Arhiva za pročitani stripovi

Pročitani stripovi: Blue in Green

Posted in jazz, Stripovi with tags , , , , , , , , , , on 15 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Verovatno nije neko preterano iznenađenje ako kažem da mi se Blue in Green, novi grafički roman izašao za Image Comics pre nekoliko dana, izuzetno dopao. Ovaj strip izdao je izdavač koga već godinama unazad hvalim za postojano proširivanje granica svog delanja, tako da se Imageu sada može pripisati i to da je kreirao standard za kvalitetan mejnstrim američkog stripa krajem druge dekade dvadesetprvog veka, ali i da konstantno izbacuje radove koji su umetnički smeli i ambiciozni daleko preko granice glavnog toka. „Stripovi za odrasle“ je koncept star pola veka ali i pokretna meta koja se ne kreće uvek tamo kuda očekujemo: stripovi puni seksa i „odraslog“ nasilja su se pojavljivali u Heavy Metalu još sedamdesetih godina prošlog veka a ako danas nasumično izaberete nešto što izlazi za Image, nije isključeno da će to biti omladinski eskapizam čija je jedina razlika u odnosu na DC-jevu ili Marvelovu produkciju to da nema (klasičnih) superheroja. Sa druge strane, naglašeni artizam nije isto što i dobar strip, kao što nije ni imitiranje filmskog ili televizijskog jezika. Kod Imagea možemo naći primere za sve od nabrojanog, a Blue in Green je ono –praktično idealno – secište nesputanog artizma, zrelosti teme i pripovednog jezika i žanrovske sigurnosti koja sve drži na okupu, kakvo se pojavljuje samo ponekad i podseća nas šta stripovi sve mogu da budu.

Drugi razlog što je Blue in Green pravljen kao po nekakvoj mojoj porudžbini je svakako to da se tematski i kulturološki bavi jazz muzikom i kulturom, jazzom kao delom života pojedinaca i zajednica ali i muzikom kao (ne samo) socijalnim umetničkim medijumom već i kao čistom emanacijom duha. Još su Schopenhauer i njegov najbolji učenik, Nietzsche zaneseno pisali o muzici kao o najčistijem izrazu ljudskog duha, umetničkoj formi koja se ne smiruje u figurativnim reprezentacijama niti se da zarobiti u tekstu, već koja izlazi direktno iz i dela direktno na duh. Popularna muzika dvadesetog veka, jazz između ostalog, ovome su dodali element socijalnog, mentalitetskog utemeljenja i pomerili muziku iz domena visoke kulture namenjene samo elitama (i reprezentativne, možda, samo za duhovno stanje elita), utemeljivši je u narodu na način na koji tradicionalna folk kultura to nije do tada radila. Kombinacija tehnologije koja je omogućila beleženje, reprodukciju i široku distribuciju muzike, velikog kretanja stanovništva iz ruralnih u urbane sredine i pristupa edukaciji koji je sledio sa nekoliko godna/ decenija zakašnjenja, doneli su u zbiru muziku koja se nije bavila isključivo „večnim“ temama niti isključivo tradicijskim konceptima, naoko zamrznutim u vremenu, već i hic-et-nunc poentama, društvenim protivrečnostima i emotivnim burama, socijalnim fenomenima i položajem jedinke u odnosu na zajednicu. Jazz je bio jedan od prvih distinktno prepoznatljivih žanrova popularne muzike koji je predstavljao i kod, jezik za novu urbanu populaciju, sa izraženim klasnim dimenzijama i kodiranjem aktuelnog ličnog iskustva u nešto što će biti prepoznato kao kolektivni doživljaj i deljen fenomen.

Drugim rečima, to što Blue in Green tretira muziku načelno i jazz partikularno kao secište ličnog i neiskazivog sa jedne strane, a onda kolektivnog, klasnog, rasnog, kulturološkog i istorijskog sa druge je jako dobro mesto da na njemu budete kada stvarate strip, a pogotovo strip koji će čitati ovaj ovde naočarko opsednut spiritualnim i kolektivističkim elementima jazza već decenijama.

Treći i valjda najjednostavniji razlog što sam znao da ću Blue in Green voleti i pre nego što sam ga uzeo u ruke* je da su njegovi autori ljudi kojima se sada već veruje na neviđeno i a priori. Ram V, izvrsni scenarista već jako hvaljenih These Savage Shores i Grafity’s Wall je, za razliku od selektora srpske fudbalske reprezentacije svestan da pobedničku ekipu ne treba menjati, pa je Blue in Green nastajao kroz novu njegovu saradnju sa fantastičnim mumbajskim ilustratorom po imenu Anand Radhakrishnan aka Anand Rk koga smo toliko hvalili za Grafity’s Wall, a letering je ponovo radio neponovljivi Aditya Bidikar. Za kolor je ovom prilikom bio zadužen Britanac John L. Pearson (poznat i po radu za Netflix ali i Nuclear Blast Records) a izdanje ima i posebnog dizajnera – u pitanju je Tom Mueller koji je ove godine pobrao mnoge pohvale za to kako je Marvelov relaunch X-Men dobio poseban izgled u inicijativi Dawn of X.

*metaforički rečeno, pošto sam i ovaj strip, kao i mnoge druge u ova krizna vremena kupio u digitalnoj formi putem Comixology servisa.

Dakle, imamo izvrsne autore, intrigantan koncept i izdavača koji je produkcijski u stanju da podrži snažnu kreativnu ambiciju iza ovog stripa: ovo je recept kojim nastaje magija. Ali, naravno, magija nije besplatna i za nju valja krvariti. Srećom, ove ljude nikada niko nije mogao da optuži da za svoju umetnost ne krvare i Blue in Green postiže tu finu i, možda, idealnu ravnotežu između toga da je u pitanju visoki koncept koji se bavi filozofskim promišljanjem prirode muzike i njenog mesta u našoj kulturi i životima, i toga da je ovo uverljiva priča o uverljivim ljudima koja zaseca duboko u lične istorije svojih likova i vivisecira njihove uspomene – stvarne i izmišljene – traume iz mladosti, zaljubljivanja i razlaze, rađanja i umiranja, sve na pozadini jedne impresivno ubedljive životne priče.

Glavni junak, Erik Dieter je saksofonista čiji je talenat za stvaranje muzike primetio komšija trubač – zapravo podstanar u kući njegove majke – još u ranom mu detinjstvu, ali koji, zahvaljujući komplikovanoj porodičnoj situaciji na kraju nije postao veliki i poštovani jazz-muzičar već za život decenijama kasnije zarađuje dajući časove studentima i povremeno pišući o velikim jazz stvaraocima. Dieter nije naročito srećan čovek ali jeste pomiren sa idejom da postoji tehnički korektno sviranje a da onda postoji i božanski talenat koji vodi u onostrani zanos iz koga nastaje muzika što definiše živote i oblikuje kulture – i da on sam ovo drugo nema.

Ovo je vrlo zrelo mesto da se na njemu bude na početku priče, a smrt majke koja se dugo borila sa kancerom i odlazak u Njujork na njen pogreb, gde ga čeka resantimana puna sestra ali i stara srednjoškolska simpatija, sada sa svoje dece i pogledom u kome i dalje ima nečeg neizrecivog, pomera nešto u Dieteru. Uspomene koje naviru u staroj porodičnoj kući, ikonička slika crnog saksofoniste koju nalazi među majčinim stvarima – a čije je lice nepoznato i nekome ko je posvećeni povesničar lokalne jazz scene – najviše od svega sablasna prikaza, zastrašujuća halucinacija (or is it?) koju Erik vidi u prizemlju kuće tokom prve noći dok ga muči nesanica, sve ovo protagonistu šalje na neplaniranu i haotičnu potragu za delićem porodične ali i jazz istorije kroz sada već jako ofucane, jedva preživele jazz klubove i zatarabljene barove u kojima se nekada stvarala magija. I crna nacija, takođe.

Blue in Green ima elemente istorijske literature i više iz drugog plana, ali savršeno odmereno, prikazuje dimenzije klasnih i kulturoloških promena u američkom društvu koje su jazzu dale značajno mesto u američkoj istoriji, a na koje je, povratno, jazz onda uticao svojim funkcijama kulturne integracije i komunikacije. Imena Johna Coltranea i Milesa Davisa se bukvalno vide u pozadini, kao imena kakvih modernih svetaca koja stoje, poluizbrisana na starim plakatima, zalepljenim za oronule zidove smešom lepka, maltera, prljavštine, dima i samog ogromnog proteklog vremena. Strip majstorski povezuje nekoliko generacija crnih muzičara i njima bliskih osoba (članova porodica, vlasnica lokala, organizatora svirki) da sasvim elegantno, bez ikakvog nametljivog „istoricističkog“ pristupa podvuče na koji način su lične i klasne/ rasne istorije isprepletane u usponu jazza kao kolektivnog izraza značajnog dela Crne Amerike, velikim delom samo kroz slike koje imaju ikoniču snagu prikazujući nam ljude sa instrumentima u rukama, ljude u plesnim barovima, ljude za šankovima, ljude koji dobijaju batine od policije. Anand Rk ovde koristi mnogo foto-referenci koje zatim pažljivo uvodi u generalni vizuelni kod ovog stripa a koji, dominantno, ima senzibilitet sna. Utoliko, zanimljivo je igrati se igre pogađanja i prepoznavati fotografije po kojima su nastajali neki od kadrova u ovom stripu, ali za razliku od onog što radi, recimo, Greg Land, ovde je korišćenje foto-referenci mnogo više nalik semplovanju kao jednoj od tehnika kreiranja savremene muzike, ili, da ostanemo u temi, skrečovanju hip-hop didžejeva*, gde se postojeća referenca istovremeno koristi kao direktan citat što povlači istorijsku vertikalu kroz decenije, ali i kao neraskidivo integralni estetski element savremene muzike i kulture. Onako kako su u muzici Public Enemy bili semplovani ritam i bluz, soul, džez i fank muzičari od Shirley Bassie, preko Alberta Kinga, Syla Johnsona, Jamesa Browna, Arethe Franklin, Melvina Blissa, Donalda Byrda, Slya Stonea, Ala Greena i Bobbyja Franklina, tako i Radhakrishnan kroz ovaj strip provlači slike i delove imena Charlesa Mingusa, Rahsaana Rolanda Kirka, Charlieja Parkera i nebrojenih drugih muzičara.

*setimo se da Radhakrishnan ima solidno utemeljenje u indijskoj hip-hop kulturi

Ali ovo nije u prvom planu istorijski strip, on je, u prvom planu, jedna introspektivna analiza životnog puta talentovanog muzičara ali i asocijalnog čoveka koji je životni vek proveo u frustraciji bez obzira na to što je sebe istrenirao da ne traži više od onog što mu je na dohvat ruke, analiza koja se ne koristi naučnim, racionalnim metodama već koja stvarima prilazi mnogo energičnije, grčevitije, koristeći logiku i simboličko sažimanje karakteristično za snove.

Utoliko, Blue in Green je, iako sa jedne strane realističan, „odrastao“ strip, sa druge strane i izrazito fantazmagoričan. Ovo je analiza sopstvenog života od strane čoveka čije se godine frustracije i potisnutih žudnji ispoljavaju kroz intenzivnu emociju koja u potpunosti boji percepciju sveta oko njega. Za muzičare – i umetnike uopšte – ovo nije neobičan fenomen* i Blue in Green iako pažljivo utemeljen u „stvarnom“ i naturalističkom, istovremeno orgija u fantazmagoričnom.

*Setimo se kako je Julio Cortázar pisao o Charlieju Parkeu u pripovetki El perseguidor

Američki strip* ima solidan istorijat artizma i fantazmagoričnog, čak i u samom srcu mejnstrima, od Automatic Kafke kog su radili Joe Casey i Ashley Wood, preko evropskog, ekspresionističkog čitanja Betmena sa Arkham Asylum, pa do radova Davida Macka na Daredevilu, i crtež Ananda Radhakrishnana (zajedno sa dizajnom Toma Muellera) se može smestiti u ovu tradiciju, no mislim da je važno ukazati da odabir vizuelnog stila ovog grafičkog romana nema mnogo veze sa pokušajima da se „imitiraju“ navedeni prethodnici. Ram V i Adnan Rk su dva meseca diskutovali i jedan drugom slali skice pre nego što su se odlučili kako će strip izgledati, koji će biti njegov dominantan vizuelni identitet i ovaj se napor vidi.

*u koji Blue in Green, ustvrdiću, spada, iako su autori decidno ne-Amerikanci

Jer, Blue in Green, nisam slučajno pominjao (automatskog) Kafku gore, prevashodno svoju vizuelnu reprezentativnost crpi iz istog mesta sa kojeg je dolazilo predstavljanje sveta u kome je živeo (i umro) Jozef K. iz Kafkinog Procesa. Keith Fort u svom radu o Funkciji stila u Kafkinom procesu kaže da  „značenje romana dolazi iz studije karaktera, Jozefa K, njegovih promenljivih stavova i nada, na kraju njegove smrti. Ali stvarnost sveta u kome je K. nismo razumeli“. Fortov rad pisan je pre više od pedeset godina i iako ćemo neke od njegovih primera – olako korišćenje reči „shizofrenik“ recimo – danas smatrati zastarelim i grubim, njegov uvid u to da stil kojim kafka piše definiše STVARNOST sveta za protagonistu romana je dragocen. Proces nije samo alegorija već „stvarno“ mesto, tim užasnije za čitanje što se njegov protagonist ponaša uverljivo ljudski, naturalistički u prostoru koji nije ni ljudski, ni naturalistički. Utoliko, kako Fort ukazuje da Dante u Božanskoj komediji opisuje predmete tako da pokaže njihov odnos prema Bogu, tako Kafkin odabir stila kojim opisuje svet daje tom svetu „konačno“ značenje, barem ekvivalentno količini značenja koju isporučuje narativ.

Blue in Green radi ovo isto, samo kroz crtež koji svet velikim delom predstavlja kao – crtež. Erik Dieter prolazi kroz katarzičan period u svom životu, nabijen emocijama i odlukama koje nisu stalno (ili skoro nikad) racionalne. Ovaj period, ono što Dieter radi i ono što mu se događa, sve to redefiniše ne samo njegov odnos prema svom detinjstvu i životu koji je decenijama vodio već i prema muzici kao ispoljavanju (i njegovog,između ostalog) duha i svet koji vidimo kroz njegove oči zato stalno pluta između naturalizma, dokumentarističkog oslanjanja na foto-reference i ikoničke istorijske prizore, i jednog art-ističkog, ali pre svega art-ificijelnog predstavljanja okruženja.

Prostori u Blue in Green nam stalno otkrivaju svoje latentne geometrije, sledeći neizbrisane olovke kojim je Radhakrishnan delio tablu za crtanje na pravilne geometrijske celine ostavljajući sebi uputstva za proporcije i perspektive. Ispod impresivnih arhitektura, urbanih prizora, ali i intimnih, emotivnih – pa i erotskih – scena u stripu, stalno prozire podsećanje da je ovo crtež, ne verna reprezentacija onoga što se događa oko Dietera i u samom Dieteru, već interpretacija onog što on misli da se događa, onog što on (misli da) oseća. Dieter je zatvoren, rekosmo asocijalan, lik koji retko i malo govori koji i samom sebi priznaje da oseća premalo emocija u situacijama koje emocije prirodno izazivaju i njegov odnos sa svetom je zaista često vezan pre za vektore i energije nego za konkretne ljude i njihove unutarnje živote. Dieter je neko ko svet gleda kao Schopenhauerovu predstavu, i svet u kome je premalo ispoljio svoju volju. Muziku.

Kada scenario onda ubaci jednu od najtežih emotivnih dilema – da li je u muzičara neko zaljubljen zbog njega samog ili zbog muzike koja, sada kada je iz njega izašla, više nije deo njega – ovo je jedno od katarzičnih težišta pripovesti i savršena sinergija crteža, boje i scenarija u kome muziku jedino ne možemo da čujemo, ali snažno je osećamo kada se izvodi, bilo kada Dieter svoj tenor saksofon svira sam na prozoru sobe, opsesivno izvijajući note za koje razume da su deo njega iako ga plaše, bilo kada drhteći i znojeći se ima svoj veliki debi pred publikom umirućeg džez kluba i gde vidimo, ne, osećamo, grč na licu, maničan rad dijafragme, nervozne, skoro nevoljne pokrete prstiju koji sviraju skale kakve je Bill Evans verovatno sanjao kada je izvodio You and the Night and the Music* dok pogledom, zajedno sa njim prelazimo preko mora nerazaznatljivih lica u klubu pokušavajući da nađemo NJENE oči.

*protagonist u stripu ovu kompoziciju pripisuje samom Evansu iako su je napisali uspešni njujorški autori Arthur Schwartz i Howard Dietz. Nije isključeno da sam Ram V po inerciji vidi kompoziciju kao Evansovu jer je njegovo izvođenje nama, ljudima od ukusa, najpoznatije, sa modernističkom ekstrapolacijom barskog stila Julie London, a moguće je, naravno, da sam lik u stripu u glavi nije razdvojio autora od izvođača

Blue in Green je, dakle, jedna zaista perfektna sinteza stila i suštine, zapleta i crteža, teksta i dizajna. Ram V Dieterove unutarnje monologe piše sa svom gravidnošću klasičnog noir pristupa, sve u jakim metaforama i visceralnim slikama, opisujući krvavu fleku na zidu iza ubijene žene kao „krunu“, opisujući mrlju na zidu porodične kuće koja je tu od njegovog detinjstva i koju njegova sestra pokušava da ispere kao još jedan kancer za koji ona želi da nestane a on se ne predaje. Ovo je strip koji introspekciju prikazuje i kao nezdravu, patološku zamenu za socijalni kontakt, za tu, jelte, proverbijalnu ljudsku toplinu i koji u svom katarzičnom finalu kao da uspeva da pomiri svoje suprotstavljene ideje o tome šta je zaista ono najvrednije što ostavljamo iza sebe: umetnost koja živi, ali samo dok ima njenih poklonika ili ljudska bića koja su nesavršena, ali su ZAISTA živa i kadra da život kreiraju.

Neću vam otkriti kako se ovo završava ali Blue in Green, ako to do sada nije bilo jasno, ima moje najviše preporuke jer uspeva da postigne idealnu ravnotežu između ličnog i istorijskog, između fantazmagoričnog i naturalističkog, da se porve sa dubokim filozofskim nedoumicama oko „značenja“ i vrednosti muzike u životima pojedinaca i zajednica, a da opet bude i priča o zrelim ljudima kojima zrelost i životno iskustvo nisu pomogli da razreše pitanja što ih more od detinjstva. Ovo nije „slice of many lives“ narativ kao što je bio Grafity’s Wall već sažetak nekoliko života u nešto što je san, fantazmagoričan, na momente sasvim košmaran ali na kraju i potpuno human, sa podsećanjem da smo, i ovako nesavršeni, sposobni da se žrtvujemo za stvari u koje verujemo.

A kao i u Grafity’s Wall, i ovde je požrtvovanje autora veoma očigledno, sa scenarijom i monolozima koji su, sasvim očigledno došli iz nečeg proživljenog, što je ostavilo ožiljke, sa dizajnom i crtežom koji sažimaju istoriju, dokument, san i halucinacije, na kraju sa leteringom Aditye Bidikara koji je ponovo sav tekst upisao rukom, dajući stripu jednu nezamenljivo intimnu, neposrednu energiju. Ram V i njegovi saradnici u ovom trenutku prave možda najbolje stripove u američkoj produkciji. Nadam se da im neće skoro pasti na pamet da prestanu.

Pročitani stripovi: Hawkeye: Freefall i Superman’s Pal Jimmy Olsen

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , on 12 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Ova godina, puna iskušenja, na muke je bacila i američku industriju stripova. Iako su uspon i apsolutna dominacija superheroja u bioskopima – a sve više i na televiziji – dali stripovima novi vetar u jedra, to ni u kom slučaju nije na nivou najslavnijih dana sa početka devedesetih kada su milionski tiraži bili sasvim normalna stvar a crtači imali status rok-zvezda. Izdavači sve češće tretiraju strip kao laboratoriju u kojoj se isporbavaju koncepti pre nego što se sa nekim od njih krene u pohod na bioskope i TV, i ovde ne pričam samo o megakorporacijama – televizijski i bioskopski život takvih stripova kao što su Deadly Class, Umbrella Academy, Bloodshot ili The Boys svedočanstva su o tome da i „manje“ operacije u dobroj meri igraju po istim pravilima.

U principu, ovo znači da stripovi sa manje marketabilnim konceptima i herojima nemaju mnogo šanse da potraju na tržištu (čak je i, recimo, Suicide Squad, koji je koliko-toliko sertifikovan bioskopski IP, izdržao jedva godinu dana pod Tomom Taylorom i Brunom Redondom i, uprkos kvlaitetu, završava se ovih dana), ali, sa druge strane, generalna atmosfera da su superheroji u ekspanziji i da pripadaju „pravom“ kulturnom mejnstrimu pomaže da se povremeno pojave projekti koji imaju autentičan autorski duh unutar etabliranog superherojskog univerzuma i – ako dobro ocene koje su im „prirodne“ granice – uspeju da pruže dah svežine i prekopotrebnu vitalnost medijumu. Danas bih pričao o dva takva recentna projekta, od kojih je jedan iz Marvelove a drugi iz DC-jeve kuhinje.

Hawkeye: Freefall je miniserijal od šest brojeva započet u Januaru a završen u Julu ove godine, nakon dosta drame i neizvesnosti izazvanih pandemijom i potresima vezanim za fizičku dustribuciju štampanih stripova. Hawkeye: Freefall je jedno vreme visio u limbu uz mogućnost da šesti, završni broj nikada ne izađe na papiru i da serijal bude okončan u digitalnom medijumu, ali se na kraju sve ipak završilo srećno. No, fakat je i da mnogi čitaoci smatraju da je ovo na posletku bila pirova pobeda kakva ostavlja gorak ukus u ustima jer je Freefall izazvao takav cunami dobrog raspoloženja i pozitivnih reakcija (pogotovo tokom kataklizmičnih pandemijskih meseci) da se očekivalo da od miniserijala ovo preraste u tekući serijal koji će se karakterom i kvalitetom izdvajati od uobičajene Marvelove ponude.

To se nije dogodilo, no Hawkeye: Freefall je svakako značajan dodatak ovogodišnjem Marvelovom programu baš na ime tog karaktera i kvaliteta i, ko zna, za koju godinu će možda nekakav televizijski šou biti baziran baš na ovoj priči koju su ispričali Matthew Rosenberg i Otto Schmidt. Jer, Hawkeye: Freefall je jedna od onih prilično retkih pojava u superherojskom stripu: priča koja ima početak i jasan kraj i glavnog junaka koji je do kraja te priče značajno i, makar naizgled, nepovratno promenjen. Ovo je priča perfektno ugođena sa svojim glavnim junakom već i utoliko što je Hawkeye, bez obzira na svoju dugovečnost, praktično rođeni epizodista, lik bez koga se Avengersi naprosto ne razlikuju dovojno od DC-jevog Justice League of America (i ako čitate inače zabavni Aaronov aktuelni Avengers, on zaista dosta podseća na JLA), ali koji nema dovoljnu težinu da nosi sopstveni serijal.

Svakako, prethodni notabilan samostalni Hawkeye serijal, makar sa Clintom Bartonom u glavnoj ulozi, bio je onaj koji su radili Matt Fraction i David Aja, operišući kao da je u pitanju nezavisni strip, samo u mejnstrim superherojskom univerzumu i uspostavljajući Bartonovu savremenu personu kao simpatičnog autsajdera i veoma sposobnog profesionalca herojskog srca koji, istovremeno, naprosto nema ikoničnu veličinu „stvarnih“ superheroja. Kako su mnogi Marvelovi superheroji srebrnog doba nastajali kao očigledna reakcija na etablirane DC-jeve likove, ali uz modernizovan senzibilitet, tako je i Hawkeye kreiran kao odjek DC-jevog Green Arrow ali bez oreola milionera i filantropa, sa, naprotiv, istorijom koja ga vezuje uz kriminalni milje i teško odrastanje.

Ako deluje kao previše konteksta što spominjem stvari koje su se dešavale pre šezdeset godina, treba napomenuti da se Freefall, iako to nije forsirano u prvom planu, upravo bavi i ovakvim motivima, dajući Hawkeyeju priliku da se ponaša kao bogataš, „socialite“ i filantrop, ali ne kao neko ko je rođen sa ovakvim privilegijama već kao neko ko je u njih, praktično slučajno – upao. Utoliko, veliki deo Freefall je upravo analiza i dekonstrukcija Bartonovog karaktera kao čoveka koji se kreće među i sarađuje sa bogovima, vanzemaljcima i ljudima obdarenim neverovatnim supermoćima, iako je njegov jedini „specijalni“ talenat to da bi bio uspešan olimpijski reprezentativac u streličarstvu.

Nisam sklon predubokom psihoanaliziranju autora stripova jer je to ipak pase i, uostalom, najčešće netačno, ali jeste donekle znakovito da je ovaj scenario pisao baš Matt Rosenberg. Rosenberga sam uglavnom mnogo hvalio poslednjih godina prvo za njegov nezavisni rad a zatim i za strelovitu karijeru u Marvelu. Za manje od pola decenije, Rosenberg ne samo da je uspeo da piše neke ključne Marvelove serijale poput Punishera i X-Men, već i da sa strane zabode projekte iz strasti kao što je bio Multiple Man pa i Annihilation: Scourge. No, Hawkeye: Freefall je na neki način najidealnije ugođen sa Rosenbergovim senzibilitetom, priča o uličnom heroju snažno utemeljena u Njujorku i njegovom pulsu ulice, jedan sasvim klasičan urbani superherojski mizanscen i eksploracija „sindroma samozvanca“* koji bez PREVIŠE nagađanja možemo da vidimo i kao rvanje samog Rosenberga sa svojim skoro prekonoćnim usponom u Marvelu.

*kako Google predlaže da prevedemo imposter syndrome

Gore sam pomenuo da ne bi bilo neobično da za koju godinu vidimo televizijsku priču postavljenu na ovom zapletu, ali Hawkeye: Freefall nije naglašeno „televizičan“ ili „kinematičan“ strip, bar ne po standardima 2020. godine. Otto Schmidt koji je nacrtao ovaj serijal je ilustrator i crtač stripova sa vrlo izgrađenim „stripovskim“ stilom kako u pogledu stilizacije likova, tako i u pogledu pripovedanja. Naravno, Freefall ima svoju kvotu „filmskih“ kadrova, rezova, dekompresije, ovo je savremeno pripovedan strip sa sve glavnim junakom koji nam iz offa nudi tumačenja i komentare, ali Schmidt u potpunosti vlada dinamikom strip-pripovedanja, razume kako se vreme skraćuje ili produžuje za potrebe akcionih (ili komičnih) poenti, izuzetan je u umetanju kadrova u kadar ili kreiranja pozadine za čitavu tablu koja određuje njenu atmosferu i raspoloženje. Povrh svega, ovo je priča naglašeno visokog tempa, ne toliko na metaplanu – ova pripovest od šest epizoda bi u vreme Stena Lija i Džeka Kirbija bez greške stala u jednu – koliko na nivou same stranice, sa britkim, dinamičnim obrtima i krešendima u narativu koji sustižu jedan drugi. Ova perfekcija po pitanju dinamike i tempa je možda prva stvar koju zapažamo kada čitamo Freefall, sa tim kako Rosenberg i Schmidt savršeno sarađuju pazeći da scene sa puno teksta ne budu vizuelno monotone ali i da scene sa malo teksta budu narativno značajne. Recimo, negde oko polovine prve epizode Clint Barton pokušava da doručkuje u bruklinskom Bushwicku ali mu se prvo na košulju pokaki ptica a zatim ga u pripremama za obrok prekidaju Falcon i Bucky, dva „prava“ superheroja sa jakim vezama sa Kapetanom Amerikom koji dolaze da se sumnjičavo raspitaju o tome šta je Hawkeye radio prethodne noći.

Ova scena je paradgimatična za praktično čitav miniserijal jer Schmidt (inače rođen u Rusiji, danas stanovnik Kipra) njujorški kafe, njegovu baštu i okolne zgrade oslikava sa jednom naoko beznapornom uverljivošću, dajući nam urbanu scenu u kojoj nema očiglednih „fiktivnih“ elemenata sve do poslednjeg kadra u kome se dvojica muškaraca u kostimima koji izgledaju potpuno nekompatibilno sa inače sasvim normalnom gradskom pozadinom, pojavljuju da simbolizuju Bartonov dvostruki život i činjenicu da iako izgleda i ponaša se kao „civil“ Barton to nije. S druge strane, to da Schmidt Bartonovu košulju koloriše koristeći istu šemu kao na tradicionalnom Hawkeyejevom kostimu (purpurno i crno) je već unapred signalizirana premisa da Barton, uprkos svom statusu „skoro normalne“ osobe zapravo ne može da ima pravi civilni život, a što je jedna od centralnih tema ovog miniserijala.

Hawkeye je, da bude jasno, klasičan „ulični superheroj“, osoba bez moći koja, iako je tokom decenija uplitana u kosmičke, vremeplovne i druge naučnofantastične pustolovine, zapravo ima jako utemeljenje u lokalnoj zajednici. Njegovo kriminalno poreklo je na neki način i bilo postulirano kao jasno razgraničenje sa DC-jevim Green Arrow koji je kapitalista i bogataš zlatna srca, a Fraction i Aja su u svom serijalu samo prirodno ekstrapolirali ove motive u definisanje Hawkeyeja kao heroja koji, čak i kada prolazi kroz sumanute kosmičke ili vremeplovne peripetije, na prvom mestu ima ljubav i brigu za lokalnu zajednicu i ljude oko sebe. S obzirom da slični ulični superheroji danas umeju da pate od „inflacije koncepta“ (aktuelni Spencerov Spajdermen sa svojim idejama, Ahmedova Ms. Marvel koja je u bukvalno prvoj priči otišla na drugu planetu, dok Luke Cage, avaj, i nema svoj strip u ovom trenutku), Hawkeye je ugodno smešten uz Ahmedovog Milesa Moralesa i aktuelni Daredevil kao strip koji se bavi gradom i njegovim stanovnicima.

Freefall uzima ovaj koncept i uspešno ga fokusira, i, kako je ovo u najvećoj meri studija karaktera, perfektno uparuje glavnog junaka sa glavnim negativcem da se izmešaju visoki, „marvelovski“ koncept i jedna prizemljena, realistična psihologija prirođenija detektivskom trileru. Hawkeye naime, u ovom miniserijalu kao osnovnu motivaciju ima to da smrsi konce opasnom gangsteru sa natprirodnim moćima (The Hood Briana K. Vaughana) koji nije moćan samo zbog svog demonskog plašta već i na ime novca i uticaja u njujorškoj policiji i pravosudnom sistemu. Ovo je sasvim na drugoj strani od avantura vezanih za Celestialse u Avengersima, recimo, ali Rosenberg Hawkeyeja upravo piše kao heroja koji pokušava da nađe svoju nišu. Čitav serijal je, pokazuje se, hronika pada jedne i inače ranjive ličnosti koja, gonjena odgovornošću (što po definiciji ide uz superheroje) razara ne samo svoj socijalni krug podrške već i dobar deo sopstvenog etičkog svetonazora, ne bi li trijumfovala nad „velikim zlom“. Nešto što počinje kao vedra, momačka zajebancija sa malo pesničenja pa malo zezanja na dobrotvornom koktelu na Menhetnu, pa malo „porodične“ atmosfere i zezatorskog seksa do kraja se izmeće u veoma šekspirovski intoniranu tragediju u kojoj se, bogami i gine. Iako Schmidtov crtež čuva stilsku i pripovednu konzistenciju do samog kraja, upada u oči koliko u finalu priče ima crvene boje i krupnih kadrova i kada Hawkeye završava pripovest brutalnim padom kroz prozor na njujorški asfalt, sa kišom srče, ovo je teško ne videti kao daleku, godinama naslućivanu završnicu prvog kadra prve epizode koju su Fraction i Aja uradili pre pola decenije u kojoj pomalo samozadovoljni a svakako kočoperni Hawkeye pada sa zgrade i ponaša se kao da to nije problem i kao da se to njemu događa svakodnevno. Ovo je bio ikonički prizor i dao Hawkeyeju atmosferu te neke moderne „swashbuckling“ pustolovine a Freefall je dekonstrukcija ovog koncepta koja je, a ovo je važno, ne samo dosledna po motivima i tonu već i poštena prema samom glavnom junaku.

Hawkeye se ovde ne ponaša „izvan karaktera“, naprotiv, Rosenberg i Schmidt mu ovde zapravo daju više karaktera nego što inače dobija u Avengersima naslanjajući se na rad ne samo Fractiona i Aje nego i onog što je Kelly Thompson radila sa West Coast Avengers i ovde je Hawkeye tretiran kao „prava“ osoba baš zato što je u pitanju superheroj sa stvarnim civilnim životom, romantičnim vezama, ali i prijateljstvima koja sežu izvan superherojske zajednice. Naravno, na drugoj strani su The Hood, Kingpin, Skrullovi, Count Nefaria, Bucky, Hawkeye, Ronin, Captain America, LMD-ovi, Spajdermen… i Schmidt i Rosenberg perfektno uvezuju jedan prizemljeniji ton priče sa urnebesnim superherojskim kaleidoskopom kostima, inteligentnih robota, vanzemaljskih menjača oblika, demona i čarobnjaka tako da se dobije jedan tonalno konzistentan narativ.

Ovo sve je trebalo pogoditi, naravno, jer u suštini Hawkeye: Freefall nije puka priča o čoveku-koji-se-plaši-da-nije-dovoljno-superheroj pa to preterano kompenzuje već i jedna dublja analiza toga donose li superheroji korist svojim fiktivnim društvima, je li njihova naglašena etika zapravo ugođena sa etikom društva, umeju li oni da budu heroji zajednice ili samo neke tamo ikone koje negde tamo, daleko od očiju, kao, spasavaju svet.

Na primer, u pomenutom odjeku Green Arrow, Hawkeye u ovom stripu ima mnogo novca koji će pokušati da upotrebi da iskoreni društvene probleme koji ovisnike o psihoaktivnim supstancama drže u socijalnom stuporu i gone u zločin. No, sam Hawkeye se ovoga ne bi setio da se u jednoj sceni ne pojavi upravo gorepomenuti Luke Cage, heroj sa tradicionalno dobro postavljenim prstom na bilu zajednice koji sa puno prezira priča o novom superheroju što mlati prodavce droge i kaže da taj verovatno samo voli da prebija sirotinju: „Ako želi da stvarno pomogne komšiluku, treba da pomogne ljudima koji su navučeni na drogu, ne samo da mlati likove koji to đubre prodaju“. Kada Cage pohvali Bartona za učestvovanje u dobrotvornoj priredbi prethodno veče, Barton postiđeno promrmlja da je to prevashodno uradio da impresionira svoju devojku. Nekoliko scena kasnije, Barton ulazi sa torbom novca u bolnicu na Aper Ist Sajdu i sav važan objašnjava upravi da hoće da finansira otvaranje centra za odvikavanje jer „Ako želimo da stvarno pomognemo komšiluku, treba da pomognemo ljudima koji su navučeni na drogu, ne samo da mlatimo likove koji to prodaju“.

No, strip se završava u malom krugu likova, tučom, besom i bukom: scenario kao da hoće da nam kaže da gestovi, ma koliko da su dobronamerni, nisu isto što i život posvećen pomaganju i da je superherojski način, kao što Hawkeye do kraja pokazuje, maltene identičan načinu (super i ne-super)kriminalaca, samo sa promenjenim predznakom: i jedno i drugo su prečice do nekakvog cilja ali ne i etički održivi koncepti.

Naravno sada sve ovo zvuči užasno ozbiljno i tmurno, ali Hawkeye: Freefall je strip od koga su mi sa čitanjem praktično svake epizode bukvalno išle suze od smeha a ženu sam svakihpet minua iritirao prepričavajući joj table i gegove na njima. Rosenberg i Schmidt veoma dobro razumeju prirodu superherojskog stripa koji je suštinski sav ozbiljan i važan ali se oblači u apsurdno šarene, sumanute odore pa je i Freefall delo koje u punoj meri koristi ne samo tu po prirodi stvari smešnu tenziju između ozbiljne filozofske (ili makar sociopolitičke) analize i jednog dobronamerno infantilnog mizanscena, već i karakterizaciju Clinta Bartona da nam pruži prave bisere superherojske komedije. Pomenute dve scene u kojima se diskutuje o pomaganju ovisnicima umesto pukog premlaćivanja dilera? Urnebesno smešne, i jedna i druga, sa Bartonom koji svoju pravu prirodu prepunu protivrečnosti, infantilnih nagona i sumnji u svoju vrednost krije uvežbanim filmskim bravadom i poziranjem. Ovo je strip koji svog protagonistu duboko voli ali ga voli kao jedno kompleksno i nesavršeno ljudsko biće i nimalo se ne stidi da ga razobliči kao loptu konfuzije, stida, kajanja, žudnji… A kako sve to dolazi iz pozicije ljubavi, tako je i humor dobronameran, snažan, ali lišen cinizma i mračnjaštva.

Ljubitelji akcije će takođe svakako doći na svoje sa mnogim scenama u kojima se pojavljuje Ronin i strip savršeno menja atmosferu kada je to potrebno, prelazeći iz college-humor komedije u krvavi akcioni triler, samo da bi bez greške umeo da pivotira kada je potrebno, pokazujući da imamo jedan isti lik u centru i komedije i trilera i tragedije, ukazujući na njegovu kompleksnost i, posredno, na kompleksnost svih nas sa konfliktnim željama i nagonima, izgrađenim etikama ali i urođenim žudnjama. Opet, i ovo se posreduje kroz lak, izuzetno efikasan narativ gde se Rosenberg i Schmidt skladno dopunjuju. Ponekad je humor u samom dijalogu, kao u prvoj epizodi kada The Hood i Hawkeye u Hoodovoj limuzini diskutuju da li je Barton Hooda udario na kvarno ili ne, a ponekad je prelazak iz vrlo ozbiljnog žanrovskog trilera sa prolivanjem krvi i oštrim sečivima u nežnu, osećajnu studiju karaktera signaliziran samo izrazom lica glavnog junaka. Uz funkcionalan letering Joea Sabiana koji se odlično dopunjava sa Schmidtom, pazeći da bojama i strateški pozicioniranim zvučnim efektima bude nenametljivi saputnik dinamičnom crtežu, Hawkeye: Freefall je strip za strip-sladokusce, superherojska priča koja svoje likove ceni i voli ali ih ni ne štedi i dopušta im da greše i da greške ostanu permanentni delovi njihove karakterizacije*, sve to pričajući kroz hitru kmediju, lakonogu akciju i, kada je potrebno, tešku, masivnu ali idalje elegantnu dramu. Najviše preporuke.

*Makar do sledećeg serijala koji će možda pisati neko drugi

Drugi serijal izdao je DC, sa početkom datiranim na Jul 2019. godine i uspelim završetkom dvanaestim brojem u Julu ove. Superman’s Pal Jimmy Olsen je propustio samo jedan mesec tokom pandemije, April 2020. Godine, prilagođujući se DC-jevom rešavanju da distribuciju sopstvenih izdanja uzme u svoje ruke i napusti tradicionalnu dustributersku mrežu Diamond Comics koja je sa prvim mesecima pandemije digla ruke od posla i ostavila izdavače ali i, važnije, strip-prodavnice širom Amerike na proverbijalnom cedilu. Utoliko je ovaj ekstravagantni maksi-serijal imao i puno sreće da ga je DC-jeva korporacijska amrela zaštitila od velikih kašnjenja ili otkazivanja u nekakvom pandemijskom stezanju kaiša ali, da budemo iskreni, da je krenuo sa izlaženjem samo nekoliko meseci kasnije, pitanje je da li bi ikada došao do kraja s obzirom na seču koja je letos usledila u DC-ju i koja, reklo bi se, signalizira da se izdavač sve više okreće na drugu stranu od tradicionalnih tekućih mesečnih serijala i da će se sreća tražiti u nekim prestižnijim formatima sa manje serijala, ograničenog trajanja, koje će raditi viđeniji autori.

No, na neki način, Superman’s Pal Jimmy Olsen je istovremeno i privju upravo ovog formata. Ako smo tokom poslednje godine gledali kako nekada glavne uzdanice DC-jevog mesečnog izdavaštva prelaze (ili najavljuju prelazak) iz mesečnog rada na mini i maksi serijale kojima se unapred zna kraj (pričamo o imenima poput Granta Morrisona, Scotta Snydera, Toma Kinga pa, sada, reklo bi se i Briana Bendisa) onda je Superman’s Pal Jimmy Olsen praktično ogledni primer kako ovako nešto može da bude uspešno, kako sa strane uzimanja klasičnih likova iz Srebrnog doba i pokazivanja da mogu da budu relevantni i danas, tako i sa strane ostavljanja jednog snažnog autorskog pečata u nečemu što je strip pravljen u samom srcu korporacijske tmine.

Naravno autori ovog maksi-serijala su imali solidnu preteču u svom poduhvatu. Superman’s Pal Jimmy Olsen bio je strip koji je u svoje vreme simbolisao slobodnu kreativnu dimenziju Srebrnog doba, uzimajući nominalno „ozbiljan“ Supermenov mizanscen i onda mu dodajući komedijaški spinoff u kome je glavnu ulogu igrao pouzdani sajdkik, Jimmy Olsen, novinski fotograf i kolega Supermenovog alter-egoa, Klarka Kenta. Superman’s Pal Jimmy Olsen je krenuo sa izlaženjem 1954. godine ali je do kraja šezdesetih pao na niske grane, postojano se držeći samog dna lestvice po prodavanosti. Kada je Jack Kirby došao u DC, insistirao mu je da mu se da ovaj najslabije prodavani serijal kako bi mogao da eksperimentiše sa svojim idejama a da ne ugrozi ni prodaju ali ni nečiji posao – kreativni se tim na ovom magazinu ionako stalno smenjivao jer su razni scenaristi i crtači odrađivali smene u rovovima. Kirby je od ovog serijala, tipično, napravio urnebesnu avanturu koja je i za njegov i širi DC kanon bitna i po tome da su unjoj udareni temelji za neke koncepte Četvrtog sveta (Darkseid se, recimo, prvi put pojavio u ovom serijalu) i gurao ga je do 1974. godine kada je magazin spojen sa još dva druga magazina u Superman Family koji će trajati do 1982. godine.

„Nastavljati“ Kirbyjev rad nije lako i tokom poslednjih decenija smo imali zanimljive napore u vidu, recimo, Morrisonovog Final Crisis i Multiversity ili urnebesnog Imageovog Gødland što su ga radili hipertalentovani Joe casey i Tom Scioli. No, ovaj „novi“ Superman’s Pal Jimmy Olsen, zapravo, ne preuzima od Kirbyja mnogo toga. Ovde se ne koriste Kirbyjevi zapleti niti se kopira Kirbyjev distinktni stil, bilo pripovedni bilo grafički. Novi Superman’s Pal Jimmy Olsen je svakako omaž stripovima Srebrnog doba ali od Kirbyja on pre svega preuzima licencu da se bude nesputano maštovit i da se bez mnogo brige za širi kontinuitet ili, čak, ton koji vezujemo za aktuelnog Supermena, kreira nešto decidno „autorski“ i sopstveno.

Naravno, to je moguće kada imamo autore ovakvog kalibra. Matt Fraction je posle odlaska iz Marvela dosta godina radio nesuperherojske stripove i i sada ih radi paralelno sa pisanjem za televiziju, a Superman’s Pal Jimmy Olsen je, reklo bi se, pokazni primer pod kakvim uslovima on želi da se bavi superherojskom građom. Steve Lieber je, subjektivno, jedan od najboljih crtača koji su radili u američkom stripu poslednjih desetak i kusur godina, čije su saradnje sa Nickom Spencerom bile uglavnom urnebesno fantastične. Kako je Spencer sad zauzet Spajdermenom, Lieberovo uparivanje sa Fractionom nam je donelo verovatno najfiniju superherojsku komediju u poslednjih par godina, oslanjajući se u ogromnoj meri na Lieberovo majstorstvo u pripovedanju, kreiranju tona, njegovu sposobnost da varira stil i dinamiku onako kako atmosfera zahteva. Ogromne digresije i flešbekovi u radnji koje je Lieber crtao sarađujući sa Spencerom na Superior Foes of Spider-man i The Fix sastavni su deo i Superman’s Pal Jimmy Olsen, sa Fractionom koji kao da se ponovo priključio na onaj isti izvor kreativne energije što ga je napajao kada je radio Casanovu, nezavisni serijal što mu je i izboksovao ugovor sa Marvelom. Utoliko, Superman’s Pal Jimmy Olsen nije samo urnebesan strip, već urnebesan strip koji iznenađuje na svakom zaokretu, u punoj meri prisvajajući kreativne licence Srebrnog doba i neizgovoreni zavet da se suspenzija neverice očekuje na mnogo višem nivou nego kod „normalne“ spekulativne fikcije i da su kontinuitet, kanon ili čak, puka narativna konzistencija u okviru jednne jedine epizode samo dosadne prepreke koje se sevap zaobići da bi se plasirala najnovija luda ideja koja vam je pala na pamet,* ali i pažljivo konstruisan kreativni rad koji do kraja pokazuje da ima internu logiku ma koliko stvari na početku nasumično izgledale.

*već u broju 133 originalnog serijala, prvom koji je Kirby radio sa Vinceom Colletom, Supermen će u jednom trenutku skoro manifestno pomisliti „There are no rules here. This is a place of complete anarchy.“ pre nego što ga banda na motorima koju predvodi sam Jimmy Olsen okruži svojim mašinama a zatim obeznani hicem iz nekakvog svemirskog pištolja.

Ovo je i meni najdraža forma energije u pripovedanju, haoidan, haosu nalik format koji iznenađuje skoro nehajnom kreativnošću na svakom koraku da bi do kraja pokazao da se končići IPAK, nekako povezuju i da postoji narativ, pa, uh,i poruka. Sedamdesetih je u Evropi tako nešto radio Giraud, a u Americi Kirby. Fraction i Lieber se vode istom kreativnom filozofijom i Superman’s Pal Jimmy Olsen kreće iz gotovo čistog haosa, flešbekom čak u osamnaesti vek kada su temelji grada koji će postati današnji Metropolis tek postavljani, a odmah zatim brzim rezom u Zemljinu orbitu iz koje Jimmy Olsen treba da skoči na površinu planete, a na zahtev jednog od gledalaca njegovog JuTjub kanala, bez padobrana ali sa ubrizganim stem-ćelijama koje je donirao Metamorpho a koje treba da mu pomognu da opasni skok preživi. Naravno, stvari kreću naopako od samog početka, Supermen mora da se umeša i spase svog ortaka Džimija, ali u procesu padanja i spasavanja strada ogromna statua Lava, „Monarh Metropolisa“, voljeni turistički hotspot, zbog čega Perry White, Olsenov urednik preti otkazom mlađanom fotografu sve dok mu kolega iz aj-tija ne pokaže cifre. „I’m a newspaperman, I.T. Mike, I don’t speak spreadsheet? What am I looking at here?“ pita Perry White i dobija objašnjenje da dok štampani mediji nastavljaju da umiru, Olsenovi šašavi videoklipovi ostaju jedini deo produkcije Daily Planeta koji zapravo firmi donosi novac.

„Jimmy Olsen JuTjuber“ ili „Jimmy Olsen Influencer“ deluje kao vrlo solidna podloga za modernu komediju smeštenu u Spermenov univerzum – pogotovo sa samim Supermenom, odnosno Klarkom Kentom koji na istoj tabli, nešto niže, ruši četvrti zid i namiguje čitaocu, ali ovo je samo delić guste tapiserije urnebesa, humora ali i saspensa koju Fraction i Lieber kreiraju kroz dvanaest epizoda. Superman’s Pal Jimmy Olsen nije samo dobronamerna zajevancija na temu današnje popularne kulture i klinaca koji gutaju viralne klipove već iznenađujuće kompleksna pripovest o dve porodice čije rivalstvo definiše dinamiku rasta Metropolisa već stolećima, o plaćenim ubicama koje su na zadatku da Jimmyja Olsena izbrišu sa lica planete, o komplikovanom gambitu Leksa Lutora da preuzme još veću kontrolu nad gradom i svoj metastatski, beskrupulozni kapitalistički biznis uveže sa javnim dobrima tako da nikada više ne mogu biti razdvojeni, o porodičnim trvenjima i pitoresknim karakterima (Džimi ima sestru koja je cenjeni autor nezavisnih filmova* ali i brata koji je… budala), o brakovima sklopljenim na drugim svetovima i interplanetarnim invazijama koje oni izazivaju, o naučnicima koji se spuštaju u ponor crnih rupa i opskurnim superherojima iz osamdesetih kao što je Arm-Fall-Off Boy**, ali i inovativnim superzločincima kao što je, er, Porcadillo.***

*karijera za koju se, ne zaboravimo, Fraction originalno školovao

**poznat pravim ljubiteljima Lige Superheroja

***koji je, nagađate, svoj identitet zasnovao malo na armadilu a malo na, er, bodljikavom prasetu

Sve to je, kako se i iz ovako nasumičnog sižea vidi, sasvim sklono da završi u nerazaznatljivom haosu i to što Superman’s Pal Jimmy Olsen nije samo serija nepovezanih gegova i fora na prvu loptu možemo da zahvalimo paklenom intelektualnom radu koji su Fraction i Lieber uložili da strip obdare zaokruženim zapletom i raspletom što do čitaoca stiže posredstvom gomile kulminacija i preokreta koji su potpuno zarađeni i u punom smislu funkcionalni. Ovo je, na kraju se ispostavlja, i krimić i poučna socijalna literatura sa masom relatabilnih, finih likova, iako nam od samog početka i jezik kog Fraction koristi i stilizovan, često karikaturalan Lieberov crtež sugerišu da će ovo u najboljem slučaju biti farsa.

Farsične energije ovde ne manjka, ali Superman’s Pal Jimmy Olsen na kraju ispada strip sa dubinom, u kome svaka digresija, a ima ih zastrašujuće mnogo, svaki nacifrani Fractionov uvod ne samo za epizodu već i za odvojene set pisove unutar epizoda gde se obraća direktno čitaocu i smišlja nove načine da opiše protagonistu u skladu sa tonom sledećih par tabli, svaki inovativno dizajniran logo za ovakve uvode, sve to ima svoje mesto u konačnom razrešenju misterije za koju nismo isprva sigurni ni kada je počela. Iako je dvanaestodelni format bio od velike pomoći autorima da rasporede motive i daju sebi odvojene celine u kojim će se pojedinačnim od njih pozabaviti, kod čitanja je zgodno ako možete da sve prođete u kontinuitetu jer vam tako neobjašnjive, apsurdističke situacije iz prvih nekoliko epizoda postaju jasnije a njihov značaj za celokupni narativ očigledniji kada kasnije epizode izgrade dovoljno konteksta za to.

Utoliko, Superman’s Pal Jimmy Olsen je i ono što biste u nekom savršenijem svetu nazvali grafičkim romanom, strip koji nedvojbeno profitira od epizodne, sekvencijalne strukture pripovedanja i unapred poznatog broja stranica, ali i narativ koji sebe od početka doživljava kao celinu u kojoj se može eksperimentisati sa formom i sadržajem, uvaljujući visoki bulgakovsko-mjevilovski koncept sred „običnog“ žanrovskog programa zato što imate poverenja da će snaga  kreativnosti čitaoca provesti kroz ostvrca nejasnoće do konačne isplate u kojoj sve postaje jasno i sve veze između na početku naoko nasumičnih motiva isplivaju na površinu.

U tom smislu, ovo je verovatno najbolji Fractionov superherojski rad do sada sa besprekornim korišćenjem klasičnih, svima poznatih supermenovskih (i džimiolsenovskih) motiva da se anarhična energija Casanove kanališe kroz prepoznatljivo srebrnodobnu formu i kreira nešto divno i unikatno u današnjem superherojskom stripu. Lieber sa svoje strane prosto dominira na najvišem nivou. I Superior Foes of Spider-man i The Fix su bili fantastično nacrtani stripovi sa vrhunskim vizuelnim humorom i komedijaškim tajmingom ali rad u samom srcu mejnstrim superherojštine, pa još u autnomnoj zoni koju je izborio Kirby je crtaču očigledno dao posebnu inspiraciju. Ovo je naprosto genijalna sinergija ideja i egzekucija, reči i prizora, sa Lieberom koji će od jedne Fractionove rečenice koja postavlja vic napraviti čitavu tablu urnebesnih flešbek pančlajna. Lieber crta u urednom, geometrijski pravilnom lejautu, što je svakako jedan od razloga što ga toliko volim, ali unutar samih kvadrata je razularen na nivou ideja, čuvajući, ipak, u svakom trenutku čistotu i jasnoću pripovedanja. Ovo je strip gde je ideja konzistencije tona bačena kroz prozor već u prvih nekoliko strana, a da autori ipak uspevaju, koristeći neverovatnu količinu omaža, citata i aluzija, da im je opšti ton sve vreme sasvim dosledno jasan, i da se nikada ne izgube u vrtlogu postmoderne reciklaže. Tako, recimo, epizoda devet počinje peanuts-ovskim flešbekom na detinjstvo Olsenovih, nastavlja se bizarnim origin storyjuma Arm-Fall-Off-Boyja i Porcadilla, da bi poslednja trećina omažirala džemsbondovski Casino Royal mizanscen u kome Fraction i Lieber savršeno prikazuju kompleksnost Olsenove persone: entuzijazam i smelost da se isproba BAŠ SVE što će doneti priču koja bi mogla da bude zanimljiva i shvatanje da on zapravo ne zna baš mnogo toga ni o čemu. Kada krupije za stolom gde se igra holandska bakara kaže da je klađenje završeno a Olsen, koji je pre toga naglas lupio prvu cifru što mu je pala na pamet, intuitivno sledeći Lutorovo izgovaranje broja sedamnaest, sav zabrinut kaže „Čekajte, mi smo se to sad kladili?“ ovo je dopadljiv geg ali i karakterizacija Jimmyja Olsena za dvadesetprvi vek koja je tako prirodna i tako usklađena sa onim što je bilo u prošlom veku da je skoro razjarujuće da je trebalo čekati da se Fraction i Lieber vrate superherojskom stripu pa da dobijemo ovako svež talas kreativnosti i energije u stripu koji jeste-Supermen-ali-nije-Supermen.

Svakako treba pomenuti i izvrsne kolore Nathana Fairbairna koji Lieberovim crtežima daju živost bez toga da im oduzimaju tu kristalnu jasnoću neophodnu kada crtač, recimo, u šest panela promeni šest vremena i mesta, dok je letering Claytona Cowlesa priča za sebe sa masom originalnog dizajna potrebnog za svaku novu celinu unutar svake epizode kako bi se naslovima, imenima na „špici“ i samim Fractionovim uvodima dao svaki put poseban identitet. Kirbyjev legat zahteva talenat, da, ali, sledeći Edisonovu formulu, i puno krvavog rada.

Svakako, Superman’s Pal Jimmy Olsen je savršen spoj talenta i krvavog rada, ali i spoj autorskog pristupa sa vrlo korporativnim, vrlo „neautorskim“ materijalom koji je nekada davno bio samo način za popunjavanje mesečnog prihoda i nikako medijum za velike, nesputane ideje i kreativnost. Kirby je bio onaj koji će pre pola veka kalup razbiti u paramparčad i „osloboditi“ Jimmyja Olsena ali su Fraction, Lieber i saradnici pokazali da su ga u punoj meri dostojni, odvodeći mladog fotografa u sasvim drugom smeru, čuvajući nevinost divlje kreativnosti ali pazeći i da kažu nešto svoje i sebi značajno. Ukoliko to do sada nije postalo jasno: ovo je obavezno štivo.

Pročitani stripovi: Kaijumax

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , on 11 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Teško je poverovati ali, 2020. godina je a ja sada po prvi put pišem o stripu Zandera Cannona, Kaijumax. A u sred smo pete sezone od šest originalno predviđenih. Kaijumax je još od 2016. godine strip o kome pričaju svi ljudi od ukusa a glavni razlog što do sada nisam pisao, pored toga da sam ovo ljubomorno čuvao kao kakvu slatku tajnu, je to da sam čekao da vidim da li će tokom novih sezona strip pokazati da ima nekakav metazaplet čije će razrešenje biti servirano u šestoj, poslednjoj sezoni, barem po originalnom planu autora.

Sasvim moguće da hoće, ali za sada Kaijumax je više kolekcija priča u jednom izvanredno zanimljivom univerzumu nego čvrst narativ sa jasnim lukom zapleta i raspleta koji pratimo tokom pet godina. Činjenicu da i sa prilično labavim „glavnim“ tokom narativa Kaijumax izvrsno funkcioniše strip ima da zahvali ne samo tom izvanredno zanimljivom univerzumu već i velikoj autorovoj spretnosti da nam proda svet i likove koji u prvom trenutku izgledaju kao da su dobri samo za jedan solidan vic, te da nam uz njih proda i momente vrlo umešno plasiranog socijalnog komentara pa i autentične ljudske drame.

Cannon je čovek koga, sem po Kaijumax, istorija uglavnom pamti kao saradnika Alana Moorea i Genea Haa na izvrsnom ABC-jevom erijalu Top 10 sa prelaska milenijuma u milenijum u kome je klasičan „pandurski“ strip o doživljajima pripadnika jedne policijske stanice savršeno doveden u domen visokog koncepta time što su svi likovi – od policajaca, preko prestupnika, pa do običnih građana – imali različite supermoći. Moore, Ha i Cannon su ovim sebi napravili prostor za sjajnu satiru a Cannon, čiji je zadatak uglavnom bio da radi lejaut preko koga je Ha crtao detalje, je objasnio da mu je Top 10 i poslužio kao glavna inspiracija za Kaijumax, sa svojim spojem apsurdnog i žanrovski realističnog, a što je u kompletu tvorilo finu satiru. Konkretno, pojavljivanje „realističnog“ lika Godzille u Top 10 koji se žali na mlada čudovišta koja samo duvaju i ne zanima ih alkohol je bio zametak iz koga će izrasti Kaijumax.

Cannon je imao i nešto sreće – u tome da je Oni Press, firma posvećena „pravom mejnstrimu“ u stripovima* izdavački stala iza jednog naoko sasvim šaljivog koncepta, ali i tome da je Kaijumax sasvim uspešno preživeo spajanje Oni Pressa i Lion Forgea u Polarity, bez značajnih promena u produkcijskim uslovima ili ritmu izlaženja.*dakle, firma koja smatra da je činjenica da su mejnstrim stripovi u SAD oni superherojskog žanra – anomalija 

Kažem „sreće“ ali Cannon je sa ovim stripom u velikoj meri kovač sopstvene sreće. Kao kompletan autor (sem pomoći koju mu pruža Jason Fischer na kolorisanju), Cannon je ne samo kreator jednog fascinantnog stripovskog sveta, već i isključivi crtač, scenarista i leterer serijala koji godinama ne izgleda kao ijedan drugi na tržištu i pleni izrazitim identitetom i karakterom.

Glavni „trik“, ili ako hoćete „gimik“ Kaijumax je spoj dve naizgled sasvim nespojive žanrovske matrice: zatvorskog fima (ili, radije, televizijske serije poput Prison Break ili OZ, koji je po autorovim rečima dao dobar deo rane inspiracije za strip) i japanskog Kaiđu filma/ televizijske serije, dakle, žanra u kome džinovska, često temataska čudovišta dolaze u kontakt sa „normalnom“ ljudskom civilizacijom i nastaje lom. Sam termin Kaijumax je spoj reči „kaiđu“ koja označava čudovišta i „supermax“ koji označava specijalni zatvor pa se i osnovna koncepcija stripa može sasvim lagodno spakovati u jednu jedinu rečenicu: Kaijumax je strip o ostrvu u Tihom okeanu koje je pretvoreno u specijalni zatvor za čudovišta.

Nešto što, kako rekosmo, deluje kao solidna priprema za vic koji će nas obradovati duhovitim pančlajnom do sada je, u pet godina trajanja, izguralo dvadesetosam epizoda izuzetno interesantnog i fantastično karakternog strip-rada koji je uspeo da ne izgubi svoju parodijsku svežinu i satiričnu oštricu ali i da nam ponudi već pominjani socijalni komentar i dramu bez upadanja u dnevnopolitičke igrarije. Cannon je ovde pronašao neku vrstu zlatne žile i mada je konzistentni uspeh Kaijumax  svakako baziran na toj šašavoj, vickastoj premisi, on je bez i najmanje sumnje u prvom redu rezultat atutorovog krvavog rada a koji, opet, sam Cannon u nekim pisanijima u mesečnim sveskama objašnjava do najsitnijih detalja, ne samo nudeći početnicima izuzetno korisne uvide u to kako izgleda rad profesionalnog strip-autora, već i jasno komunicirajući strast koja ga nosi kroz ovu avanturu.

Naravno, ljubav prema kaiđu filmovima i super sentai/ tokutatsu serijama (i njihovom krosoveru) nije danas nekakva egzotična ideja za zapadnjake, ali Cannon je uspeo da pronađe izuzetno dobru ravnotežu između kreativnog korišćenja te svoje ljubavi za pisanje i crtanje izuzetno upečatljivih likova i zapleta prepunih referenci i naklona izvornom materijalu, i jednog skoro agnostičkog pristupa žanru u kome se ne poštuje ni jedno od „zadatih“ pravila i izvorni materijal se tretira kao glina koju spretni majstor može da oblikuje po svojoj volji.

Cannon i sam kaže da sebe ne smatra dubinskim poznavaocem kaiđu problematike i da čitalac koji sve reference prepoznaje odmah i na prvu loptu zapravo poznaje žanr daleko bolje od njega koji je do mnogih od referenci došao čitanjem raznih wikija i knjiga. Možda ključno, iako je Godzilla – s dobrim razlogom – praktično simbol kaiđu žanra i prva asocijacija najvećem broju zapadnjaka i istočnjaka kada se o ovom žanru priča, Cannon je više puta insistirao da je zapravo osnovna tonalna i filozofska podloga za produženi rad na Kaijumax ne Tohov Godzilla serijal već Tsuburayin Ultraman, dakle tokutatsu serijal koji je spojio super sentai i kaiju ideje u jedan spektakl akcije i mašte, uglavnom nezainteresovan za čvrsti kontinuitet i zacrtani „lore“.

Ovo se jako oseća u Kaijumax ne samo u tome kako su prominentni ljudski likovi svi redom zatvorski stražari koji koriste specijalna „odela“ nalik Ultramanovom kostimu, a koja ih čine kadrim da se bore sa čudovištima veličine desetospratnice na ravnoj nozi*, već i time da Cannon izvanredno uspešno koristi tehniku sugestije bez mnogo dubinskog objašnjavanja da nam oslika jedan apsurdistički, nemogući univerzum tako da ga odmah „razumemo“ i da ne postavljamo mnogo pitanja tipa „ a kako ovo“ i „a zašto ovako“, dok nam je pažnja okupirana zatvorskim (ljudskim) dramama što se razvijaju između inteligentnih robota zavetovanih religiji pacifizma, planina koje manipulišu ljudskom voljom, džinovskih guštera navučenih na sisanje struje iz dalekovoda, jednoroga koji svojim rogom prave drugim robijašima tetovaže što daju i psihodelične halucinacije, intergalaktičkih dilera radioaktivnih izotopa koji se u zatvoru koriste kao narkotici, korumpiranih čuvara koji ne izlaze iz svojih kostima, trudnih ženskih robota…
*i da, videćemo kasnije, začnu život u seksualnom odnosu sa robotom

Kaijumax je svoj glas našao veoma rano u prvoj sezoni prikazujući populaciju zatvora kao ne puki materijal za smeh i parodiju već kao duboko tribalizovanu zajednicu, razdeljenu po ideološkim i, hm, etničkim, možda čak rasnim linijama, sa J-pop likovima čija porekla možemo naći u japanskoj popularnoj kulturi sa jedne strane, Kriptidima koji su mahom poreklom iz zapadnjačkih mitova (morske zmije, zmajevi, krakeni…), mehaničkim konstruktima… Ove grupe u zatvoru sve odreda imaju svoju hijerarhiju i određene rituale i mada Kaijumax nikada ne prestaje da bude duhovit strip, on ostavlja i utisak jake naturalističnosti sa bizarnim čudovištima koja sva odreda koriste zatvorski sleng, udružuju se u ekipe, prete jedna drugima, prave dilove, bore se za premoć, ucenjuju jedna druge, komuniciraju sa spoljnim svetom kako bi došla do narkotika ili bilo čega što će im dati ikakvu prednost u mikrozajednici koju na okupu drži samo šačica posebno obučenih i opremljenih čuvara.

Kaijumax svoj ton postiže, kako i Cannon sam kaže, time što prikazuje sistem koga više zanima sprovođenje pravila nego zaštita pravde pa i sam upravnik zatvora, Kang, ratni veteran i čovek sa interesantnom karakterizacijom u kojoj se mešaju korumpiranost i jedna suštinska čestitost, vrlo jasno svojim zaposlenima kaže da zatvorenike u zatvoru u svakom trenutku drži samo iluzija da su slabiji i razdeljenost po rasnim i kulturološkim linijama. „Ako bi se oni udružili protiv nas“, kaže on u jednom momentu, „Ne bismo imali nikakve šanse da ih ovde zadržimo“.

Otud je veliki deo šarma ovog stripa upravo u pokazivanju karaktera likova koji pripadaju različitim grupama ali imaju i svoje distinktne ličnosti koje neretko idu nasuprot psihologiji mase. Neki od likova ovde samo žele da budu uz skut lokalnog siledžije a neki, opet, samo žele svoj mirni kutak u zatvoru, da hrane ajkule-ljubimce ili da šišaju druge kaiđue koristeći iščupanu genrator-vetrenjaču kao trimer.

Zatvorenici, ali i kaiđui na uslovnoj slobodi koje povremeno pratimo u ovom stripu, pričaju duhovitim ali veoma autentičnim slengom koji, naravno, gradi deo svoje osnove koristeći žargon različitih entičkih i drugih društvenih grupa u SAD i kombinujući ga sa neverovatno prirodnom aproprijacijom žargona ljubitelja kaiđu i tokutatsu produkcije. Čudovišta otud uspevaju da deluju kao jasne parodije na „zatvorsku“  estetiku, sa jasnim analogijama onoga kako Afroamerikanci ili Latino zatvorenici u serijama govore jedni sa drugima, a da to opet ne ispadne ni eksploatativno niti jeftino i podsmešljivo. Sam Cannon je na pitanje o tome kako izlazi na kraj sa aveti kulturne aproprijacije odgovorio da je vrlo svestan u kakvu duboku vodu je zagazio kao strejt beli muškarac koji za strip o fantazijskim čudovištima – dobrim delom iz tuđih kultura – koristi analoge slenga američkih etničkih manjina da kreira nekakvu društvenu kritiku, ali da se nada da ga spasava njegov napor da se ne prave poređenja jedan na jedan niti direktna „prepisivanja“ iz stvarnosti.

Za moj račun ovo je vrlo uspešno i Cannon postiže izuzetan parodijski nivo time što čudovišta sama sebe tematizuju i mitologizuju paralelno koristeći tehnike američkih gangstera ali i reference na kaiđu pop-kulturu. Čudovišta tako koriste reč „mon“ onako kako bi u Americi koristili reč „man“ kada se oslovljavaju, a neretko jedni za druge govore „my lizza“, bez obzira da li su zaista gušterske tematike ili ne, a možda najzabavnije je kako se jedni drugima obraćaju sa „megafauna“. Bog je ovde „Goj“, fucking je „redking“ i tako dalje, a Cannon ide veoma duboko u oslikavanju jedne suštinski getoizirane, marginalizovane kulture pokazujući nam tipične gangsterske gestove i znakove, pa i dajući nam masivne količine rep-stihova koji uspevaju da istovremeno budu i parodija ali da imaju i taj ukus autentične reprazent i battle glume.

Ova autentičnost preslikava se i na ostale elemente prikazivanja života u i izvan zatvora sa vrlo jasnim i dobro odmerenim prikazivanjem da „čudovišta“ svoj status prestupnika i otpadnika od zakona duguju ili odrastanju, ili pripadanju drugoj kulturi, nedostatku obrazovanja koji bi im omogućio prilagođavanje mejnstrim kulturnom modelu itd. Ovo je vrlo tipično bela, liberalna vizura iz koje se gleda na marginalizovanost manjina ali Cannon uspeva da je plasira bez paternalističkog opterećenja, prikazujući nam dinamiku odnosa među samim čudovištima vrlo žanrovski realistično, oslikavajući njihove životne izbore kao često loše i po njih fatalne ali bez pridikovanja, kritike ili ponižavajućeg sažaljenja, uvek uspevajući da kaiđu estetiku upsosli na najbolji način da se izbegnu patetičnost ili eksploatacija.

Ovo pomaže da se i neke zaista teške teme provuku bez frikcije – pa tako različiti karakterni lukovi tokom razlilčitih sezona pokazuju porodično nasilje, dečiju prostituciju, rasnu diskriminaciju (i to u priči o kaiđuu koji je na uslovnoj slobodi i kao jedan od njenih uslova mora da ima posao i aktivno radi na svojoj socijalizaciji sa ljudima), te uobičajene zatvorske epizode sa korumpiranim stražarima koji šuruju sa mafijom, sa zatvorskom doktorkom koja ima najplemenitiju nameru da leči čudovišta ali se zaljubi u harizmatičnog psihopatu na odsluženju itd.

Cannon sve ovo crta sa takvim karakterom da je Kaijumax uprkos svojoj jasnoj, manifestnoj farsičnosti istovremeno izuzetno „stvaran“ strip. Kada su ljudi u kadru – a što je srazmerno retko – podsetimo se zapravo njegove farsičnosti jer Cannon ljudske likove – mahom azijskog porekla – crta u jednom skoro pa superdeformisanom stilu, sa velikim glavama i manjim telima, kako bi nas podsetio na suštinski infantilne (u nimalo negativnom smislu) korene velikog dela popularne kulture koju koristi za preldožak. No, većina ljudskih likova većinu vremena provodi u odelima i oklopima koji su dizajnirani po Ultraman, Kamen Rider i  Voltron uzorima i, paradoksalno, Cannon postiže da veliki, nezgrapni i nominalno bezizražajni oklopi budu ekspresivniji od običnih ljudskih figura.

Ovo sve još više važi za same kaiđue koji, kako sam već nekoliko puta rekao, imaju fantastičnu količinu karaktera. Cannon je apsolutni majstor izražajnosti i uspeva da svoje groteskne, karikirane džinovske guštere, kamene monstrume, pokemone (u petoj sezoni) i druge kaiđue ne samo humanizuje već učini istinski dubokim, ubedljivim karakternim „glumcima“. Electrogor je recimo izvanredno ubedljiv kao uplašeni, očajni otac dvoje dece koja su ostala da se staraju sama o sebi kada je on uhapšen i odveden u zatvor, Zonn je snalažljivi, opasni karijerni gangster koji i u zatvoru nalazi razlog da se samozadovoljno smeška i preokreće svaku situaciju u svoju korist, Stvorenje iz Đavoljeg potoka je džinovska koza koja ide na dve noge i pokušava da prevaziđe traumu odrastanja u porodici gde je majka pristojna, pobožna žena a otac sam Satana itd. Čitava treća sezona prati događaje u ženskom krilu zatvora i Cannon ovde uspeva da nam podari gomilu fantastično osmišljenih ženskih likova koji nemaju ni trunku uobičajene stripovske eksploatacije, ni trunku „muškog pogleda“ i koje su time značajno životniji od stripovskog proseka, dok nas provodi kroz priču o trudnoći i porođaju predstavljenim grafički ubedljivo i dramatično a da opet nema ni govora o nekakvom pornografskom prikazivanju.

Kaijumax pritom ima jedan od najčistijih lejauta u savremenom stripu, sa urednim, pravilnim kadrovima, jasnim, disciplinovanim linijama, minimumom potrebnih detalja i svetlim, živim kolorom. Cannon ne koristi „napredne“ pripovedne tehnike sa ispadanjem iz kadrova ili poigravanjem formatom (mada ima momente kada oblačići sa tekstom ne mogu da se vide čitavi u kadru jer likovi, zbog intenzivne unutarnje drame ne čuju dobro druge likove koji pričaju) i njegov pripovedni postupak je besprekorno odmeren i elegantan u odabranom, disciplinovanom pristupu, oslanjajući se na tajming i dinamiku prelaska oka preko stranice, vođenog pažljivo naglašenim detaljima da se postignu dramatični ili, neretko, komični efekti. Pošto Cannon sam radi i letering, i to ručno upisujući tekst u oblačiće, ovde imamo onu idealnu sinergiju teksta, crteža i dizajna da dobijemo strip koji je potpuno usklađen sa svojim unutarnjim „ja“, strip u kome je karakter gotovo isto što i priča.

Utoliko, iako svaka od sezona priča neku svoju priču, Kaijumax kao celina, za sada nema jedinstven zaplet niti vidimo da se skup od šest planiranih sezona kreće ka nekom jednoznačnom zaključku. Ovo jeste njegova snaga, da ne bude zabune, jer Cannon vrlo svesno i namerno ide na pojedinačne priče i karakterne lukove, stavljajući svoje likove na teška iskušenja i dopuštajući im da se menjaju (ili, eh, lome) a da generalna postavka zapravo ne mora da se menja. Ovo uostalom, po prirodi stvari nije strip u kome likovi mogu da menjaju mesto na kojem se radnja dešava, a priroda zatvorskog okruženja je u tome da se stvari iz dana u dan, meseca u mesec i godine u godinu – ne menjaju. Cannon vrlo spretno barata likovima koji su izvan zatvora ali su za njega vezani organskim vezama, da nam ipak podari pogled i u širi svet, ne samo naučnofantastičnu Zemlju koja je očigledno ova naša Zemlja ali u jednoj paralelnoj istoriji, već i da ode dalje, u svemir, iz koga neka od čudovišta kanonski i dolaze, i prikaže nam deliće šireg, kosmičkog konteksta u kome sve ovo postoji.

Čudo nije da je Kaijumax jedan od najboljih stripova koji izlaze u Americi poslednjih pola decenije već u tome da do sada niko nije snimio film ili seriju po motivima ovog stripa. Autor pominje da su se nekakvi pregovori dogodili ali konkretnih vesti još uvek nema.

„Da li je Kaijumax strip za mene“, pitate se sada, „čak iako nisam poznavalac Toho produkcije i ne znam ništa o Ultramanu?“ Svakako, Kaijumax će biti zabavan onima koji prepoznaju aluzije na različite verzije Godzille i proširene menažerije što uz Godzillu ide u Toho univerzumu, onima koji su gledali Ultramana i odrastali uz Kamen Ridera i Voltrona, ali Kaijumax je strip koji sav taj kaiju/ tokutatsu sloj koristi kao ukras da bi pričao tvrde a veoma humane priče o najgorim mestima u našem društvu. Poznavanje izvornog materijala nikako nije uslov da bi se u ovom stripu nesputano uživalo a, uostalom kako Cannon uz svaki broj ima i po jedan odlično napisan prikaz nekog klasičnog kaiđu filma, posle pet pročitanih sezona ćete imati vrlo solidnu ideju šta sve možete da pogledate da biste se uputili. Kaijumax je pritom dostupan za zaista skroman novac u lepim kolekcijama a imućniji čitaoci će se obradovati na vest da postoje i deluks kolekcije koje za duplo više para nude i verzije stripova sa obimnim i detaljnim anotacijama. Kako sam već rekao, trenutno smo u drugoj polovini pete sezone a šesta će, ako svet pre toga ne potone u varvarstvo, biti urađena iduće godine – poslednji je trenutak da uskočite na voz za ostrvo monstruma!

Pročitani stripovi: Pulp

Posted in Stripovi with tags , , , , , on 19 avgusta, 2020 by mehmetkrljic

Pedigre Eda Brubakera i Seana Phillipsa u proizvodnji prestižnih kriminalističkih stripova nema ni potrebe posebno isticati. Iako su obojica pre dve decenije gro svojih računa plaćali radeći superherojštinu (ponekad eksperimentalnu, ponekad, posebno u Brubakerovom slučaju, surovi mejnstrim), iako je Brubaker, uostalom, poznat i po svom radu na Cat Woman, Daredevilu i posebno Kapetanu Americi čiji je dobar deo ideja na kraju završio u MCU filmovima o ovom heroju, ova dvojica autora već deceniju i po unazad stoje na braniku krimi stripa koji je, posebno u ovom stoleću, praktično tržišna niša što ima vernu publiku, ali te publike ima srazmerno malo.


Autori poput Davida Laphama, Briana Azzarella, Stevena Granta ili Gerryja Duggana svakako drže plamen upaljenim svojim često vrlo kvalitetnim radovima u ovom nekada velikom krilu industrije ali Phillips i Brubaker su uspeli, ne bez dobrog razloga, da se praktično brendiraju u ovom žanru, krećući polovinom prošle decenije sa praktično nezavisnim stripom – pod Marvelovim okriljem, ali bez podrške Marvelovog marketinga – Criminal, koji je upalio i kao izjava o namerama ali i kao izuzetna serija labavo povezanih priča o ljudima sa one strane zakona, a koju su dvojica autora u međuvremenu uspešno preselili u Image i potkraj prošle godine završili prvi serijal od dvanaest epizoda.

Već sam pisao o tome kako je Criminal praktično vratio krimi-strip, ako ne u mejnstrim, a ono barem u njegov komšiluk, osvajajući svetla reflektora i osvrte ozbiljnih kritičara najpre na ime visokog kvaliteta ali i Brubakerovog zaista izuzetnog CV-ja. Brubaker dolazi iz porodice uspešnih kreativaca, stric mu je, recimo, bio cenjeni holivudski scenarista i njegovi prvi notabilni radovi su bili unutar kriminalističkog žanra, ali je za prerpoznatljivost i respekt koji ima verovatno bitno to kako je radeći superherojske stripove uspešno u njih ubrizgavao elemente kriminalističkih i špijunskih žanrova, da bi na, kako je izgledalo, vrhuncu superherojske karijere odlučio da izađe iz korporacijskog stripa i radi autorske serijale, paralelno sa pisanjima scenarija za veliki i mali ekran. Scenaristi njegove generacije i sličnih senzibiliteta, poput Fractiona ili Remendera su imali slične trajektorije (sa Fractionovim nedavnim uspešnim povratkom superherojima o kome ćemo uskoro progovoriti koju) ali Brubakera zaista izdvaja ta vernost krimiću. Od Scene of the Crime, preko Gotham Central pa do Kill or Be Killed i My Heroes Have Always Been Junkies, Brubaker je držao jednu jasnu liniju nastavljanja tradicije kriminalističke proze, kinematografije i stripa, a uz Phillipsa kao ravnopravnog koautora stripovi poput poslednja dva nabrojana, Criminal, ali i The Fade Out (pa i Fatale) su, može se reći, skoro svi redom moderni klasici žanra.


Što nas dovodi do grafičkog romana Pulp izašlog pre par nedelja. Pulp je dokaz da format samostalne priče u jednoj (nešto dužoj) svesci koji su dvojica autora (zajedno sa Phillipsovim sinom Jacobom na koloru) testirala sa My Heroes Have Always Been Junkies dobro funkcioniše i za njih dvojicu i za Image Comics pa je ovo projekat urađen kao, pretpostaviću predah i rekuperacija između dve sezone serijalizovanog Criminal. Pulp je, da se ne pretvaram da ovde ima neke neizvesnosti, fenomenalan strip i baš onakav blagi iskorak izvan uobičajenog Criminal programa koji osvetljava kriminalistički triler iz nešto drugačije perspektive da se autori osveže a da publika dobije podsećanje na to da krimići imaju različite aspekte i senzibilitete.

Pulp je, naime, kako mu i ime sugeriše jedna pomalo arheološka tvorevina, smeštena u vreme pred početak drugog svetskog rata kada su žanrovski roto-romani štampani na jeftinoj hartiji (pulpi, jelte), činili dobar deo popularne kulture. Stripovi su još velikim delom bili vezani za novine kao osnovni medijum – dakle, namenjeni pre svega odraslima – pa su jeftini (bukvalno i preneseno) prozni radovi kupovani na kiosku za pet centi, pružajući grube vestern ili kriminalističke (ili avanturističke…) pustolovine momaka sa ne uvek sasvim idealne strane zakona bili neka vrsta „tamnijeg“ krila pop-kulture.


Brubaker i Phillips su u svom dosadašnjem radu demonstrirali veliku ljubav prema istoriji žanrovskog stvaralaštva: Fatale je u ogromnoj meri bio strip smešten u eru rođenja palpa i lavkraftovskog horora, a The Fade Out se bavio Holivudom sa kraja četrdesetih godina. Brubaker je, uostalom, u svojim brojnim esejima u Criminal pokazao i poznavanje i afinitet prema eri koja je praktično kreirala palp (i noar) senzibilitete koje danas shvatamo kao tvrdojezgreni žanr i readymade formulu.

Ovo se vrlo eksplicitno tematski i tretira u Pulp gde je glavni junak, Max, ostareli njujoršli pisac palp vesterna koga izdavač večito krajca za pare a čak će mu, nakon što Max strada na ulici od lokalnih đilkoša, izgubivši nešto dostojanstva i sav honorar koji je primio za prethodni roman, i pokazati da ga je sasvim lako zameniti sedamnaestogodišnjakom koji tek uči da piše ali može da iskucava dovoljno slične vestern romane sa istim glavnim junakom koga je Max osmislio i tretirao godinama kao svoje čedo.


Brubaker ovde veoma elegantno analizira ideje autentičnosti naspram praktično industrijske proizvodnje „sadržaja“ a što je sukob koji je danas ekstremno aktuelan, verovatno i aktuelniji nego tridesetih godina prošlog veka. Pulp počinje sekvencom iz poslednjeg Maxovog romana, koju Phillips crta maestralno prenaglašeno dajući revolverašima ikoničke figure i poze dok njegov sin svedenim a opet neukroćeno razmazanim kolorom majstorski smešta u eru kada su stripovi često iz mašine izlazili razlivene boje što prelazi preko kontura likova i ivica kvadrata, sugerišući eru palpa jače nego i Brubakerov izrazito melodramatični tekst.

Naravno, Brubaker ovde mora da igra vrlo okretnu igru, pišući roman u romanu, jer je i onaj roman na nivou iznad pun (melo)drame i napraviti razliku između autentične žanrovske drame i prenaglašene, satirizovane drame može samo neko ko izuzetno vlada formom. Brubaker je taj a u Philipsu ima idealnog realizatora pa su kontrasti između fiktivnih epizoda na „divljem zapadu“, stvarnih epizoda u savremenom Njujorku (1939. godine) ali i flešbekova na stvaran život na američkom zapadu od pre četrdeset godina, sa krtaja 19. veka u kojima Max sve češće pluta, prefinjeni i izuzetno evokativni. Ovde se evolucija palpa preko nekoliko decenija razvoja tehnologije, ukusa publike i logistike industrije vidi i iz kolora koji je u Njujorku prigušen i „realističan“ a na starom zapadu divalj, neprirodan i razmahan, ali i iz organizacije stranice. U savremenim epizodama Brubaker i Phillips idu na aproprijaciju modernog „umetničkog“ pristupa pripovedanju sa dominantnim tempom od po sedam kvadrata po tabli a koji se onda ne samo intuitivno kontrastira sa slobodnijim, širim zahvatom uspomena na zapad, već i dobija izvanredna vizuelna krešenda u stranicama koje su cele jedan prizor, najčešće klaustrofobično smešten u mali okvir sa tekstom koji pada prema dnu stranice, ali i akcionim vrhuncima koji su disciplinovani i ne „iskaču“ drastično iz formata ali svođenjem tabli na šest ili pet kadrova perfektno posreduju urgenciju i energiju konačlnog oslobađanja napetosti.


Već sam jako mnogo puta hvalio Phillipsov potez koji je sa godinama postao još suptilniji i ikoničniji. Tanke linije koje poslednjih nekoliko godina Britanac koristi su vrlo lepo opslužene odmerenim kolorom njegovog sina, uz krajnji utisak da vidimo samu suštinu svake scene, sa svim viškovima uklonjenim kroz dosledni, disciplinovani rad, a da istovremeno imamo pun „miris“, „zvuk“ i „ukus“ vremena i mesta na kome se radnja događa.

To mesto je Njujork, pred rat u Evropi, sa parama kojih nikad dosta i nacistima koji se kurče po kafanama i pripremaju marševe u znak podrške Hitleru. Max je samo omatoreli pisac palp romana u kojima svojoj ludoj mladosti na još uvek neukroćenoj granici pokušava da podari plemenitiju formu i možda srećniji kraj nego što ga je u životu imao. Kada ga taj isti život pritisne sa svih strana – od nedostatka para do teskobe na poslovnom, porodičnom, pa i, nesvesno, političkom planu – Max će se prisetiti klinca kakav je nekada bio, zapravo manifestno nam priznajući u jednom monologu da on nije ono što vidi u ogledalu i da u sebi oseća isto ono što je osećao pre trideset ili četrdeset godina.

„Gerijatrijski noir“ nije egzotičan žanrovski pristup, naročito danas sa velikom kilometražom samog krimi žanra, pa smo od Christosa Gagea onomad dobili sjajni Sunset (živopisan na pokojnom UPPS-u), od Gerryja Duggana Dead Eyes, a Brubaker i Phillipsi sa Pulp uspevaju da okrenu iste motive – samoispitivanje ostarelog muškarca da shvati je li i dalje vredan kao čovek i kao muškarac, ako je ikada bilo ičeg vrednog u svemu tome – na svež način, povezujući postavku jednog „poslednjeg velikog posla“ sa vrlo dobro odmerenim i vrlo aktuelnim kulturološkim, pa i političkim iskazom.


Da je u 2020. godini  moguće čitati vrhunski palp krimić u kome su negativci nacisti je vrlo lepa spona sa klasičnim palp radovima i stripovima sa kraja tridesetih i iz četrdesetih. Brubaker je, uostalom, bio veoma inspirisan klasičnim Kirbyjevim i Simonovim Kapetanom Amerikom za svoj rad – a ne zaboravimo da je prva epizoda Kapetana Amerike iz 1941. godine, urađena od strane dvojice njujorških Jevreja imala na naslovnoj strani titularnog heroja kako Hitleru spušta moćan kroše na vilicu – ali Pulp nije samo omaž i odavanje pošte prethodnicima već i strip koji, pričajući o prošlosti (koja sanja o još daljoj, nevinijoj prošlosti u kojoj je i kriminal delovao pravičnije), priča o našem trenutku danas i daje nedvosmislen i snažan iskaz o tome na kojoj strani istorije valja biti (a Ben Shapiro nek, jelte, jede govna). Ne samo nasuprot nacizma – Pulp ima jaku antikapitalističku, veoma prizemljenu, levičarsku nit koja se jasno provlači sa Zapada sve do Njujorka – već na onom mestu koje podrazumeva brigu za bližnje i poštovanje za ljude koji će, uprkos svom cinizmu i mukom kojima smo okruženi, biti spremni i da poginu da bi sprečili zlo da se izjednači sa dobrim. Majstori ostaju majstori, to je valjda već i truizam, ali Brubaker i Phillipsi su sa Pulp isporučili jedan moderan klasik, vitak, energičan, sveden, lak za čitanje a višeslojan, emotivan a inteligentan – jednom rečju sve ono što je najbolji palp ikada mogao da poželi da u njemu vidimo.

Pročitani stripovi: November, Afterlift i The Weatherman

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , , , on 6 aprila, 2020 by mehmetkrljic

Pre neki dan je drug Truman počeo sa nama da deli svoje utiske o serijalu Sex Criminals a ja sam kao nekakav sikofant krenuo da hvalim njegove autore, Matta Fractiona i Chipa Zdarskog. Kao nekom magijom, poklopiće se da danas u pregledu najsvežije pročitanih stripova pišem o novim radovima ove dvojice vedeta nezavisne scene (a koji, doduše, rade i visokoprofilne stripove za Marvel i DC u ovom trenutku, Fraction na Jimmyju Olsenu, Zdarski na Daredevilu). Alah, zaista, ponekad sve to tako uredi.

Prvi na redu za danas je November, odnosno prvi tom trodelne priče pod ovim nazivom a koji se, taj prvi tom, zove November: Vol. I: The Girl on the Roof.

The Girl on the Roof je, prikladno, i izašao još u Novembru, i bilo bi vam oprošteno ako biste, poneseni atmosferom i tim podnaslovom, pomislili kako je u pitanju nekakav romantični zaplet. Fraction je spisatelj visokog koncepta, svakako, ali on nije morissonovska figura u kojoj su koncepti uvek u prvom planu a unutarnji život protagonista sekundaran, niti je ellisovski cinik koji bi ljubavnu priču mogao da zamisli samo kao farsu. Sve je to sasvim tačno i ja vam čestitam na ovom sasvim racionalnom i, uostalom, oštroumnom toku misli, ali bili biste sasvim u krivu. The Girl on the Roof i November uopšte predstavlja povratak Matta Fractiona žanru mračnog, noar krimića kakav je znao da skuva na početku svoje strip-karijere.

Zaista, Fractiona publika koja ga zna od pre njegovog rada za Marvel pamti najpre po kolumnama za Comic Book resources i ranim Image radovima poput Five Fists of Science i Casanova. Ovaj potonji će svojom intenzivnom maštovitošću i izrazito leftfield interpretacijom špijunske matrice biti i Fractionova karta za ulazak u Marvel gde je radio i neke visokoprofilne serijale (prevashodno Hawkeye, Uncanny X-Men i Invincible Iron Man) pre nego što se, nakon Fear Itself najstrašnije smorio i rešio da jedno vreme radi samo creator-owned stvari. Sada je, čini se, ovaj talentovani scenarista našao dobar balans pa radi i za DC i za Image u pauzama pisanja televizijske serije koju sa suprugom Kelly Sue DeConnick radi za Legendary.

Elem, November je, dakle, krimić donekle zaista po uzoru na Last of the Independents koga je još  2003. godine Fraction uradio sa Kieronom Dwyerom za kalifornijski AiT/Planet Lar. Iako se, naravno, vide skoro dve decenije razvoja Fractiona kao mislioca i Fractiona kao zanatlije, još je Last of the Independents imao u najavi specifičan način na koji ovaj autor vidi krimić, sa posebnom pažnjom posvećenom atmosferi i prostoru potrebnom likovima za refleksiju.

November: Vol. I: The Girl on the Roof za razliku od Last of the Independents nije strip sa jednom pomalo romantičnom slikom kriminala i kriminalaca. Ovde nema tog duha nemira i nesputane slobode koja, eto, ima neku svoju cenu a koji je krasio rani Fractionov rad. The Girl on the Roof je definisan svojom teskobom, urbanom paranojom, osećajem bezizlaza. Ovo je osamdesetak strana stripa koji počinju slikom ograde napravljene od gvozdene mreže, a nastavljaju se poemom „No!“ engleskog pesnika Thomasa Hooda napisanom jedva godinu dana pre Hoodove rane smrti 1845. godine, a što je nastupila nakon nekoliko godina provedenih u ozbiljno narušenom zdravlju. Pesma „No!“ govori o Novembru u Londonu, magli i smogu od kojih se ne vide ni Mesec ni Sunce, gde nema ni leptira ni pčela, ni voća ni cveća ni ptica i mada se strip November dešava u Americi (sudeći po urbanim prizorima koje Elsa Charretier majstorski predstavlja – negde na istočnoj obali) a maglu zamenjuje kiša, teskobnost Hoodove poeme je uredno prisutna.

The Girl on the Roof je izuzetno intrigantan rad jer njegovi autori uspevaju da priču samo započnu, ni slučajno razviju, kroz četiri vinjete o četvoro likova koji su, to je sasvim jasno, povezani zajedničkim zapletom, a da nam taj zaplet prikažu samo u najnascentnijoj formi. Utoliko, o čemu se u November radi još uvek ne znamo, ali intriga postoji i interesovanje da vidimo šta će biti dalje je na visokom nivou.

Fraction i Charretierova idu na vrlo „indi“ senzibilitet pričajući veliki deo narativa kroz dvanaestopanelne mreže na svakoj tabli. Ovo je veoma usitnjena, intenzivno fragmentirana forma pripovedanja u kojoj delići scena i misli slede jedni druge, često ne u hronološkom redosledu već više po principu slobodnog asociranja, dajući nam priču ne onako kako se odvijala nego onako kako umovi protagonista skaču sa krešenda na krešendo u njoj, smenjujući emotivne uzlete besa, stida, krivice, tuge, kroz slike, često za sebe sasvim nejasne, i komadiće teksta koji daju samo sentiment a skoro nimalo konteksta. Ovo, da se razumemo, može da bude naporno ili iritirajuće za manje strpljivog čitaoca, pogotovo jer je, kada pročitate ceo prvi tom, jasno da će kontekst biti razotkriven najverovatnije tek u finalnom tomu trilogije, ali autori svoje majstorstvo demonstriraju i tako što, poput neke jako iskusne striptizete, veoma dobro odmeravaju koliko mogu da nam pokažu da bismo ostali užasno napaljeni a da se money shot odlaže na čitavih godinu dana.

Konkretno, prva od četiri vinjete se tiče titularne „devojke na krovu“, Dee koja dobija posao o kakvom je mogla samo da sanja i koji se, kako i kaže njen tajanstveni poslodavac, Mann može opisati sledećim rečima: „Suviše dobro da bi bilo istinito? Ne. Suviše dobro da bi bilo legalno? Svakako.“

Dee je angažovana zbog svoje ljubavi ka enigmatici i britkog analitičkog uma ali njen novi posao je vrlo banalan – mada dobro plaćen, no, Dee će brzo otkriti da novac ne donosi i sreću. Najveći deo njene prve vinjete nam pokazuje isečke njenog života koji je ispunjen frustracijom i sukobima tako da su kratki uvodni i završni momenti razgovora sa poslodavcem, kao uokvirujući segmenti ovog prvog toma način da nam se sugeriše dramatična promena koja se ne tiče samo Dee, ali o kojoj do kraja nećemo mnogo saznati.

Ono što hoćemo saznati je da ovde ima i drugih likova i posebno su dve središnje priče primeri majstorskog preplitanja veoma malog, skoro banalnog zapleta u kome dve žene koje se ne znaju dolaze u kontakt jedna sa drugom, a sa bogatim i dubokim karakternim radom koji ovde odrađuje najveći deo posla. Nakon što zaklopimo The Girl on the Roof i dalje ne znamo šta se događa ali imamo likove u koje smo jako investirani jer smo sa njima proživeli nekoliko sati traumatične, dramatične noći ispunjene naporima i stresom, i imamo obrise zavere koja nam se pokazuje samo u parčićima i u pokretu, ali nas nepogrešivo hvata na udicu i vuče unapred.

Charretierova – nakon radova za velike kuće na Harley Quinn, Bombshells, Unstoppable Wasp itd. – ovde odrađuje najveći deo najtežeg posla sekući priču na parčiće i praveći zastrašujuće brze i smele rezove, prebacujući nam fokus pažnje na sasvim druga mesta, predmete i likove usred nedovršenih misli i još uvek tekućih rečenica, kako bi nas držala u sinhronizaciji sa razbacanim umom protagonistkinje Dee. Dvanaest panela po strani je, naravno, pakao za svakog crtača i Charrtierova uspeva da skoro pa thumbnail-art pretvori u funkcionalni narativ dinamičnim radom „kamere“ i pažljivom obradom likova koji su svedeni na ikoničke, funkcionalne i izražajne elemente, sa samo najneophodnijim elementima pozadine. Ritam od četiri panela po kaišu se prekida i lomi onako kako je potrebno udarati akcenat u izražavanju trenutne misli, a ovo izuzetno dobro predstavlja i afekte protagonista, zamenjujući potrebu da se tekstom ili prenošenjem kamere na neko drugo mesto dodatno „objašnjava“ šta se događa, November je strip intenzivno usredsređen na to kako protagonisti doživljavaju okruženje radije nego na samo okruženje, a uz sve prikladne napomene o nepouzdanom naratoru koje ovo podrazumeva.

Ovo je, dakle, veoma impresivan rad i svoje autore prikazuje na vrhuncu njihovih profesionalnih karijera, ali svakako mu treba prići dobronamerno i sa strpljenjem. November svoj rasplet, pa, iskreno, čak ni zaplet, neće pokazati u prvom tomu i mada je drugi zakazan za Maj, videćemo koliko će aktuelna svetska kriza da ove planove poremeti. Opet, na čisto pripovednom nivou, nemoguće je ne diviti se tome kako The Girl on the Roof rukuje likovima, protokom vremena, „osećajem“ grada, pomenutom teskobom koja nije samo predmet kriminalističkog zapleta već i sasvim svakodnevnih problema likova koji žive u istom gradu, u različitim socijalnim krugovima, pa i različitim klasama. Iako je November „očigledno“ krimić, on je istovremeno i humanizovan rad, onako kako određeni nezavisni stripovi skoro programski umeju da budu, bežeći od ikoničkih likova „većih od života“ i pokazujući nam ranjivo ljudsko telo i dušu (sama Dee, recimo, ne samo da je socijalno neuklopljena lezbijka koja ide po striptiz barovima i kiti sisate plseačice dolarima, već i hoda sa štakom).

Fraction ovde vrlo iskusno razume kada je potrebno da se oglašava a kada treba da ćuti i da pusti druge da rade svoj posao. Njegovi dijalozi su uvek bili efikasni, Fraction je rano u svojoj karijeri sebi zadao maksimum reči koje likovi smeju da imaju na stranici, a ovde se najviše usredsređuje na davanje samo najosnovnijih informacija o kontekstu (fragmenti sećanja Dee) i dijaloških razmena koje su u jednakoj meri bitne za karakterizaciju koliko i za teranje radnje napred. No, opet, on zna da Charretierova na crtežu i Matt Hollignsworth na koloru mogu da urade više slikama nego on sa hiljadu reči pa je „krimi“ senzibilitet stripa velikim delom njihova zasluga. Hollinsgworth ovde pokazuje koliko je spretan i kada na meniju nije bogati, topli kolor za koji smo ga toliko hvalili prošle nedelje na Seven to Eternity. November ima tu atmosferu hladne, jesenje noći u gradu, kiše i tmine i Charretierova već veliki deo te atmosfere kreira dubokim, crnim senkama i odsusttvom svetla i detaljnih pozadina. Hollihgsworth onda na to dodaje smirene, uzdržane tonove, bez gradijenata, dajući svemu veoma „stripovski“ ali i veoma „noar“ ugođaj. Leterer Kurt Ankeny je onaj ko ovde može da izazove najviše kontroverze i mrštenja s obzirom da je njegov – reklo bi se ručno rađeni – tekst vrlo karakteran ali ne lak za čitanje. November je strip u kome nema „stripovskih“ stilizacija u prikazivanju scena, nema ispisanih zvučnih efekata niti teksta koji ispada iz balončića ili menja font tako da Ankeny radi mnogo sa jako ograničenim alatom i meni se, na posletku, dopada kako se uklopio u ovaj ansambl.

November je, dakle, fascinantan projekat i baš ono što nam od Image Comicsa treba sada kada Vertiga više definitivno nema. Uz upozorenje da ovde pričamo o dugorčnoj investiciji pažnje i interesovanja, dajem najtopliju preporuku za čitanje.

A onda da vidimo šta je u međuvremenu Chip Zdarsky, trenutno veoma cenjen zbog Daredevila i recentnih radova sa Spajdermenom, radio u nezavisnoj sferi.

Ili, da li baš ZAISTA nezavisnoj? ComiXology je, na kraju krajeva, firma koja drži najveći deo tržišta digitalne distribucije stripova i već više od pola decenije je u vlasništvu Amazona. Po „normalnim“, kapitalističkim pravilima, ComiXology je srce korporacijske Amerike, ali po senzibilitetu, pa, recimo da je njihov ComiXology Originals program, u kome već dokazani autori rade originalne stripove za ovaj servis, bliži tim nekim nezavisnim kućama poput Ahoy ili Vault.

ComiXology Originals još uvek nije proizveo nekakav game changer, strip zbog koga će ovaj servis postati nezaobilazan i za najtvrdokornije čitatelje papirnih izdanja – zapravo selekcija mangi koje ovaj servis donosi kao „originale“ je za sada uzbudljvija od „pravih“ originala – ali jeste doneo nove i originalne stripove Richarda Starkinga, Andyja Digglea, pa, evo sada i Chipa Zdarskog.

Zdarsky se, inače, ne zove Chip Zdarsky kao što se ni Matt Fraction ne zove Matt Fraction. Fractionu je pravo prezime Fritchman a Kanađanin Zdarsky se zapravo zove kao kada biste basistu i gitaristu Iron Maiden spojili u jednu osobu: Steve Murray. Ne da je to bitno na nekom kosmičkom planu ali je lepo znati pa i pomisliti da se ni Jason Loo, partner od Zdarskog na projektu Afterlift, verovatno ne zove BAŠ Jason Loo i, kako je u pitanju Kanađanin kineskog porekla, da je njegovo ime kompleksnije i egzotičnije u svojoj originalnoj formi.

Dakle, Afterlift je bio miniserijal koji je počeo da izlazi u Oktobru i nedavno se završio petim brojem da bi ComiXology promptno izbacio i kolekciju koja je u trenutku dok ovo kucam na sumanutom, osamdesetšestpostotnom popustu pa je možete kupiti po ceni jedne jedine epizode od devedesetdevet centi (plus PDV). A vredi.

Afterlift, svakako, nije najbolji strip koji sam pročitao ove nedelje, niti nekakav novi prodor za Zdarskog i Looa ali kao projekat nastao da se zaradi za malo hleba i usput promoviše digitalni distributivni servis originalnim autorskim radom, on je i vrlo prijatan za čitanje.

Sam naziv je igra reči koja spaja engleski izraz za zagrobni život i aluziju na rajdšering servise a u glavnoj ulozi imamo Janice Chen, mladu američku Kineskinju koja je – na užas svoje porodice – batalila studiranje i za život zarađuje (i to JEDVA) vozeći kolima (kupljenim od njenog dela babinog nasledstva) strance u noći. Rajdšering je, naravno, danas kontroverzna tema, spoj ultimativne neoliberalne fantazije o neograničenoj moći i fleksibilnosti tržišta sa socijalnom realnošću u kojoj proletarijat gubi svoju delatnu karakteristiku i pretvara se u sve siromašniji i nemoćniji prekarijat dok firme koje Iz godine u godinu radom gube novac postaju sve bogatije na ime sulude investitorske politike. Afterlift se samo malo dotiče ove dimenzije našeg sveta i brzo se od slice-of-life narativa pretvara u fantastičnu priču o putovanju u zagrobni život i borbi za dušu mlade devojke Suzanne koja je umrla predoziravši se koktelom opioida. Suzanna je (uglavnom) katolkinja i njeno samoubistvo, iako nikog njime nije povredila do sebe, ispunjava kriterijum da demon Dumu dođe i, koristeći Janiceinu uslugu prevoza, poveze je u pakao.

Afterlift je jednostavna, priča koja, bez obzira na svoju potencijalno složenu duhovnu i mitološku zapletenost, zapravo ima u sebi jednu skoro školsku čistotu. U njenom središtu je Janice, ćerka koja je razočarala roditelje, sestra koja je izdala sestru, drugarica koja je odbacila sve svoje prijatelje i Afterlift je, na kraju dana priča kako ona pronalazi veru, ali na onaj najbolji način, kakav drugi vernici uglavnom nemaju prilike da sami iskuse: suočavajući se sa konceptima greha i iskupljenja, pakla, raja i čistilišta i dobijajući priliku da donese odluke koje će na kraju definisati kakva je ona zaista osoba. Zato, na kraju krajeva i imamo umetnost uopšte i strip partikularno, da bismo ovakve priče mogli da pričamo, čitamo i promišljamo – mislim, raj i pakao su, jelte, svuda oko nas a odluke koje donosimo od nas prave njihove arhitekte.

U ovom stripu su stvari, srećom, znatno „žanrovskije“ i dinamičnije od naših svakodnevnih života i kada Janice odluči da Suzanni pomogne ovo podrazumeva sumanutu jurnjavu kolima kroz purgatorijum i sam pakao, borbe mačevima (i pištoljima!!!) sa demonima, susret sa samim Luciferom koji će svoju filozofiju zla objasniti na najjednostavniji, najplastičniji način, ne baveći se partikularnim mitološkim detaljima već demonstrirajući da je zlo, prosto, sila bez kontrole. Tu je i pali anđeo koji nije izgubio svoja krila, a koji je em crn em gej, a što ne samo da podseća da je ovo strip sa kraja druge decenije dvadesetprvog veka gde smo se, hvala Sotoni, konačno odmakli od ideje da je beli, protestantski mitološki i sociološki ključ default pozicija za svu popularnu kulturu, već i šire, služi kao prečica da podseti na taj neki inkluzivni pristup ovoj pripovesti koji autori forsiraju. Glavna junakinja je, na kraju krajeva, Kineskinja čiji su roditelji originalno bili budisti ali je otac posle smrti njene sestre prešao u neki hrišćanski kult koji ga je solidno ošišao za keš i ovo je tako američki stereotip kakav samo pošteni Kanađani mogu da ovako dobro pogode u jednom kratkom, slatkom stripu. Zagrobni život Afterlifta, prigodno, ima formu preseka svih mitologija i verovanja iz istorije sveta, uzimajući partikularna imena i mesta onako kako odgovara onome ko ih u tom trenutku posmatra ali temeljeći se na neprolaznosti ideje da je zagrobni život ono gde se čoveku posle svega meri šta i ko je bio za života i razrezuje po zasluzi.

Utoliko, Janice od devojke što od krivice beži u neodgovornost tokom ove avanture izrasta u nešto više, pronalazeći ne samo svrhu već i svoj poziv i mada ovo nije najelegantnije razrešeno u finalu, jer strip prelazi iz akcione avanture na jednu filozofskiju ravan u samom finalu i to je malo nagao, nezarađen prelaz, opet je osećaj koji sve na kraju ostavlja dobar i filozofski optimističan.

Jason Loo nije mnogo poznat široj publici jer je njegov najveći rad, The Pitiful Human-Lizard (koga sam crta i piše) vrlo „kanadski“ strip i osim njega je najdalje do mejnstrima dobacio radeći jedan tom IDW-ovog Kill Shakespeare. No, za ovog će se momka, sigurno tek čuti jer je Afterlift vrlo siguran i konzistentno ubedljiv rad. Loo nije najdetaljniji crtač svih vremena i Afterlift, kao akciona priča, deluje korektno ali ne nešto ekstra atraktivno. No, Afterlift kao indie ljudska drama mora da ima i protagoniste sa „pravim“ emocijama, sposobnim i da odu u sasvim žanrovske ekstreme komedije i akcije i Loo je ovde na svom terenu. Dok su akcione scene relativno svedene i pripovednu jasnoću često stavljaju ispred spektakla, gluma Loovih likova je ono što upada u oči sa pažnjom koju crtač posvećuje tome da se „normalni“ ljudi u vrlo nenormalnim okolnostima – shvatanja da pakao i raj postoje, da su demoni stvarni a anđeli imaju krila i moćne mačeve – ponašaju uverljivo, onako kako bi slučaj bio u nekom sasvim drugom stripu, recimo, iz pera Terryja Moorea ili Craiga Thompsona. Loo takođe savršeno uklapa sasvim mundane prizore ljudi u odelima, automobila i urbanih četvrti severne Amerike, sa tminom pakla i demonima inspirisanim maskama iz indonežanske mitologije (koje crtač pamti iz kuće svog ujaka). Opet, Loo ne ide na prenaglašenu dramu, rezonujući da strip, radi svog filozofskog poentiranja, mora da izbegne odlazak u „čist“ žanr pa su automobilske jurnjave atraktivne ali ne hipetrofirane po tonu, dok se borbe rešavaju bez previše kinematskih kadriranja i spektakla. Kolorist Paris Alleyne, takođe Kanađanin, afričkog porekla, ovde vrsnim radom oplemenjuje Looov crtež, bojeći toplim tonovima porodične i urbane scene sa početka, prelazeći u snažnije nijanse crvene i žute kada krene demonska akcija, gradeći tmurnu, turobnu atmosferu u paklu pažljivim gradiranjem sive, ljubičaste, tamnozelene i plave i odlučujući se za svetle, vodenim bojama nalik prozračne kolore pred rajskim vratima. Alleyne je mladi umetnik koji je imao tek nekoliko tezgi na naslovnicama za Marvel i Image ali po onome što je tamo pokazao, kao i po koloru za Afterlift, pričamo o čoveku koji će imati izvanrednu karijeru kao kolorist. Paket zaokružuje leterer koga smo prošle nedelje jako hvalili za Grafity’s Wall. Aditya Bidikar se već odavno u mom srcu parkirao sa These Savage Shores i Indus i na Afterlift dokazuje svoju visoku klasu, dinamizujući Loov crtež i dajući svemu potrebni ekspresivni raspon.

Afterlift je, na kraju dana, „mali“ strip, sa jednom jasnom porukom i vrikoprofesionalnom egzekucijom. On neće izroditi serijal niti će njegove likove ljudi nositi na majicama dvadeset godina od sada ali ovo je kvalitetan, fokusiran rad koji se čita lako i pokreće emociju u čoveku. Ponekad je to apsolutno dovoljno.

Za treći strip danas odabrao sam The Weatherman, Imageov serijal koji je krenuo polovinom 2018. Godine i do danas naređao urednih dvanaest brojeva u dve „sezone“. Obe sezone su skupljene u dve fine kolekcije (takođe trenutno na 36% popusta na ComiXologyju ako vam se troše pare) od kojih je druga izašla krajem Februara i ovo je jedan od onih stripova kojima Image podseća na to zašto je u pitanju treći po važnosti – i popularnosti – izdavač u Severnoj Americi. Svakako, Dark Horse ima veću tradicionalnu „težinu“, pogotovo sa imperijom koju je unutar ovog izdavača sagradio Mike Mignola, da ne pominjem reprinte EC-ja i sjajne stvari koje trenutno tamo rade Jeff Lemire i Karen Berger, pretvarajući polako Dark Horse u zamenu za nekadašnji Vertigo itd. ali Image je firma koja i dalje uspeva da lansira najveći broj vitalnih serijala po jedinici vremena, koji će ne samo obeležiti trenutnu strip-epohu već i pružiti pipke dovoljno daleko u mejnstrim da se takmiče sa „velikim“ kolegama što imaju korporacijsku zaleđinu. Naravno da IDW, BOOM!, Dynamite, Vault itd. imaju svoje uspehe, ta pričali smo onoliko i o Locke & Key i o Codi itd., ali Image uspeva da konzistentno porađa visokokvalitetne strip-produkcije koje imaju taj zapaljivi kombo moćnih ideja i jake egzekucije, prikazujući renomirane autore u njihovim najboljim izdanjima (Fraction, Remender, Hickman, Brubaker, Philips, Dragota, Opeña, Warren Johnson…) ali pružajući i ljudima sa nešto manje iskustva priliku da se pokažu rame uz rame sa zvezdama.

The Weatherman je upravo pokazni primer ove Imageove filozofije tretiranja svakog svog stripa podjednako ozbiljno. Njegovi kreatori, Jody LeHeup i Nathan Fox nisu neke velike zvezde u svetu severnoameričkog stripa – LeHeup se do sada prevashodno bavio uređivanjem (radeći za Marvel, između ostalog na ikoničnom Uncanny X-Force) i ima samo jedan prethodni serijal za Image kao scenarista (Shirtless Bear Fighter, naravno), dok je Fox prevashodno komercijalni ilustrator i podučitelj čiji je stripovski CV takođe veoma kratak (pojedine epizode Vertigovog DMZ, jedan miniserijal za Marvel) – ali je The Weatherman serijal visokog koncepta, eksplozivne izvedbe, sa pažljivim uredničkim radom Josha Johnsa koji LeHeupa zna još iz vremena sarađivanja za Valiant i strip koji može da stoji rame uz rame sa uratcima poznatijih kolega.

Image Comics, naravno, nije firma u kojoj urednici mnogo diktiraju šta i kako mora da se radi. Kada nema brige o decenijskom kontinuitetu i likovi i priče su u vlasništvu samih autora, urednik može da se bavi svojim osnovnim poslom, dakle, UREĐIVANJEM materijala, brigom za njegovu unutarnju konzistentnost, ritam, ton i mada u nekim od Imageovih izdanja vidimo da su autori imali mnogo veću moć od samih urednika, čini se da je The Weatherman pokazni primer jednog izvrsno sklopljenog tima na delu gde je svako razumeo šta mu je posao i priču, razbarušenu i nepoćudnu, na kraju spakovao u urednu, visoko funkcionalnu formu.

The Weatherman je, za početak, naučnofantastični strip koji se događa u poznom dvadesetosmom veku. Zemljani su do 2770. godine uspešno kolonizovali najveći deo Sunčevog sistema, sa Marsom koji je bujajuća, vrlo urbanizovana sredina ali i funkcionalnim kolonijama na Veneri, pa i Titanu. Glavni junak, Nathan Bright je čitač vremenske prognoze na marsovskoj televiziji i svojevrsna zvezda koja, uprkos tome da firme zadužene za to zapravo kontrolišu vremenske prilike umesto da ih samo prate i predviđaju, od svog segmenta emisije vesti pravi šou zbog koga ga prepoznaju i – uglavnom – vole kad izađe u čaršiju.

Iako je u pitanju XXVIII vek, Mars koji vidimo u The Weatherman najviše podseća na Ameriku, jelte, kasnog XX i ranog XXI veka. Leteća prevozna sredstva koja piče po plavom nebu iznad grada Redd Bayja na stranu, prizori iz The Weatherman na početku stripa pokazuju nam užurbanu, vitalnu urbanu zajednicu gde biznis cveta, rase i kulture se mešaju slobodno i bez mnogo razmišljanja i niko ne pita kako se oblačite ili kojim naglaskom pričate. Nathan Bright se u ovo društvo uklapa projektujući personu ekstrovertnog minornog selebritija koji istovremeno nema prebogat socijalni život, ali voli svoju kerušu, ramen i šale na svačiji, a najviše sopstveni račun. Nathan Bright je, dakle, onako kul kako može da se dopadne nama, nerdovima koji čitamo stripove, a da ipak zrači aurom osobe koja ima prepoznatljivost pa i uticaj i među normalnim ljudima.

Već na kraju prve epizode SVE ovo se ruši i The Weatherman se izmeće u nečuveno razuzdanu akcionu priču koja istovremeno isporučuje sve trope što ih očekujemo od klasičnog fish out of water akcijaša, a da ih je istovremeno svestan i pažljivo ih dekonstruiše i potkazuje kako priča odmiče. U tom smislu The Weatherman uspeva da ima i jare i pare, nudeći eksplozivan komad sa puno pucanja i klanja – nešto kao da ste Neveldinu i Tayloru dali da režiraju rimejk Čoveka iz Akapulka – a da istovremeno ispada i pametan, baveći se ne samo visokim naučnofantastičnim konceptima već i nijansirajući svoje likove pažnjom kakvu ovi obično ne uspevaju da dobiju u stripovima ovog nivoa intenziteta.

Jer, mislim, intenzitet je ogroman. Bright vrlo brzo nakon početka stripa biva uvučen u poteru epskih razmera, koja se nalazi u preseku nekoliko istovremenih zavera iza kojih stoje tajne državne službe, terorističke organizacije, kriminalni sindikati i plaćeničke firme i postaje deo potpuno nekompatibilnog ali do kraja iznenađujuće funkcionalnog ansambla likova skupljenih sa potpuno različitih strana zakona i sa potpuno različitim motivacijama, ali koje ljuta muka natjera da se usredsrede na dosezanje istog cilja. Ovaj cilj – kontraintuitivno ali možda i genijalno – uključuje potragu za mekgafinom koji će učiniti da Nathan Bright nestane. Ne da samo umre – što bi bilo suviše jednostavno – već da bude poništen, izbrisan. Zašto? Ne bih da spojlujem ali dovoljno je reći da je na kocki život na Zemlji i Marsu a da će nervozni, nerdi Nathan Bright, svestan da će se epska avantura u kojoj učestvuje u NAJBOLJEM scenariju završiti njegovim nestajanjem, ljude koji aktivno rade na njegovom uništenju negde pred kraj druge sezone nazvati svojim prijateljima.

Ova druga sezona se, evo MALOG spojlera, dobrim delom dešava na Zemlji koja prolazi epohu INTENZIVNE medmaksovske postapokalipse u kojoj preživeli ljudi rade NEZAMISLIVE stvari da bi očuvali ono malo života i društva što je preostalo i u ovom delu stripa The Weatherman demonstrira i svoje najveće nedostatke. Ovo nije preteška priča za praćenje, pa je i pored obilja likova i zavera koje se međusobno prepliću u njegovom narativu, uvek jasno kuda su naši junaci krenuli i šta ih motiviše – a to je stvarno minimum koji jedan pošten akcioni strip treba da ispuni – ali u nastojanju da se u drugoj sezoni urnebes koji je prva donela sa svojim revolucionarnim preokretima, visokim body countom i agresivnim naučnofantastičnim tropima, da se taj urnebes premaši, priča dobija gotovo fantazijski preokret sa (pseudo)naučnim tezama koje su pokretale prvu sezonu što se izmeću u još pseudonaučnije, gotovo farsične ideje. Istovremeno, LeHeup i Fox uvode likove koji gotovo kao da su upali iz nekog drugog stripa – konkretno iz nekog stripa koji su radili Le Tendre i Loisel, recimo – i The Weatherman u ovom svom središnjem delu trilogije skoro da menja žanr, prepuštajući začudnosti mesta, stvorova i događaja da maltene odnesu prevagu nad tvrdim karakternim radom i uverljivom pseudonaukom koje smo do tog momenta gledali.

Maltene, ali srećom, ne sasvim. Iako su neki od koncepata iz druge sezone dosta neplauzibilni, pogotovo u sklopu znanja koje smo stekli u prvoj, energija stripa je toliko velika a glavni likovi toliko čvrsto postavljeni da uspevaju da sa sobom povuku priču čim ona zapreti da se zaglibi u zemaljskoj politici i mnoštvu novih likova.

Opet, istovremeno, nauka, tehnologija i njihove društvene aplikacije ali i uticaj na evoluciju društva su uvek interesantno osmišljene i u The Weatherman vidimo bizarne, ali pravoverno naučnofantastično-socijalno-kritičke ekstrapolacije tehnologije virtuelne realnosti koja, stimulišući sva čula a ne samo vid i sluh, cveta kroz pornografsku industriju ali dobija zloslutne dimenzije kad postane jasno da će neki ljudi dobro platiti da virtuelno muče druge osobe koje će svako virtuelno sečivo ili plamen osećati kao da su stvarni.

Ovaj strip ipak živi i umire na temelju svojih likova i nije slučajno da je u njegovom naslovu upravo onaj glavni iako je on veliki deo vremena samo putnik u karavanu koji vode drugi – obučeniji za akciju i, valjda, spremniji da ubiju. Bright je moralno i emotivno težište priče oko koga se okreću otvrdli policijski službenici, plaćenici sa privatnim agendama, naučnici koji ga preziru, pa čak i preživeli Zemljani. On je onaj „stripovski“ lik koji ide unaokolo i sapliće se pa i pada „unapred“, uz ludu sreću, ali i jedno ipak plemenito srce koje kuca u grudima što se najvećma koriste za ispaljivanje frivolnih šala kad im je najmanje mesto. Utoliko je dubina Brightovog lika primamljivija kao motiv oko koga će biti izgrađen treći tom The Weatherman, i gde će komedija, akcija i tragedija imati najveće uloge da sa njima igraju.

Nathan Fox je ovim stripom sebe stavio na mapu crtača u severnoameričkom stripu na spektakularan način. The Weatherman je strip u kome se izuzetan, gotovo pahekovski preteran dizajn (zgrada, opreme, plovila, uniformi, oružja…)  spaja sa anarhičnom energijom pripovedanja i jednom gotovo nezaustavljivom SIGURNOŠĆU linije sa kojom se crta. Znam da je hvaljenje jednog crtača tako što ćete ga uporediti sa drugim, poznatijim, bedna praksa, ali Fox je jedan od retkih autora koji može da priđe Danielu Warrenu Johnsonu po tome kako će svaku geometrijsku logiku rastegnuti i izlomiti da dobije tačno onaj naboj silovitosti koji mu je potreban, a da ne žrtvuje jasnoću prizora i smera u kome se radnja odvija. Ako kažem da je Fox prevashodno ilustrator, istovremeno mislim i da je taj ilustrator u sebi godinama krio strip-crtača koji se borio da izleti napolje i pokaže šta zna. Weatherman je onoliko preteran i urnebesan koliko je dovoljno da se shvati da, pored sve primamljivosti ideje da bi od ovoga mogla da se napravi televizijska serija, ona nikada ne bi mogla da uhvati snagu i distorzirani ton stripa. Foxove kompozicije su sumanute i naizgled anarhične ali uvek i u svakom trenutku ČITLJIVE. U borbi žene sa nožem protiv trostruko težeg oklopljenog muškog protivnika, Fox razmazuje udove po papiru jer se kreću prebrzo za „kameru“ i uklapa gomilu sitnih panela da oslika jedan neprekinuti pokret kojim ona čini nezamislivo. I sve je to sasvim jasno, sasvim tečno, sasvim PRIRODNO. Drugde vidimo scene demonstracija na Marsu i možemo da prepoznamo individualne likove u masi, pa scene kosmičkih plovila koja se sudaraju u svojim orbitama, sumanute ulične jurnjave automobilima i rafale kojima se u sekundi ubijaju čitave jedinice vojske – Fox sve ovo odrađuje sa jednakim balansom jasnoće i groteskne, neprirodne, samo u stripu moguće iskrivljenosti linija, nakrivljenosti geometrija panela, komprimovanja vremena da vidimo nemoguće i pomislimo da je moguće. Kada se u drugoj sezoni akcija apgrejduje na praktično Kaiđu vs. Transformers nivo, Fox kao da samo otvori novi ventil na tušu i krene da crta još neverovatnije prizore.

No, nije ovaj strip samo akcija. Likovi u njemu, kako rekosmo, drže temelje i oni su ikonički dizajnirani (gledajte Nathanovu frizuru, Amandin beli oklop, Marshalov kauojski šešir i brkove…) a istovremeno stripovski ekspresivni sasvim u skladu sa maničnom energijom priče. Sam Nathan je izuzetan kao lik i u komičnim scenama koje mu prirodno leže i, zapravo, malo mi je i žao što The Weatherman treba da se završi trećom sezonom jer je ovo lik sa kojim bi možda moglo još toga da se radi.

Iskusni Dave Stewart je radio kolor za prvi tom dok ga je u drugom nasledio manje poznati ali odlični Moreno Dinisio i The Weatherman veliki deo svoje atmosfere i identiteta bazira na njihovom radu. Ovo je strip jarkih boja, futurističkog optimizma u čijem srcu raste ogromna pretnja i ovaj kontrast između raspoloženja je sjajno uhvaćen u crtežu koji je nervozno energičan, često namerno „ružan“ i koloru koji je uvek intenzivan, pun primarnih boja, ŽIV. Ni Stewart ni Dinisio ne baziraju „futurističnost“ koju strip treba da posreduje na vidljivim „kompjuterskim“ kolorisanjima, ovde nema napadnih gradijenata, kompjuterskog umekšavanja svetla ili rastera, već svuda idu na prirodnije ali i dalje jarke, snažne, ponosne boje koje se savršeno uklapaju uz ton crteža i radnje. Leterer Steve Wands je iskusni profesionalac koji je radio neprebrojne stripove za razne izdavače (Betmena, Flasha, Trinity, Supergirl, Gideon Falls, Six-Gun Gorilla…) ali koga najlepše pamtim iz odličnog Starve gde je radio letering preko crteža Danijela Žeželja. U The Weatherman, Wandsov letering je integralni deo anarhične ali usmerene energije crteža i pripovedanja, umećući zvučne efekte da oživi scene akcije ali i kontrolišući ton i intenzitet dijaloških razmena suptilnim promenama veličine i pozicije fonta.

The Weatherman je, kako već rekosmo, još jedan Imageov uspeh i potvrda da se i manje poznati autori mogu pokazati kao fantastično kreativni kada imaju podržavajuće okruženje, dobru produkciju, urednika koji razume ton i energiju stripa i dovoljno vremena da se sve uradi po najvišim standardima. Naravno, The Weatherman neće nikada biti prodavan onako kako se prodaju Avengersi niti bi, siguran sam, televizijska adaptacija ikada mogla da ima intenzitet koji strip emituje sa svake table, ali tim je važnije prepoznati ga kao fenomen koji, na kraju krajeva, može da nastane i postoji samo u stripu, sa kompleksnom, razrađenom vizijom sveta i energijom koja bi u svakom drugom medijumu koštala daleko više nego što može da se zaradi. Slavimo The Weathermana za to što jeste, slavimo ga onako kako on slavi svoj medijum i daje mu sve što ima dok od njega uzima sve što ovaj može da ponudi. Slavimo ga!

Pročitani stripovi: Thor/ King Thor, Annihilation Scourge i Gwenpool Strikes Back

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , on 1 aprila, 2020 by mehmetkrljic

Pa… danas je prva Sreda posle… ne znam koliko decenija da u Americi skoro da neće izlaziti novi stripovi. Diamond, veliki distributer koji pokriva gotovo sto procenata tzv. direktnog tržišta prestao je da prima narudžbine (uprkos lavovskim naporima striparnica širom SAD da nastave sa prodajom makar uz gubitke na troškovima lične dostave svojim mušterijama) pa su i izdavači reagovali. Nešto digitalnih stripova hoće izaći, ali trenutna situacija deluje zaista sumorno:

 

2000 AD: Continuing as normal, with the exception of the Best of 2000 AD series (planned to start at the end of April, now delayed indefinitely).

Aftershock: No new monthly comics.

Archie: Will be releasing for this week only (April 1st), then stopping, with the exception of Vampironica: New Blood #4 on the 15th.

Aspen: No new monthly comics.

Black Mask: No new monthly comics.

BOOM! Studios: No new monthly comics.

Dark Horse: No new monthly comics.

DC: Monthly titles delayed until the end of April. Until then, will continue to publish their digital-first titles as normal, as well as uploading new back-issues for the first time. Are also reportedly exploring new printers and distributors for physical.

Dynamite: No new monthly comics, and no new GNs/collections either.

IDW: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.

Image: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.

Lion Forge: No announcement I can find, but likely the same as sister company Oni Press (see below).

Marvel: No new monthly comics.

Oni Press: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.

Valiant: No new monthly comics.

Viz Media: No announcement yet, but no digital titles seem to be listed for this week.

Yen Press: Still releasing according to Comixology, but no official announcement made.

Zenescope: Still releasing according to Comixology, but no official announcement made.

 

Ekonomski potresi koje će ovo izazvati u strip-industriji su bez sumnje veliki, od toga da verovatno dobar broj striparnica neće preživeti, preko gotovo neizbežnog otkazivanja gomile tekućh serijala i prelaska mnogih serijala na samo digitalnu publikaciju pa do SIGURNO neizbežnog preispitivanja toga je li oslanjanje na jednog, monopolskog distributera uopšte prihvatljiv model za budućnost.

 

Kao da prisustvujemo kraju jedne epohe, drugovi i drugarice. A kad ambis tako drsko gleda u nas, moramo i mi da mu uzvratimo pogled. Danas pregledom recentnih superherojskih stripova koje sam pročitao, ovog puta ekskluzivno u Marvelovoj publikaciji.

 

Za početak, red je da kažemo i poslednju reč o radu Jasona Aarona na serijalu Thor, odnosno na poslednjem serijalu o Thoru, bogu groma koji je Jason Aaron pisao. Odnosno, na poslednja dva serijala od kojih je jedan bio normalan, tekući (sa šesnaest epizoda), a drugi miniserijal od četiri broja, ali svi su oni bili deo jedne iste priče koju je poslednjih pola decenije Aaron dosledno pričao u Thor stripovima i, bez ikakve se sumnje upisao vrlo visoko na tabelu značajnih autora Thora, rame uz rame sa Walterom Simonsonom. Ako mi je dopušteno da ovako nešto kažem.

 

Naravno, sve to može biti i stvar ukusa, Aaronov Thor je po tonu, pogotovo u ovom poslednjem tekućem serijalu bio značajno žovijalniji od onoga kako inače zamišljamo stripove o Thoru, na rubu parodije praktično, pa sasvim mogu da razumem ako poređenje sa Simonsonom namah iznervira nekog čitaoca i natera ga da baci telefon iz ruke i pripreti u neodređenom smeru.

 

No, ono što veoma cenim kod Aarona je da je uspeo da napiše više od sto brojeva stripa o Thoru sa veoma jasnom idejom o tome kako uopšte o ovom liku pisati u dvadesetprvom veku, da je imao jasan filozofski cilj i da ga je do kraja dostigao snažnim finalnim iskazom.

 

 

Problem sa Thorom je svakako u tome da danas, skoro punih šest decenija nakon što se pojavio u osamdesettrećem broju magazina Journey Into Mystery, 1962. godine, ideja o nordijskom božanstvu koje dolazi iz Asgarda ali je i superheroj sa punim radnim vremenom deluje skoro neprihvatljivo kempi. Stan Lee, Jack Kirby i Leejev brat Larry Lieber su, kada su kreirali Thora imali vrlo malu ambiciju da se uhvate u koštac sa implikacijama činjenice da su uzeli postojeće božanstvo i stavili ga da hoda po Zemlji (i leti unaokolo po Sunčevom sistemu, jelte), a u narednih nekoliko decenija u Marvelu je narastao čitav panteon bogova i bogolikih bića koja su Thorovu poziciju (i poziciju ostalih asgardskih božanstava) dovela u vrlo neobičnu metafizičku dilemu.

 

Možda je neko jednom i seo – ili će sesti – i napisao definitivnu disertaciju o tome kakva je ZAISTA hijerarhija bogolikih entiteta u Marvelovom univerzumu, kako istovremeno postoje Thor i Hercules (čuj, postoje, igraju za isti tim!), šta nam dođu Eternalsi a šta Celestialsi, koliko su Death, Living Tribunal, Galactus, Entropy, a posebno Eternity i Infinity bliski ideji „Boga“, sa velikim „B“ onako kako je danas shvataju monoteističke religije, gde se tu uklapaju Korvac, Beyonder i Cyttorak, kako imamo i Mephista i Satana i Lucifera i kako se već zvao onaj Đavo iz Aaronovog Wolverinea, da ne pominjem kako se u TO uklapaju recentni Hickmanovi kosmički entiteti nastali od mašinskih inteligencija i naseljeni u crnim rupama. Ali sve to znači da kada danas treba da pišete strip o bogu čiji otac, Odin, i dalje insistira da nosi i sufiks „Sveotac“ i tvrdi da je on taj kome se univerzum pokorava, imate mnogo komplikovanih zastavica na stazi oko kojih morate da vozite divlji slalom.

 

Utoliko sam bio impresioniraniji Aaronovim poslednjim Thor serijalom koji je išao od 2018. godine do pred kraj prošle a u kome je scenarista uspeo da se provoza između ovih pitanja skoro bez pretrpljene štete, kreirajući visokooktanski, energijom nabijen strip o Thoru, sinu Odinovom, koji se vratio svom originalnom pozivu boga groma (nakon dva serijala u kojima je umesto njega ulogu Thora igrala Jane Foster i o čemu sam, na kraju, imao prilično pozitivno mišljenje). Ovaj serijal, primereno, ne prelazi tek tako preko događaja iz Original Sin i Unworthy Thor i jedna od najboljih stvari koje je Aaron uradio je upravo ta humanizacija Thora Odinsona kroz, za Marvelove superheroje inače uobičajeno, dovođenje u pitanje njegove „vrednosti“. Aaron je kroz svoje serijale pokazao i hubris koji po prirodi stvari ide uz nekog ko stolećima uživa status božanstva i direktnog potomka Sveoca univerzuma, ali i kasnije odrastanje i sazrevanje Thora koji nije proglašen „nevrednim“ na osnovu neke veštačke zvrčke u zapletu već na osnovu sasvim fundamentalnog pitanja za dvadesetprvi vek: jesu li i kome bogovi danas uopšte potrebni?

 

Ovaj poslednji tekući serijal uspeva da ovo pitanje drži na agendi dok se, istovremeno, sve vreme vozi u visokoj brzini akcione komedije, prikazujući Thora sa novom dimenzijom ličnosti, skromnošću i praktično skrušenošću (koja svakako ima određeni hrišćanski miris) ali i požrtvovanjem koje je nanovo inspirisano dubljim shvatanjem svoje uloge kao osobe i bića koje je jače i izdržljivije od drugih i kome drugi veruju pa mu se čak i mole.

 

Ovo je za mene dobrodošlo u pogledu razvoja lika koji postoji skoro šezdeset godina, a sam strip je, kako rekoh, brz, zabavan i iznenađujuće duhovit.

 

 

Ili ne TAKO iznenađujuće, na kraju krajeva, Aaron ima reputaciju ozbiljnog autora koji piše gritty stripove što u centru imaju teška socijalna (Schism, Scalped, PunisherMAX) ili religijska pitanja (Wolverine, Ghost Rider, originalni Thor: God of Thunder) ali Aaron je izuzetno talentovan za komediju i zapravo je, recimo, Hulk koga je pisao početkom decenije postao značajno bolji strip kada se scenarista manuo ozbiljnog, tragičkog tona i pretvorio ga u on-the-road komediju, a Wolverine and the X-Men je bio jedan od najzabavnijih serijala svoje ere.

 

Thor je, dakle, u ovoj poslednjoj aaronovskoj inkarnaciji bio akciona komedija, strip slikan na veoma širokom platnu, sa letenjem kroz svemir, skakanjem između carstava nordijske mitologije, sa Thorom koji ume da bude autentični bogoliki ratnik iz severnjačkih eda ali i kozerski šaljivdžija kakvog danas publika privučena stripovima Waititijevim filmom s pravom očekuje. Mike Del Mundo kao glavni crtač ovog serijala je bio… pa, moram reći smeo izbor. Del Mundo je prevashodno poznat kao autor naslovnih strana – ima milion nominacija za Harvija i Ajznera u ovoj kategoriji a Šusterovu nagradu u istoj je i osvojio 2013. godine – i njegov rad na crtežu samih stripova (dakle, „interior art“) je do susreta sa Aaronom bio uglavnom sporadičan, po jedna epizoda u ovom ili onom serijalu gde je uskakao da zameni glavne crtače dok oni uhvate priključak. Aaron ga je uposlio za miniserijal Weirdworld 2015. godine a očigledno je da mu se Filipinčev rad veoma dopao jer ga je uzeo i za ovaj serijal.

 

Del Mundo je za mene neko čiji je senzibilitet svakako bliži posteru nego stripu i stoji da je s obzirom na način kako on koloriše svoje stripove i koristi mnogo efekata da utopi figure u pozadine, ponekada njegovo pripovedanje teže za praćenje. Ovde svakako pomaže što je Aaron hiperefikasan sa tekstom i besprekorno vodi čitaoca kroz narativ pa Del Mundo ima slobodu da svoj psihodelični pristup odvrne na jedanaest, kupajući sve u bljeskovima svetlosti i jake boje i kreirajući urnebesno natrpane table na kojima nije nužno uvek jasno gde se koji kadar završava a gde počinje naredni. Mislim, kada se u šestom broju Christian Ward pojavi da ga na kratko zameni, a on je KRALJ psihodelije, a čitalac odjednom ima utisak da se pripovedanje malo smirilo, onda znamo da Del Mundo ovde puca iz svih oružja.

 

I, mislim, razumeću ako to nekome bude prepreka u čitanju. Del Mundo malo smiruje stil prema kraju serijala, prilazeći bliže klasičnom strip-pripovedanju, pa je završetak prirodniji za praćenje ali i dalje stoji da Del Mundovi prizori često deluju kao gravure ili posteri radije nego kao strip. No, to je svakako uvek impresivno.

 

 

Poslednji tekući Thor je uspešno profitirao od zaključka priče koju je Aaron započeo još 2015. godine sa mračnim elfima i korporacijom Roxxon i njihovim pohodom na ostala carstva, pa je čak i War of the Realms, company crossover koji sam pročitao i bukvalno odmah zaboravio samom Thoru doneo dovoljno dobrog da se priča o Odinsonu i njegovm ponovnom osvajanju statusa „vrednog“ udobno doveze do kraja. Aaron je ovde i umešno rukovao drugim dugačkim zapletom koji je postavio pre pola decenije, dovodeći Thorov odnos sa svojim ocem i, uopšte, položaj Odina u „današnjem“ univerzumu do jednog logičnog zaključka, ostavljajući na kraju serijala svoje likove na jednoj zrelijoj, progresivnijoj poziciji nego kada ih je preuzeo. Momenat kada u broju 14 Thor i Odin nasred bojnog polja imaju sasvim prirodan, neusiljen dijalog o čekiću, tom falusnom simbolu koji „meri“ nečiju „vrednost“ i pronalaze u sebi kapacitet da budu darežljivi, zreli i nimalo sebični je maltene bio vredan čitave War of the Realms frtutme i pravilno postavio figure na tablu za dirljiv i veoma dostojanstveno ispisan poslednji broj koji napušta komediju, gazi po elegiji i deluje kao jedan inspirisan kraj epohe.

 

Osim što, naravno, tu nije kraj, jer je,kako rekosmo, Aaron posle svega uradio i četvorodelni miniserijal King Thor sa Esadom Ribićem na olovkama i to je bio njihov „stvarni“ oproštaj od ovog lika ali i stvarni kraj priče započete od strane ove dvojice autora 2015. godine.

 

King Thor baštini deo mitosa o Thoru koji je Aaron uveo još u serijalu God of Thunder, prikazujući Thora na kraju životnog puta, pred kraj same smrti univerzuma, gde samo milošću Thora Sveoca Zemlja ponovo ima na sebi život dok se u ostatku svemira zvezde gase a Thorove tri unuke su ostarelom bogu jedini izvor istinske životne radosti. Aaron je temelje ove priče postavio odavno a sada, u njenom finalu on povezuje sve konce razbacane poslednjih nekoliko godina, Lokija sa njegovim patološki antagonističkim odnosom prema bratu i novom moći koju je osvojio, ali i finalno suočavanje sa idejom koju je još u God of Thunder izrekao Gorr the God Butcher – da su bogovi neprihvatljiva, nepravedna anomalija u univerzumu koji bi bolje živeo da ih nema.

 

 

King Thor je superspektakl, naravno, sa Ribićem koji crta stare, jedva još uvek žive bogove kako lete kroz zvezde i bacaju jedni druge u crne rupe, sa epskim tonom koji svejedno i dalje nosi u sebi pripovednu efikasnost i ima vremena da uživa u detaljno razrađenim borbenim scenama, ali ovo je istovremeno i Aaronova poslednja reč – barem za sada – na temu toga ima li mesta za bogove u današnjem svetu i ako ima – gde je ono? Aaron je, već smo o tome pričali, bivši vernik koji veoma očigledno kroz svoj kreativni rad pokušava da razreši sopstveni odnos sa božanskim, da pronađe koja je tačno forma božanskog koju on, kao čovek, može da poštuje i, možda, voli i u King Thoru se odgovor na ovo pitanje elegantno pronalazi. Naravno, ponovo ovde imamo donekle hristijanizovano čitanje sazrevanja odnosa boga prema onome što je (nominalno) njegova kreacija, jedno insistiranje na ljubavi i uzajamnom poverenju koje nije prirođeno nordijskoj mitologiji (u njoj su bogovi, posle Ragnaroka praktično ražalovani), ali ponovo, Marvelovi stripovi o Thoru nisu „nastavak“ nordijskih mitova pa čak ni polemika sa njima. Oni su, pogotovo u Aaronovom (i Ribićevom) poslednjem jurišu, pronalaženje iskre duhovnog u materijalnom svetu i verovanje u nešto što je neprolazno, bez obzira kako ga zovemo, verovanje, na kraju dana, da jaki u sebi moraju prepoznati da je snaga DUŽNOST, ništa više ali i ništa manje od toga. U poslednjem, četvrtom broju ovog serijala, Thor na kraju, sopstvenom kontemplacijom pronalazi odgovor na sva pitanja koja nije razrešio sa ocem, ali i svoje konačno mesto u večnosti, a spektakularno ređanje različitih Thorova kroz istoriju univerzuma (što je na samom kraju svog postojanja u ovom stripu) nam ostavlja mogućnost za brojne buduće zanimljive serijale. Aaron i Ribić su se na veličanstven način oprostili od lika kome su udahnuli novi život i, važnije, izgradili novi karakter i ostavili Donnyju Catesu i Nicu Kleinu ozbiljan legat u amanet. Respekt.

 

 

Matthew Rosenberg je Marvelu bio, reklo bi se, dobra investicija. Drčni momak iz Njujorka koji se deset godina bavio muzikom na sve moguće načine je, posle kratke ali strelovite karijere u nezavisnom stripu (ozbiljno, 4 Kids Walk Into a Bank je jedan od najboljih stripova decenije) postao jedan od najpouzdanijih Marvelovih scenarista sa uspelim radovima na X-Men, Punisheru, Star Warsu… Toliko da mu je prošle godine omogućeno da orkestrira mali company crossover pod imenom Annihilation Scourge.

 

Originalni Annihilation, krosover započet još 2006. godine bio je u najvećoj meri delo Keitha Giffena (čini mi se poslednji njegov značajan rad za Marvel) ali je poslužio kao odskočna daska za scenaristički duo Dana Abnetta i Andija Lanninga koji su u okviru Annihilationa započeli pisanje serijala Nova a zatim odmah bili postavljeni kao scenaristi nastavka, Annihilation: Conquest iz čega je izrasla nova verzija Guardians of the Galaxy a koja je godinama bila predmet hvale upućenih čitalaca i tavorila sa relativno malim tiražom. Dok se nije desio film, baziran na upravo ovim likovima i pretvorio GotG u jedan od najpopularnijih Marvelovih stripova poslednjih godina.

 

 

Naravno, Abnett i Lanning su odavno prestali da ga rade (i razišli se kreativno) ali jesu posle Annihilation Conquest ispisali još nekoliko krupnih svemirskih priča, nastavljajući kosmičku sagu kroz War of Kings, Realm of Kings i, konačno, The Thanos Imperative čime je simbolički završen najveći deo njihovog rada u „svemirskom“ delu Marvelovog univerzuma a koji je građen na temeljima velikih prethodnika poput Jima Valentina i Jima Starlina.

 

Annihilation i njegovi nastavci su meni bili vrlo dragi stripovi a to to što je nakon velikog uspeha filma Guardians of the Galaxy novi serijal radio Brian Bendis i, da kažemo to najnežnije što možemo, ostavio bled utisak, je značilo da bi za bilo koji „novi“ rad vezan sa Annihilation bila potrebna sveža krv.

 

Matt Rosenberg je ta sveža krv i Annihilation Scourge je, čini mi se, bio idealan poligon da se isproba može li ovaj momak da se uopšte igra na ovolikom terenu.

 

Jer, da budemo jasni, Rosenberg je scenarista koji ume da piše spektakl, ali su njegovi stripovi u Marvelu mnogo bliži ulici, i „normalnim“ likovima nego kosmosu i bićima iz paralelnih univerzuma. Njegov Uncanny X-Men je bio priča o urbanoj gerili radije nego kosmička, multiverzalna saga kao u Hickmanovoj izvedbi koja je usledila, a Punisher mu je i pored mnogo pucnjave i eksplozija, bio strip o nekoliko likova i njihovom odnosu.

 

Otud i Annihilation Scourge najbolje funkcioniše kada se priča fokusira na likove i bavi njihovim reakcijama na još jednu pretnju koja se nadvila nad univerzum. Rosenberg je ovde napisao uvodni i finalni broj (Alpha i Omega, jelte), kao i epizodu o Novi, dok je Beta Ray Billa pisao Michael Moreci, Fantastičnu četvorku Christos Gage, a Silver Surfera povratnik Dan Abnett.

 

Ono što je jasno je da je Rosenberg i sam bio zainteresovaniji za likove nego za zaplet. Osnova krize kroz koju ovog puta kosmos mora da prođe je skoro pa prozaična, titularni scourge je zapravo invazija bića iz „kancerverzuma“, paralelnog univerzuma koji smo posetili u The Thanos Imperative, u kome smrt ne postoji i sve što živi živi i raste večno, baš kao nekakav nezaustavljivi tumor. Prvi na udaru su Blastaar i Annihilus, stari oponenti Fantastične četvorke, a koji žive u „Negativnoj zoni“, i Rosenberg se vrlo očigledno zabavlja stavljajući dva stara, primitivna Marvelova negativca jednog naspram drugog dok pokušavaju da razumeju pretnju koja se nadvila nad njihov domen, a potom se širi i na sve ostale.

 

Da ne spojlujem sad baš sve, Sourge nisu samo nasumična pretnja, imaju određen plan i predvodi ih jedan nama dobro poznati lik, ali glavna priča koju Rosenberg ovde gleda da ispriča je to kako Annihilus mora da se ponizi, ode u pozitivnu zonu, tj. normalan Marvelov univerzum i tamo traži pomoć. Annihilus i Nova (Richard Rider) su neočekivan i nekompatibilan par, pogotovo u regrutnom pohodu po Zemlji i univezumu i Rosenberg ovde kreira duhovitu i funkcionalnu hemiju koja dobro nosi narativ.

 

 

No, Annihilation Scourge je kratak narativ. Sve četiri epizode između Alpha i Omega događaju se istovremeno i njihovi autori imaju malo vremena da se pozabave svojim likovima. Oni to uglavnom odrade zanatski solidno i čitanje po jedne avanture Beta Ray Billa i Srebrnog letača a koje podsećaju na jake strane ovih likova je udobno iskustvo. Ironično, iako su temelji cele ove priče u prošlosti Fantastične četvorke, njihova epizoda najviše deluje kao nepotrebna – ovo je na kraju krajeva tim koji trenutno ima tekući, prilično visokoprofilan serijal i njihovo umetanje u Annihilation Scourge, uprkos Gageovom trudu deluje najviše kao odrađivanje posla.

 

U celini, ne verujem da će Annihilation Scourge biti pamćen kao značajan momenat u Marvelovoj istoriji. Priča je uglavnom ukalupljena u standardne trope i njena najveća snaga je u radu sa likovima. I taj rad je dosta dobar – vrlo rado bih čitao tekući Nova serijal koga piše Rosenberg čak i da u njemu nema Annihilusa da mu bude partner – ali šanse da uskoro dobijemo novi tekući Silver Surfer, Nova a pogotovo Beta Ray Bill serijal su bile bliske nuli i pre aktuelne izdavačke apokalipse.

 

Ako se Annihilation Scourge shvati samo kao Rosenbergovo ispipavanje granica do kojih može da se ide, podsećanje na neke poluzaboravljene likove i, dodatno, podsećanje na slavu voljenog Annihilationa, onda je ovo sasvim opravdan projekat. Ipak, iako sam ga pročitao bez napora, nisam siguran da bih ga preporučio ikome ko nije već intenzivno investiran u Annihilation i ko, istovremeno, nije spreman da vidi da se ovaj voljeni koncept ovde pomera samo za milimetar unapred. Ako spadate u takve, crtež Ibraima Robersona u Annihilation Scourge: Nova je svakako najbolji od svega što ćete u ovih šest epizoda videti.

 

 

Pre par nedelja se završio i petodelni miniserijal Gwenpool Strikes Back i u vezi sa njim imam veliki broj konfliktnih emocija. Sa jedne strane, tu je sreća i radost što Gwenpool nije zaboravljena, što joj je, da budemo sasvim jasni, omogućeno da i dalje živi, sa druge, dobar deo vremena tokom čitanja imao sam osećaj nelagode da autori zaposleni na ovom oživljavanju nisu zaista shvatili ne samo ŠTA već i KO je Gwenpool.

 

Pošto sam prilično siguran da to ne zna ni većina naših čitalaca, evo malog razjašnjenja:

 

Gwenpool je strip koji je sebi verovatno učinio najlošiju moguću uslugu odabirom imena glavnog lika i magazina, sugerišući (ne)upućenoj publici da se radi o liku iz paralelnog univerzuma u kome Spajdermenova devojka, Gwen Stacy nije poginula kao u glavnom univerzumu (Zemlja 616) niti je sama postala Žena-pauk, kao u Spider-Gwen univerzumu (Zemlja 65) već je postala tamošnja verzija Deadpoola. Kostim koji asocira na Deadpoola (slična kapuljača, dve katane na leđima) ali uz velike bele površine, a što je zaštitni znak Spider-Gwen, je uneo dodatnu konfuziju.

 

Jer, sve ove pretpostavke su pogrešne. Gwenpool je svoje ime odabrala iz najbanalnijeg mogućeg razloga – njeno pravo ime je Gwen Poole – a paralelni univerzum iz kog je ona došla u Marvelov univerzum 616 je ovaj naš u kome sad sedite i čitate tekst o stripu Gwenpool – i više u njega ne može da se vrati.

 

Unbelievable Gwenpool je, dakle, uprkos sigurno namernoj asocijaciji na Gwen Stacy i Deadpoola i time asocijaciji na lako zezanje na temu aktuelnih trendova u Marvelovom izdavaštvu zapravo bio strip visokog koncepta fokusiran na intertekstualnost i seciranje psihologije lika koji ne samo da je svestan da je u stripu već, za razliku od, na primer Deadpoola koji će tu svest koristiti za povremene duhovite komentare, nju upregnuti u naporu da potpuno prekrši pravila strip naracije i pronađe razlog svog postojanja.

 

Ko je TO očekivao?

 

Niko, ali Christopher Hastings, kreator Gwenpool je čovek koji očigledno voli da se igra sa očekivanjima publike, kao i da igra jako dugačku igru sa svojim zapletom i narativom.

 

„Christopher Hastings?“ kažete vi, „Otkad nismo čuli to ime!“

 

Od 2008. godine, kažem ja, kada sam o njegovom web stripu The Adventures of Dr. McNinja pisao u 69.epizodi svoje kolumne za UPPS. Ala vreme leti!

 

Hastings je, podsetimo, scenarista i crtač koji je studirao kod Waltera Simonsona a Dr. McNinja je bio urnebesno duhovit „meta“ strip o doktoru koji je istovremeno i (američki) Škotlanđanin i nindža, spajajući akciju i komediju na perfektan način sa svakom tablom koje su izlazile triput nedeljno. Mislim, nemojte mi verovati na reč, strip je i dalje onlajn pa možete da ga proverite sami: http://www.drmcninja.com/

 

Dr. McNinja je doživeo i štampana izdanja a Hastings je u Marvelu uradio par tezgi pre nego što su on i japanski ženski crtački tandem Gurihiru seli da rade Unbelievable Gwenpool a na osnovu dizajna Chrisa Bachaloa.

 

 

Unbelievable Gwenpool je imao svega 26 epizoda između 2016. i 2018. godine ali je bio voljen velikim delom i zbog toga što je, pogotovo pri kraju serijala, njegov lik napravio ogroman napor da pronađe smisao u onome što radi i što mu se dešava, i da osigura da bude zapamćen kao pozitivac.

 

Moj glavni problem kada sam počeo da čitam Gwenpool Strikes Back je bio upravo u tome da je scenaristkinja miniserijala Leah Williams akcenat veoma snažno bacila na intertekstualnu dimenziju stripa, gotovo potpuno ignorišući razvoj karaktera koji je Hastings odradio u originalnom serijalu.

 

Jer, originalno, Gwenpool je bila izrazito nebrižljiv lik, čak amoralan do granice sociopatije. Transportovana iz našeg sveta u svet stripa, svesna ne samo da je u stripu već i naoružana poznavanjem svih istorija i tajni likova koje sreće (uključujući tajne identitete i najskrivenije slabosti), u prvo vreme se Gwenpool ponašala ekstremno neodgovorno, odlučujući da će biti superheroj koji koristi automatsko oružje i ubija bez mnogo razmišljanja – pošto je u stripu – i ne brinući sa koje se strane zakona nalazi sve dok radi stvari koje je zabavljaju.

 

Hastings je ovde stvari radio polako i postepeno, pokazujući kako devetnaestogodišnjakinja korak po korak odrasta i razvija moralno čulo prepoznajući da su likovi oko nje „živi ljudi“ isto koliko i ona sama i da je njeno poznavanje njihovih identiteta i istorija u ovom svetu zapravo samo još jedna supermoć, ne zeleno svetlo da se igra sa tuđim sudbinama. Unbelievable Gwenpool je od puke meta-zajebancije prvo evoluirala u iznenađujuće human i topao strip u kome Batroc the Leaper (!!!) služi kao moralni stožer i uzor psihopatskoj klinki a zatim i u filipdikovsku eksploraciju samog medijuma u kojoj je ova klinka svoje „moći“ (poznavanje ritma pripovedanja, razdvajanje bitnih likova od onih koji samo popunjavaju radnju, osećanje gde se nalazi ivica kadra i njeno prelaženje kad je potrebno – a što je de fakto kontrola nad vremenom i prostorom) koristi da bi opravdala svoje postojanje i na kraju dana, ostavila iza sebe vredan umetnički artefakt u kome će Batroc i drugi likovi nastaviti da žive makar u sećanjima čitalaca.

 

Gwenpool Strikes Back sve ovo kao da zaboravlja i prve tri epizode su gotovo lišene jasnog zapleta i sastoje se od intenzivnih metatekstualnih diskusija u kojima se Gwenpool ponovo poigrava sa životima drugih likova kao da ni malo ne brine kakav efekat njene razorne moći mogu da imaju. Zaplet, onoliko koliko ga ima, se tiče njenog nastojanja da do kraja pete epizode miniserijala izbegne da bude retkonovana u lik koji može da se koristi u „običnijim“ Marvelovim kontekstima i osigura kanonski kontinuitet za sebe koji će joj omogućiti kasnija solo pojavljivanja u novim miniserijalima, pa, možda, jednom, i u nekom novom tekućem serijalu.

 

Ovo nije rđav zaplet, ako niste gadljivi na čitavu tu metakoncepciju, ali radnja Gwenpool Strikes Back je u prvoj polovini serijala vođena izrazito neuredno, bez jasne narativne linije, sa stvarima koje se događaju jer je potrebno da se dogode, ali bez jasne veze između radnji glavnog lika i onoga što se događa u ostatku sveta. Ovo je, pored toga što iritira čitaoca i u direktnoj suprotnosti sa kanonskim Gwenpool konceptom u kome je glavni lik odavno shvatio da ono što ona radi ima opipljive posledice u svetu koji naseljava. Hastings jeste uživao u tome da zbunjuje čitaoca ali njegovi narativi su imali jasnu kauzalnost i centralni zaplet na čijoj pozadini su metakoncepti onda mogli da dobro „rade“.

 

Williamsova, kako rekoh, akcenat stavlja upravo na „meta“ dimenziju i tek negde u četvrtoj epizodi radnja i zaplet ovog stripa počinju da ostavljaju utisak koherentne priče. Opet, to je najviše jer strip konačno prestaje da samo diskutuje sam sa sobom i pređe u akciju i ovde izvrsni Španac David Baldeon ima priliku da zablista crtajući bizarnu ali konzistentnu „meta“ akciju u kojoj učestvuju različite verzije Gwenpool i… drugi likovi.

 

Do kraja miniserijala Gwen uspeva da pronađe „sebe“ kakvu može da poštuje – najvećim delom zahvaljujući Kamali Khan koja se pokazuje kao pravi drug i superheroj velikog formata* – i zapravo prihvata retkonovanje koje je istovremeno i duhovito ali i daje mnogo potencijala za kasniji njen život (pogotovo što je i samo lako podložno ponovnom retkonovanju), no iako me je strip ipak odobrovoljio ovim finalom, moram da primetim da je glavna junakinja na kraju, u smislu emocionalne i etičke zrelosti tačno na istom mestu na kome je bila kada su Hastings i Gurihiru završili originalni serijal. Dakle, Williamsova je morala da je prvo „onezreli“ da bi joj dala priliku da ponovo sazri što, razumem, jeste jedan način da ponovo pišete o Gwenpool ali ne i najkreativniji.

*Ne, zaista nisam pravio najgoru igru reči svih vremena. Jeste prvi April, ali ipak je vanredno stanje, nije vreme za nedogovornu zajebanciju!

 

 

Drugo i možda još problematičnije je što je retkonovanjem njenog porekla, Gwen sada pogodna za učestvovanje u mnogo superherojskih timova, ali jedna od glavnih teza originalnog serijala je bila upravo da Gwenpool koja gostuje u tuđim serijalima ili u timskim stripovima nije ona „prava“ jer čitlac ne vidi svet iz njene metaperpektive već se njene „moći“ tretiraju kao puka alatka radije nego kao svetonazor. Drugačije rečeno, većina likova u Marvelovom univerzumu smatra da je Gwenpool mentalno poremećena jer razgovara sa nevidljivim sagovornicima, obraća se nepostojećoj kameri i govori o drugim osobama kao da su likovi u priči – njeno pojavljivanje u timskim stripovima bi moglo da je cementira u baš takvoj karakterizaciji, potiskujući upravo esencijalnu prirodu ovog lika koji je naučio da od nepažljive, brljive devojke koja ne razmišlja o drugima, postane odgovorna, brižna zrela osoba.

 

Treći način na koji je Gwenpool Strikes Back inferioran u odnosu na originalni serijal je i u tome da je Hastings sa puno apetita koristio vrlo trećerazredne likove da Gwen, okružena njima, nauči nove lekcije. Od pomenutog Batroca, preko M.O.D.O.K.-a i Paste Pot Petea pa do odmetnutog Doombota koji živi svoj život nezavisno od Doktora Dooma, originalni serijal je imao galeriju toplih, zanimljivih likova koji su imali svoje živote i služili kao moralni kompas nekontrolisanoj protagonistkinji, pa su tu gostovanja Milesa Moralesa i samog Doktora Dooma bila samo višnja na vrhu, jelte, torte.

 

Gwenpool Strikes Back ne ume da ponovi ovakav pristup i od početka krećee sa najjačima, koristeći Spajdermena, Kapetana Ameriku, Iron Mana, Deadpoola, Fantastičnu četvorku i Hulka kao tupa oružja kojima ovom serijalu treba da se obezbedi određena relevantnost. Naravno, niko od njih nema karakter – sem Deadpoola koji se nekako uvek otme kontroli – i ponovo tek pri kraju serijala dobijamo stvarne karakterne i emotivne momente, a što je šteta.

 

David Baldeon je makar odličan crtač. Originalni serijal je imao izrazito shōnen/ shōjo estetiku – na kraju krajeva crtačice su bile japanke i rasle pod uticajem Akire Toriyame – ali Baldeon je dovoljno veliki umetnik da ovo ne mora da imitira a da opet pogodi pravi ton stripa. Zapravo, Baldeonov stilizovani, karikaturalni pristup je ovom stripu i primereniji nego što je bio u Domino serijalima koje je pre ovoga radio za Marvel pa su intenzivni meta-koncepti koje Williamsova osmišljava za njega realizovani besprekorno, sa čestim promenama tona i stila, poigravanjem sa geometrijom kadrova i stalno novim, svežim načinima da se prikaže Gwenino „ispadanje“ iz kadrova i sa stranica, prelaženje iz jednog u drugi deo stripa i kontrolisane protoka vremena. Baldeon je ovde potegao najteže oružje i ovo je i pored sve buke koju on unosi u pripovedanje stalno novim trikovima zapravo vrlo tečan i lak za praćenje narativ.

 

 

Ostaje žal što taj narativ nije bio nešto više od ponavljanja – i to manje spretnog – karakternog luka koji je Gwen već imala u originalnom serijalu ali kao ljubitelj Gwenpool, srećan sam što je ipak krajem 2019. godine imala prilku da nas podseti na svoju energiju i ako ništa drugo, pronađe način da se makar povremeno pojavljuje u stripovima koje čitamo.

 

Sad samo da vidimo da li će oni uopšte izlaziti…

Pročitani stripovi: Seven to Eternity, Grafity’s Wall i Dead Eyes

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , , on 31 marta, 2020 by mehmetkrljic

Kažu da je Šekspir napisao Kralja Lira u izolaciji. Šta sam ja uradio? Well, čitao sam stripove… Evo nekih misli o nekima od njih.

 

Za početak, pročitao sam sve dostupne epizode Imageovog serijala Seven to Eternity a to nije baš TOLIKI uspeh kao što se čini jer epizoda nema beskonačno (a nema ih ni sedam) već svega trinaest. Seven to Eternity je počeo da izlazi još krajem leta 2016. godine i moja blaga uzdržanost spram početka čitanja ovog serijala tiče se pre svega toga da sam čekao da se on završi. Poslednji, trinaesti broj izašao je pre oko godinu dana i mada su autori najavili da će se serijal završiti poslednjom pričom koja treba da usledi (viđen je i jedan kadar iz još uvek neizašlog broja 14 na internetu, koga je postovao kolorist Matt Hollingsworth), ko u ovom trenutku može da kaže da ću ja to uopšte doživeti? Tako da je verovatno pravi trenutak da pogledamo kakav je to strip i vredi li uopšte čekati da se završi.

 

Za nestrpljive, evo kratkih odgovora: odličan i vredi!

 

Seven to Eternity je samo jedan od gomile nezavisnih strip-serijala ispalih iz glave Ricka Remendera nakon što je talentovani scenarista prestao da radi za Marvel i odlučio da svoju strip-sudbinu uzme u sopstvene ruke kroz osnivanje studija Giant Generator. Remender je i svojim radom pre Marvela (pre svega cenjenim serijalom Fear Agent) stekao dobru reputaciju a rad na Punisheru, mutantskim stripovima i Kapetanu Americi ju je cementirao u dovoljnoj meri da je njegov subsekventni rad za Image i druge izdavače bude obeležen dobrom produkcijom i saradnjom sa dobrim crtačima, koloristima, letererima… Nešto od toga bilo je više atraktivno nego dobro (Tokyo Ghost), nešto je bilo i lepo i dobro (Black Science), a nešto je, bogami dobilo i televizijsku adaptaciju i od Remendera napravilo skoro-pa mejnstrim zvezdu (Deadly Class).

 

Seven to Eternity je i lep i dobar strip i, meni posebno drago, ponovni kreativni susret Remendera sa crtačem Jeromeom Opeñom koji je sa njim radio izvrsni Uncanny X-Force za Marvel i neke epizode Fear Agent. Seven to Eternity je pritom fantasy serijal u smislu da zaplet priče prominentno ima magiju, ne-ljudske rase, fantastične, jelte, zveri i leteće gradove, a što je interesantan odmak od uobičajene Remenderovštine koja je sklonija žanrovskoj naučnoj fantastici (Black Science, Fear Agent, Devolution) ili kiberpanku (Tokyo Ghost).

 

 

No, ovo nije bajkoviti fentezi sa vilama i patuljcima i Seven to Eternity ima sva uobičajena obeležja Remenderovog stvaralaštva: buntovni, ustanički senzibilitet, ciničnog, razočaranog i asocijalnog muškog protagonistu, jedan opipljivi prezir prema nametljivim autoritetima koji, u ovom slučaju, ne vladaju pukom silom.

 

Zapravo, God of Whispers (ili Mud King, kako ga zovu njegovi neprijatelji), glavni negativac ovog stripa je jedna od suptilnijih Remenderovih tvorevina, dijabolična figura koja grubu silu umotava u zavodljivi „božanski“ talenat da ljudima može da ispuni njihovu najdublju želju u zamenu za to da će oni od tog momenta pa zauvek biti „njegovi“, odnosno da će moći da gleda kroz njihove oči i vidi sve što oni vide, zna sve što oni saznaju.

 

Ovo je Remender koji nalazi konceptualno zlato jer mu omogućava da ima i jare i pare: God of Whispers je primereno „fantazijska“, natprirodna figura sa jakim simboličkim utemeljenjem ali je istovremeno i zgodan sažetak aktuelnih političkih košmara levo nastrojenih građana ovog našeg sveta: demagog koji ispunjava želje koje ste sami izgovorili, daje vam ono što tražite umesto onog što vam možda zaista treba a u zamenu nudi totalni nadzor i obilje fake news konfuzije. Scenario dosta spretno upliće političku diskusiju u fantazijski on-the-road zaplet odmičući se od crno-bele podele uloga i dopuštajući nas da vidimo i zašto puštanje ljudima da biraju način sopstvene propasti iz neke perspektive ima sasvim opravdivo utemljenje, dok istovremeno pokazuje da oni koji nominalno veruju u apsolutnu slobodu zapravo nemaju dovoljno poverenja u to da je ona zaista korisna za ljude. Remender ume da bude izrazito bukvalan u svojim političkim iskazima i Seven to Eternity uspeva da bude nekoliko stepeni suptilniji od njegovog proseka.

 

No, ako vas nije preterano briga za mapiranje naše deljene sadašnjice na mapu fantazijskog sveta koji su Opeña i Remender izmaštali, ova priča ima još gomilu interesantnih slojeva, sa društvenim podelama i mučnim porodičnim istorijama, plus čitav taj on-the-road pristup koji omogućava upoznavanje stalno novih delova sveta što se zove Zhal. Seven to Eternity može biti malo odbojan za čitanje na ime izrazito nesimpatičnog glavnog junaka, ali Remender se ovde većma potrudio da nam pokaže čoveka koji ima unutarnje konflikte kakve nikome ne bismo poželeli i koji je naspram njih – zaista čovek, sa svim slabostima i snagama koje to podrazumeva. Adam Osidis nije heroj kakvog priželjkujemo ali jeste neko u kome možemo prepoznati sebe čak i ako nam se to baš ne dopada. On je sebičan, često demoralisan, kad vidi priliku da istera svoje ne zastaje da razmišlja o tome šta će biti dugoročne posledice. Utoliko on je tragički junak u onom klasičnom smislu i, ovako okružen maštovitim životinjama i fantastičnim magijama i bićima je dobro odmereno sidro koje strip drži u realnom i ne da mu da se odlepi i zapluta u fantazmagoričnom.

 

 

Jer, da se razumemo, Opeña i izvanredni kolorista Matt Hollingsworth ovde odrađuju užasno mnogo posla u kreiranju zavodljivog, fantastičnog (i fantastičkog) (pa malo i fantazmagoričnog) sveta, dajući Remenderovim skeletalnim konceptima krv, meso i –život. Opeña je veoma spor crtač – otud i jako razvučen period izlaženja ovog serijala – ali se to na kraju itekako isplati. Filipinac je sa Seven to Eternity napravio do sada svoj najbolji rad ne samo u pogledu tehničke izvedbe sa nikad suptilnije tuširanim crtežom (a što je, bez sumnje, trajalo đavolski dugo) i detaljnom egzekucijom čak i kod najjednostavnijih kompozicija, već i sa maštovitošću koja je presudna za „prodavanje“ jednog sveta što istovremeno treba da bude drastično drugačiji od našeg ali i utemeljen u prepoznatljivom, svakodnevnom, „normalnom“, kako bi čitalac sa njim osetio jaku sponu. Zhal je u Opeñinoj viziji mesto potpuno čudesnih prizora kao ispalih sa omota hevi metal albuma, i bića koja su divna u svojoj onostranosti, ali i pored toga on ostavlja jak utisak da je ovo nešto što nam je dovoljno poznato, gde smo možda i sami bili ili ga znamo iz kolektivnog nesvesnog – dajući nam vajb američkog zapada i prostranih prerija gde časni ljudi pokušavaju da žive od teškog rada dok sile što stoluju negde iza obzorja gledaju kako da ih skrše. Hollingsworthov kolor je jak, bujan i ekstremno živ i to se, na moje iznenađenje, izvrsno uklapa uz Opeñin crtež. Navikao na uzdržanije kolorisanje njegovih radova u Uncanny X-Force (koji je jako igrao na velike površine pod belinama) i Fear Agent, prijatno sam bio zatečen težinom koju je Hollingsworth uneo u crtež a koja ga je produbila umesto da ga optereti. Naravno, letering Rusa Wootona je onaj poslednji deo formule i, priznajem, kada njegovo ime vidim na stripu, odmah znam da je u pitanju nešto vredno truda – Wooton je tokom godina rada za Image nepogrešivo nizao hit za hitom, od Invincible i The Walking Dead do Thief of Thieves, pa je njegovo mesto u ovom ansamblu sasvim prirodno – pogotovo što svaka epizoda kreće tekstualnim zapisom iz Adamovog dnevnika koji treba učiniti živim, ljudskim, ali čitkim.

 

Seven to Eternity je jedan od najimpresivnijih stripova koje je Remender uradio u poslednjih nekoliko godina i kako se čini da bismo do kraja 2020. godine MOŽDA mogli da vidimo kako se on završava (sem ako ova pandemija ne smrsi baš svačije konce), sada je idealan trenutak da mu date šansu. Nećete se pokajati.

 

 

Drugi strip za danas je prava poslastica jer – tek što je izašao (prošle nedelje) a, opet, on uz sebe nosi i patinu kakvu mnogi autori mogu samo da priželjkuju. U pitanju je Grafity’s Wall, grafički roman u jednom tomu koga je izbacio Dark Horse a koji predstavlja nešto proširenu verziju istoimenog stripa iz 2018. godine publikovanog putem Unbounda, izdavača specijalizovanog za crowdfunding projekte. Ovo je prilično idealan slučaj, u kome je originalna verzija stripa imala dobar odziv u periodu finansiranja a zatim proizvela toliko dobre volje da je renomirani Dark Horse sada došao da objavi „ultimativnu“ verziju i predstavi ovaj vredni projekat mnogo široj publici.

 

Naravno, verovatno je malo pomoglo i što je scenarista ovog stripa, Ram V, u međuvremenu postao čovek o kome se priča na ime njegovog rada za DC (Batman Secret Files i odnedavno Justice League Dark), ali možda još više na ime izvanrednog horor-stripa smeštenog u Indiju u vreme vrhunca kolonijalne vladavine britanskih okupatora – fenomenalnog These Savage Shores o kom smo i mi ovde već pričali biranim rečima.

 

Ram V nije bez razloga svačiji omiljeni stripadžija u ovom trenutku – njegov spisateljski rad je vrhunski ali, možda i važnije u pogledu marketibilnosti istog, njegov autor je u idealnoj poziciji da se izdvoji i nametne između gomile naizgled identičnih kolega, svojim iskustvom odrastanja u Indiji ali sazrevanja na zapadu i sposobnošću da spaja prepoznatljiv, standardni pripovedni jezik sa ličnim, dobro proživljenim uvidima u kulturu koja je većini njegovih čitalaca u najmanju ruku egzotična. These Savage Shores je pokazao koliko je V spretan u ovoj alhemiji, a Grafity’s Wall ima potencijal da eksplodira još jače iz više razloga: Dark Horse je prepoznatljiviji izdavač od (inače veoma dobrog) Vaulta, a Grafity’s Wall, iako ima odlike žanrovskog stripa, zapravo svojim, u dobroj meri autobiografskim tonom može da bude bliži mnogo širem krugu čitalaca, uključujući one koji prevrnu očima kad vide da u priči ima vampira. Ovde nema vampira, makar u onoj njihovoj gotskoj formi ali, kako rekosmo, Grafity’s Wall ima i žanrovske odlike pa u njemu figurišu i moćne lokalne figure koje prodaju drogu i koriste klince kao svoje kurire i koje su socijalni vampiri u sasvim prepoznatljivom obliku.

 

 

No, Grafity’s Wall i pored svojeg blagog zanošenja ka low-key kriminalističkom zapletu zapravo pre svega predstavlja osvrt na adolescenciju, mladost i odrastanje u predgrađu Mumbaija i ovo je, u najboljem, najizvornijem smislu tog izraza, gorkoslatka, dirljiva priča o četiri mlade osobe koje traže svoj put kroz pubertet i brzake tinejdžerskih godina, ali i kroz urbanu džunglu Mumbaija – megalopolisa koji danas ima skoro dvadeset miliona stanovnika a koji je već u vreme mladosti autora ovog stripa bio veći nego što je ijedna zemlja u kojoj mogu da razumeju ovaj tekst koji trenutno pišem.

 

Anand Radhakrishnan (poznat i kao Anand Rk) koji je nacrtao ovu priču je i njegova najvidljivije sjajna zvezda. Ne samo da je izvanredni mumbajski ilustrator ovim radom svoj grad predstavio uverljivije i življe nego što je inače standard u stripu sa ma kog kontinenta da dolaze, već je i priča o jednom od glavnih likova, malom Grafityju, očigledno bazirana na Radhakrishnanovom detinjstvu i momačkim godinama kao dnevnog ljubitelja stripova i polaznika Fakulteta primenjenih umetnosti, a onda noćnog crtača grafita na mumbajskim zidovima.

 

Grafityjev zid je, da bude jasno, fizički objekat u ovom stripu, zid u jednom mumbajskom kvartu oko koga se ruše stare, sirotinjske zgrade dok se krče placevi za nove, lepe hotele, i mesto oko koga se skuplja ekipa ovog stripa. To je i zid na kome Grafity (čije je pravo ime, naravno, Suresh, ali koji se, naravno, kao i svaki teger ponosan na svoju umetnost, ljudima što ga pitaju za ime, pa makar to bili i policajci u stanici, prvo predstavlja svojim umetničkim, uličnim pseudonimom) crta svoje murale, sprejem izvlačeći život iz skica prethodno napravljenih u svesci koju klinac svuda nosi sa sobom.

 

Grafity dolazi iz siromašne četvrti D’Mello a i njegovi drugari svi žive u okolini, ali ovo nije tek na-Gorkog-nalik socijalna drama o siromaštvu u senci bujajućeg kapitalizma već, kako rekosmo, zbilja gorkoslatka* priča o klincima koji odrastaju u siromaštvu ali sanjaju nešto više i bolje. Grafity želi da bude umetnik, Saira da bude glumica, njihov drugar Chasma studira, nada se da jednog dana postane profesionalni pisac i sebe izdržava radom u kineskom restoranu koji u imenu ima „Wok“ i kelnerima na glavu stavlja marame sa japanskim simbolom izlazećeg sunca. Chasma je posao tu dobio pre svega jer je iz Manipura i ima fizionomiju kojom podseća na Kineza. Tu je i Jay (pravo ime Jayesh), lokalni đilkoš sa ambicijom da jednog dana bude hip-hop zvezda – iako ne zna ni da čita – dobrim brejkdenserskim pokretima i poslom kod lokalnog dilera droge a od koga izdržava sebe i baku…

*Opet te petparačke igre reči! Neka me neko zaustavi!

 

 

Svi ovi likovi su oslikani sa zamamnom dubinom, očigledno bazirani na pravim iskustvima, stvarnim ljudima i ličnim istorijama i postavljeni u krug porodica, prijatelja, poslodavaca i lokalnih policajaca, hotelijera i reperskih zvezda u usponu. Grafity’s Wall ima zaplet i, zapravo, način na koji se u četvrtom poglavlju sudbine svih likova spoje u jednom katarzičom čvorištu a onda opet razvežu je impresivan, ali ovo gotovo da dođe kao bonus na glavnu stvar koju strip nudi a to je jedna bogata, debela tapiserija kojom se slika Mumbaj i težak, ali intenzivan život u ovom urbanom grotlu.

 

Radhakrishnan ovde predstavlja grad tako ubedljivo da, a ja zaista retko koristim ovu hiperbolu, čitalac ima osećaj da je ušao u strip i zajedno sa protagonistima oseća vrućinu i vlagu Maharaštre. Krkljanci na ulicama u vreme špiceva, fasade zgrada u siromašnim četvrtima načičkane balkonima gde komšinice suše veš i ćaskaju jedne s drugima, ulična prodaja voća, povrća i svega živog i mrtvog, pa onda hodnici u zgradama gde ispred vrata stoji obuća, statua Ganeše na toaletnom stočiću i stari tranzistorski radio na polici, ćale koji sedi u papučama i majici na bretele ispred prozora u predvečerje, puši, gleda da se rashladi i baca praznu flašu kroz prozor u kanal – Grafity’s Wall je onoliko ŽIV strip koliko je to uopšte moguće postići olovkom, tušem i bojom, mesto u koje se ulazi umesto da se samo posmatra, lokalitet sa mirisom, ukusom i karakterističnim zvukom.

 

Ram V je, uostalom, sasvim svestan da u Radhakrishnanu ima magičnog saradnika i mada je poglavlje u kome se bavi Chasmom srazmerno ispunjeno tekstom – na kraju krajeva pričamo o budućem piscu koji se za svoju odabranu profesiju sprema skoro neprekidnim dnevničkim beleženjem svojih misli u formi pisanja pisama – poglavlja o Jay(esh)u i samom Grafityju su u velikoj meri oslonjena na vizuelno pripovedanje. Grafity je, uostalom, samouki vizuelni umetnik koji inspiraciju pronalazi u svom okruženju, posmatrajući i osluškujući ritam grada, nalazeći pravilnosti u njegovom kretanju i disanju i Radhakrishnan strip i započinje majstorski ritmičkim ređanjem kadrova, motiva, prizora i zvučnih efekata da nas stavi u Grafityjevu perspektivu, pokaže nam kako klinac koji bombarduje zidove bojama i psihodeličnim oblicima vidi i čuje svoj grad.

 

S druge strane, poglavlje koje se usredsređuje na Jayja kontrastira haotičnu, distorziranu lepotu đubrišta na kome se klinci okupljaju sa urednim ali i dalje razigranim prizorima skupljih četvrti grada, luksuznih hotela gde odsedaju frajeri što vole da povaljuju skupe ribe i šmrču kvalitetne lajnije i jedini povezujući element je ovde Jay, drski, gladni tinejdžer koji ne zna da čita ali se izražava u „skoro pametnim“ rečenicama (kako kaže i jedan od druguh likova) i plesnim pokretima dostojnim gostovanja u spotu bilo koje indijske (ili američke!) hip-hop zvezde. Jayjeva priča je možda najoporija od svih, svakako najpriviknutija na nasilje ali Jay nije tragičan lik i strip nikada ne upada u prostu žanrovsku tminu, pamteći da u svakom svom momentu on treba da slavi život pored toga što pokazuje koliko je težak.

 

 

I tako i biva. Završno poglavlje oslikava odrastanje na vrlo simbolički ali i vrlo zanatski spretno rešen način i epilog koji dobijamo je „stvaran“ i ubedljiv kao i sve ostalo što smo ovde videli. Grafity’s Wall je jedna velika posveta urbanoj, pobujaloj kulturi moderne Indije ali je veoma univerzalna i moćna priča koja se lako razume i apsorbuje i na ovim „našim“ prostorima. Ram V – čovek za velika dela i podsećanje da i pored onoga što je u prošloj deceniji radio Virgin Comics, pa i recentnijih napora Granta Morrisona, o indijskoj strip-sceni i talentima koji na njoj delaju znamo apsurdno malo, imajući u vidu da pričamo o društvu od milijardu duša.

 

Radhakrishnan je kolorisao deo ovog stripa, ali glavni rad na koloru je odradila kanadska ilustratorka Irma Kniivila uz pomoć takođe Kanađanina, Jasona Wordieja i ovo je, kako smo već sugerisali, izuzetno bogato, masno kolorisan rad. Radhakrishnanov crtež je ionako voluminozan, sav u jakim, krivim linijama koje sugerišu pokret, masu i debljinu a na to onda dolazi i jak sloj boje, da nam obezbedi vitalnost i raskoš vizije sveta koju posmatramo kroz oči crtača grafita što živi u jednoj od vizuelno najgizdavijih kultura na planeti. Aditya Bidikar je radio letering i, zato što su na ovom projektu ljudi očigledno gledali da pruže bar 120%, uradio ga ručno, dodajući užurbanom, živom osećaju ovog stripa još jednu dimenziju „stvarnog“. Ako ste voleli Bidikarov izvanredni letering u These Savage Shores, obožavaćete ga u Grafity’s Wall, pogotovo što ovo izdanje ima opširan dokumentaristički tekst o tome kako je letering za njega rađen.

 

Sve u svemu? Grafity’s Wall je izvrstan strip koji, slažemo se, izlazi u najgore moguće vreme ali je možda baš zato esencijalan jer u njegovoj srži je upravo podsećanje na to da je život, što reče Kusturica, čudo, ali je njegova forma takva da nam ovu poruku isporučuje u žanrovski disciplinovanom paketu, bez gubljenja u patetici i trećerukaškim „kvazioblak u kvazipantalonama“ aforizmima. Obavezna lektira.

 

 

Pročitao sam i prvu kolekciju Imageovog serijala Dead Eyes izašlu početkom meseca a u kojoj se, po sada već uobičajenoj Image formuli, sakupljaju prve četiri epizode stripa izašle jesenas i zimus, čime se čitaocima kolekcije pruža kompletna prva priča a u pripremi za nastavak izlaženja serijala ovog Maja. Sem ako, jelte, urušavanje strip-industrije i šire civilizacije ne poremeti ove planove.

 

Gerry Duggan je imao tu sreću da je pre nekoliko godina uz Briana Pohsena dobio visokoprofilni gig pisanja relansiranog Deadpoola nakon okončanja izvrsnog rada Daniela Wayja sa ovim likom. Posehn, poznati (i imućni) komičar je bio ono što je bilo potrebno Deadpoolu da se levelapuje u mejnstrim orbitu ali je Duggan, koji je serijal nastavio da piše sam nakon Posehnovog odlaska, očigledno bio taj koji je Deadpoolu bio potreban da bi ulazak u mejnstrim bio ispraćen supstancom.

 

Duggan je ostavio izuzetno važan rad na Deadpoolu iza sebe, ali je i priliku iskoristio da metastazira na sve strane po Marvelu (i šire – radio je i za DC u isto vreme) i danas je jedan od najpouzdanijih scenarista „Kuće ideja“ koji može – i hoće – da radi sve, od preuzimanja u letu low-profile gigova poput Nove (o kome smo takođe pisali) pa do arhitekture company crossovera kao što je bio Infinity Wars. No, Duggan ima i svoju indie stranu i mada je Analog trenutno strip o kome svi pričaju, odabrao sam da prvo ovde predstavim Dead Eyes.

 

Ne najmanje zbog toga što je crtač ovde niko drugi do irski bad boy John McCrea, čovek koji je crtao (i to kako!) Ennisovog Hitmana i poslednji put ovde bio viđen radeći Hitmanov spinof All-Star Section Eight. McCrea je, svakako, čovek koji superherojski strip radi jer to donosi ’leba na astal, ali čiji stil, mračan i masnih, debelih linija, zaprljan tušem i zlovoljom podseća da je ovaj čovek profesionalni rad započeo uz Ennisa, Millara i Spurriera u Crisis i 2000AD. Dead Eyes je prilika za McCreu da pobegne od superheroja a da opet radi jedan tipično američki žanr – kriminalistički palp. I, mada su mi očekivanja bila velika, McCrea ih je tako lako prebacio da mi se malo plače. Ako Sean Philips ikada izubi volju da radi Criminal, nadam se da Ed Brubaker ima McCrein broj na spid dajlu jer ovih stodvadesetak strana Dead Eyes predstavlja čistu suštinu prljavog, krimi-noara onako kako ga najviše volimo, sa stilizovanim nasiljem i košmarnim crninama, dakako, ali i sa vrlo humanizovanim, vrlo stvarnim, pa i vrlo, eh, „običnim“ likovima u njegovom središtu. Uostalom, prva slika na kojoj lepo vidimo protagonistu ovog serijala, bivšeg pljaškaša banaka poznatog po pseudonimu Dead Eyes (zbog maske sa krstovima na mestima proreza za oči koju je nosio u akciji) prikazuje ga kako stojeći briše dupe jer zbog šuljeva koje je dobio pod stare dane suviše boli kada to pokušava da uradi sedeći.

 

 

Ovakav intro za protagonistu govori puno o prirodi ovog stripa. Duggan i McCrea su bez sumnje tokom planiranja ovog projekta negde u koordinatama imali Sopranos kao primer popkulturnog artefakta u kome su mafijaši predstavljeni manje stilizovano a više humanizovano i Dead Eyes majstorski hvata delić ovog senzibiliteta, pogotovo kad vidimo da nekada uspešni krimos koji je upadao u banke sa sačmarom i punio torbe svežnjevima novčanica i za koga se priča da je poslednjim velikim poslom pre penzionisanja ojadio lokalnu mafiju za nekoliko miliona dolara – pored hemoroida ima i druge sasvim ljudske i relatabilne probleme: ženu u invalidskim kolicima kojoj je muka od njegovog ne naročito veštog spremanja obroka, gomilanje dugova vezanih za njeno lečenje, osećaj neadekvatnosti i promašenosti pod stare dane…

 

Dead Eyes jeste jedna sasvim klasična krimi-noar priča o penzionisanom pljačkašu banaka koji se iz očajanja vraća zanatu za jedan veliki, poslednji posao na koji ga je muka natjerala, ali priroda ovog žanra ionako jeste ta da su priče skoro uvek tipske a da je lepota u tome kako ih pripovedate.

 

Naravno, McCrea i Duggan su ovde majstori pa je pripovedanje u Dead Eyes vrhunski melanž žanrovski pravoverne akcije (uz mrvu horora) i, žanru podobnog socijalnog komentara. McCrea me je pogotovo raspametio radeći u jednom realističnom, noaru primerenom ključu, napuštajući svoje jake stilizacije sa Demona i Hitmana i kanališući svog unutrašnjeg Butcha Guicea – za koga nisam bio ni svestan da u njemu živi – na izuzetno ubedljiv način. „Klasični“, stilizovani McCrea se i dalje mestimično pomalja, na primer u flešbek sekvencama koje su prljavije, nervoznije tuširane, da pokažu da je vreme u kome je Dead Eyes bio strah i trepet bostonskih ulica bilo traumatično i za njega samog i da je izbor da se ode u penziju bio posledica težnje ka normalnosti, a da je kriminal bio samo način da se preživi, ne filozofski stav.

 

McCrea izuzetno vlada pripovedanjem u ovoj priči, hvatajući autoritativno ključne trenutke prošlosti u flešbekovima koji deluju kao serija traumatičnih, razbacanih polaroida, a onda potpuno menjajući stil za sadašnjost koja je dosadna, uredno uokvirena u pravougaonim kadrovima, gde su figure prirodne a ne izlomljene, a prizori imaju dubinu kao da ste ih snimili kamerom sa skupljim objektivom za razliku od ekstremnih zumova i odsustva pozadina u flešbekovima. Naravno, ovo je noar strip pa onda i McCreina ljubav prema crnom tušu ima svoju ulogu i u tim „normalnim“ scenama, uokvirujući slike crnilom, manifestno zamenjujući za stripove uobičajeni beli prostor između kvadrata. „Gutter“, kako se naziva ovaj prostor u žargonu, uostalom, u stvarnom životu nije beo već crn.

 

 

Naravno, Dead Eyes nije dokumentaristički strip, ovo je žanr, ali žanr, kad je dobar, ume da deluje stvarno i Duggan nimalo skriveno bazira etičku diskusiju – obavezni deo svake dobre noar priče – na apsurdnosti trenutnog američkog sistema zdravstvene zaštite. Uobičajena, dakle, priča o pljačkašima banaka koji zapravo rade težak, opasan posao za srazmerno malu zaradu – pogotovo u kontrastu sa ljudima koji prodaju narkotike, rade prevare sa kreditima ili samim bankama za koje je par desetina hiljada što ih izgube u pljački prašina koju pokriva osiguravajuće društvo – a koju je u mejnstrim okruženju prilično dobro opričao Ben Affleck svojim najboljim filmom, ovde je dodatno produbljena idejom da očaj koji dolazi uz svest da zdravlje nije dostupno ako nemate da platite (uključujući davanje šifre za bolnički vajfaj koja se dobija uz skuplji paket) proizvodi socijalno destruktivno ponašanje po prirodi stvari. Duggan sasvim otvoreno ali zanatski spretno šalje poruku da je kriminal kao fenomen simptom društva koje nije dobro obavilo svoj posao a ne stvar pojedinačne patologije i utoliko je sasvim slobodan da svog protagonistu vešto romantizuje i prikaže kao modernog Robina Huda uz svu svest koliko je ova postavka zapravo bizarna.

 

Image inače ovaj strip reklamira i kao delom komediju ali nisam siguran zašto. Dead Eyes je brutalan, krvoločan noar krimić gde se ubija i muči a humor, kada ga ima, a to je retko, je od one vrlo suve, uzdržane sorte. Dead Eyes nije Deadpool i mada glavni lik zaista prolazi transformaciju kada stavi masku na lice i ima tu prirodu humanizovanog antiheroja, ova priča je pre svega narativ o očajanju koje je tim izraženije što kriminalci koje ovde gledamo nisu više napaljeni klinci što u adrenalinu nalaze „rad“ kakav ne donose ni koka ni spid, već matori ljudi sa porodicama i dugovima koji, poslednji put kad su stavljali masku na lice i upadali u banku, čak nisu morali da brinu ni o kamerama na mobilnim telefonima jer ih nije bilo.

 

Strip tu nalazi dovoljno prostora da uz urnebesne scene akcije i saspensa plasira ljudske, „stvarne“ epizode o osobama koje su nesavršene, sklone greškama ali na kraju dana dovoljno dostojanstvene da ne zaborave svoje bližnje. Dead Eyes jeste brutalan strip ali on nije eksploatacija i njegova romantizacija kriminalaca stare garde dolazi iz autentične brige za socijalno zdravlje naših zajednica.

 

McCrein crtež je u ovom stripu kolorisao fenomenalni Mike Spicer koji me je poslednji put oborio s nogu u serijalu Murder Falcon Daniela Warrena Johnsona. No, dok je Murder Falcon bio fantazmagorična, urnebesna metal-opera, Dead Eyes je noar strip gde Spicer mora da pronađe pravu ravnotežu između McCreinog bombardovanja tušem i svog doprinosa. Naravno, Spicer ovo postiže na najvišem nivou, pazeći da noćne scene budu u pažljivo razdvojenim tonovima sive i ljubičaste, sa promišljenim izvorima svetla i puštanjem tuša da kreira potrebni mrak, kupajući dnevne scene u uzdržanom ali bogatom koloru koji nalazi lepotu i u vremenu koje je za sve umešane jako traumatično, povlačeći se skoro potpuno iz priče tokom flešbekova gde su samo crveni krstovi na crnoj maski i prolivena krv bljesci boje u borbi crnila sa bledim senkama. Izgled stripa dopunjava letering iskusnog profesionalca Joea Sabinoa najpoznatijeg po radu za Marvel na previše serijala da bismo ih nabrajali. Sabino majstorski podešava ton i volumen teksta igrajući se sa formom oblačića, izbacujući tekst izvan njihovih okvira u momentima najvećeg adrenalina i traume, pogotovo dizajnirajući titlove kojima protagonista priča svoj tok misli tako da imaju crnu pozadinu i crveni okvir sa krstićima, u ponavljanju motiva same maske po kojoj je ovaj i dobio ime.

 

 

Dead Eyes je, dakle, izuzetno siguran žanrovski produkt grupe iskusnih strip-majstora koja je, da budem iskren, malko i prevazišla sebe ovde. Nije da noar stripova danas nemamo ihahaj na tržištu pored živih Brubakera, Granta, Laphama, Swierczynskog, Aarona i gomile drugih autora, ali Dead Eyes ima na svojoj strani ikonički dizajn glavnog lika – old school ali neprolazan – masku koja će privući superherojsku publiku, snažan socijalni komentar u srži pripovedanja i jako, humano srce koje bije sa svakom okrenutom stranicom. Jedva, nagađate, čekam naredne epizode.

Pročitani stripovi: Conan the Barbarian: The Life & Death of Conan

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , on 5 februara, 2020 by mehmetkrljic

Kada je Marvel ponovo otkupio prava na Konana, tamo negde 2018. godine, to je zapravo bila dobrodošla injekcija energije za ovu franšizu. Dark Horse ga je, da ne bude zabune, godinama vrlo lepo pazio, objavljujući kvalitetne kolekcije starih Konan stripova koji su izlazili za Marvel od početka sedamdesetih, ali i publikujući nove priče u nekoliko serijala i mini-serijala. Bilo je tu odličnih autora, od Kurta Busieka i Tima Trumana, preko Caryja Norda i Tomása Giorella, pa sve do Roya Thomasa, Briana Wooda, Freda Van Lentea i Cullena Bunna te Becky Cloonan, Paula Azacete i Mirka Čolaka. Sasvim je u redu i primetiti da nisu svi Dark Horse serijali bili podjednako dobri i da je, kako se bližilo vreme isteka licence, postajalo očigledno da nema više nekih velikih vizija koje se moraju staviti na papir i da smo u periodu zalaska gde je bitno samo držati nekakav nivo.

Utoliko, kada je Marvel objavio da se Konan vraća njima – takoreći dolazi kući – a Jason Aaron tvitovao da je, čim je čuo vest, rekao uredništvu da će se golim rukama boriti sa svakim scenaristom koji pokuša da mu ovaj posao preotme, nije bilo lako obuzdati uzbuđenje.

I, ne mogu da kažem, nešto više od godinu dana kasnije sam prilično zadovoljan kuda su stvari otišle. Naravno, treba imati na umu da su danas stripovi ipak sitan biznis i da Marvelu oni, koliko god to cinično delovalo, služe najpre kao inkubator ideja koje kasnije mogu da budu pretočene u film i televiziju. No, baš zato je prijatno videti da je Marvel stripovskog Konana opremio vrlo ozbiljnom ekipom, počev od posvećenog urednika Marka Bassoa (kome asistira niko drugi do legendarni Marvelov urednik Ralph Macchio, za ovu priliku voskrsao iz penzije), pa do veoma kvalitetne reprezentacije crtača i scenarista na različitim projektima. Konan je, trenutno, za Marvel neka vrsta mini-univerzuma za sebe sa dva tekuća serijala (kako tradicija diktira, to su: Conan the Barbarian i Savage Sword of Conan) i nekoliko satelitskih miniserijala (od kojih u nekim i nema Konana) i lepo je videti sav taj entuzijazam, i na kraju krajeva novac, uložen u IP koji je poslednji put bio bioskopski potentan kada su scenario pisali John Milius i Oliver Stone. A to je bilo pre, ah, 38 godina. Relativno recentna rezurekcija u kojoj je Konana igrao glavom i, eh, bez brade, Jason Momoa, a režirao ozloglašeni njemački režiser muzičkih spotova Marcus Nispel (poznat, uostalom i kao čovek koji režira nove nastavke nekada popularnih filmskih serijala, od The Texas Chainsaw Massacre, pa do Friday the 13th) je bila ozbiljna produkcijska kaubojada i nije neko čudo da u međuvremenu niko s parama nije želeo da priđe ovom IP-ju. No, kako će Dizni, po slobodnoj proceni, ne kasnije od 2030. godine posedovati sve što postoji, prilično je razložno zamisliti da će se za naših života pojaviti još neka filmska verzija Konana Varvarina. Štaviše, ne bih bio PRETERANO iznenađen da se uz skori rolaut Disney+ na globalnom nivou i uspeh (dosta slabog) Netflixovog Witchera začuju i glasine o originalnoj seriji o Konanu za Diznijev striming servis…

A ako se to desi, Dizni ne bi uopšte imao rđav predložak u prvih dvanaest brojeva aktuelnog strip-serijala Conan the Barbarian o kome bih danas ispisao koju impresiju. Savage Sword of Conan i ostale aktuelne Marvelove stripove ćemo, daće Krom, obraditi nekom drugom skorom prilikom.

O čemu, dakle, pričamo? Prvih 12 brojeva Conan the Barbarian čine jednu kontinuiranu, i zaokruženu priču koju je celu napisao Jason Aaron a nacrtao (većinski) Mahmud Asrar i koja se, prigodno za nešto što treba da napravi ozbiljan spleš i podseti da je, dovraga, baš Marvel bio taj koji je Konana učinio relevantnim u poslednjoj trećini dvadesetog veka, zove The Life & Death of Conan. Ovo je neka vrsta IZJAVE, postavljanja estetskih i filozofskih temelja „novog“ Konana, uz duboko poštovanje prema tradiciji i ugrađivanje pokoje sopstvene cigle u sada već pozamašnu tvrđavu u kojoj stoji Konanov „lore“.

Jason Aaron je, rekao bih, čovek rođen da ovako nešto piše. Ne samo na ime svog prethodnog rada gde je sa Thorom demonstrirao izvanredan osećaj za pisanje epske fantazije ili na ime (meni srazmerno nezadovoljavajućeg) The Goddamned za koga sam onomad napisao: „recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom.“ Jason Aaron je čovek rođen da ovako nešto piše zato što je on, kao što smo takođe već pominjali, pisac koji se kroz većinu svojih radova trudi da pomiri jednu zbilja primalnu, praktično varvarsku veru u individualnost koja se ovaploćuje u grubim, ultramačo muškim protagonistima (Dashiel Bad Horse, Kain, Wolverine, Hulk, pa i Thor mada je svakako par sezona ženskog Tora ovo uspešno zamaskiralo), ali njoj suprotstavljenu i veru u ispravnost izgradnje ljudskog društva na temeljima ravnopravnosti i solidarnosti, a koja verovatno dolazi iz njegovog hrišćanskog odrastanja, sa stalnim, vrlo snažnim, do nasilnosti intenzivnim propitivanjem odnosa čoveka sa Bogom koje ga vodi od razočaranja, preko bunta sve do nekih novih otkrovenja. Rekoh i to već: Jason Aaron je uprkos nominalnom ateizmu, najreligiozniji scenarista koji trenutno radi u američkom mejnstrim stripu i većina njegovih radova su pokušaj da se nađe mesto i za čoveka, i za zajednicu i za Boga pod istim filozofskim krovom.

Naravno, Aaronov Konan nije morao da ispadne dobar, The Goddamned je recimo bio strip suviše zabavljen svojom dozvolom za ubistvo (psovanje, seksualno nasilje…) i podsetio na to da su nekada upravo ograničenja (i dobri urednici) ono što kreativce provocira da izađu na teren sa svojom A-igrom. Sa druge strane, Aaronov tekući Wolverine je bio smeo pokušaj metafizičke igrarije sa idejom Wolverineove besmrtnosti i odnosa ne sa Bogom već sa njegovim antipodom – Đavlom (da se Vlasi, jelte, ne sete) koji se udavio u svojoj bukvalnosti. Međutim, Konan je dobar. Baš dobar.

Naravno, veliki deo dobrote ove priče dolazi od Mahmuda Asrara. Ovaj Turčin pakistanskog porekla je, kako sam već negde pominjao, na profesionalnoj sceni eksplodirao pre dobrih trinaestak godina, crtajući Faerberov dobronamerno dekonstruktivni superherojski serijal Dynamo 5 za Image. Već tada se videlo da je Asrar rođen za klasičan superherojski strip – što neprestano potvrđuje, u poslednje vreme odličnim radovima na X-Men – ali sa The Life & Death of Conan je demonstrirao i jednu prefinjenu ekspertizu sa Mačevi-i-Sandale podvrstu niskog fentezija i doneo Konanu baš onu kombinaciju znoja, prašine, nasilja, začudnosti, seksepila i dobrog pripovedanja kakva je potrebna da nas uljuljka u klasični, „marvelovski“ Konan ugođaj.

Drugačije rečeno, The Life & Death of Conan je jedna od najefikasnije pričanih priča u savremenoj Marvelovoj ponudi, pomalo i staromodna u svom gotovo manifestnom odricanju od “writing for trade“ pristupa koji dominira skoro već dve decenije, usredsređena na pakovanje zaokruženih, zadovoljavajućih narativa u svaku pojedinačnu epizodu, gde dvadesetak strana stripa treba da ima i zaplet i razradu i preokret i zaključak, sa sve povremenim iznenađenjima i pravljenjem spona sa metazapletom koji se lagano razvija kroz dvanaest epizoda. Asrar ovde ima sličnu ulogu kao i klasični crtači Konana, više ilustrator koji sažima duže, složenije događaje pomenute u tekstu i kreira atmosfere što tekstu daju potpuno značenje nego „montažer“ akcije. Naravno, kao neko ko je odrastao na eksplozivnoj Buscema-Chan kombinaciji što je oživljavala Thomasovog Konana, moram da primetim da je Asrar izvanredan izbor za ovaj strip i sa strane njegovog tona, ne zato što imitira Buscemine kompozicije ili anatomiju – Asrar to ne radi – već jer razume kako da postigne istu naglašenu hipermaskulinu erotičnost glavnog junaka i pravilno joj prilagodi okruženje tako da reflektuje sve one skoro halucinantne fantazije koje su se rojile po glavi Roberta E. Howarda u vreme prizivanja originalnih Konanovih avantura na papir, ali i da sačuva njihovu nerdovsku čistotu bez skretanja u fašizam.

Hoću reći, zapravo je jedno pravo čudo to da Konan (još uvek) nije kooptiran od strane modernih fašista kao ultimativna ubermenš fantazija s obzirom da u sebi sažima mnoge fašističke fetiše, od visoke borilačke ekspertize, preko superiorne erotske harizme, pa do prezira prema dekadenciji (moderne) civilizacije. Humanost koja je u korenu ovog karaktera, međutim, i koju Asrar perfektno kanališe bilo crtanjem mladog Konana, divljeg junoše nemirne crne kose i raširenih plavih očiju koje gutaju sva čudesa sveta, bilo prikazima starijeg Konana, kralja što ide nakon bitke bojištem kako bi umiruće neprijatelje pogledao u oči jer je svestan da ih je on ubio čak i ako nije lično podigao mač koji ih je probio – ta humanost je za sada spasavala ovaj lik od ove vrste kidnapovanja. A videćemo dokle će, naravno.

Asrar je, sasvim očigledno imao i mnogo prilike za zabavu kroz istraživanje lika jer ova priča zapravo prolazi čitav Konanov životni put, skačući iz decenije u deceniju i sa jedne na drugu geografsku širinu, pa gledamo dragog varvarina u različitoj odeći, na konju ili na moru, ogrnutog životinjskim kožama ili samo u omiljenoj pregači, sa mačem, kopljem ili sekirom u rukama, a njegovo okruženje nikada ne prestaje da biva savršena refleksija Konanovog odnosa prema drugim kulturama, nacijama, civilizaciji, religiji… Kako je Konan fantazija o moći individualnosti i čoveku koji trijumfuje u svetu oslonjenom na razne kolektivističke – i kako ih je Howard video, uglavnom dekadentne – konstrukte, snagom volje i verovanjem u samog sebe, tako oko Konana gledamo ili pritvorne „građaniste“ (sveštenike, trgovce) zadovoljne da se kriju iza krinke „civilizacije“ i preziru varvare (koji su, jelte, za razliku od njih, direktni i neiskvareni), ili pripadnike brojnih vojski, plemena, gusarskih i drugih bandi koji su iskrivljene kreature bez individualnosti što jedino u masi imaju nešto što podseća na volju, ili pojedince koji u Konanu prepoznaju posebnost individualnosti i njegovu nesvodivost na „klasu“ ili narod kojim pripada, ali su uglavnom nedovoljno snažni da toj individualnosti sami pariraju. Asrar je crtač koji sve ovo intuitivno razume isto onako kako je to Buscema razumeo i otud ova priča o Konanu ima tako „klasičan“ vajb, nastavljajući se direktno na Marvelove priče iz sedamdesetih svojim senzibilitetom ali bez pokušaja da ih direktno imitira.

Aaronova odluka da svaka epizoda bude jedna zaokružena priča je svakako zaslužna za veliki deo ovog senzibiliteta jer upravo vraća Konana njegovim palp korenima i stripovskoj klasici kada je pojedinačna mesečna sveska morala da bude priča za sebe. Naravno, pomaže što je u pitanju jedan poznat, u pop-kulturi dobro utemeljen lik čiji svet većina čitalaca intuitivno razume ako već ne i detaljno poznaje, pa Aaron i Asrar ne moraju da „objašnjavaju“ odnose i postavke i imaju taj luksuz da se pozivaju na događaje iz Konanovog života koje nisu sami prikazali – čak ni u flešbeku – računajući da su oni opštepoznati. Tako se piratska kapetanica Belit sa Crne obale pominje na više mesta a jedna od epizoda se i direktno bavi okolnostima vezanim za njenu smrt i ovo se lepo smešta u „poznati“ kanon vezan za Konana, a da nema potrebe da Asrar i Aaron prikazuju „svoju“ verziju nekih događaja koje znamo iz Howardovih pripovetki ili Marvelovih stripova.

Strukturalno, dakle, The Life & Death of Conan ima prvu epizodu koja postavlja temelj glavnog zapleta (i sasvim nedvosmisleno najavljuje da će negde na drugom kraju Konana zaista čekati smrt) i poslednjih par epizoda koje se bave tim konceptom smrti čoveka koji je prevazišao ne samo svoje varvarsko poreklo kako bi postao kralj, već koji vrlo ubedljivo prevazilazi svaku vrstu provincijalizma, sektarijanizma praznoverja da bi potvrdio svoje dragoceno JA. Konan je, kako ga je Howard postavio a Aaron vrlo časno re-kreirao u ovom stripu, ultimativno biće zdravog razuma, ali, za razliku od današnjih (iznenađujuće ili ne, ali fašizmu neretko bliskih) korifeja „racionalne misli“, on nije sklon filozofiranju i igrama reči. To ne znači da Konan nije biće refleksije, naprotiv, bilo bi vrlo pogrešno doživljavati ga kao „all brawn, no brain“ stereotip, čoveka koji se sav sadrži u instinktu i akciji – Konan je zapravo veoma sklon refleksiji i promišljanju onoga što mu se događa i onoga što čini (klasični Thomasovi stripovi su na ovo stavljali solidan akcenat a Aaron ovo beznaporno hvata u letu i nastavlja) – ali nije sklon držanju lekcija drugima niti verbalnom nadmudrivanju. Njegova „zdrava seljačka pamet“ jeste ultimativna Okamova oštrica kojom on proseca kroz skramu simulakruma moderne civilizacije i profesionalno opsenarstvo sveštenika, vlastele, političara i generala koji svoju vojsku vode iz pozadine, pa čak i žena koje spuštaju gard u njegovom prisustvu, odriču se svoje „meke moći“ i dopuštaju da budu zavedene umesto da same zavode – ali Konan nije govornik, nije čak ni pregovarač a svakako nije demagog.

To neko temeljno poštenje čoveka koji je dobar deo svog života bio karijerni lopov i pirat jeste jedna od najznačajnijih karakternih osobina lika koju i Aaron uspeva da pravilno kanališe kroz svoje priče. Konan je lojalan samo sebi ali će, kada je jednom uzeo novac za svoje usluge biti nepotkupljiv bez obzira na okolnosti. Konan često prezire svoje poslodavce, na primer vojskovođe koji su nasledili svoju vojvodsku poziciju u jednoj od epizoda i što se podsmevaju njegovoj ratnoj strategiji do koje je došao preživljavanjem više bitaka nego što oni umeju da nabroje, ali će i dalje raditi za njih sve do momenta kada se – ne njegovom krivicom – susretnu sa nasilnim krajem života na ime svojih sopstvenih grešaka. U toj konkretnoj epizodi, Konan razgovara sa kraljem i podučava ga ratnoj strategiji bez trunke strahopoštovanja ali i bez trunke narcisoidnosti, obrazlažući zašto je njegova odabrana strategija jedina dobra. Kralj je impresioniran njegovim razmišljanjem, ali inercija tradicije ipak preteže i njegova se vojska drži starih pristupa koji joj na kraju donose poraz. Mnogo godina kasnije, Konan ovog kralja susreće na bojištu – sada ratujući za drugu stranu – i ubija ga bez negativnih emocija, svestan trenutka u kome su dva muškarca jedan za drugog osetili uzajamno poštovanje, ali i neopterećen njim.

Naravno, Konan nije samo ratnik, i različite epizode se bave Konanom najamnikom, Konanom lopovom, Konanom piratom, ali i ulaze duboko u fantazijsku prirodu Konanovog sveta. Spoj realpolitike, kvazinaturalističkog prikaza života nižih slojeva stanovništva i magije – stvarne, strašne i neobjašnjive – te pojava s onu stranu mašte je uvek karakterisao Konana, a Aaron i Asrar imaju nekoliko vrlo dobrih epizoda u kojoj stvari kliknu baš kako treba. Epizoda u kojoj najamnik plaćen da ubija pripadnike piktskih plemena u džungli na kraju radi zajedno sa njima kako bi zatro čitavu rasu džinovskih, natprirodnih zmija uspeva da bude i lepa parabola o tome šta varvarina čini varvarinom i kako je Konan sa svojom neumornom glađu za bogatstvom (ne samo materijalnim) koje će sam stvoriti – umesto da mu ga daju – arhetipski uzor prevazilaženja klasne (i etničke) sudbine. Drugde se Konan zatiče u pećini, zajedno sa grupom ljudi koji pričaju o Bogu što živi pod zemljom i ovo je još jedna od onih priča u kojoj Konan razume da ne može da razume starostavne i komplikovane metafizike vezane za božanstva koja danas nemaju ni imena ni vernike, ali ga to ne sprečava da vidi svoj put iz problema u kome bi neko slabije volje ostao zamrznut u metafizičkom – praktično lavkraftovskom, jelte* – užasu.
*Howard i Lovecraft su, na kraju krajeva bili dobri pen-pals ortaci

Epizode koje se bave Konanom iz poznijih godina, kada je već kralj Akvilonije, pak, imaju jednu težu, sumorniju atmosferu i Aaron i crtači (ovde pored Asrara imamo i odličnog Gerarda Zaffina na zadatku) pažljivo raspakuju kompleksnost emocija i motivacija čoveka koji je dosegao cilj što je sebi zacrtao u životu a sada treba da nauči kako dalje da živi. Ova nas analiza onda prirodno uvodi i u finale priče i najavljenu Konanovu smrt i ovo je, čak i ako vas je početna premisa o dvoje dece koja celog života prate Konana kako bi ulučila priliku za atentat nervirala, uzbudljiva završnica u kojoj će Konanov odnos sa simerijskim bogom, Kromom, biti ispitan u više detalja. Ponovo, ovakve stvari su Aaronova opsesija a moćni individualac, praktično ničeovski natčovek koji Boga ne proglašava mrtvim ali mu se nikada ne moli već ga samo kune, svestan da je Bogu svejedno, to je za Aarona prava droga.

I tako, vidno inspirisan, Aaron će priču dovesti do kraja, uspevajući da da i bogu bogovo i čoveku čovekovo, a da čitalac dobije i Konanovu smrt i šta je bilo dalje, i trijumf volje pojedinca koji se uvek oslanjao na sebe, ali i podsećanje da niko, nikada neće moći da se uvek i bez ostatka oslanja samo na sebe. Dobijamo i ubedljivu premisu za dalje priče ali i novi psihološki sloj lika koji uprkos svojoj nominalnoj jednostavnosti – Howard je sam insistirao da je Konan tek varvarin i zato sklon jednostavnim rešenjima komplikovanih problema – nikada nije patio od plitkosti. Sasvim lep paket.

Struktura naracije sa zaokruženim pričama u svakom broju možda neće biti po meri svakom čitaocu – kako već rekoh, meni se dopada što Aaron i Asrar uspelo oživljavaju ovaj stari pristup u kome je sve veoma sažeto i nema mesta dekompresijama – ali se mora prepoznati do koje su mere autori izbrusili ekonomičnost pripovedanja a da nisu žrtvovali ton, karakterizaciju ili dinamiku. Cena za to je, naravno, što se dobar deo narativa „prepričava“ kroz titlove dok slika sažima akcije, ali Aaron i Asrar se toliko skladno dopunjuju u ovome da meni to nije ni najmanje smetalo. Aaronov tekst ima tu palpoidnu, starinsku, klasično konanovsku kitnjastost a da je scenarista uspeo da izbegne zatrpavanje crteža prevelikim količinama teksta. S druge strane Asrar retko ima priliku da crta scene koje imaju „filmsku“ montažu i, pogotovo akcioni momenti su bliži slikarskoj logici, sa jednim centralnim trenutkom koji predstavlja kompresiju čitave scene, neretko čitavog perioda od nekoliko meseci, ali i on stopostotno izbegava slikarsku krutost i daje nam izuzetno sočne, dinamične scene koje pucaju od energije i pravilno kanališu tu intenzivnost sveta u kome Konan živi ali i samog lika.

Zapravo, iako je Konan naizgled strip koji počiva na akciji, i u njegovoj klasičnoj fazi su akcione scene najčešće bile moćne tapiserije koje hvataju reprezentativan trenutak a znatno ređe sekvencirane koreografije u kojima pokrete aktera pratimo raščlanjene po momentima. Asrar i Aaron rekonstruišu ovaj pristup na vrhunski način i upravo ovo njihovom stripu daje taj duh epskog narativa u kome protagonist ne govori mnogo već radi, ali i to što radi mi gledamo očišćeno od nebitnog, prolaznog i ponavljajućeg i dobijamo samo sam vrh krešenda, samo (idealno) JEDNU sliku koja priči daje krajnji smisao.

Naravno, nije sve prikazivano ovako „iz visine“, jedna upečatljiva epizoda bavi se Konanom koji čeka izvršenje smrtne presude u provincijskom zatvoru i ovo je tipično hauardovska „mala“ priča koja, iako je Konanov život ka kocki, nema očiglednih masivnih filozofskih koncepata u svom temelju. No, kako je Hauard umeo da poentu organski izvaja iz interakcije likova, tako i u ovoj (originalnoj) priči dobijamo zabavnu, krvoločnu ali na kraju i filozofski elegantnu vinjetu o Simerijancima koji se ne mole bogu i sujeverju – a ne veri – što nastaje nakon svedočenja čudu.

Drugde, Aaron piše jednu staromodnu ali i opet, mislim, savremeno politički korektnu epizodu o „jakim ženama“. U Konanu nikada nije manjkalo jakih žena, naravno, počev od Belit, ali veliki broj njih su bile jake na „ženski“ način – inteligentne žene sa sopstvenim agendama, svesne da žive u svetu muškaraca u kome moraju da koriste lukavstvo i drže se svoje vizije ako žele da prežive i pobede – od Hauardove Muriele u Zubima Gvalura pa do Isparane u Maču Skelosa, i baš kao ove poslednje dve, mnoge od njih su bile robinje, plesačice, lopovke, pripadnice nižih, eksploatisanih klasa što se bore za opstanak. U Aaronovoj tipično ambicioznoj varijaciji, Konan ima posla sa pet žena, kvalitetnih prostitutki koje i pored svoje „niske“ profesije imaju puno životne mudrosti, konkretnih veština, ali i empatije koja ih na kraju dovodi u simpatičnu – i, u kontekstu čak i romantičnu – „friends with benefits“ vezu sa Konanom.

Da ne bude zabune, Aaron ovde barata žanrovskim stereotipima i retko izlazi iz žanrovskog kalupa, ali ovo nije nužno loša stvar sem ako niste naoštreni na nekakvu dekonstrukciju. Konan je ionako sam po sebi dekonstrukcija starije fantazijske literature bazirane na viteškim arhetipovima i mada ga ne možemo dovesti baš u istu ravan sa Don Kihotom, on i dalje dobro funkcioniše u okviru svoje žanrovske premise. Tako je i sa ovom pričom o delatnim ženama koje ne prevazilaze svoju klasnu sudbinu, ali se unutar nje osećaju udobno i donose sopstvene odluke, pa je ona svakako emancipatorska na jedan starinski ali, barem meni, prijatan način.

Naravno, žanr nije panacea, pa je sasvim u redu primetiti da sa druge strane imamo veoma dugovečan stereotip o mladoj, lepoj ženi koja zavodi muškarce samo da bi se pretvorila u odvratnu – i zlu – baba-vešticu baš kad se oni usred snošaja opuste, ali hajde, barem dobijamo grupu prostitutki koje su obrazovane i samovlasne, to je čak i pri kraju druge decenije dvadesetprvog veka priličan ćar.

Još reč-dve o crtežu pa da se razilazimo: Asrarov stil je, kako rekosmo vrlo podoban za ton priče koja se priča a dizajn tabli pravilan i uredan, što meni neizmerno prija. Naravno, ovde ima blagog izletanja iz kadrova i dosta korišćenja kadrova različite veličine, ali u skladu sa goreopisanim pristupom – da su ovo više „tapiserije“ a manje „montaže“ – table imaju jednu skoro plakatsku veličanstvenost gde često maltene svaki pojedinačan kadar deluje kao poster kojim bi se strip mogao reklamirati, dajući nam trenutak zaustavljen u vremenu koji je sam za sebe zaokružen i razumljiv. A opet, kada Asrar i Aaron i idu na dekompresiju, to je sa jakom, svešću da je ona apsolutno neophodna u datom trenutku i trošenje, recimo, jedne cele strane na skevencirane kadrove Konana koji sedi na palubi broda, drži se za mač i pognute glave meditira je ključni trenutak u stripu u kome se menja njegova kompletna dinamika.

Kolor Matthewa Wilsona je, skoro da je izlišno reći, vrhunski ugođen sa Asrarovim crtežom. Wilson je radio na gomili stripova koje smo hvalili na ovom topiku (Azzarellov i Chiangov Wonder Woman, Chiangov i Vaughanov Paper Girls, Gillenov i McKelviejev The Wicked + The Divine, Aaronov i Dautermanov The Mighty Thor, Waidov i Samneejev Daredevil…) i ako postoji jedna stvar koja karakteriše njegov kolor – to je da je Wilson beskonačno prilagodljiv i ne ponavlja iste trikove sem ako se to eksplicitno traži od njega. Pa tako ovde, za razliku od nedavno predstavljenog The Wicked + The Divine koji je bio u jakim, neonskim bojama i izraženim kompjuterskim gradijentima da bi se složio sa McKelviejevim čistim konturama i mnogo belina, imamo pastelne prelive i nežne gradijente. Asrar poslednjih godina voli jak tuš, povremeno debele linije, dosta senčenja pa i velikih crnih površina i Wilson ne pokušava da se s njim takmiči u tome ko će „jače“ već, naprotiv, ide na to da donekle ublaži Asrarovu silovitost i rezultat je fantastično atmosferičan a opet „prirodno“ izgledajući strip. Na kraju na sve to dolazi letering Travisa Lanhama, poznatog najviše po radu za DC iako je, za moj ukus, najupečatljivije radove napravio baš u Marvelu (recimo, razigrani Moon Girl and Devil Dinosaur). U Conan the Barbarian Lanham uliva puno pažnje i ljubavi, raspoređujući ne malu količinu Aaronovog teksta u lake za čitanje titlove razbacane po kadrovima, dajući im izgled ugodno „starinskog“ teksta ali nikad ne žrtvujući jasnoću.

Dve epizode koje je nacrtao izvrsni Italijan Gerardo Zaffino (možda ga pamtite iz saradnje sa Warrenom Ellisom na miniserijalu Karnak od pre pola decenije) bave se veoma mračnim temama i njegov na tušu jako zasnovani, veoma kontrastni stil, ekspresionistički likovi i ultravisceralna akcija su im dobro legli. Ne kažem da bih voleo da Zaffino radi čitav serijal – suviše je neortodoksan, tj. premalo liči na Buscemu ili Smitha za moj arhaični ukus – ali ove dve epizode su mu odlično legle.

Sve u svemu, iako ne bih The Life & Death of Conan nazvao nekim remek-delom, meni je njegova starinska-ali-ne-zastarela forma veoma prijala, sa autorima koji su pravilno prišli klasičnom pripovedačkom postupku i prilagodili ga modernom senzibilitetu ali i priči koju su hteli da ispričaju, te sa temom koja je dovoljno prirodna za Konana kao lik i tradiciju, a opet dovoljno provokativna da na kraju ovo bude upamćeno kao priča koja je uradila nešto (novo i) značajno tom liku i u toj tradiciji. Aaron i Asrar posle dvanaestog broja koji je izašao pre par nedelja odlaze sa serijala a zameniće ih Roge Antonio na olovkama (nedavno radio Contagion sa Edom Brissonom) i Jim Zub (koji je već odradio solidan posao na Savage Sword of Conan) kao scenarista. No, ovo nije kraj Aaronove i Asrarove strastvene veze sa Konanom jer je već najavljen njihov rad na priči koja će kralja Konana dovesti u sukob sa jednim od najvećih negativaca iz njegovog asortimana. Thoth-Amon, kažete vi? Apsolutno, kažem ja. Bring it on.

Pročitani stripovi: The Green Lantern/ Green Lantern: Blackstars

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , on 3 februara, 2020 by mehmetkrljic

Kada je Grant Morrison negde 2018. godine najavio svoj novi angažman u DC-ju, serijal The Green Lantern, jedna od pomenutih ključnih ideja bila je da će ovo biti više „policijski procedural“, dakle, kako sam ja to protumačio, strip fokusiran na ideju da su Zelene svetiljke kosmički policajci koji se bave istragom, radom sa osumnjičenima i prikupljanjem dokaza, a zapravo ne vojska koja leti unaokolo i bije se s planetama, skače između paralelnih univerzuma i ima posla sa intergalaktičkim monstrumima koji jedu zvezde. Pošto je ovo, podsećamo, Grant Morrison, već prva epizoda novog serijala prikazuje pripadnika jedinica Zelenih svetiljki koji je inteligentni virus, u sedmoj epizodi Hal Jordan provodi popriličan vremenski period u sopstvenom prstenu koji pluta izgubljen u vakuumu dubokog kosmosa susrećući se (Jordan, ne prsten) sa psihodeličnim čarobnjacima i hodajućim ajkulama, u osmoj će iz sumnjivog lučkog stovarišta na američkoj Zapadnoj obali ispaliti strelu od čvrste svetlosti na atentatora parkiranog na svetloj strani Meseca, a u devetoj će upoznati hipi-verziju Green Lanterna iz univerzuma broj 47 u DC-jevom „glavnom“ multiverzumu.

The Green Lantern je, sudeći po raspoloživom dokaznom materijalu, Grant Morrison koji se veoma zabavlja dok ga piše dok se crtač, takođe iskusni Britanac Liam Sharp, veoma zabavlja dok ga crta. Štaviše, manična energija ovog serijala i gustina ideja po kvadratnom milimetru papira su toliki da ovo deluje kao strip u kome su se scenarista i crtač takmičili ko će onog drugog više da iznenadi dovitljivijim korišćenjem istorijske građe, smelijim preokretom, energičnijom promenom perspektive. Rezultat je svakako jedan od semantički najgušćih stripova koje DC u ovom trenutku izdaje i jedan od najboljih primera „čistog“ superherojskog stripa onako kako ga shvata jedan nezanemarljiv deo klasične čitalačke publike. Kako već deceniju papagajski ponavljam, Grant Morrison je postao neka vrsta Raše Popova superherojskog stripa a naročito njegove DC verzije, enciklopedista koji umesto da piše eseje kreira scenarije u kojima su svaka scena, svaka referenca, svaki preokret u nekakvom dijalogu sa istorijom i mitologijom dotičnog lika, univerzuma u kome on postoji, superherojskog žanra uopšte, i anglofonog stripa u globalu. The Green Lantern je dakle, nimalo ne sumnjajte, još jedan od onih stripova od kojih se vrednim, požrtvovanim nerdovima što pišu anotacije po internetu malo ukrute bradavice dok žmureći jecaju od zadovoljstva, kaleidoskop istorijske građe i polemika sa istorijatom Green Lantern mitosa koja je istovremeno i pametan, dinamičan superherojski strip sa povremeno simpatično staromodnim ekscesima.

Jasnoće radi, neka ovde stoji zabeleženo da je The Green Lantern zamišljen kao strip koji ide u sezonama. Ovo je nešto što nezavisni stripovi već izvesno vreme primenjuju, praveći pauze između svojih priča kako bi kreativni tim imao prilike da sve odradi u željenom kvalitetu a marketari se u dovoljnoj meri posvetili reklamiranju kolekcije, pa je tako i u DC-ju Morrison sada, koristeći svoj nemali uticaj, progurao ideju o tome da prvih 12 epizoda The Green Lantern čine prvu sezonu, nakon koje sledi pauza iza koje će nastupiti druga sezona. Tako je prva sezona završena negde u Oktobru, a druga kreće u Februaru i sve bi to delovalo razumno, logično i uredno, da se prva sezona završila na iole smislenom mestu i da zapravo između nismo imali trodelni miniserijal Green Lantern Blackstars koji je apsolutno integralni deo iste priče i neka vrsta stvarnog zaključka prve sezone.

Hoću da kažem, za mene su The Green Lantern i Green Lantern Blackstars sasvim očigledno deo istog narativnog kontinuuma – Blackstars na kraju krajeva nastavlja priču skoro odmah po okončanju dvanaeste epizode The Green Lantern, sa istim likovima, produžujući zaplet i dovodeći priču do logičnog raspleta – i razdela na sezone i usputni miniserijal je isključivo marketinška te je normalna publika valja ignorisati. Ovo je jedna, kontinuirana priča i videćemo tek kako i koliko će druga sezona zapravo ići sa nekim nezavisnim zapletom.

U ovom, pak, trenutku, ne mogu da se otmem jednoj kratkoj digresiji i prokomentarišem kako Morrison, koji naravno u DC-ju može da bira šta mu se radi, bira da ostavi svoj pečat prevashodno na najvažnijim DC likovima, pa smo tako posle rada na tekućim serijalima o Betmenu i Supermenu (gde je „ubio“ Betmena i Supermenu dao prepričavanje rane mladosti) videli i ribut Wonder Woman kroz dva Earth One grafička romana, a sada je svoju pažnju okrenuo ka Green Lantern. Hoću da kažem, kako je sve to bilo uglavnom impresivno i komercijalno sasvim uspelo, počinjem da se pitam ne da li će nego kada će Morrison da se dohvati Martian Manhuntera ili Aquamana i kakvim ćemo tek tu potresima svedočiti…

Elem, ono što je možda za mene bilo najveće iznenađenje kod The Green Lantern je da se Morrison zapravo smisleno nastavlja na serijal Hal Jordan and the Green Lantern Corps, završen ranije u 2018. godini (i prikazan na ovom istom topiku, doduše, pre završetka) i ne samo da preuzima Hala Jordana sa mesta na kome ga je Robert Venditti ostavio, nego i osnovu glavnog zapleta čini sukob sa neprijateljima koji dolaze iz istog šinjela kao oni u poslednjoj Vendittijevoj priči o Halu Jordanu. Doduše, Morrisonova vizija je toliko široka i divljački nesputana da je u The Green Lantern teško, pogotovo na prvo čitanje, držati se centralne niti radnje i bilo bi vam sasvim oprošteno ako biste na pola serijala zaboravili o čemu se ovde „u stvari“ radi, zavedeni neprebrojnim digresijama i preokretima koji, istina je, svi na kraju vode do finalne konfrontacije između Jordana i njegovih neprijatelja, ali, očekivano, vode sasvim zaobilaznim putanjama, pa se i ta finalna konfrontacija razrešava na sasvim neočekivane načine.

Ono što je neophodno imati na umu je svakako da Morrison već odavno ne piše puke superherojske akcione stripove – ako ih je ikada i pisao – i da su njegovi scenariji pažljivo konstruisane rasprave između različitih skupova simbola i istorijskih artefakta koji su stekli auru mita. Kada Liam Sharp u desetoj epizodi robotsku Zelenu svetiljku po imenu Stel (lik nastao još 1962. godine a poslednji put viđen u Ratu zelenih svetiljki 2011.) crta sa očiglednom aluzijom na Robocopa, ovo nije slučajno, pogotovo u sklopu gotovo uzgredno bačenih komentara stranu ranije o tome da Guardians of the Universe, „šefovi“ Zelenih svetiljki, namerno biraju Svetiljke bez emocija (dakle, pripadnike onih rasa koje nemaju endokrini sistem sličan onom kakav našoj, jelte, rasi, obezbeđuje osećanja) za misije koje mogu biti traumatične, kako bi uštedeli na eventualnoj terapiji. Ovo je skoro usputan geg i dalja grafička aluzija na kultni filmski serijal osamdesetih godina osim što u priči koja eksplicitno pokazuje kako Guardiansi navode jednu od Svetiljki na ubistvo jer to služi višem cilju (znate već, spasavanju kosmosa kakav poznajemo) ovo služi kao mesto na kome čitalac gotovo neočekivano biva ubačen u fliper refleksija i razmišljanja o tome da su Svetiljke na kraju dana zaista samo policija koja izvršava naređenja administracije koju, ako ćemo pošteno, niko nikada nije izabrao a koja sebi daje ogromna ovlašćenja, te da „neprijatelj“ u ovoj priči, koji nesumnjivo i sam radi neke ružne stvari, na kraju (istog tog) dana obećava ubedljiv univerzalni mir uz žrtve koje počinju da deluju sve prihvatljivije. The Green Lantern jeste priča o tome kako Hal Jordan spasava svemir, naravno, Morrison je suviše zaljubljen u klasičnu superherojštinu da bi u sebi pronašao anarhistički cinizam Alana Moora (koga je, uostalom, kako smo već pominjali, kocem držanim upravo od strane desetina Zelenih svetiljki, egzorcirao iz srca u Final Crisis), ali Škotlanđanin ovaj serijal bez ikakve sumnje postavlja kao pitanje o tome koja je zapravo funkcija sistema ako se na kraju dana ovaj oslanja na tvrdoglavu, ćudljivu i u toj ćudljivosti pouzdanu prirodu jednog jedinog, pa makar i tako ikoničkog individualca kakav je Hal Jordan.

Sharp Jordana, razume se, crta sa svim alfa-mužjačkim karakteristikama koje se danas vezuju uz ovaj lik, svog u širokim ramenima, izraženim abdominalnim mišićima, moćnim linijama vilice, sa jakom, valovitom smeđom kosom. Jordan je, ne zaboravimo to, pogotovo među starijom publikom, neka vrsta parije, najdosadnija Zelena svetiljka u istoriji stripova, varikinom izbeljeni četvrtasti kontejner testosterona čiji je civilni posao – test pilot za američke vazdušne snage – takoreći sažetak svih falusoidnih nesigurnosti dečaka-što-bi-da-budu-muškarci, i tokom osamdesetih i devedesetih godina uloženo je dosta rada da se u Jordanu nađe neka dodatna dubina a drugi likovi promovišu kao alternativa, poput pitoresknog Guyja Gardnera (nastalog još šezdesetih ali procvetalog osamdesetih pod Steveom Englehartom),  ili senzitivnog umetnika, Kylea Raynera. U vreme kada je Grant Morrison pisao Justice League of America u devedesetima, Rayner je bio taj koji će biti član JLA a Jordan je prolazio kroz svoju mračnu fazu (tehnički, jelte, bio je mrtav), odrađujući posao duha osvete pa će Geoff Johns (koji ga je u tu ulogu i postavio) tek svojim radom u dvehiljaditima rehabilitovati Jordana i vratiti ga u centar Green Lantern mitosa.

Jedna od velikih tema u Johnsovom Green Lantern radu su bile emocije i to kako se njihovo korišćenje ili njihova kontrola odražavaju na moći koje Svetiljke različitih boja imaju, a Vendittijev rad koji je došao nakon Johnsa je postavio temelje za Morrisonovu reimaginaciju u kojoj se u prvi plan ponovo stavlja volja a ne emocije. Prsten Zelenih svetiljki, alatka kojom pripadnici ovih jedinica kreiraju najrazličitije „predmete“ od čvrste (zelene) svetlosti, na kraju nije oružje emocija već oružje volje, emanacija suštastvene (makar po ničeovskim shvatanjima suštine) „ličnosti“ nosioca prstena i Hal Jordan je odabran za gotovo nemoguć zadatak pronalaženja krtice u sopstvenim redovima i spasavanja univerzuma od strašne zavere ne zato što je kreativan kao Kyle Rayner ili emotivno eksplozivan kao Guy Gardner (ili, jelte, dobar taktičar kao John Stewart) već, nagađate, zato što je tvrdoglav i narcisoidan do mere kada ovi nominalno negativni karakterni atributi postaju njegove najveće vrline. Jordan je, kraće rečeno, jedini koji ne može biti zaustavljen u svojoj misiji, ne može biti zaveden intelektualnim argumentima niti emotivnim ucenama jer ništa od svega toga njemu nije dovoljno značajno kao potvrda njegove sopstvene ličnosti. Hal Jordan je u ovom stripu ličnost koju negativci biraju da, koristeći „čudotvornu mašinu“, što je se sećamo iz Final Crisis, kreira univerzum u kome Green Lantern jedinice nikada nisu postojale, da rebutuje čitav svemir kako bi ga doveo u poziciju da bude pokoren od strane jedne moćne armije koja obećava mir svima koji joj izraze lojalnost – Jordan je ovde opet u centru zapleta jer samo on ima tu vrstu volje koja može da ovako nešto ovaploti i učini stvarnim.

Ali naravno Jordan je i suviše svojeglav i narcisoidan da bi bio ičija kučka, pa makar „kučka“ u ovom slučaju značilo „bračni drug vekovima stare vampirske grofice koja će se u nekom trenutku svog dugog života transformisati u kosmički entitet što se hrani zvezdama“. Jordan je u ovom stripu u toliko dubokom „cold“-u da je finalno razrešenje u Blackstars, u kome i sam priznaje da je imao dilemu da li da na kraju sledi filozofiju svojih neprijatelja a zatim objasni šta je U STVARI uradio kada su od njega tražili da rebutuje univerzum, ne samo šokantno nego i duhovito na onaj hladni, intelektualni način kakav očekujemo od Morrisona.

Utoliko, iako je ovo strip o Halu Jordanu – Zelenoj svetiljki koja to ostaje i nakon što je koncept Zelenih svetiljki sam Jordan svojeručno izbrisao iz postojanja i istorije – i drugim likovima u kome su likovi uglavnom skupovi istorijskih i metafikcionalnih fragmenata naracije i esejistike. Što svakako, ne mogu ovo da dovoljno naglasim,  može da bude pomalo odbojno za čitaoca koji priželjkuje „stvarne“ karakterizacije. Morrison, svakako, ume da se poigra sa karakterizacijama na sasvim zabavne pa i nestašne načine, recimo čitava jedna epizoda bavi se klasičnim o’neilovskim Green Lantern/ Green Arrow partnerstvom i deluje, ako ne čitate dovoljno pažljivo, kao tonalno i pripovedno sasvim odvojena od ostatka serijala, s obzirom da se dešava na staroj, dosadnoj Zemlji i bavi rešavanjem standardnog krimi-slučaja, ali ovde, kao i uvek, treba pretpostavljati da scenarista ispod teksta igra neku svoju dublju igru. Okupljanje Svetiljki iz nekoliko paralelnih univerzuma pred kraj prve sezone The Green Lantern i potraga za „Kosmičkim Gralom“ je prilika za još gegova (na primer zabavni odnos između Hala i Betmen-Svetiljke iz univerzuma broj 32), svakako, ali i vrlo komplikovana eksploracija različitih faceta Green Lantern karakterizacije, pogotovo one koja se vezuje za Hala Jordana. Košmarni neprijatelj Qwa-Man je, na kraju krajeva, samo verzija Hala Jordana iz najgoreg univerzuma – univerzuma antimaterije, ali Johnsov omiljeni negativac, Sinestro je u svojoj antimaterijskoj verziji erolflinovski šmeker koji, ako ne nosi baš sasvim beli šešir, ipak igra za pozitivce u ovoj svojoj inkarnaciji.

Morrison ovde pravi neke duboke zarone u sopstvene radove, čak i dok dobronamerno ali bez milosti komentariše i preoblikuje Johnsove koncepte, pa su tako „oružari“, kojima Qwa-Man pripada, nastali kao zametak ideje još u Justice League of America za vreme Morrisonovog rada, tamo bili tek puka skica a sada će, po svemu sudeći, igrati ogromnu ulogu u drugoj sezoni The Green Lantern.

No, Morrison, pored igranja sa mitosom Zelenih svetiljki i polemisanja sa njihovom sedamdesetogodišnjom istorijom kroz paralelne univerzume i vivisekciju karaktera Hala Jordana, igra, naravno, i JOŠ dublju igru. Uostalom, um koji je stajao iza Final Crisis, Multiverisity, Seven Soldiers ili Flex Mentallo nikada ne može biti zadovoljen samo jednim slojem apstrakcije, ma koliko on bio gust i kompleksan. Pažljivo čitanje The Green Lantern otkriva čitav dodatni, er, multiverzum* referenci i aluzija koje postavljaju ovaj serijal u tačku preseka nebrojenih aspekata DC-jeve istorije i šire popularne kulture. Morrison je opsednut pravilnostima, simetrijama, refleksijama – uostalom, Qwa-Man, koji je antimaterijalna verzija Hala Jordana čak i priča u obrnutim glasovima a leterer Tom Orzechowski se užasno zabavlja obrćući njegove proklamacije mržnje i agresivnosti (koje su, dakako, suprotnost pomalo nameštenoj, policijskoj službenosti Zelenih svetiljki) i puštajući obrnuta slova da ispadaju iz oblačića – i pored pričanja „glavne“ priče koja je i sama fragmentarni Frankenštajn pogleda na Green Lantern istorijat, on priča i dodatnu priču o poziciji superherojskog stripa u širem kontekstu i istoriji anglofone popularne kulture.
*Izvinjavam se

Tonalni tobogan na koji nas Morrison i Sharp vode nije lak za izdržati jer pogotovo nedovoljno pripremljen čitalac u prvom prolasku kroz strip neće umeti da se razabere među zaokretima između drame i komedije, parodije i aluzije. No, pažnja i istrajnost donose, kako to kod Morrisona zna da bude, velike prinose, pa je i potraga za detaljima koje Morrison i Sharp seju jakim zahvatima na skoro svakoj tabli nešto što stalno dovodi do novih otkrića. Tako, recimo, Sharp i Morrison, obojica potekli iz 2000AD kuhinje, nimalo prikriveno omažiraju specifični britanski i konkretno 2000AD pogled na satirični SF u ranim epizodama serijala, samo da bi finale sezone imalo jasnu aluziju na Dr Who-a i njegove Daleke. The Green Lantern prolazi kroz omaže Weird Western Tales, ima horor fazu sa jasnim gotskim obrisima (uostalom, Jordanova „mlada“, grofica Belzebeth je očigledno bazirana na Grofici Eržebet Batori, ali uz usputnu stanicu u Warrenovim horor stripovima, poglavito Vampirelli – koju je Morrison i pisao zajedno sa Markom Millarom, kasnije, u Dynamiteu), sedma epizoda je očigledan naklon Gaimanovoj verziji Sandmana i osobenim literarnim tehnikama koje je ovaj koristio, osma je već pomenuti team-up sa Green Arrowom koji reflektuje na političku osvešćenost superherojskog stripa iz ranih osamdesetih (poglavito, naravno, O’Neillov i Adamsov ikonički serijal Green Lantern/ Green Arrow) dok se deveta epizoda vraća unazad u sedamdesete i omažira divlju mačevalačku fantaziju Warlorda Mikea Grella.

Morrison i Sharp na ovaj način pripremaju građu koja će pokazati kako je „njihov“ Green Lantern izrastao iz svega što stoji u njihovim ličnim istorijama kao kreatora ali i konzumenata popularne kulture, te svega što je prethodilo modernom DC stripu i finale prve sezone je zaslepljujuća bujica likova, ideja, koncepata i preokreta koji obezbeđuju potrebne simetrije i refleksije.

Ali nije to lako isprocesovati i ponovo, naglašavam da je ovo strip pre svega za nekog već ozbiljno investiranog ne samo u Green Lantern mitos i likove – uostalom The Green Lantern koristi vrlo malo zajedničkih likova sa Vendittijevim serijalom koji mu je prethodio iako od njega uzima neke koncepte koje je, da bude jasno, Venditti već uzeo iz DC istorije – već i u tu intelektualnu razbibrigu seciranja DC istorije i traženja u njoj novih slojeva značenja i kulturnih relevantnosti.

Jedna od glavnih karakteristika ovog stripa je upravo koliko on odbija filmski ili literarni pripovedački postupak i tvrdo, bekompromisno se drži stripovske logike sa kompresijama vremena kakve ne funkcionišu u „pokretnim“ medijima i čestim degradiranjem teksta na proste emotivne i nedorečene reakcije likova dok se stvarna značenja scena vide iz slika. Konsekventno, ovo je ekstremno gust, komprimovan narativ koji svoje retke momente dekompresije koristi upravo kao punktuaciju i promenu brzine, signaliziranje da dolazimo do krešenda scena i narativnih niti – od toga kako u prvoj epizodi piratska pauk-devojka u svom bekstvu biva zaustavljena ogromnom količinom mukusa (koji nastupa kao posledica infekcije što ju je izazvao pomenuti virus-Zelena svetiljka), pa do scene sa prstenom što pluta u kosmosu u finalu sedme.

No, ovo su izrazito retka, vrlo oprezna koriščenja ovakvih tehnika, dok je ostatak narativa namerno lišen te vrste poentiranja i Sharp zapravo pravi vrlo manifestan napor da vreme komprimuje na način kako to mogu samo stripovi. I, dakle, stripovi, a ne slikarstvo, jer je korišćenje rasporeda kadrova po tabli povremeno naprosto genijalno u tome kako kontroliše protok vremena da se događaji koji se dešavaju simultano baš tako i iskuse – na primer kako na početku dvanaeste epizode Jordan doleće da spase Trilu Tru iz ruku svog antimaterijalnog dvojnika.

Drugde, simetrije koje sam pomenuo bivaju zazvane kroz fantastične prizore Oa, matične planete Guardiansa u prvoj epizodi, ali i simboliku svetiljke u sedmoj. Sharp je crtač koji nema ni najmanji problem da potpuno menja stilove od epizode do epizode, koristeći, recimo, uredni, „starinski“ pristup od osam kadrova po tabli za prvi deo priče šeste ešizode a zatim ga subvertirajući kada priča promeni ton. Naredna epizoda je sva u kadrovima koje uokviruje simbol svetiljke (i tamnim, snolikim tonovima kolora Stevea Oliffa koji i sam radi posao karijere u ovom serijalu), da bi ova posle nje mešala naturalistički adamsovski ključ sa psihodeličnim iskrivljenjima koja svoju apoteozu dobijaju u desetoj epizodu sa uvođenjem multiverzalnih Svetiljki i hvatanjem zaleta za pakleno finale. Sharp je briljantan u tome kako svakoj promeni smera i raspoloženja, svakom preokretu u kome se trijumf odjednom izmeće u poraz i obrnuto uspeva da odabere adekvatan ne samo stil već i pristup u kadriranju, nivou detalja, pre svega tom komprimovanju vremena da se efekat hladne, intelektualne rasprave koja se događa paralelno sa halucinogenim tripom u stripu čiji glavni junak ima moć da mislima promeni kompletnu istoriju univerzuma dovede do svog logičnog vrhunca. Xermanico (tj. Alejandro Germanico) koji je crtao Green Lantern Blackstars takođe odrađuje vrlo dobar posao ali Sharpov univerzalni stil je ono čime ovaj serijal osvaja svoj identitet.

Kad smo već kod Blackstars – ovi kosmički, hm, ratnici i osvajači su očigledna i svesna ekstrapolacija Darkstars, koncepta koji je originalno, u izvođenju njujorškog pisca naučne fantastike Michaela Jana Friedmana, tamo negde početkom devedesetih, i bio zamišljen kao direktna dekonstrukcija i namerna subverzija koncepta Zelenih svetiljki. Kontroleri, od kojih je jedan u samom centru The Green Lantern, su u Darkstars bili neka vrsta, tamnije, moralno mnogo sivlje verzije Guardiansa a sami Darkstars tvrđi, mračniji odgovor na Zelene svetiljke kao odabrane policijske snage za čitav univerzum.

Drugim rečima, od Morrisona se samo i može očekivati da uzme već postojeću dekonstrukciju a onda je dalje dekonstruiše dovodeći je u kontrast sa konceptom koga originalna dekonstrukcija dekonstruiše. The Green Lantern/ Blackstars kombo je utoliko razrešenje intelektualne rasprave stare skoro trideset godina, presecanje voljom Hala Jordana, čoveka koji je bio sa obe strane, uradio stvari koje drugi ne bi smeli čak i kada bi hteli i izašao sa kristalno jasnom vizijom zašto je manje zlo ponekada jedino dobro kome se možete nadati.

Napisao sam više od tri hiljade reči ali nisam siguran da sam uopšte rekao šta je zaista The Green Lantern. Sada već tipično za Morrisona, ovo je gust, toliko višeslojan tekst (u koji ovom prilikom ubrajam i crtež, da ne bude zabune) sa tolikim refleksijama, aluzijama, referencama, citatima, jukstapozicijama i ekstrapolacijama, da ga je nemoguće obuhvatiti jednim čitanjem ili, barem u okviru jednog običnog forumskog posta „potpuno“ opisati. Morrisona sam i sam često optuživao za pisanje eseja u strip-formi i The Green Lantern nije ni slučajno sasvim oslobođen ovog poroka. No, Sharpov urnebesno energični crtež ali i taj osećaj kreativne razobručenosti svih učesnika ovog kreativnog procesa ipak izdiže The Green Lantern iznad razine pukog intelektualnog rada. Morrisonov humor je često suv, vrlo cerebralan ali mu autor ovde na momente uspelo daje životnost (kao u pomenutoj sceni pauka u bekstvu koji se ruši zapušenog nosa) pa je tako i kompletan strip oživljen očiglednom Morrisonovom strašću prema materiji kojom se bavi. Epizoda sa Adamom Strangeom, recimo, je odličan primer spajanja Morrisonove opsesije klasičnim DC-jevim nasleđem sa glavnom pričom koju priča u ovom serijalu i ona ima i cerebralnu ali i vodviljsku komponentu koja joj dobro leži. Morrison je vrlo retko pisac emocija pa je sa The Green Lantern našao perfektan medijum da emocije stavi u okove i službu šire priče i kontrastira ih sa voljom kao ključnom komponentom ličnosti. Hal Jordan na kraju Blackstars drži jedan važan govor o volji kao o definišućoj karakteristici svega što živi i misli i to je, iako strastvena priča, sve vrlo intelektualno i konceptualno, ali nekoliko strana kasnije mu se na licu pojavi šeretski osmeh kada direktno drugom liku kaže koju emociju treba da oseća: „I’m Hal Jordan. Green Lantern Corps. Officer 2814.1. You should be scared.“ Morrison (možda) (još) ne ume ili ne želi da piše stripove o emocijama, ali mu igranje sa likom koji najjaču emociju oseća kada kanališe svoju volju uprkos tome što je sve u univerzumu protiv njega – odlično ide. Dajte sad tu drugu sezonu, što pre.

Pročitani stripovi: Doomsday Clock

Posted in Stripovi with tags , , , , on 22 januara, 2020 by mehmetkrljic

Dužnost nalaže da danas pogledamo na šta je ličio taj Doomsday Clock, miniserijal najavljivan – ne bez razloga – kao jedna od najznačajnijih stvari koju će DC objaviti u svojoj deceniji. Započet još krajem 2017. godine, Doomsday Clock je izlazio u iznurujuće sporom ritmu, sve dok se potkraj Decembra upravo završene 2019. godine nije završio koincidirajući sa krajem HBO-ove televizijske serije Watchmen. Jedan od komadića teksta u samom stripu Doomsday Clock kaže da koincidencije ne postoje kada je Dr. Manhattan u blizini.

Naravno, treba natočiti jednu čašicu žestine za Alana Moorea. Karijerni mag i nepokolebljivi anarhista je prošlog Novembra u sasvim nekarakterističnom apelu javnosti potvrdio da je, zaista, i dalje anarhista ali da je situacija u ovom trenutku, zaista, toliko loša, da je neophodno da SVI, uključujući njega izađu na parlamentarne izbore u Ujedinjenom kraljevstvu i, ako ikako mogu, snagom narodnog glasa skrenu Ostrvo sa klizanja u praktičnu aplikaciju suverenističke mitologije obilato nadjevenu – mislili smo prevaziđenim – rasizmom i populističkim implementacijama neoliberalizma.

Ne samo da je Decembar doneo grko razočaranje na ovom planu već bi istog meseca Moore, kada bi ga to zanimalo, prisustvovao dvostrukom finalu dveju priča izvedenih iz njegovog Magnum Opusa, stripa Watchmen koji je pre nešto više od tri decenije promenio (skoro) sve u američkom superherojskom stripu. Ili, da li je?

Da pružim par koordinata u okviru kojih je potrebno čitati ovaj moj osvrt:

–          Originalni Watchmen je meni jedan od najdražih stripova ikada a Alan Moore jedan od najdražih strip-autora u mom panteonu. Pročitao sam ga krajem osamdesetih u DC-jevoj meko koričenoj kolekciji kupljenoj u sada već odavno počivšoj knjižari u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i bio ispunjen svom mogućim osećanjima egzaltiranosti na ime toga koliko je daleko superherojski strip uspeo da stigne. Mlado, ludo!

–          HBO-ovu seriju nisam gledao uprkos tome, i uprkos mojoj ženi koja je bukvalno pre svake epizode pitala zar neću ovo da gledam, a onda mi prepričavala zaplet sve dok ne bih vrišteći pobegao iz sobe. Razlog je MANJE moja sikofantska ljubav prema Alanu Mooreu i Watchmenima (mada ima i toga) a više moja ekstremna predrasuda prema Damonu Lindelofu. The Leftovers mi je svojevremeno ubio svaku želju da nastavim sa praćenjem karijere ovog bez sumnje talentovanog kreatora, a Lindelofljeve izjave za medije u periodu pred emitovanje Watchmen kojima je sugerisao solidnu promašenost teme – ne samo spram Watchmena već spram života, jelte – su me dodatno destimulisale.

–          Ipak, ja nisam apriori protiv ideje da se sa Watchmenom može dalje nešto uraditi. Da, Moore i Gibbons su napravili zaokruženu, perfektnu priču sa jasnom centralnom idejom i milion slojeva poruke i simbolike i, da, treba biti ili ludak ili genije pa misliti da se tu može nešto dodati. Ali ovom svetu ne manjka ni ludaka ni genija. Da, Snyderov film je bio slab i igra napravljena u to vreme je bila očajna, ali DC-jev Before Watchmen iz 2012. godine, ma koliko svetogrdan bio (a ne zaboravimo da je i sam Moore još osamdesetih imao ideju o prikvelu koji bi se događao u Minutemen eri), pokazao je da DC ceni originalni materijal makar do mere da na prikvelu uposli neke od najcenjenijih autora iz poslednjih desetak (i jače) godina: Cookea, Straczynskog, Azzarella, pa i samog Weina koji je Mooreu bio urednik na Watchmenu, Bermeja, Leeja (doduše, Jaea Leeja, ali on je fenomenalan), Connerovu, Kuberte, pa i Jonesa. Before Watchmen nije bio dostojna ekspanzija Watchmena, nikako, ali jeste bio pošten napor. Ili to ili sam se ja pošteno razmekšao s godinama.

–          Prema Doomsday Clock sam imao priličnu predrasudu uglavnom na ime toga da Geoff Johns nije scenarista koga nužno doživljavam kao nekog makar izdaleka uporedivog sa Mooreom*. Johnsu ne manjka vizije, ali on nema Mooreovu tehničku eleganciju niti suptilnu višeslojnost koju je Englez demonstrirao u svojim najboljim radovima.
*Ali, da budemo fer, praktično ni jednog scenaristu igde i ikada ja ne doživljavam tako.

Sve ovo, nadam se, obezbeđuje potreban kontekst u kome mogu da kažem da je Doomsday Clock iznenađujuće pristojan napor koji čak ne bih nazvao ni ambicioznim neuspehom. Ovo je, za mene, sasvim solidan strip koji, tako je, ima suludu ambiciju da uzme Watchmen i ispriča „šta je bilo posle“, ali koji zapravo ima šta da kaže o tome posle i koji originalni predložak poštuje do te mere da se ovaploćuje kao neka vrsta njegovog prilično ubedljivog pastiša. Nota bene: ne pokušavam ovim da kažem da je Doomsday Clock jednako dobar kao Watchmen, čak ni da je u istoj kategoriji, jer nije, ali u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti, na kraju decenije u kojoj je DC ne jednom već dvaput ributovao svoj multiverzum, Doomsday Clock je dobrodošlo i, važno, dobronamerno povezivanje multiverzalnih niti tako da se dobije koherentna celina koja integriše i Watchmen i Crisis on Infinite Earths i Infinite Crisis i Flashpoint i Rebirth, te stavlja nekakvu tačku na ovaj deo istorije DC stripova. Naravno, sem ako ne prezirete samu ideju da Watchmen može (ili treba) da bude deo istog kontinuuma sa tamo nekim superherojskim operetama.

E, sad, razume se, „(stripovski) univerzum kao narativ“ je praktično antiteza originalnog Watchmena koji je bio „narativ koji menja (stripovski) univerzum“. Mooreov etos je podrazumevao „stvarne“ uloge, „stvarne“ vrednosti, „stvarne“ posledice:  univerzum u kome ljudi stare a superheroji ginu, u kome je smrt ireverzibilna a odluke imaju permanentnu težinu.

Ali Mooreovi revizionari već izvestan broj godina rade sa hipotezom da je ovo ćorsokak i da je uterivanje superherojskog stripa u pravila mejnstrim pripovedanja i poetike glavnog toka način da mu se oduzme njegova differentia specifica a njegov poseban simbolički jezik i semiotički potencijal skrajnu za račun neke vrste fetišizovanog naturalizma. Najpoznatiji iz ove populacije je svakako Grant Morrison i ja sam već mnogo puta pominjao njegov Final Crisis kao jedan praktično esejistički obračun sa Mooreom i oživljavanje kirbijevske fantazijske poetike kao legitimnu alternativu mooreovskom (mračnom) naturalizmu.

Takođe sam, još kada sam pisao o Final Crisis za UPPS pre, oh, nekih 11 godina or sou, imao da dodam i ovo:

„Moore je sa Watchmenom u superherojski strip uveo  Nixona, pištolje i permanentno umiranje i veliki deo superherojskih stripova je nekritički  sledio ove smernice, tvrdi ova teorija (mada prenebregava da je Moore poslednje dve  decenije proveo nastojeći da piše baš stripove koji će u prvom redu biti obdareni  lepršavošću i maštom). U tom smislu, Final Crisis je anti-Watchmen, strip koji vraća u  superherojštinu osećaj kosmičke širine, snagu imaginacije koja nadilazi trivijalne ljudske  koncepte, strip gde simbolika, a ne politika treba da bude u prvom redu. No, kada se izvrši direktno poređenje ova dva stripa neke stvari su očigledne: Watchmen  je u poslednje dve decenije postao kulturni artefakt prvog reda, strip koji je nadišao  granice superherojskog žanra, pa i medijuma u kome se pojavio, priča koja je zauvek  promenila lice popularne kulture. Uprkos tome što je u centar priče stavio superheroje,  Alan Moore je stvorio relevantan umetnički rad prihvatljiv i za neiniciranu publiku, dakle, ne ’mejnstrim’ artefakt u onom pežorativnom smislu nego autentični kulturni  kamen-međaš. Ovo je učinio koristeći izvanredno spisateljsko umeće koje je strip  natrpalo idejama, ali i likovima, slikama, simbolima i referencama na druge umetničke radove raspoređenim tako da teku kao jedna izvanredno oblikovana simfonija. Štaviše,  Moore je ovo učinio izmislivši sopstveni univerzum (jer mu DC nije dao da koristi Charlton Comics likove) i postavivši unutar njega igrače i pravila.

Kao kontrast, Final Crisis je strip čiji je značaj jasan samo relativno uskom krugu hardcore publike koja se dobro razume i interesuje za ponekad i najsitnije detalje iz istorijata stripa jednog od američkih izdavača. Potencijal za krosover u mejnstrim za Final Crisis je gotovo nepostojeći jer bi ’neupućen’ čitalac, koji bi u Watchmen lako ušao i spoznao njegovu vrednost, za Final Crisis mogao samo da nasluti o čemu se radi. Štaviše, dok bi ga Watchmen estetski zadovoljio svojim elegantnim rasporedom simbola, slika, asocijacija itd., Final Crisis bi ga dodatno odbio svojim prostačkim bacanjem ovih stvari na tanjir. Watchmen je strip koji se dotiče fundamentalnih ljudskih vrednosti i pitanja, a Final Crisis je intertekstualni rad koji komentariše evoluciju superherojske ideje u američkom stripu na relaciji Jack Kirby-Alan Moore. Koje vam od ta dva više zvuči kao umetničko delo a koje kao seminarski rad? Aj rest maj kejs…“

Gornji navod iz pera jednog mlađeg i nesumnjivo luđeg – ako ne već i glupljeg – Mehmeta je važan ne kao krunski dokaz da je Moore isuviše veliki za svoje kritičare već kao dodatno podsećanje da je superherojski strip, for better or for worse definisan svojom intertekstualnošću i da je „(stripovski) univerzum kao narativ“ ono što ga izdvaja od drugih žanrova. Ovo uostalom važi i za superheroje u drugim medijima, što vidimo ne samo po međupovezanosti Marvelovih filmova već i u tome kako su televizijske serije rađene po DC-jevim stripovima nedavno ušle u svoj prvi veliki krosover (Crisis on Infinite Earths).

Drugim rečima, ako je Mooreova poetika bila „ljudi stare a superheroji ginu, smrt je ireverzibilna a odluke imaju permanentnu težinu“, superherojski strip je na ovo reagovao prvo sa oduševljenjem, instinktivno osećajući da će ga ovo približiti literaturi glavnog toka (i generalnom zeitgeistu, time ga izmeštajući iz domena pop- i potkulture u domen, prosto, kulture) a zatim jednom gotovo imunološkom reakcijom, stvarajući neku vrstu zaštitne barijere oko Watchmena i nastavljajući da mimo njega raste i razvija se držeći se izvornih (?) ideja o tome da je u beskrajnim univerzumima sve moguće – da smrt nije konačna, da odluke mogu biti promenjene, da direktno suprotstavljeni koncepti mogu zajednički opstajati u okviru istog univerzuma jer ovo je univerzum mnogo bogova ali bez jednog Boga.

Utoliko, Watchmen je bio „naturalistička fantazija“ baveći se pitanjem „Šta bi bilo da su superheroji stvarni?“. Doomsday Clock je intertekstualna diskusija o istoriji DC stripova i bavi se pitanjem „Šta ako su sve verzije Supermena – uključujući one za koje je logički nemoguće da postoje jedna uz drugu – stvarne? Ali u stripovima.“

Drugim rečima, Doomsday Clock, sasvim na tragu Final Crisis, recimo, nije strip koji je namenjen „običnoj“ publici pa čak ni zainteresovanom laiku. Watchmen ste mogli čitati bez ikakvih predznanja o bilo kakvim prethodno postojećim univerzumima i sa samo najblažom svešću o tome da superherojski strip postoji. Doomsday Clock ne vredi čitati ako niste čitali Watchmen, to se podrazumeva, ali ni slučajno ne zamišljajte da ga možete „razumeti“ bez makar fakultativnog upoznavanja sa istorijom DC stripova u poslednjih 35 godina, počev od Crisis on Infinite Earths koji je godinu dana stariji od samog Watchmen. Naravno, Johns nije Morrison pa ni Doomsday Clock nije zamumuljena metatekstualna seminarska teza u kojoj su simbolike daleko ispred likova po kompleksnosti* ali ovo je, da bude jasno, strip o stripu, i stavljanje mašnice na paket koji je Johns krenuo da pakuje tehnički još sa Rebirth iz 2016. godine a suštinski i pre toga, najmanje još  u vreme pre skoro jedne decenije kada je pisao Flashpoint i ributovao čitav DC multiverzum.
*Ovo, naravno, pišem kao sertifikovani Morrisonov ljubitelj

Izbor Garyja Franka za crtača je u mnogome doprineo tome da Doomsday Clock ne ostavi utisak tek još jednog DC krosovera i umesto toga dobije auru legitimno istorijskog događaja-koji-podvlači-crtu. Frank – koji je, podsetićemo, sa Mooreom imao minijaturnu saradnju u jednoj od priča serijala Tom Strong – jeste Britanac, ali to je zaista manje važno, uostalom najveći deo njegovog profesionalnog rada vezan je za američki strip. Važnije je da je Frank neko ko je po rečima samog Johnsa „najbolji crtač Supermena u svojoj generaciji“ i, ne manje važno, neko ko je sa Johnsom radio na priči u kojoj Supermenov zemaljski otac, Jonathan Kent – gine.

Najvažnije je, pak, da je Frank crtač koji se savršeno uklapa u ideju da će Doomsday Clock pratiti pripovednu strukturu Watchmena, sa dvanaest epizoda pričanih tablama podeljenih u mrežu od po devet jednakih kadrova. Ovakav pripovedni postupak u originalnom Watchmenu bio je praktično revolucionaran i u toj meri uticajan da se i dan-danas, više od trideset godina kasnije, on vezuje za „intelektualni“ pristup stripu – videti uostalom radove Toma Kinga, uključujući slabiji Heroes in Crisis, pa i recentnu epizodu Spider-man – Deadpool serijala u kojoj Robbie Thompson parodira ovaj postupak. No, u Doomsday Clock, ovo ne samo da daje formalnu sponu sa Watchmen već i efikasno zauzdava „widescreen“ impulse koji su dugo vremena bili Johnsov zaštitni znak. Ivan Reis ili Dan Jurgens ili Phil Jimenez ili Ethan Van Sciver (koga danas, jelte, ne volimo zbog comicsgatea) ili Jim Lee ili J.G. Jones su sve crtači koje jako volim i koji su sa Johnsom kreirali neke od najupečatljivijih tabli superherojske akcije u poslednjih petnaest godina, ali bi svi bili pogrešan izbor za priču koja treba da nosi pre svega napetost, do neizdrživosti opresivnu atmosferu što će se samo na trenutke oslobađati u katarzičnim momentima akcije. Frank je crtač koji na malom prostoru može da napravi čudo, krećući se besprekorno između naturalističke karakterizacije za koju je Dave Gibbons učinio da tako lako izgleda u Watchmenu i geometrijskih simbolika originalnog stripa, a da istovremeno ponudi i „pravi“ superherojski senzibilitet sa ljudima koji lete, dižu tenkove na pleća junačka i izbacuju lasere iz prstiju.

Ova spona prizemljene estetike Watchmena i uzvitlane estetike klasične superherojštine je, svakako, nešto najteže da se napravi i nešto gde ovakav strip najpre može da pukne. Da je Frank uspeo da ispriča vizuelno i simbolički koherentnu priču koja neće obrukati original ali ni delovati kao da ga (suviše) infantilizuje kad krene da se leti i bije, to je već veliki plus za Doomsday Clock.

No, naravno, nije sve to savršeno i bezgrešno, ali niko nije ni očekivao da bude. Johns je Doomsday Clock zamislio kao ne samo puki krosover između Watchmen i mejnstrim DC univerzuma (dakle onog što smo po konvenciji zvali Earth 1 ali danas je to „New Earth“) već i pomirenje između koncepata naturalističkih, (kruto i) tvrdo naučnofantastičnih likova iz Watchmen i idealističkih, fantastičnih, većih od života likova iz klasične superherojštine. A to ne ide lako.

Doomsday Clock pokazuje „šta je bilo dalje“ u Watchmenu i kako je plan Adriana Veidta da okonča hladni rat osamdesetih (koji samo što nije prerastao u topli nuklearni rat) na kraju samo proizveo još haosa. Danas, nakon što smo više puta bili svedoci da masivni teroristički i genocidni aktovi ne ujedinjuju razdeljene svetske sile i, naprotiv, vode daljoj nestabilnosti, lako nam je da prihvatimo ovakav nastavak Watchmena. Moore ionako nije Veidta prikazivao kao „heroja“ i Johns uspelo ekstrapolira ideju o narcisoidnosti (praktično) ničeovskog višeg čoveka koji u svom hubrisu svet vodi zajedno sa sobom u pravcu žrtve i katarze ne bi li ga „spasao“.

Veidt će u Doomsday Clock pokušati da ispravi stvari kroz potragu za Jonom Ostermanom, alias Dr. Manhattanom, odnosno jedinom osobom sa supermoćima u Watchmen univerzumu a koja je, radikalno distancirana od ljudske rase i života kao takvog prepustila Veidtu da spasava svet kako ume i nezainteresovana nestala negde u dubinama univerzuma.

Watchmen je pravljen na temelju likova iz Charlton Comics, firme koju je DC kupio a zatim njene likove apsorbovao u svoj multiverzum (Captain Atom, Blue Beetle, Question itd.). Moore je želeo da radi direktno sa ovim likovima, ali je DC strahovao od posledica po status kvo pa su likovi u Watchmen originalni ali bazirani na Charlton likovima (Nite Owl je Blue Beetle, Rorschach je Question itd.). No, likovi Adriana Veidta i Dr. Manhattana su zapravo refleksije – i ekstrapolacije – dva sržna DC lika: Lexa Luthora i Supermena. Čoveka koji sebe vidi kao višeg, možda i dostojnog obogotvorenja i natčoveka koji je, u svakom praktičnom smislu – bog.

U refleksiji na ovu podelu Doomsday Clock pokazuje Veidta koji Dr. Manhattana prati do Zemlje Jedan, kroz multiverzum, i tamo traži pomoć od Lexa Luthora dok (novi) Rorschach pokušava da regrutuje Betmena za njihov plemeniti cilj. Rezon je da su ovo dva najpametnija čoveka na planeti i da će njima biti najlakše objasniti da je paralelna Zemlja u opasnosti te dobiti njihovu pomoć. Naravno, stvari se uopšte ne razvijaju na taj način jer je DC-jev multiverzum zaražen mooreovskim pesimističnim cinizmom. Doomsday Clock tako postaje ne priča o pokušaju da se spase planeta već o pokušaju da se spase multiverzum sanjarskog optimizma od pretnje naturalističkog cinizma, da se Supermen, kao simbol nikada umiruće nade, upotrebi kao lek koji će svoj mooreovski alter ego,* Dr. Mahnattana vratiti humanosti koji je napustio.
*Ne zaboravimo da u Watchmenu jedan naučnik poriče da je izjavio „Supermen postoji i on je Amerikanac“ i insistira da je zapravo rekao „Bog postoji i on je Amerikanac.“

U tom smislu, ako je Morrisonov Final Crisis bio obračun sa Mooreom i okončan simboličkim (i sasvim konkretnim) zabadanjem koca u srce nemani koja drži multiverzum u svojoj tmurnoj, neveseloj šaci. Johnsov Doomsday Clock je pokušaj pomirenja.

Radna teza je svakako simpatična (ustežem se da kažem „zdrava“ jer ni ne znam jesam li ja dovoljno zdrav da to ocenjujem): već su Moore i Gibbons Dr. Manhattana pokazali kao čoveka odvojenog od sopstvene humanosti i kreirali jedan kompleksan portret osobe koja je prešla u gotovo čist intelekt iako, zapravo nikada nije prevazišla neke svoje emotivne traume. Ovo je Adrian Veidt, na kraju krajeva i iskoristio da Dr. Manhattana, jedinog ko mu je mogao pokvariti plan o spasavanju sveta kroz gotovo-kataklizmu, ukloni sa igračke table. To što se Manhattan na kraju simbolički (i praktično) stavio na njegovu stranu kroz anihilaciju Rorschacha i odlazak sa Zemlje, pak, nije ni tada bila potvrda da je Veidt u pravu i Moore je sasvim svesno strip završio ciničnom zapitanošću da li smo tragediju izbegli ili smo joj upravo svedočili kroz predstavu u kojoj se čovek igra Boga a osoba sa božanskim moćima uzmiče od čoveka. Zato Doomsday Clock nastavlja da kopa: Veidt je u njemu još vidnije opterećen kompleksom Mesije, ali Mesije koji radi iz prikrajka i svoj ego hrani na intelektualnom planu izbegavajući javna priznanja na velikim žrtvama i teškom radu koje je položio i uložio za čovečanstvo, zadovoljavajući se samo sam sa samim sobom – praktično se samozadovoljavajući – refleksijom na to šta je sve učinio za planetu. Utoliko, Doomsday Clock produbljuje motiv koji je Moore, naravno, držao u podtekstu, i stavlja ga pravo u tekst: Veidt je TAKOĐE taj koji je razdvojen od svoje humanosti, samopercipirani filantrop koji će pobiti milione da bi milijarde živele, čovek koji sebe prećutno smatra višim od ostalih ljudi i koji se ne usuđuje da sebe javno nazove bogom pa umesto toga bira ime Ozymandias koje ukazuje da je on od boga odabran.

Sa druge strane, Dr. Mahnattan je, kako je i Watchmen pokazao, emotivno ipak nesazreo i Moore je još u ono vreme ukazivao na zamku u koju upadaju intelektualci kada misle da racionalna analiza emocija znači da se njima može i upravljati i da se one mogu kontrolisati. Doomsday Clock je, ponovo, korak dalje i pokazuje Dr. Mahattana kao neku vrstu amoralnog, bez-emotivnog božanstva koje vreme, materiju i ljude tretira kao puki materijal za oglede. U ovom stripu Dr. Manhattan ispoljava naučničku radoznalost i igra se sudbinama, životima, univerzumima pokušavajući da dokuči zašto ga njihova nepredvidivost fascinira.

I na nekom konceptualnom planu, Geoff Johns ovde prilično uspelo poentira skladno povezujući brojne ere DC stripova i pokazujući kako smo došli na mesto na kome se sada nalazimo. A to mesto je, zapravo, gore od onog gde su DC stripovi „zaista“ u našem svetu. Univerzum u kome Veidt traži Dr. Manhattana a novi Rorschach i Betmenov Alfred postaju nekakvi neočekivani saradnici je pesimističniji i mračniji od univerzuma u kome se događaju današnji DC stripovi. Superheroji u njemu psuju, javnost  je besna na vlast i superheroje zbog teorije zavere – koja, pokazuje se, nije samo teorija – što sugeriše da superheroji nisu ishod neobičnih akcidenata i srećnih okolnosti u nesrećama, već da nastaju u vladinim laboratorijama, te da je podela na superheroje i superzločince samo predstava za puk, dok vlasti grade armiju superbića u najnovijoj trci u naoružanju. Naravno, Putin ima svoje supervojnike, a Black Adam u svojoj bliskoistočnoj državi Kahndaq nudi azil svakoj osobi sa metaljudskim sposobnostima i vreba priliku da udari na dve nacionalne supersile i predupredi rat za koji je siguran da sledi.

Sve je, dakle, pomalo kao da smo slučajno ušetali na set na kome strip piše Mark Millar a ne Geoff Johns.

Ali to je plan. Johns solidno uspeva u posredovanju te atmosfere represivnog naturalizma, koristeći neke poznate i drage DC likove, poput, recimo Firestorma da oslika svu mučnost situacije u kojoj Tramp i dalje tvituje provokacije i presne laži, dok američka strana pravi metaljude u laboratorijama a Rusi spretno koriste svaki trenutak u kome je rival trepnuo da osvoje novi komadić geostrateške prednosti. U sasvim namernoj refleksiji na ono što se dešava u Watchmen univerzumu, i na ovoj Zemlji se momenat u kome će doći do sukoba dve supersile, uz korišćenje oružja masovnog uništenja, neumitno bliži. Osim što su na OVOJ Zemlji to oružje – superheroji.

Johns uvodi tu neku ljudsku komponentu u priču koja se događa na planetarnom nivou time što pokazuje nekoliko street-level likova kako bauljaju kroz svet koji nisu sami napravili a pokušavaju da ga spasu – od pomenutog novog Rorschacha, preko ne-mrtvog Comediana, pa do dvoje novih likova. U ponovo sasvim namernom imitiranju Mooreovog i Gibbonsovog rada, Marionette i Mime su dvoje likova zasnovanih na Charlton Comics originalima (Punch i Jewelee) i oni su neka vrsta ekstremne ekstrapolacije „mooreovoskog“ pristupa superherojskom stripu utoliko što imaju vrlo detaljne i kompleksne prošlosti i istorije, ali su u krajnjoj karakterizaciji praktično – karikature. Ovaj strip ima i Jokera koji je solidno urađen ali on služi samo da u kontrastu sa njim Marionette i Mime ostave utisak sociopatske plitkosti. Sva dubina njihove priče, sva misterioznost njihove veze (i Mimeovih moći, kad smo već kod toga), sve to se svodi na prenaglašenu socipatsku karakternu crtu oba lika i ovom prilikom to nije nešto za šta treba da kritikujem Johnsa. Ovom prilikom to Johns radi sa verovatno potpuno svesnom namerom, da ukaže šta se dobija kada se Mooreov Watchmen tretira ne kao samosvojno umetničko delo već kao uputstvo kako da sami kreirate likove i atmosfere koji će hipotetičkog mejnstrim čitaoca impresionirati svojom „realističnošću“. Utoliko, Marionette i Mime su sasvim nerealistični, zapravo tipično DC-jevski groteskni likovi sa nesrazmerno kompleksnim i dubokim pozadinskim pričama, simbolišući readymade tretman Watchmena od strane što kreatora što publike tokom tri i kusur decenije.

Što je pošteno.

Naravno, ne uspevaju Johns i Frank sve da poslože onako uredno kako su to znali Moore i Gibbons, ali, opet da budemo fer, ko je ikada TO mogao? Moore je u svemu razmišljao na nekoliko nivoa, videlo se to, uostalom još sa V for Vendetta, pa je i Watchmen strip fraktalne složenosti ali i fraktalne unutarnje logike gde sitan detalj i visokokonceptualna celina reflektuju jedno drugo. Na primer, činjenica da je strip nazvan WATCHmen a da je simbolika sata – Ostermanov otac je bio časovničar – veoma bitna za razumevanje lika Jona Ostermana/ Dr. Manhattana. Johns ovo ne može da postigne i najdalje što ide je da omažira Moorea, kako kroz naziv stripa (Doomsday Clock – DC, jasno?), tako kroz ponavljanje Mooreovih elegantnih poenti i njihovo pojašnjavanje za slučaj da ih pre trideset godina niste shvatili.

I to je svakako nešto što će smetati čistuncima (u koje ja, na sopstveno veliko iznenađenje, izgleda ne spadam), to pojašnjavanje Mooreovih poenti i prilično napadno naglašavanje sopstvenih do mere da je poslednja epizoda maltene bukvalno predavanje legata novoj generaciji u prepoznavanju Mooreovog značaja ali i podsećanju da je njegov nepraštajući cinizam neophodno temperirati humanošću kako bi superherojski strip uopšte mogao da nastavi da postoji.

Naravno, vredi ponoviti da je posle Watchmena Moore radio MNOGO superherojskih stripova i da je dobar deo njih bio upravo njegov napor da se spoje zreliji, ne nužno ciničniji, pogled na superherojštinu koga je on praktično kanoniozovao, i taj neku humaniji, fantastičniji element superherojštine. Svakako, mislim na Toma Stronga i Top 10, ali ne treba zaboraviti, Alan Moore je radio čak i Youngblood, za ime sveta!!!

A opet, svakako ima lepote u tome kako Doomsday Clock prikazuje Dr. Manhattana koji je kriv za smrt Supermenovih zemaljskih roditelja, koji je kriv za to što su Justice Society of America i cela prva generacija superheroja, što je avanture imala u DC-jevim stripovima zlatnog doba, izbrisani iz istorije – Johns je još, dakle, jedan, u svojoj generaciji scenarista koji se kritički postavlja prema ributovanju DC-jeve istorije, počev od Crisis on Infinite Earths, ali uključujući i Flashpoint/ New 52 za koji je sam lično bio u velikoj meri odgovoran. Neću reći da se Johns ovim definitivno otrže Mooreovom uticaju i pretvara u erzac Granta Morrisona, to na kraju krajeva nije tačno (Johns je još odavno bio jedan od scenarista Justice Society of America i jasno je da prema ovom timu i herojima Zlatnog doba ima velike simpatije), ali jeste tačno da je ovim stripom uspeo da na nekakvom umetničkom planu, uz srazmerno elegantne slike i reči, prikaže kako i zašto je Supermen zaista srce DC univerzuma, ne zbog svoje moći da leti ili podiže težak teret nego zbog svoje moći da inspiriše. Što je veoma morrisonovski koncept. Ako je čak i Dr. Manhattan, Supermenova racionalna, „naturalistička“ ekstrapolacija, u Doomsday Clock uspela da u velikom plavom pronađe inspiraciju i onda svoje božanske moći upotrebila da „vrati“ multiverzum na mesto gde ne postoje samo racionalne ekstrapolacije već na kome uzbudljive, uzajamno isključujuće verzije jedne iste istine mogu da istovremeno budu „istinite“ zato što emocija može i ono što razum ne može, pa to je ipak na neki način prilično dobar strip.

Utoliko, pitanje sa početka teksta, da li je Watchmen promenio skoro sve u američkom superherojskom stripu dobija zamršen odgovor i, rekao bih, u svojoj paradoksalnosti, svojoj kontradiktornosti, onaj ispravan:

Ne, Watchmen je bio anomalija, eksces koji je superherojskom stripu doneo istovremeno i novu zrelost ali i svest da se sazrevanjem može izgubiti nešto od esencijalne vrednosti za medijum. Više od trideset godina kasnije Doomsday Clock podseća da Watchmen, ponovićemo, svojom vrhunskom umetničkom zaokruženošću valja videti kao inspiraciju a ne kao model koji se imitira. Doomsday Clock ima svoje nedostatke i ideološke prestupe, ako želite da ih tražite, ali je on i jedna iskrena i duboko proživljena tačka na ovaj deo karijere Geoffa Johnsa, uz opomenu da sazrevanje ne sme biti sinonim za ubijanje deteta u sebi. Pa, mislim, za mene sasvim okej.