Avatar između politike i SF-a

Kao najkomercijalniji film svih vremena, Avatar je zanimljiv za sociopolitičku koliko i za estetsku analizu. Činjenica da je najgledaniji film u svetu na prelazu 2009. u 2010. godinu

a) naučnofantastičnog žanra i

b) politički prilično napadno liberalan

ne bi trebalo preterano da nas iznenađuje. U poslednjih trideset godina naučnofantastični filmovi su redovno bili u vrhu globalnih lista gledanosti, od Lucasovih i Spielbergovih tvorevina do, dakako radova samog Jamesa Camerona, a liberalna ideologija se po definiciji vezuje za holivudsku filozofiju pravljenja filmova.

Ovo prvo će mnogi dovoditi u pitanje ukazivanjem na to da između „prave“ naučne fantastike i sapunske opere ili samo fantazije (ili čak alegorije) umotane u pseudonaučno ruho ima razlike. Ovo drugo će doći pod paljbu onih koji razložno mogu da ukažu kako trend pravljenja desničarskih filmova može da se poveže sa periodima vladavine republikanaca u SAD (najpoznatija… er studija ovog tipa je svakako nadaleko čuveni vodič za akcione filmove osamdesetih godina na ovom sajtu).

Sve je to podložno raspravi svakako, ali za potrebe našeg razmatranja Avatara zanimljivije je da se zadržimo na tome kako Avatar sam (a kroz filter njegovog autora, Jamesa Camerona) doživljava naučnu fantastiku i liberalnu politiku.

(Uzgred, umesto slika iz filma, kojih vam je sigurno preko glave, evo nekoliko fotografija Roxy Panther.)

U prvom redu, značajno je podsetiti se nekih zgodnih uzrečica koje se unaokolo bacaju pri pominjanju naučne fantastike. Često (i dugo) povezivanu sa futurizmom, naučnu fantastiku je neki veseljak oštroumno definisao kao ljudsku delatnost koja ne stremi tome da predvidi budućnost već da je spreči. Duhovito? Možda. Cinično? Moguće, ali ovo jeste u neku ruku razložno objašnjenje opisa posla naučne fantastike koja zbilja, u svom umetnički validnom obliku zapravo sebi ne uzima u zadatak ekstrapolaciju sadašnjosti da bi saznala budućnost, već, kao i svaka umetnost, da bi bolje razumela sadašnjost.

Stanislaw Lem, moguće najveći pisac naučne fantastike ikad je ovu ideju i na estetskom nivou provukao u svome romanu Solaris (da bi je kasnije moguće najveći filmski režiser ikad, Andrej Tarkovski odveo korak dalje u svojoj ekranizaciji romana) prikazujući inteligentni, ali neshvatljivi okean na dalekoj planeti kao refleksiju samih nas i, ironično, meru naše neshvatljivosti.

Stanislaw Lem je bio čudovišni vizionar, a James Cameron je najuspešniji holivudski režiser, čovek koji (u ovoj ekonomiji!!!) pravi više od decenije pauze između dva filma i postiže da to budu dva sukcesivno najuspešnija filma svih vremena, sve to bez agenta ili bar jake producentske zaleđine. O Cameronu će, verujem tek biti napisane neke šokantne knjige.

No, u Avataru, naučna fantastika dobija jedan interesantan preokret. Cameron je u ovom filmu, sasvim očigledno, u fokus stavio proizvođenje jedne autentične i ubedljive vanzemaljske civilizacije, kulture i ekosistema, spojenih u jedan metasistem. Njegovo spajanje noosfere i biosfere svakako nije bez presedana u istoriji naučne fantastike, naprotiv, čak i u domenu (animiranog) filma, ne moram da naprežem mozak dalje od Sakaguchijevog Final Fantasy: Spirits Within koji je Gaia koncept poetizovao na način već poznat igračima FF serijala. I slavno propao, dodao bih. No Cameron ne samo što nije propao, naprotiv, već popularni mediji već nedeljama izveštavaju o fenomenu post-avatarske depresije koja hvata gledaoce opčinjene svetom po imenu Pandora i njenim anti-dijalektičkim konceptom rajskog vrta.

Pandora je dakle, ideal, ideja nevinosti kakvu povezujemo samo sa blagoslovom rane mladosti (to jest infantilnosti, bez negativne konotacije), bilo jedinke, bilo čovečanstva. U umetničkom smislu, one su ionako isto. Pandora je obećanje rajskog vrta savršenog ekonomskog balansa u kome dijalektički procesi nemaju potrebe da nastanu jer se ravnoteža potrebe i resursa održava sama od sebe. Pandora je, dakle, ekološki i ekonomski perpetuum mobile, raj u koji zmija, naravno, mora da dođe sa nekog drugog mesta.

Ta zmija su, ovde, zemaljski kolonizatori i njihova glad za resursima. Cameron nam kroz usta glavnog junaka objašnjava koji je greh Zemljana („ubili su svoje zelenilo“) i izjednačava kapitalizam sa zlom. Zemljani, da bi preživeli moraju da se šire i konzumiraju neobnovljive resurse. Na’avi, da bi preživeli moraju samo da žive i poštuju život, jer imaju savršen odnos između konzumacije i obnove resursa.

No, ovo zlo kapitalizma, koje uredno sledi liberalnu formulu percepcije (uostalom, meni blisku) je iznenađujuće uzgredno prikazano u filmu koji je shvaćen kao jak naučnofantastični (makar u međama spejs opere) i jak politički iskaz.

Hoće se reći: dok je Pandora prikazana u mnogo raskošnih detalja, kao otelotvorenje „drugosti“ na biološkom, ekonomskom, socijalnom, religioznom i političkom planu, zemaljski kolonizatori su tek ovlaš sažet prikaz realnosti na Zemlji u trenutku gledanja filma. U godini 2154., u kojoj se događa film, Zemljani koje vidimo su identični Zemljanima koji pored nas sede u bioskopu.

U ovom smislu, zanimljivo je kako Cameron implicira da, dok je Pandora mesto izuzeto od socijalne evolucije svojim blagoslovom savršenog ekonomskog i ekološkog balansa, Zemlja je takođe mesto izuzeto od socijalne evolucije, pretpostavljam na osnovu čiste volje za zlo (ne samo volje za moć) koju on pripisuje kapitalizmu.

Prostije rečeno: Zemljani koje vidimo na Pandori predstavljaju društvo koje je razvilo tehnologiju putovanja brzinama bliskim svetlosnoj (NAFAL, što bi rekla gazdarica LeGuin) koje im omogućuje ne samo kolonizaciju nego komercijalnu eksploataciju svetova izvan Sunčevog sistema, te genetski inženjering koji im dopušta proizvodnju tela izraslog iz ljudskih i na’avijevskih gena, te projektovanje ljudske svesti u ovo telo, ali isti ti Zemljani koriste balističko naoružanje sa hemijskom propulzijom, imaju identične estetske kriterijume našim (tetovaže, odeća), a rodna ravnopravnost im je na istom nivou kao i nama (jedina žena na visokom položaju je civilna naučnica, dok u korporacijskom i vojnom sektoru kolo vode muškarci).

Ovde ne ulazim u očigledno besmislenu vojnu taktiku i filozofiju (mechovi imaju smisla samo kao metafora) ili u očigledno farsičnu postavku zemaljske ekonomije – na kraju krajeva mineral zbog koga Zemljani eksploatišu miroljubive Na’avije zove se „nenabavljijum“, no, interesantno je primetiti kako, za potrebe pojednostavljenja ideološke komponente filma, Cameron maltene izvrće naopačke ideju o ekstrapolaciji sadašnjosti u budućnost.

Njegovi Na’avi, kao „drugi“ nisu refleksija sadašnjeg zemaljskog društva, već njegova (mitološka) prošlost koju obezboženi i de-eticizovani savremeni čovek izdaje svojom ideologijom uvećanja proizvodnje i širenja potrošnje, a Zemljani u filmu su isti Zemljani koji film posmatraju – dakle Zemljani koji nisu prevazišli čak ni podelu na nacije (uobičajeno za futurističke ekstrapolacije). U ovom smislu, Avatar nije samo generalna kritika ljudskog društva ili zapadnjačkog liberalnog kapitalizma, već prevashodno, kako su to mnogi pre mene primetili, kritika Amerike i njenih temeljnih ideja.

Sa naučnofantastične strane, ovde u filmu postoji gotovo nepodnošljiva tenzija: dok je Pandora gotovo sva u domenu označitelja, Zemlja, to jest njeni predstavnici na Pandori je gotovo potpuno u domenu označenog. Pandora socijalno ne evoluira jer nema potrebu za dijalektikom – savršena je, na njoj život i smrt održavaju jedno drugo, dok Zemlja socijalno ne evoluira jer je osuđena na dijalektičku/ termodinamičku smrt, to jest sasvim je na strani zla, smrti koja proizvodi smrt.

U drugim spejs operama, određena stilizacija pomaže da se metafore jasnije prikažu. Možda i pojednostavljenije, ali svakako, ideje o svetskoj naciji, kao i smešne uniforme posada svemirskih brodova i njihovo energetsko oružje imaju ulogu. One prikazuju dijalektiku kao progresivni proces – ne u ideološkom smislu, već u smislu kretanja u neku stranu, razvoja koji čini da je sutra drugačije nego što je bilo danas. U Avataru dijalektika je statična i služi samo da sugeriše (toplotnu) smrt u momentu kada se svi raspoloživi resursi konvertuju u toplotu, najnižu formu energije. Dijalektika u Avataru nije progresivna, ona se kreće u krugu koji prelazi u nizvrtnu spiralu.

Ovo je interesantno pojednostavljenje ako hoćete da pričate o političkom sadržaju Avatara. Druga naučnofantastična dela iz istorije žanra su na kompleksnije načine tretirala motiv eksploatacije ekološke civilizacije od strane tehnološke civilizacije. „Džem“ Fredericka Pohla i, svakako, „Svet se kaže šuma“ Ursule K LeGuin su primeri znatno bogatije ekstrapolacije i obrade datih motiva i njihova politička potentnost je, bez obzira što su napisana pre nekoliko decenija, na višem nivou od Avatarove. I jedan i drugi roman su bliski Cameronovoj ideji susreta „zrele“ tehnološke civilizacije sa „infantilnom“ ekološkom i izvlačenja ekonomske i duhovne (i religiozne?) pouke iz ovog susreta, dakle oba se drže liberalne matrice i ne zalaze u zaista teške antropološke i epistemološke dileme poput Lemovih romana („Nepobedivi“, „Fijasko“, „Solaris“, „Glas Gospodara“). U tom smislu, ovo su političke knjige (dok su Lemove prevashodno filozofske) i iako je jednu napisala ubeđena levičarka a drugu centrista sa blagim desnim naklonom (ali i mnogo levičarstva u svojoj prozi), za obe je zajedničko kompleksnije prikazivanje problematike eksploatacije jedne kulture od strane druge kada među njima postoji ogroman tehnološki ali i ogroman filozofski jaz.

Ono u čemu Avatar najviše kaska za ovim prethodnicima je jedna vrsta odustajanja od analitičke kritike društva, nešto što se ni LeGuinovoj ni Pohlu nije moglo zameriti.

Naime, iako su Avatar mnogi požurili da proglase osudom (ili makar kritikom) američkog posthladnoratovskog ekspanzionizma (pre svega iračke i avganistanske vojne okupacije), reklo bi se da su oni koji su ga proglasili skupljim rimejkom Diznijevog Pokahontas bliži meti. Avatar je po svojim motivima, simbolici i duhovnim poentama koje nastoji da napravi pre svega osuda kolonizacije američkog kontinenta i genocida nad domorocima koji ju je pratio.

Ovo ga čini u neku ruku arhaičnim po tematici (bez obzira na futuristički mizanscen), mada to nije greh samo po sebi, i možda neambicioznim po poentama koje pokušava da napravi, ali osnovni utisak koji se stiče gledanjem filma je da se Cameron naprosto čak ni u uzletu najplemenitije liberalne osude amoralnosti teritorijalno-tehnološke ekspanzije ne usuđuje da raspravu prenese u stvarni svet.

Prva i najočiglednija stvar je svakako odustajanje da se među Zemljanima makar stvori privid etičke svesti na nivou društvene zajednice. Etičke reakcije na tretman Pandorinog ekosistema i društva su decidirano pojedinačne i locirane u ljudima koji i sami ne pripadaju „mejnstrim“ zajednici – žene, gikovi, naučnici, osobe sa invaliditetom, sve tradicionalne marginalizovane grupe sklone liberalnim političkim opcijama. Iako korporacijski egzekjutiv u jednom trenutku u filmu pravi referencu na javno mnenje na Zemlji, ne postoji apsolutno ni najmanji napor da se genocid koji se vrši nad stanovništvom Pandore prikrije ili racionalizuje. Ovo film sasvim bez ostatka smešta u istoriju a ne u današnje (još uvek neistoricizovano) vreme. Opaska glavnog junaka da je rat na Pandori ishod lukave propagandno-obaveštajne mašinerije zemaljskog (tj. američkog) vojnog aparata, koji prvo od ne-neprijatelja stvori neprijatelja a zatim pravda reakciju time što neprijatelj preti prijatelju, je jedna vrsta readymade reference na aktuelni politički trenutak i u stvarnosti se ne uklapa u ono što vidimo da se događa u filmu. Niti su Na’vi ikakva pretnja Zemaljskim kolonizatorima (sem diskurzivno), niti postoji vidljiv napor da se među njima izazove politički raskol. Cameron politiku „divid et impera“ koja je bila jednako ključna za kolonizaciju Amerike kao i za američki intervencionizam na istoku u poslednjih nekoliko godina sasvim ignoriše. On to čini u ime očuvanja savršenosti na’avijevskog društva koje je postulirao kao nešto izvan dijalektike i time ozbiljno ugrožava političku poentu koju želi da napravi.

No, ono što je najviše ugrožava je svakako rečenica kojom glavni junak objašnjava zašto asimilacija Na’avija u kulturu Zemljana ne može da se dogodi: „Oni ne žele ništa od nas; mi nemamo ništa što je njima potrebno“.

Ova vrsta ideološke (ako ekonomiju posmatramo kao ideologiju što ona, uvođenjem pojma političke ekonomije ionako ne može da izbegne) granice koju Cameron odbija da pređe je pomalo zastrašujuća. Gledajući Avatara shvatio sam da su dva među najgledanijim američkim filmovima u proteklih godinu dana zapravo vrlo slična po svom zahtevu da se bave političkom tematikom, samo da bi utekli u čist „wish fulfilment“ kada se pomoli potreba za raspravljanjem (opet da dijalektika!!) političke dileme. Tarantinov Inglourious Basterds je na nekom nivou jednako naučna fantastika kao i Avatar. Pripadajući žanru alternativne istorije (a ne futurističke spejs opere), Inglourious Basterds političko razrešenje problema tenzije između starozavetnih Jevreja, dekadentnih nacista i dobronamernih futurističkih Amerikanaca pronalazi u falsifikovanju istorije tako da se Drugi svetski rat završava ne zastrašujućim otkrivanjem razmera zločina koji je počinjen, nego katarzičnom instant-kaznom tog zločina od strane same žrtve. Inglourious Basterds se dakle završava identično kao Tarantinov prethodni film –  Death Proof, prenaglašenim, ideologizovanim „empowerment“ fantaziranjem koje je samo sebi svrha i nema težinu u zbiljskoj političkoj raspravi o odnosima moći.

Na identičan način, Cameron pokazuje kako niskotehnološka, ekološki svesna, tradiciji odana kultura (Na’vi, na kraju krajeva doslovno mogu da stupe u diskurzivni kontakt sa preminulim precima i životinjama, što je bukvalizacija koncepta predaka kao aktivnih učesnika društvenog života i životinjama kao animusima u još uvek postojećim domorodačkim kulturama naše Zemlje) može da porazi visokotehnološku kulturu koja fetišizuje ne reciklažu nego proizvodnju i koja ne poštuje prošlost, pa time i nema budućnost. No, Cameron ovo radi poturajući nam najmanje jedan dosta problematičan falsifikat.

U prvom redu, sama ideja da ekspanzija Zemljana dolazi u trenutku ekonomskog opadanja (manjak resursa na Zemlji, ratovi, ekološka katastrofa) je istorijski nedosledna (naprotiv, kolonizacija Amerike je došla baš u eri ekonomskog rasta) i u najmanju ruku relativizuje „zlo“  koje Zemlja predstavlja (na kraju krajeva, da li su zemaljska deca kriva za grehe svojih očeva? Zaslužuju li barem ona šansu?), no ključni problem je upravo u ideji ekonomske samodovoljnosti Pandore, njene rajske savršenosti, u nepotrebnosti inputa sa strane, u ekonomsko/ ekološkom perpetuum mobileu. Sa filozofske strane, ovo je klizava teritorija new agea koju nikada ionako niko nije shvatao za ozbiljno. U istorijskom i političkom smislu, pak, ovo je apsolutno neprimenjiv argument u raspravi jer pretpostavlja toliko radikalno drugog „drugog“ kakav naprosto nikada nije postojao.

Drugim rečima, Amerika nije uspešno kolonizovana zato što je Indijanaca bilo manje ili zato što su bili slabije opremljeni, već zato što su Indijanci želeli stvari koje su Evropljani imali. Zato što su voljno stupili u proces razmene dobara i sebe doveli u ekonomsku zavisnost od civilizacije koja bolje i efikasnije proizvodi vrednost što je sada zajednički dele.

Ovde svakako treba staviti na stranu problem Cortesa i uništenja actečke civilizacije jer su istorijski zapisi protivrečni, jer je ovde igrala jaka religiozna komponenta i jer su, možda ključno, Acteci imali drugačije shvatanje ekonomije od Evropljana, ali i od severnoameričkih domorodaca. Severna Amerika je ono na šta i Avatar smera svojom velikom metaforom, ali on sasvim propušta da progovori o tome koliko su severnoamerički Indijanci rado ulazili u trgovinu da bi dobili viski, puške, ćebad i druge stvari. (I, uostalom, ako želite da proširite fokus, kolonizacija Afrike je protekla uz trgovinu robljem koja je prvo išla od strane Afrikanaca ka Evropljanima/ Amerikancima, dakle, prvo su Afrikanci porobljavali Afrikance. Slično raslojavanje domorodačkih kultura se može primetiti i u kolonizaciji jugoistočne Azije.)

Baš na ovom mestu, Cameron napušta političku diskusiju i ulazi u vode istorijske revizije za potrebe emotivno zadovoljavajućeg finala u kome se asketska vrlina i vera u večito recikliranje – i istovremeno u nepotrebnost, čak suštinsku zloćudnost (socijalne) evolucije stavljaju ispred pravljenja potentne političke poente. Kao što Zemljanima ne dopušta da kao društvo imaju etičku svest, on i Na’avijima ne dopušta, čak ni na nivou pojedinca da imaju i prisenak sumnje u etičku, ekonomsku i ekološku ispravnost Pandorinog večitog kruga recikliranja. Na’vi su, dakle, društvo lišeno sumnje, žudnje ili ambicije, nešto što u stvarnom svetu ili nikada nije postojalo ili, ako jeste, ovo je bila faza dekadencije, pred nestanak, društvo koje je u svojoj neporočnosti savršeno na nivou samog DNK (što dakako simbolizuje etičnost ljudi koji „voze“ Avatare). Naravno, da smo ikada u istoriji civilizacije imali takvo društvo, politika nam ne bi ni bila potrebna. Cameron, avaj, dakle, svoju političku raspravu završava tvrdnjom da je za političku pobedu potrebno ne svesno istupanje iz sistema političke ekonomije tržišta koje bi podrazumevalo nekakvu žrtvu, nekakvo odricanje, dakle i dalje nekakvu razmenu – što bi bio više nego legitiman zaključak – već apriorno odsustvo potrebe za razmenom. Ovim Avatar odlazi predaleko u domen bajki da bi se iz njega izvukla korisna politička pouka. I nisam siguran da su specijalni efekti dovoljni da to nadomeste.

Mali korak za Mehmeta, ali veliki korak za Srbiju

Da mi je neko rekao da je u Srbiji moguće tužiti nekoga ko ti duguje pare – a taj neko je jedna od najmoćnijih medijskih kuća na Balkanu – i dobiti spor i novac u okviru šest nedelja, rekao bih mu da nemam vremena za zajebanciju i poslao bih ga da gnjavi nekog naivnijeg. A ipak, gle čuda, to se upravo dogodilo. Nas desetak bivših honorarnih saradnika Hupera smo glatko i bez napora ostvarili svoja prava i dobili uredno sav novac zahvaljujući potpuno neverovatno efikasnom radu advokatske kancelarije koju smo angažovali.
 
Da se razumemo, nije stvar u novcu i da sam morao sam da smišljam gde da nađem advokata i da sastavljam tužbu, ne bih se ni cimao oko ovoga (na šta Politika generalno i računa). Ali ovako, znati da je moćni levijatan bačen na kolena pred snagom legalnog sistema koji malom čoveku omogućava da ostvari svoja zagarantovana prava, znati da jednom, negde, za promenu sve funkcioniše kao u knjigama – e, pa to je sevap. U to ime, evo jednog teksta iz poslednjeg broja Hupera koga sam napisao na temu na koju mi samom nikada ne bi palo da pišem tekst. Mislim, ja ne znam ni šta sam ja obukao juče ujutro kada sam izlazio iz kuće, a kamoli šta iko drugi nosi…
 
 

Odelo ne čini čoveka… sem ako nije muzičar!!!

 
Šta je to što razdvaja nas, obične ljude u publici od pop-zvezda na nedostižnoj bini? Prostodušni bi rekli da je u pitanju muzički talenat, kompozitorsko nadahnuće, izvođačka harizma, stotine sati provedenih u vežbanju, hiljade kilometara pređenih u neljudskim transportnim uslovima samo da bi se zasviralo pred nama… Ali mi bismo radije da verujemo da je stvar samo u tome što su pop-zvezde sklonije ekscentričnom oblačenju. I za nama bi klinke trčale po ulici, a novinari se otimali za našu izjavu na temu globalnog zagrevanja i bele kuge u Srbiji, samo kada bismo kosu ofarbali u zeleno, lice okitili sa dvadesetak metalnih ukrasa a umesto trenerke i majice na tregere obukli nešto skupo i ekstravagantno!
 
Tokom poluvekovne istorije savremene pop-muzike, muzičari su šokirali i uzbuđivali publiku svojom muzikom i tekstovima, provokativnim scenskim ponašanjem i neodmerenim izjavama, ali nema sumnje da je njihov izgled veoma često bio ono što je najviše upadalo u oči, kako onima što su njihove postere kao ikone držali na zidu iznad kreveta, tako i onima koji su ih prepoznali kao đavolji soj poslat među narod da kvari omladinu i slabi borbenu gotovost nacije. Danas, u dvadesetprvom veku, u eri video telefona, široko dostupne japanske pornografije i letećih automobila, ima malo toga što nas može šokirati, ili čak iznenaditi, ali nije uvek bilo tako. Evo nekih primera poznatih pop muzičara čija je samo pojava bila dovoljna da uzburka krv, podstakne lučenje hormona a neretko i proizvede nekontrolisan bes.
 
 
Jalacy Hawkins je želeo da bude operski pevač. Naravno, ova ambicija mu se nikada nije ostvarila. Delom zato što je bio talentovan bokser (i šampion Aljaske u srednjoj kategoriji za 1949. godinu), a delom zato što je bio – crn. Danas, kada u Beloj Kući sedi i stoluje muškarac afričkog porekla, pomisao na crnu opersku zvezdu koja bi hleb lomila sa Boccelijima i Domingoima ovog sveta ne deluje preterano jeretički, ali pre šezdeset godina? Recimo da je na svakog Paula Robesona koji je uspeo da napravi karijeru kao scenski pevač dolazilo nekoliko hiljada bluz izvođača koji su zarađivali novac svirajući na ulici sa šeširom okrenutim na gore.
 
Jay Hawkins nije postao novi Paul Robeson ali je zato napravio karijeru kao bluz pevač. No, iako je nastupao i snimao do pred smrt 2000. godine, najveći uspeh u životu bila mu je pesma I put a spell on you koju je snimio još 1956. Dobro, to i preko pedesetoro dece koju je tokom života posejao širom Sjedinjenih Američkih Država.
 
I put a spell on you je svakako jedna od najpopularnijih a verovatno najdramatičnija bluz pesma dvadesetog veka a dobar deo njene težine otpada na Hawkinsovo ekspresivno izvođenje koje je tipičnu bluzersku afektaciju odguralo tako daleko preko ivice karikature i u carstvo čiste psihodelije da i danas zvuči skoro onostrano. Možda Screamin’ Jayju nikada nije bilo suđeno da nastupi u operi ali je barem zaslužio sopstveni nadimak (mi bismo ga mogli prevesti kao Drekavac), vrišteći i dahćući kao posednut demonima.
 
Koliko bi samo opera bila zabavnija kad bih se ja pitao…
 
Rana izvođenja ove pesme bila su vrhunac Hawkinsovih nastupa i prilika da publiku zabezekne svojim ekstravagantnim načinom oblačenja. Leopardovi dezeni, crvene kožne pantalone i predimenzinirani šeširi su dve decenije kasnije postali opšteprihvaćeni modni detalji, ali pedesetih godina prošlog veka ljudi su pokazivali prstom na vas kada ste se tako oblačili. Čak i ako niste prethodno izašli iz mrtvačkog kovčega, kako je Screamin’ Jay započinjao izvođenja I put a spell on you. Kao dopuna, bile su tu i lobanja, odsečena (a živa!) ruka i slična scenska pomagala. Naravno, dvadeset godina kasnije Alice Cooper će zgrnuti bogatstvo i steći slavu svojim rokenrol teatrom i oblačenjem, a Sreamin’ Jay će biti zapamćen po tome što mu je pesma licencirana za jednu od epizoda Dosijea Iks. Možete ukloniti lance sa naših ruku, ali to ne znači da ste ukinuli i ropstvo, belčine.
 
 
Kad već spominjemo Alicea Coopera… Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, kako je glam rock ustupao mesto mlađem, drčnijem i bučnijem heavy metalu, tako je i oblačenje rokenrol zvezda postajalo sve apsurdnije. Alice Cooper i Kiss su prednjačili u ovome, kombinujući kožu i čipku, metalne ukrase i komplikovane aksesoare na svojim instrumentima i scenskim kostimima, a šminka je transformisana u masku. No, svima njima tata je bio Arthur Brown.
 
Kao i Screamin’ Jay Hawkins, Brown je u kolektivnom besvesnom prisutan zahvaljujući jednoj jedinoj svojoj pesmi koju je napravio na samom početku svoje karijere, iako je ta karijera trajala sledećih četrdeset godina (i još uvek traje). Pesma Fire je, iako napravljena 1968. godine u sebi imala malo mirisa leta ljubavi i hipi optimizma. Umesto toga, surovo psihodelična i zarazno preteća, počinjala je proklamacijom ‘Ja sam bog paklene vatre!!!’ a zatim nastavljala da melje slušaoca rafalnom paljbm iz svih oružja. Zanimljivo: pesma koja je praktično uspostavila temelj britanskog heavy metala (između ostalog obrađivali su je Ozzy Osbourne ali i Cathedral) u svom originalnom izvođenju uopšte nema gitaru!!
 
Evo kako su se mladi provodili na igrankama krajem šezdesetih godina… Bilo je to nevino vreme
 
Brown je demonsku snagu ove svoje pesme na koncertima dopunjavao izistinski teatralnim nastupima, ritualnim odorama koje su podsećale na opscene rituale Laveyjeve Crkve Satane, lica prekrivenog crno-belom šminkom (nešto što će kasnije imitirati Kiss, Alice Cooper, King Diamond i praktično svaki black metal bend koji je ikada nastao) i sa puno vatre. Zapravo, glavni deo Brownove scenske opreme bio je šlem punjen metanolom koji bi se zatim tokom nastupa zapalio. Na koncertu u Vindzoru Brown je, tako, nenamerno zapalio i sopstvenu glavu, no to ga nije obeshrabrilo. Na turnejama po Americi umeo je da zapali čitavu odeću i pomoću čekrka se spušta na binu, što je navelo pojedine organizatore koncerata da od njega pre nastupa traže novčani depozit – zlu ne trebalo. Oprema je u ono vreme, po našim današnjim shvatanjima bila primitivna ali ipak skupa. Ludak u zapaljenom odelu sa koga su sve vreme spadale varnice i plamenovi svakako nije mnogo doprinosio da se osiguravajuća društva osećaju opušteno, pa je, kažu, zbog ovoga Arthur Brown bio izbačen sa turneje na kojoj je nastupao sa Hendrixom. Mladost… ludost…
 
 
Heavy Metal je svoj pohod na srca i džeparac omladine podmazivao obilnim korišćenjem ikonografije prošlih decenija koja se vezivala za otpadništvo, pobunu i opasnost. Već polovinom sedamdesetih godina metalci su bili uredno kožirani i optočeni metalnim nitnama, kombinujući bajkerski imidž sa aluzijama na srednjevekovne ili mitološke vitezove, ratnike, varvare… Australijski bend na dugačkom gastarbajterskom hodočašću u Britaniji, AC/DC je već u ranom stadijumu svoje karijere izgradio reputaciju grupe razvratnika što hedonizam, bludničenje i ljubljenje Đavla u dlakavu stražnjicu u svako doba dana stavlja ispred porodičnih vrednosti i školskih obaveza. Međutim, neočekivan detalj u ovoj slici bila je odluka glavnog gitariste i šefa benda, Angusa Younga, da za svoj scenski kostim odabere školsku uniformu, sa sve kravatom i kratkim pantalonicama.
 
Bend je odmah znao da se radi o nečemu što se plaća suvim PR zlatom. Glam Rock moda oblačenja kostima za potrebe koncertnog nastupanja i slikanja za omote albuma i dalje je tresla svet a jedan od najbučnijih bendova tog sveta je u prvi plan izbacivao gitaristu koji je na bini izgledao kao mahniti epileptik sa fiksacijom na Chucka Berryja, obučen poput đačeta. Iako je bend smišljeno širio glasine da je Angus četiri godine mlađi nego što jeste i da nosi školsku uniformu zato što posle časova ne stigne da se presvuče za koncert, istina je zapravo bila da su svi u bendu imali zadatak da sebi smisle neki scenski kostim, ali da je samo Angus ovaj zadatak realizovao. Iako su se prve ideje za kostim kretale u tako ekscentričnom rasponu od gorile, Zoroa, Spajdermena, pa čak i parodije na Supermena (koji bi se zvao Super-Ang!!!), Young je verovatno shvatio da je školska uniforma najprovokativniji moguć izbor s obzirom na muziku koju je bend stvarao.
 
Angus Young – večno mlad, večno lud
 
I nema sumje da je bio u pravu. Njegova uniforma, koju i danas, u pedesettrećoj godini uredno nosi na nastupima postala je simbol ne mladalačke pobune ili bilo čega tako visokoparnog i pretencioznog, već pre svega rokenrol provokacije, preterivanja koje sa godinama samo postaje sve preteranije i time draže. AC/DC su, ne menjajući ni metu ni odstojanje tokom tridesetpet godina karijere pokazali da je odrastanje nešto što se dešava drugima, a manijak u školskoj uniformi koji i dalje spastično trese glavom deljući svoje prljave bluz solaže je najbolji vizuelni simbol ove priče.
 
 
Heavy Metal je svoj pohod na srca i džeparac omladine podmazivao obilnim korišćenjem ikonografije prošlih decenija koja se vezivala za otpadništvo, pobunu i opasnost. Već polovinom sedamdesetih godina metalci su bili uredno kožirani i optočeni metalnim nitnama, kombinujući bajkerski imidž sa aluzijama na srednjevekovne ili mitološke vitezove, ratnike, varvare… Hm, čekajte, ovo kao da smo već negde čuli…
 
Bilo kako bilo, koža, nitne, lanci, katanci itd. itd. se po definiciji vezuju za hevy metal i njegovu detinju opsesiju muževnošću, ratništvom, agresivnošću. Rob Halford, pevač benda Judas Priest, jedna od najuniverzalnijih ikona ove vrste muzike, čovek sa glasom koji mu je doneo titulu Metalnog Boga je poslednjih trideset godina postavljao standarde za metal oblačenje, kombinujući kožu i nitne u bezbrojnim varijacijama, neretko na samoj ivici apsurda. Nije preterano reći kako su poslednje dve i po decenije razvoja imidža ekstremnih metalaca potekle od Roba Halforda i kako svaki thrash, death i black metalac koji je ikada na sebe stavio kožne pantalone i narukvicu sa ekserima duguje mnogo toga birmingenskom pevaču.
 
… end noubadi hed a faking klu!!!
 
Subverzivni element ove priče? Znate kako smo gore govorili o muževnosti i agresivnosti metala, o tome kako metalci čine sve da se pokažu kao muškarčine od čijeg pogleda žena zatrudni a od poljupca odmah rađa dvojke? Rob Halford je ubacio pogolemu klipčinu u točkove razvoja ovog decenijskog metalskog projekta kada je 1998. godine u razgovoru za MTV javno otkrio da je homoseksualac. Naravno, ovo je bila činjenica već poznata kolegama a javna tajna među tvrdokornim fanovima benda, no i dalje je seizmički efekat saznanja da je maltene celokupan imidž savremenog esktremnog metala kreirao čovek koji se oblačio u gej i S&M prodavnicama odeće bio pozamašan.
 
No, barem ova priča može da se pohvali hepiendom. Ne samo da Halfordov status metalnog božanstva ovime nije bio ni najmanje narušen, već se i pokazalo da su metalci, povremeni homofobni ispadi na stranu, daleko tolerantnija i duhovitija bratija nego što se na prvi pogled moglo pomisliti.
 
 
Gledajući ovu listu deluje kao da su se u istoriji savremene popularne muzike samo muškarci oblačili provokativno, ekstravagantno i šokantno. To naravno nije istina, naprotiv, žene su najčešće bile mnogo maštovitije i nadahnutije u svojim scenskim kreacijama. Problem je, međutim u tome što je ženska sklonost ka upečatljivijoj odeći i inače deo vladajućeg kulturnog koda pa su nekako sve te Madonne i Cyndie Lauper i Siouxsie Sioux svojim kreacijama izazivale mnogo manje pažnje i ostavljale manji legat u kulturi od svojih muških kolega. Ovo je muški svet, moje dame i morate ga uništiti pre nego što ga rekonstruišete.
 
Diamanda Galas nije tek još jedna pop zvezdica (ne najmanje zbog toga što se muzikom uglavnom bavila na avangardnim pozicijama) koja je malo jačom šminkom i slobodnijom odećom pokušala da skrene pažnju sa svog slabašnog glasića. Naprotiv, pričamo o punokrvnoj militantnoj političkoj i duhovnoj aktivistkinji koja umesto da piše traktate i smara beslovesne TV gledaoce gostovanjima po talk-showovima, koristi svoj opaki izgled, zastrašujuće snažni glas i kompozitorsko nadahnuće da kreira ploče i javne nastupe kao izašle iz samog pakla.
 
Možda najpoznatija po svojoj trilogiji Masque of the Red Death (da, da, zaista se radi o referenci na Edgara Alana Poa, čiji je Diamanda dokumentovani poštovalac) koje se bavila kritikom odnosa društva i crkve prema HIV pozitivnima, ova vanserijska pevačica je tokom vremena progovorila koju i o položaju žena u društvu, o turskom genocidu nad Jermenima (kojima i sama pripada) i drugim prijatnim temama. No, ono što Galasovu razlikuje od drugih pop zvezda koje pokušavaju da se bave ‘ozbiljnim pitanjima’ je demonska energija sa kojom ona izvodi sve, od najprostijih blues pesama (recimo, album You Must be Certain of the Devil) pa do polusatnih predstava iz samog pakla poput onih na njenom debi albumu Litanies of Satan. Demonsko vrištanje pomešano sa zastrašujuće dubokim tonovima proizvedenim iz istog grla, glosolalija, pevanje, pričanje i vređanje na nekoliko jezika, čitav ovaj ekspresivni arsenal je dopunjen Diamandinim vizuelnim imidžom.
 
Nego, mala, reci ti meni, o čemu ti se radi u pesmi ‘Divlje žene sa satarama’?
 
Visoka, stamena, ali istovremeno ženstvena i graciozna, Diamanda Galas je idealni model onostrane žene prema kojoj post pank i gotik dečurlija deluje balavo i neozbiljno. Omotana crnim, često prozirnim i lepršavim materijalom, kose koja deluje kao da će svakog trenutka dobiti sopstvenu volju i odleteti, lica pretvorenog u masku histerične žalosti, Diamanda Galas je istovremeno narikača od čijeg se prizora ledi krv u žilama, nedostižni seksualni san i sukuba, ali i brižna sestra koja svoj bol nosi sa dostojanstvom i lepotom što treba da opominje i podseća. Uostalom, smrt njenog brata, dramaturga Phillipa-Dimitrija Galasa od AIDS-a bila je jedan od podsticaja Diamandi da svoj izraz još više radikalizuje i posveti osvešćivanju nesvesnih. Njen izgled, jednako kao i njena brutalna muzika, opčinjujući je i opominjući u isti mah, mešajući senzualno i agresivno na tako zastrašujući način da čak ni četvrt veka MTV-ja i objektivizovanih, serijski proizvođenih ženskih seks-simbola na njemu nisu uspeli da nam potpuno oduzmu veru u žene koje istovremeno mogu da budu i privlačne i beskompromisni, autentični umetnici. Možda ipak ima nade i za ovaj svet.