Film: Once Upon aTime in Hollywood

Hmmm, zanimljivo je videti Tarantina u tom nekom omatorelom, konzervativnom izdanju gde su mu u najnovijem filmu negativci vrlo iskarikirani pripadnici kontrakulture, a pozitivci (ili barem lovable rogues) za koje gledalac treba da navija pripadaju najprivilegovanijem sloju u zajednici Holivuda sa okolinom – prelepi beli muškarci čiji je posao da pred kamerama prave magiju.

Naravo, nije sve crno-belo i Once upon a time in Hollywood ima svoje subverzivne elemente, ovo je pre svega jedan film o potisnutoj homoseksualnosti – ne običnoj bromansi već dubokoj odanosti i nikada do kraja priznatoj i realizovanoj ljubavi – veoma romantizovan i izdignut na nivo bajke ali jeste indikativno da imamo period piece u kome se vijetnamski rat i protesti protiv njega pominju maltene samo u fusnoti, u kome su privilegovani beli pripadnici filmskog establišmenta prikazani kao lovable goofs i simpatični narcisi (uključujući jednog R. Polanskog koji dobija tretman boga na Zemlji), jedini Azijat je egoistički feget, Afroamerikanaca ima samo u ulogama blue collar šljakera bez imena a čak je i saundtrak naglašeno izbeljen, što je za Tarantina relativno nestandardno. Naravno, Tarantino u poslednjih nekoliko filmova (Hateful 8 donekle kao časni izuzetak) koketira sa istorijskim revizionizmom i, svakako, Once upon a time in Hollywood ima svoj revizionistički pančlajn ali ovo je prvi njegov film koji je revizionistički od početka do kraja, insistirajući na sasvim bajkovitoj interpretaciji holivudskog glamura.

Naravno, pošto je u centru filma Leov lik, refleks je da se argumentuje da je ono što gledalac vidi zapravo prelomljeno kroz njegovu vizuru i da je revizionizam zapravo deo njegove narcisoidne prirode. Rick Dalton je očigledno klinički depresivna osoba a tu pričamo o psihotički izmenjenoj percepciji realnosti i u to može da se uklopi ovakva distorzija stvarnosti, no film ima jako dugačke deonice u kojima prati druge likove i jednako je bajkovit pa ovo ne može biti dovoljno objašnjenje.

Dobra vest je da mi film sa svojim dugačkim trajanjem i vrlo relaksiranim tempom nije bio dosadan, ali loša je da je mogao da bude kraći sat vremena i da ništa ne izgubi. Once upon a time in Hollywood nema zaplet i više je film karaktera – o neizrečenoj ljubavi dva lepa muškarca nou les – ali Tarantino u njemu jako mnogo sebi pušta na volju, od vinjeta kao što su lažni isečci iz serija i filmova, i dugačke scene sa snimanja vesterna, preko nepotrebnog segmenta sa Bredom Pitom na ranču pa do potpuno suvišnog i naglašeno neukusnog smaranja sa Šeron Tejt. Jasno je da nas sa dugačkim scenama u kojima Margo Robi izigrava debila Tarantino, kao, navlači na krivi trag, ali za pančlajn na kraju one su posve nebitne – onaj ko već zna nema potrebu za tolikim tizovanjem, a onaj ko ne zna neće znati ni na kraju i pitaće se koj je kurac onoliko gledao stopala Šeron Tejt.

Da ne budem negativan, ima ovde mnogo jako lepih scena, a na svakog protraćenog Ala Paćina dobijamo po nekoliko odličnih Brusa Dernova, Kurta Rasela, Zoi Bel pa i neprežaljenog Luka Perija. Kako je ovo film koji neskriveno priziva Palp Fikšn svojim odsustvom zapleta, skeč-postavkama i poigravanjem sa protokom vremena (ali ga ne dostiže), onda je sasvim u redu reći da je Tarantino ponegde dobar kao što je ikada bio. Opet, u proseku ovo nije na nivou Reservoir Dogs i Pulp Fiction i nisu retka upadanja u manirističko samocitiranje, a što u filmu ionako prepunom citata, omaža i referenci dođe kao overkil.

Once upon a time in Hollywood zapravo i podseća da je sklapanje novog umetničkog dela od delića postojećih umetničkih dela već odavno odomaćen pristup i mene je barem, ovo podsećanje nateralo da tražim katarzične eksplozije energije po uzoru na Reservoir Dogs ili besprekorno režirane glumačke kreacije kao u Pulp Fiction. Ovo drugo dobijamo na momente i, pogotovo Leo ima odličan rejndž narcisoidno-depresivnih stanja koja uspevaju da budu i ubedljiva, pa i duhovita. Ono drugo dobijamo tek na kraju u jednoj nezarađeno ultranasilnoj sceni koja bi bolje sela u filmu što je manje igrao na kartu sjete i melanholičnih pogleda dvojice muškaraca jedan prema drugom a više išao na energiju recimo Evil Dead. Ovako, iako je ta scena veoma dobro vođena, ukus koji ostavlja je polovičan – karikirani kontrakulturni likovi nisu dovoljno jaki negativci za ovako nešto a mizogini tonovi u ovom momentu nisu ono što bismo očekivali od autora Death Proof i Kill Bill. Ali tu smo gde smo, Tarantino svoje narative više ne kontroliše onako kako ih je nekada kontrolisao kada je bio manje nostalgičan a više verovao da samo pravi filmove koje bi i drugi pravili da mogu i Once upon a time in Hollywood je solidnih dva i po sata u kojima imamo sat filma previše ali to mu ne smeta. Preovlađujući osećaj, taj da želimo da se Nik Dalton ostvari kao čovek i umetnik i bajkovita, simbolička realizacija ove želje u finalu, pa još zagorčena tim ne-do-kraja-prihvaćenim ljubavnim podtekstom, bude dovoljna da čovek iz bioskopa izađe ipak zadovoljan.

Film: Hateful Eight

Pogledao sam Hateful Eight. Ako kažem da mi je danas najradosnijih 120 sekundi u bioskopu bio trejler za nastavak Zoolandera, rizikujem da budem pogrešno shvaćen jer Hateful Eight je meni notabilno bolji film od Basterdsa i Đanga, ali ono što je neosporno je da dok Tarantino bude pravio pare sa svojim sve lošijim filmovima, ni jedan studio neće smeti da ga zauzdava i dok je to dobro jer on ipak radi i neke kreativne stvari koje drugi ne mogu, dotle je i loše jer njegovoj samoindulgenciji nema ko da stane u kraj.

Hateful Eight u prvom redu nije zabavan film, u njemu uglavnom nema pamtljivih set pisova po kojima pamtimo Reservoir Dogs i Pulp Fiction (pa i True Romance preminulog velikana TS), dakle, nema ekscentričnosti i ekscesa koji potkazuju ustaljene forme i sijaju prevratničkom svetlošću. Delom je ovo pre svega jer je Tarantino sa Hateful Eight napravio solidan napor da ovo ne bude just another postmodern zbirka referenci i citata već kamerna drama o zlu u ljudima kojoj je vestern mizanscen potreban radi narativa a ne da bi bio izvor citantnih scena koje treba omažirati. Dakle, iako se Tarantino malko igra sa naracijom (nehronološko pripovedanje, ponavljanje scena itd.) ovo je praktično pozorišna predstava u planinskoj brvnari sa mnogo priče i srazmerno manje ali zato intenzivnog nasilja koje služi kao interpunkcija.

E, sad, kako nema ekscesa i ekscentričnosti tako se i obilje priče koja čini glavni deo tkiva filma svodi na prepričavanja, nadkurnjivanja i mnogo trošenja vremena koje bi neki malko ozbiljniji producent sa montažerom surovo skraćivao dok režiser stisnutih zuba kune i obećava da će se osvetiti kad dobije oskara. Hateful Eight je apsolutno predugačak film (nije pomogla obavezna pauza od petnaest minuta tokom koje sam bio prinuđen da kupim kokice kako bih živ dočekao kraj) sa apsolutnim viškom materijala koji bi u nekoj srećnijoj verziji našeg univerzuma završio u director’s cut izdanju ili, ako bi se baš radilo o najboljem od svih svetova, u DVD extras sekciji. Kao i u Đangu, zapleta gledalac postaje svestan tek posle, recimo sat i po i mada su dotadašnji odnosi među likovima lepo postavljeni i ima tu simpatičnih razmena, sve to traje ekstremno predugo a neki podzapleti su čist višak. Recimo, koliko god sam ja radostan da gledam Brucea Derna u filmu koji je imao premijeru 2016. godine, njegov podzaplet ne služi apsolutno ničemu u filmu i  bez njega se komotno može. Slično važi za detaljno prepričanu porodičnu istoriju lika koga odlično igra Walton Goggins – ponovo višak koji ničim ne doprinosi radnji već samo služi da Tarantino svoj white man’s burden kompenzuje suvišnim meditacijama na temu rasizma i međurasne tenzije. Ovo je šteta jer Goggins daje jednu od najupečatljivijih rola u filmu i nema potrebe da se njegov lik dodatno „objašnjava“, mada slično važi i za Jacksonov lik. Naprosto, ako se film uporedi sa Reservoir Dogs – što se čini najprirodnijim – Tarantinov prvenac je primer kako se likovi upoznaju kroz odmotavanje radnje a ne kroz sedenje i pričanje biografija. Kada likovi i sede i pričaju u Reservoir Dogs, njihov dijalog prikazuje karakterizaciju umesto da prepričava njihove živote.

Takođe, likovi Tima Rotha i Michaela Madsena služe za ukras, oni su klasični redshirt likovi koji služe samo da dobiju metak kad treba i mada ja  volim da ih vidim kad god mogu, Tarantinovo dublje ulaženje u njihove nekakve karaktere je suvišno jer ionako na kraju oni ostaju samo ukras.

Ono, pak, što je u filmu dobro je što kada vidimo da zaplet postoji on bude interesantan, kada dođe do violentnih raspleta, to je dobro, Tarantinov feminizam je ovde iznenađujuće uspelo plasiran i ovde su žene equal opportunity bastards ako mogu da kažem (mada ćemo videti šta imaju u komitetu da kažu za poslednju scenu). Morikone piše sjajnu muziku, Richardson divno slika (mada naravno da bioskopi u kojima mi gledamo ne mogu da korektno prikažu film uzevši u obzir tehniku kojom je snimljen) i pored izvrsnog Gogginsa, moraju se pohvaliti Leighjeva i dakako Kurt Russell koji jede scenu kad god je u kadru. Da je ovo film koga je Tarantino samo napisao, da je snimljen za recimo 20 miliona sa režiserom i montažerom koji moraju da pokažu da razumeju koncept efikasnosti, bilo bi ovde i dalje mesta za dugačke, lepe, neme kadrove eksterijera i snežnih planina ali bi pripovedanje bilo zanimljivije a likovi intrigantniji. No, i ovako, ovo je pozitivan korak u Kventinovom opusu, konačno je izgleda počeo da se otresa zloduha istorijskog revizionizma koji je zagadio Basterdse i Djanga i trudi se da rasizam i druge stvari koje ga žuljaju ugradi u tkivo filma radije nego da nas treska njima po glavi. To treba pozdraviti.