Pročitani stripovi: Origins

Sa zanimanjem sam pročitao miniserijal Origins koga je BOOM! Studios solidno hajpovao od prošle jeseni i koji je izlazio u redovnom mesečnom tempu od Novembra, da bi se završio šestim brojem pre nekoliko dana. Postapokaliptična naučna fantastika, planeta kojom tumaraju mašine a čovek je samo gotovo zaboravljeni mit, melanholija i nada, gubitak i sazrevanje, sve plasirano kroz vrlo atraktivne ilustracije mladog poljskog umetnika po imenu Jakub Rebelka, mislio sam, pa šta tu može čoveku da se ne svidi?

Well, dosta toga, ispostavlja se, ali Origins nije rđav strip, koliko je u pitanju jedna smeša motiva i ideja koje smo već više puta gledali, čitali, igrali itd. i povremeno malo prenaglašeno melodramatičnih i „objašnjavajućih“ dijaloga. Utoliko, ovo je svakako serijal kome je srce na pravom mestu ali nije u pitanju ni tako pametna pa, na kraju dana ni tako emotivna posapokaliptična epopeja kakvoj sam se nadao.

No, fokusirajmo se na dobre elemente prvo – Origins je priča koja se događa na planeti Zemlji skoro hiljadu godina nakon što je ljudska rasa istrebljena i ta planeta Zemlja ume da izgleda veoma lepo u Rebelkinoj izvedbi, sa ostacima nekadašnje arhitekture i tehnologije što ih i dalje nalazimo u gustoj vegetaciji koja sada sve prekriva. Početak prve epizode je upečatljiv sa Rebelkinim kontrastiranjem zgrada, mostova, natpisa, vagona, spomenika, čak i muzejskih postavki sa devastacijom koja deluje umirujuće, obavijajući te ostatke ljudskog prisustva u prijatne, prirodne boje zelenog lišća, mahovina, puzavica… Čak ni prizori ljudskih kostiju – koje se nekako i dalje nisu raspale uprkos stajanju na otvorenom – nemaju posebno uznemirujuću dimenziju jer nasuprot njima imamo drveće, ptice, paprat, bobice…

No, nije sve tako pastoralno: u ovoj apokalipsi mašine su se otele kontroli, kako to već one umeju da rade, i istrebile čovečanstvo najpre zahvaljujući nanotehnologiji koja je omogućila praktično nevidljivim mašinama da se infiltriraju ne samo u druge mašine i nad njima zavladaju već i u žive organizme, uspostavjajući diktaturu na ćelijskom nivou. Ovo je svakako jedna aktuelna, savremena vizija mašinske apokalipse, koja kombinuje naše današnje strahove od naprednih veštačkih inteligencija i nano-tehnologije što nećemo moći ni da je registrujemo čulima, kamoli kontrolišemo po želji i, u tom smislu, Origins je priča dobro utemeljena u dnašnjem istorijskom trenutku, sa čovekolikim robotima jednog, recimo, Terminatora, ostavljenim u atavističkim osamdesetima gde i pripadaju.

Osim što, naravno, Origins ima i čovekolike robote. I naoružane dronove. I futuristički internet. I praktično sve što ste videli u bilo kom stripu, filmu, videoigri iz poslednjih deset-petnaest godina a koji su se bavili sličnom tematikom. Osnovna ideja Originsa se, dodatno, zasniva na ispitivanju razlike – ili distance – između „stvarnog“ života i mašinske egzistencije, i diskutuje o tome šta život čini pravim – da li su to emocije, volja, ili pak smrtnost i ovo su dobra pitanja i dobre diskusije, samo je sama priča zasnovana na gomili generičkih i već viđenih ideja i set pisova.

Na primer, jedna od stvari koje se pominju u objašnjavanju toga kako su mašine istrebile čovečanstvo je ta da su infiltrirane u žive organizme naprosto naterale čitave vrste životinja da voljno izumru time devastirajući ekosisteme i osuđujući čitave generacije ljudi na izgladnjivanje. Ovo je sjajna ideja i strip i kasnije, u nekim svojim akcionim sekvencama, ima scene u kojima životinje, upravljane kolektivnim umom mašina, napadaju naše junake. Ali, naravno, kad imate ovakve motive u stripu, pogotovo kada taj strip nije naglašeno „žanrovski“ pa da mu se praštaju glupe ideje na ime estetike, nemoguće je ne upitati se zašto naše junake mašine napadaju pokrećući krdo rogate marve a ne, recimo, roj pčela, ili vojsku paukova ili mrava (ili, jelte, virusa). Strip uspostavlja koncept kontrole mašinskog „uma“ i nad životinjama i nad biljkama i ovo je ideja koja dobro posluži za njegovu uokvirujuću priču ali se onda ignoriše za račun srazmerno nezanimljivih, klišeiziranih akcionih set pisova u kojima mašine na „naše“ šalju robotsku avijaciju i slično. Utoliko, iako Origins na momente podseća na postavku iz videoigračkog serijala Horizon (čuj, „podseća“, gomilu stvari je doslovno prepisao), sa robotskim životinjama, on je nedosledniji u pogledu praćenja sopstvene premise.

Druga videoigračka koncepcija na koju me je Origins podsetio odnosi se na takođe u 2017. godini izašli NieR: Automata, igru uzduž i popreko hvaljenu (i ja sam je nahvalio) na ime svog alegorijskog tretmana koncepta robota i kompleksne simbolike dodeljene civilizaciji koju su oni izgradili na Zemlji nakon što su sa nje proterali Ljude. Origins od ove igre kao da preuzima motive humanoidnih robota, kreiranih da služe ljudima i dizajniranih tako da budu ne samo korisni već i „srećni“ kada im se nalaze na usluzi i stavlja ove mašine u jukstapoziciju sa jedinim ljudskim bićem koje još uvek/ ponovo postoji na Zemlji.

Izbegao bih dalje spojlovanje jer Origins jedan deo svoje drame bazira upravo na diskusiji o tome da li se ljudski život može restartovati na planeti – iako tehnologija za to postoji – i nalazi jednu sasvim dostojanstvenu poziciju u svom finalu gde prihvata da je evolucija vrednost po sebi i da nije ograničena na organski svet već da, posebno u „univerzumu“ ovog stripa, legitimno obuhvata i mašine. No, mora se priznati da do ovog svog zaključka Origns stiže kroz sa jedne strane previše stranica stripa, a sa druge strane premalo esencijalnog diskutovanja svojih tema.

Da budem iskren, nisam siguran da ovo nije tipičan primer za izreku „mnogo babica, kilavo dete“. BOOM! Studios potpisuju čak tri „kreatora“ na ovom serijalu a da ni jedan od njih nije učestvovao u njegovoj izradi. Arash Amel, Joseph Oxford i Lee Toland Krieger svi iza sebe imaju strip-iskustvo, ali ovde su on neka vrsta trusta mozgova koji je, pretpostaviću, osmislio svet i razne elemente tog nekog, jelte, „world buildinga“, a onda je fizički rad pisanja scenarija poveren Clayju McLeodu Chapmanu, solidnom profesionalcu koji je, recimo, za Marvel uradio razne stvari poput Scream; Curse of Carnage i gomile kontribucija raznim krosoverima (Venomverse, King in Black…) a za BOOM! je već pisao pandemijski horor strip Lazaretto pre nekoliko godina. Dakle, ovde kumulativno imamo vrlo pristojan talenat na gomili, ali egzekucija je, na kraju, čini se bila uglavnom zanatska, na „good enough“ nivou ali ne mnogo preko njega. Radnja ovog stripa svakako počiva na ideji da će čitalac biti dirnut razvojem odnosa među protagonistima koji stoje na različitim (ali da li i suprotstavljenim?) stranama evolucije i mnogi od njih preispituju svoje emocije svesni da su one u ogromnoj meri posledica prethodnog programiranja – biološkog ili digitalnog, svejedno – no, nije da nam origins daje likove koji su laki za identifikovanje. I to nije zato što su „tuđinski“, razdvojeni od nas sa hiljadu godina postapokaliptične istorije, nego uglavnom zato što su obeleženi generičkim tekstom koji treba da pritisne emotivnu dugmad u našoj duši ali je u najboljim momentima tek prihvatljiv a u najgorim deluje kao školski rad talentovanog dvanaestogodišnjaka.

Okrutno! To je taj sažižući plamen kritike zbog koga dolazite ovamo i kupujete kartu svakog dana!

No, ne bih da ispadne da je Origins sav loš. Čitao sam mnogo gorih stripova od ovoga poslednjih meseci i na kraju krajeva, superherojska publika u koju spadam sigurno nije nenavikla na stripove koji baštine generičke postavke u blago variranim novim verzijama. Voleo bih da je Origins elegantniji, ekonomičniji i pametniji, da svoje premise koristi doslednije i, na kraju krajeva smelije, da ima malo viši kvalitet dijaloga, ali nije on rđav.

Toj ne-rđavosti svakako doprinosi već pohvaljeni crtež. Rebelka je dobar ilustrator i uspeva da jednu skoro impresionističku dimenziju crteža pomiri sa „akcionim“ pripovedanjem, držeći se uglavnom disciplinovanog lejauta i organizacije table. Likovi su mu malo „lutkasti“ ali to ima svog šarma, a roboti su dizajnirani veoma lepo i zapravo deluju interesantnije pa i „životnije“ od humanoidnijih likova. Kolor je radio Patricio Delpeche i ovo mu je jedan od najimpresivnijih stripova koje sam do sada video sa jakim, živim bojama i dinamikom koja uveliko oživljava crtež i spasava ga od statičnosti. Letering Jima Campbella je funkcionalan i dobro se dopunjava sa crtežom i kolorom, čineći sa njima atraktivan ali čitak paket.

Origins je originalno trebalo da bude grafički roman urađen iz jednog cuga, ali moram da priznam da je meni ovo najviše delovalo kao pič za televizijsku seriju koji je odbijen pa je na kraju postavka iskorišćena za strip. Utisak je da na posletku niko, sem možda crtača i koloriste nije ovde bio svim srcem, pa otud krajnji produkt ima odlike zanimljivog ali ultimativno ne preterano zavodljivog rada. Ipak, Rebelkin crtež i Delpecheov kolor su svakako dovoljni da ovaj strip zavredi pažnju pa mu možete, digitalno, pristupiti ovde.

Pročitani stripovi: Justice League Dark (Vol. 2)

Vreme je da kažemo koju reč i o DC-jevom serijalu Justice League Dark koji je izlazio od leta 2018. godine pa sve do kraja prošle kada je magazin praktično okončan utapanjem u krosover Endless Winter, ali je tim „spasen“ i sada je Justice League Dark dodatni, „bonus“ strip na zadnjih nekoliko stranica Justice League magazina od prošlog broja, odnosno od kada je Justice League počeo da piše Brian Bendis. Ram V, čovek koji je magazin Justice League Dark uspešno priveo kraju, prizemljujući metaforičku letelicu koju su drugi ambiciozno podigli u vazduh 2018. godine* je i dalje na scenarističkim dužnostima  a kako isti scenarista piše i novi Swamp Thing, može se slobodno reći da je okultno-mađijsko-jungiansko-simbolički kutak DC-jevog strip univerzuma u dobrim rukama.

*i koga smo ovde hvalili za mnogo stripova izvan superherojske sfere: These Savage Shores, Grafity’s Wall, Blue in Green

No, kako rekoh, drugi su ovaj serijal započeli. Originalni Justice League Dark je, dakle nekakav prvi tom ovog stripa, izlazio je kao deo prvog talasa New 52 stripova sa početka prošle decenije. Arhitekta ovog serijala bio je Britanac Peter Milligan i moram da priznam da sam relativno brzo izgubio interesovanje za njega. Milligan naprosto nije bio u formi u to vreme – uključujući druge njegove radove za DC i Vertigo – ali je strip našao svoju publiku, pokazujući da itekako ima interesovanja za ezoteričnije likove i koncepte koji su se u to vreme provlačili uglavnom po obodima glavnih priča u DC-u. Smeštajući se negde između Vertiga i „klasične“ superherojštine, uključujući likove vrlo različitog porekla i estetike (Madame Xanadu, John Constantine preseljen iz Vertiga, Weinov Swamp Thing, Ditkov Shade the Changing Man, Frankenstein, Kirbyjev rimujući demon Etrigan…) ovaj se serijal pokazao kao primeren i toj nekoj „novijoj“ publici koja nema striktnu lojalnost prema „čistoj“ superherojštini i u svojoj dijeti voli da vidi fantastiku i horor nešto šireg spektra.*

*Na kraju krajeva, posle Milligana serijal je pisao Jeff Lemire a onda za njim J.M. DeMatteis

Zapravo, Justice League Dark je u toj svojoj prvoj inkarnaciji bio uspešan do mere da je Warner ozbiljno planirao da uradi igrani film po motivima ovog serijala – sa sve Guillermom Del Torom na kormilu. Posle milion prerada scenarija i kombinovanja raznih kreativaca u timu koji je trebalo ovo da realizuje, na kraju od filma, barem u nekoj Del Torovoj viziji, neće po svemu sudeći biti ništa, ali smo dobili animirani celovečernji rad iz 2017. godine, kao i najavu serije – i, ponovo, možda i igranog filma – koju za HBO priprema JJ Abrams.

Verovatno je ovaj potencijal franšiziranja i proizvodnje kudikamo lukrativnijih platformi nego što su puki stripovi i zaslužan što smo u okviru DC-jevog Rebirtha dobili i taj drugi tom Justice League Dark o kome danas pričamo. Ovog puta serijal je pisao James Tynion IV, današnji scenarista Betmena i već godinama DC-jev pouzdani drugopozivac koji uskače kad god treba odraditi posao koji nije glamurozan ali je neophodan. To mu je, slutim, i na kraju zaradilo taj toliko željeni gig na „glavnom“ Betmen magazinu, uostalom, Tynion IV je na Detective Comics već pokazao da mu lepo ide pisanje Betmena, no, sa Justice League Dark je pokazao i drugi, nimalo nebitan kvalitet kada operišete u „centralnim“ oblastima superherojskih univerzuma, a to je sposobnost da planirate na duge staze i priču prirodno delite na celine, ne gubeći nikada iz fokusa centralne motive i zaplet. Otud je Justice League Dark, radeći paralelno sa Justice Leagueom koji je pisao Scott Snyder, kroz 28 brojeva dao hroniku jedne veoma uzbudljive borbe-za-odbranu-svega-što-postoji koja je delovala sasvim ubedljivo, ne samo jer je bila utemeljena u likovima sa jakom motivacijom i dosta karaktera, već i jer je Tynion IV pronašao način da pored Snyderovog iskreno sumanuto ambicioznog i komplikovanog narativa o multiverzalnoj krizi bez presedana smesti jednako dramatičnu priču i proda nam je kao nešto u šta legitimno možemo da verujemo. „Inflacija događaja“ je, naravno, problem sa kojim se i DC-jeva i Marvelova publika nosi kako zna i ume, ali Justice League Dark je makar ostao čvrsto na svojoj zacrtanoj putanji i izgurao do kraja borbu mađioničarke Zatanne i njene ekipe protiv „Naopakog čoveka“, dajući nam simbolički potentno i emotivno zanimljivo finale koje je zaokružilo narativ započet 2018. godine. S obirom da pričamo o stripu koji su radila dvojica scenarista – Tynionu je Betmen-angažman onemogućio da JLD dogura do kraja, ali Ram V je finale priče ispričao u konsultacijama sa njim – ali i koji je bio pod konstantnom hipotekom krosovera i događaja izvan njegove neposredne sfere uticaja, ovo je solidan uspeh.

Nije da ne bih voleo da je Justice League Dark imao mirnije vode da njima plovi. Glavni razlog što sam ovaj serijal čitao bio je jer su neki od likova iz nikada prežaljenog Shadowpacta ovde imali prominentne uloge – prevashodno Detektiv-Šimpanza, Bobo ali i Blue Devil – a Willinghamov Shadowpact je za mene i dalje etalon kako može – i treba – da se radi „magijski“ strip u superherojskom univerzumu.

No, onako kako je Shadowpact nastao iz krosovera – konkretno iz Day of Vengeance miniserijala koji je predstavljao jedan od uvoda za Infinite Crisis – tako je i novi Justice League Dark praktično spinofovan iz Metal/ No Justice krosovera od pre neku godinu i praktično je morao da se, kako kažu na anglosaksonskom, dočeka na noge trčeći. Ovde nije bilo mnogo prostora za upoznavanje sa protagonistima i postavkom  i već od prvog broja članovi tima koji još nije ni „zvanično“ uspostavljen bačeni su glavačke u borbu za očuvanje magije. Same magije! DC-jevi stripovi, istorijski imaju dosta uspeha u diskutovanju koncepta magije i kako je on povezan sa funkcionisanjem sveta pa i ovde Zatanna na kraju prve epizode doslovno kaže „Ovo je mnogo gore nego što je iko zamišljao, Čudesna ženo. Magija će umreti a čovečanstvo će umreti zajedno sa njom.“ i ovaj pančlajn na poslednjoj strani uokvirivaće dobar deo narativa u naredne dve i po godine, počev od toga da je Wonder Woman, jedan od oficijelnog „trojstva“ DC-univerzuma i prominenta član Lige Pravde spletom okolnosti na čelu tima koji se bavi magijom, demonima, božanstvima itd. pa do toga da je sudbina čovečanstva kredibilno vezana za opstanak magije u „našem“ univerzumu.

Serijal je bio, za razliku od Shadowpacta, pomalo opterećen daljim krosoverima, koji mu jesu bili tematski adekvatni ali je ovo u nekoj meri razvodnjilo pripovedanje i donelo malo šuma i meandriranja, no, Tynionu IV treba skinuti kapu na promišljenom tretmanu svoje centralne teme. Magija je generalno nestabilna tema kada pišete žanrovsku fantastiku jer joj se, jelte, ne znaju pravila, i scenaristi često podležu sasvim prirodnim iskušenjima da je koriste i kao narativnu prečicu, a što im priče čini nekonzistentnim, te za čitaoca pomalo frustrirajućim jer nikada ne zna šta sledeće može da očekuje i koliko može da se investira u priču.

Kod Tyniona, naravno, ima elemenata tog svaštarenja, pogotovo u jednom vrlo slobodnom spajanju raznih magijskih škola, simbolika i filozofija, ali je Njujorčanin vrlo pažljivo sve uvezao u uokvirujući koncept koji je baziran na nekoliko sasvim promišljenih motiva. U tom smislu, priče tokom ovog serijala bave se nekolicinom filozofskih pogleda na magiju, od toga da je magija stvar verovanja, preko uverljivog prikazivanja šta znači kada se kaže da svaki magijski gest ima svoju cenu – a što u jednom finom metatekstualnom naklonu znači da se ne može koristiti ni kao univerzalna literarna prečica – pa do ustrojavanja nekoliko različitih nivoa realnosti baziranih na različitim magijskim i mitološkim simbolikama, a koji su opet uverljivo prikazani kao „prava“ mesta koja nisu tek paralelni univerzumi iz „običnog“ DC multiverzuma.

Ovo je kompleksna tapiserija motiva i ideja i Tynion umešno vozi slalom među njima provodeći tim uglavnom vrlo simpatičnih i relatabilnih likova kroz razna iskušenja. Justice League Dark je ovde snažno utemeljen u dva asertivna ženska lika: Wonder Woman, koja, iako ne „stvarno“ boginja, nosi sa sobom sve atribute božanske magije – utemeljenje u veri, pravednosti, istini, na kraju dana u zajednici – i Zatanna koja predstavlja onaj drugi pol, magiju kao trik, opsenu, način ne samo da izmenite stvarnost pred nečijim očima već i da ga ubedite da je ono nemoguće što je video i u šta ne može da poveruje – moguće i stvarno.

Pored njih tu je i masa muškaraca koji su uglavnom luzeri različitog kalibra: John Constantin ovde uspešno igra svoju ulogu antiheroja što kad se i nađe na pravoj strani ume da bude agent haosa i bezumlja, Detective Chimp je elegični atavizam ranog srebrnog doba koji je izgubljen u uspomenama na bolja i jednostavnija vremena, Kirk Langstrom aka Man-Bat je reformirani Betmenov negativac i dežurni skeptik koji pokušava da magiju pojmi i opiše u naučnim terminima, Khalid Nassour je najnoviji Doctor Fate, potpuno prepadnut ovom ulogom i služi kao zanimljiv motiv za diskusiju o tome šta je Doctor Fate zaista – osoba, ideja, moć ili nešto četvrto… Tu je pored svih i Swamp Thing…

Sa ovako šarenim ansamblom nije ni čudo da priče žestoko meandriraju između istorija i estetika, ali, kako rekoh, Tynion IV uspeva da se uglavnom održi u srednjoj traci i da, vodeći nas iz jedne krize u drugu prikaže dramatične magijske ratove koji podrazumevaju nestajanja čitavih realnosti, ali i suptilne diskusije o prirodi simbola u ljudskoj kulturi koji, iako „izmišljeni“ imaju ogromnu moć nad svima nama. Tako se šetamo od moćnih čarobnica do demona koji samo žele da naude ljudskoj rasi, od pakla do  jungianskog kolektivnog nesvesnog, i, moram da priznam, zapitao sam se više puta tokom čitanja kako bi izgledalo da je ovo pisao scenarista sa izraženijim čulom za simboličko, poput, znate već, Granta Morrisona ili, što da ne, Gerarda Wayja.

Ne zato što je Tynionova priča o magiji i simbolici ovde urađena nespretno – nije, naprotiv – već pre svega jer imam utisak da je scenarista ovde sebe razapeo između previše tačaka, trudeći se da ima i dinamičan superherojski strip, i diskusiju o simbolici, ali i karakterne portrete skoro svakog od protagonista. I, mislim, da je ovaj strip bio ovako solidan svedočanstvo je Tynionovog ipak ozbiljno izbrušenog zanatskog dara, ali se svakako može govoriti o tome da su neki elementi razvijeni manje nego što sam se barem ja nadao.

Možda prevashodno sama poetika – Tynion se trudio da strip bude utemeljen u likovima koliko je to god moguće i njegovo pisanje ovde ima mnogo teksta koji je old school deskriptivan u približavanju unutarnjeg života pojedinačnih protagonista čitaocu. Ovo je za mene osvežavajuće vraćanje na tehnike iz nekog starijeg vremena, ali se i primeti koliko tekst „olakša“ ali i dobije na efikasnosti kada serijal preuzme Ram V.

No, Tynion svakako ovde uspeva da poentira na više mesta, sa jedne strane vodeći Zatannu kroz emotivan, iznurujući narativni luk kojim se njen odnos sa ocem ali i sa Johnom Constantinom dovodi do nove zrelosti a sa druge, pružajući old school publici interesantnu „novu“ verziju prvog susreta Swamp Thing i Johna Constantina. Čitavo finale priče oko Swamp Thing je takođe uspelo na emotivnom planu sa dobrom pripremom za realizaciju ideje kako je „lik“ koga znamo pod ovim imenom mnogo više od prostog ljudskog identiteta skrivenog iza „biljnog“ izgleda. Utoliko, i Tynionovo uvezivanje više različitih DC koncepata u ovaj narativ je na kraju impresivno dobro izvedeno pa pored „klasične“ magije dobijamo i vešto pridruženi sloj elementalnih sila (The Green za biljke, The Red za ljude i životinje, The Black ili Rot za mrtve) i njima pripadajućih „parlamenata“ avatara i elementala, za koktel koji jeste kompleksan i možda i „neprirodno“ izmućkan – da ne pominjem baziran na konceptima koje su osmislili vrlo različiti scenaristi u vrlo različitim decenijama – ali koji na kraju svega ima smisla.

Tynionu i V-ju su ovde na raspolaganju bili različiti i uglavnom vrlo solidni crtači pa iako strip ne može da se pohvali baš skroz unificiranim vizuelnim delom, njegova energija i generalna estetika jesu bili očuvani. Bizarno multitalentovani Alvaro Martinez Bueno je uradio najveći broj epizoda nudeći vrlo dinamične ali uglavnom ne pretrpane lejaute a Amancay Nahuelpan je preuzeo štafetu bez gubljenja koraka dovezavši serijal do pred sam kraj sa vrlo upečatljivih nekoliko brojeva, potvrđujući talenat koji smo još onda u njemu prepoznali. Posebno bih istakao i letering jer se Rob Leigh ovde naradio za sve pare pružajući komplikovanim lejautima i naraciji mnogo prekopotrebnog vizuelnog usmeravanja.

„Novi“ Justice League Dark, sada kao bonus u magazinu Justice League, je u trenutku dok ovo pišem imao samo jednu epizodu koja deluje kao da će Ram V održati kombinaciju melodramatične, poetske osnove i „krizne“ nadgradnje mitoloških razmera a kako je crtač pouzdani Španac Xermanico, reklo bi se da će razloga da pratimo JLD makar i u ovoj smanjenoj verziji, i dalje biti.

Pročitani stripovi: A Radical Shift of Gravity

Pročitao sam grafički roman A Radical Shift of Gravity koji je pre oko godinu dana izdao američki Top Shelf. Ne samo da je u pitanju naučnofantastična tematika koja je meni uvek bila neizmerno zanimljiva i bliska već je i ovaj roman stigao uz blurb Jeffa Lemirea, samog kralja melanholije, jelte, koji je ustvrdio da je strip „vrlo pametan kad priča o globalnim katastrofama i vrlo pošten kad priča o ličnim“. To je bilo dovoljno da se upustim u čitanje svih 220 strana iako, da budem iskren, crtež Njujorčanke Kate Glasheen nije baš na prvi pogled delovao kao nešto prilagođeno mom ukusu. No, A Radical Shift of Gravity je ne samo razoružavajuće emotivna, već i zaista prilično mudro postavljena naučnofantastična priča o jednoj „nemogućoj“ kataklizmi i njenom uticaju na civilizaciju, ljudsko društvo ali i njegove osnovne ćelije – porodice, pa sam se do kraja prilično zagrejao i za crtež.

Scenarista ovog stripa je takođe Njujorčanin,  Nick Tapalansky, koga do sada nisam čitao a, da budemo fer, on i nije izbacio mnogo stripova. Top Shelf mu je u prošloj deceniji izdavao Awakening, triler o misterioznim ubistvima koji se do kraja odmotao u globalnu zombi-katatsrofu, a A Radical Shift of Gravity je, čini se potvrda da su kraj civilizacije i postojanja ljudske rase na planeti Zemlji neka vrsta opsesije za ovog autora. A deluje kao fin čovek na slikama…

Jedna od za mene najuzbudljivijih koncepcija u naučnoj fantastici uopšte je ona u kojoj se pokazuje da ono što smatramo zakonima fizike – dakle, nečim što je do kraja shvaćeno, matematički opisano i načelno nepromenljivo – nije baš tako jednoznačno i da zapravo kosmos ne funkcioniše onako kako smo mislili. Naravno, ogroman deo žanrovske literature, televizije, filma itd. bazira se na ideji da se nekakve danas utvrđene fizičke zakonitosti mogu na neki način zaobići – od brodova koji putuju nadvetlosnom brzinom, pa do superheroja koji lete, teleportuju se ili imaju neprirodno snažan kapacitet za obnavljanje tkiva – ali onaj „pravi“ ili makar meni najdraži literarni postupak je kada uzmete jednu takvu „promenu“ a onda ispitujete kakve bi ona posledice ostavila na ljudsko društvo i, ako ste baš dobri, na ljudskost samu. Sirius je svojevremeno objavljivao mnogo ovakvih priča, recimo „A Bucket of Air“ Fritza Leibera, „Jer sutra više ne postoji“ Gradimira Moskovljevića, te pogotovo „The Return of the Ocean Stream“ Jima Johnstona.* Ova poslednja, objavljena u broju 85, 1983. godine je na mene ostavila posebno jak utisak zbog svoje jednostavne premise i sjajne, vrlo fokusirane obrade: čovek se budi iz nesvesti i shvata da nije bio u saobraćajnoj nesreći – kako je isprva mislio – već da je, da tako kažemo, čitav svet nesreća: gravitacija na planeti Zemlji okrenula se za devedeset stepeni.

*za koga slutim da je bio pseudonim nekog domaćeg pisca budući da ni o njemu ni o priči nema ničeg na internetu izvan ex-YU sfere

Ovo je toliko jednostavna postavka – naučno sasvim nezamisliva, naravno, i time još upečatljivija – da joj ostatak priče gotovo i ne može parirati, no autor fantastično rukuje ovim konceptom i pokazuje borbu protagoniste ne da shvati zašto se ovo desilo (do kraja priče se to neće ni desiti), čak ne ni da pronađe nekakav rezon u odjednom novonastalom svetu, već samo da smisli koji je minimum kriterijuma da bi se preživelo u svetu koji se čitav pretvorio u liticu. Kratka, ekonomično napisana, ova priča meni ostaje neka vrsta oglednog primera za to kako se piše o „nemogućem“.

E, sad, A Radical Shift of Gravity mi se dopao jer se zasniva na sličnoj permisi, ali i baštini sličan pristup u obradi. Ovo je još jedna priča o „nemogućem“ ali njen osnovni narativ se bavi pre svega ljudskom psihologijom. No, Tapalansky je svakako ambiciozniji od fantomskog Johnstona, pa je njegov narativ jedna metodična i dobro vođena eksploracija evolucije – ili makar mutacija – ljudskog društva u svetu gde jedna od fundamentalnih sila više ne funkcioniše onako kako smo navikli, prelomljena kroz porodicu novinara Noaha Halla koji je neka vrsta (ne)zvaničnog hroničara promene što je zadesila svet.

U svetu Noaha Halla, gravitacija na planeti Zemlji se jednog dana radikalno, kako i naslov kaže, promenila, bez najave ili ikakvog objašnjenja, tako da je sila kojom se tela međusobno privlače opala na jednu šestinu „normalnog“ intenziteta. Jednostavnije rečeno, na ljude gravitacija na Zemlji posle radikalne promene deluje slabije i oni su laki kao da su na Mesecu.

Problem sa pisanjem iole dužeg literarnog dela koje se bavi ovako neverovatnom premisom je da hteli-ne hteli morate da uđete u nekakvu (pseudo)nauku i pokušate ako ne da objasnite neverovatni fenomen, onda bar da ga pobliže opišete za potrebe funkcionisanja vašeg literarnog sveta na nešto duže staze. Utoliko, Tapalansky ima eksplikacije koje donekle opisuju da je promena privlačne sile praktično ograničena na same ljude – što je fizički, u okvirima našeg današnjeg znanja, doslovno nezamislivo – ali ovo je potreban uslov da bi priče uopšte bilo. Tapalanskog, na kraju krajeva, mnogo više zanima analiza ljudskog društva i ljudske psihologije u radikalno izmenjenim fizičkim uslovima, pa je sebi postavke podesio tako da se dobije jedan plauzibilan kontekst.

U velikoj meri ovo je zahvaljujući samom protagonisti, Hallu, koji zaista vodi hroniku događaja, a u formi kolumni pisanih za lokalni dnevni list i njegovi kontemplativni, često i poetični napisi su zaista bolji način da se opipa puls ljudskog društva u kontekstu velike promene nego da smo se zakopali ispod naslaga pseudonauke.

A Radical Shift of Gravity pripovedan je na nekoliko vremenskih planova, prikazujući nam Halla i njegovu porodicu u raznim stadijumima ove priče: pre nego što se gravitacija promenila, dok je Hal još bio ubogi frilenser i upoznao svoju ženu pokušavajući da se zaposli u lokalnim novinama, neposredno posle promene gravitacije, dok mlada porodica sa malom ćerkom pokušava, kao i ostatak sveta da shvati šta se desilo i kako će ovo uticati na njih, njihove bližnje i čitav svet, ali i u nekoliko kasnijih stadijuma gde vidimo Halla kako sa vremenom postaje oporiji, ciničniji karakter a njegova ćerka izrasta u nezavisnu, ambicioznu mladu ženu.

Tenzije u A Radical Shift of Gravity tiču se fizike i astrofizike u jednoj meri ali one su pre svega socijalne i sociološke. Hall je „zvanično“ unapređen u nekoga ko piše o novom fenomenu jer je imao, praktično slučajnu, priliku da intervjuiše ženu koja vodi veliku kompaniju i tvrdi da je ova promena znak kako je ljudskoj rasi konačno vreme da se nastani u svemiru. Isolde Spedmore je, intuitivno, negativac u ovom stripu, neko ko ima novac, moć i znanje i ko koristi fenomen o kome niko ništa zaista ne zna, da progura svoju agendu. Njena je ideja da je izgradnja kosmičkih stanica i plovila jedini način da se zaista očuva ljudsko društvo jer je promena u gravitacij i na planeti – i potonji drhtaji što su joj usledili – zapravo signal, možda i poruka ljudima da ovaj svet više nije za njih.

Ovo je filozofski, jelte, mambo-džambo, ali Tapalansky je pažljiv u tome kako prikazuje čije stavove i teze, bežeći od tog „intuitivnog“ postavljanja pozitivaca i negativaca, onih koji su u pravu i onih koji su zaslepljeni – ili naprosto imaju mračnu agendu – i zapravo nam prikazujući samog protagonistu kao nekoga ko tokom godina nekoliko puta menja mišljenje o tome šta ljudska rasa treba da uradi u ovoj situaciji.

Jasno je da do kraja stripa nećemo dobiti definitivan odgovor ko je u pravu ali A Radical Shift of Gravity je zapravo način da se postavi pitanje. Ideja o istraživanju svemira i produženju života ljudske rase među zvezdama nije nova, ali iako smo pre šezdeset godina poslali čoveka u orbitu a na Mesec se spustili pre više od pedeset, iako na Marsu u ovom trenutku imamo vozila i letelice, ovaj san kao da je danas dalji nego što je bio pre pola veka. A Radical Shift of Gravity je meditacija o tome da li ovaj san znači napuštanje Zemlje, možda i u doslovnom smislu, odnosno da li to znači da bismo napustili svoje korene*i prestali da budemo, jelte, „ljudi“.

*skoro i bukvalno jer je veliko drvo u parku simbol koji se na više mesta koristi kao uokvirujuća metafora

Utoliko, A Radical Shift of Gravity je i analiza radikalne promene ljudskog razmišljanja, prikazujući nam nekoliko konkurentskih ideja, inicijativa, pa i kultura koje su se rodile na Zemlji posle promene gravitacije. Noah Hall je jedno vreme blizak naučnom projektu koji ukazuje da su ljudska istraživanja unutrašnjosti planete zapravo do sada bila vrlo skromna, da imamo samo hipoteze o tome šta je u centru, i koji „spas“ i vraćanje na staro zasniva na pretpostavci da je u centru Zemlje zapravo stara, umiruća zvezda koja je istrošila najveći deo svog vodonika te da će se stvari vratiti u nekakav balans ako se korišćenjem inovativnih sondi ovoj zvezdi „doturi“ svež vodonik.

Čujem vas kako se lupate po čelu, pa nisam gluv, ali dajte i meni i Tapalanskom malo kredita. On naučnike prikazuje kao sasvim ozbiljne ali njihov projekat je, sasvim očigledno zasnovan na očajničkoj, preslobodnoj interpretaciji teza koje su došle od osobe koja je možda i mentalno neuravnotežena ali ima harizmu. Naravno da do kraja stripa svet ne bude spašen bušenjem Zemljine kore i upumpavanjem vodonika.

Ali ono što se do kraja stripa dogodi je povlačenje jedne lepe, melanholične ali i optimistične paralele između sazrevanja pojedinaca i promena u porodici, sa sazrevanjem cele ljudske rase i promenama u civilizaciji. Niko, do kraja stripa, ne tvrdi da će evoluiranjem u smeru zvezda ljudska rasa biti „bolja“ nego što je bila, ali je metafora o napuštanju starog onda kada staro više ne može da podrži život, a kamoli ljudsko društvo, i građenju novog, kao refleksa i mehanizma preživljavanja čitave rase, uspešna i plasirana uz mnogo meditacija, mnogo emocija, ali sasvim elegantno na kraju.

No, crtež Kate Glasheen ćete kao elegantan prepoznati tek uz malo udubljivanja. Ova umetnica je diplomirala na Institutu Pratt u Bruklinu, u oblasti lepih umetnosti, i njeni galerijski radovi su vrlo lepi, sa mračnom ali fascinantnom temom, dobrim dizajnom i minimalističkim ali minucioznim crtežom. No, njen rad u ovom stripu partikularno (imala je pre ovoga i druge strip-izlete, ali A Radical Shift of Gravity joj je, koliko mogu da kažem, prvi duži rad) je mnogo slobodniji po formi, uhvaćen negde između skice i impresionističkog nemira. Naravno, ovakav stil je dosta primeren „umetničkom“, nezavisnom stripu, ali A Radical Shift of Gravity je pre svega čvrsto vođena naučnofantastična priča. No, ono gde nema sumnje da je Glasheenova uspešna je u pogađanju atmosfere koju ovaj roman treba da prenese, a, mada joj je crtež često na granici apstrakcije, treba ukazati da nikada nije nejasan i da pored sveg bežanja od čvrstih formi, naracija ovde ne trpi i zapravo skakanje između vremenskih planova koje nije sugerisano ičim sem drugačijim izgledom protagonista i delova sveta izvedeno je vrlo efektno, skrećući pažnju na to koliko Glasheenova vlada kadriranjem i dinamikom.

A Radical Shift of Gravity je, dakle, prilično dobar projekat, narativ koji, kako rekosmo, ne daje mnogo odgovora ali se pažljivo bavi postavljanjem pitanja, vraćajući se u korene onog što nas čini ljudima, preispitujući ulogu i dinamiku porodice i na kraju pokazujući ljudsko društvo kao ranjiv, fražilan istorijski konstrukt, ali završavajući u optimističnom, gorkoslatkom, ali u budućnost zagledanom tonu. Sasvim korektno, pa ako sam vas zainteresovao, digitalnu kopiju sebi možete kupiti ovde.

Pročitani stripovi: Far Sector

Pošto ove nedelje izlazi poslednja epizoda DC-jevog maksi-serijala Far Sector*, pomislio sam da je pravi trenutak da ozbiljno, odgovorno, i državnički porazgovaramo o ovom interesantnom projektu. Lansiran u okviru DC-jevog Young Animal imprinta, ovo je policijski procedural centriran na lik nove Zelene Svetiljke u DC-jevom mejnstrim univerzumu, mlade crne žene sa Zemlje po imenu Sojourner “Jo” Mullein a koja u najdaljem sektoru u poznatom kosmosu do kog se proteže jurisdikcija Zaštitnika univerzuma i Zelenih svetiljki treba da reši gotovo nezamisliv slučaj ubistva na svetu na kome se nešto slično, vele, nije dogodilo pet stotina godina.

*ili je bar to bio plan u vreme kada sam pisao ovaj tekst. Naravno, planovi se krše u sudaru sa životom pa je datum izlaska pomeren na prvi jun…

Imprint Young Animal stavljen je na led negde 2018. godine sa sudbinom Doom Patrol Gerarda Wayja ostavljenom da visi u vazduhu – verovatno dok se vidi kako će TV serija proći. Serija je prošla solidno pa je i Doom Patrol nastavljen miniserijalom Weight of the Worlds koji je počeo u leto 2019. a završio se u leto 2020. godine, najavjujući i nove naslove na Young Animal, poput Collapser i, tako je, Far Sector, što će prvi od svojih dvanaest predviđenih brojeva videti Novembra 2019. godine. Činjenica da tek sada stižemo do kraja posledica je koliko pandemijske frikcije, toliko i, slutim, činjenice da je autor scenarija na ovom serijalu osoba izvan tipično stripovske sfere – ovo joj je, uostalom, prvi strip-rad – i neko ko se ne da požurivati.

Young Animal je kao impint bio zamišljen tako da se Gerardu Wayju da sloboda da nalazi nestandardne autore kojima će biti podarena mogućnost da stare, često i zaboravljene DC likove i koncepte ožive u novom, zrelijem obliku, nudeći nove, različite poglede na klasičnu superherojsku estetiku, ali i zreliji ton i jezik. Da se razumemo, ovakvi koncepti su istorijski bili dosta uspešni, kako u DC-ju  sa Vertigom, tako i kod Marvela sa Ultimate/ MAX stripovima, ali Young Animal kao da je bio u izvesnom smislu i žrtva prekomponovanja uredničke i izdavačke vizije u DC-ju pa je kreiranje DC Black Label linije reklo bi se pomalo oduzelo vetra iz jedara Wayjeve inicijative.

No, sa Collapserom i Far Sectorom, Young Animal je nazad u sedlu a za Far Sector se firma može pohvaliti da je na mesto scenariste dovela jednu od najvrelijih zvezda žanrovske literature poslednjih nekoliko godina. N. K. Jemisin je američka spisateljica naučne fantastike koja je ne samo „uspešna“ u nekakvoj apstraktnoj formi već je i prva afroamerička spisateljica koja je dobila nagradu Hugo za najbolji roman a onda su i nastavci tog romana u trilogiji Broken Earth u naredne dve godine dobili Huga u istoj kategoriji, čineći Jemisinovu prvi piscem koji je ikada dobio ovu nagradu u ovoj kategoriji tri godine za redom (i, uzgred, prvi put da su tri knjige iz jedne trilogije dobile Huga za najbolji roman). Zlobnici i budale su sigurno gunđali o tome da je žiri preterao sa kompenzacijom Afroamerikanaca – srećom odavno ne pratim diskurs oko Huga – ali Jemisinova generalno dobija sjajne kritike gde god da pogledate, sa komparacijama sa samom Ursulom LeGuin koje se bacaju unaokolo.

A koje nisu neutemeljene. Broken Earth je – a pričam na osnovu prve knjige, Peto godišnje doba, sa kojom jedino imam neposrednog iskustva i koja je jedina izašla kod nas*– rad izuzetno ambicioznog world buildinga a koji je opet u skladu sa sociopolitičkim metaforama i kritičkim narativom u srži autorkinog pisanja. Naravno, činjenica da je Jemisinova crna intelektualka – po vokaciji psiholog – koja piše žanrovsku literaturu sa izraženom socijalnom i političkom linijom je važna dimenzija njenog autorskog identiteta i, ne sumnjam, tačka oko koje se vode beskrajni i beskrajno dosadni „kulturni ratovi“ na internetu, ali ona ne bi smela da zakloni fakat da pričamo o spisateljici sa izuzetno izraženim karakterom i sočnim, dinamičnim stilom.

*i koja na našem tržištu mora da deli ime sa ljubavnim romanom što ga je za Lagunu napisao Džoni Racković!!

Elem, za Far Sector Jemisinin ko-autor je kanadski ilustrator Jamal Campbell, crtač koji se u mejnstrim DC univerzumu već dokazao radom na serijalu Naomi Briana Bendisa i Davida Walkera. Campbellovi jako isprocesovani kolori mi nisu najomiljenija stvar na svetu ali ako vam treba crtač da prikaže začudnost jednog tuđinskog, gotovo neverovatnog mesta a koje, opet, sa našim društvom ima dodirnih tačaka više nego što biste očekivali, on je svakako odličan izbor.

Far Sector je, dakle, strip koji spada u Green Lantern kategoriju, osim što to, što bi rekao pokojni Mića Orlović, nema veze. Jo Mullein je pripadnica Zelenih svetiljki, nosi prsten i poslata je na svet po imenu City Enduring po službenoj dužnosti uz blagoslov Guardiansa, ali ovo je samo minimalna postavka za policijski procedural na tuđinskoj lokaciji. Drugačije rečeno, osim prihvatanja da postoji „svemirska policija“ čiji pripadnici po nekom komplikovanom međuzvezdanom ugovoru imaju jurisdikciju da deluju na svetovima za koje praktično niko nije čuo, za praćenje ovog narativa nije vam potrebno gotovo nikakvo poznavanje koncepta ili istorije Zelenih svetiljki,  još manje ikakvog DC-jevog zvaničnog kontinuiteta.

Što je i prednost i, ako ga gledate iz drugog ugla, mana Far Sectora. Prednost jer Jemisinova ovde ima sasvim odrešene ruke da se bavi svojom pričom, bez potrebe da izvodi akrobacije ne bi li se uklopila u poznati kontinuitet i pravila kameo-pojavljivanja likova omiljenih međ čitateljstvom DC-jevih stripova. „Mana“ jer ovo sa druge strane ni na koji način ne profitira od činjenice da je smešteno u DC-jev strip-univerzum. Ovo je sasvim odvojena kriminalistička priča sa sociopolitičkom pozadinom za koju ne samo da nije bitno da znate išta o Alanu Scottu ili Halu Jordanu već i koja ne bi bila ikako supstancijalno unapređena kada bi na bilo kojoj tabli u dosadašnjih 11 brojeva protagonistkinja uzviknula „In brightest day, in blackest night…“ i ostatak poznate zakletve.

Naravno, kažete vi, koga briga? Ovo je očigledno stvar pre svega marketinga – DC dobija strip koji je napisala jedna od najvažnijih SF autorki našeg doba a Jemisinova dobija lep honorar bez potrebe da prevrće enciklopedije i lupa glavu kako da se Tomar Ru, Kilowog i Mogo, Živa planeta uklope u njenu viziju. Kao bonus, „normalna“ publika, koja ga ne šilji na poznavanje opskurnih detaljčića iz istorije jednog kutka superherojskog univerzuma starog osam decenija može da priču isprati od početka do kraja bez odlazaka na raznorazne wikije i osećaja da gleda u ambis koji je toliko veliki da ga zabole da pogleda natrag.

No, opet je teško ne pomisliti da je marketing SVE o čemu se ovde radi – ponoviću da je Far Sector strip koji je mogao da se događa bilo gde drugde, bez ikakvih veza sa Zelenim svetiljkama i DC univerzumom i da postoji i određeni cinizam u ovoj simbiozi.

Dobro, ako smo besmislene i nevažne detalje stavili ad akta, da pogledamo kakav je sam strip.

Far Sector počinje izuzetno upečatljivo, ne samo zbog Campbellovog pažljivog kadriranja koje će nas neosetno odvesti od krvave ruke što leži na kišom okupanom pločniku sve do orbite jednog skoro nemogućeg sveta, već i zbog toga što Jemisinova podseća zašto je ona neko o kome svi pričaju već izvesno vreme. Njena verzije pandurskog noira je zdrava i dinamična a worldbuilding koji se dešava u monolozima protagonistkinje je zanimljiv i uspeva da bez previše opterećujućih infodampova, i dobro odmerenim tempom, čitaocu predstavi jedan komplikovan naučnofantastični svet ali i za njega neraskidivo vezano naučnofantastično društvo.

Pomenuti svet, City Enduring je uprvo to što mislite – grad-svet, ali sagrađen ne na planeti već od delova kosmičkih plovila i druge tehnologije, nakon kataklizme koja je zahvatila stari sistem u kom su dve planete kružile oko jednog Sunca. Napravljen kao serija Dysonovih sfera, City Enduring ima ovo ime jer je on ne samo habitat za tri vrlo različite rase već i spomenik prevazilaženju ogromnih iskušenja iz jnjihove deljene istorije. U prošlosti ove tri rase je veliki rat – koji je i doveo do ogromne devastacije – ali i robovanje kosmičkim kolonizatorima pa je tehnološko i socijalno dostignuće koje je City Enduring, gde tri potpuno različite forme inteligentnog života – od kojih jedna čak i nije biološka – žive u miru i harmoniji već hiljadu godina, zbilja na neki način prototip svemirske utopije.

Namerno nisam napisao „raja“ jer Jemisinova ne bazira svoje matafore na religijskoj simbolici i mnogo joj je važnija socijalna komponenta. Utoliko, kada se desi ubistvo u City Enduringu, zločin koji doslovno nije zabeležen poslednjih pet stotina godina, ovo nije puka simbolika „zmije u raju“, odnosno uvođenja dijalektičkog elementa u jedan aistorijski, nepromenljiv i savršen habitat, već, naprotiv, mnogo „prizemljeniji“ literarni motiv koji će policijsku istragu koristiti kao vozilo da nam se pokaže kako dijalektike u ovom društvu itekako ima, iako se političari koji su Zelenu svetiljku i pozvali da im pomogne u istrazi, iz sve snage upinju da pokažu da je ova zajednica stabilna i da se društvene protivrečnosti, ako ih ima, rešavaju u okvirima institucija sistema.

Zapravo, početni uokvirujući narativ za prisustvo Jo Mullein u ovom svetu je da City Enduring i njegova policija naprosto nemaju procedure za isleđivanje ubistva – jer se ovakvi zločini tako dugo nisu dešavali – pa je Zelena svetiljka pozvana kao, praktično, forenzički konsultant koji će pomoći sistemu naviklom da rešava samo finansijske prevare i eventualno kršenja autorskih prava, da izađe na kraj sa nečim tako radikalnim kao što je ubistvo.

E, sad, kao i u svakom poštenom noir narativu – a protagonistkinja i sama prepoznaje da se mnogo toga što se dešava uklapa u noir trope i mora da načini svestan napor da razmišlja kao pravi islednik a ne samo žanrovski lik – brzo se ispostavlja da su stvari mnogo komplikovanije nego prosti „whodunit“. U prvom redu, ovde i nema whodunita – od početka se zna ko je počinilac ubistva, a isti je brzo priveden i pritvoren, sa solidnim delom tela žrtve u sopstvenom digestivnom traktu. Nije čak ni potrebno tražiti motiv jer, kako dalje učimo o biologiji i kulturi rasa koje čine društvo što sebe naziva Trilogy, tako nam postaje jasno da je počinilac samo delao u skladu sa urođenim biološkim nagonom koji bi trebalo da je uspešno suzbijen stolećima socijalizacije i suživota između tri rase.

Priča ovde, dakle, ne zavisi od toga „ko“ niti „zašto“ je počinio ovaj zločin već najpre od toga „ko“ od toga ima korist i „zašto“ su Mulleinovu uopšte zvali da pomaže u istrazi kada joj, čini se, na svakom koraku vezuju ruke. Naša Zelena svetiljka ovde za svoje atkivnosti odgovara prevashodno Savetu, tročlanoj izvršnoj vlasti ovog grada-sveta u kome se po jedan predstavnik svake od rasa bira na doživotni mandat. Socijalna struktura Trilogyja je time donekle pojednostavljena do nivoa karikature ali ovo pomaže autorki da lakše rukuje političkom zaverom i socijalnim protivrečnostima, štedeći nas, čitaoce, opterećujućih scena sa raznoraznim političarima koji bi sedeli i većali. Far Sector i ovako ima prilično visok broj likova koji imaju imena, agende i delatni su u narativu pa se ova vrsta simplifikacije može zdušno pozdraviti, bez obzira što možda deluje naivno da takvo društvo ima komplikovanu administraciju, složen sistem upravljana privatnom svojinom i distribucije dobara, referendume, građanske proteste, medijski ekosistem…

Glavni element „drugosti“ u ovom društvu je pak, „Emotion Exploit“, neka vrsta bezbednosnog osigurača unesenog u genetiku sve tri rase a koji treba da predupredi emocije. Teorija je da su međuzvezdani zavojevači koji su pre toliko stoleća tri rase okrenuli jednu protiv druge to postigli manipulišući njihovim emocijama, pa je „lek“ pronađen u eliminisanju emocija na genetskom nivou i građenju društva koje je, posledično, zasnovano na čistoj racionalnosti.

Ideja o društvu koje ne poznaje emocije nije nova u naučnoj fantastici ali jeste potentna – no literarni eksperimenti koji se bave istraživanjem hipotetičkih društava „čistog razuma“ obično idu samo do određene granice kada ili sve redukuju na puku antiutopiju ili pokazuju da je ovako nešto nemoguće i da odsustvo emocija najčešće podrazumeva tek to da se one kriju. Far Sector je bliži ovom drugom, pokazujući nam likove koji imaju sasvim emotivne reakcije iako su, navodno, genetski sprečeni u tome, a što u startu dosta minira ovu premisu. Protagonistkinja i sama primećuje da su likovi sa kojima ima posla prilično strastveni i glasni i sve to „zvanično“ bez emocija, a brzo saznajemo da je jedna od glavnih roba na crnoj berzi takozvani switchoff, droga koja na nekoliko sati isključuje Emotion Exploit i dopušta građanima da jedno vreme imaju emocije. Kako se može zamisliti, ovo je neverovatno adiktivno iskustvo i brzo postaje jasno da je switchoff jedan od najunosnijih biznisa na ovom svetu, sa, jelte, tragovima koji vode do samog vrha vlasti…

Jemisinova je eksplicitno rekla da je kreiranje ovakvog sveta, sličnog našem ali pomerenog u nekim bitnim tačkama, idealno mesto da se na njemu istražuje proverbijalno „ljudsko stanje“ i Far Sector svakako ima odlične teze čija eksploracija vodi čitaoca kroz zanimljive filozofske koncepcije. No, Far Sector je, sa druge strane, što se dalje u njemu ide, u svojim metaforama sve izrazitije bukvalan.

Ne da Jemisinova krije svoje agende – već od ranih epizoda vidimo flešbekove na raniji život Mulleinove na Zemlji, rasne nepravde koje je iskusila kao dete ali i kasnije razočaranje u rad u policiji koja, jelte, nije jednako tu da štiti crne i bele Amerikance – i Far Sector je u mnogo elemenata vrlo blisko preslikana „naša“ Zemlja. Nacisti se pominju već u prvoj epizodi u jednom od monologa autorke, ali će kasnije i jedan od likova iz samog City Enduringa pomenuti fašizam kao nepoželjnu tehnologiju vladanja. Tu su i sweatshopovi, policija koja puca na nenaoružane demonstrante jer ovi odbijaju da se povuku, sasvim neuvijene aluzije na američki izborni sistem i „voter supression“ taktike kojima se obezbeđuje da pripadnici nižih društvenih slojeva – statistički mnogo češće poreklom iz manjinskih rasnih zajednica – imaju manju mogućnost da utiču na ishod izbora.

Ove teme su sve legitimne i legitimno je Zemljanku koja dolazi iz manjinske populacije i ima iskustvo rada u korumpiranoj policiji pokazati kao nekoga ko očajnički pokušava da takve stvari razreši na ovom, drugom mestu, gde ima više moći i autoriteta, ali Far Sector prema svom kraju kao da napušta ideju o nijansiranoj razlici između društva City Enduringa i našeg društva i doslovno prepisuje iz „naše“ realnosti.

Hoću da kažem, ovde imam zamerke ne na ideje ili koncepte, već na egzekuciju, pre svega na estetsku dimenziju ovog rada koji kako ide prema finalu sve više gubi suptilnost i slojevitost za potrebe isporuke jasnih političkih iskaza. Iskaza sa kojima se, da ne bude zabune, uglavnom slažem, samo me žulja to primetno pojednostavljivanje pripovedanja i karakterizacije na ime kritike koja kao da kidnapuje narativ.

Ovo se u jednoj meri vidi i kod same protagonistkinje koja je na početku veoma zanimljiva i sa snažnim unutrašnjim životom i višeslojnim karakterom samo da bi prema kraju i sama postala ravnija, bliža „stripovskom“ klišeu akcione heroine sa političkom agendom.

No, možda stvar i jeste u tome da je autorki ovo pravi rad u stripovskom mediju i da je, imajući na raspolaganju značajno manje teksta nego u svojim romanima, neke stvari naprosto umela jedino ovako da prikaže, krešući broj reči sve dok ne ostanu ogoljene poruke.

S druge strane, Jemisinova je ipak neko ko jako dobro ume sa rečima i makar je tokom velikog dela ovog stripa kombinacija Campbelovih slika, monologa u titlovima i dijaloga dobro pogođena, dajući nam i potrebnu dozu karaktera, i drame, i humora, ali i dobar tempo.

Campbell ovde, naravno, odrađuje veliki deo posla sa svojim konstantno uzbudljivim prikazom tuđinskog sveta (koji je sve manje tuđinski, sve više familijaran kako epizode odmiču), čineći arhitekturu, tehnologiju, ali i kostime i frizure koje gledamo pričom za sebe, ili makar svetom za sebe. Jemisinova se ubraja u autore koji baštine tradiciju afro-futurizma i Campbell ovde drži jednu autoritativnu lekciju vezanu za  vizuelnu dimenziju ovog koncepta, dajući nam „žanrovski“ ali ozbiljan svet koji je uvek vizuelno upečatljiv, vibrantan, bogat detaljima. Capmbellovo naglašeno korišćenje kompjuterskog retuširanja i kolora je, naravno, za moje stare oči pomalo i napadno sa crtežom koji često ima za moj ukus „neprirodne“ svetlosne dinamike i kolorne gradijente, ali svakako pričamo o crtaču koji ima visoko estetizovan stil i čije su scene akcije, kada ih ima, veoma energične, mada povremeno nauštrb jasnoće. No, verujem da će mlađoj publici, čiji je vizuelni ukus u dobroj meri oblikovan igranjem Overwatcha ili, eh, Mass Effecta, Campbellov stil biti znatno bliži, a da se svi možemo složiti oko toga da on ima dobre karakterizacije i konstantno efektna dizajn-rešenja kako u samom svetu, tako i za lejaut table.

Far Sector je, ako tako mogu da kažem, polovično uspešan projekat, priča koja ima vrlo snažan početak i worldbuilding – bez obzira na svoj fakultativni odnos sa DC-univerzumom, ovo je dobra naučna fantastika – ali koja do kraja pomalo gubi na uverljivosti uspostavljanjem predirektnih, prebukvalnih paralela sa zemaljskim, ili, da budemo precizniji, američkim sociopolitičkim temama. Naravno, možda je ovo „namerno“, možda su i autori i DC osećali da je važno dati otvoren, direktan, malo i prostački sociopolitički iskaz a koji uključuje sve od toga da je protagonistkinja afroamerička bivša pripadnica vojske i policije, asertivna ali ne jednodimenzionalna biseksualka itd. itd. itd. koja nepravdu ne trpi bez obzira u kom se sektoru zatekne, ali je moj utisak da je ovo sve došlo na uštrb literarnosti i time oslabilo samu priču. No, ovo je svakako strip vredan pažnje i čitanja a kako se ove nedelje može pročitati i poslednja epizoda (Edit: đavola, izlazi tek prvog Juna), možete se i sami sa njim upoznati, sada u celosti, odlaskom do ovog linka.

Pročitani stripovi: A Complete Lowlife

Kao da ovih dana nisam dovoljno pisao o Edu Brubakeru, rešio sam da se vratim nekim od njegovih najranije publikovanih stripova i ovde bacim reč-dve o kolekciji A Complete Lowlife koja ne samo da je legitimisala mladog autora kao silu u američkom nezavisnom stripu sa kojom treba računati već i predstavlja iznenađujuće (?) sirovu pa i nemilosrdnu disekciju Brubakerovih tinejdžerskih i dvadesetih godina koja je danas možda još fascinantnija nego u vreme kada su ovi stripovi originalno izlazili.

Ko Eda Brubakera zna samo kao scenaristu što je krajem prošlog i početkom ovog veka ostavio ozbiljan trag u superherojskom stripu radeći danas klasične priče u serijalima kao što su bili Catwoman, Sleeper, Batman, Gotham Central, Daredevil i Captain America, a zatim prebegao u creator owned vode (i rad za televiziju i internet) i tu se uspostavio kao praktično kralj novog talasa kriminalističkih stripova, možda će biti i iznenađen kada čitajući Lowlife stripove shvati da je vrlo lako moglo da se desi da Brubakerov život krene sasvim drugim tokom. Umesto cenjenog scenariste koji je popularnoj kulturi podario koncept Winter Soldiera i, uopšte, formatirao Kapetana Ameriku za veliko platno, a koji poslednjih godina mahom kreira neo-noir krimiće, revitalizujući stare motive i senzibilitete za novi vek, mogli smo, da su se kockice malo drugačije složile, da završimo sa dugogodišnjim robijašem i ogorčenim asocijalnim otpadnikom koji bi u najboljem slučaju posle zatvora nastavio svoju nisku dead-end poslova a u najgorem nabavio prangiju i sa njom se ponovo zaleteo u šoping a što bi ga odvelo ili na robiju ili na, jelte, groblje. Brubakerovi stripovi nisu nužno vesele i optimistične skaske što ih kreira duša nikada upoznata sa konceptom bola i gubitka, ali jesu vitalni popkulturni artefakti, sa jasnim referencijalnim dimenzijama u kojima se sa puno ljubavi rekonstruišu elementi starih stripova, noir filmova, palp romana. No, Lowlife je podsećanje da je ovaj element Brubakerovog života bio od gotovo marginalne važnosti u odnosu na stvarne prioritete koje je imao u tinejdž uzrastu i svojim dvadesetim godinama – narkotike, potisnutu seksualnu žudnju i njoj odgovarajuću frustraciju, bunt protiv autoriteta i društva bez ikakvog stvarnog usmerenja, ovaploćen u pukoj autodestruktivnosti.

Činjenica da je Ed Brubaker imao i sasvim formalno kriminalnu prošlost ne čini njegove strip-krimiće automatski autentičnijim, ali se u njima na osnovu ovog znanja svakako mogu prepoznati elementi iskustva, doživljenog i preživljenog, pre svega preživljenog iako niste, možda, imali dovoljno pameti da to preživljavanje zaslužite. A Complete Lowlife je hronika koja ne samo da na vrlo ogoljen, sirov način predstavlja formativne godine ovog autora već i, interesantno, pokazuje kako su njegovi rani autorski radovi bili pod očigledno drugačijim uticajima od onog sa čime ga danas identifikujemo. Kraće rečeno, ovo je više Jack Kerouac ili Charles Bukowski a manje Dashiel Hammett ili James Ellroy i sam Brubakerov predgovor za kolekciju ukazuje da su Lowlife stripovi nastajali u vreme kada je Kerouaca i Bukowskog smatrao najvećim piscima na svetu a da ih – iako ih i dalje voli – u vreme njenog izlaska više ne drži na tako visokoj poziciji.

Sama kolekcija A Complete Lowlife je izašla prvo 1997. godine za Black Eye Books, ali je ona koju ćete danas naći u prodaju na internetu (digitalnog izdanja, nažalost nema, pa evo Amazon linka) reizdata od strane Top Shelfa 2001. godine, u vreme kada je Ed već bio ime. I jedna i druga su proširene verzije kolekcije iz 1995. godine koja se zvala Portable Lowlife (izdavač je bio Aeon Press), a sakupljaju stripove koje je Brubaker pisao i crtao prvo za Caliber Comics a kasnije za Aeon.

Lowlife predstavlja prvi Brubakerov profesionalni, plaćeni strip-rad i kako je sa izlaženjem ovo počelo 1992. godine, imamo posla sa dvadesetšestogodišnjakom koji priča o svojim ranim dvadesetim i kasnim tinejdž godinama sa oporošću koju bismo očekivali od mnogo starijeg čoveka. Brubaker je posle događaja koji su opisani u ovim stripovima napravio zaokret u svom životu i ima drugačiju perspektivu na ono što je bio i što je radio. U uvodu navodi da je, iako je ovo uglavnom autobiografski strip (sa izmenjenim imenima i blagim „doterivanjem“ nekih događaja), neke ljude povredio njegovim objavljivanjem, no nije preterano reći da je u njemu Brubaker najnemilosrdniji baš prema samom sebi, odnosno Tommyju, svom alter egu čije dogodovštine pratimo kroz nekoliko epizoda ovde sakupljenih.

Lowlife ima vrlo „indie“, možda čak i „comix“ estetiku – Brubaker nije neki veliki crtač ali je bio vrlo sposoban da kreira uverljiv crno-beli svet sa likovima koji su blago karikirani ali ekspresivni i sa prikazom urbanih lokaliteta na kojima se priče odvijaju koji jasno reflektuje njegova iskustva i stanja svesti. Ovo je, jasno, i refleksivan strip, sa velikim komadima teksta u titlovima što imaju ispovednu formu i predstavljaju prepričavanje stvarnih događaja iz perspektive nešto starijeg i malo zrelijeg Eda Brubakera.

Dobra stvar kod Lowlifea je svakako to da i pored te ispovedne forme i samoanalize koja je prisutna u tekstu, ovo nije strip koji bi se izgubio u samosažaljenju ili samooptuživanju. „Stariji“ Brubaker komentariše i sebe i svoje poznanike iz perspektive autora, ali ne pokušava da bude ultimativni autoritet koji će čitaocu nametnuti lekcije što se moraju naučiti od Tommyja i gluposti koje je pravio. Utisak da nije ponosan na sebe svakako je tu, čak i solidna količina samoprezira, ali ni ovo nije u toliko jakom fokusu da bi se strip pretvorio u nekakav vapaj za oprostom od strane čitaoca. Brubaker ove naprosto prepričava svoje mlađe godine, fokusirajući se na stvari koje ga i danas* žuljaju i pokazuje kako mu je jasno da je bio budala, ali ako išta treba da naučimo iz Lowlifea to je da je biti budala više „spektar“ a manje diskretna vrednost, odnosno da i velike budale imaju trenutke lucidnosti a da su i ljudi koji odaju auru mudrosti i razuma sasvim moguće samo gest ili dva od toga da ispadnu grdne budale.

* „danas“ u ovom kontekstu znači negde u srednjim dvadesetim godinama

S obzirom da Ed Brubaker potiče iz sasvim pristojne srednjeklasne porodice, njegovi tinejdžerski prestupi se ne daju „pravdati“ teškim detinjstvom i nemaštinom i prva priča, Life of Crime zapravo trasira put Tommyja i njegovih ortaka od klinaca koji kradu stripove i čokolade po samoposlugama, do likova koji prodaju kokain po srednjoj školi. Kako se radi o kasnim sedamdesetima i ranim osamdesetima, te o urednim belim predgrađima, žestina slika na kojim lenji beli tinejdžeri kradu, prodaju metamfetamine i planiraju pljačku prodavnice kompjutera je time izraženija. Brubaker pokazuje Tommyja kao žestoko navučenog na spid u srednjoj školi a oružana pljačka prodavnice koju na kraju on i prijatelj izvode je ona glupost kakvu klinci ponekad učine koja bi u „žanrovskom“ stripu delovala neuverljivo na ime toga koliko je u vezi sa njom sve glupo. Brubaker u predgovoru, naravno, pominje braću Hernandez (i zahvaljuje im se) i sasvim je očogledno koliko su Love & Rockets stripovi na njega uticali, ali ovo je oporija, pa i značajno mračnija priča od ranih L&R radova.

Dalji stripovi su u velikoj meri bazirani na nisci slabo plaćenih poslova koje Tommy ionako vrlo neozbiljno shvata – čime se Lowlife svrstava u „slacker“ podžanr – seksualnoj frustraciji i socijalnoj neuklopljenosti. Tommy je lik kome je teško da se ponaša prirodno, ima užasnu seksualnu (i romantičnu) žudnju ali ne i smelost/ sposobnost da joj izađe u susret, a što dovodi do zavisti prema socijalno bolje uklopljenim ortacima, ali i do neugodnih scena sa ženama. U jednoj od epizoda imamo zbilja frustrirajući prikaz toksične veze u kojoj su preljuba, pa i nasilje normalizovani, ali i srazmerno „normalnije“ epizode sa ženama, pogotovo Tommyjevom opsesijom Sunny, imaju izrazito neprijatne dimenzije – sve do momenta kada Tommy zaključuje da je seksualna privlačnost generalno pogrešan kriterijum da se na osnovu njega donose odluke i pokušava da ljude – uključujući žene – tretira samo kao ljude.

Drugde, imamo epizode pijanog ekscesa i mladalačkog snobizma u odnosu na pop kulturu u kojoj drugi uživaju, ali i dužu epizodu koja pokazuje Tommyjev rad u prodavnici knjiga i stripova a koja je, verovatno, bila od značajnog uticaja po karijeru Eda Brubakera. Naravno, Tommy ovde krade pare iz pazara i ponaša se dosta svinjski prema vlasniku koji ga, uprkos svesnosti šta ovaj radi, nikada ne prijavljuje policiji. Lekcija koja stiže na kraju te epizode je očigledno izvučena direktno iz života jer ima neuredne, ali zanimljive poente.

Uopšte, Brubaker ovde nastoji da prati Kerouac/ Bukowski školu, prikazujući nam likove koji su kompleksni i životni i koji često govore pametne stvari a onda rade velike gluposti ili obrnuto, izbegavajući uredne narative sa jasnim pančlajnovima. Završne priče u kojoj Tommyjev odnos sa Sunny – posle uvida da ne može zaista biti spašen – doseže novu zrelost, i gde Tommy posle izlaska iz zatvora u koji je dospeo zbog dugova ponovo dolazi u rodni grad i ponaša se zrelije ali ni malo srećnije, čine, mislim, prikladan zaključak za ovaj narativ. Brubaker u ovo vreme, skoro sigurno, nije sebe video kao buduću strip-zvezdu i čoveka koji će u ruke dobiti neke od najvećih ikona američke pop-kulture da sa njima radi kako misli da treba, još manje kao revitalizatora kriminalističkog stripa, ali poslednji kadrovi Lowlifea pokazuju ga kako čita stripove i nalazi u njima nostalgičnu utehu i neku vrstu sreće. Znajući da je njegova priča imala ipak nekakav happy end, čitaocu će skoro sigurno završnica Lowlife izmamiti i mali osmeh na lice.

Pročitani stripovi: Penultiman

Otkada je Tom Peyer pokrenuo Ahoy Comics, njegova ekspertiza kao autora klasičnih superherojskih stripova korišćena je za radove koji su demonstrirali određeni, čak i parodični, odmak od klasike. Peyer je iskusan scenarista – i urednik – i Ahoy Comics je firma sa visokim nivoom produkcionih kvaliteta, pa je, tim pre, uparivanje njegovog ekonomičnog scenarističkog rada sa crtačima koji rade u okviru stila odgovarajućeg za mejnstrim superherojske stripove pomoglo da se poput trojanskog konja provuku i publici serviraju ove njegove blago dekonstrukcijske namere.

Ili čak ne ni tako blago. The Wrong Earth o kome sam pisao onomad je bio duhovita, komična ali i prilično detaljna analiza fenomena „sazrevanja“ klasičnih superheroja kroz jukstapozicioniranje – i zamenu mesta – Dragonflyja i Dragonflymana, dvojice superheroja koji su verzije jedne iste osobe iz paralelnih univertuma gde je jedan očigledno bio napravljen da emulira „šašavog“ Betmena iz Srebrnog doba, a drugi njegovu „gritty“ verziju nastalu u epohi Franka Millera. Ovaj je strip porodio i uspešan nastavak (Dragonfly & Dragonflyman) o kome ću pisati čim postignem, ali danas pričamo o drugom Peyerovom dekonstruktivnom projektu po imenu Penultiman.

Penultiman je debitovao u Ahoyjevoj antologiji Steel Cage 2019. godine kratkom pričom koja je postavila njegov osnovni koncept i poreklo, da bi ova priča prošlog proleća bila reprintovana kao samostalni Penultiman broj 0 u uvodu za miniserijal od (još) pet brojeva što je usledio na jesen prošle i završio se Februara ove godine. U okviru ovog miniserijala Peyer svog heroja vodi kroz teška iskušenja – najpre psihološke vrste – i na njegovom kraju ga ostavlja u primetno drugačijoj poziciji nego što je bio na početku. Do te mere da se Penultiman za sada može percipirati kao dekonstruktivna parabola koja uzima neke klasične superherojske motive srebrnog doba i onda ih stavlja u oštar kontrapunkt sa našim današnjim vrednostima, i koja je kao iskaz završena, bez mogućnosti da Penultiman dobije neki budući serijal. Ovo je možda i malo razočaravajuće jer je priča o njemu ultimativno tužna, pomalo depresivna i publici navikloj na ipak „herojske“ narative u superherojskim stripovima je gotovo zagarantovano da se na kraju oseća pomalo konfliktno, iako je junak zapravo tokom ovog serijala na neki način razrešio svoje unutarnje proitivrečnosti i dosegao „sreću“.

Peyerov crtač na ovom miniserijalu je Alan Robinson, vrlo iskusni profesionalac koji do sada mahom nije radio superherojski mejnstrim ali jeste crtao i Star Wars i Kiss i Back to the Future i Terminator stripove, i masu drugih ne-licencnih radova koji spadaju u industriju glavnog toka (V-Wars, Phoenix Without Ashes, Planet of the Nerds…), tako da je bilo interesantno videti njegov blago karikirani i komediji naklonjeni stil u jednom stripu koji se oslanja na trope Srebrnog doba.

Štaviše, Penultiman je pre svega diskusija sa nekim motivima Supermen stripova iz Srebrnog doba, ali je glavni junak vizuelno bliži originalnom Kapetanu Marvelu, odnosno superheroju koga danas zovemo Shazam! – Robinson ga crta kao krupnog, glavatog muškarca sa blago dečijom fizionomijom u jarko crvenom kostimu, sa metalnim narukvicama, pojasom i čizmama, pa bi dodatak plašta i munje na prsima bio dovoljan da se ustvrdi kako ovo JESTE Shazam! Penultiman ima i supermoći slične Shazamu/ Supermenu, uključujući let, veliku snagu, putovanje kroz vreme itd. ali i moć da „transmutira“ materijale, pretvarajući na molekularnom nivou jednu supstancu u drugu. Svet u kome živi je „naš“ svet, odnosno univerzum u kome, koliko može da se vidi, nema drugih superheroja i njegove aktivnosti su usmerene mahom na borbu protiv ekscentričnih, „tematskih“ superzločinaca koji nedela čine ne samo iz želje za bogaćenjem već i iz narcisoidne ambicije da ostave nekakvog traga u istoriji ljudske rase.

Penultiman je, dakle, smešten u okruženje koje donekle podseća na rani superherojski senzibilitet ali neki od presudnih elemenata koji ga vezuju za Srebrno doba su njegova tajna baza „Predoubt“, ali i robot, Antepenultiman, a koga on zove samo „mašina“, i koji, praktično nerazaznatljiv od samog heroja, uskače u momentima kada je ovaj drugde zauzet i neke od super-podviga izvodi sam, kako bi civili uvek bili zaštićeni a društveni poredak odbranjen.

Ovo je očigledna referenca na robotske Supermene koje je Supermen obilato koristio u Srebrnom dobu, da zaštiti svoj tajni identitet, ali i da izvodi razne bizarne zamisli koje bi zahtevale njegovo prisustvo na različitim mestima u isto vreme. Korišćen često kao deus ex machina alatka kojom bi scenaristi sebi olakšavali posao, robot-Supermen je danas praktično mem koji se pominje kada se ukazuje da je Supermen iz Srebrnog doba u svojoj zaštiti tajnog identiteta ponekada išao daleko preko granice onog što bi bilo smatrano herojskim ponašanjem, geslajtujući sebi bliske osobe poput Lois Lane ili Jimmyja Olsena, i praveći od njih, decenijama, budale. Ovo je značajno imati na umu jer Antepenultiman od neke vrste komičnog predaha na početku miniserijala Penultiman postaje njegov centralni element i merilo herojstva samog Penultimana.

U korenu Penultimanovih protivrečnosti leži – kako je to često sa superherojima slučaj – poreklo. Kako mu i ime govori, ovo nije „ultimativni“ čovek, već onaj koji mu prethodi, dakle, ne poslednji stepenik ljudske evolucije već njegov pretposlednji, skoro ali ne sasvim savršeni izdanak ljudskog roda. Penultiman je, naime, dete rođeno u društvu daleke budućnosti u kome se njegova – nama gotovo savršena – fizička forma i zapanjujuće moći smatraju sramotnim atavizmima što ga čine praktično neprihvatljivim za učešće u ljudskom društvu. Njegovi roditelji – za naše oči neobično deformisane kreature – i pored ljubavi za svoje dete imaju izrazito somatske reakcije već na njegov izgled – Robinson više puta crta scene u kojima neko naglo povraća jer ne može da izdrži gađenje nad Penultimanom – pa je „rešenje“ to da se momak pošalje nazad kroz vreme u eru u kojoj neće biti doživljavan kao inferioran i evolutivno „nedovršen“. No, mladi izgnanik, umesto da se samo prilagodi „nevidljivom“ životu u društvu kome je bliži – makar po spoljnim karakteristikama – razvija čitavu kompleksnu superherojsku personu u kojoj dela kao zaštitnik i branitelj društva njemu inferiornih jediniki, a uz nju onda „prirodno“ ide i tajni identitet dosadnog i asocijalnog kancelarijskog truta u FBI, ali i pravljenje robota koji praktično ima sve moći kao i sam Penultiman, ali mu je, po definiciji inferioran već na ime toga da ga je ovaj napravio svojim rukama.

Ovo je komplikovana satira na klasične superherojske motive, ali Peyer i Robinson njome rukuju lako, pružajući jednostavan, odmereno komičan narativ u kome tragična komponenta ličnosti glavnog junaka postepeno biva sve izraženija.

Ključna pitanja koja ovaj strip postavlja nisu zaista nova, ali jesu važna u superherojskom diskursu: zašto heroj radi to što radi? Da li očekuje ikakvu kompenzaciju? Materijalnu? Socijalnu? Psihološku? Da li ponekada oseća frustriranost ili gnev što „obični“ ljudi ne prepoznaju njegovu nesebičnost i odricanja i poželi da jače i asertivnije podvuče koliko je u odnosu na njih superioran i da bi ravnoteža moći i, jelte, pravde, koja se održava samo zahvaljujući njegovoj volji, mogla da izgleda i drugačije. Mark Waid je sa Irredeemable imao vrlo opsežnu disertaciju na ovu temu, ali Penultiman je svedenija, manja priča, prevashodno fokusirana na psihologiju glavnog junaka. Takođe, nastajući desetak godina kasnije, ona ima i tu distinkciju da su autori svesni aktuelnog istorijskog trenutka u kome pogotovo pripadnici mlađih generacija rastu i formiraju se u atmosferi neprestanog ocenjivanja i validiranja svojih postupaka, izgleda, pa i samog postojanja.

Penultiman, da bude jasno, nije strip koji direktno priča o Fejsbucima i Instagramima, o lajkovima i socijalnom skoru, ali u njegovom centru je svakako karakter sa adolescentskim karakteristikama koji nikada nije preboleo osećaj inferiornosti u odnosu na svoje roditelje i čije je mentalno zdravlje pod velikim uticajem toga kako ga vide drugi ljudi – a koje on prvo implicitno a onda sve eksplicitnije dožovljava kao sebi inferiorne. Potraga za tehnikama koje će ga učiniti mentalno zdravijim i otpornijim je lutanje stranputicama pop-psihologije i self-help priručnika (ne zaboravimo da je Džordan Piterson neka vrsta obogotvorenja ovih koncepata)*, ali ključna tenzija i razrešenje nastaju u odnosom sa Antepenultimanom, robotom koji nije čak ni „prava“ osoba ali koji kroz puku opservaciju – i bez opterećenja emocijama, sumnjama u sebe itd. – razvija set socijalnih veština koje Penultimanovu civilnu personu čine omiljenom, a superherojsku uspešnom u onome što radi, sa superzločincima što napuštaju svoje kriminalne ambicije posle kontakta sa herojem koji ih menja na fundamentlanom nivou.

*Mada Robinson jednog pop-psihologa koga u ovom stripu vidimo crta, malo neobjašnjivo, kao Daniela „Deeja“ Snydera, pevača Twisted Sister

Finale Penultimana je, kako rekosmo, emotivno prilično uzburkano jer Peyerova i Robinsonova satira odlazi u jednu mračniju stranu, sa herojem koji na kraju nikada zaista ne sazreva i svoju funkcionalnost pronalazi u novom psihološkom konstruktu i u neku ruku se nadam da Peyer ima planove za nekakvu „drugu sezonu“ Penultimana jer se čini da ovaj protagonist nije dobio priliku da zaista raste i sazri kao ličnost – a to je ona retka pa samim tim dragocena pojava u superherojskom stripu, a koju Penultiman kao da je prirodno najavljivao.

Robinsonov crtež je, kako rekosmo, vrlo lep i lak za oko. Ovaj crtač voli dinamične ali jasne kompozicije sa ekonomičnošću u detaljima i pozadinama koja obezbeđuje fokusiranje oka čitaoca na glavne stvari u kadru. Njegova karakterizacija je ovde svakako prenaglašena – ali to jeste u skladu sa komičnim/ parodičnim tonom priče pa scene u kojima Penultiman pravi detinje grimase i ima suze u očima imaju svoje mesto u priči. Iskusni kolorist Lee Loughridge je ovde vrlo važan za finalni izgled stripa sa jasnim podvajanjem između pozadine i prvog plana gde gradske panorame imaju mirne, malo i mrtvačke tonove sive boje tako da blještava superherojska akcija i kostimi dođu do jakog izražaja u kontrastu. Rob Steen na leteringu, još jedan veteran, daje stripu klasičan, vrlo mejnstrim izgled i dizajn, maskirajući Penultimana dodatno u „običan“ superherojski strip iako njegovo finale šalje drugačiju poruku.

Sve u svemu, iako ne pričamo o „velikom“ stripu niti nekakvom kamenu-međašu žanra, Penultiman je interesantna stilska vežba, odrađena na visokom tehničkom nivou i uz zanimljiv, pa i blago radikalan zaključak u svom finalu. Nadam se, zaista, da ovo nije poslednji put da smo čuli za Penultimana jer bi se reklo da, bez obzira na jednoznačan centralni motiv ovog narativa, u njemu ima potencijala za više priča. Kolekcija još nije izašla, ali sve izašle brojeve možete pojedinačno kupiti, u digitalnoj formi, ovde, sa nultom epizodom koja je besplatna. Pa vidite.

Pročitani stripovi: Iron Man (Cantwell/ CAFU)

Sa dosta interesovanja sam pročitao prvih osam epizoda novog serijala Iron Man koga od jesenas za Marvel piše Cristopher Cantwell a crta ga vrlo pouzdani španski crtač CAFU (a što je, naravno, skraćeno od Carlos Alberto Fernandez Urbano). Ispostavilo se da to nije čak ni čitava prva priča ali smo ipak dobili dovoljno radnje da bi mogli da prodiskutujemo o prvim utiscima.

Iron Man je u prilično neobičnom položaju ovih dana s obzirom da je do pre neku godinu bio jedan od najvažnijih strip-likova u Kući ideja na ime svoje filmske persone. Nije preterano reći da je Iron Man Roberta Downeyja Juniora maltene svojeručno stvorio MCU, uvezujući ikonični dizajn, spretno sažetu personu iz poluvekovnog serijala i zavidni glumački kapacitet u prisustvo na velikom ekranu koje je u dobroj meri obeležilo prošlu deceniju i diktiralo ton velikom delu Marvelovog filmskog univerzuma. No, RDJ je postao izuzetno skup čak i za Dizni, a i sam je želeo da siđe sa karusela sličnijeg točku u kavezu za hrčke nego opuštenoj karnevalskoj zabavi za gospodu, pa je njegov lik na dostojanstven način ubijen na filmu. Paralelno sa tim, posle perioda u kome su strip-serijal o „zlatnom osvetniku“ pisali ljudi vrlo jakog kalibra u Kući ideja – Bendisu je ovo bio poslednji tekući serijal pred odlazak u DC, nasledio ga je Dan Slott posle deset godina pisanja Spajdermena – novi scenarista novog serijala je Cantwell, svakako ne nepoznato ime u industriji zabave,* ne najmanje na ime svoje uspele televizijske kreacije Halt and Catch Fire, ali neko ko u strip-industriji ima decidno kraći trag.

*a nepažljivim guglerima i čovek za koga će se večito iznenađivati za to što je nacista, pre nego što se sete da postoji druga osoba istog imena koja, eh, jeste nacista…

Cantwellov staž u stripovima je relativno skroman, bar kada pričamo o mejnstrimu, sa dva zapažena serijala za Berger Books, imprint Dark Horsea (She Could Fly i Everything), i sa recentnim radom za Marvel gde je pre Iron Mana pisao Doctora Dooma. Činjenica da je on sada autor Iron Mana pokazuje kako je Marvel spreman da malo popusti uzde i vidi kakve se sveže ideje mogu iskopati za strip koji je u neku ruku vrlo komplikovano pravdati u današnjem trenutku naše povijesne zbiljnosti.

Šta hoću da kažem: Iron Man je od početka bio strip namenjen, hajde da kažemo, desnijoj publici, strip o industrijalcu koji zgrće grdne pare na proizvodnji i prodaji oružja i čiji su originalni negativci često imali u sebi odjek rasističkih klišea o „žutoj pretnji“. Iron Man je tako spajao ne samo apologiju već i deifikaciju kapitalizma sa tamnijom stranom nacionalističkog zanosa. Ili, drugačije rečeno, Iron Man je bio lik za one čitaoce kojima je Kapetan Amerika – ratni heroj borbe protiv nacista i čovek bukvalno obučen u američku zastavu – bio isuviše levo orijentisan.

Kada je Warren Ellis u prvoj deceniji ovog veka pisao Iron Mana, to je bio meki ribut kojim se pokušala pomiriti kapitalistička provinijencija i ratno profiterstvo Tonyja Starka sa njegovim opsesijama graničnom naukom i napretkom koji treba da odistinski koristi čovečanstvu, ne samo njegovom jednom procentu. Ellisov Tony Stark je i doslovno dobio supermoći da bi bio bliži „pravim“ superherojima, odnosno da bi se ublažila ta metafora o prebogatom kapitalisti koji je bukvalno sebi napravio oklop u kome leti unaokolo i iz njega puca po ljudima iz Trećeg sveta.

Stripovi rađeni u međuvremenu su svi uglavnom bili pisani od strane liberalnih scenarista i nastojali da pronađu zdravu sredinu između ličnosti milijardera za koga zakoni ne važe i relatabilnog gika koji, jeste, sedi sa generalima u Pentagonu kad zagusti, i , jeste, jede najskuplji kavijar i izlazi sa najlepšim ženama, ali je najsrećniji kada je u svojoj radionici, u majici na tregere, sa lemilicom i potenciometrom i smišlja nove fore za svoj oklop. Brojne su se te metafore ovaplotile kako bi se Tony Stark simbolički promenio: Matt Fraction je imao izvrsnu (još uvek u ovom stoleću najbolju) priču o brisanju velikog dela recentnog života Tonya Starka (u simboličkom resetovanju na jednostavnije političke pozicije), Kieron Gillen ga je prvo oterao u svemir a zatim retkonom bukvalno pokazao da Tony nije dete Howarda i Marije Stark – da, dakle, nije „old money“ i da može da bude šta god poželi. Dan Slott, koji je pisao Iron Mana poslednjih par godina je pritisnuo gas još malo jače, pa je njegov Tony Stark postao svestan da je u pitanju samo genetska kopija „pravog“ Tonyja Starka, praktično klon, sa sećanjima ubačenim iz poslednjeg bekapa. Pomalo je i ironično* to da je Slott godinama pisao Spider-mana kao da je Iron Man a onda učinio sve da samog Iron Mana dekonstruiše do gotovo parodičnog nivoa.

*heh, Iron-ično

Drugim rečima, Cantwell je u ruke dobio Tonyja Starka koji je lišen najvećeg dela komplikovanog kontinuiteta, ali i socijalne i korporativne strukture koje su nekada ble neraskidiv deo priča o Iron Manu. U njegovom serijalu glavni negativac je Korvac, stari lik Stevea Gerbera koji je svojevremeno Avengersima zadao grdnu glavobolju i zapravo pobio najveći deo zemaljskih superheroja u svom pokušaju da postane bog i rekonstruiše univerzum po sopstvenim kriterijumima pravičnosti i blagostanja, pre nego što se predomislio, oživeo ubijene i sam izvršio samoubistvo. Iako se u ovom serijalu Korvac ponovo predomišlja i rešava da još jednom pokuša da postigne univerzalnu harmoniju, okruženje u kome se nalazi Tony Stark drastično je drugačije od onog na šta smo navikli. Ovaj Tony Stark više nije vlasnik kompanije koju je nasledio od roditelja, i svoj veliki kapital sada plasira kroz razne startup firme i projekte, tražeći one koji će biti od najveće koristi čovečanstvu. Ogroman deo napredne robotske, digitalne i AI tehnologije koje su obeležile Slottovu eru (i pokazale se kao isuviše napredne i socijalno kompikovane) ovde je odbačen, manifestno (na kraju krajeva, ako ste čitali Iron Man 2020 znate da je došlo do svojevrsne pobune robota i veštačkih inteligencija) i Stark se vraća vrlo klasično dizajniranom oklopu koji staje u legendarni kofer. Avengersi su, jednim zgodnim literarnim trikom sklonjeni u stranu tako da kada ovde krene ozbiljan sukob između Iron Mana i Korvaca, oni su obojica okruženi likovima koji su u najboljem slučaju trećepozivci.

Možda će nekome delovati neprirodno što lik poput Hellcat dobija ulogu Iron Manovog sajdkika ali Cantwell Patriciju Walker postavlja u strip upravo da bi bila neka vrsta „reality check“ ogledala za Starka. Ona mu nije „prirodan“ ljubavni interes – na kraju krajeva bila je nekada udata za samog Sataninog Sina – a njena istorija vezana za magiju, ali i blago metatekstualni tretman karaktera u prošlosti daju scenaristi mnogo uglova iz kojih može da radi na njenom odnosu sa Starkom.

Sam Stark ovde definitivno oseća posledice „dekonstrukcije“ koju je prolazio poslednjih godina i Cantwellov scenario zapravo kao da mu nije posebno naklonjen kao liku. Ne samo što ga suočava sa neprijateljima koji su c-liga i ne bi trebalo da budu problem za originalnog Avengera koji je toliko puta spasavao čitav svet (pa i univerzum) nego je i Starkov socijalni profil, čini se, jako obeležen današnjom kulturom nepoverenja prema bogatima, ali i partikularno prema tech-bro „eliti“. U prvih par epizoda ponovljeni geg je kako Iron man uradi nešto pozitivno i napiše tvit o tome, a onda se ispod ređaju cinični komentari koji dovode u pitanje njegovu moralnu poziciju u bilo kojoj situaciji. Ovo se događa sve dok Tony na kraju iznerviran ne obriše nalog – i mada sa jedne strane sve to deluje kao lak i ne mnogo dubok literarni eksperiment sa kenslovanjem Iron Mana, sa druge je zapravo neizgovoreni poziv Starku da se mane socijalne komponente svog rada, jer on nije socijalni inženjer, već prosto – inženjer. Utoliko, Stark ovde pokazuje da nije tech-bro, odnosno da je neko ko pripada starijoj kulturi tehnoloških investitora – uostalom glavna investicija koju vidimo da ovde pravi je na polju energetike, vezana za obnovljivu energiju munja – a manifestni raskid i sa najvećim delom zajednice industrijalaca i investitora u visoku tehnologiju koji se dešava u prvoj epizodi makar signalizira da je Stark vrlo ozbiljno nameran da zaroni u sebe i pronađe svoju pravu svrhu i zdravu etiku.

Voleli – ne voleli, strip u velikoj meri ide upravo na tu tenziju između Starkove samoanalize gde pokušava da utvrdi je li on zaista tako problematičan (klasno, socijalno, mentalitetski) lik kako ga, čini se vide drugi, i slike o sebi u kojoj je on smeli vizionar što nesebično spasava svet više puta mesečno i ulaže veliki deo sopstvenog novca u svrhu progresa čovečanstva. Kraće: jeli Tony Stark zapravo Bill Gates onako kako ga vide konspiratolozi ili onako kako on vidi samog sebe? Glavni zaplet sa Korvacom je očigledno simbolički vezan za ovo jer je Korvacova ambicija da kreira univerzum mira i harmonije, večne, nepromenljive sreće za sve što postoji, a da bi to postigao, oko sebe okuplja ekipu kriminalaca, kidnapuje Jamesa Rhodesa i rešava se da otme samom Galaktusu njegovo kosmičko plovilo, kako bi lakše overrajtovao univerzum po svom predlošku. Tony i Patricia dakle, ne samo da treba da pobede Korvacove izmećare (koji su, da budemo fer, zaista trećeligaši) već i da odluče je li Korvacova vizija za univerzum loša sama po sebi ili naprosto ne žele da je prihvate jer dolazi od strane nekog koga od polovine sedamdesetih percipiramo kao negativca. U jednom momentu i sam čitalac uviđa da je Tony isto što i Korvac na malo nižoj razini – izuzetno moćna individua ubeđena u ispravnost svojih zamisli, koje zatim kao univerzalnu pravdu nameće, bez pitanja, svima drugima.

Nije da ovakve stvari već nismo viđali u Iron Manu, ali jeste osvežavajuće gledati Tonyja koji se za promenu ne rve sa alkoholizmom, nije usred kreiranja neke nove tehnologije koja treba da reši sve (naprotiv, dobar deo narativa provodi polomljenog ogromnog broja kostiju, uključujući vratne pršljenove, a zbog čega ne može da izađe iz oklopa) i kome je, i pored kontemplacija o skromnosti teško da se izbaci iz uloge lidera koji traži da mu se veruje na neviđeno. Kako je oko sebe okupio tim zaista nepoznatih superheroja, narativ u kome treba pobediti praktično boga deluje skoro satirično intoniran.

No, strip, za sada, ima i malo neobičnu dinamiku, sa doduše, brzim tempom i bez pretrpavanja tekstom – a što je olakšanje posle vrlo raspisanog Slotta – ali se čini da su Cantwellu važnije pojedinačne scene od glavnog narativa, sa povremeno skoro neopravdivim zaokretima u zapletu i krajem sedme,  epizode koji premešta samog Starka iz centra priče na neko sasvim drugo mesto da bi onda čitava osma epizoda bila fokusirana na druge likove, bez pojavljivanja titularnog karaktera i na jednoj jedinoj strani. Cantwell bi, čini se, radije pisao strip o Patriciji Walker? U svakom slučaju, Cantwellovi dijalozi su zdravi, ne usiljeno duhoviti, ali dovoljno lepršavi da stripu daju taman toliko topline da shvatite kako ga piše neko ko nije proveo poslednjih dvadeset godina rmbajući za Marvel.

CAFU je sjajan crtač i njegov realistični stil pristaje ozbiljnijem tonu ovog stripa, sa brzim i efikasnim pripovedanjem i ubedljivom akcijom. S druge strane, ovo je i strip koji vizuelno nije mnogo atraktivan, snažan, debeo kolor Franka D’Armate čini da sve izgleda dosta tamno – posebno uz često kompjuterski razmazane pozadine – a kostimi su svi slični, ne po samom dizajnu koliko po utisku koji treba da ostave, da je u pitanju više oklop, manje puka uniforma, sa debelim materijalom, ojačanjima i metalnim umetcima kod skoro svih likova.

Dakle, aktuelni Iron Man deluje kao „odrasliji“ strip na vizuelnom planu (iako i dalje imamo ljude u povremeno parodično smešnim kostimima, ali to je i poenta) a narativno ovo se za sada čini kao poslednje poglavlje u dekonstrukciji Tonyja Starka – kapitaliste, undustrijalca, bogataša, naslednika važne američke loze. Da bude jasno, volim dobru dekonstrukciju koliko i bilo ko drugi, ali se nadam da će Cantwell uskoro preći i na fazu rekonstrukcije – odavno je vreme za nju.

Pročitani stripovi: Sex Criminals

Imali smo Sex, imali smo Criminal, pa je samo logično da danas pričamo o Sex Criminals. Ne? Samo meni? Oh…

Pripremao sam se za pisanje o ovom serijalu Image Comicsa već izvesno vreme, željan da sa svetom podelim užitak ali i preporuku da, ako taj svet već ne čita, onda bi trebalo da čita jedan od najboljih strip-serijala u američkoj industriji u poslednjoj deceniji. No, Sex Criminals je izlazio, jako dugo, od 2013. pa sve do pozne 2020. godine i sa silnim pauzama između priča, i, eto, dok se čovek okrene, prošlo je šest meseci od izlaska poslednje sveske, a ja još sabiram utiske. Broj 69, kojim se, prigodno, završio Sex Criminals, je sasvim nepotrebna a opet tako odgovarajuća koda za serijal koji je bio sav u krajevima i ponovnim počecima – i na sasvim mehaničkom nivou, vrteći se između ostalog oko seksualnog klimaksa i ponovne spremnosti na „akciju“ kao za zaplet presudne koncepcije – dajući nam istovremeno i zrelo, gorkoslatko finale, i jedno pomalo mangupsko obećanje da i iza kraja priče ipak ima još priče, samo da je mi nećemo videti. Oh, i, da, da ne zaboravim, serijal, uprkos numeraciji na poslednjoj epizodi nema STVARNO 69 epizoda, niste valjda ludi da im poverujete? Pričamo o tridesetdve epizode, doduše često duže od američkog standarda, a koje ubrajaju 30 „regularnih“ brojeva, te jedan specijal („Sexual Gary“) koji je izašao „posle kraja“ i onda finalni, šezdesetdeveti broj koji skače tri godine u budućnost i pokazuje nam šta je na kraju bilo sa protagonistima i jesu li se uzeli (spojler: glavni set-pis ove epizode je venčanje na egzotičnom ostrvu na koje zvanice dolaze helikopterima, a jedan od protagonista je instalirao proviavionsku bateriju da prevenira nezvane goste paparaco provinijencije). Na neki način, to finale sažima mnoge elemente ovog stripa: mnogo priče o seksu, mnogo nežnih emocija, raskid sa klasičnom formom stripa, humor, osećaj da ne čitate priču o fiktivnim likovima već o ljudima iz stvarnog života koje poznajete osim što ovi ljudi, kad svršavaju mogu da zaustave protok vremena.

Šta?

ŠTA?

Sex Criminals je strip koji je na prvi pogled sušta emanacija nesigurnosti belih, zapadnih muškaraca u pogledu toga šta je danas, u dvadesetprvom veku seks, kako se upražnjava, koje su mu željene a koje neželjene posledice, je li on esencijalna biološka funkcija, normalizovana socijalna aktivnost ili nekakava i dalje neobjašnjena – potencijalno zloćudna – magija. I, mislim, da se ne zbunimo, on je to i na drugi i na treći pogled, jedna eksploracija teme seksa u savremenom zapadnom – ali prevashodno severnoameričkom – društvu na mnogo nivoa, ispunjena nervozom, kikotanjem, pa povremeno i patosom. Filmovi poput 40 Year old Virgin ili Bridesmaids su potezani kao referenca i, da ne bude zabune, Sex Criminals je u dobroj meri kao da ste uzeli neku Miramaksovu produkciju sa početka stoleća i od nje napravili strip, sa likovima koji su ekstremno beli* i srednjeklasni, sa sve karakterističnom raspričanošću i nervoznom samosvešću, prepoznavanjem života u postmodernom stanju i činjenice da svo obrazovanje koje imate ponekada nije dovoljno da razumete najprirodnije stvari koje vam se dešavaju.

*ne svi, ipak je strip danas inkluzivniji medij pa Sex Criminals ima značajne braon likove, ali njegova perspektiva je veoma „bela“, urbana, srednjeklasna i toga se na kraju krajeva ne treba stideti – na taj način je on ličniji i iskreniji

I, da budemo brutalno iskreni, da pročitam takav opis stripa, verovatno bih ga preskočio jer to ne sugeriše da je u pitanju štivo usklađeno sa mojim ipak jednostavnijim ukusom. Stripovi* koje pišu sredovečni i mladi intelektualci za druge sredovenčne i mlade intelektualce, baveći se time da sredovečni i mladi intelektualci kojima je društvo doslovno najbolje prilagođeno ne umeju da nađu svoje mesto u društvu – to naprosto nije moja, jelte, scena. Ali, Sex Criminals ima tu distinkciju da su ga tokom sedam godina kreirala dvojica među najboljim severnoameričkim autorima stripa u poslednjih dvadesetak godina.

*filmovi, romani, televizijske serije…

U Matta Fractiona sam bio zaljubljen još otkada je eksplodirao sa svojim nezavisnim serijalom Casanova polovinom prve decenije ovog veka. Brzo ulovljen od strane Marvela, Fraction je prošao uobičajen* put grajnda na njihovim najvažnijim serijalima (pisao je Uncanny X-Men, Iron Man, Thor) dok nije finiširao sa Fear Itself koji je em bio slab em je delovalo maltene kao da nam Fraction šalje poruku da više ne može i da dođemo da ga izbavimo. Na kraju se izbavio sam – ugovor sa Kućom ideja je istekao i Fraction se narednih nekoliko godina lečio pišući isključivo creator owned stripove za Image. Sa ženom, Kelly Sue DeConnick i djecom se u međuvremenu iselio u ruralnu provinciju, krenuo da radi za televiziju i njegov recentni povratak u superherojsku orbitu bio je pažljivo doziran i dao, rekosmo, fantastične rezultate. Danas Fraction nastavlja impresivan nezavisni rad, ali Sex Criminals je serijal koji mu je obeležio karijeru, napravio od njega i skromnu ikonu kulture glavnog toka (bar on sam tvrdi da ga je lansirao u televizijsku orbitu) i koji je čak i kod nas starijih verovatno zamenio Casanovu na poziciji njegovog životnog dela.

*videti pod Ed Brubaker, Rick Rememnder, Kieron Gillen…

Sa svoje strane, crtač, Chip Zdarsky je tokom izlaženja serijala napravio ogroman prodor u mejnstrim stripove – prevashodno radeći za Marvel – ali mahom kao scenarista. Nakon svojih indie početaka gde je sam crtao i pisao stripove poput Monster Cops, Zdarsky će prvo privući na sebe pažnju radom na novoj verziji Howarda the Ducka, a onda i masom drugih serijala u Marvelu (od kojih sam neke i sam zdušno pohvalio), da bi danas bio cenjeni scenarista aktuelnog Daredevila o kome ću uskoro morati nešto da napišem. Zdarsky neretko radi naslovne strane za neke od svojih mejnstrim stripova, ali Sex Criminals je u punoj meri delo njegovih ruku  gde je nacrtao, kolorisao i leterovao sve epizode osim pomenutog Sexual Gary specijala (a i tu je redio letering, koristeći uobičajeni font dizajniran po sopstvenom rukopisu) i dao stripu toliko karaktera i izražajnosti da je prosto grehota što mu obaveze za Marvel ne dopuštaju da se češće bavi crtanjem.

Na ovom mestu još jednom treba istaći da je Sex Criminals strip kakav – realistično – može da postoji samo zahvaljujući tome što postoji Image Comics. Drugi izdavači, BOOM!, Dynamite, Aftershock, Ahoy, pa čak i Dark Horse uglavnom nemaju kapacitete koji bi podržali tekući serijal u trajanju od sedam godina i Imageov jedinstveni položaj kreativnog naslednika Vertiga je ono zbog čega imamo stripove kao što su Sex Criminals, East of West, Paper Girls, Saga ili The Wicked + The Divine.

Kad sam već pomenuo The Wicked + The Divine – pominju ga i Sex Criminals. Fraction u jednom od poslednjih brojeva komično kritikuje Gillena i McKelvieja što su svoj serijal završili pre kraja Sex Criminals iako je trebalo da ovo putovanje završe zajednički i onda počine četvorostruko ubistvo-samoubistvo koristeći samostrele*. Ovakve Fractionove eskapade na zadnjim stranicama svakog broja – pre nego što krene da odgovara na pisma čitalaca** – su simptomatične za jedan lični, delom i ispovedni ton koji je Sex Criminals uspeo da postigne a da se ne smandrlja u „support group“ patetiku.

*da ne pominjem čitavu epizodu koja je nacrtana (i napisana) u stilu Criminala, sa kolorom koji je radila Criminalova legendarna koloristkinja Elisabeth Breitweiser

**od kojih neka pričaju o seksualnim zgodama i nezgodama, neka o spontanim pobačajima, neka o tome da autor nije imao para da kupuje strip pa ga je čitao na piratskim sajtovima i sada mu na mejl stiže spem sve bizarnije seksualizovane tematike…

Štaviše, sasvim je fer reći da je ovaj strip bio u dobroj meri terapijsko iskustvo za Fractiona – možda nešto manje za Zdarskog koji već godinama prilično uspešno održava fasadu odeljenskog komedijaša američke strip-scene i teško je prepoznati „pravog“ Stevea Murrayja ispod krinke* – koji je sa čitaocima delio mnoge intimne detalje, uključujući probleme sa mentalnim zdravljem, erekcijom, iskustvo sa gubitkom bebe itd. a koji su, opet, na ovaj ili onaj način ovekovečeni i u samom umetničkom radu o kome pričamo.

*mada se Zdarsky u uvodniku za prvu tvrdokoričenu kolekciju iz 2015. godine zahvaljuje svojoj bivšoj ženi Roberti za to što je razvodom napravila od njega boljeg čoveka i to ne deluje kao sprdnja

O čemu se uopšte radi u Sex Criminals? Drago mi je da ste pitali jer se i sam to pitam, a, za potrebe pisanja ovog osvrta sam bindžovao sve tridesetdve epizode u periodu od dva dana kako bi mi utisci bili sveži. Naprosto, Sex Criminals nije jednoznačan umetnički artefakt. Na prvi pogled ovo je eksploracija ženske seksualnosti u modernom društvu, izmešana sa slipstrim fantastikom, ali na drugi, treći i naredne poglede, ovo bude i prilično urnebesni sitkom, i eksploracija muške seksualnosti, i fantastični triler o ljudima koji manipulišu vremenom, prolaze kroz zidove i urotili su se protiv nehumanog bankarsko-poslovnog koncerna, ali i ne strip-esej nego strip-kolekcija-eseja.

Teško je o Sex Criminals pričati na nivou zapleta i radnje već i utoliko što je jasno da se ovde tokom sedam godina rada na serijalu ideja o tome šta je ovaj strip u globalu i kakav mu je zaplet potreban menjala i evoluirala da se približi pravoj srži stripa, pravom, jelte, živom srcu koje kuca u njegovoj najdubljoj nutrini. Recimo, Fraction u izvodniku za poslednju priču koja je izlazila tokom 2020. godine eksplicitno kaže da je shvatio kako mu se izrazito ne da da piše kompleksan zaplet o kompleksnoj pljački banke koju će protagonisti izvesti u poslednjem činu „rata“ što ga godinama vode sa, jelte, beskrupuloznim kapitalistima, te da je onda shvatio da i ne mora. Da je ovo strip prevashodno o likovima i njihovom odnosu a ne o „spravama zapleta“ kao što je pljačka banke, pa i finalna verzija ove priče koju smo pročitali doslovno sadrži scenu u kojoj likovi i sami kažu da ih zabole za pljačku banke, da to nema smisla, nije u skladu sa njihovim stvarnim potrebama i željama u ovom trenutku i da će uraditi nešto drugo. Što i urade.

Štaviše, finalna priča Sex Criminals je izrazitije „fantastička“, „trilerska“ i naglašenije „raspliće“ priču od onog što smo gledali u prethodnih nekoliko godina, kao da su se autori malo trgli i shvatili da za finale valja pružti nešto žanrovskiji program. Nemam zamerki, naravno, jer je Sex Criminals i u trenucima kada je bliži žanru i u trenucima kada je najbliži eseju, ali i duodrami likova kakvu bi izvodila neka dva studenta glume, adlibujući svoje replike i oslanjajući se na svoja životna iskustva sa vezama, seksom i svim ostalim, u svim tim trenucima je ovaj strip izrazito iskren, duševan, osećajan a bez padanja u patetiku, i uglavnom urnebesno duhovit.

Generalno govoreći, i u skladu sa filmskim referencama koje smo gore naređali, Sex Criminals je priča o Suzie i Jonu, dvoje mladih Amerikanaca koji se na početku upoznaju, onda smuvaju, mnogo se jebu i shvate da su deo neobične – i prilično male – populacije koja u trenucima seksualnog vrhunca doživljava ne samo sladostrašće već i emanaciju nekakvih natprirodnih moći. U simboličkom smislu seks je uvek i bio potentan magijski sastojak, a pomenuto zaustavljanje vremena kao „osnovna“ supermoć – kasnije se vidi da neki drugi likovi imaju i druge – se u prvim pričama koristi za potpuno urnebesne podzaplete i analizu likova.

Ovaj strip jeste baziran na likovima, bavi se najviše njima i kroz njih prelama mnoge teme vezane za seks u modernom ljudskom (zapadnom, severnoameričkom) društvu i obrada ovih tema svakako se tiče i američke puritanske osnove, i neadekvatnog tretmana seksa u obrazovnom sistemu, i trendova vezanih za percepciju tela, i raznih aspekata seks-industrije, pa i, svakako, odnosa seksa i ljubavi, uloge seksa kao rituala u održavanju intimne veze među ljudima, mesta orgazma na čitavoj mapi seksa kao fenomena itd. No, iako je seks, što se kaže, na licu i naličju ovog stripa, važno je istaći da pomenuti rad sa likovima nije sveden niti na njihove genitalije (kojih ćete se nagledati na ovim stranicama) niti na njihove misli ili emocije vezane za seks.

To je jedna od najvažnijih pobeda Sex Criminals: ovo je strip koji priča o seksu otvorenije i ekstenzivnije nego praktično ijedan drugi američki mensjtrim strip (ikad) ali ga on niti fetišizuje niti gubi iz vida širu sliku koje je seks ipak samo deo. Otud su likovi kompleksni, sa složenim – i evoluirajućim – motivacijama i svetonazorima, a njihove peripetije se tiču i obrazovanja, zaposlenja i položaja na socijalnoj lestvici*i odnosa sa (živim i mrtvim) roditeljima…

*ima jedan momenat kada se Suzie upozna sa ginekologom koji joj radi pregled i shvati da su maltene istih godina. Njeno čuđenje tome da je ona, eto, još uvek leptirić koji radi neke usputne poslove i nikako da se skrasi u jednoj karijeri a da je on lekar i to lekar za one stvari od njega dobija sasvim razložnu reakciju: „Pa… nisi studirala medicinu.“ Na drugom mestu gledamo Jona koji duže od godinu dana SVAKOG dana sere u saksiju smeštenu u kancelariji njegovog šefa u banci jer je to jedini način da izrazi svoju frustriranost odvratnim kancelarijskim ropstvom koje čini veliki deo njegovog života

Oseća se, naravno da ovde ima mnogo „žive“ materije, odnosno sažimanja iskustava i doživljaja samih autora a što strip spasava od toga da bude nekakva stilska vežba. Već i u crtežu se vidi koliko život ovde upada u umetnost sa nekim od likova koji su očigledno bazirani na fizionomijama Fractiona i Zdarskog, ali Fraction će na jednom mestu eksplicitno objasniti da je čitav segment radnje koji se bavi Jonovim mentalnim problemima, dijagnozom ADHD-a (i drugh poremećaja), terapijom, samo-lečenjem i problemima koje je to dodatno kreiralo baziran na njegovim ličnim iskustvima. Na drugom mestu je njegov sopstveni porodični život – gubljenje bebe od strane Kelly Sue DeConnick tri nedelje nakon pozitivnog testa na trudnoću – poslužio kao predložak za neverovatno suptilnu, praktično nemu sekvencu u kojoj se ova tema obrađuje bez patetike i ikakvog nepotrebnog „objašnjavanja“.

Fraction i Zdarsky su, dakle, „u“ ovom stripu barem isto onoliko koliko su i iznad njega, oni su istovremeno i demijurzi ovog sveta, i prikriveni kameo-učesnici, a na par mesta i sasvim eksplicitni rušitelji četvrtog zida koji će se imenom, prezimenom i likovima ubaciti na stranice da premoste sekvence kojima ni jedan drugi pripovedni postupak ne bi dao bolji ishod. Sex Criminals je, svakako, od početka vrlo „meta“, sa čestim obraćanjem Suzie direktno „u kameru“ i naratorom koji nije nekakav apstraktni „sveznajući pripovedač“ već eksplicitno Fraction (povremeno i Zdarsky) koji mnoge scene pažljivo sažima oslanjajući se na poznata žanrovska pravila ali i trope popularne kulture. U jednoj posebno uspeloj sekvenci će pevanje teksta pesme Fat Bottomed Girls grupe Queen – a koje zauzima nekoliko strana – biti zamenjeno objašnjenjem da je proces dobijanja licence da se tekst reprodukuje u stripu bio predugačak i prekomplikovan i da je otud ovo pronađeno kao kompromisno rešenje i ovo je, naravno, uz urnebesan mjuzikl koji Zdarsky ispod crta, jedna od najsmešnijih scena u stripu.

Šta reći o Zdarskom i pravom podvigu kog je Kanađanin napravio na ovom stripu? Iako su šale da „pare za kokain“ stižu od njegovog rada na Howard the Duck prisutne na stranicama Sex Criminals, i da zbog toga ne mora mnogo da se trudi oko ovog stripa, fakat je da je ovo sasvim izvesno jedan od ključnih radova u njegovom životu. Naravno, kada radite sa Fractionom, čovekom koji se učio za filmskog režisera i koji scenarije piše sa detaljnim opisom svake table, ne morate mnogo da lupate glavu oko lejauta i tempa naracije, pa je Sex Criminals strip fantastično pričan i tempiran, no Zdarsky je ovde otišao DALEKO preko granice puke dužnosti, unajmio dvoje modela za kreiranje fotoreferenci, napravio stotine fotografija (uskačući često i sam za neke scene) plus poharao Googleove satelite za slike lokaliteta i mesta, sve to zatim koristio za kreiranje scena i prizora i, na prvi pogled, ovo je strip sa dosta karikaturalnim stilom pa ovakav pristup deluje kao, što bi pokojni Lemmy rekao, overkill. Na drugi pogled, koji je uvek bitniji kod ovog stripa, Sex Criminals ne bi imao ni trećinu karaktera i uverljivosti koje ima da ga nije crtao Zdarsky.

Ovo se vidi u tome kako urbana okolina u kojoj se radnja odvija odiše karakterom mesta na kome se zaista živi i koje se menja sa vremenom, ali pre svega u izražajnosti likova koji su toliko prirodni, a toliko karakterni i ekspresivni da vrlo brzo počnete da ih doživljavate kao „stvarne“ osobe radije nego umetničke konstrukte. Povrh toga, naravno, Zdarsky je opsesivno usredsređen na detalje u okruženju koji će svemu dati taj dodatni element ličnosti i duha, sa kreiranjem komplesnih enterijera seks-šopova, ali i pažljivim radom na koloru koji treba da nađe pravi balans između „običnog“, naturalistikog prikaza života i natprirodnih elemenata ove priče.

Sex Criminals je, dakle, priča o tome kako su dva sredovečna, srednjeklasna, bela muškarca iz Severne Amerike pronašla način da preko 32 epizode stripa koji je izlazio sedam godina prave iznova i iznova nove „dick joke“ gegove a da istovremeno prođu kroz svojevrsni obred očišćenja i suočavanja sa sopstvenim demonima, ponude mnogo interesantnih (pa i zdravih) perspektiva na razne uloge koje seks ima u savremenom društvu i sve to formatiraju kao komediju o dvoje ljudi što se, posle svega, jako i duboko vole. Ne znam da li iko veruje da bi iko mogao dvaput u životu da napravi nešto ovako, ali baš zato je Sex Criminals takva dragocenost i apsolutni moderni klasik koga morate upoznati da biste mogli da kažete da razumete savremeni američki strip. Pa, izvolite.

Pročitani stripovi: Criminal (2019.-2020.)

Pošto se bliži izlazak drugog toma kriminalističkog serijala Reckless (osvežimo sećanja na prvi tom lakim kliktajem ovde), pomislio sam da bi bilo razumno da danas napišem nekoliko reči o poslednjoj inkarnaciji serijala Criminal, a koja je izlazila od Januara 2019. do Januara 2020. godine. Criminal je ne samo životno delo svojih autora – inače više nego ostvarenih putem drugih stripova – već i praktično centar galaksije koja je formirana u poslednjih deceniju i po, različitim pričama sa i bez „brenda“ Criminal na naslovnoj strani, a koja je, opet, neka vrsta legitimacije za čitav kriminalistički žanr u aktuelnom američkom stripu. Kao i uvek kada pišem o Brubakeru i Phillipsu (tj. Phillipsima u ovom trenutku), valja naglasiti da je i pre Criminala, i paralelno sa Criminalom postojala određena niskointenzivna prisutnost kriminalističkih stripova u američkom mejnstrimu – od 100 Bullets Azzarella i Rissoa, preko Stray Bullets Davida Laphama, te raznih stvari koje je radio Steven Grant – ali je Criminal u određenom smislu označio postojanje, kulturološku i komercijalnu validnost krimića. Pokrenut kao projekat-u-slobodno-vreme za Brubakera koji je u to vreme jahao na talasu ogromne popularnosti u Marvelu, na ime uspešnih radova na Kapetanu Americi i X-Men, te odličnog početka na Daredevilu i Iron Fist,* Criminal je bio praktično nezavisni strip distribuiran putem Marvelove mreže (objavljivan za Icon imprint koji je podrazumevao da Marvel daje samo logistiku, bez uređivačke ili marketinše podrške) i odmah bio prepoznat od strane kritike kao nešto posebno – na kraju krajeva ovo je bio prljav, mračan krimi-serijal urađen uz puno srca i karaktera, ali i uz produkciju odgovarajuću superherojskim stripovima glavnog toka.

*Brubaker će dobiti Harvey nagradu kao najbolji scenarista 2006. godine  za Kapetana Ameriku, pa onda 2007. za Daredevila, a takođe i Eisner nagrade za najboljeg scenaristu 2007. i 2008. godine

Pomalo je, naravno, i zastrašujuće pomisliti da Criminal čitamo već petnaest godina, ali ovo je svakako i primer serijala kome je „creator owned“ status – poslednjih godina ovi stripovi izlaze za Image Comics – doneo samo dobro. Brubaker je u kreativnom smislu procvetao otkada je, ima već skoro decenija, istupio iz superherojske arene i rešio da se fokusira na sopstvene radove. Za razliku od mnogih freelancing kolega koji žongliraju u isto vreme sa po nekoliko serijala za po nekoliko izdavača (videti pod Rick Remender, Cullen Bunn, Si Spurrier), Brubaker je na ime svojih radova za televiziju mogao da sebi priušti luksuz da u svakom trenutku radi samo po jedan serijal, pa su tako njegovi radovi poslednjih desetak godina uglavnom vrhunskog kvaliteta ali i sa izraženom ličnom notom u svakom od njih. Criminal i njegovi sateliti su, da bude jasno, tipično žanrovske tvorevine, sa tipskim likovima i situacijama ali se u njima uvek oseća dah „stvarnog“, proživljenih i viđenih situacija sada ovekovečenih u umetnosti kao priče i simboli što sažimaju život – ili bar njegove mračnije delove.

Sam Criminal je od početka rađen kao serija individualnih priča – objavljivanih u mesečnom tempu a zatim publikovanih u kolekcijama, uz pauze između priča – koje su povezane tematski i senzibilitetom, a dobar deo njih dešava se u deljenom univerzumu gde, bez obzira na nove protagoniste i nezavisne zaplete, vidimo kako se provlače imena i reference koje znamo iz prethodnih stripova. Radovi koji nisu bili eksplicitno brendirani kao „Criminal“, poput Kill or be Killed, Pulp ili Reckless su se svejedno uklapali u opštu estetiku i umetnički postupak a imali smo i hibridne radove kao što je My Heroes Have Always Been Junkies koji nije nosio oznaku da pripada Criminal opusu ali se dešavao u istom univerzumu.

Brubaker i izuzetni crtač Sean Phillips, a koji su se spojili radeći za Wildstorm na kultnom serijalu Sleeper su poslednjih dvadeset godina postali brend za sebe, radeći unutar proširenog Criminal univerzuma (i sa zanimljivim ekskurzijama u superherojski i nesuperherojski palp sa Incognito, Fatale i Fade Out), a tokom 2020. su započeli eksperiment sa pomeranjem fokusa ka „gotovim“ kolekcijama odnosno „pravim“ grafičkim romanima koji u sto i kusur strana u jednoj knjizi ispričaju čitav narativ, radije nego da mesečni magazin bude primarni format u kome priče izlaze. Kada sam pisao o Reckless, nagađao sam da je to i zato što je Phillipsu lakše da upravlja svojim vremenom na ovaj način, pa je poslednji serijal Criminal, o kome sada pišem, a koji je imao dvanaest mesečnih svesaka u dvanaest meseci, sasvim moguće i poslednji put da smo ova dva umetnika (plus Seanovog sina Jacoba koji je sada ćaletov primarni kolorist) videli na sopstvenom mesečnom serijalu.

Criminal je strip o kome sam često pisao, ali moji „mlađi“ čitaoci toga nisu svesni jer je dobar deo ovih tekstova bio rađen za pokojni UPPS. Dobra vest – ako ste iz nekih neobjašnjivih razloga željni mog starog pisanja čije sam poente ionako ponovio sto puta u novijim tekstovima o stripovima istih autora – je da ću neke od njih re-publikovati kako bi bili sačuvani od, sigurno zasluženog, zaborava. To mi onda daje i izgovor da ponovo čitam stare priče u Criminal i uporedim ih sa novijim radovima… Kao da mi je ikakav izgovor i bio potreban.

Elem, poslednja inkarnacija Criminal, dakle, dvanaestodelni mesečni serijal iz 2019. i 2020. godine nam je ne samo donela izvanredan kriminalistički strip već je i u punoj meri iskoristila mesečni tempo izlaženja. Ovim hoću da kažem da ovaj Criminal nije tek grafički roman iscepkan na mesečne epizode već serija priča koje se unutar tog svog mesečnog formata legitimno zaokruže, dajući nam početak i kraj, hipotezu, dokazni postupak i zaključak, sve u okviru jedne epizode. Brubaker je, na kraju krajeva, veliki poštovalac palpa i klasičnih priča koje su vam svakog meseca ili svake nedelje davale zaokružen narativ.

No, istovremeno, ovaj dvanaestodelni Criminal nam je doneo – upravo oslanjajući se na ideju o dvanaest individualnih storija – i najkompleksniji a svakako najduži narativ koga smo do sada imali u ovom serijalu. Konkretno, dok su prve četiri epizode individualne priče – prva i četvrta zasebni narativi, druga i treća jedna duža priča u dva dela – preostalih osam, kreiranih pod naslovom Cruel Summer su epski narativ koji predstavlja ključnu epizodu u životima nekih od bitnih imena u Criminalu i povezuje konce zapleta (i karakterizacije) razbacane kroz prve četiri epizode ali i kroz čitav prethodni istorijat Criminala.

Ideja o deljenom univerzumu se ovde zbilja isplaćuje u punoj meri. I Frank Miller je za svoj Sin City koristio isti pristup, rezonujući – uostalom sasvim ispravno – da bi kreiranje istog tipskog karaktera za istu tipsku ulogu u svakoj sledećoj priči delovalo maniristički i da je mudrije koristiti već postojeći lik koji je u prethodnim pričama možda imao i protagonizam, ali Brubaker i Phillips ovde idu nekoliko koraka dalje. Priče u serijalu Criminal su razbacane po vremenskom periodu od nekoliko decenija, često bazirane na ideji o protoku vremena koji je velom misterije prekrio nekadašnje traumatične epizode, ali i ideji da se ljudi sa vremenom menjaju i da isto ime u razmaku od dvadeset godina zapravo može obeležavati radikalno različite osobe, pa je ovaj dvanaestodelni narativ, a pogotovo Cruel Summer unutar njega isplata skoro decenije i po ulaganja u likove i njihove životne priče.

Odmah da umirim strahove: ne morate poznavati stare priče iz serijala Criminal da biste ispratili ovaj najnoviji serijal. On sam za sebe ima dovoljno unutarnje interakcije između „prošlosti“ i „sadašnjosti“ da se dobija taj usitak jedne maltene istorijske sage koja priča o tajnim ali esencijalnim istorijama mesta, gradova, socijalnih grupacija i individua. Konkretno, recimo, Ricky Lawless se pojavljuje u svim epizodama, uhvaćen u nekoliko različitih momenata u svom životu, sa veoma slojevitim psihološkim portretom lika koji je u nekim od storija protagonist a u nekim tek jedan od likova, ne i glavni.

Ricky je svakako najvažniji element ovog narativa jer ima ulogu vezivnog tkiva između različitih likova od kojih su neki u svoje vreme bili legende a možda neće dočekati kraj ove priče, ali i različitih era u kojima se storije događaju, služeći i kao neka vrsta slučajnog svedoka za društvene promene. Criminal nije ni aktivistički ni politički strip ali on u pravoj meri ispunjava onu ulogu noir/ krimi žanra gde se socijalni i politički kontekst vide u pozadini i imaju presudnog značaja za to kako se priče odvijaju. Ovakvi radovi generalno i Criminal posebno su meni uvek predstavljali mapiranje sveta sa one druge strane (zamišljene) linije o kojoj jedan od likova govori, a koja deli one što poštuju pravila od onih koji se ponašaju  slobodno – prikaz i analizu psiholoških, socijalnih, političkih okolnosti koje usložnjavaju život u ovom našem svetu.

I vrlo konkretno, iako se ovaj Criminal bavi pre svega karijernim kriminalcima i njima bliskim svetom (barmeni, „devojke“, ljudi koji trguju informacijama), on i veoma elegantno pokazuje promene socijalnog pejsaža od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, prelamajući veliki deo toga kroz vizuru klinca koji odrasta sa ocem kriminalacem i bratom koji se zatvora spasao samo jer ga je sudija poslao u vojsku, a koji, opet, ima i „normalne“ prijatelje, sa kojima igra stone RPG-ove i odlazi u lokalnu videoigračku arkadu da piči Galaxian, Donkey Kong Jr., Scramble i, notabilno, Ms. Pac-Man.

Brubaker se ovde dotiče i drugih gikovskih tema, notabilno u dvodelnoj priči koja se bavi poznatim crtačem stripova što dolazi u grad na konvenciju gde treba da primi nagradu i kako se sve događa 1997. godine, ovo je era u kojoj su i Will Eisner, Joe Kubert i Al Williamson još uvek živi i učestvuju na istom panelu kao i Hal Crane, koga je Brubaker izmislio ali koji je melanž navika, senzibiliteta i svetonazora mnogih old school crtača. Ova dvodelna priča je ne samo zanimljiv psihološki portret i low-key krimić po sebi već i detaljna analiza mnogih elemenata savremene američke strip-industrije, ugodno izmeštena dve decenije unatrag za svaki slučaj.

No, sržna priča je ovde svakako Cruel Summer, ključni narativ u životu Teega Lawlessa, oca Rickyja i Tracyja Lawlessa (Tracy je bio protagonist druge Criminal priče, Lawless iz 2008. godine), mešavina narativa o fatalnoj ženi, o jednom „poslednjem velikom poslu“, o smeni generacija, dakle jedan „veliki“ noir narativ ovde raspoređen na osam epizoda sa izuzetno građenim saspensom i isplatom u kulminaciji sa dve poslednje epizode. No, i ovde se autori drže ideje da svaka pojedinačna epizoda treba da ima sopstveni zaokruženi narativ pa je Cruel Summer i kulminacija „deljenog univerzuma“ sa menjanjem protagoniste i tačke iz koje se narativ posmatra u svakoj epizodi. Ovakav pristup može da bude frustrirajući kad se čitalac „prirodno“ vezuje za jedan od likova ili kada se neki događaji ponavljaju bez dovoljno novih dimenzija u naraciji, ali Criminal izbegava sve ove zamke i nudi nekoliko savršenih individualnih narativa, produbljenih analiza likova i njihovog okruženja i prizemljuje se bez greške u savršeno plasiranom finalu. Za stare čitaoce serijala će narativ usredsređen na Teega, ali koji se dotiče i Rickyja pa i Lea Pattersona biti fantastično zatvaranje kruga koje je započelo još sa prvom Criminal pričom, Coward, iz 2006. godine, i jasan kraj jedne ere u istoriji ovog stripa.

Zaista ne znam šta bih još napisao o Seanu Phillipsu i njegovom crtežu. Britančev rad pratim dvadeset godina a pišem o njemu deceniju i po i čini mi se da sam iskoristio svaki superlativ koji Srpski jezik dopušta i nekoliko zbog kojih bi me SANU poslala u zatvor samo kad bi mogli da me uhvate. U ovih dvanaest epizoda on i Brubaker demonstriraju naizgled beznapornu sinergiju rada u kojoj svako ima svoj zadatak, ne meša se u nadležnosti onog drugog i na kraju, spajajući skript i crtež, rađa se besprekorno efikasna naracija u kojoj nikada niste sigurni da li tekst kreira atmosferu, a crtež odmotava zaplet ili je obrnuto. Brubakerov tipično noir stil pisanja sa karakternim ali ekonomičnim meditacijama je savršena dopuna Phillipsovim perfektnim studijama karaktera, ali i oživljavanjima era, mesta, gradova, situacija – Phillips je i sam crtač sa besprekornom ekonomijom lejauta, gde nikada nećemo dobiti suvišne detalje niti ukrase, i gde nikada neće biti iskorišćen pun „iskaz“ kada je dovoljna samo sugestija. Idealna, zlatna sredina na kojoj Phillips već dugo radi znači da kada gledate crtež praktično možete da prebrojite linije koje se na njemu vide, ali čim skrenete pogled, ili ga samo pustite da pada po stranici, imate utisak da ste „tamo“ – na strip-konvenciji 1997. godine, u motelu zajedno sa Teegom Lawlessom, u kuhinji u kojoj Tommy i Leo  Patterson diskutuju o ćaletovom „poslu“ kao da je u pitanju odlazak u kancelariju a ne pljačka da okonča sve pljačke. Criminal u određenoj meri mitologizuje „old school“ kriminalce, potekle iz radničkog miljea, izdržavane kroz klasičan zločin (od džeparenja, preko obijanja kola do upada u banke) i bez mnogo eksplicitnog razgovora ih postavlja naspram „pravog“ kriminalnog šljama koji se bavi trgovinom ljudima ili narkoticima, ali se izrazito pazi da se njihove priče ne romantizuju, insistirajući na tome da su ovo socijalno polomljeni karakteri koji ne funkcionišu u društvu, opasni su i završiće loše. Phillipsov crtež je zato važan jer uspeva da prikaže likove koji imaju mnogo karaktera a bez toga da ih oslika kao veće od života jer oni to – vrlo eksplicitno – nisu.

Jacob Phillips je ovde, jasno, esencijalan, sa ocem koji može da se opusti znajući da će sinovljev kolor uraditi ogroman deo posla vezan za tranzicije između scena, vremenskih planova, različitih era. Criminal je uvek bio strip sa mnogo crnih površina i važnom ulogom tuša, ali kolor Jacoba Philipsa uspeva da ga učini višedimenzionalnim, vizuelno dinamičnim i da atmosfere smenjuje suptilno, nenametljivo, vodeći čitoca nesvesno kroz svoju dinamiku raspoloženja i naracije.

Poslednja inkarnacija Criminal je, dakle, trijumf na svim nivoima i preporučeno štivo za svakoga sa iole interesovanja za noir i krimi strip. Trio autora je ovde u životnoj formi i kreira svoj najbolji rad, a kako je ovo izlazilo u mesečnim sveskama (bez kolekcije, do danas), tako su i poslednje stranice uobičajeno rezervisane za Brubakerove meditacije, ali i eseje gostujućih autora. Brubaker ovo radi od prve epizode Criminala 2006. godine i moram da priznam da će mi, ako se prelazak na grafičke romane zaista u potunosti desi za ovaj autorski tim, nedostajati ta vrsta „druženja“ sa njima. U svakom slučaju, Criminal je jedan od najboljih američkih stripova iz poslednjih dvadeset godina i referentna tačka sa kojom se sve drugo i izdaleka povezano sa krimićima mora meriti. Obavezna lektira.

Pročitani stripovi: Sex

Pitanje „volite li seks“ deluje nedužno na prvi pogled, ali može vas dovesti u neprijatnu situaciju*. Joe Casey i Piotr Kowalski nam od proleća 2013. godine pružaju seks posebne vrste, naime stripovski seks, konkretno, tekući strip-serijal na Image Comicsu, naslovljen prosto Sex, i, evo, osam godina kasnije još uvek nisam siguran kako da odgovorim na pitanje iz prve rečenice.

*uzgred, korektan odgovor u svakoj prilici je „ako je svrha produženje vrste, ne vidim zašto da ne“

Joe Casey spada u strip-scenariste koji kod mene uvek imaju otvorenu kreditnu liniju što se tiče makar pažnje koju ću posvetiti svakom njihovom radu. Devedesetih je Casey zanat ispekao radeći za Marvel da bi prelaskom u Wildstorm pokazao da ga interesuju različite forme dekonstrukcije i analize standardnog superherojskog predloška, od špijunske fikcije u WildCATS, pa do praktično eksperimentalnog Automatiuc Kafka. Casey je deo Man of Action grupe osnovane od strane nekoliko strip-scenarista a koja je kreirala vrlo uspešne propertije poput Ben 10 ili Big Hero 6, a tokom poslednjih deceniju i po bio je vrlo aktivan u creator owned grani industrije, radeći mnogo različitih stripova za Image Comics. Da odmah bude jasno, nisu svi ti stripovi bili jednako dobri, ali kod Caseyja su čak i slabiji stripovi slabi na interesantan način, uz zanimljive ideje ili osoben pristup poznatoj materiji. S druge strane, Casey je tokom ovog perioda uradio i neka, biću slobodan da kažem, remek-dela, notabilno Gødland, superherojski EP i omaž Jacky Kirbyju (uz nezemaljskog Toma Sciolija na crtežu) koji i danas stoji kao jedan od njegovih najambicioznijih i najvišeslojnijih radova.

Sexu je Casey, reklo bi se, prišao sa sličnom ambicijom, ne u smislu direktnog omažiranja ijednog konkretnog autora, već u pogledu kreiranja jedne dugačke, kompleksne priče sa više slojeva, izraženom referencijalnošću ali i naglašenim autorskim pečatom. S druge strane, Sex je i nešto najbliže „čistom“ mejnstrim stripu što je Casey uradio dugo, dugo vremena.

Hoću da kažem, Caseyjev saborac i ko-kreator na ovom serijalu je urnebesno talentovani poljski crtač Piotr Kowalski. Kowalski je neko za koga imate ustisak da naprosto može da uradi bilo šta što zamisli i u njegovim biografijama se obično ističe da je jedan od vrlo malog broja poljskih crtača koji su jednako aktivni (i uspešni) i na američkom i na francuskom tržištu. Kowalski je „prvi Poljak koji je ikada crtao Hulka za Marvel“ i mada je danas Szymon Kudrasnski onaj Poljak na koga ćete prvo pomisliti kada vas pitaju za Marvel, to je prevashodno jer je Kowalski veliki deo svoje karijere poslednjih desetak godina proveo radeći Sex ali i masu Witchera, Dark Soulsova, Bloodbornea, Wolfensteina i drugog licenciranog rada za IDW, Titan, Dark Horse i druge izdavače.

Zajednički, Kowalski i Casey su kreirali strip naprosto stvoren da ljudi o njemu pišu uzbuđene blurbove i diskutuju na televiziji – ovo je u prvom redu  zapanjujuće izvanredno lep serijal sa crtežom i dizajnom koji prosto emaniraju „prestižni“ šarm i deluju kao nešto pravljeno za ljude koji gledaju „ozbiljne“ serije na HBO, a onda je u pitanju i narativ koji je definitivno „za odrasle“ sa mnogo, well, seksa, nasilja i „odraslih“ tema, a koji je ISTOVREMENO i neka vrsta dekonstrukcije klasične superherojštine.

Viđao sam, u prolazu, reakcije na Sex koje su ga nazivale post-superherojskim stripom, nekom vrstom odraslog Betmena, a pokojni ’n’ neprežaljeni Comics Alliance je posle prvog toma objavio oduševljen editorijal u kome je Sex nazvan najboljim stripom iz osamdesetih koji se trenutno objavljuje, poredeći ga sa American Flagg!, Dark Knight Returns i Watchmen. Da nisam ovako star i blaziran, već bi mi se od ove rečenice malo ukrutile bradavice.

Ali, da budemo fer, to je upravo nešto što biste očekivali kada bi vam Joe Casey rekao da piše strip koji treba da bude blizak mejnstrimu. Istesan na školi osamdesetih i istovremeno surovi profesionalac sa jakim zanatskim čulom, ali i prevratnik-eksperimentator koji voli „klasične“ stripove ali je u svakom trenutku spreman da ih izvrne naopačke, Casey nema reputaciju morisonovskog „esejiste“ ili fiffeovskog postmoderniste ali ako želite dekonstrukciju, kod njega ćete je masovno pronaći u više nego jednom stripu.

Sex je od izlaska pa do danas izbacio 39 brojeva, sakupljenih u šest kolekcija, osim što su pojedinačne sveske stale sa brojem 34 2016. godine da bi narednih pet brojeva bili izbačeni samo u formi šeste kolekcije 2019. godine uz najavu da je ovo novi format u kome će serijal izlaziti. Do sada nisam pisao o ovom stripu iz više razloga a jedan od njih je što sam se nadao da ćemo pre ili kasnije čuti najavu za nastavak serijala, odnosno narednu kolekciju, pogotovo jer su se stvari u poslednjih nekoliko brojeva usijale do beline. No, kako za sada niko o tome ni da zucne, odlučio sam da ipak napišem mali osvrt na Sex, jer se svakako radi o značajnom opusu iz protekle decenije i, makar po ambiciji i tehničkoj izvrsnosti, jednom od najvećih stripova koje je Casey do sada uradio.

Raščistimo odmah sa onim što vas najviše zanima: da, u ovom stripu ima puno seksa i, ne, on se niti bavi seksom niti ga na bilo koji smislen način ima u svom centru da bi zavredeo svoje ime. Upitan zašto se odlučio za baš „Sex“, kad se strip bavi mnogim drugim stvarima i žanrovski je ovo jedan moderan triler u korporacijsko-kriminalističkom(-postsuperherojskom) okruženju, Casey je bio prilično razoružavajuće iskren, objasnivši da je svestan da se bori na tržištu natrpanom dobrim stripovima, da je davanje naslova stripu u današnjim uslovima dosta kompleksan proces i da mu neka vrsta „trika“ kojim se privlači pažnja na serijal koji je višeslojan i kompleksan nije bila ispod časti.

Sex je, dakle, „velika priča“, a možda i nije nastao na taj način. Casey je generalno neko ko uvek ima nekoliko projekata u raznim stadijumima razvoja i Sex je u početku bio samo jedan od njih – ideja, pa realizacija, pa onda i svojevrsna snežna grudva koja je narastala kako se išlo dalje. Prvi brojevi su se odlično prodavali i dobili veoma dobre kritike i Casey naglašava da je pomalo i ironično da njegov možda do sada najkompleksniji strip ima tako jednostavan naslov.

Nominalno, ovo je priča o Simonu Cookeu, nasledniku, predsedniku i CEO-u velike američke korporacije koji je svoje dvadesete godine proveo u „buntovnoj fazi“, osim što je ovo američki strip pa je za njega ta buntovna faza umesto da šmrče koku, istražuje granice seksualnosti ili lovi ugrožene vrste po subsaharskoj Africi podrazumevala da je bio Betmen. Dobro, ne „Betmen“ Betmen, Cookeov superherojski alter ego se zvao Armored Saint* ali je sve u ovom stripu veoma jasno bazirano na Betmenu uz pažljiva izmicanja i varke telom da se izbegne reakcija Warnerovih advokata. Cooke je tokom svoje karijere zaštitnika Saturn Cityja (koji je, kao i Gotham, praktično Njujork sa isturpijanim serijskim brojem) koristio R&D odeljenje korporacije da sebi pravi pribor i opremu, imao je mlađeg, takoreći maloletnog sajdkika, ali i mudru ženu u „kontroli leta“ koja ga je daljinski navodila u akcijama, tu su, pored, dakle, Robina i Oraclea i likovi koji su jasne analogije za Cat Woman, Jokera i Ra’s al Ghula, ali notabilno za Sex je upravo da se ovo sve događa POSLE.

*setimo se da je Casey veliki ljubitelj metala

Sex nije superherojski strip i zapravo predstavlja Caseyjev pokušaj da uzme poznate pop-kulturne trope, vezane za superherojsku kulturu generalno i Betmena kao jednog od njenih najpoznatijih eksponenata partkularno, a onda ih dekinstruiše pišući strip koji je više inspirisan evropskim (tj. franko-belgijskim stripom) i francuskim novotalasnim filmom nego, jelte, samim Betmenom.

Ovo je toliko zanimljiv pristup da je sasvim jasno zašto su kritičari obasuli Sex takvim hvalospevima kada je počeo da izlazi. Sa godinama, i kako su nove epizode izlazile, Casey je podebljao linije različitih podzapleta, šireći sliku i dajući nam pored Cookea masu drugih likova sa kojima će čitalac provoditi jednako dugo vremena, i Sex je izrastao u jednu sagu za koju me, da budem iskren izuzetno čudi da do sada niko nije tresnuo pare na sto kako bi se napravio makar tritment za televizijsku seriju. Ovo je, u ovom trenutku, dakle posle 39 epizoda, narativ sa nekoliko upečatljivih likova sa različitih strana zakona i sa često egzotičnim istorijama, a koji su upleteni u jedan zajednički EP što se istovremeno bavi organizovanim kriminalom u savremenom megalopolisu, psihološkom vivisekcijom „bivšeg“ superheroja a danas nevoljnog CEO-a multinacionalne korporacije, ali i Rotšildima i njihovim planovima za budući razvoj ljudskog društva.

Zvuči primamljivo kad se ovako napiše, zar ne? Baš kao i seks kad ga gledate na ekranu!!! No, gore sam pomenuo da je jedan od razloga što do sada o Sexu nisam pisao to da ovo nije završen strip (Casey je i sam rekao da nema unapred pripremljen kraj i da će videti kuda ga inspiracija vodi kad bude došlo vreme da se završava), ali DRUGI, ne manje važan razlog je i taj da, evo, osam godina kasnije, ja nemam pojma o čemu se u ovom stripu ZAPRAVO radi.

Sex počinje kao psihološka analiza čoveka koji rešava da odraste i batali superherojštinu na koju je protraćio svoju ludu mladost (i silne pare porodične firme) i njegovo nevoljko preuzimanje dužnosti na čelu kompanije. Frikcija sa upravnim odborom i zaposlenima kojima je potrebno čvrsto vođstvo, ali i susreti sa nekadašnjim saradnicima i neprijateljima ali sada u civilstvu – sve je to zanimljivo kao predložak. No, radnja stripa je… pa, uglavnom onoliko zanimljiva koliko bi vam bio zanimljiv Betmen kada biste iz njega izbacili kostimirane jurnjave po krovovima i gotski nadrealizam a nadomestili ih sastancima upravnog odbora, brifinzima i beskrajnim diskusijama o prednostima i manama korporacijskog spajanja firmi.

Dobro, nisam sasvim fer, naravno da se malo šalim, ali i ne šalim se previše. Uz svu svoju naoko vrlo jasnu premisu – bivši superheroj „odrasta“, odbacuje romantične zablude da se društvena promena postiže time što udarate pesnicom sve kriminalce u dometu pesnice, hvata se u koštac sa pravom moći i pokušava da korporacijske resurse iskoristi za autentični boljitak – Sex se toliko malo njome istinski bavi da, evo, 39 epizoda kasnije, ja još uvek čekam da strip dobije svoj zaplet.

Jer, da bude jasno, kolekcija podzapleta nije zaplet i Sex na mestu gde treba da stoji centralni narativ kao da nema ništa. I nisam pametan zašto je to tako. Čitanje kolekcija jedne za drugom da osvežim sećanje pred pisanje ovog teksta je, nadao sam se, trebalo da otkrije jednu ipak povezujuću nit, jednu uopštavajuću metaforu koja pozicionira sve te sporedne likove i podzaplete oko skrivene ali postojeće srži ali, evo, posle prvih deset epizoda sam imao upravo taj utisak – da ne znam o čemu zapravo ovaj strip priča. I taj se utisak samo pojačao do kraja, sa nagomilavanjem sporednih zapleta.

Sad, mogli bismo da izigravamo nekakvog strip-forenzičara i analiziramo u kom je tačno trenutku Casey shvatio da je prestige TV ono gde se danas okreću stvarne pare pa mu je postalo važnije da ima upečatljive sporedne likove i nekakve njihove podzaplete nego da se bavi stvarnom temom stripa, ali, prvo, ja nisam ciničan čovek, drugo volim Caseyja, i treće, on je i sam naglasio da se tema ovde ne vidi tako lako na prvi pogled te da čitanje prve kolekcije daje jasniju sliku o tome o čemu je zaista ovaj strip nego što se to da videti iz njegovog prvog broja.

Ali, ne mogu ni da lažem u vezi sa svojim emocijama, Sex je strip koji me impresionira na svakom tehničkom nivou koji pogledam: dinamika naracije, psihologije protagonista, dijalozi, da ne pominjem taj neverovatni crtež Kowalskog (pominjem ga par pasusa ispod, naravno), sve to mu zaista daje jednu zrelost i taj osećaj „prestiža“ koji sugeriše da su poređenja sa Watchmen (ili Preacher, ili Y – The Last Man, koja su isto rado potezana) više nego opravdana, ali Sex je strip koji svoju centralnu premisu najveći deo vremena u potpunosti ignoriše i bavi se podzapletima od kojih je svaki mogao da bude strip za sebe. Ne radi se o tome da Sex nema svoju „osnovnu“ tezu, ima je – ’šta ako Betmen, ali „realan“’ – ali se on njome daleko premalo bavi do mere da posle osam godina i 39 epizoda glavni junak u početku predstavljen kao neko ko je socijalno malo nesnalažljiv jer je formativne godine proveo u kostimu i po krovovima, evoluira samo do tačke da je pustio bradu. Jej?

A opet, koju god da epizodu otvorim i pogledam crtež Kowalskog i način na koji Casey radi sa likovima, ne mogu a da ne pomislim „Možda je Sex samo izuzetno spor strip. Možda će se psihologija likova razvijati kroz još sto, možda stopedeset epizoda. Možda će se različiti podzapleti smisleno spojiti u nečemu što će nam odjednom pokazati veliku sliku! Imajmo vjere! Casey zna šta radi!“

I, naravno, možda i zna. No, u ovom trenutku, Sex je gomila interesantnih premisa koje se obrađuju zanatski vešto ali koje kao da ne vode nikuda ili, u najmanju ruku, kao da ne idu u istom smeru. Priča o „Robinu“ u ovom stripu je mogla da bude strip sam za sebe, o momku koji je zapravo bolji i primereniji urbanom viđilantizmu od korporaciskog trust-fund fićfirića što je umislio da je superheroj, a onda se zatekao u tako dubokom „coveru“ da više ne zna da li je viđilante koji glumi da je kriminalac ili kriminalac koji zaboravlja da je bio viđilante. Fak mi, pa ko to ne bi čitao? Casey i Kowalski nam ovde daju taj podzaplet i njegove veze sa glavnim zapletom su toliko tanke i agresivno nevažne da je zaista pitanje zašto nismo dobili TAJ strip umesto što je ovo podpriča u tuđoj priči.

Isto imamo i sa bivšom superzločinkom koja danas vodi skupi bordel/ eskort agenciju i čija je psihologija interesantna, i čiji se podzaplet zapravo najviše dotiče samog, jelte, „seksa“, njegovih transakcioih svojstava i pozicije u širem kontekstu industrije zabave usmerene na društvenu elitu. Ili, imamo čitav dodatni podzaplet o ratu bandi u Saturn Cityju a koji je baziran na nekoliko harizmatičnih zločinaca sa suprotstavljenim filozofijama i ideologijama i kojima Simon Cooke uopšte nije potreban da im uokvirava narativ.

Sam Cooke se u kasnijim epizodama upoznaje sa Rotšildima i ovo kao da je novi smer za koji se Casey u međuvremeno zainteresovao, kontemplirajući o „svetskoj vladi“ i eliti koja će je formirati. Ponovo, možda sve to na kraju bude spojeno u jedinstven narativ na način koji će opravdati taj odlazak u ekstremnu širinu i godine tokom kojih zaplet kao da stoji u mestu. A možda i ne bude. Na ovom mestu skoro da želim da neko najavi da se sprema televizijska serija po Sexu jer to možda natera Caseyja da se trgne i smisli šta je zaista centralna ideja njegovog stripa. No, u ovom trenutku Sex ima te negativne elemente moderne televizije – preraspričanost, preveliki akcenat na sporednim likovima i zapletima koji nemaju dovoljno konsekvenci za glavni zaplet – a da ne okreće pare koje bi okretao da je na televiziji. Bedak.

I kad već kritikujem, vredi napraviti i opservaciju vezanu za sam, jelte, seks-sadržaj ovog stripa. Mislim, jasno, kada serijal nazovete „Sex“ kako bi bio vidljiv i instant-prepoznatljiv na tržištu, svesni ste da će ga distributeri tretirati kao pornografiju bez obzira šta je zapravo unutra, pa je onda rezonski da nemate mnogo kočnica u pogledu prikazivanja eksplictne erotike (i, dobro, pornografije), pogotovo jer će vam to doneti par poena kod publike koja ovakve sadržaje izjednačava sa idejom da je ovo sadržaj za odrasle. I, da bude sasvim jasno, ja nisam čovek koji će okrenuti glavu od prizora kopulacije, raznih, jelte, fetiša, pa ni od prikaza seksualnog nasilja u umetničkom radu, ali Sex na više od jednog mesta pada ispod razine koju bih smatrao umetnički opravdanom. Casey je sam eksplicitno rekao da je on „neko ko ume da uzme prostotu i iskoristi je za plemenite ciljeve“, ali Sex na mnogo mesta naprosto rabi seksualno nasilje koje nema kritičku ambiciju niti ikakav drugi vidljivi „plemeniti cilj“. Ovde se više puta ponavljaju scene silovanja tokom kojih ovaj ili onaj kriminalni bos drži monolog kako bi se pokazalo o kakvim, eto, psihopatama se u ovom stripu radi, više puta gledamo visoko rangirane kriminalce kako dobijaju oralni seks od prostitutki dok sa saradnicima raspravljaju o strategiji i poslu, jedan od njih praktično uzgredno ubija prostitutku metkom u potiljak u trenutku seksualnog vrhunca ne prekidajući svoj poslovni razgovor, a jedan od podzapleta tiče se grupe prostitutki ubijenih od strane korporativnog obezbeđenja jer su pokušale da odbrane koleginicu koju je napala mušterija i strip ovo tretira kao zanimljiv, ekscentričan deo podzapleta o pregovorima između dve korporacije bez imalo empatije koju bi iko, uključujući glavnog junaka, iskazao za ove žene. Naravno, možda su vaša čula za, jelte, senzitzivnost na ovakve stvari baždarena drugačije nego meni – al činilo mi se da vredi da se pomene.

No, pre nego što se raziđemo, svakako moram da kažem reč-dve o Kowalskom čiji je crtež, rekao sam već, skoro pa preterano dobar. Kowalski je kao da ste uzeli Williama Vancea, Mila Manaru i Waltera Simonsona i zaheftali ih jednog za drugog a onda ih prikucali za tablu i hranili i pojili svim najskupljim što imate kako bi pružili svoju najbolju partiju. Prosto ne znam da li je ovde bolje pripovedanje, likovi (mislim, ta erotičnost, jelte, žena, ali i muškaraca, ta akcija, ta čulnost) ili ambijent, sa zaista gotovo savršenim spojem evropske „realističnosti“ zrelog stripa za odrasle i američke žanrovske dinamičnosti. Kowalski ne koristi digitalnu tehnologiju i njegov je rad na stripovima decidno old school, sa sve hamerom, olovkom i tušem, ali rezultat ovoga je da strip, ma koliko bio blizak prestige TV-u zapravo obdaren jednom autentičnom toplinom i taktilnošću kakvu ne možete „odglumiti“. Razume se, kolor Brada Simpsona radi veliki deo posla a letering Russa Wootona je ovde posebno upečatljv ne samo zahvaljujući izboru fontova i dizajnu titlova i oblačića već i korišćenjem kolornih naglasaka na pojedinim rečima. Da budem iskren, meni ovo više odvlači pažnju nego što čini čitanje imerzivnijim, ali s druge strane, podvlači Wootonovo prisustvo u stripu i teško je ne primetiti koliko je njegovo majstorstvo.

Sex je, dakle, jedan vrlo čudan strip – serijal koji nastavlja da impresionira i posle toliko vremena, ali i da nosi nezanemarljivu količinu frustracije sa sobom. No, opšti kvalitet je svakako takav da ću sve što ubuduće izađe pročitati sa velikim zanimanjem. Kako rekoh gore, Casey je interesantan i u svojim slabijim stripovima, a Sex je najambiciozniji projekat koji je do sada preuzeo i uspeva da ostane interesantan i pored svih kritika koje sam mu uputio. Comixology vam nudi Seks na prodaju ovde.