Šta sam slušao ovih dana

Priznajem da dugo nisam apdejtovao blog, ali nije bilo iz zle namere. Poslednjih mesec dana sam imao mnogo posla. Što ‘pravog’, to jest onog za koji me plaćaju, što piskaranja za razne papirne i elektronske publikacije sa raznoraznih strana sveta. Nešto od toga će tek ugledati svetlost dana, a nešto od toga je već out there. Nadam se da i dalje pratite moje pisanje o stripu na UPPS-u (http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=category§ionid=2&id=49&Itemid=48) gde ćete naći najsvežije porcije bezumlja u pokušaju da se kaže nešto pametno i duhovito, a odlaskom do Popboksa (www.popboks.com) ćete moći i da naletite na neke moje radove, kao što je, recimo, ovaj prikaz romana Srpski Psiho: http://www.popboks.com/popx/srpskipsiho.shtml

Za potrebe bloga, naravno, u pripremi su raznorazne, slobodno mogu da kažem gluposti. Ali dok one ne sazriju, da se osvrnem malo na muziku koju sam ovih dana trošio. Siguran sam da vas to izuzetno zanima. Ipak sam ja osoba besprekorna muzička ukusa.

Uzgred, moram nekoga da uvatim da mi pokaže to malo HTML-a što treba da naučim jer je ovo sa ovim linkovima ovako razvučenim po strani naprosto strašno!!!!!

Merzbow: Merzbear (Important Records)

http://www.importantrecords.com/releases/imprec136_release_page.htm

 img58/4615/merzbearhg0.jpg

Masami Akita je poslednjih skoro pa deset godina napustio svoje prebiranje po otpadu i ogromnu količinu analognih pedala i sintisajzera i muziku pravio gotovo isključivo koristeći svoj Apple notebook računar. Naravno, ovo je izazvalo različite reakcije širom globalne zajednice noise geekova. Jasno, neki od albuma koje je Akita izdao u svojoj ranoj digitalnoj fazi bili su traženje pravog puta i svakako ne remek-dela, ali su krici da je Akita izdao scenu i da više ne pravi noise nego ‘craptop’ muziku bili svakako preterani. Uostalom, njegove ploče su uvek imale jedan dnevnički kvalitet i bilo bi glupo očekivati da prelazak na novu tehnologiju ne bude propisno ovekovečen izdanjima na kojima autor pokušava da izađe na kraj sa novim jezikom.

Whatever, u međuvremenu je Akita napravio toliko remek-dela da je cela rasprava postala sasvim besmislena. A sada, na svom šestom Merz- izdanju za Important records (neka od prethodnih su Merzbird, Merzbeat, Merzdub…) Akita se vraća svom ‘tradicionalnom’ zvuku i ponovo laća analognog EMS sintisajzera (koji nam je tako efikasno spržio centralni nervni sistem na nekim klasičnim Merzbow izdanjima, poput recimo Pulse Demon) i gitare proterane kroz nekoliko pedala.

Akitin opis za svoj gitarski zvuk, junk-guitar, je, kao i obično veoma duhovit i veoma dobro pogođen. Merzbear je povratak korenima u više nego jednom smislu, na primer ni na ovom albumu nema naslova pesama, a ritmičke strukture i loopovi koji su tako često korišćeni poslednjih godina ovde se uopšte ne pojavljuju. Umesto toga, Merzbear je jedna dugačka, bučna, duboko psihodelična avantura gitare distorzirane preko granica svih normala i uhvaćene u zamku podivljalog wah-waha. Sintisajzerska distorzija podvlači Akitino džemovanje na šestožičanom instrumentu i celoj ploči daje ugodan, anarhičan, ali tečan osećaj.

Ugodan?? Da, naravno, ne verujte recenzijama po Internetu koje ovu ploču opisuju hipertrofiranim jezikom nepodnošljive buke. Ako ste ikada u životu slušali Merzbow, Merzbear će za vas biti jedno prijatno, toplo, čak intimno iskustvo. Naravno da je ovo bučna ploča, ali njene frekvencije i njena dinamika su takve da uhu prijaju mnogo više nego što ga kažnjavaju. Iz nje pre svega izlazi toplina i ljubav prema neprekinutim, haotičnim strujanjima čistog zvuka i, iako je Akita snimio mnogo boljih albuma od ovog, iako je ovo pomalo i igranje na oprobanu kartu, nema sumnje da će svakom starijem ljubitelju buke prijati.

Možete preslušati isečke ovde: http://www.boomkat.com/item.cfm?id=33232

Merzbow: Coma Berenices (Vivo Records)

http://vivo.pl/merzbow/merzbow_coma.htm

 img58/6858/merzbowcoma300kx8.jpg

Kada Akita ima jednu ideju, on je obično, brže-bolje istraži na nekoliko albuma koji izađu u kratkom vremenskom roku. Može mu se. Em ljudi vole da ga slušaju pa i izdavači vole da ga objavljuju, em on ipak nikad nije snimio album koji bi bio bezvredna gomila već izlizanih ideja. Njegova muzika je uvek odraz njegovog unutarnjeg života, njegove čiste volje, ako verujete Šopenhaueru i Ničeu, pa je tako i ploča na kojoj on samo isprobava ideje ne znajući šta bi sa njima mogao da uradi često izvor zadovoljstva za slušaoca.

Kejs in point: Coma Berenices, na poljskoj etiketi Vivo je odmah za petama Merzbearu po tome da su zvuci na ovom albumu ‘organskiji’ po generalnom tonu. Ovde se da primetiti i ponešto ritmičkih struktura (pre svega pulsiranja masivnih sintisajzerskih srca) ali je ponovo glavni akcenat na surovo distorziranim gitarskim i sintisajzerskim polivanjima.

Coma Berenices ima nešto mračniji omot i naslove kompozicija (‘Revenge on Humanity’, na primer) što je u suprotnosti sa recentnim albumima koji su bili posvećeni razoraznim pticama i drugim životinjama iz Akitinog života i okruženja, ali je muzika daleko manje turobna ili surova nego što bi se očekivalo. Ovo je više mračna psihodelija nego okrutni nihilistički obračun sa zvukom, pa je tako i kompletna atmosfera više drogirano prijateljska nego hladno mrska. Ovome mnogo doprinosi i činjenica da već na prvoj kompoziciji (‘Earth Worms’) Akita iz svoje gitare izvlači nešto što je gotovo pa prepoznatljiva melodija. Možda je u poslednje vreme slušao ploče Masayukija Takayanagija koji je i sam kroz nagomilane decibele brutalne distorzije znao da protisne i po koju melodiju. A možda i nije. Sa Akitom čovek nikada ne može da bude načisto, čak ni kada svoje motive za ovaj ili onaj potez otvoreno otkriva. Ovde čak ni to nije slučaj i ova ploča je mračan, ali prijatan komad ekstremne buke, namenjen pre svega gurmanima.

Možete poslušati isečke ovde: http://www.boomkat.com/item.cfm?id=39000

Deadbeat: Journeyman’s Annual (~scape)

http://www.scape-music.de//Release/details/scape/scape46

 

Stefan Betke (poznatiji pod umetničkim imenom Pole) je poslednjih par godina izbacio nekoliko albuma koji nisu zvučali preterano dobro. Nisu bili ni totalno smeće naravno, ali nedostajala im je čistota koncepcije i besprekorna minimalnost forme koja je krasila prva tri Pole albuma. Dobro, čovek se zasitio pomalo sterilnog digitalnog duba i pokušao malo da proširi svoju zvučnu paletu, što je hvalevredan potez. Možda bismo mu novije ploče slušali drugačijim ušima da im nisu prethodila onakva remek-dela. Bilo kako bilo, Betkeova etiketa ~scape je ostala firma na koju treba obraćati pažnju i koja s vremena na vreme ume da izbaci sjajne ploče.

Kao u slučaju novog albuma Deadbeat (aka Scott Monteith). Ovo je Deadbeatov četvrti album, ako se ne varam, pod ovim imenom i dočekao me je sasvim neočekivano, takoreći iza ugla dok sam prebirao po svojim najnovijim muzičkim ulovima. Da budemo iskreni: minimal techno i digitalni dub, izmešani na način kako se to već godinama radi u germanskom trouglu (etikete ~scape, Raster-Noton i Basic Channel) je već toliko istražen žanr da je utisak da ga danas prave kompjuterske skripte podešene pre sedam-osam godina u koje muzičari potpisani na pločama samo povremeno ubace po koji novi parametar. Ne kažem da tu izlazi mnogo LOŠE muzike, ali opet, proporcionalno je vrlo malo onoga što čoveka može da obori s nogu.

Deadbeatov novi album, snimljen posle dve godine ekstenzivnih turneja sa svojim vernim notebookom kao jedinim drugom, nije ploča od koje slušalac posle pet sekundi popije patos. Ali se daljim slušanjem pomaljaju njeni kvaliteti. Journeyman’s Annual je vrlo lako mogao da bude još jedna uobičajena kombinacija laganih elektronskih ritmova, zavodljivo loopovanih sinti tema, sve razmazano mekanom četkicom digitalnih efekata. Umesto toga, Monteith osnovnu digidub formulu osvežava i revitalizuje uvođenjem elemenata koji ovom tihom, nenametljivm muzičkom žanru daju neočekivano mnogo mišića.

Ovde ne mislim samo na semplove akustičnih gitara i duvača (Monteith je kanađanin iz Montreala koji je od acid-rocka, preko industriala došao do savremene plesne muzike, pa je prisustvo članova Goodspeed You! Black Emperor neveliko iznenađenje), već pre svega na neprikriveno koketiranje sa reggaeom, dancehallom i (naravno) dubstepom u muzici koja je neka vrsta krosovera između bedroom/ geek muzičara sa laptopovima i grubljih, uličnijih formi plesne muzike. Naravno, preovlađuje Monteithov uglađeni, blagi pristup, ne treba od ove ploče očekivati yardcore raskalašnost, ali odmereni digitalni dub pomešan sa nešto razigranijim ritmovima, preliven plemenitim sokom najfinije minimal techno sorte (čuju se ovde i Raster-Noton, a bogami i Pan Sonic uticaji), pa onda nadeven teškim basovima na kraju balade daje jednu uspelu, potentnu smešu.

Dok je prva kompozicija, ‘Lost Luggage’ najava onoga što sledi i suptilno navlačenje slušaoca da prihvati Deadbeatovu ponuđenu ruku, već je druga, ‘Melbourne Round Midnight’ ništa manje nego zapaljiva sa svojim dinamičnim reggae nabodima i prostim, a krljačkim basom koji, zajedničkim naporima ovu muziku čine podjednako interesantnim za noćna slušanja na slušalicama, ali bogami i za neku razigranu klupsku akciju.

Od te tačke, Monteith se oslobađa pa dobijamo sve i svašta na meniju: ‘Refund me’ je prvi njegov pokušaj da u svoju muziku ukomponuje MC-ja, u ovom slučaju Britanca Bubbza koji je malo, ah, metiljav, ali muzika preko koje sipa više nego isporučuje potrebnu energiju. Uspeliji je ‘Deep in the Country’, u osnovi Deadbeatov najčistiji pokušaj dubstepa gde MC Moral Undulations mora da se izbori sa klaustrofobičnom atmosferom i digitalnim efektima koje preko njega baca producent. Ipak, najbolji vokalni momenat je gotovo pa čista dancehall kompozicija ‘Gimme a little slack’ gde Jah Cutta isporučuje fantastično zapaljivo ragga pevanje preko izvanredne ritmičke matrice (uprkos ništa manje nego ispraznom tekstu). Monteithovi dub skillovi ni jednog trenutka nisu pod znakom pitanja a oseti se tu i nasleđe kanadskog industriala i moram da priznam da mi je dobar deo vremena padalo na pamet kako bi ovako zvučao The Bug kada bi Kevin Martin malo popustio svoj brutalni mačo stisak kojim priteže dancehall muziku. A poređenje bilo čega i bilo koga sa KMartom je za mene veliki kompliment.

Pored navedenih, najuspeliji delovi albuma su i moćna ‘Turbolence’ koja je mračna, a izuzetno popaljiva, kao i izvanredan remiks pesme ‘Black Stacey’ Saula Williamsa koji jedan prosečan-do-solidan gitarski komad pretvara u odličnu plesnu tačku čuvajući kompletnu dramatiku Wiliamsovog pevanja.

Journeyman’s Annual nije ploča koja će na bilo koji način promeniti svet, ali u trenutnoj galaksiji digitalnog duba i minimalnog technoa izdvaja se svežinom i snagom. Sasvim dovoljno za preporuku.

http://www.myspace.com/deadbeatcomputermusic

http://www.techno.ca/deadbeat

Mochipet: Girls Love Breakcore (Daly City Records)

http://www.dalycityrecords.com/

 

Ahhh, breakcore, savršena muzika za istorijski trenutak u kome se kao civilizacija nalazimo… S jedne strane tu je besomučna referencijalnost na pop kulturu vremena prošlih i sadašnjih, obožavanje i ismevanje kiča i solidna doza ironijskog odmaka potrebna da bi se sve to shvatilo. S druge strane tu je dionizijska, pankerska, sasvim ljudska, ranjiva i nikako visokokonceptualizovano-obezmuđena ljubav prema čistim fizičkim i mehaničkim elementima muzike: brzini, volumenu, snazi.

Ima tu mnogo smeća, da se odmah razumemo. Mnogo breakcore umetnika izgleda upada u stereotip geeka koji nema prijatelja do svog laptopa i onih par ludaka sa kojima na Internetu razmenjuje semplove i pokazuje koji je novi plagin za svoj muzički softver nabavio, pa im je i muzika analno narcisoidna, natrpana detaljima koji su tu da prikažu koliko je vremena proveo programirajući ritmove, prezasićena semplovima i pop referencama koje proleću pored slušaoca naprosto prebrzo da bi imale efekta i sve u svemu, svodi se na elektronsku verziju izdrkanog prog-rocka.

Mochipet (alias David Wang) je svakako neko ko je i sam grešio po ovim osnovama, neke od njegovih ploča su bile visokoenergetske, ali u krajnjoj liniji sterilne smeše munjevito editovanih gomila semplova i isforsiranog humora, no sa Girls Love Breakcore je našao pravu formulu. Ne mogu da kažem, taj čovek mi je bio simpatičan još pre par godina svojim albumom mashupova gde je materijal koji je koristio za semplovanje kombinovao isključivo na osnovu imena (recimo Johnny Cash i Cash Money Millionaires) pa sam uvek imao vremena za njegova izdanja i povremeno bio nagrađen izvanredno urađenim pločama. Međutim, sa Girls Love Breakcore, Wang postavlja nove standarde.  

 img58/3580/g139ve7.jpg

U nekom alternativnom svetu ne bi bilo sumnje u vezi toga da li je Wang avangardni muzičar. Na kraju krajeva, njega veoma zanimaju akustička svojstva zvuka a ovo je ploča koja Pekinšku Operu uspeva da preoblikuje tako da se bez problema uklopi uz agresivni ritam savremene plesne muzike, čuvajući oba kulturna identiteta u istoj meri. Međutim, ovo je i ploča koja počinje besprekornom (ali zaista besprekornom) parodijom na muziku Justina Timberlakea kojom, uzgred, Mochipet na svoj geeky način pokušava (i, uh zamalo i uspeva) da bude više fanki od Timbalanda i više seksi od samog Justina, ovo je ploča gde je opsednutost brzinom i bukom daleko iznad bilo kakve diskurzivne konceptualizacije, ovo je ploča gde ćemo čuti ekstenzivna objašnjenja o tome kako je imati seksualni odnos sa konjem.

Nije ovo lako za slušanje, ako ne volite abrazivne zvučne ispade i surovo brzu elektronsku muziku. Ali ako ste spremni da se prepustite Wangovoj magiji, uživaćete. Njegova kontrola nad breakbeatovima je savršena i pesme su mu opasno fanki, njegovi jungle izleti (recimo ‘Tumbacore’ ili ‘Wafflecore’) su brzi, poletni, uzbudljivi i što je najvažnije, harmonski tako ispravni. Mochijeve harmonije imaju mnogo više veze sa primitivnim rave i punk rešenjima koje je rani jungle rado koristio, nego sa ‘intelligent drum’n’bass’ smaranjima druge polovine devedesetih koja su bila bazirana na jednako razblaženom jazz rocku iz sedamdesetih. I na tome sam mu zahvalan.  

Drugde, Wang je sasvim sposoban i za (samo za nijansu) manje eksplozivne, ali jednako uspele muzičke podvige, kao u sjajnoj ’Flappercore’ koja svojim jazz mirisom i sjajnim duvačima podseća na šta bi luzeri kao što je Lou Bega ličili da nisu luzeri. Već pomenuta (ali ne po imenu) ‘Beijing Operacore’ je naprosto urnebesna i pokazuje kako Wang lako zvuk rasprsne u sitnu prašinu, a zatim tu prašinu rasporedi tako da slušaoca naprosto zalepi za zvučnik energijom čistog, detinjastog popa koji pored ušiju proleće svom suptilnošću mlaznog aviona.

Brojna lista gostiju nabraja neka od poznatih imena ekstremnije muzike (Oto Von Schirach, Aaron Specte, Doormouse, ali i Weasel Walter) i ovom albumu daje dobrodošlu atmosferu eksperimentisanja. Nije da Wangov pristup, idealan za ljude sa kratkom pažnjom nije interesantan, ali ovo je toliko brza, toliko agresivna muzika da slušalac neizostavno mora da se zamori, pa su različita rešenja koja donose različiti ljudi dobrodošla. Pravi primer je remiks ’Botan Ricecore’ u kojem Aaron Spectre slušaoca prosto ubija ponirućim basovima i militantnim jungle breakbeatovima. Ima ovde svačega i stvari ostaju sveže (pred kraj Wang komada i Metallicin ’Blackened’. Zato što mu se može!!), ali ne očekujte da će i u jednom trenutku napad popustiti. Ovo su surovi jungle, brutalni gabba-techno i muzika iz crtanih filmova pedesetih godina umotani u jednu zapaljivu, eksplozivnu smešu. Nije za svakoga ali jeste za ponovljena, posvećena slušanja!!!

Ono što je možda i najbitnije: takozvana inteligentna plesna muzika (IDM) je poslednjih godina dala mnogo ploča koje su dosadni, formalni opiti na polju (nekakve) avangarde kojima pop-forma ne pomaže da odgovore na pitanje zašto uopšte postoje kada su bolji primeri istog razmišljanja napravljeni godinama i decenijama ranije. Mochipet nam daje protivotrov za neveselost koju takva muzika u čoveku može da izazove. Njegov novi album je infantilan, avangardan, uzbudljiv, kompleksan i glup, sve u isto vreme. Milina.

http://www.myspace.com/mochipet

P.S. Uspeo sam da napišem čitav prikaz a da ni jednom ne spomenem Aarona Funka što doživljavam kao poseban uspeh. Upisaću sebi bonus poene, hvala lepo.

Malevolent Creation: Doomsday X (Nuclear Blast Records)

http://www.malevolent-creation.com/

 img50/7/doomsdayxve2.jpg

I za kraj, malo metala. Valja se.

Dakle, death metal…Da ste me pitali negde 1994. nikad vam ne bih rekao da ću u 2007. godini ne samo pisati o death metalu već i da ću pisati prikaz novog albuma Malevolent Creation. The more things change the more they stay the same, rekli bi mudraci (koji pritom znaju i engleski).  Death metal je zaista svoj kreativni vrhunac doživeo tu negde oko polovine devedesetih i već tada ga je black metal zasenjivao širim filosofskim i smelijim stilskim pristupom. Ipak, hardcore fanove death metala ne treba potceniti i ako ovo već nije dominantan fenomen u današnjem underground metalu, death metal se ipak drži kroz mrežu izdavača, medija i ljudi koji ga vole i cene.

Malevolent Creation (potekli u Njujorku, emigrirali na Floridu gde je početkom devedesetih bio epicentar death metal potresa) su bili jedan od boljih bendova ranih devedesetih jer su umeli da budu jednako oštri i agresivni kao i najsurovije kolege a da svemu dodaju jednu crtu artikulisane ozbiljnosti koja ih je potencijalno činila interesantnim i slušaocima izvan uskih granica žanra. Naravno da to danas zvuči staromodno.

Kroz godine i brojne promene postave Malevolent Creation su izdavali bolje i lošije albume. U najboljim momentima (recimo Retribution, Eternal i In Cold Blood) bili su nezaustavljiva metal mašina sa izuzetnim uvetom za zapaljive rifove, beskompromisno brzim pesmama (Derek Roddy je, na kraju krajeva svirao bubnjeve na In Cold Blood) i tekstovima koji su delovali kao da, za razliku od tekstova većine kolega, govore o nečemu opipljivom. Nažalost, bilo je tu i dosta ispodprosečnih ploča. Poslednji album, Warkult iz 2004. godine je bio zanatlijski solidan ali isprazan.

Doomsday X se zato može smatrati pokušajem pravljenja preokreta. U bend se vratio pevač Brett Hoffman tako da je sada postava nešto ’autentičnija’ i zaista, prvih par pesama uspevaju da protutnje kroz zvučnike i uši kao u najboljim danima death metala koji je imao ne samo šta da pokaže nego i šta da kaže.

Svojevremeno sam u trenutku nadahnuća Malevolent Creation umeo da opišem kao ’Slayer sa blastbeatovima’. Ove formulacije se valja setiti u momentima kada ova ploča blista. Na primer, ’Cauterized’ koja album otvara je briljantno agresivan komad zle, mračno melodične muzike (na kraju krajeva ova pesma ima solo pre nego što pevanje i započne) u kojoj Hoffmanovo brzo pevanje odlično leži surovo preciznim blastbeatovima što ih bubnjar Dave Culross baca kao da to nije nikakav napor. Naredna, Culture of Doubt je još bolja jer kombinuje sjajno odrađene melodije sa brzinom, a zatim i odlično izvedenom promenom tempa. Međutim, stvari vrlo brzo udaraju o liniju osrednjosti.

Već negde kod treće pesme, ’Deliver my Enemy’ postaje očigledno kako će se stvari odvijati dalje. Rubin i Fasciana su u stanju da napišu mnogo rifova koji zvuče pristojno, ali kristalno je jasno da nemaju dovoljno inspiracije da i jedan od njih učine večnim. Kroz zanatlijski napravljene aranžmane smenjuju se već milion puta oprobani trikovi. Stvarima ne pomaže ni to što je Hoffmanovo pevanje prilično izlizano, a i što se on ni malo ne trudi da osmisli pevačke aranžmane već striktno peva ’na rif’. Moram da priznam da sam uvek više voleo Blachowiczeve brutalne vokale na albumima kad je Hoffman bio u zatvoru ili naprosto nije imao vremena za bend. Blachowicz je zvučao kao izuzetno besan čovek koji urla, Hoffman zvuči kao metal pevač koji štedi svoj već prilično istrošeni glas.

Jedan od najvećih problema ovog benda je što su u pitanju sve dobri muzičari sa puno znanja o žanru koji sviraju. To znači da čak i najbanalnije stvari koje sviraju zvuče korektno, ali i da ih je ovo uspavalo i da ni ne pokušavaju sebi da postave nove granice koje bi valjalo preći. To se oseća na čitavom albumu a najjače u instrumentalu ’Prelude to Doomsday’ koji je nabacana hrpa rifova i tema koje ne idu nikuda. Nažalost, za dobar deo albuma se može isto reći, iako dobrih momenata ima (poslednja, ’Bio Terror’ je prilično old-skool i prilično ubedljiva u svojoj grindcore žestini).

Nisam presrećan ovom pločom, mada je bolja od Warkult. Možda je gostovanje gitariste Slipknot Micka Thompsona na ’Deliver my Enemy’ zakasneli dokaz mejnstrim potencijala koji su Malevolent Creation nekad imali, ali danas oni spadaju samo u jednu malenu tržišnu i stilsku nišu. Ipak, pošto sam ih još pre deset godina bio otpisao, obratiću pažnju i na njihov naredni album. Dođavola, nikad se ne zna.

Slušati ovde: http://www.rhapsody.com/malevolentcreation/doomsdayx

Okružen Mrtvima

Prilično bombastičan naslov, nema šta!!! Naravno, brkatiji i iskusniji među nama će znati da se radi zapravo, o domaćem izdanju strip serijala The Walking Dead autora Roberta Kirkmana i Charliea Adlarda (i Tonyja Moorea), a koji na domaćem tržištu izdaje Lavirint (http://www.lavirint.biz/).

The Walking Dead je meni sjajan strip iako nisam neki najstrašniji fan zombi-žanra. Toliko mi je sjajan da sam a) kupio sve brojeve koji su kod nas izašli i b) napisao tekst o ovom stripu za osmi broj časopisa Strip Pressing.

img485/5601/juteha31601wn1.jpg

Što se prve tačke tiče, i vi možete da učinite isto. U lokalnoj striparnici možete nabaviti sve brojeve domaćeg izdanja, ili sledeći link koji sam gore dao stupite u vezu sa samim izdavačem i naručiti ih. Do sada je izašlo 13 komada i posebna pogodnost je da su u pitanju split-izdanja sa drugim Imageovim stripom iz pera istog scenariste, serijalom Nepobedivi (Invincible) koji se ne bez ponosa u Americi često naziva najboljim superherojskim stripom uopšte (priznajem, najviše od strane samog izdavača). Za, dakle, savršeno bedan novac dobijate dva jako dobra aktuelna američka mejnstrim stripa, koji imaju čak i moj oficijelni pečat potvrde kvaliteta.

Ovaj pečat, bar u slučaju TWD sam spreman i da elaboriram. Zapravo, kako već rekoh pod b), Marko Stojanović (alias No Dice) me je svojevremeno savatao da napišem tekst o Kirkmanovom zombi-remek-delu što sam ja rado prihvatio. U međuvremenu, novina je izašla, a na sledećem linku imaćete priliku da vidite kako to izgleda i čega ima sve od sadržaja:

http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=519&Itemid=48

U svojoj neverovatnoj, neopisivo predimenzioniranoj dobroti ja ću vam čak i ovde dati čitav svoj tekst objavljen u ovoj novini u needitovanom obliku. Nadam se da ćete ga shvatiti kao teaser i pohitati da i sam magazin nabavite, a i da će vas u dovoljnoj meri stimulisati da TWD/ OM potražite. Napominjem da je tekst pisan na osnovu tridesetak američkih epizoda, ne samo na osnovu onoga što je do sada kod nas izašlo, kao i da Popboks prikaz iz pera Pavla Zelića možete pročitati ovde:

http://www.popboks.com/popx/nepobedivikirkman.shtml

Ako se ovo ne zove darežljivošću, onda ne znam šta se zove. Dakle, uživajte:

img478/4996/z040306walkingdeadbigjq9.gif

Kada je George Romero te prelomne 1968. godine snimio svoj ikonički zombi-horor film ’Noć živih mrtvaca’ (Night of the Living Dead), u crno-beloj tehnici za bednih 114.000 dolara, mogao je to biti samo još jedan nezavisni eksperiment u eksploataciji nabijen prikrivenom socijalnom kritikom, psihodeličnim prizorima i neusmerenom revolucionarnom energijom. Kritika ga nije baš previše mazila: film je nazivan sadističkim, opisivan kao smeće, a najčešće korišćen kompliment u vezi sa njim bio je da je subverzivan. Istovremeno, publika koja je u bioskope došla na popcorn zabavu i kempi horor vampirskih ili naučnofantastičnih filmova prethodne dve decenije zatekla se skamenjena u svojim sedištima. Romero nije nudio smešno stilizovane vampire ili glumce u gumenim odelima koji bi izigravali monstrume. Njegova čudovišta su bila naše komšije, mrtve, zatim prohodale, spora, nespretna bića beskonačne agonije animirane smrti, gonjena glađu za ljudskim mesom.

Revolucije se ponekad dešavaju kada ih niko ne očekuje. ’Noć živih mrtvaca’ ne samo što je prerasla u uspešan serijal čija je dubina u određenom momentu postala proporcionalna ceni produkcije (retkost u ili izvan horora) već je i američki horor film tako temeljno promenila da nije preterano reći da je 80% onoga što danas gledamo na ovaj ili onaj način poteklo od Romera. Ovo se, naravno odnosi i na čitavu subkulturu zombi-horora koja je na filmu tokom skoro četiri decenije procvetala i razgranala se u svim pravcima, a zatim prodrla i u ostale medije. Literatura, a za njom i strip i videoigre prihvatili su izazov.

Treba i reći da je za svo to vreme veoma mali broj autora dostigao Romerovu dubinu i snagu. Većina se zaustavila na površini, obraćajući najviše pažnje na šok-efekat. Ni sam Romero nije uspeo da održi uzlaznu putanju. Zemlja mrtvih (’Land of the Dead’, 2005.) je bila više stilska vežba nego nova revolucija, a strip ’Toe Tags’, iako solidna (i veoma nasilna) priča o zombijima teško da će ući u istoriju kao značajna recka u njegovoj biografiji. Srećom, očajanju nema mesta. I pored bukvalno desetina stripova koji se na ovaj ili onaj način oslanjaju na zombi tematiku (Escape of the Living Dead, Dead Eyes Open, Black Gas, Living With Zombies…), ispostavilo se da je najbolji rad na ovu temu i delo koje se može smatrati duhovnim naslednikom Romerovih originalnih filmova poteklo iz pera autora čiji je prvi strip bio samopublikovani, satirični polusuperherojski ’Battle Pope’. I sam Robert Kirkman će u uvodu za prvi broj ’The Walking Dead’ priznati da je ovo za njega poveliki zalogaj, kao da ne veruje da ovu ozbiljnu temu može da odradi onako kako ona zaslužuje. A, ta tema, naglasiće odmah, za njega jeste ozbiljna: ’Najbolji zombi filmovi za mene nisu oni sa kofama krvi i organa, sa komičnim likovima i kempi stavom. Dobri zombi filmovi nam pokazuju koliko smo mi sami zapetljani u glavi i naterati nas da preispitujemo svoje stavove o društvu…’ Image Comics je, slobodno se može reći, posle ’Spawna’ autora Todda McFarlanea, dobio novi klasik koji ga je u poslednje tri godine lagodno zadržao u samom vrhu američkih strip-izdavača.

img478/5660/thewalkingdeadvol6cq1.jpg

Robert Kirkman je, pored Battle Pope, najpoznatiji po ’Invincible’, superherojskom serijalu za Image koga danas mnogi u naletima dobroćudnosti nazivaju najboljim superherojskim stripom na tržištu. Bez obzira da li se sa ovim slažemo ili ne, činjenica je da je uspeh Invinciblea Kirkmanu otvorio put za rad u Marvelu gde je dobio priliku da radi na serijalima poput Marvel Team-Up, Irredeemable Ant-Man ili Ultimate X–Men. Ne slučajno, Kirkman je i autor vrlo uspešnog miniserijala Marvel Zombies od pre par godina, koji je Marvelov univerzum pretvorio u armiju živih mrtvaca sa iscepanim kostimima i nesavladivom glađu.

Dakle, zombiji… Ne treba biti mahnito imaginativan da bi se shvatilo zašto je strip pogodan medijum za ovakve priče: prizori ekstremnog fizičkog nasilja, detaljno prikazanih komadanja ljudskih tela, adrenalinom nabijene akcije i postapokaliptičnih krajolika u stripu mogu dostići visine o kojima film ne može ni da sanja. Ima onda ironije u tome što je trenutno najbolji zombi strip na tržištu rađen crno-belom tehnikom i prepun scena u kojima likovi stoje i pričaju jedni sa drugima, izgovarajući naprosto zapanjujuće količine teksta.

Tajna uspeha The Walking Dead je najverovatnije u tome što Kirkman svoju radnju i likove tretira onoliko ozbiljno koliko je sama premisa o mrtvacima koji hodaju apsurdna. Ovo zaista nije kempi storija sa nadrealističkim eksplozijama nasilja i krvoprolića koja bi se zadovoljila žanrovskim citatima i postmodernističkim klimoglavom. The Walking Dead je rađen u istom duhu kao i najcenjenije HBO televizijske serije, to je strip pažljivo, čak sporo razvijane radnje, zasnovan na temeljnoj karakterizaciji i međuljudskim odnosima bar isto onoliko koliko na zastrašujućim prizorima uspravnih mrtvaca i egzistencijalnoj paranoji. Centralni motiv nije preživljavanje pojedinca, već porodice, a neizbežne provale nasilja i gadosti dolaze kao katarzični momenti oslobađanja ili zatupljujući momenti besmisla, nikada ne padajući u blaziranu zasićenost tako karakterističnu za zombi priče.

img478/5358/walkingdeadadlard2ge6.jpg

The Walking Dead u svoje dosadašnje tridesetdve epizode priča priču o Americi koja se raspala iznutra nakon sveopšte infekcije žive smrti. Vlada je stanovništvo pozvala u najveće gradove, da bi ga lakše zaštitila a onda su se prvo vlada a zatim i gradovi urušili pod bezumnim ali neumoljivim pritiskom armija sporih, poluraspadnutih kanibala. Rick Grimes, policajac koji se budi iz kome posle ranjavanja zatiče svet u kome ništa više nije isto i preko pejsaža umiruće civilizacije kreće u potragu za svojom porodicom.

Kirkman sporo, metodično slika svoju sagu o šarolikoj grupi običnih Amerikanaca dok pokušavaju da razumeju pakao izrastao oko njih. Ovo je svet u kome nedostaje sve, od hrane, kreveta i benzina, preko municije i igračaka za decu, do knjiga i muzike. Rick Grimes se gotovo spontano nameće kao vođa grupe potpuno različitih ljudi i nastoji da ih održi u životu uprkos veoma nepovoljnim izgledima. Egzodus iz zemlje mrtvih je tim teži što progonjeni ne znaju kuda bi otišli (za razliku od, recimo Romerovog mita o Kanadi) a Rick mora da se nosi i sa tako zemaljskim stvarima kao što je ljubomora bivšeg kolege koji mu se sa ženom zbližio dok su ga smatrali pokojnim, nova suprugina trudnoća, različita shvatanja morala i prioriteta unutar grupe…

Ove, nazovimo ih ’ljudske’ komponente vrlo uspešno drže The Walking Dead na zemlji i obezbeđuju mu potrebnu humanističnost. Iako Kirkman ne preže od detaljnih prikazivanja zombija i beskrajnih spekulacija i analiza njih kao pojave (i, čak kulture), najveća pažnja ipak je posvećena ljudima. Njihovim strahovima i neočekivanim herojstvima, promenama njihovih etičkih parametara, svojeglavim, patetičnim provalama optimizma, njihovom zlu i kukavičluku. Ovde nema likova većih od života, revolveraša i vanzemaljaca. Čak i kada na naslovnoj strani devetnaestog broja ugledamo ženu sa samurajskim mačem i dva zombija na lancu, The Walking Dead se ne srozava do nivoa akcione polukomedije. Likovi su građeni pažljivo, detaljno, čak do te mere da u kasnijim brojevima veliki broj strana odlazi na sporedne epizode koje bi mogle biti deo bilo koje televizijske serije iz poslednjih deset godina. Ali ovakav pristup se isplati. Čak i uz veoma visok body count i nezgodna sakaćenja među centralnim likovima (Kirkman upozorava da ni jedan lik nije bezbedan), ovaj strip čini da svaku od ovih smrti ili povreda doživljavamo sa punom težinom i gotovo neizbežnom empatijom. Što je poprilično dostignuće i omiljenu uredničku igru ko-je-sledeći-na-listi-za-odstrel izdiže iznad obične šok taktike (setimo se Marvelovih Avengers Disassembled ili aktuelnog Civil War) dajući joj dostojanstvo i značaj.

img478/6954/wd27wt1.jpg

Fokusiranje na ljude, naravno pomaže i da se setimo da su u priči o zombijima ipak ljudi najčešće pravi negativci. Raspad društva, porodice i moralnih sistema, izdizanje prirodnih vođa, prirodnih sledbenika, prirodnih buntovnika i prirodnih žrtava. Smrti u agoniji komadanja od strane pomamnih mrtvaca su dostojanstveni odjeci poniženja i mučenja koje će ljudi jedni drugima naneti kada kataklizma poremeti balans sile i poverenja u društvu. Kirkman se ne upušta u preambiciozne političke metafore (na kraju krajeva, istorija je zabeležila njegovu izjavu da je Zemlja Mrtvih ’kofa govana’) i umesto toga pažljivo rukuje odnosima snaga između alfa mužjaka, submisivnih, zavisnih, ili snažnih, misterioznih žena, svojeglavih ili prevrtljivih likova, fašistoidnih vođa. Niko nije nevin u svetu kojim hodaju mrtvi, a uostalom i sam Rick Grimes će u jednom teškom, emotivnom momentu svojoj grupi baciti u lice da hodajući mrtvaci nisu zombiji već oni sami.

img478/5282/013105walkingdead02ka3.jpg

Crtež The Walking Dead u potpunosti odgovara realističnijem tonu radnje. Ovo znači da su osmesi glavnih likova onoliko namešteni koliko su raspadnuta tela gegajućih mrtvaca ubedljiva. Surova lepota opustelih krajolika Džordije je u oštrom kontrastu sa pretećim mrakom šuma i infernalnom zlokobnošću mrtvih gradova i gradova mrtvih. Charlie Adlard (koji je preuzeo crtačke dužnosti od Tonyja Moorea posle sedmog broja) crtež radi detaljno tamo gde je to potrebno, uverljivo prikazujući neobrijane muškarce i podnadule žene, ožiljke i podočnjake, trula lica i iscepanu odeću zombija, ali i veličanstvene prizore iz ptičije perspektive gde širina scene podseća da nije klaustrofobija već agorafobija u samom srcu ove priče. Sivi tonovi koloriste Cliffa Rathburna dodaju dubinu crtežu i mučne, katarzične momente čine mnogo strašnijim nego što bi prosto crvenilo krvi to moglo da učini. Ponovo, ovo nije hipertrofirano nasilje akcionog stripa, ovo je strašna borba za opstanak.

img292/5535/mooretankxz0.jpg

Uticaji i prethodnici The Walking Dead su jasno vidljivi i u odnosu na njih treba tražiti i mesto ovom stripu u univerzumu pop-kulture. Romerovim filmovima se upućuje više nego jedan naklon, pre svega u odabranoj crno-beloj tehnici koja podseća na prvi film iz serijala. Dalje, dok je u drugom filmu centralno mesto događanja bio tržni centar, Kirkman svoje protagoniste jednim duhovitim i zdravo ciničnim potezom smešta u zatvor. Paralele se same ispisuju. Ipak, valja primetiti i da Kirkman nema britku oštrinu Romerove političke i socijalne satire i da njegova ljubav prema likovima čuva protagoniste od ove vrste poniženja. The Walking Dead je strip koji porodicu i srednju klasu tretira sa najvećim simpatijama. Tako treba shvatiti i dalja poređenja sa, recimo ’Gospodarem Muva’ Williama Goldinga – kod Kirkmana postoji određeno, gotovo slepo poverenje u nemoć entropije pred ljudskim duhom koje se, naročito zbog uniformisanog protagoniste može uporediti sa Brinovim ’Poštarom’, doduše opet na nižem nivou ambicija. Konačno, ’Brežuljak Voteršip’ Richarda Adamsa kao očigledna preteča demonstrira oprez koji Kirkman ulaže da svoj strip zadrži u granicama realističnog. Dok ga ovo sprečava da uzleti do visina istinskog epskog mita, kakav je Adamsov roman bio, i drži u okvirima ’zabave’, ma kako ’ozbiljne’, to je istovremeno i njegovo najjače oružje. Posle svega ovo je ipak priča o ljudima. Ponekad veličanstvenim, ponekad odvratnim, često nepodnošljivo trivijalnim. Zato nam je tako lako da se sa njima poistovetimo.

Šta sam slušao ovih dana

Čujte, svestan sam ja da vas zabole dupe šta sam ja slušao ovih dana. Nije da sam ja poznat kao neki autoritet na polju muzike (umetničke ili popularne, svejedno), pa čak ni kao osoba od ukusa (ali to je samo zato što je moj ukus toliko rafiniran da ga većina ljudi i ne razume i ne ume da ceni njegovu prefinjenost), ali uvek je zgodno osvrnuti se na neke muzičke favorite koji su se ovih dana vrteli po mojoj glavi. Ovo mi daje priliku da se jednog dana posle mnogo godina prisetim tačnog raspoloženja koje me je pohodilo u ovom vremenu i da se smejem naivnim mislima koje sam nesmotreno iznosio u javnost. Ništa lepše nego samom sebi u dalekoj budućnosti dati jedan tako lep poklon.

Skulldisco Soundboy Punishments (Skulldisco)

‘Fenomen’, ili barem stil koji poznajemo pod imenom dubstep a koji se pop-kulturom širi poput nekog pritajenog ali zajebanog šumskog požara je odličan dokaz koliko su informacione tehnologije napredovale u poslednjih desetak godina i kakve to posledice ima na kulturu i civilizaciju. Činjenica da je u pitanju muzički stil maltene sasvim ograničen na geografski uzano područje nekoliko četvrti u Londonu (uz incidentna pojavljivanja u drugim engleskim gradovima), a koji vrlo uspešno hara leftfield muzičkim medijima cele planete mnogo govori o tome koliko je univerzum popularne kulture mnogo pomeren u virtuelnu sferu poslednjih godina. Devedesetih godina imali smo jungle i drum’n’bass kome je trebalo mnogo više vremena da se nametne kao planetarni fenomen. Tek krajem devedesetih ova muzika je ozbiljnije prodrla u pop-kulturu iako je već u prvoj polovini decenije harala londonskim klubovima a oko polovine dekade širila se po TV reklamama na ostrvu. Amerikanci su tek u dvadesetprvom veku saznali šta je jungle. 

Kao kontrast tome, dubstep, reč koju znamo manje od dve godine, se raširio po medijima mnogo brže, metastazirajući pre svega kroz prašumu blogova i Internet-foruma, medija ne-kontrolisanih od strane bilo kog kulturnog/ umetničkog/ biznis autoriteta. Priča je potekla iz naroda i došla do tog istog naroda uz blagu pomoć budnijih ‘pravih’ medija (na primer The Wire ili Pitchforkmedia.com). Istovremeno, i sama muzika nikada nije imala lakši posao da pronađe put do slušalaca. Dok su pre deset godina mladi i gladni drum’n’bass producenti i DJevi svoje demo-snimke ili mikseve još uvek morali da umnožavaju koristeći kasete ili CD-Rove, narasla broadband infrastruktura i snižene cene hostinga i saobraćaja na Internetu značile su za dubstep da se protok svežih MP3jki direktno ispod čekića odvijao nikada lakše niti brže. Dubstep je žanr koji, reklo bi se svi, od medija koji su propustili da drum’n’bass prepoznaju na vreme i okite se titulom vizionara, do publike koja svoje informacije kao i muziku nalazi na sajtovima poput last.fm, žele da prihvate kao svoj. 

Što mene pomalo pogađa jer u svemu što sam do sada čuo, vrlo malo toga je zvučalo dovoljno uzbudljivo da moje staro, umorno srce istinski ustrepti. Još tačnije, kad već spominjem drum’n’bass, veliki deo dubstepa koji sam imao prilike da čujem zvuči kao drum’n’bass star deset godina, sa ritmovima svedenim na polovinu udaraca. 

 

Naravno da ovo nije samo po sebi loše, uostalom, spartanska uzdržanost i surova disciplina nekih od producenata iz onog vremena porodila je neke dobre ploče (Photek, Johnny L, Decoder itd. itd.), ali jako veliki, neugodno veliki deo dubstepa koji sam čuo zvuči kao da su njegovi autori sazreli daleko pre vremena i direktno iz stadijuma ideja uleteli u stadijum rutinirane proizvodnje pesama, bez međufaze u kojoj bi inspiracija i eksperimentisanje novim konceptima doneli istinska remek-dela. Znam da je možda i kliše reći, kada govorite o plesnoj muzici, da vam pesme zvuče kao da ne idu nikuda, ali, zaista, mnogo dubstepa je samo pametno raspoređena matrica udaraljki i bas-linija sa ponekim udarcem u klavijature i nekim orijentalnim semplom. Krvi, jaja i vizije tu pomalo nedostaje. 

Aiiii, rasteoretisah se ja ovde kao da znam o čemu pričam. Svejedno, ovaj uvod bio je potreban da bih lakše postavio ovaj dupli CD o kome sada pričam u pravi kontekst. Još jedan od primera evolucije koju dubstep prikazuje je i činjenica da njegovi najbolji eksponenti već imaju albume. Burial je prošle godine dobio vrlo dobre kritike i pozicije na godišnjim listama, pa se čak i meni ta ploča prilično dopala. Setimo se da u prvih nekoliko godina jungle i drum’n’bass priče albumi nisu ni postojali a da ova muzika izvan žanrovskog geta nije bila uopšte tretirana kao materijal za slušanje i shvatićemo koliko je koraka dubstep ispred.

U svakom slučaju, izdanje o kome ovde pričamo nije album već kompilacija singlova i pesama sa raznih kompilacija urađena od strane dvojice od najzanimljivijih predstavnika dubstepa. Applebim i Shackleton su vlasnici etikete Skulldisco i generalno muzički frikovi (bivši prodavci ploča) koji su svoju ljubav prema britanskoj elektronici (Shackleton je na jednom forumu čiji sam član vrlo lepo pričao o svojoj ljubavi spram Godflesh) i etno muzici  prilično uverljivo pretočili u seriju singlova koji se na skali uspelosti kreću od zanimljivih do ubitačnih.

Muzika Appleblima i Shackletona se ne razlikuje drastično od onoga što prave vedete žanra (Benga, Burial), sve je u teškim, surovim bas-linijama i složenim ritmovima, sa dosta etničkih preliva, ali kod njih dvojice se primećuje i ekstra-napor da se stvarima da jedna grublja oštrica. Ako vam je Burialov album bio previše fini (a znao je da bude na momente, kao Photek u svojim ‘džezerskijim’ momentima), ova kompilacija odiše jednom pankerskijom notom. Ritmovi su jeftini ali komplikovani, zvučnom slikom često znaju da promaknu distorzirane sintisajzerske teksture, ima prostačkih ali prijatnih dub momenata a bas-linije su surovo, nepokolebljivo debele. Appleblim i Shackleton naglašavaju da nisu iz Croydona (kao najvažnija imena dubstep scene) i da je to razlog što njihova muzika ima originalnu formu. 

Shackleton je sklon i uplitanju bliskoistočnih motiva u svoju muziku. Njegov najveći hit, ‘Hamas Rule’, koji i otvara ovu kompilaciju prepun je etničkih udaraljki (tabla, daire), sadrži jednostavnu orijentalnu temu odsviranu na harmonici (verovatnije, zapravo, harmonijumu), kao i sempl koji spominje Alaha. Nije ovo usamljen primer oslanjanja na orijent u dubstepu, ali kod Shackletona utisak je da je stvar za nijansu proživljenija nego kod drugih. Tako je i ‘Blood on my hands’ neka vrsta košmarne meditacije o apokaliptičnom sukobu istoka i zapada simbolisanom u prizoru tornjeva koji se ruše. Ova pesma, pored toga i jako podseća na Photeka i demonstrira koliko Shackleton duguje njegovoj klaustrofobičnoj atmosferi lavirinta izlomljenih ritmova, pretećih basova i nelagodnih šumova. Drugde, kao na primer u ‘Hypno-Angel’, spiritualno pevanje se bori za prevlast protiv distorzirane sint-linije. 

Appleblim je, sa svoje strane nešto siroviji u zvuku i njegove pesme karakterišu agresivniji ritmovi i preteći, grubi sintisajzerski rifovi. Obojica, naravno, najviše energije isporučuju kroz bas-linije.

 

Nije preterano reći da je bas-linija najvažniji deo dubstep pesme i Appleblim i Shackleton im posvećuju dužnu pažnju. Njihove bas-linije su moćne, brutalne, nemoguće za ignorisanje i vrlo često je ključna muzička i umetnička informacija pesme sadržana baš u bas-liniji. Reggae, jungle, drum’n’bass, dub, sve ove muzike oslanjale su se na bas-liniju kao srce pesme ali u slučaju dubstepa i, još preciznije, u slučaju ova dva momka, bas-linija je malter koji sve ostalo povezuje da ne odleti na sve strane. Ona je osnova pesme, njen ključni muzički iskaz. Slušanje ova dva diska na sistemu koji filtrira basove ovoj muzici daje jednu sasvim drugu, čak pogrešnu dimenziju. Ne činite ovu grešku!!!!

Pored ostalog, ova kompilacija sadrži i remiks ‘Blood on my hands’ koji je uradio Ricardo Villalobos i, ma koliko ja njega voleo, njegova osamnaestominutna minimal-techno verzija ove pesme je prilično tanka na supstanci. 

Appleblim i Shackleton tek treba da daju svoje najbolje ploče. Ova kompilacija zaokružuje jedan plodan period njihovog rada, prikazuje da pored divlje inspiracije i povremenog tumaranja kroz mrak njih dvojica ipak imaju šta da kažu, u nekim momentima i na izvanredan način. Sada valja podvući crtu, zasukati rukave i proizvesti istinska remek dela. Soundboy Punishments ih ima, pored nekih kompetentnih kompozicija i ponekog ćorka. Uzbudljiva kompilacija i dokument o jednom žanru koji je, još uvek, u nastajanju.

http://www.skulldisco.com/

http://profile.myspace.com/index.cfm?fuseaction=user.viewprofile&friendid=37801419

Skream: Skream! (Tempa/Universal)

Drugi dubstep proizvođač koji mi se prilično dopada je Ollie Jones, alias Skream koji me je prilično zadovoljio singlovima na kojima je pokazao da ima duha i da voli rege. Ili obrnuto, šta već dođe prvo. Njegov debi album je relativno nedavno reizdat za Universal i naleteo mi je baš idealno za slušanje u ovim vrelim danima. 

U kontrastu sa većinom dubstepa koji sam imao prilike da čujem, Skreamova muzika nije nužno mračna i klaustrofobična. Mislim da on shvata koliki je kliše ideja da plesna muzika koja nastaje u podzemlju (dobro, u spavaćim sobama) Londona mora obavezno da bude depresivna i teskobna, pa je njegov dubstep, u odnosu na sabraću mu, raspoložen prilično dobro. 

Naravno, ja mrzim dobro raspoloženu muziku i dokaz Jonesovog talenta je što uspeva da napravi ovakvu muziku a da ona zvuči dostojanstveno i sasvim ispravno. Recimo njegov najveći hit ‘Midnight Request Line’, koji upravo sada slušam dok kucam je u osnovi nošen jednostavnom, razigranom sintisajzerskom melodijom koja je detinjasta na jedan tako… manijački fokusiran način da sa sobom ne nosi nikakav balast namernog ‘onaivljavanja’ muzike već se čuje kao čista igra tonovima koja čoveku čista srca i dobrih namera jako prija.

Drugde, recimo na sledećoj ‘Blue Eyez’, Jones potpuno neprikriveno sebi u zadatak stavlja pravljenje regea u spavaćoj sobi. Naravno da jamajčanski studio, deset veselih muzičara i deset kila gandže nisu isto što i kompjuter u zamračenoj sobi u Croydonu, ali ova pesma nije zapravo pravi rege. Ona je više destilat regea, identifikovanje, izolovanje i pametan raspored njegovih ključnih elemenata na način na koji to jungle nikad do sada nije uradio. I dalje su veoma prisutni dobro raspoloženje i potpuna neagresivnost ove muzike koja je zadovoljna time da bude savršeno oblikovana, bez potrebe da se nameće kojekakvim trikovima. A mislim i da su moji zvučnici stavljeni na ozbiljnu probu basovima u ovoj stvari. Vrlo ozbiljnu probu. 

Sve me ovo navodi na pomisao da Jones kroz svoju, naoko vrlo prostu muziku, zapravo pokušava da promisli veliki deo pop-kulture, da sa njom komunicira, pa i da je rekonstruiše tako da neki već stereotipni tropi zasijaju novim životom. A i duhovit je. Obe teze dokazuje, recimo ‘Tapped’ koja praktično parodira ritmičke strukture ‘mejnstrim’ dubstepa i na kojoj MC po imenu JME pokazuje zašto britanski reperi nikada neće biti shvaćeni u Americi. 

Nešto veći efekat možda će postići ‘Check-It’ na kojoj Warrior Queen odlazi opasno preblizu narodnoj muzici a da bih je ja i dalje posmatrao kao tvrdu ženu sa londonskih ulica, no i ovu pesmu ne treba shvatati preozbiljno, naročito sa načinom kako Jones iz rege atmosfere prelazi u dementno krljanje. Reklo bi se da je ovo neka vrsta parodiranja obaveznih hitova televizijskog potencijala koje svaka prava underground dance ploča mora da ima. No, čini mi se da će mi u pamćenju ipak najviše ostati srećnije, prijatne pesme poput ‘Kut-Off’ ili ‘Dutch Flowerz’. Naročito je ova prva karakteristična sa svojim nenormalnim sint-linijama koje zvuče kao Kraftwerk koji usred koncerta dobijaju kolektivni infarkt. ’Auto-Dub’ je mogla da bude i razrađenija, ali njene dub ambicije su na pravoj strani ograde (da upotrebim američki izraz) a uostalom i naslov sugeriše da je u pitanju samo skica. Jedini pravi promašaj albuma je poslednja, ’Summer Dreams on Trumpet’ koja je kilavi drum’n’bass sa trubom koji verovatno treba da tridesetogodišnjake odavno ispale iz fazona primami imitacijom muzike na koju su se ložili pre deset godina i zainteresuje ih za taj neki dubstep. Čak i kad je kilav, Skream je očigledno proračunat i svrhovit…

Ono što sam po pitanju bas-linija rekao i za Skulldisco drugare, važi i za Skreama, basovi su ovde apsolutno ključni deo kompozicija i smer u kome se oni kreću menja i značenje čitave pesme, snagom obrušavanja tona vlažne, teške zemlje. Ako je dubstep muzika koja generalno treba slušaoca da podseti kako je bilo ležati u materici i razmišljati o svetu koji će uskoro prekinuti idilu, Skreamova muzika barem ovoj ideji daje jednu optimističnu, podsticajnu crtu.

http://www.tempa.co.uk/art_skream.html

http://www.myspace.com/skreamuk

Don Cherry: Eternal Rhythm (MSP Records)

Don Cherry je jedan od onih ljudi sa njujorške jazz scene koji je, i pored toga što je svirao sa najvećima, vrlo uspešno prerastao ulogu ‘desne ruke’, postao cenjen lider i vizionar i muzici dao neke od najsmelijih, koncepcijski najotvorenijih ploča svog vremena. Naravno, za to je morao da ode u Evropu, ali dobro, umetnost traži žrtve.

Ovaj album skoro četrdeset godina kasnije (izašao je 1969. godine u Nemačkoj) prikazuje Cherryja u naponu kreativne snage i eksperimentatorske žudnje. Izašao iz najprestižnije free-jazz škole (mislim, šta ima prestižnije od toga da ste svirali na albumu po kome je ceo pravac dobio ime?) Cherry je dolaskom u Evropu i blagorodnim širenjem muzičkih i kulturnih horizonata koje je ionako bilo trend u Njujorku onog vremena, rešio da radikalne muzičke i civilizacijske teorije odvede korak dalje. Ako je free jazz došao do tačke na kojoj je, kao avangarda, mogao da muziku oslobađa balasta bilo koje tradicije i vrati je u stanje blaženstva koje donosi sam zvuk, onda je sledeći korak (barem tako vele postmodernisti) svakako mogao biti slobodan pristup različitim, nesrodnim tradicijama i njihovo stapanje, kombinovanje i ukrštanje. Cherry i Sonny Sharrock su ovoj ploči doneli težinu autoriteta dvojice među najvećim imenima američke jazz avangade a tamo su ih dočekali puni entuzijazma evropski muzičari spremni da odbace stid što se usuđuju da se mešaju u ‘crnačku’ muziku. Cherry je, naravno, anticipirajući moguću kulturološku nelagodnost i pripadajuću muzičku ukrućenost, većinu pravila u samom startu izbacio kroz prozor, odlučujući se za totalni pristup muzici.

 

Ako Coltraneov ikonički album ‘Ascension’ stoji u istoriji popularne muzike kao monument koji simbolizuje zvuk gomile muzičara oslobođenih stega žanra i puštenih da se divlje poigraju, onda je ‘Eternal Rhythm’ koncepcijski korak dalje. Trejnov album je i dalje neka vrsta džeza, džeza koji insistira na primalnoj ekspresivnosti. ‘Eternal Rhythm’ sadrži i džez među svojim zvukovima, ali on ne insistira ni na nužnom kolektivnom izrazu, niti na realizaciji ličnosti muzičara (ego je uvek bio jaka komponenta Coltraneove muzike u svim kombinacijama muzičara), niti na žanru. Ovo je muzika koja nastaje iz sitnih zametaka etničkih ili pop-motiva. Muzika u kojoj gamelan jugoistočne Azije posle saplitanja kroz nekoliko sekundi psihodelične konfuzije upada u nepogrešivo američki bluz, u kome su usamljene pastirske flaute i surovi free-jazz freakouti razdvojeni sa samo nekoliko koraka Cherryjeve psihogeografije. Kasnije decenije daće nam Otomoa Yoshihidea, Johna Zorna i Billa Laswella koji će različite pop i etno žanrove mešati lakoćom klinca koji nasumično klikće na pesme na svojoj plejlisti, dajući nam ponekad spektakularno dobru muziku, ali Cherryjeva vizija totaliteta je daleko manje proračunata, daleko naivnija, pa i čistija.

Naravno da ovde ima puno traženja, eksperimenata sa neizvesnim ishodom (i posle ovoliko decenija), čak i ćorsokaka, ali ovo je ploča koja ne prestaje da osvaja svojom istraživačkom energijom, a mnoge uspele epizode na njoj su tim lepše što im osećaj potrage daje veću važnost. Cherry je, kao i mnogi drugi američki jazzeri onog vremena (bračni par Coltrane, Miles Davis, čikaški AACM), pa i šire, američki muzičari i umetnici raznih formata, bio usred faze opijenošću idejom spajanja kultura, tradicija i izražajnih formi u jednu globalnu kulturu čija bi spiritualnost u sebe uključivala sve od Isusa i Muhameda, preko Johna Lennona, animizma i budizma, pa do raznih malih duhova, bogova i gurua. Napredni severozapad Evrope na kojem se nastanio pokazao se kao plodno zemljište za njegovu potragu za totalnim zvukom, totalnom muzikom i globalnom kulturom svih ljudi. To što ništa od svega ovoga kao rasa još nismo dostigli ipak ne može biti samo njegova greška. ‘Eternal Rhythm’ je ploča koja podseća kako je dobro živeti u vremenu koje nam omogućava da ovakve ideje ne samo zamislimo nego i na kratko vreme, čak i čujemo!

Da je world muzika u docnijem periodu sledila smele, ambiciozne puteve koje su utrli Cherry, supružnici Coltrane i njihovi saborci, danas bismo živeli u malo boljem svetu. Čak i ovako, ’Eternal Rhythm’ je označio početak ere nesputanog eksperimentisanja Dona Cherryja u kome su nastale mnoge fantastične ploče prepune najdivnijih kombinacija tradicionalnih muzika i avangarde. Ako ovaj album danas zvuči pomalo naivno ili sirovo, ne treba biti snob!!! U njegovoj srži su zameci svega onoga što će doći!

http://www.discogs.com/release/655577

Cripple Bastards i gosti, 21/06/2007, SKC, mali klub

Ima neke lepote u tome kad čovek, neispavan, neobrijan, da ne pominjem neraspoložen jer je napolju vrućina tolikog intenziteta da prodire i unutra, dakle kad taj čovek pored svega može između zuba da procedi jedan dobar osmeh jer je sinoć prisustvovao sjajnom nastupu. (Uzgred, u nedostatku fotografija, koje će možda kasnije i stići, tekst garniramo obećanim fotografijama oskudno obučenih muškaraca.(Nadam se dobrom odzivu bratske gej populacije na ovaj post, s obzirom da istraživanja pokazuju da se žene ionako više pale na tipove u farmerkama i majicama nego u gaćama ili gole…))

Treba primetiti da nisam rekao da je i koncert bio sjajan jer, uh, on to nikako nije bio. Dakle, bio sam umešan u neke slabo organizovane koncerte i ranije (ma, da ne uvijamo, ovo je gotovo ekskluzivno moje okruženje), ali ovaj sinoć je bio prilično signifikantan u pogledu aspiracija i konsekventnog kataklizmičnog autputa koji je na skali kataklizmi bio negde između meteorske kiše snage dovoljne da zbriše civilizaciju i apokaliptične zombi-infekcije. Mislim, manje-više se to može opisati navođenjem nasumičnih slika kao što su, recimo: organizator pijan, muzičari pijani, jedan od urednika javnog servisa u prvim redovima izgara skačući i ulećući u šutku, jedan bend ubačen na ionako pretrpan spisak bendova koji sviraju tako što su u pijanstvu izrečene reči kojih niko ionako kasnije nije mogao da se seti, taj isti bend ostavio utisak da se radi o svirci demo-bendova u nekoj mesnoj zajednici, davne 1989. recimo i uzgred uspeo da pocepa kozu na bas-bubnju što je, pošto su oni bili prvi, rezultiralo pauzom od sat vremena da se šteta opravi. Plus, prodato neviđeno malo karata (ne verujem da je u sali bilo više od 40 ljudi sa sve bendovima) kao posledica toga da pankeri bojkotuju Cripple Bastards zbog nacionalističkih stavova pevača Giulia, a da su metalci bili još uvek u stanju monetarne rekonvalescencije posle subotnjeg nastupa Mileta ‘Srbija do Berlina’ Petrozze i njegovog benda Kreator.

Mda… Nije to sve meni bilo naročito problematično, osim što sam ionako bio smoren stalnim svađama između članova mog benda koje su se bazirale na… pa, u stvari ne znam, verovatno samo na činjenici da smo svi u tridesetim godinama i da shvatamo da smo najbolji deo svog života definitivno ostavili za sobom… Negde u toku večeri se iskristalisala ideja da će ovo biti poslednji koncert Acroholije. Ajd, pa videćemo…

Nakon što sam pojeo prilično dobru lepinju s kajmakom i zalio je preskupom Rosa vodom (momak koji mi ih je prodao je insistirao da ne kupujem vodu kod njega jer je bezobrano skupa, ali ja sam ispao gospodin. Dirljivo je videti da ima još poštenog sveta u ovom lupeškom gradu.), uspeo sam da nateram ostatak svog benda da se popnemo na binu. Bili smo užasni, možda najgori u zadnjih tri godine. Barem smo bili kratki. Desetak minuta i kraj, da ne gnjavimo malobrojne mučenike u sali. Jedna dobra stvar u vezi ovako slabe posete je to što je klimatizacija u klubu mogla da pošteno odradi svoj posao pa smo, za razliku od mladih ispred SKC-a koji su se kuvali na večernjoj jari, ne želeći da plate kartu, mi unutra uživali u blagodetima koje nam je tehnologija dala.

Scaffold koji su svirali posle nas su bili znatno uverljiviji nego što smo mi (uostalom ikad) bili, ali meni je sve to bilo malko… nedoterano. Za bend koji je nastao početkom devedesetih, Scaffold još i imaju relativno osavremenjen zvuk ali njihov vintage death metal je, uprkos svemu malo arhaičan i osrednji. Mislim, nije to rđavo – ovo  je drugi put da ih gledam od kada su se ponovo okupili i ima tu određene težine i čvrstine, ali sve je to i dalje malo nedotegnuto, za nijansu mlitavije nego što sme da bude. Ebiga, iskvarili su nas kojekakvi Suffocationi, Cannibal Corpseovi i ini Behemothi svojim ničim izazvanim gostovanjima u Srbijici, tako da domaće heroje i prvoborce sada gledamo kritičkijim okom…

U svakom slučaju, Scaffold su dobili ohrabrujuće aplauze nas nekolicine prisutnih i ustupili mesto, mogu da kažem legendarnim No Abuse iz Novog Sada. Nikolu i ekipu prvi put u životu gledam, a poznajem ga godinama što verovatno svedoči o mojoj užasnoj lenjosti i generalnoj pokvarenosti. Rad je najveći neprijatelj čovekov – dokaz A: Nikola se pre nastupa vajkao kako im je bubnjar fizikališući istegao tetivu te da ne oseća prste desne ruke, te da, konsekventno nastup neće ni na šta ličiti. Strahu ipak nije bilo mesta, No Abuse su odradili svoj nastup, slobodan sam da kažem, furiozno, svirajući brz, dinamičan grindcore sa mnogo promena ritma i odličnim variranjima u tonu i atmosferi. Nema tu mnogo poziranja i kojekakvih trikova, samo brza, poletna svirka, žestina, žestina, žestina. Nikola ima sjajno scensko prisustvo a bubnjar je fenomenalan. Svi moji prijatelji, opterećeni godinama, borama i brkovima su se složili da su No Abuse bili fenomenalni.

 

Za njima se na binu ispeo možda najbolji domaći death metal sastav, Sacramental Blood koji su, otkad sam ih poslednji put gledao, osvarili određen nivo evropske reputacije, ali i izgubili basistu. S obzirom da je isti bio neviđeno zagrižen za svirku (bar je tako delovao na bini), nemam pojma šta se na kraju dogodilo. Tek, bend je nastupao bez basa, ali su dvojica gitarista više nego uspešno popunili praznine. Da je u sali bilo više ljudi zvuk bi sigurno bio i bolji umesto što je malko odjekivao i rasipao se, no, i ovako, Sacramental Blood su delovali uverljivo i brutalno. Njihova muzika je klasičan brutal death metal sa mnogo teških blastbitova, zajebanih prelaza i krljanja duplog bas-bubnja, dok kompresovane gitare delju masivne, disonantne rifove a pevač brunda iz srca, želuca i creva. Sinoć su bili odlični, mada sam ih gledao i u nešto jačim izdanjima. Prijatno iznenađenje bila je obrada pesme ‘Catatonia’ od nedavno gostujućih Suffocation koja je istovremeno pokazala i koliko Sacramental Blood dobro rade to što rade i koliko su daleko od benda koji je ovu muziku praktično izmislio.

Classy woman with naked guy : Click here to license as a royalty free stock photograph, or order a fine art print

Konačno Cripple Bastards. I oni bez basiste, koga šef nije hteo da pusti s posla (Rad je najveći neprijatelj čovekov – dokaz B), ali ni malo hendikepirani, pokazali su zašto su i dalje jedan od najboljih grindcore bendova u Evropi. Njihova muzika se može opisati sa četiri reči: brutalnost, brutalnost, brutalnost i mržnja. Bez poze – uprkos Giulijovom naglašeno teatralnom ponašanju, ovo je delovalo kao autentična ekspresija a ne rokenrol predstava – bez kenjaže, bez lažnih emocija i kolebanja, Cripple Bastards su mašina koja melje svom snagom, koja urla, kida, grize i razbija demonstrirajući u šta mizantropija zna da izraste kada se ona neguje decenijama.

Žao mi je što se Giulijov, priznajem zaista čudan političko-nacionalistički hobi loženja na Srbiju i Srbstvo i neke uistinu problematične figure u ovoj priči isprečio između ovog benda (u čijim tekstovima ionako nema nčega od ovih stvari) i njegove prirodne publike – pankera, jer znam gomilu ljudi koji bi sigurno bili uživali u sinoćnjem nastupu Cripple Bastards. Uostalom, od ‘srbovanja’ sinoć smo mogli videti nekoliko puta podignuta tri prsta i Giulija u dresu sa srpskim grbom, a kome bi to zasmetalo na ideološkom planu, taj je neizlečivo paranoičan. I to kažem ja, najosvedočeniji neprijatelj svega što je srpsko.

Elem, sva trojica muzičara su stoprocento u muzici koju izvode, leteći od pesme do pesme, spajajući po nekoliko u nepreknute blokove agresivnog, brzog pank/ grajnd/ metal prebijanja. Giulio je čovek čiji su nastupi uvek demonstracija neprečišćene agresivnosti i negativnosti, sa pevanjem koje se kreće od besnog dranja preko horor urlanja do, za italijanski pank ionako tipičnih vriskova. Sinoć nije bilo obrada (što je šteta jer su Cripple Batards u svojoj istoriji akumulirali ogromnu količinu zanimljivih obrada raznih bendova, kao što su recimo Olho Seco, Indigesti, Wretched, Nabat, King Crimson, Beatles, Patareni, Tri Debela Praseta itd.) ali je bend izveo neke od svojih klasičnih pesama poput Stimmung, Radije volim…, I hate her (meni možda i najdraža CB pesma sa svoji koktelom eksplozivnih ritmova i teksta koji je krvoločna osuda malograđanštine), Being Ripped Off i na bis – Polizia. Giulio jednako dobro peva i na srpskom i na englesom i na italijanskom i Cripple Bastards su bend koji svoj neprikriveni koktel uticaja lako sublimiše u originalni, sopstveni izraz čija su beskompromisna agresivnost i razoružavajuća iskrenost nešto što nedostaje ogromnom broju bendova iz hardkor, pank i grajnd branše.

Ono malo publke što je bilo je napravilo rusvaj skačući, urlajući i šutirajući se, te pevajući zajedno sa bendom, što me je sve podsetilo na starinske snimke ranih nastupa Indigesti ili DRI koje rado gledam ponovo i ponovo podsećajući se na vreme kada je pank bio spontan i nepromišljen. Cripple Bastards su ovu lekciju sinoć ponovili začinjavajući sve muzikom visoke energije i prefinjene, superprecizne agresije. Hvala na tome. Nadam se da će večeras u Novom Sadu i sutra uveče u Somboru publike ipak biti više jer ovaj bend i publika zaslužuju jedno drugo.

P.S. Evo linka za Krastijev blog post od juče u kome on dosta razložno objašnjava koji je njegov problem u vezi Cripple Bastards i zašto on neće ići na koncert. Iako se (očigledno?) ne slažem baš sa svim što on tu ima da kaže, ovo je jedan pošten, korektan, dobro obrazložen lični stav od strane čoveka čije mi mišljenje uvek mnogo znači. Dakle, koga interesuje, nek klikne:

http://pankjemrtav.blogspot.com/2007/06/zasto-necu-ici-na-criple-bastards.html

A evo i obećanih sličica. Prve dve uradio je Neman. On je snimio i dosta dugačak video Cripple Bastardsa za koji tvrdi da je odlično ispao. Videćemo… Kad ga dobijem, šerovaću ga putem soulseeka…

img408/3035/acroholiacbet5.jpg

img402/7985/cripplebastards1sr5.jpg

Sledeću je uradio Stanislav Milojković i dobio sam je ljubaznošću Popboksa (www.popboks.com). Trebalo bi da se ostale njegove fotografije sa koncerta uskoro pojave u galeriji Popboksa (http://www.popboks.com/galerija/main.php)pa ih tamo potražite.

img528/2022/cripplebastards07smkt9.jpg

Šta sam slušao ovih dana

Sigurno ste, štovani i verni čitatelji, primetili da u poslednje vreme nisam stizao da vam se obratim ovim putem. Mogao bih sad da izmišljam i da se vadim na posao, put u Mađarsku, posete poslovnih partnera koji zahtevaju da im date svoje vreme, svoj rektum i svoju besmrtnu dušu (samo da bi mogli u nju da pljunu nakon što urade crtu najfinijeg kokaina), ali zašto bih? Istina je čudnija od fikcije, kako to kažu na televiziji, pa ću naprosto reći da sam poslednjih mesec dana proveo snimajući lezbijske pornografske mok-dok filmove sa mešovitom internacionalnom postavom sastavljenom najviše od predstavnika parlamentarnih stranaka u svojim zemljama.

 

Pored toga sam, za sve vas koji vole da pročitaju ponešto o stripu, svake nedelje objavljivao po jedan tekst o stripu na UPPS-u, pa možete da skočite do www.upps.org.yu i obradujete sebe saznanjem da biste vi lično, čak i retardirani i mrtvi pijani mogli da napišete bolje tekstove od mene. Ovde: http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=416&Itemid=48 imate moju analizu filma Spajdermen 3, a ovde http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=447&Itemid=48 , recimo neke premudre misli u kojima demonstriram svoje hardcore 100% tr00 underground korene pisanjem o nezavisnim stripovima.

 

Trenutno pripremam jedan prozni tekst za ovaj siroti blog, ali u međuvremenu, evo kratkog pregleda muzike koju sam slušao ovih dana.

 

Muzički prikazi kakve bi pisalo drveće i stenje kada bi imalo moju pronicljivost, duh i ženu koja je otputovala u Egipat, ostavivši me sa mačkom koja ima teranje četvrti put u tri nedelje (operativna reč za danas je ’infantiono’)

 

Zavoloka – Plavyna (Nexsound/ Laton)

 

Mda… Moj život poslednjih deceniju or sou prati turobnu rutinu čitanja o novoj muzici u britanskom magazinu The Wire i baziranja potrage za novim albumima na osnovu njihovih preporuka. Lako je imati besprekoran muzički ukus kada ga zasnujete na doslovnom ponavljanju onoga što o muzici govore novinari najradikalnijeg muzičkog časopisa na planeti. Bilo kako bilo, Zavoloka je intervjuisana u poslednjem broju ove novine i, bez obzira što imam (sasvim prirodnu) averziju ka plavookim ukrajinskim devojčicama, gunđajući sam utvrdio da u kolekciji već posedujem jedno njeno izdanje (saradnju sa ženom Vladislava Delayja, Antje Greie-Fuchs) koje nisam preslušao, pa sam, sasvim razumljivo, uperio soulseek na pravu stranu i dobavio ostatak njene diskografije. Opet, ne sasvim nelogično, naterao sam se da čujem samo njen debi album Plavyna (pre njega je ’izdala’ jedan mp3 album, koji joj je i otvorio vrata ka ’pravim’ izdavačima) i to samo zato što je u navedenom intervjuu novinar napravio uzgredno poređenje sa Autechre. Tako je, seljak sam, i to blaziran seljak, čitava priča o mladunici koja se pali na jednostavan život na selu i narodnu pesmu, a u spavaćoj sobi pravi zajebanu elektroniku me ne bi dotakla da neko u prolazu nije nejmčekovao bend sa kojim, uostalom, novinari porede skoro sve što se u elektronskoj muzici (barem u njenom ’leftfield’ krilu) pravilo poslednjih deset godina.

 

Iznenađenju nema mesta, Zavoloka (kojoj je to prezime), iskreno govoreći, veoma malo podseća na Autechre i nije me baš previše oduševila. Veliki deo njene muzike otpada na lepe, dobro producirane (jeftini kompjuteri i piratski softver su u mnogome poravnali odnos snaga između korporacijskih najamnika i andergraund gerile) zvuke kojima, nažalost većinu vremena nedostaje koherentan kontekst u kome bi funkcionisali. Kao i mnogo drugih ranih radova mladih elektronskih muzičara (sad ja kao ovde glumim iskustvo i mudrost), Plavyna je demonstracija autorkine opčinjenosti naizgled bezgraničnim mogućnostima koje joj na raspolaganje stavlja biblioteka plaginova za njen omiljeni muzički softver. Zvuci su prevrtani, mrvljeni, ceđeni i razvlačeni baš onako kako je to pre Zavoloke uradilo na stotine drugih DSP džankija. Ima ovde i dosta sugestivnih praznina koje su mi u pamet prizvale pomenutu Antje Greie-Fuchs i njene superiorne solo radove, ali dok se u slučaju AGF gotovo uvek može govoriti o funkcionisanju zvukova u sklopu primetne strukture (ma koliko ta struktura bila varljiva ili naprosto amorfna), kod Zavoloke ove strukture/ iluzije većinu vremena nema. Ako ćemo da potežemo akademske reference (a ima li šta prirodnije ako ste narcisoidni egomanijak sa pristupom Internetu), razlika između AGF i Zavoloke je ona razlika između neuspele umetnosti koja je haotična (re-kreira haos) i uspele umetnosti koja je haoidna (podseća na haos) a koju je sugerisao niko drugi do rahmetli Deleuze. Pa posle nek se priča da se ne trudim da ostavim utisak načitanosti.

 

U odbranu mlade Ukrajinke, ovaj album ima jedan broj struktuiranih delova koji funkcionišu mnogo bolje nego Zavolokin, posle svega ipak infantilni pokušaj apstraktnosti, ritmovi koje ona priziva su prijatno mehanički, a ledeni sint vetrići koji oko njih pirkaju prizivaju u sećanje Autechre ili Download od pre cirka deset godina što, iako ne zvuči naročito savremeno, u sadejstvu sa skeletalnom prazninom njene muzike, daje zadovoljavajuću kombinaciju. U dovoljnoj meri da ću potražiti novi album koji bi trebalo da je već izašao.

 

http://www.zavoloka.com/

 

Drumcorps – Grist (Ad Noiseam/ Cock Rock Disco)

 

Činjenica da nisam bio svestan da Drumcorps postoji (niti da je u pitanju projekat Aarona Spectrea čiji su amen brejkovima ispunjeni jungle izleti pravi melem za uši) verovatno može i treba da se dovede u vezu sa drugom činjenicom, a ta je da Drumcorps izdaju za Ad Noiseam. Nemam ja ništa protiv Ad Noiseam, au contraire, jedan moj dobar penfriend drugar izdaje za njih ali su me malo smorili svojim nebrojenim izdanjima u kojima dečaci izrasli na industrial muzici pokazuju kako su dorasli izazovima brejkbitova. U teoriji, ovo je sjajna kombinacija – surova, fašistička autoritarnost industrije i naduvana plesnost džangla – u praksi međutim, ovo u velikom broju slučajeva zamara. Breakcore muzičari barem imaju smisla za humor (retko je u pitanju i dobar smisao za humor, ali ne mogu svi da budu stend ap komidijani, ko bi se onda bavio muzikom?), Ad Noiseam puleni su prečesto preozbiljno melodramatični.

 

Drumcorps ipak izbegava ovu klopku što se valjda vidi i iz činjenice da je ovaj album izašao u saradnji sa Cock Rock Disco, etiketom jednog od najduhovitijih (i najtalentovanijih) likova u breakcore muzici uopšte, Jasona Forresta. Ono što je iznenađujuće, međutim, je da je Drumcorps za ovaj album nagrađen jednom od nagrada na prestižnom austrijskom Ars Electronica festivalu. Mislim, te nagrade se uglavnom dodeljuju namrgođenim, ozbiljnim konceptualnim delima, pa su ih u prošlosti dobijali likovi poput Richarda Jamesa, Petera Gabriela, Ritchieja Hawtina ili Autechre, a Drumcorps je projekat koji nastoji da spoji najbolje od svetova kao što su moderni grindcore/ math metal i moderni breakbeat/ jungle/ breakcore.

 

Ima tu dosta logike kad čovek razmisli: i jedna i druga frakcija se opsesivno bave brzinom, distorzijom i komplikovanim ritmičkim zahvatima, i jedna i druga su decidno infantilne, pokušavajući da zaobiđu više cerebralne funkcije koliko je god moguće i obrate se časnim mudima kao svojoj prioritetnoj publici. Retko ko je to do sada u istoriji muzike i uspeo da izvede. Čitava DHR etiketa/ generacija je iznedrila možda dva albuma prihvatljive muzike. Da, baš je tako, ne verujte svojim uspomenama na devedesete, ionako ste bili mrtvi drogirani sve vreme. Poslednjih par godina se pojavljuje dosta didžejeva i producenata koji mešaju surovi hi-bpm džangl sa distorziranim gitarama u nečemu što je gest na razmeđi blagonaklonog podsmeha i strejt-ap ljubavi, likovi poput Doormousea, Bong Ra, Scotch Egg, Lessera, da ne pominjem Curse of the Golden Vampire, su sa dosta uspeha pokazali kuda može da se ode. Drumcorps ide korak dalje mešajući semplove, brejkbitove, odsvirane gitare i otpevane vokale, te strukturu kompozicije koja barem jednako duguje grajnderima poput Agoraphobic Nosebleed ili Iron Lung koliko i neo-džanglistima Soundmurderer, Panacea ili  Bong Ra.

 

Čudna je ovo ploča. U nekim trenucima imam utisak da Spectre pokušava da delove koji se obično smatraju nužnim zlom, u najmanju ruku uzgrednim momentima metal i grindcore pesama, kao što su intro i outro dronovi, postavi u centar svojih kompozicija. Ovo izazva vrlo čudan utisak jer su ponekad napaljivanje i obavezni payoff u vidu trešerskog prženja na kraju (sa sve vrištanjem) u brutalnoj disproporciji. Ali, ako ništa drugo, Spectre vas barem sve vreme drži u iščekivanju, ne dopuštajući da mu ploča postane predvidiva. Dakle, puno surovih brejkova, puno škripe gitara i promukog dranja, sve proterano kroz tone modernih filtera, ovo je verovatno zvuk jedne moguće budućnosti u kojoj bi revolucija koja teče bila nešto više od istorijske fraze.

 

www.aaronspectre.com

 

Venetian Snares – Pink and Green (Planet Mu)

 

Problem sa Aaronom Funkom nije u tome što izdaje tako mnogo muzike, nego što je prosečni kvalitet te muzike toliko visok da se pošten čovek oseća kao da se zatekao malo predaleko kada je Alah delio talenat i radne navike. Hvala ti, Aarone, hvala ti što već godinama činiš da se osećam neadekvatnim.

 

Primer? Pa, eto, nisam još pošteno ni svario najnoviji Venetian Snares album Printf Shiver in Eternal Darkness (na kome je nadareni Kanađanin semplovao i Vuka Draškovića), čak ni prethodni, Cavalcade of Glee and Dadaist Happy Hardcore, a on je već izdao sjajan EP, Pink and Green, koji bi mogao da bude jedna od najboljih elektronskih ploča ove godine.

 

Pink and Green je Funk u top formi. I istovremeno je jako fanki, ako to može da se kaže za muziku koja se tvrdoglavo drži karakterističnog sedmoosminskog ritma. U ovih pet stvari Funk uspeva da strpa više muzike nego većina savremenih producenata elektronike u čitave svoje karijere, a da njegova hipersaturacija zvukom i hipermasturbatorni mikroediting ipak zvuče koherentno, poletno, atmosferično i potpuno ispravno sve vreme. Vrlo je malo breakcore i drill’n’bass autora koji su u stanju da vas jednako zablesave čistom energijom bombastičnih brejkbitova i surovih distorziranih basova, a istovremeno ih garniraju semplovima tako besprekorno produciranim da svakog sekunda imate neku novu referencu na popularnu muziku, pop-kulturu i *gulp* život izvan nje, koju, iako ne umete da imenujete, sasvim sigurno čujete. Slušanje ovog EPja je pomalo kao sprint kroz čitavu istoriju popularne muzike nakon koga vam trebaju nedelje da sredite utiske.

 

Naslovna numera je još jedan uspeli, možda i najuspeliji do sada, Funkov eksperiment sa korišćenjem ljudskog glasa u svojoj muzici, i, pored sve manijačke energije, ima nepatvoren pop potencijal. Ostatak muzike je negde između mračnog džangliranja iz vremena Meathole ili Find Candace, i surovih gabba nabijanja koja su istovremeno i neviđeno duhovita. Lični favorit mi je Husikam Race Dojo sa svojom satiričnom porukom ’take drugs, smoke crack, get fucked up’. Ah, čovek prosto poželi da ima dete kako bi mu zabranio da ovakve stvari sluša, dok ih sam podmuklo troši sa velikim uživanjem.

 

http://www.myspace.com/venetiansnares

 

Dodheimsgard (ili DHG) – Supervillain Outcast (Moonfog/ The End)

 

Ama, znam, uz ovako komičan naziv albuma ni ja ne bih pomislio ništa pametnije od toga da je u pitanju još jedan MTV wannabe pank ili nu metal bend, ali ne, braćo i sestre pravoslavci, u pitanju je Dodheimsgard, jedan od svakako najsmelijih norveških blek metal bendova ikad.

 

Da ne bude zabune, smelost ove ekipe nikada se nije ogledala u generičkom paljenju crkava ili kićenju bine kojekakvim zemnim ostacima nesrećnih životinja, već pre svega u muzičkom eksperimentisanju. Jeste da su Ulver uspeli da se izvuku sa odlaskom u elektroniku, jeste da su i Mayhem u par momenata klizali u Skinny Puppy smeru, ali Dodheimsgard je bend koji je fuziju agresivnog, podzemnog metala i avangardne elektronike uspeo da izvede sa, čini mi se, najviše dostojanstva.

 

 

Od poslednjeg albuma, 666 International prošlo je zaprepašćujućih osam godina, bend je promenio postavu ali ne i stav i plodovi sazrevanja su vidljivi. Ono što je nekad bio interesantan opit mešanja ledenog severnog metala, industrije i post trip-hop atmosfera, danas je potentna životinjka u kojoj su individualni elementi uklopljeni uprkos svojim odbijajućim svojstvima. I ne samo da većinu vremena ovo odlično funkcioniše nego, bogami i pored sve užasne pretencioznosti koje ovakva koncepcija neizbežno podrazumeva, ova ploča odiše i duhom, ako već ne otvorenim humorom, koji govori da i najsuroviji eksperimentatori znaju da se našale.

 

Ne da je ovo humoristička ploča, naprotiv, Supervillain Outcast je, kao i svi najbolji norveški blek metal albumi bremenit tragičnim, depresivnim, prkosno očajnim, gitarska buka, semplovi, sintisajzerska distorzija i kliktanje duplih bas bubnjeva nisu tu da sakriju ranjivost čak i najmuževnijih među muževima – metalaca i satanista. Ovo je jedan emotivan album u kome i maštovito aranžirani blastbitovi (bubnjar je, nažalost, nakon snimanja albuma pretrpeo nesreću od koje su mu noge ostale paralisane) i vrištanje pevača imaju jednaku težinu patosa kao i pseudo folk momenti. Srećom, sve je ukusno odmereno pa ne mogu da se žalim na generičke moš partije (nema ih – svi momenti srednjeg tempa su tu sa razlogom) niti na prearanžirane narodnjake – naprotiv, pevač Kvohst ih izvodi jednostavno, gotovo primitivno, očuvavajući duh ako ne već formu prave narodne muzike. Vrlo dobra, vrlo pretenciozna ploča koja pokazuje kuda savremeni metal može da ode kad se otrese infantilne vernosti žanrovskim stereotipima, a kada ipak zadrži zdravu težinu, brzinu i agresivnost pravca. Ovom prilikom, pretencioznost barem ima podlogu.

 

http://www.myspace.com/dodheimsgard

 

Dead Shell of Universe – Tamo gde pupoljak vene – tamo je moje seme (demo)

 

Ovo je snimak, koji će, ako ima pravde ugledati svetlost dana na nekoj od poštenijih zapadnih blek metal etiketa. Ne kažem to zato što je u bendu gitare odsvirao moj saborac iz Bethora, popularni Vermis, nego zato što je ovo do sada daleko najbolja stvar koju sam čuo od domaćeg blek metala.

 

Ako ste se oporavili od šoka od ove bombastične izjave, valja da dodam da i The Stone i May Result i Zaklan (čiji je bunjar član i ovog projekta, ako se ne varam) cenim, ali da je tek DSOU nešto za šta sam osetio da stoji na sopstvenim nogama, da ima sopstveni identitet i ima da kaže nešto što nismo već čuli da je rekao neko iz neke druge zemlje. Pritom, nema sumnje, Tamo gde… svoje uticaje ni malo ne krije, ove tri dugačke kompozicije (dve gitarske koje traju po preko deset minuta i jedna elektronska od osam) u punoj meri odaju poštu skandinavskim (pre svega norveškim) uzorima, ali istovremeno uspevaju da prevaziđu suvo epigonstvo koje je tako često usud nas, pripadnika manjih nacija, te da se izdignu iznad prostog obožavanja Mayhema ili Dark Thronea.

 

Možda je ovo samo urađeno po mom ukusu. DSOU nije hiperproducirani, hiperekspresivni blek metal kakav danas čujemo od raznih dobrih i loših bendova (od Dimmu Borgir, preko Marduk, pa do Anaal Nathrakh), već korektno producirani, hladni, severnjački uzdržan spoj dužine, brzine i širine koji uobičajeno povezujemo sa starim Mayhem, Dark Throne, Gorgoroth, Emperor ili  Enslaved. Melodije su setne, pevanje emotivno (da, da, ima vrištanja koliko vam duša ište, ne brinite), a bubnjevi primereno brzi i precizni. Dakle, muzika koja je istovremeno i beskompromisno agresivna ali i meditativno zamišljena – ima li šta lepše od ugodne kontemplacije usred nihilističkog rušenja svega što stoji?

 

Tehnički, ovo je na vrlo visokom nivou, što sam i očekivao nakon slušanja onoga što Zaklan rade (Vermis je takođe i član ovog benda) ali ono što me je prijatno iznenadilo je baš to koliko je tehnička dimenzija u drugom planu. Ova muzika pre svega dodiruje sadržajem, dok se forma primećuje i analizira tek na drugu loptu. Nije što su naši, ali ovo je jako dobro.

 

www.myspace.com/zanesenjak

 

Pig Destroyer – Phantom Limb (Relapse)

 

Pig Destroyer su sada neka vrsta institucije, grindcore bend za ljude od intelekta i ukusa, krunski dokaz nevidljive linije koja spaja Baudelairea, Artauda, Iggyja Popa, Marinu Abramović, Alberta Aylera, Napalm Death i Anal Cunt, kritičarska beba koja uvek dobija aplauz za svaki novi album ispunjen besom, očajem i zastrašujućom bukom. Prethodni album, Terrifyer je bio neka vrsta kristalizacije namera i htenja (sledeći prototip konceptualnog grindcorea koji je uspostavio prethodni Prowler in the Yard) pa zbog toga verovatno i Phantom Limb zvuči više kao doterivanje zadovoljavajuće formule nego još jedan titanski pokušaj da se dostigne sledeći nivo.

 

Daleko od toga da je ploča loša, naprotiv. Zapravo, ako nikada niste slušali Pig Destroyer, sasvim je realno očekivati da vam mozak eksplodira od čiste zajebanosti ovog albuma. Pesme su kratke i brutalne, sa gitarama Scotta Hulla koje nikada nisu bile teže i opasnije, sa bubnjevima Briana Harveyja koji melju sve pred sobom, sa JR Hayesom čije vrištanje je ono kako bi Kafka pevao da je odrastao na Sex Pistols i Whitehouse. U tradiciji originalnog grindcorea uvek su bile česte promene tempa i ritma, a Scott Hull u ovome ionako uvek preteruje, pa je ono što je važilo za Terrifyer tačno i ovom prilikom: Hull ume da napravi neke od najboljih, najlepljivijih rifova u celokupnoj metal/ core muzici ali njegove pesme uvek zvuče kao da je rifove rasporedio konsultujući isključivo Ji-Đing.

Za čitaoce sa sporijim Internetom, ovo znači da je metod komponovanja koji Hull koristi neka vrsta zloupotrebe ideje da su iznenađenja dobra stvar i da logičan tok pesme valja s vremena na vreme prekinuti nečim neprirodnim. Kod Pig Destroyer ovo se dešava bukvalno pri svakoj promeni ritma ili rifa, što kao rezultat daje albume koji bi imali jednak učinak i da su rifovi na njima poređani bilo kojim drugim redosledom.

 

Ipak, to su jako dobri rifovi, sva tri muzičara (plus dodati četvrti član Blake Harrison na semplovima i ’bučanju’) iznose srce na teren i izgaraju dajući pesmama težinu autentičnih tragedija, ne samo glasnijeg rokenrol odrađivanja i ukupni utisak je uobičajeno povoljan. JR Hayes ostaje jedan od najinteresantnijih tekstopisaca u savremenom grindcoreu a njegovo multikanalsko pevanje je uvek nabijeno emocijom i, uz opšti zvuk koji je teži, glasniji i dinamičniji nego na Terrifyer, ovaj album ima sve elemente da bude dostojan naslednik. Sad samo da vidimo da li će Hull napraviti jednako dobar album za Agoraphobic Nosebleed.

 

http://shop.relapse.com/artist/artist.aspx?ArtistID=10081

 

Merciless – The Awakening (Deathlike Silence)

 

I za kraj, blast from the past. Album koji sam napamet naučio tokom dugih, samotnih stražarskih noći u osvit poslednjeg građanskog rata kroz koji smo prošli. Merciless bi danas verovatno bili sasvim zaboravljeni da se ironična sudba nije surovo poigrala sa okolnostima, pa je njihov debi album The Awakening ostao upamćen kao prvo izdanje etikete Deathlike Silence, prve nezavisne etikete koja se fokusirala na blek metal, a pod upravljačkom palicom kasnije ubijenog Euronymousa. Priču o blek metal crnini ranih devedesetih u Norveškoj i vrapci znaju, ali kladim se da ne poznajete mnogo ljudi koji su slušali ovaj album.

 

Merciless, naravno uopšte nisu bili blek metal bend. U ono vreme smatrani su death metal bendom, mada, kada se čovek danas vrati ovom albumu, jasno je da je u pitanju samo izuzetno sirov i prljav thrash. I ništa drugo, budimo iskreni, danas ne bismo ni prihvatili. Snimljen i izdat na samom kraju ere thrash metala, The Awakening je sedamnaest u glavu za gotovo sve što je posle uspona i pada Pantere pravljeno u domenu neo-thrash metala. Nikakvi Carnal Forge ili Haunted sa svojim trigerovanim bubnjevima i supernabudženim gitarama ne mogu da primirišu spontanoj sirovoj energiji ovih švedskih klinaca.

 

Negde 1992. sam u nekom švedskom death metal fanzinu čitao intervju sa Merciless koji se uglavnom fokusirao na teme kao što su jebanje krava i opijanje, i zvučao kao da ga je dao napaljeni pubertetlija. Što je naravno i bila istina. Koja nam je otkrila ili barem potvrdila još jednu veliku istinu: napaljene pubertetlije nisu ljudi sa kojima biste sedeli u kafani (zapravo, radije biste ih poslali u vojsku u nadi da će se za njih pobrinuti neprijateljski metak ili nagazna mina), ali kad je u pitanju nadrkana, nihilistička muzika puna emocija, koja istovremeno treba da bude poletna i blago karikirana, nema druge adrese na koju biste se obratili.

 

The Awakening je osvežavajuće jednostavna ploča. Sastoji se od nadahnutih rifova, superbrzog thrash bubnjanja i vrištanja tekstova ispunjenih bolom i beznađem. Ovo je bilo vreme pre nego što su metal gitaristi počeli da slušaju Godflesh, My Bloody Valentine i Sonic Youth, pre nego što su metal bubnjari naučili gravity roll trikove, pre nego što su pevači shvatili da je emo reč koju će MTV i MySpace pretvoriti u lozinku tinejdžerskog angsta. Gitare na ovom albumu ugodno briju, dok ih bubanj prati u nečemu što je prirodna ekstrapolacija Bathory formule treširanja, a pre nego što će blastbeat postati zahtevani standard. Pevač sve pesme peva ’na rif’ ni ne pokušavajući da komplikuje nekakvim naprednim aranžmanima. Iako bubnjar ima dva bas bubanja, nema ovde zasićenja svake mikrosekunde zvuka njihovim kliktanjem, koje je death metal devedesetih kasnije standardizovao, pesme zahvaljujući tome istovremeno uspevaju da dišu, ali i da odaju utisak vratolomne vožnje predelima nekog jeftinog pakla.

 

Tematski ovo je uobičajen koktel motiva moći (uvek izbacivanih iz ravnoteže nihilističkim pozivanjem na bezvrednost), neusmerene mržnje (prva pesma se zove ’Pure Hate’, za slučaj da nekom poruka nije bila sasvim jasna), te sveprožimajućeg očaja. Jedina spora pesma na albumu, Dying World je besprekorno emotivna meditacija o besciljnosti egzistencije kakvu samo tinejdžer odrastao na horor filmovima i metalu osamdesetih ume da napiše.

 

Album je i sekvenciran gotovo savršeno tako da počinje moćno a zatim prema kraju postaje sve bolji i brži. Posle predaha uz Dying World koji omogućava kratak momenat tragične (ma koliko infantilna bila) kontemplacije, sledi superbrza Bestial Death čiji su rifovi genijalni, a čija solaža podseća na najbolje momente videoigara osamdesetih, da bi za kraj stigla najbolja Merciless pesma, Denied Birth.

 

U demonstraciji duboke konzervativnosti tamo gde to niko ne priznaje, ali je svako očekuje, Denied Birth je priča ispričana iz perspektive svesnog fetusa koji očekuje abortus. Merciless ne samo što svom neverovatnom protagonisti u usta stavljaju pojmove koje ne bi trebalo da poznaje, već i znanje o nadolazećoj tužnoj sudbini, gotovo direktno idući na ruku hrišćanskoj crkvi i njenoj argumentaciji o večnosti duše i ubistvu koje abortus zbog toga čini. Ali to ne smeta jer je ovo još jedna prefinjeno surova, strahovito brza pesma u kojoj se motiv bola kao konačne sudbine i pančlajna jednoj kratkoj egzistenciji (ponovo treba da se setimo koliko godina su imali članovi benda u ono vreme) čini gotovo fizički prisutnim kroz koktel besnih rifova, promuklog vrištanja i bubnjeva koji prosto lete.

 

Devedesete će doneti uzlete death metala i grindcorea u visoko tehničke forme, kao i razvoj blek metala u nekoliko smerova, no The Awakening je dobrodošlo podsećanje na moć spontanosti i čiste ekspresivnosti. Stilovi i žanrovi dolaze i prolaze ali ploče snimljene iz muda, makar uz muda išli nerazvijen emotivni i intelektualni aparat, ma koliko formalno zastarele bile, nikada zaista ne zastarevaju. Muda su, jasno je, večna.

 

http://en.wikipedia.org/wiki/Merciless

Ring Ring 2007

Pa, da se, kako i dolikuje osvrnemo i na sinoćne nastupe kojima je ovogodišnja inkarnacija Ring Ring festivala otvorena.

Kulturni centar Rex ove godine neće biti poprište svih muzičkih prestupa koji čine festival, pošto neki od učesnika, po proceni organizacije mogu da ispune i veće prostore. A možda je stvar i u količini buke. Sinoć su nastupi bili prilično kamernog tipa, mereno brojem proizvedenih decibela, međutim, slutim da će već večeras Pere Ubu drndati malo glasnije.

U svakom slučaju, jedna od osvežavajućih stvari u vezi ovog festivala je to što u Rexu nastupi počinju u sasvim pristojno vreme. Kako je u pitanju dvorana u teškom centru Dorćola, sa slabom zvučnom izolacijom, pravljenje buke u sitne sate ne dolazi u obzir pa tako i nastupi počinju oko osam sati uveče i završavaju se pre jedanaest. Ja sam se sinoć ispred Rexa zatekao nešto pre osam noseći na sebi hardver u vrednosti od nekoliko stotina evra, a čija težina nije prelazila par stotina grama. Daleko smo stigli na polju consumer-electronicsa, vidim ja. Muziku danas merimo u gigabajtima umesto u taktovima, a Srbija kao prvak Evrope u pevanju sigurno ima najviše gigabajta po glavi stanovnika. Pošto sledeće godine, kao domaćini Evropjesme nemamo mnogo izgleda da pobedimo, nadam se da će naš predstavnik biti neki izuzetno ekscentričan izvođač.

Digresije na stranu, festival je počeo sa malecnim zakašnjenjem, izlaskom na binu dua Türköz / Wogram negde oko osam i dvadeset.

Ako mislite da je lako 3.7 gigabajta muzike prebaciti sa G3 laptopa na USB stick kada prokleti kompjuter ima samo USB 1.0 port, onda ste ili neupućeni ili jednostavno zlobni. Lukin laptop ima iluminaciju ekrana samo kad je ekran pod određenim ulgom tako da smo nas dvojica dobar deo večeri proveli presamićeni u neprirodnim pozama nad tim sirotim polovnim računarom kunući sporost prepotopne tehnologije i diskutujući o neophodnosti širenja hardvera koji podržava fire-wire. Za to vreme Saadet Türköz i Nils Wogram su svirali vrlo ozbiljno.

Kada sam prvi put čuo da je Saadet iz ‘Istočnog Turkestana’ crv radoznalosti naterao me je da iskoristim okultne potencijale wikipedije ne bih li saznao je li u pitanju država, region, bivša sovjetska republika, predeo iz snova ili nešto deveto. Ispostavlja se da je u pitanju deo Kine čiji su stanovnici, očigledno i dalje vezani uspomenama i tradicijom za majčicu Tursku (iz njenog otomanskog perioda) pa se i u javnosti ne predstavljaju kao Kinezi već kao okupirani, hm, Turkestanci? Pretpostavljam da Saadet ne sme po rodnoj Kini da se unaokolo širi sa tim nacionalističkim stavom, ali ovde je insistirala da u svom zvaničnom press materijalu piše ‘East Turkestan’. Priznajem da mi je zbog toga bilo neprijatno. Ako očekujemo da nam naš veliki prijatelj, Narodna Republika Kina pomogne da sačuvamo Kosovo, nije zgodno da idemo unaokolo zabijajući joj nož u leđa i podržavajući separatističke inicijative u njoj samoj.

Bilo kako bilo, Saadet Türköz i Nils Wogram su jedan od onih parova sa svetske free scene čiji članovi dolaze iz sasvim različitih muzičkih i kulturnih miljea, zainteresovani su za eksperimentisanje i pronalaženje zajedničke umetničke teritorije i u svom radu jednako koriste nasleđa narodne muzike, džeza i slobodne improvizacije.

Prva kompozicija koju su izveli krenula je iz gotovo savršene tišine, sa Wogramom koji je u zvono svog trombona uvukao mikrofon i lagano disao u njega dok je Saadet tiho mrmljala. Ta prva kompozicija je i bila prilično uspešna. Zasnovana na narodnjačkom motivu, ovo je bila praktično jedna veoma tužna turkestanska pesma sa trombonom koji je Saadetin bogati, snažni glas pratio dugačkim, toplim linijama.

Da naše dvoje muzičara imaju i drugo, razigranije lice, pokazalo se već u drugoj kompoziciji (a do tada je file transfer stigao svega do 10% sa jedva 360 MB prebačenih na USB drive) koja je bila neka vrsta teatralne dadaističke vežbe u kojoj je Saadet mucala, šaputala, frfljala, podvriskivala, pucketala, cvokotala, coktala i proizvodila svakojake glosolalijske zvukove svojim ustima dok ju je Wogram užurbano pratio na trombonu. Moram da priznam da je za mene ovo prvih nekoliko minuta bio samo puki crowdpleasing jer Saadet nije imala mnogo od, recimo dramatičnosti vokalnih akrobacija Phila Mintona ili prestupa Keijija Hainoa, dok je i samom ‘dijalogu’ falilo dosta, hm, dijaloške forme. Naprosto, falilo je tu maštovitosti, Wogram se zadovoljio time da prati Saadetinu dinamiku i osećaj zajedničkog stvaranja je ustuknuo pred osećajem zajedničkog trošenja vremena. Ipak, pred kraj, kada se Saadet bacila u seriju ekspresivnih vriskova, i ova kompozicija je donekle opravdala svoje postojanje.

Od te tačke na dalje, bilo je u ovom nastupu više lepih trenutaka. Saadet je prepričavala na tarzanskom engleskom pesme koje će pevati (prepoznatljiv miks tema koje se dotiču prirode, tuge, brakova, ljubavi itd.) i kombinovala dirljive, meke izvedbe sa dramatičnim, minijaturnim pozorišnim komadima u kojima je gestikulirala, mrštila se i vikala, ostajući sve vreme u okvirima muzike. U svakom slučaju, obučena u narodnu nošnju i sa anđeoskim osmehom na licu, odavala je baš onaj utisak azijske folk-dive kakav nekako očekujete kad znate odakle je i kakvu muziku izvodi. Wogram je, sa svoje strane demonstrirao zadivljujuću muzičku svestranost. Njegovo sviranje trombona je većinu vremena bilo izuzetno ekonomično, ponekad dajući duge, tople note Saadetinom tužnom pevanju, ponekad proizvodeći mišićave, snažne bas linije koje su mogli ispasti sa bilo koje ploče bilo koje britanske Jungle etikete iz poslednjih nekoliko godina. Kompozicije u kojima je svirao melodiku (ponovo na veoma autoritativan način) su zvučale bogato, kao da se uključio čitav orkestar što samo pokazuje koliko mnogo čak i tako prost harmonski instrument kao što je melodika može da doda zvučnoj slici kad je u pravom okruženju. Uz to je čovek, rođeni Švajcarac, pokazao da mu grleno pevanje ide kao da se rodio negde u mongloskim stepama i sisao kobilu do petnaeste godine. Rispekt!

Publika je, koliko sam mogao da ocenim, u ovom nastupu dosta uživala. Sala se tokom prvih dvadesetak minuta punila ljudima koji su bauljali po mraku, pokušavali da što tiše rasklope stolice i sednu a da ne uznemire duo na bini, pa je i pored masovnog egzodusa posle prve pesme, do kraja nastupa mesto bilo ugodno puno sa svim stolicama zauzetim.

Drugi nastup te večeri dao nam je sastav Schnee koji čine dvojica prekaljenih muzičara sa bečke improv scene, Burkhard Stangl i Christof Kurzman. Kako je u Evopi u poslednje vreme i inače trend, bečka improvizacija oslanja se na minimalnost, odsustvo gestova, kombinaciju tradicionalnih instrumenata i modernog hardvera/ softvera. Tako su i Schnee večeras na binu izašli sa dve gitare, klarinetom, laptopom i gomilom efekata i sve vreme delovali kao dvojica sredovečnih laboranata koji sa puno koncentracije obavljaju ne preterano zabavne ali neizbežne dužnosti. Dok je Stangl svoju gitaru dodirivao i gudalom testerisao kao da se pita šta bi se desilo kada bi je malko jače pritegao, Kurzman je uspešno ostavljao utisak čoveka koji sa dosta posvećenosti čisti svoj inbox od viška mejlova, tako što će svaki pažljivo pročitati a zatim ga odlučno obrisati.

Nije tajna da je gledanje laptop/ tabletop  improvizatora vrlo često jalova rabota i da ničeg zabavnog u vizuelnoj komponenti ovakvih nastupa nema. Štaviše, moj čest utisak na ovakvim koncertima je da bi potpuni mrak u Sali delovao blagorodnije na usredsređivanje i varenje visokoapstraktne muzike koju u ovakvim prilikama mahom slušamo. Prisustvo muzičara na bini ne samo što ne pomaže već zna i da odmogne jer siroti mozak, navikao na uobičajene koncerte sve vreme pokušava da napravi sponu između onoga što se vidi i što se čuje, a toga zapravo nikada nema.

Bilo kako bilo, prvi deo nastupa Stangla i Kurzmana je bio poprilično by-numbers kako bi to rekli anglosaksonski novinari. Stanglove gitare su se ionako vrlo slabo čule pa je većinu zvučne slike zapremala topla masa pucketanja i dubokih basova iz Kurzmanovog laptopa. Kasnije u miks ubačeni semplovi Stanglovog sviranja su bili tretirani i uobličeni u lupove tako da je čovek dobio priliku da svira duet sam sa sobom (praćen Kurzmanovim intervencijama), ali i ovde je ogromna disproporcija između glasnosti semplova i izvora pomalo smetala.

Sve je, dakle u prvo vreme delovalo prilično umorno i klišeizirano i svakome ko je u životu gledao ili čuo nekoliko sličnih nastupa ovo je bilo ne preterano uzbudljivo. Stvar je spasao Kurzman, svesnim skretanjem prema centru i ubacivanjem tonalnih i neapstraktnih elemenata u muziku. Schnee su i inače poznati po koketiranju sa pop muzikom, što je pomalo u neskladu sa namrgođenm ozbiljnošću bečke improvizacije. Kurzman, naime, voli da zapeva. Ne peva on dobro, čak ni simpatično, njegovo pevanje bi u svakom drugom trenutku bilo vrlo loša ideja, ali ovde je malčice raskravilo ledenu atmosferu i otvorilo prostor da se čovek zatim dohvati klarineta i serijom nežnih, setnih tema doda sasvim novu, lepu dimenziju hladnoj elektronici. Stangl je ovu melodiju pratio ponavljanima jednog istog tona na gitari i odnos hladnoće ponavljanja i topline teme koju je klarinet svirao je zvučao odlično.

Do kraja nastupa muzika nije napuštala tonalni centar oko koga su Kurzman i Stangl bezbedno zaplitali svoje improvizacije. Iako je ovo, iz perspektive surove avangarde, teška izdaja i napuštanje spartanske estetike Moderne, nema sumnje da je učinilo nastup Schnee daleko prijemčivijim. Čak je i nešto ekspresivnija Stanglova svirka, sa sve nervoznim gestovima prevlačenja preko žica sada imala bolji kontekst, pa iako se gitara i dalje jedva čula, čitav zvuk je definitivno bio bogatiji. Sam kraj nastupa sa Kurzmanovim pevanjem koje je iskombinovalo tekstove iz gomile poznatih pesama, te semplovima čiste pop muzike je i gledalište naterao na dugačak, jak aplauz. Dakle, na kraju ipak pobeda. Ne tako veličanstvena kao u Subotu u Helsinkiju, ali, kako su to već mudriji pre nas rekli: pamti se rezultat a ne igra.

Ring Ring 2007, Drugo veče, 14.05.2007

Exploding Customer i Pere Ubu

Pogon Doma Omladine

Drugo veče ovogodišnjeg festivala dešavalo se u Pogonu Doma Omladine. Ispravna odluka, pokazalo se, ne samo zbog masovnog odziva publike inspirisanog prvim ikad dolaskom Pere Ubu u Beograd, već i zbog činjenice da bi teatarski ambijent Rexa, sa sve stolicama bio neprimeren za krvavu rokenrol svetkovinu koja je upriličena ove večeri.

Ali prvo smo slušali džez. Exploding Customer su švedski kvartet na tragu klasičnog kvarteta Ornette Colemana, barem po instrumentariju. Dakle, bubanj i kontrabas u temeljima, a saksofon i truba na balkonu. Muzički, EC zvuče za nijansu drugačije nego što su me Skandinavci u poslednjih nekoliko godina navikli. Ili to, ili sam ja previše slušao Mass, The Thing i slične siledžije. Exploding Customer su svakako dovoljno muževni, ali osnova njihovog izraza je pre svega lepršava melodičnost sa prilično jasnim narodnjačkim motivima upletenim u modernu jazz svirku. Jadno je i nemaštovito ovo što ću sad reći, ali može se povući paralela sa bendovima poput Masade Johna Zorna ili Carlo Actis Dato Quatreta.

Bilo kako bilo, Exploding customer su prilično uspešno razgalili gledalište. Prva stvar koju su odsvirali bila je surovi free jazz freakout, sa sve freetime bubnjevima i pištanjem duvača, ali pokazalo se da je to bilo samo osiguravanje pažnje gledališta. Ostatak kompozicija zasnivao se mnogo više na groove elementima i pažljivo razrađenim melodijama. Ja sam se prijatno iznenadio kada sam shvatio da sam više od pola numera odmah prepoznao iako sam albume EC slušao pre prilično mnogo vremena i imao samo maglovitu uspomenu na njih. To je, reklo bi se svedočanstvo koliko su njihove teme poletne i pamtljive. I jesu, ovo nije muzike teške drame i namrgođene cerebralnosti, što ne znači da je plitka ili hedonistička. Radije bih je opisao kao toplu i emotivnu i većinu vremena nisam mogao da se otresem utiska da slušam neki sastav sa juga Evrope, Italije ili Španije, recimo, pre nego hladne potomke vikinga. U čitavu atmosferu su se uklapale i šeprtljaste najave od strane lidera benda, Martina Kuchena koji je kao onaj momak koga smo svi imali u razredu u osnovnoj školi, koji sve vreme pravi neke šale i usiljeno se smeje istima dok ga svi ostali postiđeno ignorišu. Srećom, Kuchen je bolji saksofonista nego konferansje pa je, kad nije pričao ostavljao utisak primerenog muzičkog autoriteta. Od ostalih muzičara izdvojio bih kontrabasistu Benjamina Quigleyja (ovo mi baš i ne zvuči kao skandinavsko ime, ali ko će ga znati sa tim Hiperborejcima) koji se namučio sa neispravnim kablom ali je muzici dao potrebnu kičmu a i iskazao se u nekoliko momenata kada je svirao gudalom.

Većine kompozicija koje je bend izveo su bile brže i ritmične, pa je i publika na njih reagovala prigodno. Problem je, razume se, bio u tišim momentima gde se moglo čuti da ipak dobar deo gledališta vreme ubija ćaskajući među sobom i čekajući na večerašnje hedlajnere. Bilo kako bilo, Exploding Customer su ubili i jedan bis na kome su se istakli veoma elegantnom izvedbom pesme koja je od nežne balade izrasla u strastvenu lirsku dramu. Prijalo je.

Međutim, naravno, najveći problem koji će Exploding Customer u vezi ovog nastupa imati je što će ih malo ko od prisutnih upamtiti. A ova amnezija doći će kao posledica činjenice da su ubrzo posle dragih Šveđana na binu izašli Pere Ubu koji su, prosto rečeno, razvalili. Ovo je bio koncert po kome će mnogi posetioci pamtiti ovogodišnji festival, a jasno je i da je mnogo njih samo ovaj nastup i gledalo. Teško im je zameriti, Pere Ubu su nadmašili sva moja očekivanja i pružili nam izvanredan muzički događaj.

A nije moralo tako da bude. I ja sam donekle bio sumnjičav u pogledu uspešnosti Davida Thomasa i ekipe da dostojno izađu na kraj sa tridesetogodišnjom reputacijom. Uostalom, kako je i sam rekao u intervjuu, Pere Ubu su bend koji je otvorio put u rokenrolu kojim ih niko kasnije nije sledio. A od beskompromisnih inovatora do slepog creva istorije, mali je korak. Međutim, pokazalo se da je za fenomenalan nastup dovoljno imati bubnjara-pankera sa malo tehnike a puno snage, basistkinju omalenu rastom ali u zvučnom pogledu izuzetno nametljivu, gitaristu-gika (Keith Moline inače i piše za prestižni magazin The Wire) sa možda najagresivnijim zvukom koji sam ikad čuo na koncertu, te ‘elektroničara’ koji izgleda kao da vozi autobus ali ima veoma ozbiljno teatralan nastup, sve predvođene čovekom koji je neka vrsta mrzovoljnog psihopatskog fašiste što se kroz život tetura zatvorenih očiju i pravi šale koje su više strašne nego smešne.

Elem, možda najimpresivniji element nastupa Pere Ubu na ovogodišnjem Ring Ringu je bila živa demonstracija toga da bend može da bude veoma ‘arty’ i istovremeno rokerski brutalan. Moćna ritam sekcija u sastavu Temple-Mehlman je od prvog sekunda pokazala da nećemo imati posla sa tunjavom, zamišljenom verzijom rokenrola kakvu nam često serviraju intelektualci iz ove branše, već sa znojavim, nadrkanim čudovištem voljnim da se i potuče ako treba. Što mu dođe kao dobra metafora i za samog Davida Thomasa. Ja, evo ni posle tolikih decenija postojanja ove osobe u našoj kolektivnoj svesti nisam siguran da li je u pitanju čovek bez imalo pevačkog talenta koji je snagom volje uspeo da muziku podčini svom problematičnom stilu, ili superiorno talentovan pevač koji vokalnu akrobatiku vešto krije ne bi li kompaktnost muzike došla do izražaja. Šta god da je od ta dva u pitanju, Pere Ubu su zvučali kao zla mašina, krljajući beskompromisno kroz noć. Keith Moline (koji sa Thomasom takođe svira u Two Pale Boys) je ekonomičan i ukusan gitarista čiji je svaki odsvirani ton i akord baš na svom mestu. On ih ne svira puno, ali svaki je ubitačan. Ovo je posebno osetno u glasnijim delovima gde je gitarsko prangijanje bilo tako oštro da sutra ujutro nisam morao da se brijem (true story!!!). Za mene je rokenrol uvek podrazumevao dozu nekontrolisanosti u zvuku, preterivanja i prelivanja preko granica same kompozicije. Iako su Pere Ubu pesme istesane veoma precizno, sa vrlo malo prostora za haos, Molineova gitarska buka je nivo adrenalina uspešno podizala za nekoliko stotina procenata. A tu je bio i Robert Wheeler na tereminu i analognom sintisajzeru koji je iz vazduha grčevitim pokretima prizivao čegrtave demone i onda ih terao da cvile u skladu sa muzikom. Na poslednjem albumu njegov doprinos je bio vrlo osvežavajući, ali je vrhunski kontrolisana haotičnost buke koju svojim prstima ovaj čovek proizvodi na koncertu muzici dala čitavu jednu novu dimenziju. Nažalost, imao je u jednom delu koncerta problem sa opremom pa je, kao i bubnjar Steve Mehlman, došao na udar gneva Davida Thomasa. A, verujte vi meni, to je gnev pred kojim ne želite da se nađete.

Sam Thomas je bio fascinantan sa svojim unjkavim glasom i gotovo feminiziranim teatralnim pokretima kojima je pričao svoje komplikovane priče. Držeći ceo bend čvrsto pod kontrolom, Thomas je svoje decenijsko rokenrol pregalaštvo pred našim očima pretočio u ubitačan koktel urlajuće muzike, složenih tekstova i moćnog scenskog prisustva. Nije ni teško razumeti zašto ga tehnički problemi kroz koje su prolazili članovi benda tako lako dovode do besa – jasno je da je Pere Ubu, uprkos njegovoj ‘ja nisam diktator nego direktor’ maksimi neka vrsta ektoplazmične emanacije direktno iz njegovog uma i uz ovu istinu idu sve dobre i loše strane koje čovek može da zamisli.

Srećom, ove večeri dobrih je bilo više. Iz ovih ili onih razloga, nove pesme su zvučale ubitačnije nego stari hitovi, da li zato što stare pesme u osnovi jesu naivnije (primer ‘Modern Dance’, recimo) ili zbog više energije koje bend ulaže u nešto u čijem su stvaranju aktuelni članovi učestvovali, ali siguran sam da ni jedan od fanova koji su u poslednje vreme kukali da im se nove Pere Ubu ploče ne dopadaju nije ostao ravnodušan pred moćnom energijom ‘Two Girls (One Bar)’, a brutalna izvedba ‘Caroleen’ je bila jedan od ranih vrhunaca nastupa. Kada bih imao vremeplov pomoću koga bih ponovo mogao da se vratim u bilo kojih pet minuta prošlosti, izvođenje ‘Caroleen’ u Beogradu bi bio moj izbor.

Prema kraju koncerta Thomas je pričao i izmišljene anegdote o svojm susretima sa Marijom Šerifović i Stingom. Dok je ova prva bila prilično nategnuta, druga je poslužila za superiorno dobru najavu: ‘Sting mi je rekao „Dejvide, dobri ste, ali trebalo bi da pišete pesme sa više društvene relevantnosti, recimo nešto o prašumama“ . Tako da sam ja odlučio da napišem pesmu o prašumama. I kako ih najlakše spaliti.’ Iz usta bilo koga drugog, ovo bi zvučalo kao kurčenje bez pokrića, ali kad ovakvu najavu sledi izvedba pesme ‘Sonic Reducer’, jednog od najsjajnijih bisera nihilističkog panka iz istorije ove planete, onda je sve na svom mestu. Iz nekog razloga malo ljudi oko mene je znalo da je ovo pesma Dead Boys, a još manje da je Thomas jedan od njenih koautora, tek, eto dokaza da i pored svog ‘Pank je teška prevara’ stava David Thomas ležerno može da se pohvali autorstvom nad jednom od najboljih pank pesama ikad napisanih. Ne znam kojoj srećnoj zvezdi treba da zahvalimo što se lider odlučio da je uvrsti u koncertni repertoar Pere Ubu za ovu turneju, ali nakloniću se nebesima čim se ovi oblaci iznad nas malo razmaknu.

Sledećeg jutra sudario sam se sa Steveom Mehlmanom na beogradskom aerodromu i on me je umirio rekavši mi da ni njega ni Wheelera Thomas posle svega ipak nije prebio. Sve u svemu, ovaj koncert je bio pravi trijumf.

Ring Ring 2007, Treće veče, 15.05.2007.

MZN3 i Belgradeyard Soundsystem

Rex

Trebalo mi je skoro sat vremena da sa aerodroma stignem do Rexa ove večeri. Bio sam ubeđen da ću propustiti dobar deo nastupa MZN tria, jer sam u beograd stigao tek oko petnaest do osam, a koncert je uredno bio zakazan za osam. No, Alah koga voli on ga povremeno i pomogne. Onog momenta kada je moje žurno stopalo prošlo kroz vrata sale u Rexu, gospodin Mališa je završio svoju najavu prvog benda i Norvežani su se popentrali na binu. Bilo je čak i slobodnih stolica u gledalištu. Stvari nisu mogle da budu savršenije čak i da je Toma Nikolić uspeo da zadrži mesto predsednika parlamenta.

Ovo veče je bilo veče iznenađenja za mene. Na primer, znao sam da je trio  Møster/Zanussi/Nordeson odličan bend, slušao sam njihove snimke i radovao se prijatnoj kombinaciji free jazza i free improvizacije. Međutim, večerašnji nastup daleko je premašio moja očekivanja. Møster, Zanussi i Nordeson (saksofoni/ kontrabas/ bubnjevi i udaraljke) su pružili demonstraciju kako slobodna improvizacija treba da zvuči, gradeći i razgrađujući složene strukture u vazduhu pred našim ušima (i očima). Očigledno veoma navikli jedan na drugog, ova trojica Skandinavaca komuniciraju zvukovima, šumovima i gestovima sa neverovatnom lakoćom stvarajući muziku tamo gde bi se reklo da je nikako ne može biti. A ovo je samo deo njihove kolektivne muzičke ličnosti. MZN3 nikako nisu gadljivi na ‘figurativniju’ muziku pa su tako i atonalne improvizacije sa neobičnom lakoćom prelazile u melodičnije forme. No, ključna razlika između MZN3 i, recimo jučerašnjih Exploding Customer je u tome što MZN3 operišu u primetno ‘umetničkijim’ vodama. Negde na razmeđi između debisijevskog impresionizma i koltrejnovskih ’listova zvuka’, MZN3 od slušaoca zahtevaju pažnju ali zauzvrat isporučuju ekstazu.

Priznajem da sam bio na sedmom nebu slušajući kako se spore, duboke, hladne strukture razvijaju u punokrvne free jazz razrade. Razularena ritam sekcija – leteći bubnjevi i rafalna kontrabas paljba su razmotali potrebni crveni tepih na kome se Møsterova autoritativna duvačka tehnika prikazala u svoj raskoši. Moćni tonovi, spiritualni uzleti i ekspresionistički krici koje je ovaj mladi čovek proizvodio, nikada se ne odričući harmonije u potpunosti, mene su podsetili na zlatne momente ove muzike i radove Johna Coltranea ili Sama Riversa. Ko me poznaje, znaće da ne umem da dam mnogo jačih komplimenata od ovoga.

Lepo je bilo videti da i publika u Rexu reaguje sa dostojnim odobravanjem na muziku koja skok između hladnokrvne cerebralne igre i razobadanog emotivnog zanosa čini bez ikakvih rezervi. MZN3 su dobili puno aplauza i zaslužen bis. A ja sam ostao gotovo potpuno zadovoljen.

Zadovoljen, zapravo, u tolikoj meri da sam se ozbiljno pitao da li da uopšte ostajem na nastupu Belgradeyard Soundsystem plašeći se da neću biti u stanju da ih pažljivo slušam nakon tako dobrih MZN3. Srećom, odlučio sam da sugrađanima dam šansu. Jer, BGYSS su se pokazali kao drugo veliko iznenađenje ove večeri.

Naime, po mom iskustvu (koje nije veliko ali gleda se šta sa njim umeš da uradiš), veoma je malo muzičara koji su put od mislioca do izvođača prešli sa zadovoljavajućim rezultatima. Većina muzičara se najbolje snalazi sa apstraktnim jezikom muzike i, kada i pokušava da konceptualizuje/ verbalizuje to što radi, ispada naivna ili nedorečena. I to je sasvim okej, da ti ljudi umeju da misle, pišu ili govore, bili bi pisci i kritičari, a ne muzičari. BGYSS su izuzetno redak primer uspeha suprotnog redosleda u kome imamo (veoma mali) kolektiv ljudi koji su krenuli od promišljanja i priče o tuđoj muzici i umetnosti/ kulturi uopšte, ispratili to didžejisanjem i organizacijom tuđih nastupa, a završli kao pravi bend čija je muzika ujedno i spoj svih očiglednih uticaja iz njihovih života i karijera i relevantno umetničko delo samo za sebe.

Da budem iskren, to uopšte nisam očekivao. Kao zakleti protivnik napuštanja sopstvenog kreveta, nisam otišao ni na jedan od skorašnjih koncerata BGYSS tako da sam ideju o tome kako bend sada zvuči sklopio samo na osnovu retkih studijskih radova i remiksa. Ispostavilo se da uživo imamo posla sa sasvim drugom pričom i da zavidna koncertna aktivnost koju je bend imao diljem Evrope poslednjih meseci nije rezultat slučajnosti nego kvaliteta.

Prvi veliki kompliment koji imam da dam BGYSS je da je ovo što sam gledao do sada najbolja kombinacija semplovanih i pravih instrumenata koju sam imao priliku lično da vidim. Nije toliko teško kombinovati robote i instrumente kada se držite muzičke forme primerene robotima (repetitivne, pre svega), međutim BGYSS su sebi u zadatak stavili znatno težu varijantu: sviranje nečega što bih mogao opisati kao kosmički free jazz.

Bilo je poslednjih desetak-petnaest godina dosta pokušaja, pogotovo u Britaniji u Nemačkoj da se jazz i savremena elektronska muzika iskombinuju na neki logičan i plodonosan način. Neke od boljih rezultata mogli smo čuti na etiketi Ninja Tune, koja, jasno je, zauzima važno mesto u BGYSS panteonu. Zapravo, u nekim od mirnijih delova večerašnjeg nastupa, lako su se mogli čuti uticaji Cinematic Orchestra, jednog od najvažnijih Ninja Tune bendova iz poslednje decenije. No, BGYSS su daleko od Cinematic Orchestra klona, njihove ambicije su veće i muzika se vrlo brzo kreće od ležernijeg gruva, preko mišićavog, snažnog pumpanja, pa do autentičnih space jazz freakout momenata. A to već NIJE lako izvesti koristeći semplove i skidam svoju imaginarnu kapu načinu na koji su dvojica članova BGYSS koristila svoje kompjutere i ostalu elektroniku da lupove i pojedinačne semplove udaraljki uobliče u masivnu, uverljivu poliritmiju koju toliko volimo u ovoj muzici. Kada im se u par pesama pridružio Kjell Nordeson iz MZN3 na bubnjevima, razlike između semplovanih i živih bubnjeva skoro nije ni bilo.

Na ovu ritmičku osnovu dodajte moćan kontrabas Ivana Antića, te izuzetno dobro uklopljen klavir Sonje Lončar i muzika bi već tada bila impresivna. Međutim, razulareni saksofon Jamala Alkiswanija je ono što celom paketu daje uverljivost i oštricu. BGYSS nisu samo turisti na tuđoj teritoriji, oni ovu muziku sviraju pokazujući svakom notom da im pripada. Svako poređenje koje se u mojoj glavi pojavilo tokom nastupa (improvizatorska energija Ground-zero,  kosmička svest Sun-Ra) bilo je u korist benda na bini ispred mene. Uticaji su jasni, ali BGYSS nisu puki imitatori.

Nije naravno sve savršeno u muzici BGYSS. Miks je na trenutke bio prehaotičan i prioritete među slojevima zvuka koji su se borili za prevlast bi trebalo jednog dana definisati. U pojedinim momentima reklo bi se da ponuđene ideje nisu sasvim do kraja razrađene. Ali ovo su zdrave zamerke bendu koji svoju muziku izvodi sa takvim uverenjem da tehnički komentari uopšte ne ugrožavaju impresivnost doživljaja. Volim kad vidim ljude koji sviraju muziku bez nameštenog poziranja, već sa ubedljivim stavom. Posebno mi se dopalo Alkiswanijevo sviranje saksofona. On svakako još dosta ima da razvija svoju tehniku, ideje su tu a snaga i ton će već doći (videla se, recimo razlika između njega i Møstera koji je gostovao u dve pesme), međutim, njegov čitav telesni stav, pokreti, gestovi, izraz lica i zvuk govore o čoveku koji iza onoga što radi stoji 120%. Svaka čast.

Valjalo bi sigurno pomenuti i video projekciju koja je išla na zidu iza muzičara, ali moram da priznam da je ovo muzika koja svojom ljudskom dimenzijom prosto zahteva da se posmatraju izvođači dok se rvu sa demonima kreacije. BGYSS su ove večeri postali moj najomiljeniji domaći bend. A to, koliko god ja bio nevažna pojava, za mene nije mala stvar.

Ring Ring 2007, Četvrto veče, 16.05.2007.

Thomas Ankersmith, Ana Never i Lucio Capese & Toshimaru Nakamura

Rex

Thomas Ankersmith je bio poslednji učesnik ubačen na listu izvođača za ovogodišnji festival, valjda da bi se broj izvođača u glavnom delu popeo na jedanaest i tako izbeglo prokletstvo okruglih borjeva. Ili to, ili je bio izuzetno jeftin. Bilo kako bilo, ovaj mladoliki Holanđanin sa stalnim boravištem u Berlinu je trenutno prilično aktivan na evropskoj elektronskoj/ eksperimentalnoj sceni i privlači pažnju ne samo svojim nastupima koji su kombinacija elektronskog bučanja i žive svirke (Ankersmith je počeo kao free jazz i improv saksofonista) već i instalacijama u kojima koristi (još uvek eksperimentalnu) poluvojnu tehnologiju usmeravanja zvuka u uzane koridore i planirane praznine.

Whatever, imao sam utisak da je večeras ipak mnogo veća zvezda bio njegov analogni EMS sintisajzer, barem sudeći po količini gikova koji su se oko istog sjatili nakon Ankersmithovog nastupa, gledajući mašinu sa divljenjem i ignorišući njenog vlasnika. Nije lako umetnikom biti.

Ankersmithov nastup je imao jednu vrlo dobru karakteristiku a to je da vizuelno nije bio dosadan. Većina muzičara koji nastupaju koristeći nekakav sintisajzer i laptop, kao on, su za posmatranje zanimljivi otprilike isto koliko i curenje vode iz česme. Ankersmith, za razliku od braće po oružju ne sedi već stoji i stalno je u pokretu, delujući dobar deo vremena kao da je i sam iznenađen šumovima i zvucima koje proizvodi. Ipak, moram da priznam da me njegova muzika nije oborila s nogu. Prva trećina nastupa je bila prilično bezsadržajna, sa gomilom marginalno zanimljivih zvukova koje je Ankersmith cedio iz sintisajzera i sa vrlo malo želje da ih se uobliči u ikakvu prijemčiviju formu. Ne znam da li je on zamišljao da su zvuci koje proizvodi sami po sebi radikalni, tek, neke velike forme ili vizije tu nije bilo. Situacija se znatno poboljšala kada je u igru uvedena multifonija, te je nekoliko jedan na drugi naređanih slojeva zvuka međusobnim interferencijama i modulacijama dalo znatno prijemčiviju muziku. I Ankersmith se ovde manuo brzog i dinamičnog (a, plašim se, uglavnom besciljnog) gesturalnog pristupa, pa je sve zajedno ispalo svrhovitije i dostojanstvenije. Kada je čovek na kraju uhvatio saksofon i tapiseriji elektronskih dronova pridružio i još jedan, proizveden suvo akustično (čak bez mikrofona) videlo se da je na tragu nečega. Poslednji deo nastupa bio je u osnovi samo meditacija nad neprekinutim zvukom saksofona koji je tonuo u šum i izdizao se do snažnog, punog tona (napominjem još jednom, bez ikakve elektronike), a sve zahvaljujući Ankersmithovom cirkularnom disanju, i taj segment je definitivno za slušaoce i bio najdarežljiviji. Što je, uostalom, primer dobrog tajminga jer je Ankersmith posle svega dobio dobar aplauz i mogao da se neporažen povuče sa bine (na kojoj nije ni bio, jer je nastupao ispred nje, u istoj ravni sa publikom). Iz moje perspektive, ima on još dosta da radi na svojoj muzici, ali nije da tu nema štofa. Možda bi moj utisak o njegovom nastupu bio i povoljniji da pre njega na ulici pored mene nije prošao Toshimaru Nakamura. Toshimaru Nakamura…. Da li ste ikada poželeli da se nekom bacite pred noge i jecajući od nabujalih emocija zamolite ga da vas gazi jer se osećate nedostojnim u njegovom prisustvu? Da li je u pitanju bio mršavi tokijski avangardni muzičar? Onda znate kako sam se ja osećao. No, do njegovog nastupa trebalo je izdržati. Nadam se da je barem Ankersmith posle pažljivo slušao i hvatao beleške učeći od majstora.

Subotički post rokeri Ana Never su mi, od strane prijatelja bili dosta blaćeni još pre nego što su se pojavili igde u blizini pozornice Rexa. Opisivani kao ubice homoseksualci narkomani imitatori kanadskih Goodspeed You! Black Emperor, Ana Never su u mom nejakom intelektu imali prilično slabu startnu poziciju. Mislim, ja GY!BE volim i nisam spreman da nekakvim Vojvođanima gledam kroz prste u momentima kada demonstriraju neoriginalnost i robovanje zapadnim uzorima. No, čuda se događaju. Ana Never je zaista bend koji se vrlo verno drži GY!BE formule veličanstvenog očaja i zloupotrebljene patetike i ne mrdaju ni milimetar dalje, ali ove večeri je to meni sve zvučalo veoma ispravno i lagao bih kada bih rekao da nisam uživao.

Kada dolazite iz Montreala, možda je i moguće da održavate na okupu desetočlani orkestar u kome će gudački instrumenti biti stalno zasenjeni bukom koje prave gitare i bubnjevi. Kada ste iz Subotice, shvatate da je ovo ekonomski nepodnošljivo. Otud Ana Never imaju bubnjeve, gitare (neke od njih sa bas prefiksom) i video. Video radovi Branislava Flipovića, opisani u press materijalu kao nepretenciozni su meni delovali suviše… pretenciozni u svojoj nepretencioznosti, ali možda sam ja samo prostak. Muzika se, pak, u svojoj jednostavnosti sasvim ispravno može opisati kao pretenciozna. Uostalom, nije li post-rok svoj univerzum izgradio na naglašenoj, povremeno do neukusa doslednoj opsesiji nevinošću melodije? Ana Never (sledeći GY!BE) se u ovoj crkvi mole sasvim uredno i njihove pesme su desetominutne mantre ponavljanja prostih, naivnih, nevinih, ama detinjastih melodičkih sekvenci, melodija čija se inicijalna trivijalnost izdiže na nivo spiritualnog fetiša kroz ponavljanja, variranja i dinamičku nadgradnju. Ana Never prolaze kroz sve stadijume od šapata do vriska (pozdrav za Skrobonju!), pretvarajući šačicu nota u prvorazrednu emotivnu ucenu. U nekom drugom momentu, prezreo bih ih, ali Ana Never to što radi, iako radi neoriginalno, radi dobro i uverljivo. Šta god čovek rekao o bilo čemu, ja sam prilično sklon da se naklonim bilo kom bendu koji svoju poentu nudi kroz deset metara debeo zid gitarske i bubnjarske buke. Naravno, loši metal ili pank ili već kakvi bendovi će posle nekoliko sekundi biti dosadni a buka će postati samo deo enterijera, ne i validna umetnička ponuda. Ovde Ana Never poentiraju svojim melodijama, svojim dinamičkim variranjem i brdom pedala koje su pred sebe gitaristi razastrli. Korišćenje gudala, delay pedala i drugih oruđa iz asortimana post roka je večeras čitavu muzičku sliku uobličilo u jednu, za mene, sasvim privlačnu građevinu u kojoj su moja čula, nejaki um i umetnosti vazda gladni duh rado proveli sat vremena. Nisam siguran da bih kupio i album Ana Never (mislim, bih, ali ne znam koliko bih ga često slušao), ali uživo, meni je ovo bilo prilično dobro. Neoriginalno, možda čak derivativno, ali izvedeno sa strašću i kompetencijom.

No, posle svega, na red je ipak došla umetnost. Lucio Capece i Toshimaru Nakamura su na festivalu natrpanom radikalnim muzičkim projektima ponudili najradikalniji. Nakamura (kome sam se na čistom japanskom zahvalio kada mi je potpisao svoj DVD – ipak sam nešto naučio od Tsukamotoa i Miikea!!!) je poslednjih desetak godina jedan od najvažnijih članova japanske improv scene koja se, najvećim delom, od sumanute ekspresivnosti ranijih vremena okrenula minimalizmu, meditaciji i poricanju svake ekspresije. Onkyo na japanskom može da znači ‘zvuk’, ‘šum’, ali i ‘buka’, pa je ovo ime za muziku koju izvode Nakamura i saborci (Taku Sugimoto, Otomo Yoshihide, Satchiko Matsubara, Jason Khan i drugi) prilično varljivo. No, svako ko je pre sedam godna na ovom istom festivalu gledao Nakamuru kako iz svoje miksete-bez-inputa (no input mixing board je jedini izvor zvuka koji Nakamura koristi, pomažući se sa još par pedala) izvlači avetinjske kristale zvuka znao je da večerašnji nastup ne sme da se propusti. Lucio Capece je Argentinac koji živi u Berlinu i njegovo sviranje duvačkih instrumenata se dobro uklapa u trend minimalizacije koji je poslednjih godina prisutan i u evropskoj improvizovanoj muzici. Pokazaće se da su Capece i Nakamura odlični partneri čak i kada uopšte ne sarađuju. Ovo je uostalom i karakteristično za Onkyo muziku u kojoj se ideje gestova ili izražavanja bilo čega smatraju prilično neukusnim U tom smislu bi i očigledan napor muzičara da zajednički stvaraju prepoznatljive forme bio promašaj. Nakamura i Capece su večeras sedeli jedan pored drugog, ne gledajući se i ne pokušavajući da zajednički stignu do cilja. Zapravo, ni ne pokušavajući da stignu do ikakvog cilja. Njihova muzika je, u prilično nezaobilaznoj paraleli sa Zen-Budizmom, sadržana u trenutku, ne u vremenu. Ona je negde između prisustva samog zvuka, umirućeg sećanja na zvuk pre njega i pomalo grešne anticipacije onog koji dolazi. Ona nije u velikoj strukturi u vremenu ili smislenim kontrapunktima u trenutku.

Dakle, zvuk. Dati mu težinu i značaj, ne posežući ni za jednom muzičkom tehnikom, ni za jednim improv trikom, naterati slušaoca da u najprostijim postojećim zvukovima (čisti sinusoidni talasi, nestruktuirani beli šum itd.) pronađe ono što mu u muzici nude orkestri, horovi, rok bendovi, didžejevi i hip-hop ekipe. Ima li strašnijeg zadatka za muzičara? I kada publika, nezainteresovana za siromašnu zvučnu ponudu pred sobom počne da se meškolji i priča među sobom, ima li goreg poniženja za umetnika?

Nakamura ima način da spreči ovo poslednje. Frekvencije zvuka kojim nastup počinje su toliko visoke i prodorne da se posle tri sekunde osećate kao da ste selektivno ogluveli, kao da je Nakamura jednim potezom isisao sav vazduh iz prostorije i fizički vas sprečio da razgovarate sa susedom pored sebe, čak i da čujete škripanja drvenih stolica i lupanje vrata. Tu ste sada samo vi i muzika, pa ko preživi – pričaće.

Capece i Nakamura su kao dvojica sveštenika u nekom veoma osetljivom ritualu. Ne gledajući jedan u drugog niti u publiku ni jednom za vreme nastupa, oni čine izuzetno spore i odmerene pokrete, puštajući muziku da se iz njih preliva. Capece drži dugačke tonove koji interferiraju sa Nakamurinom kontrolisanom mikrofonijom. Onda samo diše u svoj bas-klarinet (ili sopran-saksofon) i dah kanališe kroz kartonske cevi, puštajući samo tragove zvuka da stignu do mikrofona. Nakamura pušta šum da nas zapljuskuje kao da je u pitanju neki izuzetno stran okean, onda su na redu čisti tonovi. Pa erupcije elektronske buke, vrištećeg fidbeka dostojnog Masamija Akite. Ali sve ovo je bez pretenzije da se stvara nekakva naracija ili struktura. Nakamura je ispražnjen od želja, namera i planova. (Ili se samo izuzetno dobro folira) Njegova muzika nastaje sada, u trenutku dok je slušamo, ona je gola, potpuno bespomoćna, bez ikakve zaštite i teško je zamisliti kako je biti umetnik koji je odbacio gotovo sve što ga naizgled čini drugačijim od ‘običnih’ ljudi, znanje, tehniku, teoriju, kako je to stvarati muziku maltene samo pokretima svog duha, bez namera i afekata.

Ja sam unapred znao da će ovaj nastup biti jedna od onih situacija koje se pamte ceo život, ali bilo mi je drago kada sam čuo da su Capece i Nakamura posle svirke pozdravljeni ovacijama i kada sam u razgovoru sa prijateljima čuo da je svima ovo bilo iskustvo koje će pamtiti. Aangardna muzika često ume da bude samo teška, maskirajući odsustvo sadržaja opskurnošću forme. Capece i Nakamura su onaj drugi, ređi primer u kome se forma toliko pojednostavljuje da ogoljena suština preti da vas svojom neizdrživom silinom obori. Samo se pitam kada ću ponovo gledati ovakav nastup…

Ring Ring 2007, Peto veče, 17.05.2007.

Livio Minafra i Kimmo Pohjonen & Eric Echampard

Velika sala Doma Omladine

Poslednje veče zvaničnog dela festivala je privuklo i najviše publike pa je i održano u najvećem prostoru. A i sedišta su bila najudobnija. Što je dobro. Nisam siguran koji je od nastupa privukao ovoliku publiku, ali da sam Livija Minafru morao da gledam stojeći, bilo bi tu dosta zle krvi u našim budućim odnosima (za koje on ne bi bio ni svestan da postoje).

Da ne ispadnem baš kompletna životinja: Livio Minafra je izuzetno šarmantan, na onaj način kako latino-Evropljani (u pitanju je Italijan sa juga) znaju da budu kad krenu sa svojim jadnim engleskim i užurbanom gestikulacijom. Njegova objašnjenja o tome šta je tema koje kompozicije su bila vrlo slatka. Njegova klavirska tehnika je vrhunska. Ali njegove kompozicije (i improvizacije) su naprosto suviše prijatne za moj brutalni ukus.

Nalazeći se negde na sredini između džeza i savremene klasike (štagod to bilo), Minafra piše (i improvizuje) muziku koja se strahovito mnogo oslanja na harmoniju. Njegova ljubav prema melodijama je takođe veoma očigledna, ali moglo bi štošta da se kaže o inflaciji melodije kao glavnog muzičkog elementa u njegovim kompozicijama i gotovo ucenjivačkom monopolu harmonije u njegovom kompozitorskom pristupu. U Minafrinim kompozicijama sve pršti od lepote, predivne slike su izgrađivane u nekoliko sekundi superbrzim pokretima prstiju po klavijaturi a zatim rotirane pred našim očima i osvetljavane iz svih uglova. Na momente sam imao utisak da slušam Keitha Jarreta ubrzanog na 78 obrtaja što, kad se sve sabere i oduzme ipak ispada manje uzbudljivo nego što bi se čovek nadao. Brzina sama po sebi nije vrlina (mada se ove maksime nerado prisećam), ali jeste pomoglo to što je neke od kompozicija Minafra izvodio vratolomnim tempom, zaplićući prstma po klaviru i lupajući nogama po podu. Kao demonstracije tehnike one su impresivne a i u nekoliko momenaa dogodili su se srećni susreti maštovite teme i brutalne izvođačke dinamike. Ali brzina je istovremeno i doprinela da broj odsviranih nota ode daleko preko podnošljive granice. Ne da se publika bunila, naprotiv Minafra je dobio izuzetno veliku podršku, ali ja se nisam mogao oteti utisku da je njegova muzika unekoliko trivijalizovana neumornim sipanjem novih tonova koji su se sa prethodno odsviranim uklapali na jednostavno preudoban način. Znam da sam užasan snob ali od muzike ipak zahtevam da pred mene stavi izazov (pogotovo na Ring Ring festivalu), a jedini izazov u Minafrinoj muzici je izazov za izvođača i svodi se na tehničku nabildovanost. Čak su i disonanti, bučni momenti na tragu Cecila Taylora bili strogo kontrolisani i pripitomljeni. Reklo bi se da je Minafra čovek koji ne ume ni da pošteno opsuje.

Da bude jasnije, isto se odnosi i na sporije, mirnije komade koji su izvedeni, sve su to lepe pesme koje bi čovek rado čuo u nekoj japanskoj videoigri i Minafra ih izvodi sa puno iskrenosti i žara, no sinoć smo on i ja nesumnjivo bili na sasvim različitim planetama. U svakom slučaju, sa njim bih rado sedeo u kafani i pričao viceve (mada slutim da bi na prvi znak kršenja političke korektnosti u istima Livio pocrveneo kao rak i pokušao da promeni temu) ali što se muzike tiče, nadam se radikalnijem zaokretu u njegovoj karijeri.

Srećom, festival je završen izuzetno moćnim nastupom finskog harmonikaša Kimmoa Pohjonena i francuskog bubnjara Erica Echemparda. Mnogo sam se pripremao za ovaj koncert, slušao njihov zajednički album (Uumen) i pitao se kako će ova dva čoveka, koji se viđaju samo na koncertima i nikada ne vežbaju zajedno zvučati ovom prilikom. Potpuna improvizacija je najteža kada se izvođači ne poznaju dobro a Pohjonen i Echempard svesno idu na to da ostanu jedan za drugog stranci što je to više moguće.

No, bukvalno od prvog sekunda bilo je jasno da imamo posla sa ljudima koji jedu, spavaju, dišu i ušmrkuju free improv i da će ovaj koncert imati zaprepašćujuće malo praznih hodova i traženja. Delom je za to zaslužna Pohjonenova (za improv nekarakteristična) sklonost ka melodičnosti tako da je deo nastupa on proveo svirajući prijatne folk motive na svojoj harmonici. Razume se, opasnost ove ideje je u trivijalizaciji improvizatorskog procesa i svođenju istraživačkog i kreativnog napora na mlitavi džem sešn. Pohjonen (i pored toga što je bio obučen u suknju) je preveliki veteran da bi mu se tako nešto dogodilo, srećom, a Echempard, obučen u popularnu belu majicu na bretele, takozvanu siledžijku, se pokazao kao više nego ravnopravan partner.

Pohjonen i Echempard su sa puno autoriteta leteli unaokolo na krilima pomenutih folk motiva, Echempard prateći ih maštovitim ritmičkim i teksturalnim rešenjima, Pohjonen gazeći nogama svoje efekte i dajući muzici zdravu crtu psihodelije. Vrlo brzo pokazalo se da momci nisu zainteresovani za umivenu pseudofolk priču pa se i paleta zvukova raskalašno proširila. Echempard ima puno ukusa u tome kako tretira svoje kože, a pogotovo činele, ne dopuštajući sebi da upadne u zamku preterivanja čak i kada udara iz sve snage. Svaki udarac nalazi se na svom mestu, svaki rol je tamo gde treba, a to nije malo dostignuće imajući u obzir kuda se sve njegov muzički partner kretao. Pohjonen nas je i na svom prvom beogradskom koncertu oborio s nogu maštovitim korišćenjem svog glasa, elektronskih efekata i semplera, a dodatnih sedam godina rada su njegov muzički izraz istesale tako da je svo salo otpalo a zamenili su ga mišići.

Tako da je Pohjonen jednako impresivan i kada plete finu mrežu kristalno čistih akorda po vazduhu velike sale Doma omladine, ali i kada svoju harmoniku pretvori u grotlo kakvog razbesnelog vulkana i kada svaki udar prstima po dugmadi (naravno da on, kao i svaki pravi harmonikaš svira dugmetaru, barem polovičnu) proizvodi seizmičke potrese čiste, preteće buke. A udara je bilo poprilično. On i Echempard su kroz svoj neprekinuti nastup prošli trčeći iz užurbanih, brutalnih dijaloga u kojima je svaki zvuk dopušteno oružje, preko rokerski teških džemova, pa do prozračnih atmosferičnih momenata, svakom od ovoh segmenata dajući jednaku dozu uverljivosti i svrhovitosti. Večeras smo gledali muzičare koji se ne zamaraju teorijama, koncepcijama, žanrovima… Ni onime što veli akademija, niti onime što kaže ulica. Ni popom, ni klasikom, ni avangardom. Muzičare koji su kroz, do agresivnosti strastven nastup prikazali šta je to što bismo u nastupu opijenosti mogli prozvati totalnom muzikom. Lepom, groznom, opasnom, smešnom, ali u svakom momentu usredsređenom na suštinu zvuka, kompozicije, svrhe. Ono čemu smo večeras prisustvovali nije bila zabava već život. A to su već ozbiljne stvari.

Cannibal Corpse, Disavowed, Urkraft, SKC 07/03/2007

Pre nego što pređemo na priču o koncertu, da prijavim da mi Popboks i dalje objavljuje tekstove o stripu, najnoviji je prikaz izvanrednog albuma Sambrovi u izdanju Belog Puta i možete ga pročitati ovde:

http://www.popboks.com/popx/sambrovi.shtml

A i UPPS (www.upps.org.yu) me je iz nekog razloga uvrstio međ svoje kolumniste. Neće biti lako iskucati nešto pametno jednom nedeljno, ali evo da vidite barem kako je sve počelo:

http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=301&Itemid=48

A, sada, bez daljeg odlaganja, idemo na sinoćni koncert:

Kada nekoliko stotina (pretežno muških) grla iz sve snage urla stihove ’she was so beautiful, I had to kill her!!!!’, onda čovek namah shvati pročišćujuću moć kolektivne, organizovane mizoginije. Da ovakve koncerte u Beogradu imamo svakog dana, ne bi nam se sad žene širile po parlamentu i nosile kratke kose!!11!!1

Dakle, Cannibal Corpse po drugi put među Srbima. Kada su pre nepune dve godine ovi legendarni death metalci iz Teksasa Beograđanima skinuli đanu, to je bilo kao susret dvoje ljubavnika koji su jedno o drugom samo maštali godinama. Slušanje ploča iznova i iznova, gledanje video-snimaka i diskutovanje o svim mogućim aspektima ovog benda nikako nije bilo dostojna zamena za vreli, znojavi koncertni koitus. On se na kraju, na sveopšte zadovoljstvo i dogodio. I bilo je bolje nego u maštanjima. Stigavši u Beograd iza ponoći, bend je, mrtav umoran izašao na binu i rasturio Dom Omladine. Retko sam u životu viđao toliko postorgazmičnih izraza lica na jednom mestu kao to veče.

Drugi put nikada nije kao prvi put i ovom postulatu uvek treba prilagoditi svoja iščekivanja. Beograd je sinoć potresala i pošast zvana ’prvo veče Beovizije’, kao i nastup Nena Belana u Domu Omladine. Znam da ima ljudi koji vole Nena Belana. Zakon nam ne dopušta da im zbog toga naudimo. Zakon, kao i obično suspreže istinsku slobodu čoveka koji samo želi da udahne punim plućima i učini ono što je dobro…

Elem, Cannibal Corpse je za poprište svog najnovijeg obračuna u ovom izvlačenju dobio SKC. Ne baš sjajno rešenje s obzirom na tradicionalno ne baš sjajan zvuk na ovom mestu i sada već uobičajeno kasne početke koncerata. Moja malena ali odabrana grupica prijatelja i rodbine (brat mi Ibro, hanuma mu Merhunisa i naš prijatelj Ambis na koga smo tamo nesrećom planski naleteli) obrela se ispred SKCa negde oko pola jedanaest uveče u pokušaju da

a) Predupredi nerviranje zbog kašnjenja početka koncerta (videti moj izveštaj sa nastupa Dub Syndicate)

b) Izbegne nastupe predgrupa.

Da se razumemo. Nemam ništa ni protiv Disavowed ni protiv Urkraft. Siguran sam da su to dobri momci, savremenih pogleda na svet, koji ustaju trudnicama u prevozu i masturbiraju misleći na svoje profesorke i socijalne radnice. Možda im ni muzika nije loša, mislim, imam ja njihove albume na nekim diskovima, ali slagao bih kada bih rekao da sam ih slušao. Za to treba kriviti Ambisa koji mi gotovo potpuno nekontrolisano dotura empetrojke sveže metal i pank produkcije bez ikakvog obraćanja pažnje na postojeće kapacitete da se sve to i presluša. A ni ja se ne branim. Bolje da ima nego da nema itd… No. Nisam ja te momke slušao, da vas ne lažem. Ambis, koji je u SKC stigao mnogo pre nas, sve u nadi da će naleteti na Kenibale negde usput i izraziti im nepodeljeno poštovanje, kaže da su Disavowed bili ’kao mašine’, što je, ako sam ga dobro shvatio, bio kompliment, a da od Urkraft u životu nije gledao dosadniji bend. Treba imati na umu da ovaj čovek stoji iza MySpace strane benda Acroholia za koga tamo tvrdi da je najbolji grindcore bend u univerzumu što dosta lošeg govori o njegovom ukusu. Treba ga razumeti, priznajem, ali Alah zna da to ponekad nije lako.

No. Pošto ja predgrupe smišljeno nisam gledao, ostaju nam Ambisovi utisci. Uzmite ili ostavite, nezahvalni, lenji surferi po žabokrečini Interneta!!!

Moj brat se parkirao podaleko od SKCa računajući da će nas košava dovesti u pravo raspoloženje za nastup jednog od najdražih nam death metal sastava. Prilazeći zgradi posmatrali smo mlade metalce i nešto starije policajce kako ih pretresaju i legitimišu. I u samoj zgradi situacija je bila slična. Barem dve patrole osnovne vrste policije i barem jedna interventna zatekle su se ovde da obezbede red koji su čupave metalske horde očigledno nameravale da naruše. Čitavim telom raširila mi se neka toplina. Osećao sam se bezbedno. Kao dete u majčinom naručju. Pomislio sam na sve one splavove gde caruju naoružani gangsteri i u sebi zahvaljivao policiji što svoje snage koncentrišu na metalske koncerte držeći barem njih slobodnim od oružja, teških droga i, svakako teških reči. Da sam roditelj, zahvaljivao bih se policiji što toliko čini za moje dete (mada bih dete tukao da je metalac).

Oko deset do jedanaest, bez ikakve pompe, uvoda, najava i ceremonija, Cannibal Corpse su izašli na binu. Salom SKCa prolomili su se urlici oduševljenja kada je pevač, George ’Corpsegrinder’ Fisher rukama raširio zastavu, očigledno napravljenu od strane vernih domaćih fanova, na kojoj je pisalo ’Eaten Back to Serbia’. Dirljivo. Domaćinski.

Onda su momci udarili u svoje instrumente i vrag je odneo šalu, đavo došao po svoje a glave svuda po sali poletele gore-dole u poslušnom headbangu.

Problem sa pisanjem prikaza koncerata i recentnih albuma Cannibal Corpse je u tome što je ovo bend koji se bukvalno iscrpljuje u pojavnosti. Oni ništa, apsolutno ništa nemaju da kažu, njihove pesme lišene su simbolike, čak i one najprostije koja postoji i u najplićim pop-pesmama. Bend je u svojoj ranoj fazi, dok je Chris Barnes pisao tekstove, još i imao nekakvu priču iza sebe. Bilo je tu tematizacije, doduše primitivne, koja se oslanjala na omaže i reinvenciju motiva serijskih ubica (motiv ultimativne slobode u američkoj mitologiji), zombija (koji se u američkoj kinematografiji odvajkada tumače kao socijalna metafora), sadomazohističkog seksa i fetišizma itd. Bend je tada u neku ruku bio provokativan i ostavljao prostora za dijalog i promišljanje. Kako je Barnes otišao i nastavio karijeru u inferiornom Six Feet Under, tako je i Corpsegrinder pokazao da je vokalno u stanju da ga zameni, ali da tekstualno Cannibal Corpse postaje sveden na najobičnije ređanje ’ekstremnih’ slika apsolutno bez ikakve dubine ili ambicije da se njima ikuda ode.

Što znači da se od tada pa na dalje ovaj bend mora promatrati isključivo iz, da kažem, fizičke perspektive. Koliko su im nastupi ili albumi brzi, brutalni, teški ili agresivni postale su jedine kategorije koje kod CC ima ikakvog smisla uopšte diskutovati. Kako ovi epiteti sami za sebe nemaju nikakav kvalitet, tako je i Cannibal Corpse izgubio svoju prominentnu ’ideološku’ ili barem idejnu poziciju u američkom death metalu. Nije ta pozicija nikada bila specijalno avangardna, nisu CC nikada bili ISTINSKI ekstremni ili provokativni, ali jesu bili originalni u svojoj doslednosti baratanjem motivima mitologije trash filmova i povremenim (slučajnim) pronalaženjima ’prave’ mitologije unutar ove oblasti. Posle 1995., sve ovo je postalo irelevantno.

No. Ako je brutalan, brz death metal ono što tražite, ako volite da se ovo začini sa nešto dobrih mosh delova i po kojim inspirisanim hookom, Cannibal Corpse to uglavnom, i danas, isporučuju. Ima bržih bendova danas, zapravo, CC deluju gotovo arhaično sa svojim jedva kompetentnim bubnjarem i njegovim gotovo parodičnim blastbeatovima, ali šmeka ovde još uvek ima u popriličnim količinama.

Sam početak koncerta sa ’Unleashing the Bloodthirsty’ je već pokazao da se radi o ljudima od iskustva. Ne naročito interesantna pesma ipak služi kao sjajan ’otvarač’ za koncert sa svojim teškim, skoro ritualnim udarcima na početku. Kose na bini lete sinhronizovano a u publici kreće komešanje. Sledećih osamdesetak minuta stvari su se odigravale po predvidivom šablonu…

Prošli put Cannibal Corpse su bili opravdano premoreni. Večeras su bili samo umorni i pomalo, reko bi se, zlovoljni. Ne mislim to u naročito lošem smislu, jer je svirka bila, kako se to obično kaže ’za sve pare’, više mislim na neki nedostatak ljudske topline u kontaktima sa gledalištem, na korišćenje isključivo pripremljenih najava pesama, na pauze između skoro svake dve pesme za brisanje peškirom i ispijanje piva uz obavezno okretanje leđa publici. Malo je bendova koji se sa ovako očigledno mrzovoljnim stavom mogu provući kroz moje oštre kritičarske uši, a Kenibali su jedan od njih, čisto zahvaljujući činjenici da isporučuju jedinu stvar koju zaista očekujemo od njih: brutalni, primitivni a opet visoko stilizovani metal.

Nema tu mnogo filosofije i stvari se svode na rutinu, ali rutina je još uvek dobra. Na kraju krajeva i seks se u dobroj meri svodi na ponavljanje poznatih pokreta. Kenibali su šarali međ albumima (prijatna kombinacija pesama sa, rekao bih blagim naglaskom na srednji tempo i mosh deonice), dajući nam bisere poput ’Covered With Sores’, ’Vomit the Soul’ i ’Born in a Casket’ koje su podsetile da je ovaj bend u početku, uprkos prividnom odbacivanju harmonije i melodije kao esencijalnih elemenata muzike, zapravo raspolagao sasvim šarmantnim, mada definitivno prostačkim melodijskim arsenalom. Tek od trećeg albuma, sa otkrićem nekih ’naprednijih’ harmonija, CC postaju i majstori atmosfere. To što je zvuk sinoć bio naklonjeniji surovom udaranju nego atmosferičnom meditiranju je donekle i razlog što su brže pesme i zvučale najubitačnije Pored, naravno, činjenice, da su u pitanju brze pesme uz koje je sasvim prirodno kršiti se i lomiti kao da sutra ne postoji.

Mladi su to, u prvim redovima, i radili, dosta prilježno. Mi starci smo pozadi stajali, drndali mobilne telefone, jedan drugom na uvo izvikivali kojekakve duhovite dosetke i povremeno oduševljeno urlali kada bismo se setili po kojeg stiha. Ambis mi je dvadesetak puta ponovio kako u ponoć treba da tražimo da bend za osmi Mart svira ’Fucked with a knife’. Naravno, bend ga je preduhitrio odsviravši ovaj popularni favorit mnogo pre ponoći. I najbolji planovi koje ljudi naprave ponekad se, Alahovom voljom, istope kao šampita u auspuhu turskog interkontinentalnog teretnjaka.

Nekih velikih iznenađenja, dakle nije bilo. Zvuk je bio malo musaviji nego prošli put, mada ga je tonac prilježno (e, baš volim ovu reč, da jebe oca u prkno) popravljao, čak i dinamički, pojačavajući gitare u solažama. Corpsegrinder je još jednom pokazao da je apsolutni profesionalac isporučujući neverovatno brutalne vokale dostojne čitavog plemena izuzetno nadrkanih pećinskih ljudi, prateći sve svojim karakterističnim gestovima koji se mogu porediti sa onim što tokom pevanja radi Miroslav Ilić. Obojica su neverovatno predvidivi, ali to vam ni malo ne smeta da uživate gledajući ih.

Kako već rekoh, brže pesme su mi sinoć najviše ležale: ’Disposal of the body’ je možda bio i najbolji momenat na koncertu: kratko, superbrzo, ubitačno, zaključeno krvavom solažom, ova pesma je Cannibal Corpse sveden na suvu krtinu. Naravno, ostalo je moralo biti prošarano ukusnim mosh delovima i svakojakim drugim garnirungom, ali bilo je još brutalno brzih hitova, poput ’I Cum Blood’, ’I will kill you’ ili ’Devoured by Vermin’. Kenibali su, između ostalog zaslužni i za rađanje čitavih podpravaca savremenog death i grind zvuka. Svi oni dosadni porno grind i splattergrind bendovi, kao i silni serial-killer obožavaoci koji snimaju ploče, duguju pomalo Cannibal Corpseu. Mnogi od njih su brži i ekstremniji od svojih uzora. Samo retki među njima, nažalost, uspevaju da nadiđu epigonstvo i sviranje žanra i pređu u stvaranje i sviranje muzike. Srećom, sinoć se videlo da Cannibal Corpse još uvek stoji sa dobre strane ograde. Poslednji album je bio dosta generička tvorevina bez previše duše, ali onih par pesama izvedenih uživo odradile su posao maestralno. Ovaj bend i dalje ima šarma.

Sam kraj koncerta je najviše prišao orgazmičkom uzbuđenju koje bi trebalo da usledi posle dovoljne količine stimulacije. ’Hammer Smashed Face’ je i dalje siguran crowdpleaser, pogotovo uz najavu da je u pitanju, nažalost poslednja pesma. Kada su na ovu, bez stajanja, nadovezali i ’Stripped, Raped & Strangled’ (You know when I said this was our last song? I LIED!!!!), bio je to trenutak u kome se osećanja lome, pesnice lete ka plafonu a grlo samo ispušta zverske krike. Šta god da je bilo pre, šta god da dođe posle – razum, kajanje, hladne procene onog drugog – to u ovom trenutku nije imalo značaja ništa više od lanjskog snega. Ujedinjenje stotina ljudi u primalnom, primitivnom i tako ispravnom ritualu – TO je ono zbog čega smo došli i zbog čega i dalje dolazimo na rok koncerte toliko godina nakon što smo snove zamenili odvratnom realnošću. Hvala Kenibalima na podsećanju.

Vio-lence: Blood & Dirt DVD

Sinoć sam proveo nekoliko sati u potpunoj ekstazi gledajući DVD najboljeg Bay Area thrash metal benda ikad, zlosrećnih, nikad potpuno ispoštovanih Vio-lence. Pošto se osećam altruistički, rešio sam da vam približim malo o čemu se tu radi, kako ne biste iz neznanja ili lenjosti propustili nešto bez čega ni jedna kuća ne bi trebalo da bude. Predstavljam vam:

Vio-lence: Blood & Dirt DVD, skroman prikaz napisan od strane skromnog čoveka

Na prvom disku ovog duplog pakovanja se nalazi dokumentarni, biografski materijal sastavljen od intervjua sa svim članovima svih postava benda, roudijima, menadžerima i fanovima, kao i od desetina fotografija i jako mnogo video-materijala snimljenog na koncertima. Drugi disk se sastoji od snimaka urađenih na četiri nastupa, uključujući delić njihovog oproštajnog nastupa iz 2003. godine. Samom sebi se čudim kako ovo ovako smireno i profesionalno kucam, kada već sama pomisao na gledanje ovog DVDa (a sinoć ga nisam gledao prvi put) u meni izaziva poplavu adrenalina i želju da udarcima glavom u tastaturu obrazložim emocije koje u meni njihova muzika budi.

Tfgvvdulč34568’0p

Đć++n m bv

Nadam se da će Sunčica razumeti zašto je tastatura krvava…

Put Vio-lence do same granice slave, prikazan ovim DVDjem je poučna, povremeno potresna, povremeno urnebesno smešna priča. Vio-lence su bili bend koji je sopstvenu karijeru uništio verovatno samo par nedelja pre nego što je trebalo da uđu u prvu ligu Bay Area thrashera, napravivši prvo jednu pogrešnu odluku, kao rezultat mladalačkog ponosa i kurčevitosti, a zatim je isprativši sa još nekoliko fatalnih grešaka. Kad se sve sabere i oduzme, Vio-lence ostaju, kako sam to već ovde napisao „jedna od najbolje čuvanih tajni osamdesetih“.

Ne verujete mi? Pogledajte ovaj DVD i verovaćete. Onako kako je Neverni Toma poverovao Isusu i vi ćete verovati Mehmetu. Obrasci se ponavljaju!!! Ovaj bend je bio ne samo za klasu bolji od bilo čega što je dolazilo iz San Franciska u to vreme (intervjui sa članovima Forbidden, Death Angel ili Exodus na ovom DVDju služe samo da na to podsete), već su i samim Slayer disali za vrat i sva je prilika, da su se stvari odvijale drugačije, da bend nije, frustriran cenzurom koju im je izdavač nametnuo otpustio svoju tadašnju menadžerku, da bi istorija thrash metala danas izgledala potpuno drugačije. Kako i jedan od fanova u ovom dokumentarcu kaže: „Prvi album Vio-lence je najbolji thrash metal album ikad. Bolji je čak i od (Slayerovog) ’Reign in Blood’, ma koliko to neverovatno zvučalo“.

Možete se složiti sa ovom konstatacijom ili ne, ali ’Eternal Nightmare’ i danas, kada većina thrash metala iz osamdesetih može da se sluša samo kao lekcija iz istorije a ne kao relevantno muzičko ostvarenje, zvuči razarački. Ubitačno. Brutalno. Kako to reče neko drugi u ovom dokumentarcu: „Ako ste za bend uzeli ime ’Nasilje’, onda vam je bolje da budete brutalni“.

Brutalnost Vio-lence se sastojala iz dugačkih, složeno aranžiranih pesama koje su sve vreme ostavljale utisak pankerske jednostavnosti. Ovaj gotovo nemogući spoj činio je da i najkompleksniji delovi ne zvuče kao demonstracija navežbanosti ili, nedajbože muzičarskog ’znanja’ nego kao samo drugačiji način da se brutalnost poente u glavu slušaoca zakuca do samog mozga. Vio-lence nisu pravili ’tehnički kompleksnu’ muziku, Vio-lence su pravili brutalnu muziku u kojoj je svaki komplikovani prelaz i osmišljeni brejk bio u svrhu dodavanja težine i oštrine ionako militantno nastrojenoj kompoziciji. Sasvim uporedivo sa situacijom u kojoj dobijate teške batine od nadrkanog dečka koleginice koju ste u prolazu pljesnuli po dupetu, i baš kada pomislite da su mu se šake umorile od neprestanog ful-kontakta sa vašim licem, shvatite da on zapravo sad odvaljuje nogu od stola ne bi li vam pokazao još neke Šaolin tehnike.

Jedna neverovatna stvar u vezi sa Vio-lence kojoj se divim evo već skoro dvadeset godina je i to da, dok su im brzi delovi pesama zvučali apsolutno ubitačno sa svojom sređenom paljbom iz tri žičana instrumenta i sumanutim bubnjanjem Perryja Stricklanda, sporiji, mosh delovi su im zvučali još bolje. Ja tome i danas ne uspevam da se načudim. Anthrax je imao dobre mosh delove. Slayer su u ono vreme, kada bi se udostojili da uspore, imali dobre mosh delove, ali Vio-lence su bili bar dve lige iznad svih ostalih. Kombinacija besnog lajanja Seana Killiana i brutalnih bek-vokala Phila Demmela/ Deena Della, razjarenih gitara i surovog headbang ritma koju su ovi ljudi isporučivali do danas ostaje neprevaziđena.

Zanimljivo je u tome pomisliti i da su Vio-lence, iako poreklom iz sunčane Kalifornije, svojim mosh delovima praktično postavili osnovu za rađanje njujorškog hardcore zvuka devedesetih godina. Osim što su naravno svi ti moshcore bendovi iz Njujorka (i njihovi klonovi sa svih strana sveta uključujući majku Srbiju) bili u najboljem slučaju daleki odjek zvuka koji je Phil Demmel sanjao neke turobne noći u kojoj je popušio previše konoplje. Razlozi su verovatno raznorodni: pre svega, Vio-lence su koristili prefinjene harmonije, nadgrađujući plemenito nasleđe heavy metala na inspirisan način. Dalje, jednostavno, Phil Demmel je pisao bolje rifove od verovatno 99% metal muzičara koji su ikad živeli na ovoj planeti. Nema tu nekog dubljeg objašnjenja, barem ga moj prosti intelekt ne vidi. Uporedite recimo mosh delove iz ’Bodies on Bodies’ ili ’Kill on Command’ ili ’Eternal Nightmare’ sa bilo čime što su Bio-hazard ili Pro-Pain ili Agnostic Front ili Madball (ili Bonesaw ili Dead Ideas ili bilo koji od pet miliona nemačkih moshcore bendova devedesetih) napravili. Slobodno, idite sad na soulseek i poskidajte nekoliko primera, sačekaću vas ovde…

Vidite? Ništa ne može da priđe ni na puškomet Vio-lenceu! Dok ovi ostali zvuče kao da sviraju stilizovani žanr, Vio-lence zvuče kao da golim rukama lome zid od armiranog betona, izvlače vas iz skloništa i daju vam ubrzan kurs iz frakture lobanje. Ako ste već bend nazvali Vio-lence, bolje vam je da budete brutalni.

Kada je Megaforce, u ono vreme veliki indie izdavač thrash metal i crossover muzike, počeo bendu da objašnjava da bi trebalo malo da promene tekstove, a zatim im izbacio pesmu ’Torture Tactics’ sa drugog albuma, bez pitanja, to je bio početak kraja benda. Rastanak sa tadašnjom menadžerkom (zamislite sedokosu tetku od preko pedeset godina kako se preko pola Amerike vozi kombijem natrpanim mladim, idiotskim metalcima i shvatićete da rokenrol piše priče koje su po kvalitetu u rangu sa bilo čime što isporuluje Svetislav Basara) je značio i da nikada više nisu imali uspešnu američku turneju (nadrealistička turneja sa Alien Sex Fiend dge su svirali pred publikom sastavljenom of našminkanih gota se ne bi kvalifikovala za ovaj atribut čak i da pola klubova u kojima je trebalo da se svira nisu bili zatvoreni par nedelja pre nego što bi Vio-lence stigli u grad) i početak vremena frustracije koje je rezultiralo odlascima iz benda, raspadom, ponovnim okupljanjima, miniturnejama, nadanjima i konačnim raspadom kada je postalo jasno da poženjeni i uozbiljeni članovi benda, iako u svirci apsolutno uživaju, nisu spremni na višemesečna putovanja koja su i kao klinci jedva preživeli. Što je na kraju krajeva pošteno. Evropa i veliki tiraži ostali su samo nedosanjani san, ali Vio-lence barem nikada nisu doživeli da koncerte sviraju rutinerski, umorno i pozerski. Sa snimaka koje ovi DVDjevi nude može se videti da je nastup Vio-lence uvek isporučivao neviđen bes, agresivnost i eksplozije energije ljudi koji su (zauvek) ostali klinci spremni da idu mudima na trnje, dok stisnutih zuba drhte od moćnog zvuka koji im pojačala odvrnuta ’na jedanaest’ pružaju.

Vio-lence su, zbog toga onaj najdraži soj muzičara: ultimativni amateri koji svirku shvataju apsolutno ozbiljno, svirajući je onako posvećeno i ekspresivno kako većina bendova nikada u životu neće umeti, a koji o poslovnoj strani muzike nikada nisu ništa ni znali, niti su želeli da nauče. Perry Strickland, na kraju krajeva, sasvim genijalno objašnjava utiske sa prve turneje: „Zamislite četrdesetpet minuta najnadrkanije, najfantastičnije svirke svake večeri, kombinovane sa dvadesettri sata i petnaest minuta najodvratnijeg mogućeg sranja svakoga dana.“ Rokenrol lebac ima sedam kora.

Ali ako ništa drugo, energija koju je bend pružao („Ljudi bi se često u publici potukli. Znali smo da bi tuča stala kada bismo prekinuli da sviramo. Ali nikada nismo prekidali. Kako bi se pesma završila, i tuča bi zamrla“) inspirisala je fanatičnu odanost publike. Ne mislim ovde samo na desetine likova koji u ovom dokumentarcu urlaju „VIO-LENCE FUCKING RULES“ u kameru, niti na metalke koje pokazuju sise objašnjavajući mazno „Ovoliko volim ovaj bend“, već mislim i na gomile sada već proćelavih, kratkovidih, podgojenih fanova koji su danas službenici i kojekakvi cubicle workers a koji ovde smirenim, artikulisanim terminima obrazlažu zašto je Vio-lence bio najvažniji Bay Area thrash band ikada.

Vio-lence nisu pravili kompromise. Kada je grunge iskočio a thrash tonuo, oni su pisali svoje najbrutalnije pesme. Ploče su im snimane samo da bi trunule u podrumima izdavača koji je izgubio mejdžor distribuciju. Tekstovi koje je radio Sean Killian („Čim sam došao u bend napisao sam im nove tekstove. Stari tekstovi su bili debilni, kao da ih je pisao dvogodišnjak.“) su bili agresivni jednako koliko i muzika pričajući o nasilju i bolu sa mnogo zdravijih i mudrijih pozicija nego što je bio slučaj sa većinom kolega. Ploče koje su Vio-lence izdali su i danas suvo zlato istorije savremene muzike.

A koncerti… Nismo nikada imali priliku da ih gledamo uživo, ali ovaj DVD nam barem pokazuje koliko smo propustili.

Mnogo.

Pre svega, jer Vio-lence, kako smo gore već utvrdili, nisu ekipa profesionalnih muzičara sa pripremljenim pozama, izrazima lica i frazama. Pogledajte kako pričaju u kameru! Jedino Rob Flynn, koji je kasnije postigao svetsku slavu sa Machine Head deluje kao da je navikao na intervjue, slikanja i javnost. A čak i on sve vreme govori ’dude’ i mnogo psuje i pravi gestove primerene starijim razredima osnovne škole. Ne bih da se pogrešno razumemo: nisu ovo neki filosofi i humanisti koji pre podne sviraju najagresivniji metal na svetu a popodne se bave humanitarnim radom i pišu kritike inuitske poezije. Ovo su momci sa kojima biste rado otišli u kafanu, na bilijar ili u bioskop da gledate neki zombi film, sa kojima biste igrali Tekkena i psovali se međusobno, sa kojima biste se glupirali po Kalemegdanu dok vas panduri sve ne pohapse zbog dranja i lakih opijata, momci koje verovatno ne bi bilo teško nagovoriti da još jednom pokušaju da zapale svoj prdež. Drugari. Likovi. Kako to obično za Nadu Topčagić kažu: lafovi i šmekerčine.

I zato kad se popnu na binu, ovi ljudi eksplodiraju od želje da budu brži, glasniji i jači nego što su ikad bili. I to se vidi.

Phil Demmel ne uspeva da se zadrži na jednom mestu i sve vreme peva čak i kad nema mikrofona u blizini. Deen Dell ga prati u stopu i tu ima sudaranja koliko volite. Perry Strickland za svojim bubnjevima deluje kao da komanduje čitavom baterijom haubica. Ali glavni je naravno Sean Killian. Fucking Sean Killian, kako ga najavljuju na početku nastupa na Thrash of the Titans festivalu. Obdaren bezobraznim, sociopatskim izrazom lica, oštrim glasom, talentom za pisanje tekstova prepunih nasilja i bola i verovatno najprljavijim smislom za humor na svetu, Killian je epicentar Vio-lence zemljotresa. Ovo nije frontmen uvežbanih scenskih pokreta već čovek koji se u svojem telu oseća kao u zatvoru. Njegovo pevanje, sličnije nekakvoj pank ili hip-hop recitaciji nego uobičajenoj thrash rici ili metal stilizaciji, najprepoznatljiviji je komad Vio-lence arsenala. Uostalom, kada je Killian najavio da napušta bend 1993. godine, bend se raspao. ’How do you replace Sean Killian?’ kako to reče i tadašnji gitarista Ray Vegas.

Killian je uživo jedno 50% ubitačniji nego na pločama, bljujući svoje cinične storije o nasilju čoveka prema čoveku ili sistema prema čoveku efikasnošću dobro podmazanog mitraljeza. U ovom pevanju ima dovoljno tehnike, ali Killian je sasvim rado odbacuje onda kada emocije prevladaju i grlo samo traži da se pocepa. I bek-vokali Della i Demmela su uživo izvanredni.

Na sve ovo valja dodati i Killianov smisao za humor koji surovo satirizuje uobičajenu cock-rock estetiku metal i rok koncerata kroz hipertrofirani mačoidni seksizam. Killian je, reklo bi se, zainteresovan samo za sise i on to često i rado naglašava. Deo devojaka u publici je spreman da mu izađe u susret. Naravno, on ide korak dalje i instruira publiku: ’kada se ribe nađu iznad vaših glava, treba da ih vaćarite za dupeta i sise!!! Pocepajte im odeću, HOĆU DA VIDIM SISE!!!’ Kako ne voleti takvog čoveka? Drugom prilikom će, bacajući nalepnice u publiku reći ’Ajde, ko hoće nalepnice? Hoću da vidim da se ljudi ubijaju za ove nalepnice!!’ Kada ga Deen Dell u jedno momentu upita ’Hej, Sean, mislio sam da si rekao da nećeš ništa da pričaš?’ ovaj kaže ’Samo serem, jebiga, to je sve što pričam.’ Divan čovek, koga bi svaka majka poželela za zeta. Ali je već oženjen. Zbog toga je bend i doneo odluku da prestane sa ozbiljnim radom, jer je Killianu (kasnije i ostalima) porodica postala važnija od turneja.

Reakcije publike se mogu lepo videti na ovom VDju i ništa moje crno i smežurano srce ne razgaljuje više od prizora haosa i bezumlja na nastupima ovog benda. Ja sam jedno od onih matorih gunđala kojima jako smeta to što je repertoar koncertnih tehnika koje publika izvodi postao maltene institucionalizovan. Sav onaj stagediving, crowdwalking i floating koje je posle 1990. MTV prikazivao (zanimljivo, to su u spotove stavljali sve decidirano mlohavi bendovi poput Pearl Jam ili REM) je i među publikom širom sveta stvorio ubeđenje da su to bogougodne aktivnosti koje je okej da izvode čak i dobri učenici i perspektivne studentkinje. Pa su onda kao svi nešto jedni drugima pomagali, dizali jedni druge na ruke, sve pažljivo da se neko ne povredi, pa su se ljudi peli na binu i pokazivali svojim ortacima da se skupe i pridrže ih, kako bi bezbedno skočili… Mislim, ukratko: PEDERASTIJA. Jebeš to sranje!!!! Cela zabava u stagedivingu i svim tim moshpit aktivnostima sastoji se u prividnom gubitku kontrole, jedva kontrolisanom haosu, fizičkim izazovima. Kada se i to uštroji i uobliči i izorganizuje, onda postaje nezanimljivo i bezveze. A setite se da je to bila jedina stvar koja je mnoge od nas sprečavala da izletimo na ulicu i pobijemo se sa prvom osobom na koju bismo naišli!!!!! Koncert sa koga si se vratio u masnicama koje su zaradio od šutiranja, okrvavljenog nosa kada te je neko, skačući ti na glavi zapalio čizmom, leđa bolnih od toga kako si udario o zemlju jer te je redar gurnuo sa bine pre nego što si utvrdio gde je masa najgušća pa da tamo skočiš, e takvi koncerti se danas prepričavaju. Takvi koncerti bili su avantura i imao si osećaj da si na njima nešto postigao. Izazvao sistem i smejao mu se u lice. Suočio se sa sebi ravnima i šutnuo ih u cevanicu. Za trenutak shvatio kako izgleda leteti a onda se setio i kako izgleda udariti leđima o zemlju sa visine od par metara.

Umesto toga, organizovani, prijateljski stagediving i floating su više nalik večeri provedenoj u klubu demokratske omladine gde se raspravljalo o poslednjoj sezoni serije ’Seks i grad’.

Na ovim snimcima nećete ništa od ovoga videti. Ljudi se penju na binu, voze slalom kroz muzičare da izbegnu obezbeđenje i skaču naslepo u publiku koja nema vremena da se skloni jer je krkljanac neopisiv. Šutke su masovne i uzbudljive. Manijaci u kožnim jaknama, čizmama, sa kosurdačama i bradurinama se penju na binu i skaču salto u publiku koja se izmiče. Tela se valjaju po masi. Obuća završava u ustima i nozdrvama ljudi iz prvih redova. Na sve to, neku devojku ortaci nekoliko puta dižu na masu, a ona se po glavama valja kao mrtva. Sean Killian usred pesme viče „Drž je za sisu!!!“ Rokenrol…

Kao što Vio-lence nikada nisu postali zvezde koje su zasluženo trebalo da budu, tako su i Vio-lence bili sve što je krilo agresivnog metala moglo da bude a nije postalo. Gledao sam popriličan broj grindcore i death metal bendova u životu i, iako su neki među njima po brutalnosti i moći znali i da priđu, možda i prevaziđu Vio-lence, ni jedan od njih nije imao genijalnu kombinaciju fantastičnih hookova, surovih mosh delova i jedinstvenog pevanja Seana Killiana. Kasniji razvoj metala u pravcima stilizovanijeg izraza, bilo black bilo nu-metal smera su samo pokazali koliko se Vio-lence malo oslanjao na stilizaciju a koliko mnogo su polagali na surovu, iskrenu izražajnost. Neo-thrash bendovi iz poslednjih desetak godina su neslušljivi svakome ko je dovoljno star da je bendove poput Vio-lence, Dark Angel ili Slayer apsolvirao u adolescenciji. Ni jedan od tih silnih Carnal Forgeova i Haunteda neće snimiti novi ’Eternal Nightmare’, ’Reign in Blood’ ili ’Leave Scars’ jer ne umeju da se odmaknu od sviranja žanra i počnu da stvaraju muziku. Kojekakve Slipknotove i Dimmu Borgire i da ne spominjem… Kroz svoju kratku i relativno neuspešnu karijeru, Vio-lence su radili baš to, stvarali muziku čija je neposrednost i brutalnost u ove dve decenije vrlo retko bila ičim dostignuta.

Zahvaljujući digitalnoj tehnologiji ovaj dokument o karijeri benda dostupan je svima nama. Jerry Allen, čovek koji sa svojom ženom stoji iza celog projekta, na kraju DVDa objašnjava da je sve urađeno praktično bez budžeta, na prijateljstvo, cimanje i iz ljubavi. Ja kažem, lepo je videti da ima ljudi koji su u stanju da ulože toliko energije u očuvanje tragova kulture koju je malo ko još u ono vreme umeo da prepozna kao zlata vrednu. Iste greške ponavljaju se kroz čitavu ljudsku istoriju ali danas barem imamo tehnologiju koja nam omogućava da stvari čuvamo poveravajući ih haotičnom moru Interneta. Hvala bogovima entropije na malim uslugama.

DVD Blood and Dirt izašao je pre nekoliko meseci i nabavljiv je ovde:

http://www.megaforcerecords.com/cart/index.htm

i ovde

http://www.amazon.com/gp/product/B000G1R542/qid=1153052726/sr=8-10/ref=sr_1_10/002-1429280-2288004?redirect=true&%5Fencoding=UTF8&v=glance&n=130

Na sajtu Vio-lence možete naći i još lepih informacija:

http://www.vio-lence.com/

Dub Syndicate, Hornsman Coyote Featuring Burning Soundz , SKC, 31 Januar 2007

Koliko li sam puta poslednjih dvadesetak godina u pravdenom gnevu dizao pesnicu ka nebu i nezainteresovanog demijurga iznad naših glava pitao šta može da učini po pitanju kasnog počinjanja koncerata popularne muzike u Beogradu? Mnogo puta, nema sumnje!! Ja stvarno ne znam, kako, zašto i dokle će to tako? Kome to dogovara? Da li je moguće da u Beogradu na koncerte samo i isključivo idu horde (koje se ponekad broje hiljadama) dokoličara lišenih prirodne potrebe za snom i pripadajućih obaveza jutarnjeg odlaska na posao ili institucije organizovane indoktrinacije? Mislim, nije da je moj život sad neki težak kuluk, ali, jebem mu mater, proveo sam ceo dan po sastancima gde sam glumio negativca i, obučen u crno, sa mrtvačkim izrazom lica izgovarao rečenice poput ‘platili smo vas sto hiljada evra, a roba koju ste nam isporučili ne funkcioniše’ ili ‘skoro deset hiljada ugroženih starih ljudi je direktno pogođeno nefunkcionalnošću vašeg softvera’. Iscrpi to čoveka, duhovno & emotivno. Posle sam proveo rane večernje sate svirajući primitivni blek metal i onda, posle ekspresnog tuširanja & pojedene pite od pirinča, sjurio se do SKCa da pogledam koncert najvažnijeg aktivnog rege dab benda na svetu. Samo da bih na kraju otišao na pola nastupa Dub Syndicate, uprkos tome što su bili dobri, jer nisam više od pospanosti mogao na oči da gledam.

Dub Syndicate, ime koje se u mom društvu izgovara sa popriličnim strahopoštovanjem. Style Scott je posle značajnog doprinosa koji je dao rege i dab muzici, sa Dub Syndicate i Adrianom Sherwoodom za kontrolama ispisao neke od nasvetlijih strana istorije popularne muzike, kombinujući snažnu privrženost tradiciji (ne samo rasno-nacionalnoj, već i tradiciji politički angažovane pop muzike, moliću lepo) sa neobuzdanim eksperimentisanjem. Neki od albuma DS iz osamdesetih godina su apsolutni klasici duba, sa svojim teškim ritmovima, hipnotičkim bas-linijama i mešavinom živih instrumenata sa realtime procesiranjem putem miksete i gomile efekata. Prilika da ih vidimo uživo čak i sad, kada su, iskreno, daleko od nekakvog cutting edgea savremene muzike, je bila više nego dobrodošla.

To je, osim mene, pomislilo i još nekoliko stotina dobro raspoloženih ljudi raznoraznih uzrasta i šarolikog fizičkog izgleda/ modnih sklonosti, koji su imali priliku da se dobrano upoznaju sa lobijem SKCa na prvom spratu u kome smo proveli naprosto ponižavajuću količinu vremena. Ne zanimaju me mnogo razlozi za to, ovaj grad jednostano MORA da konačno shvati da navođenje vremena početka događaja na plakatu sa sobom povlači i nekakvu obavezu. Možda je klincima okej da dođu na koncert sat kasnije od najavljenog početka i onda provedu još sat i po u brutalnom gubljenju vremena u prostoriji koja nije predviđena da u njoj stoje ogromne grupe ljudi, te joj nedostaje odgovarajuća ventilacija itd., ali neki od nas imaju i pametnija posla, jebem mu miša. Ako ćete da nas pustite u salu tek u pola dvanaest, a najavili ste početak koncerta za devet, onda imam sve razloge da budem propisno nadrkan. Kao što sam, uostalom i bio (i kao da je meni uopšte potreban neki razlog za to). Ovo je ogroman deo objašnjenja zašto danas, kad imam osmočasovno radno vreme i gomilu drugih obaveza i interesovanja, odlazak na koncert popularne muzike postaje sve ređa stavka u mom itineraru. Nije stvar u tome da me muzika manje interesuje, naprotiv, jednostavno nemam toliko VREMENA da ga trošim na nešto što je u najboljem slučaju prazan hod do početka događaja koji me zanima.

img78/7799/dubsyndicate1iy3.jpg

OK, grupe mladih ljudi koje su stajale oko mene i pripadajuće mi svite (Doktor M., Neman i brat mu Oganj) su definitivno bile potpuno suprotno raspoložene od mene, pa je i muzika koju je didžej puštao uspela mnoge od njih da nagna u ples. Ovo me je samo još više dovodilo do očaja. Ne zato što je muzika bila loša (nije, slušali smo vrlo pristojan bass-heavy rege) već zbog potpuno pogrešne percepcije ovog prostora & događaja od strane organizatora. U klupskom okruženju, pomeranje koncerta u sitnije sate i popunjavanje većine vremena muzikom je opravdivo. Ali SKC, velika sala – to nije klub. Atmosfera je bezveze, neudobno je i, nismo došli da slušamo muziku s ploča – dajte nam jebene muzičare da možemo da odgledamo svirku i idemo u pičku materinu!!!!

Može se reći da nisam bio baš u najboljem raspoloženju čekajući uvek zanimljivog Nemanju Kojića da se sa drugarima popne na binu i zagreje masu za glavno jelo večeri. Nemanja je to i učinio. Njegova ljubav k regeu je opštepoznata i dobro dokumentovana a Burning Soundz je najnovije poglavlje u ovoj dokumentaciji. SKC bi trebalo da je već izdao album sa ovom muzikom (pazariću kad me ne bude mrzelo da uđem u neku prodavnicu diskova), pa se ovaj nastup imao shvatiti kao promotivan. I, nije uopšte bilo loše. Za razliku od projekta Shappa koji je delovao malo, hm, ozbiljnije (po atmosferi, ne po pretenzijama), BS je žovijalan, radostan, ali solidno razrađen instrumentalni rege, gde se dobre elektronske matrice mešaju sa živim duvačima. Dva trombona i Dule Petrović na dve vrste saksofona su preko elektronskih bekbitova i odgovarajućih bas linija, te pripadajuće sint/ gitara ornamentacije prosipali simpatične melodije i razmene fraza, dosta uspešno prodavajući svoj koncept regea bez pevanja ili dab efekata. Slušajući ih došlo mi je u glavu da bi ovu, sasvim prijatnu muziku, u mnogome produbilo dodavanje nečega što bi je učinilo na neki način autentičnijom. Ovako kako jeste, ovo je odmereno igranje sa pregršti simpatičnih motiva, ali saksofon solo u jednoj od pesama je pokazao da bi malo više individualne ekspresije dodalo dobrodošlu krv u sve, dok bi, eventualno širenje harmonske osnove ili uključivanje, na primer lokalnih folklornih motiva bio pun pogodak. No, to su samo moje dokone meditacije, ova muzika jeste pristojna u okviru svojih ambicija (matrice su urađene veoma profi, sa nečim što je meni povremeno zazvučalo i kao odjek nemačke minimal škole poput Pole ili Rhythm & Sound) i izazvala je u publici dobro raspoloženje manifestovano tapšanjem i plesom.

Prirodno, meni je to samo još više razgorevalo neviđen bes. Naravno, ja razumem da su moje potrebe da od umetnosti dobijem nekakvo (sumnjivo) spiritualno zadovoljenje teški snobizam sa čijih visina posmatram okolne humanoide koji traže ‘samo’ zabavu. Ali to mi nije smetalo da mrko gledam masu mladih koji su oko mene napadno igrali i mahali rukama kao da će ih prisutni Galeb Nikačević istom uslikati za lokalni MTV i pretvoriti u zvezde preko noći. Galeb je naravno bio off duty i bez kamere ali je Neman gledajći preko ramena nekoj devojci video kako ova kuca SMS poruku na engleskom: Galeb from MTV is here. He’s cute.

Prelepo. Svejedno, ja sam mudrovao o tome kako sve ove mlade treba pohapsiti i u zatvor terati, ovima sa dredovima do dupeta odseći kosu a ovima sa malo kose odseći, ako treba glavu. Onda sam okrenuo sečivo svog besa ka plešućim pripadnicima publike. Pomislio sam (i glasno izrekao) kako ne postoji ni jedno valjano opravdanje da muškarac stariji od devet godina pleše, sem ako se ne radi o svadbi. Ovde ne računam tromo prebacivanje težine s noge na nogu ili klimanje glavom u ritmu koje je svojstveno skoro i najvećim nerijateljima plesa kada se nađu na mestu gde je muzika glasna a masa se talasa. Pričam o pravom plesu, sa sve širokim pokretima i zastrašujućim osmehom na licu. Ozbiljno, koje je njihovo objašnjenje za ovakvo ponašanje? Kada žene senzualno uvijaju svoja tela u ritmu muzike, jasno je da to rade da bi privukle našu pažnju i sebi obezbedile seksualnog partnera i potencijalnog oca svoje buduće dece, pa se za njih kakvo-takvo opravdanje i može naći (što naravno ne znači da sad odjednom treba prema njima da budemo popustljivi i opraštamo im svakodnevne previde u kućnim zadacima i povremena pomanjkanja respekta za nas), ali zašto to muškarci rade? Pa sigurno nisu baš svi homoseksualci??? A ako jesu, zar nisu svesni da je među homoseksualcima gej ponašanje odavno izašlo iz mode? Evo, pogledajte na ovom sajtu listu gej bendova: http://lovegodsway.org/GayBands Mislim, tu je i Motorhead, zaboga!!!!

Iz ovih dubokih kontemplacija trgao me je izlazak Dub Syndicate na binu. U jebenih pola jedan!!! Prvi utisci: ovi ljudi, kombinovano verovatno imaju oko 600 godina. Style Scott izgleda kao penzioner. Bubbler izgleda kao žena. Vince Black ima dredove do zemlje!! Jebotebog!!!

img469/4559/dubsyndicate2ki7.jpg

Teški udarci Scottovog bubnja su vrlo brzo rasterali svaku sumnju u to može li ovaj penzioneroliki junoša da iznese na svojim plećima legat muzike čije je neke od najvažnijih ploča svojeručno napravio. Može. Dub Syndicate su toliko precizna, podmazana mašina da je to pomalo zastrašujuće. Tačno je da je ovaj bend odvajkada pokazivao kao spojiti organsko sa elektronskim a da to ne bude neka veštačka, nasilna mutljavina, ali čovek ne može a da ne oseti određeno strahopoštovanje kad vidi kako bez i najmanjeg napora svi muzičari upadaju u mašinski tačan tempo na koji se zatim semplovi pevanja i recitacija (koje je okidao Alon Adir) lepe kao da je u pitanju realtime situacija. Style svoj bubanj naprosto ubija. Nije u pitanju samo neviđena snaga i težina, koje su uvek bile deo DS portfolia, on vrlo ležerno i ekonomično korisi i svoje činele (pre svega kontru) i timpane da ritmove prošara rupicama i dodacima koji čoveku mogu da oduzmu dosta vremena ako se na njih usredsredi. Bas Lloyda Parksa, kao srce čitavog sistema, je bio odgovarajuće topao, živ i snažan, a Blackova gitara i Bubblerove klavijature su, kao i što se moglo očekivati, pravi primer svedene ekonomije ove muzike. Nema ovde ukrasa, sve je u muzici sa dobrim razlogom i samo jedan uzvik u mikrofon ili produženi ton na gitari/ udarac u klavijaturu su materijal od koga će Adir isplesti avetinjsku mrežu zvukova koji lete levo, desno, gore i dole po slici pre nego što zamru.

Adir, naravno nije Adrian Sherwood i, iako ne mogu baš ništa negativno da kažem o njegovom talentu za live procesiranje benda putem miksete i efekata (strogo old skool, nisam primetio ni traga nekakvim DSP ili Final Scratch mašinama), naprotiv, radio je to sasvim dobro, moj celokupni utisak o DS i njegovom doprinosu je da su svi na gomili vrlo zadovoljni time da ostanu u granicama sebi dobro poznate teritorije. Nije to neprijatna teritorija, već na drugoj pesmi, lepljiva bas linija, pripadajući gitarski odgovor i Styleovo minimalističko bubnjanje su, u sadejstvu sa efektima, pokazali transcedentalne potencijale dub muzike, ali opet, meni je to najviše i ostalo na prikazivanju potencijala. Možda je i stvar u tome što sam DS uvek doživljavao kao poprilične revolucionare pa mi je situacija u kojoj se bend striktno drži oprobanih metoda i bezbednih granica bila samo ‘zabavna’ a ne i ‘spiritualna’ i možda bi se oni u čudu zgledali da sam im pritrčao i pitao ih zašto ostaju na davno istraženim teritorijama umesto da odlete u nepoznato. Možda, to je sasvim legitimna teza, DS verovatno smatraju da rade sasvim konzistentnu stvar i moje lične projekcije i fantazije u vezi sa njima ne moraju da imaju baš mnogo dodira sa realnošću. Uostalom, da su svi bendovi tako beskompromisno inovativni kao, recimo Faust, ovaj svet bi bio znato drugačije mesto, hehehe.

No, dobro, da ne dužimo. Svirka DS je, dakle bila veoma dobra, prava lekcija iz minimalističke estetike izvedena uverljivo, čak autoritativno. Samo mi je falio tračak haosa i istraživačkog duha da celu stvar pogura u jebenu dvehiljadesedmu. Ali to je već moj problem. Uostalom, kao što rekoh, otišao sam s pola nastupa (zbog čega krivim ceo svet i Srbiju) i sve što sam rekao je možda do te mere netačno da se gomila ljudi koja ovo čita sada smeje ko luda i vrti glavom u neverici pomišljajući da još niko nije pritrčao da mi otme tastaturu iz ruku. Pa, dobro. Ja sam imao toliko. A sad svako na svoj radni zadatak!!! Stoko!!!

(Exxxkluzivne fotke by Neman)

William Gibson: Prepoznavanje Obrazaca

William Gibson, američki pisac naučne fantastike, duhovni otac Interneta, jedan od originatora cyberpunk podžanra, svoj prvi (i najvažniji) roman, Neuromanser (1984.) započeo je veoma kul rečenicom o nebu iznad grada koje je imalo boju ekrana televizora podešenog na kanal na kome se ništa ne emituje. Tokom ovih dvadeset i kusur godina Gibson nije napisao mnogo romana (osam, ako se računa i kolaboracija sa Bruceom Sterlingom, devet ako se računa još uvek neobjavljeni Spook Country) ali je pazio na to da svaki od njih započne rečenicom koja će čitaoca uhvatiti na prepad i uvesti ga u radnju bez mnogo okolišanja. Prepoznavanje Obrazaca, Gibsonov još uvek najnoviji objavljeni roman (2003., u Srbijici objavljen pre nekoliko meseci) nije izuzetak ali rečenica u ovom slučaju koristi prilično siledžijski način da eliptično, koristeći jake metafore opiše efekte džet-lega. S obzirom da je Gibson nekada pisao o nindžama naoružanim monomolekularnim ugljeničkim sečivima, hakerima  glava natrpanih implantima, samosvesnim veštačkim inteligencijama i Vudu božanstvima koja svoje podanike posedaju kroz cyberspace, relativna tematska prozaičnost prve rečenice Prepoznavanja Obrazaca može se doživeti kao hladan (ili barem mlak) tuš ako se tinejdžer u vama još nije predao pred neumoljivim maršom srednjih godina.

 Gibson ovo verovatno oseća kao sazrevanje. Prva trilogija romana iz osamdesetih godina, započeta Neuromanserom dešavala se najdalje u budućnosti, negde drugom polovinom 21. veka i bila intrigantan miks pulpoidne noir literature sa polovine dvadesetog veka, postmodernog produžetka naučnofantastičnog novog talasa i japanskih manga/ anime odjeka. Druga trilogija, iz devedesetih godina bila je pomerena svega nekoliko decenija u budućnost i tome proporcionalno i smanjila ’futurističku’ komponentu Gibsonovog pisanja, usvajajući manje smele ekstrapolacije i realističnije (čisto u istorijskom smislu) osvrte na društvo, politiku itd. Konačno, Prepoznavanje Obrazaca dovodi ovu tematsku regresiju do logičnog kraja: ovaj roman događa se danas i ovde i gotovo je potpuno lišen ’spekulativnih’ sadržaja. Strogo žanrovski gledano, Prepoznavanje Obrazaca je roman glavnog toka i jedina ’naučnofantastična’ komponenta u njemu je piščeva perspektiva iz koje svet u kome svi mi živimo izgleda kao mesto i dalje dovoljno ispunjeno začudnošću i ’novumom’ da zavređuje pažljivo posmatranje i, pretpostavljam, prepoznavanje obrazaca koji su svuda: u društvu, u umetnosti, u istoriji, u politici.

Naravno, nije ovo sasvim nova tema (recimo, Pi, Darena Aronofskog je film koji se znatno strože nego Gibsonov roman zasniva na premisi sveprožimajućih obrazaca) ali to je i u redu jer Gibson ovde ni ne pokušava da napiše mnogo toga novog. Prepoznavane Obrazaca je u dobroj meri kolekcija motiva ili, čak stavova koje je Gibson već utkao u svoje ranije romane. U tom smislu, kada se ova knjiga do kraja iščita, trilerska struktura koja u čitaocu podstiče motivaciju da kroz nju grabi, pokazuje se kao neispunjeno obećanje u odnosu na prilično mršavi payoff na kraju. Ili da kažemo ovako: Gibson ovom knjigom uspeva da kaže vrlo malo, još manje ako ste čitali njegove ranije romane. Ona je kolekcija tačnih i, uostalom zanimljivih opservacija o svetu u kome živimo i stilu života (stilu, ne značenju ili nedajbože smislu) koji je posledica globalne, hiperubrzane komunikacije, ali u krajnjoj analizi, te opservacije neće biti nove bilo kome ko ima makar jedan prst na rukama i u stanju je da otkuca reč ’google’, niti je njihovo promišljanje u ovom romanu otišlo bogznakako duboko. Što nas ostavlja u situaciji da, u nedostatku predubokog značenja, vrednost ovog romana nalazimo u samom jeziku, odnosno pismu. A tu stvari mogu, zavisno od afiniteta da stoje ovako ili onako. Za početak, broj strana: Prepoznavanje Obrazaca ih ima skromnih 360 što je u odnosu na neke steroidima hranjene monstrume savremene žanrovske i glavnotokovske književnosti takoreći predjelo. S druge strane, moj utisak tokom čitanja je gotovo sve vreme bio da ovde jednostavno ima previše teksta.

Gibsona, istorijski gledano treba ceniti što je, iako nije umakao demonu serijalizacije, svoje knjige ipak držao u razumnim obimima odbijajući da piše višekilogramske indžijele u kojima bi kvantitet bio dokaz kvaliteta. Prepoznavanje Obrazaca me, međutim tera da se osvrnem i na ranije romane i priupitam se nisu li, zapravo i te knjige mogle da budu upola kraće. Nije li Gibson malčice zloupotrebio svoju nesumnjivu literarnu veštinu i priče čija bi prirodna dužina bila nekoliko desetina strana, razvukao, veštačkim dodavanjem motiva i likova na nekoliko stotina? Prepoznavanje Obrazaca, u svoju odbranu može da prizove atmosferu: razrešenje koje nešto pred kraj imamo prilike da vidimo ne bi delovalo dovoljno efektno da mu je prethodilo svega nekoliko tuceta stranica predigre. Ovo je lako ustvrditi, jer, kako stvari stoje, dotično razrešenje je daleko od efektnog čak i sa ovim obimom knjige. Politički neutralno, dramaturški poprilično neuverljivo, ideološki čak malčice sumnjivo, ono, kako već rekosmo u dobroj meri minira trilerski kvalitet romana. Međutim, to smo već rekli i ne treba mnogo da se vraćamo na tu stranu, veći problem ovde je što Gibson troši, relativno gledano, mnogo umereno zanimljivih (ili, ako ste loše raspoloženi nezanimljivih) reči da do njega dođe.

Kao što negde na blogu već napisah, moja idealna zamisao savremenog romana Williama Gibsona u sebe ne uključuje tri pasusa obrazlaganja zašto je Tomy Hillfiger brend sa, dizajnerski gledano, prezira dostojnim sadržajima. Ovakvih stvari ovde ima dosta, Gibson roman pretrpava referencama na brendove i industrijske entitete, demonstrirajući njihovo neumoljivo prisustvo u našim životima (pre svega kroz hiperosetljivost glavne junakinje na brendove, logotipe i dizajnirane identitete). Ovo, međutim ne samo da za Gibsona nije novina (pročitajte bilo koju njegovu priču iz prve polovine osamdesetih) već je u ovom romanu izvedeno napadnije i stoga manje efektno nego pre. Okej, okej, shvatili smo, a neki od nas su MOŽDA i čitali No Logo Naomi Klein.

Pored toga, u ovoj knjizi Gibson će vrlo dosledno preslikavati postupke, misli i ponašanje svoje protagonistkinje u gotovo realnom vremenu sa obiljem detalja i detaljčića, intimizirajući nas nasilno sa njenim prolaskom kroz ovu avanturu do nivoa dosade. U retrospektivi, kao što rekoh, dovoljno je jasno zašto Gibson insistira na veštačkom usporavanju tempa knjige – na osnovu toga je razrešenje u neku ruku efektnije, ali to ne uspeva da beskonačne opise obroka koje glavna junakinja ima, Pilates vežbi koje izvodi i nameštaja u brojnim prostorijama koje posećuje učini zanimljivijim. Ponovo, za Gibsona ovo nije novina, ali dosledno insistiranje na trivijalnim detaljima koji su u krajnoj liniji tu samo da čitaocu skrenu pažnju na trivijalnost postojanja an ženeral i naprave (ponavljam nedovoljan) kontrast sa začudnim elementima fabule, je meni bilo naprosto zamorno.

Stvari bi bile znatno uspelije da Gibson nije uverljivo i konzistentno izrazito aseksualan i neduhovit pisac. Ovo nisu nužno negativni epiteti, izneseni su najviše kao ukazivanje na činjenicu da se Gibson malo ili nikako ne bavi seksom ili humorom u svojim delima, za šta možda nikada do sada nije bilo veće potrebe, ali u Prepoznavanju Obrazaca ovo mi je delovalo kao popriličan nedostatak. Na kraju krajeva, nizanje trivijalnih momenata, presecanih dramatičnim ali u krajnjoj liniji inkonsekventnim epizodama progutalo bi se znatno lakše da ga je Gibson osvežio nečim drugim pored svog patentiranog visokog pulp stila bremenitog metaforama. Na kraju krajeva, Moloa Samuela Becketta je roman koji se isključivo bavi nizanjem najtrivijalnijih mogućih epizoda, a Beckett čini da ga čitamo kao fantazmagoričnu, mitsku epopeju svojim dobro odmerenim odmakom. Gibson ovaj odmak ne čini i verovatno nadu polaže u svoj dobro poznat dar za prepoznavanje začudnog u svetu i postojanju koji su svuda oko nas.

Nije da tu nema lepote, da se ne razumemo pogrešno. Brojne reference na tehnologiju i njen odnos sa umetnošću su interesantne. Izmeštenost u vremenu i prostoru, kao posledica instantne komunikacije i superbrzog kretanja su teme kojima su se poststrukturalistički mudraci kao što su Virilio ili Baudrillard opsesivno bavili poslednje dve decenije i Gibson ih uspešno tematizuje u ovom romanu: svet kao skup tačaka čija je dostižnost iz domena potencijala ražalovana na opažanje kulturnih razlika (sadržanih u manje ili više uspešnom emuliranju dominantne pop kulture i kulture oglašavanja), putovanje kao fenomen u kome se mistični sadržaj puta neutrališe brzinom i nekonsekventnošću razlike između ovde i tamo. Dodajmo malo dobro pogođene poetike dezorijentisanosti aviona, hotelskih soba, mobilnih telefona i web-maila i Gibsonova dajdžestirana mekluanovska vizija je potpuna. Osim što je, naravno ona bila potpuna još u Neuromanseru.

Ovo je možda i najinteresantniji detalj u vezi Prepoznavanja Obrazaca: Gibsonova rana dela su Internet opisivala kao svemir oblika i duha, sa virtuelnim građevinama koda i sablastima hakera koji međ njima lete. Ta plastičnost, taktilnost i istovremeno spiritualnost ovog (ne)mesta je, nije preterano reći, mnoge među nama terala da strpljivo odbrojavamo dane kroz osamdesete, a pogotovo devedesete, do momenta kada će Internet dostići Gibsonovu viziju. I mi smo želeli komadić tog iskustva. Danas, naravno znamo da je Internet mašina za propagaciju pornografije naseljena trolovima koji se hrane zlobom i izlučuju glupost. A Gibson više ne piše o veličanstvenim oblicima u tri dimenzije i oživelim veštačkim inteligencijama već o web-forumima i elektronskoj pošti.

Ova, uslovno rečeno, banalizacija umetničke vizije nije nužno za osudu. Ona može biti znak zrelosti autora i hvatanja u koštac sa postojećim, ne samo maštanim fenomenima. Ali ona, u konkretnom slučaju prikazuje i koliko godina autor ima. Gibson sledeće godine puni šezdeset. Internet koji on opisuje u Prepoznavanju Obrazaca je Internet jednog dobroćudnog pedesetogodišnjaka, ne mnogo različit od Interneta mog oca. Na njemu postoje ljudi koji se na web-forumu raspravljaju o umetničkim delima novog doba postoje hotmail, google, eBay, ruski spemeri pa čak i porno sajt sa azijskim kurvama. Ukratko, ovo je Internet koji ćete videti u svakom broju PC Worlda. Internet dobronamernih, obrazovanih, sredovečnih belih zapadnjaka. U njemu istovremeno nema Counter-Strikea, World of Warcrafta, Second Lifea, MySpacea, Youtubea, torent fajlova, otrovanih torent fajlova, DOS napada, zombi kompjutera i ratova hakerskih grupa, blog kulture, gnutela licence, dečije pornografije, predatora i rastakanja identiteta. Iako je knjiga završena 2002. godine, kada mnogih od ovih stvari nije bilo (što pokazuje koliko je evolucija u IT kulturi danas brza), čak i uvažavajući ovu primedbu jasno je da Gibson, naprosto nije čovek koji o Internetu današnjice može da napiše roman koji taj Internet (možda) zaslužuje. Za to će nam trebati neko mlađi, svesniji, bolesniji i brži.

Ne da je to bitno, ovo nije roman (samo) o Internetu, ali jeste roman u kome se tematizacija svakodnevnog u dobroj meri zadržava preblizu samoj površini (dakle konstatovanju fenomena), a to mu se već može zameriti.

Valja još dati par usputnih napomena. Na primer, da je Gibsonovo pisanje, još od drugog romana a svakako u slučaju Prepoznavanja Obrazaca, pravi primer zašto je sukob između cyberpunkera i ’humanista’ u američkoj literarnoj naučnoj fantastici osamdesetih godina bio siledžijska fabrikacija (prevashodno Orsona Scotta Carda). Gibson ne samo da nije nihilistički revolveraš zainteresovan isključivo za VR pornografiju i neuro-stimulativne droge već je njegovo pisanje tokom najvećeg dela karijere uvek bilo obojeno vrlo prepoznatljivom ljudskom toplinom. Sterlingova opaska o hi-tech – low-life dihotomiji Gibsonovog pisanja može se primeniti na delove Prepoznavanja Obrazaca, kao i na svaki Gibsonov roman ali je lako prepoznati da je Gibson u ovom romanu ponajmanje sklon glorifikaciji, pa čak i analiziranju marginalizovanih socijalnih grupacija. Ima ovde par lepih uvida (opis ruskih zatvora iako pomalo senzacionalistički, kao i sve ostalo u vezi sa Rusima u ovoj knjizi, nije daleko od istine), ali generalno, Gibson je ovde daleko od Mosta iz svoje druge trilogije, noćnog grada iz Johnny Mnemonic, Rastafarijanaca u orbiti iz Neuromansera ili skvotera satelita iz ’Red Star, Winter Orbit’.

Dalje, ni posle dvadeset i kusur godina, Gibson nije odmakao mnogo od nacionalnih kulturnih obrazaca koji su u vreme Neuromansera bili prihvatljiv pulp kliše: u Prepoznavanju Obrazaca Evropa, Japan i Rusija su gotovo identično dobroćudno dekadentni, neuhvatljivo začudni i malevolentno inferiorni kao i pre dve decenije.

Konačno, ne znam vredi li napraviti ovaj komentar s obzirom na moje lično nepoznavanje materije, ali mislim da, kada se jednog dana bude pravio spisak muških autora koji pišu tzv. ženskim pismom, Gibson bi morao da uđe u prvih deset. Njegovi romani odavno, a u ovom mi se to čini najizraženijim, su primeri dekonstrukcije uobičajenih motiva, mehanizama i dramaturških alatki. Što, u kombinaciji sa i dalje jakim pulp mirisom kojim odišu stvara u najmanju ruku originalnu estetiku. Ovo ima svoje dobre strane, recimo odsustvo (u velikoj meri) fizičkog nasilja zna da bude interesantno i katarzični momenti u ovim knjigama su iznenađujući za čitaoca naviklog na arhetipske trenutke sukoba i nadvladavanja. S druge strane, (i ovde više nisam siguran da to ikako može da se poveže sa ’ženskim pismom’) može to i da zamori, kako baš zbog toga što se nakupljeni pritisak ne oslobađa na očekivani način, tako i, za mene dosta iritantnim, insistiranjem na hepi-endu gotovo bajkovitih razmera. Još od kada je u prvoj trilogiji Gibson svoje likove pretvorio u filmske zvezde i dao im ’i živeli su srećno i zadovoljno’ krajeve, bio sam malo ljut na njega, a u Prepoznavanju Obrazaca poslednje poglavlje me je nateralo da vrtim glavom u neverici. Poslednja scena u kojoj protagonistkinja u krevetu kontemplira o svemu što se desilo i budućnosti je za moj ukus preterano zašećerena i naterala me da pomislim kako, ako niste James Joyce, treba da izbegavate završne scene ovog tipa.

Dakle, na kraju, Prepoznavanje Obrazaca je interesantna knjiga koja deluje kao naučna fantastika, iako to nije. Njena vizija je bogata, mada ne preduboka, a njena ambicija da poduči je minirana barem time što je njen autor identične poduke mnogo ranije svojim starim romanima već dao. Svakom mlađem od trideset godina, cenim, delovaće romantičarski naivno ali to može da bude i njena snaga. Na kraju svega, Gibson njome ponovo slavi lepotu i nadu da tehnološki (i njemu pripadajući kulturni) progres, koliko god mračan znao da bude, ovoj lepoti ume da podari život do juče nezamisliv i nemoguć. Ajde da mu barem zbog toga stisnemo ruku.

Oficijelni sajt Williama Gibsona: http://www.williamgibsonbooks.com/

Wikipedia entry: http://en.wikipedia.org/wiki/William_Gibson_%28novelist%29

Sajt Lagune, domaćeg izdavača Prepoznavanja Obrazaca:

http://www.laguna.co.yu/

http://www.laguna.co.yu/naslovi.php?id=491