Pročitani stripovi: The Names

Pročitao sam The Names, Vertigov miniserijal od sedam epizoda započet pretprošle godine a završen prošle. Kako ga je napisao Peter Milligan o kome sam ovde već naširoko pričao kao o čoveku koji ponovljeno razočarava u svim zamislivim alotropskim modifikacijama, nisam se žurio da ga čitam što i objašnjava kako je na red došao tek sada. Očekivano, The Names je daleko od sjajnog stripa i nosi sve nedostatke koje vezujem za recentni Milliganov rad, ali ja sam možda bio bolje raspoložen čitajući ga, a i tematski ovo je strip koji se bavi interesantnim motivima.

 

The Names počinje scenom u kojoj stereotipni psihopata/ plaćeni ubica sa karakterističnom temom (ovaj sebe naziva Hirurgom, nekad je zaista i bio lekar, i uživa u primeni svog medicinskog znanja da muči i ubija ljude na kreativne načine) prisiljava Wall Street finansijskog trejdera da napiše poslednju poruku svojoj ženi i onda skoči kroz prozor sa pedesetprvog sprata. „Ne brini, već smo promenili tvoj zdravstveni karton da bi imao istoriju depresivnih poremećaja“, kaže mu ovaj pre nego što skalpelom iseče staklo a nesrećni trgovac hartijama od vrednosti postane street pizza. Rezovi u pripovedanju nam dalje pokazuju mračnu organizaciju finansijskih mešetara koji drmaju svetskim tržištem novca, mladu ženu ubijenog iz prve scene – tamnoputu fitnes instruktorku Katju – koja je ubeđena da tu nešto miriše naopako i samoinicijativno kreće u istragu, i policajce koji su uhvaćeni u zaveru čiji su samo delić. Elementi visokotehnološkog trilera sa sociopolitičkim pretenzijama su tu i Milligan (i crtač Leandro Fernandez, naravno) nabijaju ozbiljan tempo na samom početku, gledajući da čitaoca uvuku u atmosferu visoke paranoje i brutalne akcije. Strip se odvija, ako smem tako da kažem, filmskom brzinom, sa hitrim smenama lokaliteta i brzim rezovima između različitih likova koji su deo jedne iste, komplikovane priče. Katja, u želji da razreši misteriju poslednje poruke koju je dobila od muža (snimljenu i dostavljenu bezbednim telefonom) mora da sarađuje sa muževljevim sinom iz prvog braka, visoko funkcionalnim autističnim tinejdžerom koji sa njom ima kompikovan odnos odbojnosti i privlačnosti. Philip svoju maćehu prezire jer mu je „ukrala“ oca (za koga se, uostalom, pretpostavlja on, i udala samo zbog para) ali i dosledno masturbira na njene fotografije već izvesno vreme. Njih dvoje sklapaju nestabilno savezništvo koristeći njenu dinamičnost i energiju i njegov, da li je iko sumnjao, visokorazvijeni kognitivni kapacitet, da isprate tragove koje je ostavio preminuli čovek iz njihovih života i raspetljaju niti zavere koja vodi u same vrhove svetskih finansijskih institucija…

 

Milligan se ne zadovoljava samo staromodnim trilerskim tropima koji su nam dali slične priče kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća. The Names se bavi opservacijama koje se tiču tržišnih manipulacija kao formom bogaćenja na račun običnih ljudi a od strane šačice amoralnih a sposobnih osoba, i koje traju već vekovima, ali autor nastoji da sve poveže sa savremenim strahovima i motivima kao što su High Frequency Trading ili mnogo puta ponavljana floskula da su uspešni brokeri i menadžeri na Wall Streetu listom psihopati a što objašnjava odsustvo etičkih kočnica i usredsređenost na dobitak.

 

Ovo je sve u redu i na mestu – iako je ta priča o psihopatama napumpana i najvećim delom opovrgnuta – i nema sumnje u to da je u post-Goldman-Sachs vremenima istraživanje etike – ali i same tehnologije – finansijskog biznisa materija svakako prikladna i za ozbiljne knjige i za trilersko štivo. Pogotovo je koncept high frequency tradinga zanimljiv sa filozofske strane utoliko što obesmišljava osnovnu funkciju tržišta finansija – investiranje u posao koji deluje kao da bi mogao biti uspešan – na ime profita koji se ostvaruje u ekstremno kratkom roku (roku koji se danas meri milisekundama). Da su HFT kompanije investirale i u tehnologiju koju bismo do pre par decenija smatrali naučnofantastičnom je samo još jedan razlog da budu predmet eskapističke fikcije, naravno, i Milligan i pravi taj korak u naučnofantastičnom smeru, uvodeći čitav podzaplet koji se tiče osvešćenja složenih algoritama za trgovanje finansijama i njihovu agendu koja je decidno anti-ljudska, ako već o njoj ne saznajemo mnogo drugih detalja.

 

Mnogo se tu motiva uvodi i Milligan ne pliva baš najveštije među njima, kao što mu je, bojim se, i običaj. Ovo jeste brzo i efikasno pričana priča i u njoj sam uživao više nego u The New Romancer o kome sam nedavno pisao, ali to je najviše na ime žanrovskog izbora. The Names je stereotipan triler u kome je od samog početka jasno da filozofske ili naučnofantastične/ spekulativne komponente priče neće biti istraživane sa mnogo ambicije ili do prevelike dubine, ali pruža određenu dozu zadovoljstva na ime svog brzog tempa, dosta akcije i umešno urađenih scena saspensa.

 

Opet, stereotipnost nije tipično (heh) nešto na šta se ukazuje kao na prednost nekog literarnog rada i, mada Milligana i Fernandeza žanrovska inercija dosta daleko može da odnese, fakat je i da strip pati od izrazito velike količine stereotipnih rešenja u pogledu dijaloga, karakterizacije, pa na kraju i vođenja narativa do završnice.

 

Likovi u stripu su dinamični, ali i veoma ravni pa ono što dobijaju na energiji gube na životnosti. Ovde je posebno problematična protagonistkinja koja mora svakih nekoliko strana da podseća čitaoca da je u potrazi za ubicom svog muža i da je to njen motiv u rasplitanju globalne zavere koja bi lako mogla da dovede do rastakanja civilizacije ako neko nešto ne uradi. Milligan ovim pokušava da humanizuje svoju Katju ali to ne ide tako lako – njeni dijalozi su uglavnom ravni i jedva funkcionalni, a motivacije za brojne (često sumanute) poteze koje pravi postoje samo u oku scenariste kome je potrebno da se određena stvar desi. Prema kraju stripa kako ulozi postaju sve viši, Katja deluje kao sve manje ubedljiv lik, ali sa njom je Milligan makar pokušao da se igra i da ide nasuprot uvreženim stereotipima. Isto se ne može reći za tretman autističnih osoba ili psihopata koji su ovde dobili tek najgrublje poteze dletom kako bi se uklopili u potrebe trilerske dinamike. Spretniji pisac bi verovatno umeo da se sa ovim poigra tako da stereotipe zameni simbolima i napravi neku sociopolitičku poentu (Dik, u Klanovima Alfinog meseca?), ali Milligan se i ovde zadovoljava pukim minimumom funkcionisanja narativa.

 

Otud sociopolitičke poente i ne bivaju napravljene pa se ne da reći šta je Milligan tačno želeo da kaže o aktuelnom finansijskom tržištu i njegovom uticaju na ljudske živote i čovečanstvo u globalu, a u finalu stripa se beskrajno malo saznaje i o možda najzanimljivijem spekulativnom elementu stripa – svesnim algoritmima koji iz sve snage pokušavaju da inficiraju ljude i pretvore ih u mašine od mesa koje obavljaju njihov prljavi posao.

 

Kao i u slučaju The New Romancer, rekao bih da je i ovde Milligan išao sve-i-kuhinjska-sudopera pristupom ubacujući u blender sve što mu se činilo da bi moglo da bude zanimljivo a onda nije imao pravu uredničku intervenciju da se stvari doteraju do nivoa interno logične i emotivno zadovoljavajuće celine. Opet, nije ovo najgori strip koji sam čitao ove godine, ali, ponavljam, to je najviše na ime dosta sigurnog praćenja trilerskih tropa a da se neko finije podešavanje trilerske strukture nije desilo.

 

Leandro Fernandez je meni drag crtač koji je sa Christosom Gageom radio skrajnuti a vrlo solidni Stormwatch: Post-Human Division za Wildstorm. Argentinac je radio i X-Factor za Marvel još devedesetih a u trilerskom žanru se okušao sarađujući sa Gregom Ruckom na Queen & Country. Drugi njegovi radovi uključuju Woodov vikinški strip Northlanders ali i rad na Punisher MAX. I vidi se ovde veteranska ruka na poslu – The Names je nacrtan tako da dosta podseća na Risov rad na 100 Bullets, kombinujući „stripovski“ stilizovani post-noir (sa mnogo krvi i iznutrica) sa blagim izletima u naučnofantastične mizanscene. Fernandez ubedljivo stilizuje ljude u skupim odelima kao apriorne negativce ove priče i ume da akcione scene učini jako dinamičnim, ali i momenti napetosti dok se samo priča telefonom mu idu od ruke. Milliganov scenario traži od njega brzo i konstantno menjanje scena i Fernandezovo pripovedanje je ovde besprekorno.

 

Opet, ovo je još jedan Vertigo strip koji podseća na neke od najboljih trenutaka ovog imprinta, ali ih ne doseže. Nisam razočaran, jer nisam bogznašta ni očekivao i ako čovek The Names uzme da čita samo sa željom da se zabavi brzim i prljavim trilerom koji se dotiče nekih savremenih a vanvremenskih tema, verujem da ni taj čovek neće biti PRETERANO razočaran. No, očekujemo, želimo, nadamo se boljem.

Pročitani stripovi: New Romancer

Pročitao sam šestodelni Vertigov miniserijal New Romancer sa kraja prošle i početka ove godine, koga je napisao Peter Milligan a nacrtao Brett Parson, a što je bila svojevrsna istraživačka misija sa ambicijom da utvrdi je li Vertigo i dalje brod koji plovi onako kako ga talasi bacaju, bez jasne vizije i kvalitetne uredničke ruke, kao i da li se Peter Milligan malo trgao iz kreativnog kriziranja koje sad već zabrinjavajuće dugo traje. Nažalost, odgovori su redom „da“ i „ehhhh, ne“.

 

Peter Milligan je scenarista koga čitam nekako po dužnosti semplujući praktično svaki njegov novi strip sve u nadi da će se ponovo pojaviti ona iskrica kreativne energije koja ga je učinila jednim od zanimljivih autora originalne britanske invazije na američki strip. Iako nije imao reputaciju i genij Moorea ili Morrisona, niti cinični engleski šmek Warrena Ellisa, Milligan je tokom devedesetih godina i početkom ovog veka radio solidne stvari i sa superherojima i izvan njih pišući pristojne stripove za Vertigo ili Wildstorm. Šta se desilo u međuvremenu, nisam siguran, no njegovi recentniji radovi poput Greek Street za Vertigo ili Red Lanterns i Stormwatch na DC-ju su se protezali od dosadnjikavog do nepodnošljivog.

 

U tom nekom kontekstu, New Romancer mi je delovao kao potencijalno dobra ideja za ributovanje Milliganove strip-karijere i izazov da izađe iz kolotečine. Romantična komedija sa elementima fantastičnog je žanr dovoljno udaljen od superherojštine ili mračnih krimi stripova (sa, jelte, elementima fantastičnog) da bi se videlo kako je ovde moglo da se očekuje susretanje sa nekom drugom stranom Petera Milligana, razigranijom, koketnom, možda pomalo i seksi. I New Romancer sve to i pokušava da bude, zaista ali, čak i izvodeći potrebnu korekciju za meru moje sopstvene starosti, konzervativizma i generalne old-man-yells-at-cloud persone koja se uselila u moje telo, New Romancer je slab strip koji iritira na više načina.


Nije sporno to da Milligan ima ideje, u tom smislu njega kreativni žar nije napustio i New Romancer je strip interesantnih koncepata. Problem je u odsustvu te neke dublje kreativne snage – koja razdvaja sanjara od profesionalnog kreatora – da se od pregršti ideja napravi koherentan narativ a u ime čega bi nešto moralo i da se izbaci, nešto da se stavi na stranu, kako bi pripovest mogla da deluje konzistentno i uverljivo. New Romanceru ovo jako nedostaje i mada se, naravno, u nekakvim avangardnim kontekstima može zamisliti da hvalim strip koji nema isprativ narativ ali osvaja svojim idejama i jakim glasom, ovde nema govora o tome. Milligan nije nikakav avangardista već prekaljeni žanrovac koji se čvrsto drži pravila zanata na nekom površnom nivou i nudi priču koja nominalno ima zaplet(e), preokret(e) i rasplet(e) ali se ne drži zanata dovoljno disciplinovano da bismo imali stvarno povezane zaplete, preokrete i rasplete ili da bismo imali likove za koje nas je uopšte briga šta će im se desiti. Neprijatna situacija.

 

Naravno, tu dolazi i to pitanje uredničke odgovornosti – Shelly Bond koja je nasledila Karen Berger na čelu Vertigo imprinta nije neki urednik koji mi uliva mnogo poverenja iako ju je Bergerova lično zaposlila po osnivanju Vertiga i iako je tokom tih par decenija radila na mnogim prestižnim stripovima (uključujući Morrisonov Invisibles), pa tako i imam utisak da je ona sa Milliganom na ovom stripu radila tek toliko da se može reći da njegova priča tehnički ispunjava kriterijume za objavljivost ali da se tu malo ko bavio tim nekim, eh, umetničkim elementima…

 

Kako god, ovaj strip započinje interesantnom idejom, prateći programerku – mladu, socijalno neintegrisanu, sa posebno izraženim neiskustvom na polju romanse – kako radeći za dejting-sajt-pred-zatvaranjem pokušava da napiše ultimativni algoritam koji će spajati stidljive i neiskusne a ljubavi gladne građane Amerike uz garanciju visokog procenta uspešnih dugoročnih veza koje bi proizašle iz ovih spajanja. U okviru tog posla, ona koristi posebne skripte koje analiziraju ličnosti i obrasce ponašanja velikih istorijskih ljubavnika i romantika i pokušava da sintetiše njihove najbolje strane u digitalne persone koje bi bile nekakvi sažeci Don Žuana, kazanove ili Lorda Bajrona.

 

Da mi je neko došao sa ovakvim elevator pitchem rekao bih mu da je to odlična ideja. Da su, zapravo obe ideje odlične i da bi trebalo da se odluči za jednu od njih ili pronađe uverljiv način da se te dve ideje povežu u jednu. Problem je što Shelly Bond izgleda nije imala ovaj urednički refleks i već negde od pete strane New Romancer postaje nekoherentan narativ u kome se koriste motivi za koje nas strip uverava da su međusobno povezani ali koji zapravo nemaju veze jedni sa drugima i veoma se neudobno smeštaju u priču koja treba da ih prirodno nosi.

 

Milligan se, nažalost, ne zaustavlja tu, pa se uvodi još motiva – napredna tehnologija koja kreira žive ljude praktično ni iz čega (a koju lokalna zla korporacija zapravo ne koristi ni za šta), frankenštajnovski udar munje koji te „goleme od mesa“ ne samo animira već i naseljava ličnostima velikih istorijskih ljubavnika koje je glavna junakinja sintetisala, pojavljivanje Lorda Bajrona na planeti Zemlji u 2016. godini i njegov susret sa američkom kulturom i američkom kulturom dejtinga u toj istoj godini, pa pojavljivanje Kazanove koji je iz nekog razloga psihopata i serijski mučitelj i ubica, pa pojavljivanje Mate Hari koja oca protagonistkinje, inače ludog naučnika koji je eksperimentisao na sopstvenom detetu da bi od nje napravio što savršeniju odraslu osobu, koristi da bi ucenila protagonistkinju kako bi dobila Bajronovo telo u koje treba da se useli duh njenog preminulog ali neprežaljenog ljubavnika, pa lajv strim spid dejting događaja koji treba da spasi firmu u kojoj protagonistkinja radi a u kome Bajron treba da odabere pobednicu…

 

Ako gornji pasus deluje kao haotična salata koju je neko pripremio prevrćući ceo frižider na patos i valjajući se po razbacanom povrću, voću i otvorenim konzervama mačije hrane, to je zato što i sam strip deluje kao da ga je Milligan lemilicom, gutaperkom i žvakaćom gumom sklopio od gomile ideja koje je zapisivao po papirićima poslednjih nekoliko godina, ne obazirući se mnogo da li te ideje jedna uz drugu idu i može li oko njih da sklopi priču koja ima logiku i ritam.

 

Naravno, priča nema ni jedno ni drugo ali bilo bi i nepošteno reči da nema baš nikakvih zanimljivih scena, momenata i epizodica. Sama zamisao kontrastiranja Bajronovog samoljubivog romantičarskog karaktera sa savremenom Amerikom u kojoj je romansa u velikoj meri predmet biznis-planova i razvoja tehnologija je izvor nekoliko interesantnih incidenata i humorističkih scena gde je čak i meni legitimno zaigrao brk, ali ovo su retka ostrva zabavljanja u moru ozbiljne dosade koja me je obuzela čitajući ovu kratku priču i kroz koju sam se do kraja probijao samo vođen osećajem dužnosti.

 

New Romancer naprosto nema dovoljno vezivnog tkiva da spoji sve svoje motive u ikako logičnu celinu. Kazanova i njegova banda nasilnika (da ne pominjem Kazanovin mumificirani penis koji se koristi kao oružje u ovom stripu) su kao ispali iz Deadpoola, sa jakim farsičnim tonovima, ali njihovo prisustvo u narativu je potpuni višak. Zla korporacija sa svojom zlom direktorkom je puki mekgafin koji treba da kreira središnji dramski konflikt oko koga se gradi akciono i emotivno meso stripa, ali ovo sve deluje toliko veštački i mehanički sklopljeno, sa proizvoljnim tempom pripovedanja koji ubija ikakav osećaj dramske tenzije, da strip tu strašno posrće i pada, traćeći usput motiv (da ne pominjem karakter) Ade Lovelace, Bajronove ćerke i prve kompjuterske programerke u istoriji čovečanstva.

 

Zapravo svi konflikti u stripu su nategnuti i čitaocu ultimativno nevažni (bar ovom brkatom čitaocu koji sad kuca prikaz, jelte) jer ih ima previše, nemaju uverljive korene i jasne ishode a to je ono gde bi iskustvo jednog Petera Milligana i jedne Shelly Bond trebalo da je izašlo na videlo i odradilo svoje. Gore od toga, likovi u stripu svi imaju plitke, poput žvakaće gume rastegljive karakterizacije zbog koje nam je nemoguće da ih prepoznamo kao ličnosti sa kojima bi trebalo da se srodimo i proživljavamo ovu dramu (tj. komedijicu) onako kako Alah zapoveda. Glavna junakinja treba da bude predstavnik nove generacije, tehnološki napredna ali socijalno stidljiva, neko ko feminizam internalizuje na najprirodniji način ali istovremeno veruje u romantiku ali Milligan je piše ravno, neubedljivo, beskrvno, sa izjavama koje ne deluju čak ni kao parole već samo reciklaža trenutnih internet trendova. Bajron je, rekoh, za nijansu bolji u smislu da ima par uspelih komičnih momenata, ali jalova je to uteha jer je veliki pesnik i avanturista – da ne pominjem ljubavnik – u ovom stripu sveden na farsične izjave na pseudoromantičarskom engleskom jeziku i iz njega ni za trenutak ne prozire stvarna ličnost – dakle ono što je protagonistkinja od početka i nastojala da stvori. Da je to zapravo zamišljeno kao poenta stripa možda bi sve bilo bolje, ali… ali nije. Nisam siguran da New Romancer i ima poentu jer je fakat da bi on možda i ponajbolje funkcionisao kao stopostotna farsa u kojoj bi svi nabrojani motivi bili tek setap za seriju gegova (a nije da toga nema onoliko – sa sve skatološkim humorom) pa nek ide život. Ali vidan je Milliganov napor da se kreira i nekakav karakterni luk za glavnu junakinju, neka promena kroz koju će ona proći, napor da se strip pozabavi romansom i romantikom, tim prokazanim rečima za koje u današnjem društvu jedva da ima mesta.

 

I tu autor promašuje metu na najstrašniji način jer ništa, baš ništa ovde ne sugeriše da je iko u kreativnom timu ikada prošao pored neke romantične scene a kamoli je proživeo.

 

Slabo.

 

Da ne bude baš sve očajno, hitam da dodam da je crtež ipak veoma dobar. Brett Parson je crtač aktuelnog  Tank Girl i u tome je odličan i njegov crtanofilmovski, vedri stil je najbolja stvar u vezi ovog stripa. Sve što treba, Parson isporučuje: jaku, kad je potrebno hiperboličnu izražajnost likova, ali i suptilne ekspresije pažljivo odmerenim izrazima lica, puno dinamike ali tako da se pripovedačka koherentnost ne žrtvuje volumenu, jake linije, jake boje. New Romancer je strip koji veoma lepo izgleda a Parsonov crtež i kolor (koga je provajdovao Brian Miller) su nekoliko klasa iznad scenarija i dijaloga. Naravno, zanimljivo je i da je ovo izgled stripa koji bi delovao prilično neobično na Vertigu u vreme Karen Berger, što se uklapa u taj neki narativ o pomanjkanju jasnije uredničke vizije u aktuelnoj eri ovog imprinta, no ne mogu da se na to žalim kada je ovo ovako lepo nacrtano.


Opet, Vertigo i ovim stripom potvrđuje da nije više jasno koji je identitet ovog imprinta i kuda treba da ide dalje sad kada su Image ili IDW, Oni Press ili Dark Horse preoteli najveći deo teritorije gde je DC-jev imprint dugo bio neprikosnoven. I sama Shelly Bond je dobila otkaz pre četiri meseca u restruktuiranju Vertiga koje, nadam se, neće biti uvod za gašenje i sahranu. Istina je da Vertigu dugo ne objavljuje stripove koje smatram esencijalnim ali još uvek je to brend koji bi trebalo da ima dovoljno prepoznatljivosti za nekakav kambek…