajem svojih pluća) izvodi celim telom i ono se svodi na seriju krikova eskalirajuće glasnoće, dok ne pomislite da vas oči varaju jer ste sigurni da pred sobom u stvari gledate mamuta koji umire u agoniji, ali baš je to muzika koja na kraju mrvi u komadiće sve uspostavljene norme kojoj se muzika, šatro mora priklanjati. Sonore su proslava zvuka, proslava, eh, života, trojica odraslih muškaraca koji prolaze ceo put od strukturirane svirke do totalne buke u okviru pet minuta, pronalazeći ponovo ono dete u sebi i nama koje svet gleda i sluša bez apstraktnih koncepata i fascinirano je lepotom nečega što je živo, glasno i neukrotivo. Kao bonus, Džoni tvrdi da je nastup bio posve različit od onog prethodne večeri u Novom Sadu, drugačije dinamike i bolji (mada je to možda i normalno kad imate pet puta više publike) pa nam je sad manje žao što još nismo ovladali veštinom istovremenog prebivanja na dva mesta.

Naravno, posle Sonorea je skoro nemoguće nastupati i originalni plan je bio da oni sviraju drugi ovo veče, ali je Brotzmann ovo glatko odbio obrazlažući odluku time da želi da vidi kraj utakmice. Bajern je na kraju izgubio i slutimo da Patrijarh nije imao mirne snove.

 

No, drugi rodonačelnici improvizovane muzike u Evropi su posle Sonorea imali zadatak da publiku temeljno protresenu prvim nastupom sad uvedu u svoju problematiku. Kako reče Paul Lovens u kratkom razgovoru posle nastupa u kome sam mu se zahvalio za miniintervju što nam ga je dao: posle Sonorea moraš da svoj nastup počneš drugačije.

 

Ali ko uopšte da se brine za sastav u kome Lovens svira sa Fredom Van Hoveom? Njih dvojica su praktično izmislili evropski free improv pre četiri i kusur decenije, otkinuli deo autonomne teritorije od nečega što je u početku bio fri džez sa jasno američkim uticajima, izmisli novi jezik i filozofiju (uz naravno druge muzičare poput Alexandera Von Schlippenbacha, Evana Parkera, AMM, Dereka Baileyja, Spontaneous Music Ensemble itd.). Quat je tek novo poglavlje u njihovoj saradnji, improv kvartert osnovan relativno nedavno u kome veterani bubnjar i pijanista priključuju još jednog iskusnog bubnjara u liku Martina Blumea ali i mladu (i videće se, sjajnu) vibrafonistkinju po imenu Els Vandeweyer.

 

Ono što Quat svira je kvintesencijalni, takoreći školski free improv. Čak bismo je, u svetlu novijih razvoja u ovoj muzici poslednjih deceniju i po mogli nazvati i malo staromodnom. Quat nisu redukcionisti, nisu skloni dinamičkoj ujednačenosti i kontemplaciji, kod njih nikada nema melodija niti repetitivnih formi. Ovo je improv kakav su svirali naši dedovi, muzika koja kreće ni iz čega prkosnim gestom stvaranja, muzika u kojoj muzičari sve vreme pomno slušaju jedni druge, reaguju, komuniciraju, uspostavljaju pravila i jezik dok konverzacija traje i, kada se ona završi, ponovo kreću od nule sa sledećom.

I to je sjajno ako ste novi u ovoj muzici jer možete da prisustvujte jednoj pokaznoj vežbi iz improva i da lično svedočite pretvaranju pojedinačnih gestova u kolektivnu kompoziciju, sledeći magiju intuicije i lične odgovornosti. Ali, a ne znam da li ovo mogu dovoljno da naglasim: sinoćni nastup Quat ne samo da nije bio tek pokazna vežba ili nekakva uzmi-novac-i-bježi tezgica ovejanih improvizatora, već punokrvna muzička bahanalija u kojoj smo uživali slušajući najuzbudljiviju svirku na svetu.

 

Quat nisu u sve-vreme-svom-snagom fazonu kao njihovi prethodnici, ali, Alahu hvala nisu ni nekakvi osluškivači jedan drugog koji bi nam dali više tišine nego sviranja. Fred Van Hove je čovek zastrašujuće kilometraže i autoritet sa kojim on vodi ovaj sastav (četvoro ravnopravnih muzičara) je za divljenje. Njegovo sviranje klavira je mekano, nenametljivo a opet autoritativno i sve vreme prisutno. Van Hove nije perkusionista na dirkama, njegovi su pokreti tečni, a muzika koju proizvodi suptilna, bilo da se razliva sa klavijature ili da izlazi iz utrobe klavira kada pijanista okida žice ručno. Van Hove sluša ostale ali niti pokušava da ih agresivno usmerava niti da sam juri za tuđim frazama – najviše deluje kao da ih sluša iz zadovoljstva što je u skladu i sa Lovensovom izjavom u intervjuu („četvoro muzičara koji se trude da zadovolje jedno drugo u jednakoj meri kao i publiku“).

 

U poređenju sa njim, Vandeweyerova je mlada, drčna, ambiciozna, željna da popuni muziku svojim zvucima. Njeno sviranje vibrafona je spektakl proširenih tehnika i stalnog pomeranja fokusa. Ona je čas agresivni soler koji ostatak sastava mora da pokuša da isprati, čas avetinjsko prisustvo u pozadini koje dodaje čevrtu dimenziju svirci kolektiva.

 

Bubnjari su naravno hiperdinamični, ali uvek spremni da ostave vazduha dovoljno da muzika živi. Lovens, koji pola koncerta svira žmureći, duboko uronjen u zvuk, sklon je povremenim agresivnim izletima u buku i diverziju, pokazujući ko je prvi do prvog među jednakima, ali nema ovde momenata u kojima bubnjarska brutalnost zasenjuje ostatak ekipe. On i Blume se razumeju baš kako treba, ne bacajući jedan drugom fraze koje treba ponoviti ali savršeno uklapajući senzibilitet i dinamiku. Kada Lovens krene da gazi po gasu, Blume se i sam ubrzava, kada Blume uđe u teksture i tembr, Lovens mu ostavlja prostora.

Quat su toliko impresivni jer je totalitet njihovog zvuka neupitan. Spori, tihi delovi sa zvonima, gongovima, okidanim žicama i dodirivanim pločicama vibrafona su zaokruženi, logični, prirodni i bis koga su svirali pokazuje da bi mogli čitave kompozicije da baziraju samo na ovoj tihoj dinamici. Ali, naravno, užurbanost koja se u muziku uvlači sa svakim otkucajem sata dovodi nas spontano do moćnih krešenda koja opet nemaju ni prisenak nekakvog gubljenja kontrole i adolescentskog pražnjenja. Quat naprosto sviraju uraganski groove, usisavajući svu energiju free jazza bez obaveze da kopiraju i njegove teme i harmonije. I onda drže publiku suspendovanu u neprekidnom orgazmu minutima dok joj na kraju ne daju priliku da predahne uz frenetični aplauz. Free improv kakvog bi svaki savestan lekar prepisao za lečenje depresije, pesimizma i impotencije.

Nakon što se fudbal završio a Brotzmann otišao u hotel da, nesumnjivo, tiho jeca, festival se preselio u za ovu priliku, na jednu noć otvoren Muzej savremene umetnosti na Novom Beogradu, gde su Vandermark, Gustafsson i Svetlana Maraš didžejisali. S obzirom da smo poslednji put na Ring Ring after party programu bili pre punih dvanaest godina (i šest dana), đuskajući uz dramenbejs na Kolosu, to nas je malo (i zastrašujuće) podsetilo koliko smo matori. Zaista pripadamo u muzej.

 

Prostor muzeja je dopadljiv na onaj način na koji su to prljava, nedovršena mesta na koja dolazi hip, urbani svet iz više srednje klase da troši avangardnu muziku ne plešući, a šank smešten dva nivoa niže. Makar je piće bilo pristojne cene.

 

Dosta slabo ozvučenje nije preterano pomoglo Matsu Gustafssonu koji je sat vremena vrteo singlice provlačeći sve od Crampsa i Rolanda Kirka pa do Lassea Marhauga. Sledila ga je Svetlana Maraš svojim moram da kažem izvrsnim elektronskim komadom Rekonstrukcija. Moj problem sa ovim izvođenjem je što Svetlanina granularna, sporoevoluirajuća elektronska tekstura što se poput leda hvata na bubnoj opni i kori mozga nije baš potpuno kompatibilna sa after party atmosferom i idejom da se zezamo, pijemo, šetamo i pričamo. Zato valjda nismo ni dočekali Vandermarkov set za koga nam je Džoni pred spavanje SMSom dojavio da je uključio i Curtisa Mayfielda. Bah!!!!!!!!!

A za malo sređenije i profesionalnije iskucane misli, izvolećete trknuti do Jazzina i pročitati Džonijev prikaz iste večeri!