Život i smrt porno bande

Film Mladena Đorđevića Život i smrt porno bande imao je svoju televizijsku premijeru u kasnom posleponoćnom terminu između Subote i Nedelje prošlog vikenda. S obzirom da je od premijere ovog filma na FEST-u 2009. godine prošlo više od godinu dana i da je u međuvremenu imao bioskopsku distribuciju malog obima, a da je sada, pre neizbežnog DVD izdanja, putem televizije i warez kanala postao dostupan i masama zainteresovanih izvan povijesnih granica Srbije (dobro, ovde treba pomenuti i dosta aktivan festivalski život ovog naslova izvan tih istih granica), ovo nije loš trenutak da se hladn(ij)e glave promisle namere, dometi i efekti ovog filma.

Kako je u pitanju jedan po mnogim elementima šokantan film – ne najmanje zato što svesno upošljava šok taktike, na nivou scenarija, karakterizacije ali i visceralne likovnosti – nije nikakvo čudo videti da su komentari sa obe strane ograde umeli da budu povišenog tona i neretko zasnovani pre svega na ideološkim preferencama. Predvidivo, film je sa jedne strane napadan da je neukusan, pornografski usredsređen na seks i nasilje, sa sumnjivim političkim podtekstom. Prosečan forumski komentar – ako za njih marite – se može sažeti u neveselu primedbu da nije lepo Srbiju prikazivati kao kaljugu pretrpanu pornografskim perverznjacima, te da guranje u prvi plan ekstremnih socijalnih devijacija sugeriše da je Srbija mnogo bolesnije društvo nego što zapravo jeste.

S druge strane, film je uveliko hvaljen zbog svoje smelosti, intenziteta, zaobilaženja uobičajenih (za domaće filmove) političkih, socijalnih i ideoloških klišea, bavljenja manje prisutnim temama u domaćoj kinematografiji i društvu uopšte i zbog, kako je to Ghoul u svojoj „ejakulaciji“ egzaltirano rekao, toga što je ovaj film ISTINIT.

Ovde treba primetiti da u umetničkom izrazu istinitost i verodostojnost nisu ista stvar i da sam lično Mladenu Đorđeviću i njegovom filmu pre sklon da verujem nego što sam spreman da ih smatram istinom. Istina je nezgodan, rigidan koncept, dok je verovanje znatno udobnije, pre svega jer Život i smrt porno bande čini mnogo toga da zadobije i zatim opravda gledaočevo poverenje (a ne da mu saopšti jednu i nepromenljivu „istinu“).

Sa ideološke strane, i to treba naglasiti, veoma sam naklonjen ovom filmu. Tematski je smeo, karakterološki je životan, likovno upečatljiv. Doduše, moj je utisak da su sve zaslužene pohvale koje je film dobio pomalo zamagljene i po nekom nezasluženom i da je Đorđevića nužno i pošteno kritikovati za ono što je mogao da uradi bolje pored pohvala za ono što je uradio odlično – e ne bi li i njegov budući rad i srpska kulturna zbiljnost povoljno evoluirali.

Od mnogih koji su se na film bacali drvljem i kamenjem zbog njegovog sadržaja i teme, te onog što je percipirano kao eksploatacijski pristup seksu i nasilju pomalo je teško bilo razabrati one koji su mu upućivali formalnije primedbe pa se rasprava često vodila na polju ideološkog.

No, iz moje laičke perspektive, Život i smrt porno bande je bez sumnje mnogo toga mogao bolje da uradi na tehničkom planu. Dramaturški, ovaj film je neubedljiv, sa idejama koje slede jedna drugu po internoj logici autora scenarija/ režisera Mladena Đorđevića, ne nužno i po logici koju će deliti i gledalac. S obzirom da je Đorđevićeva logika sleda događaja utemeljena u onome što film treba da poruči na nekakvom ideološkom (ili političkom) planu možda je i prirodno da se u određenim momentima ona savija da se prilagodi višoj agendi, ali gledaocu ideološki neutralnom (ili suprotstavljenom – njih bi pogotovo bilo značajno ubediti ili makar uvući u raspravu) lako može da zasmeta odvijanje radnje koje naprosto ne prati ni zdravorazumska pravila, niti pravila nekakvog žanra (koji god bio žanr u koji želite da spustite ovaj film). U tom smislu tenzija koja se sugeriše s obzirom na moralno i zakonski izuzetno problematične radnje u koje su uvučeni protagonisti filma biva izneveravana što film dalje ide, time što se uzročno-posledična sprega ne zatvara na očekivane pa čak ni na naprosto uverljive načine. U žanrovskoj dramaturgiji (ili klasičnoj dramaturgiji uopšte) odnosi akcije i reakcije bi trebalo da budu intuitivno prepoznati a njihovo narušavanje treba da ovu intuiciju golica a zatim spretno subvertira. Život i smrt porno bande, pak, priliku za ovu subverziju (i njoj odnosni politički komentar) za moj groš propušta, uvlačeći u svoje pripovedanje figure (državnog) autoriteta ali ne koristeći kontrast između njih i demona slobode u likovima svojih antiheroja da poentira. Sistem državnog nadgledanja i represije nije ubedljivo prikazan kao stvarna iritacija čula slobode običnog čoveka jer uprkos nekolikim izvrsnim epizodama u kojima se porno banda suočava sa predstavnicima institucija, finalno sažimanje njihove interakcije izostaje, a sugestija koruptivnosti predstavnika sistema takođe je – za moj ukus – prenaglašeno žanrovska (to jest kao prepisana iz nekih radova Warrena Ellisa) i ne uzima u obzir složenost postkomunističkog društva u kome se film formalno odvija. Naravno, sasvim je moguće da film zapravo propušta da zadovolji moje imanentne ideološke zahteve pa da mu zbog toga upućujem zamerke koje drugi nisu imali.

Druga zamerka koju imam se odnosi na kvalitet samog teksta/ dijaloga. Ponovo, možda se radi samo o mojim ličnim preferencama, no kada imam posla sa filmom koji sebi u zadatak stavlja određen ideološki rad – kritikovanje jedne ideološke matrice i pozitivističko predstavljanje druge, preferirane (makar ona, sasvim legitimno, bila i sasvim nihilistička, što ovde uprkos prvim utiscima nije slučaj) – i kad je većina njegovih dijaloga očigledno napisana u ovu svrhu, onda mi je dosta značajno da ovi dijalozi, koji dakle nemaju (primarno) svrhu karakterizacije ili zabavljanja gledaoca, budu ubojiti. Zvučaće luckasto, ali prvo mi pada na pamet poređenje sa Bergmanovim Sedmim Pečatom (lapidarno obrađenim ovde) koji je, donekle uporedivo sa ŽISPB, film što podređuje i karakterizaciju i radnju ispitivanju centralne (ideološke) teme i u kome su dijalozi (ali i scene bez dijaloga) naprosto savršeni, sa pravim bogatstvom teza, antiteza i rasprava spakovanim u kompaktne, shvatljive (ali višeslojne) pa i duhovite linije izgovorenog teksta.

Nasuprot tome, Život i smrt porno bande primetno jako osciluje u kvalitetu dijaloga, od scena koje čoveka naprosto zamrznu svojom snagom i ubedljivošću, pa do momenata koji deluju programski i kruto.

Ovde se mora i primetiti kako je glumačka ekipa sastavljena od glumaca raznih nivoa iskustva tako da je u ovom smislu i oscilovanje kvaliteta isporuke pisanog teksta i telesne/ facijalne itd. glume sasvim razumljivo. Neki su bolji, neki manje dobri u tome što rade.

Veliki deo ovih zamerki proističe, verujem, najpre iz Đorđevićevog pristupa proizvodnji ovog filma, koja je podrazumevala ogromnu količinu snimljenog materijala i docnije svođenje višesatne, nekontrolisane epopeje na konvencionalnu celovečernju formu trajanja ispod dva sata. Ovo je sjajno funkcionisalo u Đorđevićevom prethodnom filmu, sublimnom dokumentarcu o srpskoj porno industriji Made in Serbia, gde se konačni materijal držao na okupu snagom svojih epizoda, no epizodnost Života i smrti porno bande sa jedne strane zavodi svojim poentiranjima na mnogo sitnih načina bez potrebe da se sve perfektno uveže u globalni narativ, ali u krajnjem ishodu filmu oduzima snagu jedinstvene poente ili poruke, što, s obzirom da se on, ponavljam, u velikoj meri gleda kao ideološki konstrukt, dakle film koji treba da napravi jasnu poentu sa kojom se može raspravljati, nije sasvim zadovoljavajući rezultat.

Jedan od razloga što se nisam oglašavao povodom ovog filma ranije je bio i to što sam smatrao da će ovako artikulisane moje primedbe biti zagubljene u graji prepucavanja između jedne i druge strane i, koliko god da sam inače sklon ostrašćenim komentarima i svađi, toliko sam bio i mnenja da je ovaj film zaslužio od mene više do da doprinosim ratnoj halabuci koja se oko njega dizala u to vreme.

Utoliko se nadam da će i pozitivni komentari koje ću mu udeliti sada biti primljeni kao objektivne opservacije, očišćene od potrebe da se njima podržava jedna ili druga strana u ideološkoj svađi. Znam, slab je to izgovor za docnjenje na Kosovo ravno, ali s druge strane, zašto bih se uopšte gurao da pričam u isto vreme sa onima koji imaju o ovoj temi mnogo više i dublje od mene da kažu?

Dobro, prva zaista pozitivna stvar koju ću reći o ovom filmu tiče se opet jedne blage dileme koju sam imao u vezi sa njim. Naime, režiran u najvećem svom delu kao road movie, Život i smrt porno bande u teoriji ima ispred sebe prilično visoku prepreku za preskočiti. Nije neka preterana slučajnost što se road movie žanr pre svega vezuje za Ameriku. Njena tematizacija prostranstva, dugačkih (pustih) drumova što premrežuju pretežno nenaseljenu (bivšu) granicu civilizacije i spajaju udaljene tačke na kojima ljudski i božiji zakoni ipak donekle važe je neizostavno uslovljena njenom geografijom, istorijom, te mentalitetom.

Srbija nema ovakvu geografiju – naprosto, nije dovoljno velika da bi reč prostranstvo na nju mogla da se primeni pa savladavanje daljine motornim vozilom u Srbiji nema ni izdaleka istu psihološku i simboličku konotaciju kao u Americi, odnosno američkom filmu. Srbija je mala zemlja u kojoj se, opet simbolički, svi poznaju.

Istorijski, ponovo, američki road movie može sasvim bezbedno da se poziva na duh granice, istraživanja, otkrivanja i osvajanja, što srpskom ne može da pođe za rukom na isti način.

Mentalitetski, u Americi je migriranje način života i promena mesta boravka se događa stalno, u mnogo smerova, zbog poslovnih, porodičnih ili nekih trećih razloga, a ukorenjenost u jedno mesto i njoj srodna fetišizacija porekla je utoliko manje važna. U Srbiji migracija je manje rado sprovođena aktivnost a kada se događa ima gotovo isključivo jedan smer, iz unutrašnjosti u gradove i označena je najčešće svojom konačnošću (makar nameravanom), dakle predstavlja jednu često traumatičnu promenu paradigme (što je opet delom posledica činjenice da standardizovanost načina života u Srbiji nije ni blizu nivou koga ima Amerika).

Dakle, road movie u Srbiji ima dosta prepreka da preskoči i Mladen Đorđević svoju veliku pobedu odnosi time što road movie uspeva da savije i iscepkanom, fragmentarnom dramaturgijom utera u sebi pogodnu formu tako da putovanje porno bande po Srbiji ima ubedljive odlike inicijantskog putešestvija, manje nego herojske potrage kako bi to možda tradicionalniji žanrovski film nametao.

Đorđevićeva tematizacija srpske provincije je, dakle, izuzetno jaka strana ovog filma pre svega zato što je izvanredno sveža i još važnije od toga – izvanredno fer. Mnogi filmovi i televizijske serije koji se Srbijom ideološki bave odlaze u jedan od dva ekstrema. Kod jednih, provincija je tek procesija etničkih klišea, sažeta slika srpskog mentaliteta – često njegovih loših strana – posmatrana iz vizure naprednijeg, evropskijeg, svetskijeg itd. Beograda. Dok je u svoje vreme Dušan Kovačević sa ovim mogao da se provuče izmeštajući svoje tekstove u vreme koje doživljavamo kao istorijsko i terajući ih sve do granice farse, danas kada je objektivni ekonomski, politički i kulturni jaz između gradova (pre svega Beograda) i unutrašnjosti višestruko uvećan, ova vrsta percepcije i umetničkog sažimanja provincije je nepoštena, netačna i estetski lenja.

Druga krajnost je, dakako umetnički još prostačkija i svodi se na prezentovanje provincije kao nekakvog edenskog vrta, prepunog iskonske vrline. Toj istoj provinciji se čini medveđa usluga kada se njena posebnost u dobrom ili lošem smislu na ekranu zamenjuje izmišljenom posebnošću koja treba da predstavlja idealan slučaj te provincije u očima autora. Beživotnost ovog modela u startu ubija mogućnost da se o provinciji kao problemu ali i provinciji kao kapacitetu uopšte priča.

Mladen Đorđević poznaje provinciju i što je još važnije, poštuje je pa je njegova tematizacija Srbije kao serije malih mesta i okolnih šuma, ljudi sa šajkačama i bradama, stoke i napuštenih vagona, te urušenih i odavno zaboravljenih industrijskih objekata umetnički naprosto opojna. Ne znam koliko stranac koji gleda ovaj film iz njega može da prepozna Srbiju o kojoj je slušao ili koju je i sam na kratko video, ali Đorđevićeva Srbija je maestralno odsečen komad stvarnog života, ničim šminkan, ničim stilizovan, doveden u estetsku ravan samo i jedino pažljivim izborom stvarnosti koja će se staviti pred kameru. Za film koji mnoge svoje borbe bije na polju ekstremnog, bizarnog i šokantnog, Život i smrt porno bande svoju sliku srpske provincije čini gotovo savršenom baš zato što je hvata u njenoj autentičnosti.

I samo korak dalje, može se prepoznati i jedno ultimativno poštenje prema ljudima koji u toj Srbiji žive. Za razliku od galerija seljačkih stereotipova ili arkadijskih superheroja koje zatičemo u ostatku domaće kinematografije što se hvata posla prikazivanja sela ili provincije, Đorđević ljude sa sela prikazuje bez stilizacije, ali, što je još važnije, bez pripisivanja istim ideološke agende. Mnogo lakše je kritikovati loše strane ili hvaliti dobre strane jedne nacije kada se likovima u filmu nakalemi ideološki teret, no Đorđević publiku koja prisustvuje transgresivnim predstavama Porno bande u sijalicama osvetljenim šumarcima Šumadije prikazuje bez osude, bez agende, bez ikakve sugestije.

Naravno, u pojedinim momentima filma, Porno banda će se susresti sa osuđivanjem, nasiljem i institucionalizovanom represijom koja potiče iz zatucanog, arhaičnog mentaliteta Srbije i njene provincije, ali Đorđević ovo nikad ne poopštava. On seljake što gledaju predstave u kojima se našminkani ljudi jebu na sceni pokazuje kako se smeju, kako dobacuju i dobro se zabavljaju – mnogo više uostalom nego publika na premijernoj predstavi u Beogradu koja je stegnuta, ćutljiva i neprijateljska. To je ta ISTINA o kojoj Ghoul govori a koju bih ja pre tumačio kao verodostojnost – ovo možda nije istinita srpska provincija (ako tako nešto postoji jer, zna se, istina nije jedna, naprotiv), ali od mogućih verzija srpske provincije, ovo je ona u koju film čini da poverujemo, lažući nas na umetnički najelegantniji način i praveći svoju poentu (koja se proteže od nacionalnih do lokalnih i individualnih identiteta i njihove vrednosti) tako da je prepoznajemo i o njoj razmišljamo i posle filma.

U sličnoj ravni je Đorđevićev tretman protagonista, članova Porno bande. U najboljoj žilnikovskoj tradiciji, Đorđević u središte radnje stavlja ljude sa hardcore društvene margine, izopštenike iz svih socijalnih krugova sem onih zasnovanih na zajedničkim seksualnim ili drugim „preferencijalnim“ identitetima. Ovih identiteta ima nekoliko: seksualni profesionalizam, zloupotreba narkotika, geekovska opsesija reprezentativnom umetnošću, pripadanje seksualnoj manjini itd. i svi se oni međusobno seku i dopunjavaju. Manje naklonjen posmatrač nazvao bi članove Porno bande talogom društva, čak parazitskom klasom koja novac zarađuje udarajući na najniže ljudske porive a troši ga opet na najproblematičniji način.

Kompleksnost problema sa kojim se Đorđević ovde susreće je već u tome što jedan deo Bande ima određenu agendu – umetničku i ideološku – dok je drugi daleko od svake agende sem preživljavanja. Uprkos jasnim linijama razdvajanja između članova grupe, ona se ipak kompaktno održava na okupu time što autor odbija da morališe tokom njenog prikazivanja, kao što je odbio da to radi prilikom prikazivanja srpske provincije.

Drugačije rečeno – sasvim slično Žilniku, Đorđević svoje likove poštuje, ni za šta ih ne osuđuje i dopušta im da sami demonstriraju svoje vrednosti ili svoje nedostatke, dajući nam kao rezultat ne tek grupu „marginalaca“ koja tumara Srbijom i otkriva nam njene mračne strane, već grupu živih ljudi koji su od nas udaljeni samo korak ili dva i koji umeju da budu jednako plemeniti ili glupi kako i mi sami to umemo. Ova vrsta poštovanja za likove, nasleđena od Pasolinija i s puno ljubavi prenesena kroz Želimira Žilnika je nešto što radikalno nedostaje ne samo srpskoj kinematografiji već kinematografiji generalno i svojom retkošću ali i potentnim problematizovanjem socijalnih ili političkih tema na čijem se fonu likovi razvijaju može da postigne sjajne umetničke rezultate.

Đorđeviću ovo omogućava i dramaturški možda ne uvek uverljivu ali psihološki sasvim ubedljivu transformaciju Porno teatra u snuff teatar, prelaženje linije između erosa i tanatosa i radikalan politički komentar što zaseca u živo tkivo tranzicione Srbije. Scene u kojima Porno banda učestvuje u pogubljenjima (ne)voljnih žrtava su među najjačim momentima u filmu i mada je ponegde programski, ideološki sadržaj predstavljen previše pamfletski (na primer kod poslednjeg, hm, skeča, gde se kombinacija ikonografije i mitologizacije NATO bombardovanja previše približi karikaturi), ovo je izbalansirano čistom sirovošću i neposrednošću ovih prizora. Gotovo je nemoguće ostati ravnodušan na scenu što se događa u Kragujevcu, koja iz dokumentarističkog tona prelazi u nadrealističku porno stilizaciju da bi se završila zastrašujuće jednostavnim ubistvom – ovo je svakako jedna od najfinijih scena urađenih u srpskom filmu ikad, sa svojim sažimanjem opšteg, ličnog i mitološkog, sve na planu jednog potpuno vodviljskog uobličavanja najdubljih ljudskih drama.

U ovom smislu, iako je Đorđevićev diskurs okrenut velikim delom Srbiji, Život i smrt porno bande uveliko nadilazi lokalnu upotrebljivost. Njegov tretman marginalaca nije ni po čemu lokalnog karaktera (u pežorativnom smislu) i mislim da je greška svoditi ga na ideološki potez kojim se problematizuje isključivo tranziciona Srbija. Naprotiv, univerzalnost koju imaju Đorđevićevi likovi i njihov odnos sa okolinom dostižu razmere arhetipa koji je dugo i strpljivo građen kroz umetnost još od kraja devetnaestog veka i insistirati da je on dobar samo za lokalnu upotrebu ne bi bilo ispravno.

Ova snaga likova, njihova ljudskost što bez napora prosijava kroz ono što na početku mislimo da su njihovi scenarijom zadati atributi je sa druge strane sila kojom se i okolina humanizuje pa tako pored već pomenutih reakcija (nazovimo ih zdravim) „provincijalaca“ na nastupe Porno bande imamo i izuzetno blagonaklon prikaz pravoslavnog manastira i sugestiju o verovanju i duhovnosti, te pre svega zajedništvu kao vrhunskoj vrednosti hrišćanstva, koje vrlo daleko idu u balansiranju naizgled veoma nihilističke ideološke agende ovog filma. Život i smrt porno bande ne samo da na kraju nije „antisrpski“ film koji prikazuje samo ono najgore što u Srbiji postoji i krivi i karikira sve da bi ga prilagodio svojem političkom naumu, nego je film koji likovima dopušta da budu ljudi, hrišćanima da budu duhovni, a finalni čin iskupljenja glavnih junaka je pročišćujući i decidno suprotstavljen nihilizmu, prihvatajući gotovo bez ostatka hrišćansku etiku samopožrtvovanja i ispaštanja.

Ne tvrdim, naravno da se sa takvim pančalajnom ideološki slažem, ali je bezumno tvrditi da film udara na srpske verske i tradicionalne vrednosti kada je očigledno da on to ne radi.

Ono što je jasno je da je mnogima teško da progutaju bezbrojne scene u kojima se vide ljudski polni organi (pre svega muški, dodao bih), penetracije, te još brojnije scene ubistava, sakaćenja i mučenja ljudi i životinja. Đorđević ovim scenama zbilja povremeno daje jedan gotovo nestašni šok-efekt nadajući se, slutim, da će trgnuti građane i izbaciti ih iz ravnoteže, ali onda kada je to najvažnije, on je najodmereniji. Fantastična maska Miroslava Lakobrije (zašto on ne napusti Srbiju i ode da radi u Italiji?) uparena sa Đorđevićevom naturalističkom režijom znači da su scene bizarnih ubistava i sakaćenja u krajnjem ishodu uznemirujuće i zastrašujuće na sasvim ne-žanrovski način (iako se pozivaju na žanrovske prototipove) i da ljudskost koju smo spominjali u svakoj od njih biva očuvana bez i najmanje mrlje. Život i smrt porno bande koketira sa eksploatacijom (uostalom, njome se tematski bavi) ali kada je to najpotrebnije njen užas je sasvim egzistencijalan i dostojanstven po svojoj prirodi.

Dakle? Život i smrt porno bande je film koga svako treba da vidi (svako određenog uzrasta i stabilnog mentalnog sklopa, naravno), ne zato što će mu otkriti stvari o Srbiji koje nije znao, već zato što će mu otkriti stvari koje o Srbiji svi znaju ali o njima ne govore i što tu Srbiju bez trikova, stilizacija i veštačke kontekstuelizacije zaista smešta u ostatak sveta. Baveći se marginom u Srbiji i tretirajući je kao marginu bilo gde, Đorđević postiže da vidimo da je Srbija na margini jedino i isključivo kada samu sebe tako tretira. Ovo je žestok, strašan film, dramaturški nedoteran, tekstualno na momente nemušt, ideološki ne baš dorečen, ali po snazi koju isporučuje na momente, po iskrenosti koju je sebi zacrtao i po nefiltriranoj i neosuđivanoj ljudskosti koju baca u lice gledaocu, nema mu ničeg ravnog u recentnoj domaćoj kinematografiji. Čekamo DVD.

O gonzo pornu i smrti u krevetu

Donji tekst predviđen je da izađe u četvrtom broju fanzina Last Breath. No mene mrzi da čekam. A sa fanzinima se i nikad ne zna: mogu da izađu, a mogu i da ne izađu. Bilo kako bilo, rado ću obavestiti cenjeno čitateljstvo kada fanzin izađe i Nemanju obeštetiti time što ću mu do kraja života pisati recenzije. Ali sada ću ovde okačiti tekst koji sam napisao pre dosta meseci i namenio ga toj publikaciji. Osobi iz teksta pre dve nedelje smo davali šest meseci od smrti.

O gonzo pornu i smrti u krevetu

Hteo sam da za ovu priliku napišem kolumnu o nekim životno važnim stvarima. Na primer, da se dotaknem svakodnevnog preispitivanja toga da li svojim aktivnostima donosim okruženju više štete ili koristi, da promislim o tome imam li ja kao neko ko stalno unaokolo nekoga i nešto kritikuje, neku osnovu za to. Da vidim jesam li ikada učinio nešto što bi nekome na bilo koji način olakšalo život, nešto što bi unekoliko opravdalo svu tu hranu koju dnevno pojedem i svu tu električnu energiju koju potrošim na igranje videoigara i slušanje muzike. Hteo sam da se dotaknem krhkosti ljudskog postojanja, prolaznosti života i neizbežne završnice u telu koje odbija saradnju, da pomislim na poslednje trenutke ispunjene kajanjem i samosažaljenjem, trenutke koji, ako čovek ima sreće traju kratko. Ako je nema, traju nedeljama, mesecima, ponekad godinama. Da suprotstavim svoju svakodnevnicu kompulzivnog downloadovanja muzike sa Interneta i čitanja stripova momentima ljudi koje sam poznavao a koje sam gledao kako u svojim poslednjim danima pokušavaju da se pomire sa sobom i sa idejom da, na kraju, nije bilo smisla.

No, umesto toga, hajde da se pozabavimo pornografijom. Još konkretnije, dotaknimo se fenomena gonzo pornografije, toliko raširenog da će za par godina deci koja tek stasavaju za seksualnu zrelost biti teško, ako ne i nemoguće objasniti da je nekada postojala i neka druga pornografija. Eto još jednog primera kako tehnološki napredak nezaustavljivo i nepovratno menja kulturološki krajolik.

img512/7398/200402lynn2kv3.jpg 

Ne treba čovek da bude proučavalac medija pa da primeti kako novi tehnološki izumi gotovo po pravilu pronalaze svoju prvu široku primenu na polju pornografskog. Čak je i pisana reč dobar primer: Kamasutra je nastajala u isto vreme kada i hrišćansko Sveto pismo. Što je dobar pokazatelj kako, čim neko novo tehnološko dostignuće postane dovoljno jeftino da sebi može da ga priušti prosečna jedinka u društvu, ono postaje vektor propagacije pornografskog sadržaja. Nije blesavo pretpostaviti da je u poslednjih petnaestak godina, sa  prodiranjem Interneta u naša domaćinstva, količina erotske i pornografske literature koju ljudi pišu i ‘objavljuju’ porasla za nekoliko redova veličine. Brza google pretraga na temu ‘erotic stories’ prikazaće vam zapanjujuću količinu materijala samo na engleskom jeziku. Uz malo varijacije u parametrima pretrage lako ćete završiti sa bukvalno desetinama hiljada strana koje sadrže sve moguće varijetete literarne pornografske fikcije – od vanila priča o bračnom seksu (takozvani ‘wife stories’), preko anime, slash i furry fan-fictiona, vampira, elaboriranih istorijskih ili naučnofantastičnih miljea, pa do hardcore pokolja u radikalnim snuff radovima.

Ako je stvar ovako očigledna na literarnom planu koji od čoveka ipak zahteva elementarnu pismenost, jasno je da su prilike u vizuelnim medijima znatno ekstremnije. Ljudi se često šale sugerišući da je svrha Interneta distribucija pornografije i da sve ostalo dolazi kao usputni sadržaj, međutim kada čovek shvati da je većina metoda online reklamiranja, plaćanja na daljinu i distribucije velikih fajlova svoju pionirsku primenu našla upravo u domenu Internet pornografije, stvari su malo jasnije.

 img512/9586/amberlynn1lz6.gif

Pretpostavljam da ove redove ne čita niko ko nije barem jednom zaronio u okean online porna i ostao zaprepašćen upravo neverovatnom količinom materijala na raspolaganju. Pornografije na Internetu ima toliko da tek uvidom u nju počinjemo da stičemo utisak koliko je planeta na kojoj živimo zapravo velika.

Upravo tu dolazimo i do gonzo pornografije. ‘Gonzo pornografija’ je nešto što će uskoro postati redundantna, previše elaborirana sintagma. Uskoro će sama reč pornografija označavati ono što danas zovemo gonzo pornografijom.

Kada sam ja bio klinac, činjenica da su porno zvezde kao što su recimo Seka ili Ginger Lynn snimale desetine (čak stotine!) filmova za godinu dana je bila zaprepašćujuća. Međutim, malo istraživanja je otkrivalo da je dobar broj ovoga otpadao na kompilacije i različite ‘cutove’ istih filmova, svodeći stvarnu produkciju na par desetina naslova za godinu dana. Ginger Lynn, neprikosnovena diva osamdesetih, za svojih četvrt veka rada u branši može da se pohvali sa svega dvestotinak naslova iza sebe. Zvuči impresivno u poređenju sa ‘pravim’ glumicama, ali ne i kada se uporedi sa današnjim ciframa. Danas jedna mladunica kao što je Tifanny Hopkins ima iza sebe osamdeset filmova u oko pet godina rada. Ili, relativno nepoznata Katin – manje od četiri godine u industriji i preko devedeset naslova u filmografiji.

 img512/2323/thopxt0.jpg

Danas, radni vek (pogotovo ženske) porno zvezde može da traje jedva šest meseci ili godinu dana a da za to vreme ostavi iza sebe pedesetak filmova (pomenuta Katin je samo u 2004. snimila 57). U osamdesetim godinama, a još više u sedamdesetim, pornografija je još uvek imala jasne dodirne tačke sa filmskom industrijom i, još bitnije, umetnošću. Ne samo da je zlatno doba američke pornografije (1977.-1982.) značilo da su autori ovih filmova imali ambiciju da pišu scenarije i teraju svoje protagoniste da glume, već je i produkcija bila impresivna: korišćena je filmska traka, kostimi, šminkeri, vozila, snimano je na više lokacija, osvetljenje, kamera i montaža bili su profesionalni. Produkcija filma mogla je da traje i po nekoliko meseci od čega je par nedelja odlazilo na samo snimanje.

Danas se ovako nešto smatra ekstravagantnom pustolovinom a za nekoliko godina biće gotovo nezamislivo. Šta se dogodilo? Neko je izumeo video-kameru. Onda je ona postala dovoljno jeftina da sebi može da je priušti svako ko može da se odrekne mesečne doze heroina. E, onda su došle devedesete pa su usledili još i jeftini optički mediji/ uređaji, brz Internet i uvećan online storage space i na kraju Vijagra. Dame i gospodo, braćo i sestre, dobrodošli u eru gonzo pornografije.

 img512/5425/ts469tw0.jpg

Gonzo pornografija je suma svih tehnoloških pojeftinjenja koja smo kao rasa iskusili u poslednjih par decenija. Gonzo pornografija se pravi svuda i pravi je svako. Gonzo pornografija je ‘industrija’ samo po imenu, ovde se zapravo radi o manufakturi, do it yourself produkcionom sistemu koji se sve manje oslanja čak i na velike distributivne lance koristeći prednosti direktne distribucije putem broadband Interneta. Gonzo porn je primer produkcije koja je napravila sve moguće uštede da bi maksimizovala profit na jednom tržištu gde je borba za potrošače najintenzivnija otkada je biznis uopšte nastao.

Razlike između produkcijskih zvezda kao što je recimo Jules Jordan i anonimnih Ukrajinaca gotovo da ne mogu da se prepoznaju. Naravno, Jordanove žene imaju malo skuplje titjobove, njegovi muškarci malo skuplje tetovaže i vile sa bazenima u kojima snima svoje filmove su verovatno za nijansu skuplje od onih u kojima Ukrajinci to rade (ne i nužno – ukrajinski i ruski kriminalci vole ekstravaganciju bar koliko i prosečni uspešni kalifornijski pimp), ali pričamo o nijansama. Video-kamera, relativno bezbedan enterijer (ili slabo posećen eksterijer) i tabla Vijagre su sve što je potrebno da bi se gonzo pornografija snimala. Da li ćete je posle pretvarati u luksuzno upakovan DVD i distribuirati je po videoklubovima i prodavnicama širom sveta ili ćete je aploudovati na svoj sajt i naplaćivati pristup istom tri dolara na dan je beznačajna razlika. Vaši filmovi su po svim karakteristikama filmskog jezika, filmske umetnosti – isti.

 img512/1336/peternorth500th1.jpg

Ovo za trenutak može da zazvuči kao neka vrsta demokratskog raja. Zaista može, ako nesputani kapitalizam (makar i sitnih preduzetnika) smatramo sinonimom za demokratiju i ako, uostalom demokratiju smatramo nečim dobrim. Istina je, međutim, da gonzo porn upravo demonstrira kako demokratija (u sprezi sa tim kapitalizmom) promoviše osrednjost u kvalitetima i najniži zajednički sadržalac u aspiracijama.

Nisam gore slučajno iskoristio reč ‘umetnost’ govoreći o pornografiji. Iako bi nam sad trebalo jako mnogo prostora da raspravimo šta je tačno umetnost i na koji se način pornografija uklapa u bilo koju njenu definiciju, zadovoljimo se time da sam koren reči ‘umetnost’ podrazumeva, uostalom zahteva, određenu artificijelnost, određeni sadržaj ‘veštačkog’, ili, da se lepše izrazimo ‘izmaštanog’. Umetnost nije dokumentaristička mimeza realnosti (da ne ulazimo sada u definicije relanosti, ostali bismo ovde do jutra), ona je estetička refleksija realnosti, ponekad čak i njena negacija, ali uvek je drugačija. Pornografija sedamdesetih godina je ovo implicitno prihvatala, govoreći i dalje jezikom filma, jezikom umetnosti, jezikom maštanja. Ona je stvarala nepostojeće ambijente, pokazivala nepostojeće ljude, pričala izmišljene priče. Nije to radila na nekom previsokom estetskom nivou, ali neporecivo jeste funkcionisala u okviru umetničke estetike. Kao i svaka umetnost doticala se mitološkog i oniričkog. Sedamdesete su, uostalom bile era, s jedne strane zaleta postmodernističkog u umetnosti kada je zastrašujući zahtev moderne da se život i umetnost moraju izjednačiti konačno odbačen u ime fikcije i mašte, a s druge strane bila je ovo poslednja uistinu hedonistička decenija zapada, pre AIDSa i islamskog terorizma.

Gonzo pornografija sve ovo anulira. Neću reći da ona veruje u dokumentaristički prikaz seksa jer gonzo porn, pre svega nema nikakvu ideologiju, pa ni veru, sem ideologije profita i vere da je ušteda = zarada. Pored toga, gonzo pornografija nije manje ‘veštačka’ od svoje starije, klasične sestre. Ona nema pretenziju na dokumentarizam i objektivni prikaz stvarnosti. Ona samo funkcioniše na mnogo nižem estetskom nivou, njen umetnički sadržaj je mnogo banalniji, njena veza sa snovima i mitovima slabija. Jeftina i plitka, gonzo pornografija nastala u poslednjim trzajima devedesetih godina je izgrađena na saznanju da maštovitost i kreativnost nisu uslov da bi se zaradilo. Prosečan čovek spreman je da plati kako bi video samog sebe u situaciji koja nije ni maštovita ni kreativna, čija je najviša estetska ambicija da okruženje u kome se zbivanja odvijaju redukuje na minimum detalja. Čak ni ova redukcija nije u osnovi estetska već produkcijska, ali ona, makar nehotično, porađa i imanentnu ideologiju novog doba masovne kulture.

To jest Velikog Brata.

 img512/3873/130126bigbrotheriswatchkn7.jpg

Kao što pornografija na Internetu predviđa, testira i zatim diktira načine produkcije, distribucije i naplate, tako u kulturi ona najavljuje trendove koji oblikuju stvarnost Mcluhanovog globalnog sela. Reality TV je u odnosu na našu dosadašnju vizuelnu kulturu ono što je gonzo pornografija u odnosu na ‘običnu’. Reality TV je demonstracija uštede koja znači profit, produkcije koja raskoš ili barem maštovitost zamenjuje jeftinoćom. Harizmatični glumci ili barem upečatljiva TV lica zamenjena su prolaznicima sa ulice koji čak ni birani po nekakvom diversifikacijskom kulturnom ključu ne mogu da prikriju činjenicu koliko su obični ljudi nezanimljivi i banalni čim ih čovek pažljivije posmatra. Reality TV ne priča priče i umesto toga se odlučuje na prostačke dosetke i nadu da je istina nekad čudnija od fikcije. I jeste, ali ovo nije pojava koja se može sistematski proizvoditi, otud i neizbežna ispraznost Reality TV-a, protiv koje se producenti bore kojekakvim ‘scenarijima’. Naravno scenariji u kojima ne postoji ni mrva estetskog, umetničkog nisu zapravo scenariji koje smo navikli da cenimo u vizuelnom mediju pa ne treba da čudi osećaj brutalne frustracije koji Reality TV u nama proizvodi.

Apologete Reality TV-a će se svakako pozvati na realnost, ističući je kao najvažniji činilac ovog programa, kao da je realističnost u umetnosti ikada bila ključan parametar. No, i to je pogrešan argument jer Reality TV nije ništa manje veštačka od ‘obične’ televizije, ona, iako to eksplicitno ne priznaje, i sama spada u umetnost makar po meri veštačkog koje joj je potrebno da postoji. Samo, to je niska, plitka, isprazna umetnost, nespretna u svojim metaforama, nemušta u svojoj simbolici, banalna u svojim slikama, neefikasna u svojim tehnikama, ona nas dovodi do ludila upravo time što se zaodeva u formu u kojoj smo navikli da od umetnosti ipak očekujemo mnogo više.

 img512/9033/200pxjoeysilveradsc0517wx4.jpg

Paralela sa, recimo Dogme 95 kinematografijom ili raznim cinema vérité momentima iz filmske istorije samo služi da potvrdi koliko je Reality TV nepodnošljiva ponuda. Dok pomenute filmske pristupe karakteriše pseudorealizam, onirički realizam, nepatvorena umetnička ambicija da estetiku pronađe i prikaže svuda gde se ne nadamo da je možemo videti, dotle Reality TV uzima na sebe mantiju umetničke forme a zatim i neverovatno pretencioznu ambiciju da nas poduči istini (=realnosti) nefiltriranoj, neposredovanoj kroz umetnički mehanizam sublimacije i simboličke redukcije.

Rezultat? Desetine miliona ljudi u transu, ali već smo znali da su ljudi budaletine koje će plaćati da gledaju same sebe čak i onda, ama baš onda kada na njima nema ničega interesantnog. Reality TV je brutalno, nemilosrdno podsećanje da je ljudsko biće u proseku jedna nepodnošljiva, odvratna pojava, isprazna, plitka vreća kostiju i prostih nagona za koju je smrt u krevetu suviše dobra.

Što slabo služi da objasni zašto me pojedinačna smrt u krevetu dovodi gotovo do ludila kada je pratim iz dana u dan i meseca u mesec, sasvim svestan bespomoćnosti da išta učinim. Kao, recimo u slučaju mog kolege koji dok ovo kucam odbrojava svoje poslednje dane sveden na polovinu svoje uobičajene telesne težine. Rak je neprijatna bolest. Pogotovo kada ste do juče bili sportski tip, igrali fudbal dvaput nedeljno, nikad niste pušili i bili umereni u jelu i piću. Onda odete na jedno snimanje i život vam se sasvim promeni. ONDA odete na jednu operaciju i dok ste još juče bili u stanju da igrate fudbal dva sata i podignete plinski šporet bez ičije pomoći, danas ne možete ni da odete do klozeta sami, kenjate u kesu i pijete vodu na slamku. Za jedan dan, za 24 časa. A bolest još nije ni krenula.

 img512/9709/1000002625bz1.jpg

Onda prolaze meseci a telo vam se topi, dok koža postaje sve žuća. Vi ste na posebnoj dijeti i pokušavate da pronađete ohrabrenje u činjenici da ste juče hodali trideset minuta a da do pre nedelju dana niste mogli duže od petnaest.

Onda više ne možete da jedete. Niste otišli u klozet poslednjih nekoliko dana a i ono što izbacite je nesvareno i krvavo. Niste spavali, barem ne da ste toga svesni poslednjih par nedelja. Ruke su vam izbušene iglama kroz koje se telo hrani, uprkos tome postajući sve manje. Imate pedeset kilograma i vaš sin je upravo došao iz Amerike gde treba da diplomira za mesec dana. Vi to nećete dočekati.

I šta u svemu tome mogu ja da učinim? Nema mnogo svrhe hrabriti nekoga ko sasvim dobro vidi da umire i sa svojom ženom razgovara najviše o sahrani. Uostalom, vi baš i nemate strpljenja da slušate o tuđim doživljajima ili problemima, niti su vam šale više smešne, što manje-više iscrpljuje spektar dostupnih tema. Šta sam ja onda ovde uopšte u stanju da doprinesem? Toliko bedno i malo zvuči to da sam, zajedno sa ostalima insistirao da dobijete produženje ugovora, bar da poslednjih par meseci ne morate da brinete o novcu. Ali to je sve. Jučerašnji razgovor u kome sam predložio da vam uz narednu platu damo bonus kako bi familija barem mogla da vas sahrani a da ne ode u debeo finansijski minus je u ovom trenutku vrhunac mojih mogućnosti.

I to je zaista glupo, bolno i frustrirajuće. Biti u stanju da za nekog bliskog čovek učini samo toliko. To je bedno, jadno i toliko normalno za život koji većina nas vodi da se uvek razbesnim kada samo pomislim na to. Nije nikakvo čudo što sam hteo da danas pričamo o pornografiji.