Pročitani stripovi: House of X/ Powers of X

Dobro, red je svakako i da ispunim ono što sam obećao pre neki mesec, a to je da napšem kratak osvrt i analizu na plotun kojim je Jonathan Hickman najavio novi period svoje dominacije u 1) Marvelovim stripovima, 2) ono malo medija koji se zapravo bave stripovima pored svih tih filmova koji su danas primarni vektor inficiranja masa superherojštinom i, možda donekle iznenađujuće 3) X-Men istoriji.

Govorim, naravno, o House of X/ Powers of X diptihu, o dva-miniserijala-što-su-zapravo-jedan a koji su sa svojih dva puta po šest (uglavnom) naizmeničnih brojeva poslužili kao uvod u period koji će se, bez ikakve sumnje – po dobru ili po zlu – u budućnosti voditi kao Hickmanova era. Naravno, nije to sad ne znam kako revolucionarno dostignuće, imamo i Gillenovu eru, i Bendisovu eru, pa onda imamo i Lobdellovu eru, a bogami imamo i Rosenbergovu eru a nije da će ova potonja, bez obzira koliko se meni zapravo bila dopala biti isticana kao nešto uticajno i važno u decenijama koje dolaze, no, Hickman je, barem za sada i barem ovim uvodnim radom već ostavio tako dubok trag u X-Men kontinuitetu da čak i donekle neujednačen ton i kvalitet X-Men stripova koji izlaze sada i uklapaju se u njegovu arhitekturu „nove istorije“, da je tako nazovem, a gde on piše dva naslova, nimalo ne umanjuje činjenicu da je Hickman priželjkivan a zatim i (sve manje stidljivo) najavljivan kao Mesija koji će spasti X-Men i da je, po jačini uzbuđenja, ali i reakcija – i to mahom pozitivnih – koje je HoX/PoX izazvao tokom i nakon završetka izlaženja, ova mesijanska misija dobrim delom već izvršena.

Da ne bude zabune, niko ne očekuje da se X-Men, ili superherojski strip u globalu, vrate na nivo sa početka devedesetih kada je prvi broj novog X-Men serijala sa Chrisom Claremontom i Jimom Leejem u vozačkom sedištu postavio rekord koji do danas nije oboren, ali kao nekome ko ipak taj X-Men čita solidan broj godina, prijalo mi je da budem svedok jednoj mini-renesansi u kojoj je X-Men nakon skoro pune decenije u kojoj je Marvel sistematski zatomljivao ovaj strip, i u godini u kojoj je aktuelni X-Men film prošao u najboljem slučaju nezapaženo, dakle, u momentu kada se X-Men kao, jelte, brend, nalaze na nesumnjivo niskim granama, u kojoj je, toj mini-renesansi, ne samo pokazano da u ovom stripu itekako ima materijala da se i dalje ćeramo i to jače nego ranije, već i da za to ima interesovanja prilične širine. Milina je, neću slagati, gledati kako ljudi koji petnaest godina nisu čitali X-Men hvataju HoX/PoX i javljaju se ustreptali i puni utisaka. Da li ovaj strip sebi može da privuče i tu neku novu, mladu publiku koja već dobrih dvadeset godina postojano apstinira od superherojskog mejnstrim-stripa? Pa, ne, iskreno ne. Ali Marvel je to već mnogo puta pokušao i utisak je da je sa Hickmanovim ulaskom u X-Men arenu ova ambicija potisnuta u treći plan a da je u prvom planu bila ideja da se X-Men naprosto učine relevantnim time što će biti shvaćeni ozbiljno, u okvirima svoje istorije i bizarno rastegljive nauke koja je uz nju išla poslednjih pet decenija, te da će time ovaj strip biti podignut na jedan viši kulturološki nivo i nešto, jelte, ZNAČITI.

Ako neko može ovako nešto da postigne, to je svakako Jonathan  Hickman, scenarista za koga sada možemo da kažemo da bez sumnje zaslužuje da ga se, u Marvelovim letopisima, pominje u istom dahu sa Stanom Leejem, Royjem Thomasom, Tomom DeFalcom, Marvom Wolfmanom, Brianom Bendisom i, reći ću i to, bez stida: Chrisom Claremontom.

Hickman je autor koji se potvrdio, već više puta, kao neko kadar da iz superherojske konfekcije kreira intrigantnu literaturu visokog koncepta, a da pritom demonstrira i poštovanje i razumevanje za pa i naklonost ka klasičnoj superherojskoj estetici. Njegovi radovi na Fantastic Four, Ultimates ili Avengersima nisu bili dekonstrukcije niti žanrovski eksperimenti već naprotiv, produbljivanje žanrovskih premisa, OZBILJNO korišćenje žanrovskih alata koji su mu dati na raspolaganje – Hickman se, pogotovo radeći Avengers pokazao kao neko ko razume šta Bendis pokušava ali i razume gde Bendis greši pa je njegov rad na Avengers serijalima i na njega nastavljeni Secret Wars DOGAĐAJ bio demonstracija vrhunske kontrole komplikovanog narativa bez stvarnog glavnog junaka ili jednostavnog centralnog konflikta, ispričanog kroz desetine pojedinačnih istorija, ali sa snažnom finalnom poentom i, možda najviše iznenađujuće, i osetnim emotivnim bojevim punjenjem na kraju. Hickman je, tri godine pišući praktično jednu jedinu priču u Avengersima i zatim rebutujući čitav Marvelov multiverzum u Secret War postigao sveti gral kreiranja visoko intelektualne (bar za superherojske standarde) proze koja je uspela da proizvede i neintelektualnu, emotivnu reakciju kod čitalaca.

Nije, dakle, neko čudo da 1) je sam Hickman nakon ovog brže-bolje zapalio iz Marvela da radi autorske stvari jer mu je sigurno bilo malo muka od superheroja jedno vreme i 2) da su ga Cebulski, White i ostali iz Marvela ko zna kojom sumom novca i drugim perkovima privoleli da se vrati i zatim mu dali praktično odrešene ruke da radi sa X-Men šta poželi.

Hickman je, ne zaboravimo, u svojim Marvel počecima bio i neka vrsta Bendisovog protežea, njegov prvi ozbiljniji mejnstrim rad, Secret Warriors, je započeo kao kolaboracija između dvojice scenarista, pa je tako i zanimljivo gledati kako Hickman, nakon što je – složićemo se – praktično ponovo rodio Avengerse koje je Bendis pisao (pre)dugo vremena i doveo ih do otužne bljutavosti, sada preuzeo X-Men na kojima je Bendis takođe ostavio određenog traga. Zanimljivo u smislu da Hickman gotovo potpuno ignoriše Bendisov rad na ovom serijalu, ali i veliku većinu svega drugog što se u X-Men dešavalo u ovom veku. House of X i Powers of X  je strip(ovi) koji, očigledno vrlo namerno, želi da se poredi samo sa najvažnijima: pre svega Morrisonom a zatim i samim Leejem i Claremontom. Hickmanu svakako ne nedostaje ambicije.

Ali ova ambicioznost i jeste nešto što je, reklo bi se, veoma nedostajalo X-Men. Ako ste pratili moja pisanja o mutantskim Marvelovim stripovima poslednjih par sezona, verovatno se sećate da sam ukazao kako Marvel, posebno nakon što je postalo jasno da Inhumans NIKADA neće moći da zamene X-Men, nastoji da pridobije makar staru publiku koja je razočarano prešla u apstinenciju, nudeći joj prepoznatljive formule i nove varijacije na stare narative. Bunnov X-Men Blue je makar donekle bio polemika sa nekim starim konceptima, dok je Guggenheimov X-Men Gold bio nimalo prikriven „feelgood“ X-Men strip sa simpatičnim karakterizacijama i reciklažom poznatih zapleta. Ključno, ovde se insistiralo da su X-Men pre svega superheroji a tek negde u pozadini metafora za te neke ugrožene manjine.

Ispostavlja se, međutim, da publika ZAPRAVO X-Men voli ne zato što umeju da naprave reprize priča koje je čitala kad je bila mlađa već zato što X-Men može da bude DIVLJAČKI imaginativan, do mere kada osećate da su sva pravila poništena, kočnice su isključene i sada se svi zajedno sa stripom vozimo sve većom brzinom u nepoznatom, možda i pretećem smeru, ali od te vožnje skače pritisak, adrenalin prži i osećamo se kao da BILO ŠTA može da se desi.

Hoću reći, počev od Days of Future Past – prve velike priče u kojoj su se X-Men uhvatili u koštac sa vremenskim paradoksima i idejom menjanja status-kvoa na praktično metafizičkom  planu (a koja je došla svega par meseci nakon The Dark Phoenix Sage gde su se stvari menjale na kosmičkom planu) – imali smo relativno redovan program velikih potresa u X-Men kutku Marvelovog univerzuma sa povremeno suludo ambicioznim promenama status kvoa: Age of Apocalypse (sa kojim je nedavno polemisano u Age of X-Man), Onslaught, Decimation, pa u nešto manjoj meri i Second Coming. Ovo je, voleli mi to ili ne, hleb nasušni ovog stripa, ideja da povremeno dobijamo zaplet i priču toliko agresivno VELIKE da posle njih ništa ne može da bude isto.

Jedan od ovih momenata je svakako bio dolazak Granta Morrisona u scenarističku stolicu početkom ovog veka i mada se na Morrisonov rad nastavio veoma visokoprofilni (i meni dragi) serijal Jossa Whedona, Astonishing X-Men, Hickmanov HoX/PoX je pre svega „nastavak“ onoga što je radio Morrison.

Ispisah hiljadutrista reči a nisam još ni počeo da pišem o stripu. House of X/ Power of X, izdat prošle nedelje u formi vrlo lepe kolekcije, je, rekoh, diptih dva paralelna miniserijala od po šest brojeva koji čine jednu „priču“ a koja opet:
1.       Nije toliko priča sama za sebe koliko prolog, maltene samo pospremanje kuće i uspostavljanje novog status kvoa za naredne godine X-Men
2.       Zapravo u sebi sadrži nekoliko paralelno pričanih priča koje se dešavaju u sasvim različitim vremenskim periodima, ali, uh, i nekoj vrsti paralelnih univerzuma (ali ne po za Marvel uobičajenoj formuli alternativnih univerzuma – Hickman je ovde smislio nešto novo što ne bih da spojlujem)

Tipično, rekao bih, za Hickmana, HoX/PoX je strip sumanuto visokih koncepata u kome nema stvarnog glavnog junaka i zapravo je, u pogledu karakterizacije ovo gotovo agresivno plitka ponuda. Atipično za Hickmana, utisak je, zapravo, da je ovog puta to možda sve deo plana.

Već sam pominjao da mi je Rosenbergov Uncanny X-men, koji direktno prethodi ovom serijalu, bio veoma po meri. Rosenberg je uspeo da X-Men spusti na zemlju, da uhvati onaj autentični dah očajničke borbe progonjene manjine i napuni strip efektnim, lepo sažetim karakterizacijama i jasnim konfliktima sa jasnim ulozima i bombastičnim raspletima. Hickmanov HoX/PoX je dijametralno suprotna ponuda.

Hickman ne ide u rekonstrukciju „mutanti koji moraju da prežive u svetu koji ih mrzi i plaši ih se“ socijalne paranoje što je dobrim delom vezujemo za klasični Leejev i Claremontov rad već, naprotiv, ide u sasvim suprotnom smeru: šta ako je SVE što pedeset godina mislimo da znamo o X-Men zapravo netačno?

Ovo je, dakako, zastrašujuća ponuda i mislim da je jedini razlog što poslednjih pola godine nismo slušali masivnu količinu negodovanja po internetu kako „MARVEL opet retkonuje X-Men“ to da je HoX/PoX zapravo neočekivano uspešan, neodoljivo zavodljiv u svom „a možda su se stvari zapravo dešavale OVAKO“ predlogu koji, a ovo je sigurno zahtevalo ošamućujuću količinu istraživanja i uredničkog rada, uspeva da sačuva skoro sve što smo „znali“ da je istina a onda oko toga isplete DODATNI sloj priče koji sve stavlja u novi, impresivni kontekst.

Neću lagati, nije ni lako sve to obuhvatiti mislima, posebno na prvo čitanje. Na prvo čitanje, HoX/PoX je neka vrsta baražne vatre ideja, koncepata i smelih ekstra(i inter-)polacija poznatih „činjenica“, divlja jurnjava kroz istoriju ali i budućnost X-Men u kojoj posle svake epizode morate malo da prilegnete jer niste sigurni šta je sad „stvarno“ a šta ste upravo zamoljeni da posmatrate kao apokrifno predanje. Na naredna čitanja, pogotovo na ovo najsvežije, u kolekciji, HoX/PoX demonstrira eleganciju kakvu nas je Hickman svakako i navikao da očekujemo, jedno majstorsko igranje između vremenskih linija, i misteriju koja ne postaje manje impresivna time što smo jednom već videli njena nekolika razrešenja.

U nekom najsažetijem obliku, HoX/PoX prikazuje oštar rez koji mutanti čine nakon godina u kojima su bili progonjeni i diskriminisani i njihovu proaktivnu, snažnu inicijativu da budu prepoznati kao posebna nacija. I, naravno, ovo smo već imali – nisu li i u Schism i skorije, u X-Men Red, mutanti sedeli u Ujedinjenim nacijama i pričali o suverenosti i nezavisnosti? Štaviše, nisu li mutanti već pokušali da žive na omeđenoj, prirodno odvojenoj teritoriji, kao što je, eh, recimo, ostrvo – što je upravo ono kako HoX/PoX počinje?

Jesu, naravno, ali ako MI to znamo, Hickman to zna još bolje i kada on svoje mutante stavlja na ostrvo Krakoa (da, TO ostrvo Krakoa) u južnom Pacifiku i pušta Charlesa Xaviera da celoj planeti obznani kako se „svet promenio dok ste vi spavali“ ovo nije reciklaža starih ideja. Ovo je, rekoh već, „nastavak“ priče koju je pričao Grant Morrison – priče u kojoj su mutanti živeli na ostrvu, samostalno i suvereno do momenta kada je nad njima izvršen genocid.

Reč „genocid“ se, naravno, dosta izlizala otkada je koriste kojekakvi političarčići za lokalnu upotrebu i raznorazni neofašistički blogeri, no, Morrison nije čovek koji stvari radi ofrlje niti koji ide na jeftin vatromet, pa je dobar deo njegovog rada na New X-Men bio utemeljen upravo na biološkim, čak ekološkim implikacijama mutantskog identiteta a genocid izvršen na ostrvu Genoša, u kome je ubijeno više od šesnaest miliona mutanata ostaje kao jedna od najjasnije kolektivnih trauma čitavog mutantskog, jelte, roda, ali i događaj koji u ostalim Marvelovim stripovima nije nužno imao dostojnog odjeka (pogotovo u poređenju sa stvarima vezanim za Onslaught ili House of M/ Decimation, jelte).

Utoliko, Hickmanovo preuzimanje ovog motiva i pružanje istom neke vrste istorijskog razrešenja deluje ne samo pravično, već i logično. House of X/ Powers of X je podsećanje da superherojski stripovi generalno a Marvelovi partiuklarno imaju tu „inerciju nesreće“ u kojoj se traumatični događaji (po pojedinca, zajednicu ili čitavo društvo) često gomilaju jedni za drugima bez nekakvog „prirodnog“ perioda zalečenja a što likovima onda često uskraćuje mogućnost da se razvijaju, da rastu i sazrevaju se.

U HoX/PoX, likovi, kao i u većini Hickmanovih stripova, sede na zadnjem sedištu i moraju da naprave mesta velikim konceptima i utoliko, ovo je strip sa određenom dozom artificijelnosti u svom izrazu, možda više pažljivo organizovana teatarska predstava nego surovo realna, naturalistička “kriška života“ kakvu bi strip o genocidu-i-šta-je-bilo-posle možda prirodno zazivao.

Recimo, C.B. Cebulski je na dan izlaska jedne partikularne epizode u ovom serijalu tvitovao pitanje o tome na kojoj smo stranici zaplakali, sugerišući da je u pitanju veoma emotivan momenat u priči. Naravno, smrt nekih ikoničnih likova bi možda zaista trebalo da bude emotivan momenat, ali u HoX/ PoX utisak da čitamo ako ne stilsku vežbu na zadatu temu, a ono makar veoma razrađeni What if… koji se događa u „drugom“ univerzumu, do ovog momenta nije počeo da značajno slabi ne najmanje zato što svi likovi govore u teatralnim, istorijskim izjavama i Hickman nije učinio vidan napor da ih humanizuje kroz nekakvo ćaskanje ili makar iole prirodne dijaloge koje bi trebalo da imaju članovi tima koji se znaju tako dugo…

Ali HoX/ PoX nije SAMO strip o genocidu-i-šta-je-bilo-posle već izvlačenje kamere sa scene užasa unazad i uvis sve dok genocid ne postane samo tačkica na vremenskoj liniji, užasan ali statistički predvidiv momenat u istoriji rase koja je praktično biološki osuđena na progon i istrebljenje.

Magneto u jednom momentu ovog stripa priča o tome kako je ljudska kultura nastala onda kada su ljudi prestali da sve vreme budu u pokretu – bežeći od predatora i goneći sopstveni plen – i kada su ostali na jednom mestu gde su mogli da rade i grade (kulturu, društvo itd.). U House of X/ Powers of X, mutanti i njihove vođe odlučuju da izađu iz paradigme bekstva, lova, ili nomadstva. Mutanti u ovom stripu, predvođeni sveže uskrslim Charlseom Xavierom i Magnetom na ostrvu Krakoa (koje je i samo, jelte, mutant) prave svoj dom a, svesni kako su prethodni pokušaji sličnog uspostavljanja suverene mutantske teritorije prošli*, svetu ispostavljaju nekoliko uslova i nula mogućnosti da ovi uslovi budu odbijeni. Posebne medikamente koje ostrvo Krakoa proizvodi – a koji leče ogromnu većinu ljudskih bolesti i produžuju životni vek – mutanti će rado podeliti sa onim državama koje priznaju Krakoa kao suverenu mutantsku teritoriju, te prihvate da je svaki mutant pravom rođenja takođe građanin Krakoe – bez obzira gde se rodio – za koje važi amnestija za sve prestupe počinjene do tog momenta.
*Beastov protektorat tokom neonacističke vladavine Kapetana Amerike u Secret Empire je, ironično, jedini put kada se to nije završilo genocidom ili etnički čišćenjem

Hickman ovde, za početak, pravi interesantan i potentan odmak od uobčajene X-Men dihotomije u kojoj je Magneto separatista a Xavier integracionista i gradi zaplet u kome mutantni nisu iznad toga da svojevrsnim ucenama i zakulisnim potezima poguraju stvari u stranu koja im – na geopolitičkom planu – odgovara. Ovo je osvežavajuće zreo pogled na stvaranje nacije i Hickman pažljivo oslikava njene faze, prikazujući nacionalizam kao nužni, nezaobilazni sastojak ovog procesa, ali i religiju – u ovom slučaju sa jakim kultističkim dimenzijama – kao kohezivni element koji je skoro nemoguće zaobići na ime njene zavodljivosti kako na metafizičkom tako i socijalnom planu.

Naravno, ne smeta što je ovo naučnofantastični strip pa tako i neki uobičajeni elementi religijskih sistema, kao što su zagrobni život i spasenje, svetačko čudotvorstvo i martirsko žrtvovanje odabranih u HoX/ PoX imaju sasvim konkretne, svakodnevne manifestacije u priči. Ali opet, HoX/ PoX nije strip samo o građenju nacije. Štaviše, gađenje nacije je, čini se, samo neka vrsta dimne zavese za PRAVU priču koja se ovde odvija.

E, sad, ovde ulazimo u problem što je o HoX/ PoX teško pričati konkretno a da se nekome ko nije pročitao ovaj strip ne pokvari užitak u budućem čitanju. Hickman je, treba reći, ovde opojno nadahnut, sa pričom koja iako srazmerno skromnija po opsegu ima verovatno i veći zahvat nego ono što je scenarista radio sa Avengersima. Zapravo, prvo poređenje koje mi pada na pamet je ništa manje nego Hiperion Dana Simmonsa jer, slično Simmonsu (iz vremena dok je još bio manje lud a više normalan), Hickman ima smelosti da ode u definisanje poretka na kosmičkom nivou, na mesto gde se fizika i metafizika spajaju i teško ih je dalje razlikovati.

Naravno, Marvelovi stripovi već imaju svoju metafiziku i kosmologiju i Hickman je utoliko smeliji što u svemiru u kome već postoje Galactus, Celestialsi ili Living Tribunal – te mnoge druge meta/ fizičke kreacije Jacka Kirbyja i njegovih sledbenika poput Jima Starlina, Walta Simonsona ili Stevea Engleharta – uspeva da napravi prostor za impresivnu sopstvenu viziju hijerarhije civilizacija i intelekta sa neprebrojnim implikacijama po buduću (ali i prošlu) istoriju ljudske i drugih srodnih rasa.

Hoću reći, Hickman kreće od Kardaševljeve skale kojom se meri nivo tehnološkog razvoja civilizacija (ilustracije radi – zemaljska civilizacija nije još dostigla ni nivo 1 koji podrazumeva sposobnost da se koristi sva energija dostupna na planeti) a zatim zamišlja civilizacije koje su dostigle takav nivo da koriste energiju čitavih galaksija i galaktičkih jata i evoluciju intelekta koja dolazi uz ovakav nivo razvoja. U Hickmanovoj viziji univerzum je mesto na kome intelekti veličine čitavih zvezdanih sistema, funkcionalno nerazaznatljivi od božanstava (i to ne kempi „Marvel“ božanstava kakva su Tor ili Herkul) imaju svoje planove i politike prema kojima su ljudi i mutanti nevažniji – i neprimetniji – od mikroorganizama.

HoX/ PoX nam dopušta da vidimo samo delić ove zastrašujuće – ali zamamne – vizije, najviše u Power of X stripovima koji se prevode kao „stepeni od deset“ i zapravo prikazuju mutantsku istoriju u godinama 1, 10, 100 i 1000. Ovo su delimično simbolična stepenovanja, pa godina 1 obuhvata praktično sve od mladosti Charlesa Xaviera do osnivanja X-Men*, godina 10 je sve u „savremenom“ X-Men, dok su godina 100 i godina 1000 koliko-toliko „tačni“ datumi stotinak i hiljadu godina u budućnost.

*A što, iskreno, u kontekstu svega drugog što nam Hickman ovde pokazuje u vezi sa istorijom mutanata zapravo ispada minoran događaj

Hickman ovde istražuje moguće ishode stalnog sukoba između biološki različitih rasa na skali mnogo većoj nego što je uobičajena za ove stripove i vrlo uspešno spaja meditaciju o evoluciji intelekta u univerzumu tokom milijardi godina sa za X-Men stripove fundamentalnim motivom o usponu veštačke inteligencije i posledicama evolucije mašinske civilizacije po populaciju Zemlje. Ono što su Claremont i Byrne sa Days of Future Past smestili u svega dve epizode Uncanny X-Men 1981. godine zapravo je bilo seme iz kog će kasnije nići čitava mitologija o svetu ljudi kome prete mašine, a što Hickman majstorski ekstrapolira u svoju viziju hladnog kosmosa.

Da bi se sve ovo smestilo u ono što „znamo“ da je istina o X-Men, Hickman je, svakako, morao da igra igru ozbiljnog retkonovanja i, nagađate, negde je ona problematičnija nego drugde. U globalu, ja sam, ako to već nije bilo jasno, impresioniran načinom na koji je Hickman uspeo da nam rekontekstualizuje odnos Charlesa Xaviera i Magnetoa, da nam pozicionira Moiru MacTaggert kao ključnog igrača – iz pozadine – u istoriji koju smo misili da poznajemo, da nam ideju o ostrvu Krakoa kao intelektu starijem i od ljudske rase elegantno plasira u okviru nove kosmologije u kojoj je Apocalypse nešto mnogo više od pomalo kempi negativca iz X-Factora iz osamdesetih a zatim protagonista megakrosovera sa polovine devedesetih.

Neke su stvari ovde, dakako, morale biti malo savijene, pa i stručno polomljene, ne bi li se sve uklopilo u novi kontinuitet. Tako, recimo, reference na Shi’ar tehnolgoiju koje ovde vidimo ne mogu da se uklope ni u jednu hronologiju za koju bismo smatrali da je „zvanična“, Mister Sinister je veoma različit od njegove klasične, claremontovske persone i bliži je viziji koju je sa njim imao Kieron Gillen (pa i Tom Taylor), a Apocalypse je, nakon onog što mu se dešavalo u X-Men Black i Age of X-Man, sasvim druga ličnost, ali ovo su, držim, prihvatljive žrtve u zamenu za ono što Hickman uspeva da nam podari: gambit na kosmičkoj skali, rizična partija pokera igrana tokom nekoliko celokupnih ljudskih životnih ciklusa i verzija univerzuma da bi se dočekalo da protivnik, u trenutku nesigurnosti, trepne i dopusti radikalnu izmenu istorije… Ovim, verujem, čak i najveći skeptici iznervirani Hickmanovim visokoparnim stilom moraju da na kraju budu impresionirani.

Naravno, „impresioniranost“ ne mora da podrazumeva i uživanje i neću kriviti nikoga kome HoX/ PoX ostavi utisak pretenciozne, neprozirne postmoderne igrarije. Ne bi bilo prvi put, naravno, da visokoprofilni Marvelovi stripovi budu baš to – Kirby, Starlin, Claremont, Gruenwald, mislim, čak i Bendis – su svi umeli da igraju na tom visokom simboličkom nivou, mešajući kempi kostime i pesničenja u svemiru sa raspričanim metafizičkim raspravama. Ono gde Hickman svakako osvaja poene za stil je kako uspeva da čitavu atmosferu vezanu za novo mutantsko društvo učini superiorno napetom, čak pretećom, pripovedajući sve vreme o nečemu što je neka vrsta (jednonacionalnog) raja na Zemlji. Prikaz društva na ostrvu Krakoa nabijen je jakim kultističkim tonovima, sa profesorom Xavierom koji ima izrazito paternalistički pristup i neskriveno demijurške ambicije – nešto što je u ovakvim stripovima tradicionalno odlika negativaca. Ali Hickmanu jedan od glavnih motiva i jeste kršenje svih pravila. Novo mutantsko društvo nema podelu na negativce i heroje – otud i ultimatum o amnestiji ispostavljen ostatku sveta – u velikoj meri zasnovano je na kolektivističkom identitetu, a kada dobijemo scenu kreiranja zakonodavstva i promptnog sprovođenja istog u delo, ovo je jedan od najjezovitijih momenata u stripu inače obeleženom veoma glamuroznim crtežom i jarkim bojama. Hickman i njegovi crtači (izvanredni Pepe Larraz i  R.B. Silva) uspevaju u možda najtežem zadatku: da nam prikažu društvo za koje nam je od prve strane jasno da sa njim nešto fundamentalno nije kako treba (mnogo pre nego što Emma Frost napravi poređenje između svoje firme i kompanije East India a Xavier i Magneto potvrde da nemaju problem da se radi ispod žita i da mutantski lekovi treba da budu dostupni i na, khm, tržištima zemalja koje ih ne žele), da nam i negativce, posebno ljudske, prikažu kao osobe sa čijim postupcima možemo da se saživimo i da ih razumemo, a da do samog kraja ne budemo na čisto sa tim ko je „u pravu“. Naravno, po inerciji ćemo uvek navijati za mutante, čak i kada vidimo da ono što rade nije sasvim u skladu sa vrlinama heroja – niti superheroja – kakve smo navikli da u njima vidimo, ali House of X/ Powers of X je, da bude sasvim jasno i da još jednom ponovim: manje priča, više postavljanje figura na šahovsku tablu za partiju koja će trajati godinama.

Hickman je, bez ikakve sumnje, ponovo uspeo da nametne viziju koja preti da nepovratno izmeni, možda i polomi čitav univerzum i House of X/ Powers of X, kao samo prvi hitac u dugačkom ratu, pogađa pravo u sridu i ište da se pročita. Naravno, možda vam se neće dopasti visokoparni ton i zaleđene karakterizacije, možda će vam smetati savijanja kontinuiteta ili humor-kad-mu-se-najmanje-nadate (na primer u epizodi na Sinisterovom ostrvu), možda, na kraju krajeva niste onaj morisonovski čitalac koji stripove čita uz Wikipediju i juri anotacije po blogovima – u tom slučaju, HoX/ PoX će za vas biti neprozirna gomila referenci na događaje i kameo pojavljivanja likova iz stripova izašlih u rasponu od pet decenija. Ali ako ste priželjkivali X-Men strip koji čitav kosmos okreće naglavačke i treska ga sve dok iz džepova ne poispada sva sitnina a ostanu samo zastrašujući koncepti o tome šta je bilo, šta je moglo biti, šta MOŽE da bude i šta će na kraju biti, sve na platnu ledene beskonačnosti svemira u kome crne rupe razmišljaju i komuniciraju jedne s drugima, u kome se ono što smo znali pretapa sa onim što nikako nije moglo biti i sada tvori novu-staru istoriju koja ima bezbroj mogućih zaključaka iako svi kao da se kreću u istom smeru, e pa onda, House of X/ Powers of X kao da je pravljen za vas.

Ne znam sme li se ovo tretirati kao poklon Sagiti za Novu godinu, ali ja drugo u ovom trenutku nemam da dam. O Dead Man Logan prvom sledećom prilikom. Pa neka je srećno.

Pročitani stripovi: X-Men Disassembled, Age of X-Man, Wolverine Infinity Watch, Wolverine The Long Night i Major X

Dobro. Dok internet kolektivno gubi kontrolu nad svojim telesnim funkcijama sa svakim novim brojem Hickmanova dva aktuelna X-Men serijala (a ne zaboravimo da je tih dvanaest brojeva samo uvod za nešto što bi trebalo da bude supstancijalna nova saga u mutantskom odeljku Marvelove strip-produkcije, sa brojnim najavljenim serijalima drugih autora), valja nam odužiti deo duga i podsetiti se kako smo uopšte došli do mesta na kome Hickman, koji je iz Marvela otišao pre nekoliko godina nakon što je ributovao čitav multiverzum sa Secret Wars, piše X-Men kako ga niko pre njega nikada – ili barem dugo vremena – nije pisao. Biće ovo zanimljiva disekcija, ako smem to da sam primetim, jer je uvek zanimljivo gledati kako 1. Marvel relansira X-Men stripove svakih godinu dana vodeći ih u „novom, uzbudljivom pravcu“ i 2. čitaoci na ovo uvek reaguju uzbuđenjem koje se može sumirati kao „Konačno!!! X-Men kao nekad! Ovo je najbolji X-Men serijal u novijoj istoriji!!!“

Seriously, ako samo pogledamo šta se pričalo i pisalo o X-Men Gold i X-Men Red videćemo da su i jedan i drugi serijal – oba završena prošle jeseni, pred najnovije promene kreativnih timova i relansiranje serijala od broja jedan – imali zadatak da budu povratak na klasične pozicije, sa timovima koji imaju prepoznatljive članove i zapletima koji su odjek slavnih momenata serijala iz prošlih vremena. Meni su ovo bili solidni stripovi (uz određene rezerve, pogledati šta sam onomad o njima pisao) ali kao da je jedino X-Men Blue donekle pokušavao da uspostavi kritičkiji odnos ka prošlosti i sa njom uđe u nekakav dijalog.

Enivej, sve je to prebrisano kao gumicom pred kraj prošle godine i nakon što je završen Extermination, minidogađaj iz pera Eda Brissona kojim je malo popeglan kontinuitet i uspostavljen novi status kvo. Ovo je i dobar pokazni primer kako Marvel koji voli da sebe naziva „kućom ideja“ svojim autorima dopušta da neke velike ideje upletu u svoje stripove a onda sa sledećom smenom te ideje potpuno pomete pod tepih i pravi se da nikada nisu postojale.

Konkretno – X-Men Red je delovao kao strip čije je finale donelo potpuno novu stvarnost za čitavo čovečanstvo sa značajnim pomakom u odnosu ljudi i mutanata i konkretnim koracima napravljenim ka ideji svetskog mira, znate već, PROMENA na nivou nečeg što biste očekivali od autora sa surovim mudima/ jajnicima, nešto kao što je Morrison uradio na New X-Men ili kao što Hickman upravo radi sa HoX/PoX (gde se, između ostalog ulazi u direktan dijalog sa Morrisonom i ogromnim promenama koje je on uneo). No, onda je narednog meseca pokrenut novi serijal Uncanny X-Men, sa novim kreativnim timom i – nagađate, praktično ništa što su Tom Taylor i njegov tim uradili na X-Men Red se ni ne pominje. Umesto vrlog novog sveta gde se mutanti i ljudi razumeju i uvažavaju, a Sentineli su dobroćudni roboti ofarbani duginim bojama dobili smo…

…paaaa…

…novu varijantu anti-mutacijske vakcine. Ozbiljno.

Dakle, najnovija inkarnacija Uncanny X-Men je verovatno i najčudnija koju je Marvel ikada izbacio. Serijal je trajao manje od godinu dana i izbacio 22 broja za to vreme (ne računajući godišnjake i tie-inove za Age of X-Man) a za potrebe agresivnog tempa izlaženja uredništvo je tokom prve polovine serijala imalo čak troje scenarista koji su na stripu radili odjednom.

Ideja je otprilike ova: prvih deset brojeva Uncanny X-Men su tvorili jednu kontinuiranu priču pod nazivom Disassembled (odakle li nam je samo OVO poznato?), iz pera Eda Brissona, Kelly Thompson i Matta Rosenberga, a koja je pokazala događaje što su doveli do ne samo nestanka X-Men onako kako ih poznajemo već i do globalnih promena u razmeri koja se bez preterivanja može nazvati božanskom intervencijom. Po završetku Disassembled narativ je podeljen na dva kraka: jedan krak je bio Age of X-Man, naizgled komplikovan događaj sa gomilom miniserijala koji su prikazivali život u odvojenoj stvarnosti po ugledu na klasični Age of Apocalypse, dok je drugi krak nastavio u „pravoj“ stvarnosti (tj. na Zemlji 616, standardnom Marvelovom univerzumu) i bavio se ostacima nekada moćnog X-Men tima kako pokušava da, po ko zna koji put u istoriji, iščupa opstanak iz ralja globalnog genocida i šačicu jedva preživelih mutantskih boraca prikaže kao heroje koji će spasti čitavu rasu. Ono prvo radila je sva sila autora, kako to i dolikuje, dok je ovo drugo pisao Matthew Rosenberg.

Ako je do ovde jasno, da krenemo redom.

X-Men Disassembled, dakle, prvih deset brojeva najnovijeg Uncanny X-Men je solidan primer protraćenog kolektivnog talenta grupe inače vrlo dobrih autora. Ako ste čitali moje prethodne meditacije o X-Men, znate da sam u recentnim epizodama prilično pohvalio i Brissona za Extermination/ Dead Man Logan, i Thompsonovu za urnebesnu komedijašku energiju Mr. and Mrs. X, kao i Rosenberga za Astonishing X-Men koji je bio tačno po njegovoj meri i imao idealan odnos studije karaktera, akcije i komedije. Disassembled je, u kontrastu sa ovim, strip koji nije odbojan, ne bih ga nazvao ni lošim ali jeste pokazni primer pisanja od strane uma košnice uz sve negativne konotacije koje ovo podrazumeva.

Za početak, svo troje scenarista su ljudi sa prilično izraženim ličnim glasom i tonom stripova i Disassembled sa jedne strane možemo smatrati uspešnim jer ima konzistentan ton i ritam iako ga je pisalo nekoliko ljudi odjednom, ali sa druge strane lični glasovi autora su ovde morali biti zatomljeni na ime te konzistencije. Ako ste se nadali britkom pisanju kakvo inače karakteriše rad Thompsonove ili Rosenbergov duh, ovde toga ima samo u tragovima i u prolazu.

No, možda važnije od toga, Disassembled je jedan galimatijas motiva, podzapleta i narativnih niti koje na gomili na kraju ne odu nikuda. Strip je tokom ove priče izlazio nedeljno i kako je bio natrpan akcijom ne mogu ga nazvati dosadnim ali je izrazito vidljivo da smo dobili deset brojeva u kojima je zapleta bilo za solidnih par godina izlaženja u nekoliko serijala, ali u kojima je RADNJE bilo za možda tri standardne epizode. Ovde se baš primećuje da je Disassembled rad nastao na nekom od Marvelovih resort-sastanaka gde se urednici i scenaristi skupe pa brejnstormuju ideje o budućim pričama i kako ih međusobno povezati i dok ga čitate skoro da možete da zamislite flowchart koji je neko koristio da pokaže kako će se stići od tačke A do tačke B.

I glavni problem Disassembled je upravo to da je ovo priča koja ima samo tu jednu funkciju, da dovede X-Men od tačke A do tačke B, dakle, od pozicije da mutanata na svetu ponovo ima mnogo, da je X-Men ozbiljna firma sa, jelte, kampusom u njujorškom Centralnom parku i korektnim odnosom sa vlastima i ostatkom ljudske rase, pa do pozicije da su ponovo desetkovani, omrznuti i u bekstvu a najveći deo mutanata više ne postoji na planeti Zemlji (jer su preseljeni u Age of X-Man realnost, n’est-ce pas…).

I, mislim, daleko bilo da ću JA sad da nešto mnogo prigovaram što Marvel poseže za mnogo puta korišćenim forama i zapletima ali Disassembled pravi kritične prestupe time što, kako rekoh, ima više zapleta nego što priča na kraju iskoristi. Sasvim je moguće da je svaki od scenarista ovde imao neku svoju priču na umu i da su ovo što čitamo u Disassembled ostaci tih njihovih priča koje su morale biti sasečene i komprimovane kako bi sve stalo u predviđeni format, ali treba ukazati na urednički rad i kad je dobar i kad je manje dobar. U ovom slučaju imamo svu silu potencijalno interesantnih ili makar naizgled značajnih elemenata zapleta koji ne idu nikud. Na primer, postoji pažljivo građena tenzija između OG X-Men ekipe, dakle „starijih“ mutanata koji su sada predavači u školi i klinaca koji su u njoj učenici a koji se osećaju skrajnuto jer ih, kad god krene neka akcija, stare kajle guraju na marginu – da štite civile ili, još gore, da počiste nered koji nastane tokom superherojske tučnjave. Ovo je svakako interesantna linija priče koju bi vredelo istraživati jer dopušta da se diskutuje i o tome šta tačno „herojstvo“ podrazumeva ali i o tome koliko lične sujete igraju ulogu u nečijem superherojskom radu. I, mislim, štaviše, vreme je da likovi uvedeni u stripove u prošloj deceniji – Hisako Ićiki, Megan Gwynn, Glob Herman, Rockslide, Blindfold i ostali – koji su do sada korišćeni prevashodno kao malo plaćeniji statisti, dobiju malo više sopstvene volje i da ih vidimo u stripovima gde sami odlučuju šta žele da rade, ali, nagađate, OVAJ strip vrlo brzo napušta taj zaplet i do kraja zaboravlja da ga je ikada pokrenuo.

Slično tome, priča o vakcini koja sprečava mutacije je već ispričana u Whedonovom Astonishing X-Men pre deceniju i po i korišćenje maltene identičnog motiva ovde, sa dodatnim klimanjem glavom u pravcu motiva koje je obrađivao Decimation bi se moglo praštati da je ovo zapravo centralni ili makar značajan deo zapleta Disassembled. Ali nije. Vakcina se pominje na početku pa je onda niko ne pominje jako dugo vremena pa se onda pojavljuje na kraju kao zgodna poštapalica da pomogne inače prilično nahereni glavni narativ.

Jer, glavni narativ ovde se zapravo tiče Natea Greyja, ekstremno moćnog mutanta poznatog po imenu X-Man, nastalog iz pera Jepha Loeba polovinom devedesetih a sa poreklom koje je toliko komplikovano da svaki pokušaj da ga objasnite neiniciranoj osobi deluje kao da povraćate wikipediju. I, dobro, Nate Grey se dugo nije pojavljivao u X-Men stripovima i njegova misija da na planeti Zemlji uvede red, mir i harmoniju korišćenjem skoro božanskih mu moći je zanimljiva, uzimajući u obzir ko je on i odakle dolazi, ali Disassembled ni ovde ne može da se uzdrži od nepotrebnog petljanja pa se tako u zapletu pojavljuje i Legion, sin Charlesa Xaviera i Gabrielle Haller, još jedan supermoćni mutant, koji je zapravo toliko moćan da scenaristi najčešće ne znaju šta da rade sa njim. Poslednji put smo ga pre ovoga videli u Milliganovom miniserijalu Trauma iz prošle godine koji se manje bavio samim Legionom a više nekim drugim likovima pa je po sličnom principu i ovde Legion upotrebljen samo kao neko ko greje sedište dok u njega ne sedne neko važniji. Ovo je supernepotrebna komplikacija i samo zbunjuje čitaoce koji su možda gledali  Legion na televiziji i ništa im nije jasno a možda ni ne znaju ko je Legion i takođe im ništa nije jasno. Legion se prvo prikazuje kao konfliktni antiheroj ali strip brzo uklanja reflektor sa njega i usmerava ga ka Nateu Greyju i njegovom planu za promenu sveta.

I, sad, Nate Grey, ako baš moramo da pojasnimo, je mutant koji dolazi iz alternativnog univerzuma (konkretno iz Age of Apocalypse) gde je rođen kao sin Scotta Summersa i Jean Grey – dakle ono što je u „našem“ univerzumu, tj. njegovoj budućnosti bio pokojni Cable – ali je sa njegovim genima prčkao i Mr. Sinister tako da je u praksi dobijen mutant koji je kao Cable ali na desetu potenciju* sa telepatskim i telekinetičkim moćima globalnih razmera.
* Htedoh da napišem „na steroidima“ ali Cable, jelte, već izgleda kao da je 80% njegovog tela napravljeno od steroida

Grey je tokom života gubio i ponovo sticao moći, kako to već zna da bude, ali u ovoj najnovijoj inkarnaciji on je praktično bogolika pojava. Disassembled jako aludira na Age of Apocalypse i Nate sada ima moći koje bukvalno mogu da menjaju realnost, ima svoje konjanike po uzoru na Apocalypsea i, pošto je u pitanju nikada-sazreli-dečak-iz-inkubatora, nije čak ni siguran kako želi da preoblikuje ovaj svet. Ali zna da želi.

Tako da Grey kidnapuje nekoliko osoba, uključujući jednog ljudskog političara, i dvoje mutanata i držeći ih kao zarobljenike, sa njima debatuje kako je najpametnije promeniti svet kada imate neograničenu moć. Ovo je verovatno mnogo bolje delovalo na papiru nego što je izvedeno u samom stripu jer Greyjevi savetnici su Kitty Pryde i, gulp, sam Apocalypse koji, valjda, treba da predstavljaju dva suprotna pola mutantske rase sa sasvim različitim etikama i filozofijama. Apocalypse je, jelte, surovi survivalista i ultimativni Darvinista dok je Prydeove definicija empatije i inkluzivnosti, ali scene „debate“ su prilično nespretne i strip i ovde propušta da prati konsekvence elemenata zapleta. Na primer, u jednom momentu Grey iznese tezu da je možda religija kriva za podele među ljudima i onda maltene jednim pucnjem prstiju izbriše sve religijske institucije sa lica planete. Koliko se ovo puta pominje u narednim epizodama stripa, pitate. Nula. Nula puta. Koliko mi, čitaoci ovog stripa možemo da vidimo, sve je business as usual.

Dakle, predugačko za priču koju priča, natrpano motivima koji se ne realizuju, ali makar dinamično i puno akcije, ovo bi bila kratka sumacija Disassembled. Na kraju stripa se svi mogući i nemogući X-Men skupe na istom mestu u poslednjem očajničkom jurišu protiv Greyja i tu se dešavaju strašne stvari i odjednom – BUM, X-Men više ne postoje, izbrisani su sa lica planete, zajedno sa Greyjem i većinom svetske mutantske populacije a prava priča konačno može da počne.

Pre nego što vidimo šta je u toj „pravoj“ priči bilo, da kažemo i da je Disassembled sasvim prihvatljiv za čitanje i da se talenat autora koji su ga radili svakako vidi. Ima ovde dobrih karakternih momenata i puno dinamičnih preokreta, a legija (hehe, legija) crtača koji su ga radili – Pere Perez, Yıldıray Çınar, R.B. Silva – je obezbedila čist, dinamičan crtež primeren za veliki, sudbinski važan krosover. Moje kritike su pre svega na to da autori ubacuju mnogo više motiva nego što ih priča iskoristi i da je zaplet na kraju prekompleksan u odnosu na to šta se zaista dogodi. Ali dobro, idemo dalje.

Sledećih dvanaest brojeva Uncanny X-Men su bili solo-predstava Matta Rosenberga (ako pod „solo predstava“ podrazumevamo to da je on bio jedini scenarista i zanemarimo esencijalne kontribucije crtača, tušera, leterera, kolorista itd.) i… znam da sam gore pomenuo kako se za SVAKI novi X-Men serijal pojavi lavina komentara kako je to konačno TO i kako su ovo X-Men kakve pamtimo iz zlatnog doba, ali ako mi se dopusti trenutak slabosti, Rosenbergov Uncanny X-Men je ekstremno pogodio neki moj ukus i mada sam svestan svih njegovih objektivnih nedostataka, reći ću da je ovo jedan od retkih serijala u poslednje vreme u kome se zaista oseća uzbuđenje, tenzija, u kome sam, dok sam ga čitao imao utisak da su ulozi stvarni i da stvarno čitam sagu o grčevitoj borbi šačice pravednika da spasu čitavu svoju kulturu i rasu od potpunog uništenja, a na pozadini sveta koji ih mrzi i plaši ih se.

Rosenberg je, naravno, odličan scenarista, njegov 4 Kids Walk Into a Bank je besmrtni klasik (uskoro i u filmskoj formi) a otkad radi za Marvel napisao je više intrigantnih i uglavnom kvalitetnih serijala, uključujući i sasvim različite radove na mutantskim stripovima (New Mutants, Astonishing X-Men, Multiple Man). Njegov Uncanny X-Men je došao u vrlo zgodnom trenutku, baš kad su u Marvelu simultano oživeli Wolverinea i Cyclopsa i ovo što je Rosenberg radio sa Uncanny je neka vrsta „getting the band back together“ zahvata. Hoću reći, možete voleti ili ne voleti ono što su Brisson, Taylor, Guggenheim ili Bunn radili sa X-Men poslednjih godina, ali fakat je da su morali da obigravaju oko činjenice da su im neki od najvoljenijih likova iz istorije ovog stripa – nedostupni. Naravno, svako se snalazio kako je znao, Brisson pišući „drugog“ Wolverinea, Bunn, pišući mlade verzije originalnih pet X-Men, Guggenheim koristeći priliku da uradi studije karaktera drugih likova koji nisu toliko često pod reflektorom, Taylor izvlačeći svu moguću kilometražu iz oživljene Jean Grey , ali Rosenberg je sa ovim serijalom dobio zicer i videlo se koliko se potrudio da ga iskoristi.

Cyclops je oživljen u Uncanny X-Men godišnjaku iz pera Eda Brissona, a kroz pregalački rad „mladog“ Cablea koji nije mogao da podnese ideju da mu je otac 1. umro i 2. umro osramoćen, pa je ovde ne samo upotrebljena prilično jednostavna „naukomagija“ da se Scott Summers vrati iz mrtvih nego je i iskorišćena prilika da se stvari lagano resetuju na pozicije od pre nego što je X-Men pisao Brian Bendis.

I ovo je, ma koliko možda bilo kukavički, odluka koju je teško ne pozdraviti. Bendisova ideja o Cyclopsu kao mutantskom ustaniku koji sve vreme priča o revoluciji i pali masu nikada nije realizovana do kraja (rekao bih isključivo Bendisovom krivicom jer kao da je za nju izgubio interesovanje daleko pre kraja serijala, ali šta ja pa znam o tome šta se događalo iza kulisa…) a ono što je posle sa njim urađeno kroz Death of X i Inhumans vs. X-Men je bilo prilično sramotno. I okej, imali ste period u kome ste istraživali te neke ekstrapolacije najslabijih elemenata Cyclopsovog karaktera, ali heroji, čak i kada su sa manama (POSEBNO kada su sa manama) treba da budu i nosioci vrline, da posluže kao inspiracija. Bendis ovo nije najsrećnije realizovao tokom svog rada, ali Rosenberg ovo savršeno shvata na svom Uncanny X-Men i ovo je strip koji je mračan, gritty, prljav, pun nasilja i pesimizma, ali strip u kome na kraju dana ljudi čine prave izbore i rade prave stvari, ustajući, prkosno i smelo pred licem sile koja bi da ih izbriše.

Rosenberg uparuje Cyclopsa i takođe sveže oživljenog Wolverinea i ovo je jedan od najlepše odrađenih sudara dve testosteronske filozofije u novijoj istoriji Srbije, sa pažljivo i sa ljubavlju istraživanom tenzijom koja postoji između dva velika mutantska predvodnika (od kojih je jedan uvek bio suviše stidljiv da bi vodio, a drugi suviše nihilistički asocijalan da bi na vođstvo i pomislio). Rosenberg uspeva da nam podari atmosferu ratnih filmova iz Drugog svetskog rata prikazujući malu grupu ilegalaca kako se grčevito ali pravednički suprotstavlja opresivnom režimu, a istovremeno ne upada u crno-bele stereotipove. Kada se Cyclops sukobi sa Kapetanom Amerikom u prvom broju, dobijamo dijalog u kome su nekako obojica u pravu, scenu punu tenzije i negativnih emocija koja je istovremeno katarzična i podseća koliko je bitno da društvena većina i njene institucije ne zaborave da „biti jednak“ ni slučajno ne znači biti, isti niti da to što svi dobijaju isto znači da su svi suštinski jednaki. Naravno, Rosenberg je u nekim stvarima jako direktan („Mislio sam da čovek kao ti razume koliko je važno ustati protiv fašizma“ kaže Cyclops Rogersu u jednom trenutku) i ovo nije najsuptilnije napisan strip SVIH vremena ali je dobro pogođen da pričajući fiktivnu priču dokači očigledno važne događaje iz našeg sveta a da to ne ispadne kao puki esejizam ili, još gore, propaganda.

Elem, pored Cyclopsa i Wolverinea, Rosenberg okuplja ekipu koja je interesantna i lepo je videti da X-Men u nekom momentu podrazumevaju Havoka, ali i Strong Guyja, Multiple Mana, Dani Moonstar i zapravo dobar deo New Mutants/ X-Factor ansambla sa kojim se Rosenberg već igrao. Ovo sastavljanje tima od drugopozivaca koji ipak imaju dugačke lične istorije doprinosi toj atmosferi grupe ilegalaca koja vodi tajni rat protiv nesrazmerno jačeg neprijatelja a Rosenbergov zaplet prema finalu postaje sve intenzivniji sa, usudiću se da kažem, briljantnim povratkom Emme Frost u postavu i nadahnutim, praktično filipdikovskim momentom vezanim za njenu recentnu prošlost i ulogu u ratu između Inhumansa i mutanata. Emma Frost je uvek bila kompleksan lik sa brojnim konfliktnim motivacijama i komplikovanim shvatanjem etike pa je dobro da je Rosenberg (uz malu pomoć koju je pružio Sina Grace preko u Icemanu) vraća sa pozicije gotovo čistog superzločinca na kojoj su je ostavili na kraju Inhumans vs. X-Men.

Ono što svakako može da se zameri Rosenbergovom Uncannyju je to da je sama osnova zapleta više nego izlizana. Mutanti-na-ivici istrebljenja je nešto što Marvel još od Morrisona svakih par godina izvadi iz fioke, malo ga tresne o sto da se otprašnjavi pa zaključi da je dovoljno dobro da se ponovo ubaci u cirkulaciju. Ako sam onoliko kmečao što se ova ideja OPET koristi tokom Death of X/ Inhumans vs. X-Men perioda, legitimno je da kažem kako to što je PONOVO imamo ovde zaista deluje kao da Marvel nema mnogo svežih ideja. Ipak, Rosenberg koji je dobio u ruke tu vrstu vrućeg krompira, sa njim radi najbolje što može. Sasvim svestan da uskoro stiže Hickman, serijski mesija koji je učinio čuda na Avengersima i Fantastic Four (a pre toga, ne zaboravimo, na Ultimates nakon što su Millar i Loeb maltene uništili vrednost tog brenda), Rosenberg može sebi da dopusti da igra oštro i njegov Uncanny često zaseca duboko u meso sa nekim zbilja mračnim, okrutnim idejama koje pokazuju do koje mere rasizam kao ideologija ali i institucionalna praksa može da se razulari kada se javnost hrani proverbijalnim senzacionalizmom i lažnim vestima a umiveni fašistički koncepti ne bivaju izneseni na stub srama uz pogrešno objašnjenje da ih sloboda govora legitimiše. Utoliko, ovde do finala imamo nešto što bi se moglo nazvati pokoljem ali bez obzira na svo mračnjaštvo i prolivenu krvcu, ovaj Uncanny X-Men nije ciničan strip (onako kako bi bio da ga je pisao, recimo, Millar) i mada mu je programski zadatak da mutante ponovo prikaže kao progonjenu manjinu pred licem društva koje ih, ponavljamo, mrzi i plaši ih se, uspeva i da bez ostatka pokaže šta je vrlina koju treba negovati čak i na pozadini groznih događaja i mučnih kompromisa koji se moraju napraviti. Meni je to vrlo prijalo i kao kratka epizoda u životima X-Men koja će verovatno biti prilično zaboravljena na ime svoje down and dirty estetike, verujem da je vredi slaviti.

Glavni crtač na ovom serijalu je bio Salvador Larroca i mada on sa jedne strane jeste eksponent svega što mi matori mrzimo u savremenom stripu (nezgrapna anatomija, grubo senčenje, statičnost + mnogo korišćenja kompjutera kad vas mrzi da crtate pozadine), ne mogu da kažem da nije obavio odličan posao. Guru-eFX su radili kolore pa je makar strip vibrantniji nego što bi svo to mračnjaštvo u crtežu samo od sebe dopustilo.

Dobro, hajde sad da vidimo kakav je bio Age of X-Man.

Bio je… dobar, zapravo. Marvel je za ovaj događaj odabrao format koji poslednjih godina najviše voli, dva samostalna broja (Age of X-Man Alpha i Omega) koji služe kao uvod i finale, a između njih čak šest prepletenih miniserijala koji svi prikazuju neki od aspekata sveta u kome se priča događa i pričaju delić priče. Ovo sa jedne strane znači da „ceo“ Age of X-Man ne možete pročitati ako ne pročitate čak 32 epizode stripa što je nemala vremenska ali i monetarna investicija, ali s druge strane znači da ste tokom perioda u kome je ovo izlazilo imali praktično svake nedelje da čitate po nešto novo i budete stalno pozitivno uzbuđeni da vidite šta će biti dalje.

Da bude jasno, ovo se tehnički može čitati „na parče“;  priča jeste pričana kroz distinktne miniserijale koje su radili različiti kreativni timovi, i u teoriji možete odabrati samo one koji vas tematski zanimaju ili koje su radili ljudi čije crtanje ili pisanje istorijski volite, ali istovremeno je ovo jedna priča, malčice meandrirajuća i podugačka, ali jedna priča ispričana kroz šest miniserijala i njenu ćete ukupnu poentu (ili makar zbir svih komplementarnih poenti koje pravi) apsorbovati samo ako je pročitate u celosti. Postoji i redosled kojim je ovo najbolje čitati tako da se događaji iz jednog miniserijala logično nastavljaju na ono što se desilo u drugom i ovo je sa moje strane preporučen majndset koji valja usvojiti kada odlučite da uđete u Age of X-Man.

Jer, Age of X-Man nije toliko PRIČA koja pokazuje kako je (anti)utopija sagrađena i razorena, koliko kompendijum pojedinačnih priča što oslikavaju svet (anti)utopije i dopunjujući jedna drugu tvore jednu globalnu poentu. Ta globalna poenta je iznenađujuće jednostavna, skoro pa banalna, ali upravo zato je važan put kojim se do nje dolazi.

Hoću reći, Age of X-Man je svet, odvojena realnost u kojoj je Nate Grey, titularni X-Man ne diktator već bog. Štaviše Bog. Tvorac, otac svega što postoji, demijurg čijom voljom je svet stvaran i uređen onako kako je uređen. Ali ne i diktator. Age of X-Man je svet uređen po volji Natea Greyja ali po njegovoj dobroj, najboljoj volji, svet u kome je osoba sa tragičnom prošlošću, nikada zaista socijalizovana, nikada zaista deo ni jedne ljudske rase kojoj je mogla da pripada, na sebe uzela da uredi svet u kome će svi biti srećni, zadovoljni i ravnopravni bez obzira na rasu kojoj pripadaju.

Put do pakla, podsetismo se juče, popločan je dobrim namerama, ali interesantan tvist u ovoj priči je što Age of X-Man nije predstavljeno kao pakao. Age of X-Man je zapravo neobično nijansirana, nekonzistentna utopija u kojoj se različitost podrazumeva, a individualnost slavi kao najveća vrednost. Naravno, veliki deo podloge Age of X-Man otpada na to da je ovo otvoren dijalog sa Age of Apocalypse i antiutopijom u kojoj je Apocalypse vladao svetom u kome su mutanti bili ugnjetavači i sprovoditelji genocida nad (običnim) ljudima, ali ovo nije samo izvrnuta verzija AoA. Age of X-Man ima u sebi i dosta odjeka House of M sa idejom da mutantska utopija u kojoj se različitost poštuje i slavi ne mora nužno da bude ekstremno represivna.

Opet, represije ima u svakom društvu pa i u Age of X-Man i neki od serijala se upravo bave time kako sistem koji ima nominalno benevolentnog tvorca i vođu na kraju mora da porodi i neke nepravične, represivne strukture. Ovde je upravo zanimljiv taj početni motiv koga Nate Grey ima, stavljanje individualnosti na pijedestal do mere da se u društvu koje je on stvorio otvoreno obeshrabruje stvaranje romantičnih veza među pojedincima i kreiranje porodica (deca sva dolaze iz epruveta) a za račun realizacije neke idealne individualnosti. Ironično je, naravno, što je za potrebe upravljanja ovakvim društvom neophodno kreirati institucije koje na kraju završavaju kao kolektivistička oruđa sa poništavanjem individualizma u ime istog tog individualizma i represijom koja iako dosledna ne deluje kao i da je pravična.

Različiti aspekti ovog sveta su zato prilično fascinantni, recimo miniserijal Prisoner X prati Bishopov odlazak u zatvor gde je dospeo zbog prestupa protiv „autonomije“ i mada je ovo nominalno standardna zatvorska priča, Vita Ayala koja ga je pisala pazi da ne pretera sa stereotipima i ne ode u iskarikiranu sliku represije koja bi nam prikazala sve u crno-belim tonovima. X-Tremists koga je pisala Leah Williams, pak, prikazuje drugu stranu medalje tako što pratimo tim specijalne policije koja pronalazi osobe što krše pravilo da ne treba stupati u romantične ili seksualne veze, hapsi ih i, posle ponovljenih prestupa, vodi na brisanje sećanja. Ne samo da je ovaj tim sastavljen od skoro nespojivih likova (Northstar, Blob – BLOB? – da, Blob, Psylocke, Iceman, Jubilee…) nego je i cela ta tenzija oko toga šta kaže zakon, šta ljudi instinktivno žele da rade, šta ljudi zaduženi za sprovođenje zakona zaista osećaju, prilično dobro ispitana. Da ne pominjem da dobijamo superiorno bizarne hoće-li-neće-li scene romanse između Psylocke i Bloba. Da, Psylocke u njenom novom-starom telu i Bloba sa stomačinom i parom fantastičnih šoferskih brkova.

Naravno, u većini miniserijala imamo ponovljen isti motiv, a to je da su likovi na početku sasvim kompatibilni sa svetom koga je Nate napravio ali sa vremenom počinju da osećaju da nešto nije kako treba, imaju flešbekove na svet koji ne bi trebalo da je postojao itd. pa to do kraja dovede do kolapsa realnosti i velike bitke u Age of X-Man Omega da se vrati nesavršeni ali „stvarni“ svet, no, ono što čini čitanje svakog od ovih serijala zanimljivim je kako oni istražuju ovaj motiv iz različitih uglova. Na primer, Marvelous X-Men (pisali Zac Thompson i Lonnie Nadler) prati aktuelni X-Men tim u kome su Storm, Colossus, X-23, Nightcrawler, ali i Magneto pa i sam X-Man i ovo je interesantna priča o tome da u svetu koji je praktično utopija, ispunjena društvenom harmonijom, njegov tvorac misli kako građani treba da imaju uzor u praktično mitskim, nadljudskim herojima koji nad njima bdiju, staraju se o svačijoj dobrobiti i demonstriraju vrlinu na skoro komično prenaglašen način. Sa druge strane, The Amazing Nightcrawler je solo-priča o Nightcrawleru koji, kada nije negde na dužnosti sa X-Men ima plodnu i uspešnu karijeru filmskog glumca. Ovo je veoma simpatično urađeno jer scenarista Seanan McGuire uzima za osnovu tu klasičnu swashbuckling erolflinovštinu koja je od sedamdesetih godina u osnovi Nightcrawlerovog lika a što je osvežavajuća promena  u odnosu na prenaglašavanje njegovog katolicizma koje je postalo pravilo u poslednjoj deceniji, i piše priču koja nije toliko odjek Age of Apocalypse koliko varijacija na Spajdermenov miniserijal iz korpusa House of M. Naravno, motivi su različiti ali osećaj je isti: Nightcrawler je u ovom svetu ZVEZDA, univerzalno voljena javna faca koja posle toliko decenija nerazumevanja i predrasuda konačno ima validaciju kakvu je zaslužila svojom toplom, empatičnom prirodom i veselim, optimističnim karakterom. I onda, Nightcrawler najviše ima da izgubi borbom da se pokaže da ova utopija nije stvarna i da nije pravična, a baš se u takvom kontekstu i prepoznaje čije je srce zbilja herojsko.

Nate Grey je u svemu ovome, kako rekoh, benevolentni demijurg, barem kako on sebe vidi i osvežavajuće je čitati antiutopijski narativ u kome se taj neki glavni negativac ne razotkriva kao potajni psihopata i sadist. Da bude jasno – Nate Grey nije mentalno zdrava osoba ali nije ni zla i zapravo je simpatično do koje mere on nastoji da sebe, tvorca čitave realnosti u kojoj se narativ odvija, ukloni iz oka javnosti, da bude just one of the guys. Naravno, i to je neki greh oholosti, i mi vidimo da Grey bez obzira na svu tu svoju dobru nameru, mora da manipuliše ovim svetom do mere kada se shvata da ta njegova autonomistička, individualistička utopija nije neki „prirodan“ ljudski habitat niti „logičan“ produkt ljudske evolucije već produkt moćnog uma koji, nažalost nikada nije spoznao toplinu ljudske emocije i osećaj pripadanja porodici. I u takvom svetu imamo Apocalypsea koji je neka vrsta omiljenog disidenta –predvodnik kulta koji propoveda ljubav i bliskost a koga režim toleriše da bi pokazao da se ne plaši tih nekih „pogrešnih“ ideja jer je jasno da je uređenje koje vidimo samo po sebi jedino ispravno. Ovo je, naravno, represivno (jer s druge strane gledamo kako se hapse ljudi koji imaju tajne ljubavne veze) čak i pre nego što shvatimo da je Apocalypse zapravo postavljen da radi za Greyja i da je sve deo predstave koja treba da socijalnim inženjeringom obezbedi da se građani osećaju kao da žive u društvu koje je zaista tolerantno i razumno slobodno.

Naravno, Apocalypse je nedavno pretrpeo neke neobične promene karakterizacije (videti X-Man Black o kome nisam stigao da pišem) koje ne moraju svakom da se dopadnu (ali onda ćete tek da stenjete kad krenete da čitate Hickmana) ali u ovom serijalu je zanimljivo videti kako je njegov lik produbljen, kako su na površinu isplivali neki novi aspekti njegove ličnosti, kako, na kraju krajeva, sam Apocalypse – osoba opsednuta genetskim nasleđem – doživljava svog „sina“, Genesisa i ovo, čini se, postavlja neke važne temelje za dolazeći serijal Excalibur.

Age of X-Man je na kraju veoma interesantan pretumbani komentar na Age of Apocalypse i strip u kome se pitanja slobodne volje, kolektivizma, individualizma, empatije u zajednici itd. istražuju jednim simpatično ležernim tempom. Negativac u ovom događaju nije zao i, uprkos svojoj božanskoj moći, nije nepogrešiv. Zapravo sve moguće nekonzistentnosti koje nalazimo u ovom svetu (i zapletu, jelte), mogu se legitimno otpisati na ime Greyjevog pomanjkanja socijalne inteligencije i ekstremnoj izolaciji u kojoj je proveo najveći deo svog života. A što je interesantan ugao iz koga se posmatraju utopija, ali i ti neki briljantni umovi u našem svetu koji iz svojih skupih kuća u Palo Altou mudruju o tome kako intelekt, racionalnost i tehnologija mogu da spasu svet i unaprede društvo. Hickmanov X-Men – ovo što je do sada izašlo – je mnogo očiglednije blizak klasičnoj naučnoj fantastici ali Age of X-Man legitimno rabi sociološku naučnu fantastiku i ima šta da kaže na mnoge teme. I, to je baš lepo.

Hajde da na brzinu smandrljamo još dva kratka stripa o Wolverineu pa da za danas zatvaramo butigu.

Mislim, Wolverine je, kako smo već pisali, posle nekoliko godina oživljen uz mnogo pompe i, naravno, Marvel mu je sada dao premijum tretman, tekući serijal u kome omiljeni mutant igra glavnu ulogu i koji je značajan za status kvo celog univerzuma, jel’ tako, braćala?

Zapravo nije. Marvel je Wolverinea oživeo i sada kao da nije siguran šta bi s njim radio. Ovaj mutant jeste dobio važno mesto u Rosenbergovom Uncannyju, ali jedino što je od solo-naslova uradio su dva praktično fakultativna miniserijala koje ćemo ovde predstaviti.

Wolverine: Infinity Watch je petodelni mini koji se nastavlja na Marvelov Infinity Wars iz 2018. godine i služi kao neka vrsta postskriptuma za isti. Ne pričamo o nečem PRETERANO epskom niti o esencijalnom ur-poslednjem poglavlju ogromne priče koje MORATE pročitati da biste shvatili kako se sve stvarno završilo, ali ovo jeste pisao Gerry Duggan, koji je bio glavni arhitekta Infinity Wars pa ima određenu vrstu pedigrea. U suštini, ovo je verovatno nastalo kroz skoro ciničan proces razmišljanja kako da se oživljeni Wolverine donese pred čitaoce ali tako da se izbegnu kolizije sa Hickmanovim radom koji samo što nije počeo, pa je solomonsko rešenje nađeno u tome da se dopiše poglavlje za krosover završen prethodne godine.

Deluje šašavo i nepotrebno i složiću se da ovo nije najesencijalnija priča o Wolverineu ikada napisana, ali Duggan je čovek koga uvek mogu da čitam, vrstan zanatlija koji ume da barata ritmom pripovedanja i da menja ton priče u sekundi tako da se u jednom trenutku smejete na komediju a sledećeg vam je knedla u grlu. Prvi broj ovog serijala i počinje prilično dirljivom scenom u kojoj oživljeni Wolverine dolazi u X-masnion a vrata mu otvara oživljena Jean Grey i sve one emocije prećutkivane tolike godine ostaju i dalje prećutane ali kuljaju iz očiju, ali onda Duggan pravi zaokret pod 90 stepeni i zapravo smo u priči koja je team-up Wolverina sa Lokijem u naporu da se pomete nered koji je ostao posle kraja Infinity Wars. U praksi ovo je žovijalna i prilično farsična kosmička avantura tokom koje se sam Wolverine više puta žali da ovo nije njegova priča jer su zapleti i likovi mnogo bliži Guardians of the Galaxy i Thor okruženju, ali nastavlja da radi svoj posao a znamo da je on najbolji u onome što radi iako to što radi nije baš mnogo lepo.

Naravno, Duggan ne propušta da iscedi svaki mogući geg iz uparivanja Lokija sa Wolverinom i mada ovo nije mnogo ozbiljan strip, ne pričamo ni o parodiji. Wolverine: Infinity Watch je pre svega vesela, veoma zabavna kosmička avantura u kojoj Wolverine igra straight mana naspram Lokijevog spadala, ali i sam dobija priliku da namesti igru Bogu prevare, sve to dok skoro uzgredno spasavaju realnost od negativnih posledica kosmičkih sila. Andy MacDonald koji je ovo nacrtao je očigledno imao više vremena nego poslednji put, kada je radio Rosenbergov Multiple Man, pa je Wolverine: Infinity Watch vizuelno prijemčiv strip sa dovoljno prizemljujućih elemenata da se sav taj svemir i magija dobro uklope sa Loganom koji nosi farmerke, jaknu od janjeće kože, džemper na V-izrez i kaubojski šešir. Ne esencijalno, ali zabavno i dovoljno lako za čitanje čak iako niste pročitali Infinity Wars.

Wolverine: The Long Night je, pak, interesantan proizvod. Inicijalno, ovo je nastalo kao  podkast ili, kako bismo mi stariji rekli, radio-drama, koju je Benjamin Percy napisao a Marvel producirao sa pravim glumcima i puštao u deset epizoda tokom jeseni prošle godine. Ispostavilo se da ovaj format prija publici i da je priča bila toliko popularna da je sve zatim transformisano u petodelni strip-serijal.

Percy je vrlo dobar spisatelj koji se do sada odlično pokazao preko u DC-ju (Teen Titans, Green Arrow, Nightwing) a sada ga je i Marvel stavio na neke odgovorne zadatke (recimo X-Force koji uskoro kreće), a The Long Night je uprkos veoma stereotipnoj postavci, napisan kvalitetno, sa odličnom atmosferom i besprekorno upletenim „mutantskim“ motivom u klasični provincijski policijski triler.

Zapravo, The Long Night je posebna podvrsta provincijskog policijskog trilera jer se događa na Aljasci i, da bude jasno, Percy varira sve motive i tipske zaplete koje smo već toliko puta videli na filmu, televiziji, u stripovima i knjigama, ali to radi zanatski veoma korektno. Ovo je jedan od onih stripova u kojima je na samom početku Wolverine misterija, mistična sila prirode, neko (ili NEŠTO) o čemu se samo sujeverno šuška ispod glasa, a par federalnih pandura pozvan u zajebanu provinciju (gde ljudi gledaju svoja posla i ne vole da im se neko od spolja meša u život) mora da raščivija mit od istine, pronađe krivca za grozna ubistva počinjena u zajednici i podseti na postojanje zakona i društva izvan izolovane zajednice.

I sve to vrlo lepo funkcioniše. Likovi su oslikani odlično, a pošto je strip nastao od skripta za radio dramu, Percy je mogao da pokaže kako vešto i prirodno ekspoziciju provlači kroz dijaloge bez posezanja za sveznajućim pripovedačem ili infodampovima. Zaplet je, kako rekoh, prilično tipski i oslanja se na klasne tenzije što je čest motiv u ovakvim pričama, ali su mutanti u njega udenuti elegantno a Wolverine ima onaj dah divljaštva i opasnosti kakav mu često nedostaje kada je deo širih narativa i upravo na fonu tog divljaštva i opasnosti ima priliku da demonstrira kakva je on to heroj i zašto je različit od drugih heroja. Ovaj strip nacrtao je odlični i potcenjeni Marcio Takara sa kolorom koji je dao Matt Milla i dobili smo sjajan prikaz Aljaske i izvrsno pripovedanje koje je atraktivno do te mere da zaboravimo da je ova priča započeta u ekskluzivno zvučnom medijumu. Kako je Marvel nedavno završio emitovanje druge sezone ovog podkasta, Wolverine: The Lost Trail, očekujem da iduće godine pišem nešto lepo i o toj strip adaptaciji.

OK, slagao sam malo, nije kraj, MORAM da nešto napišem i o miniserijalu Major X koji se nedavno završio a koji predstavlja na baš trijumfalni, ali eksplozivni i, hm, koju ono reč tražim, a, da POTPUNO ZBUNJUJUĆI povratak Roba Liefelda u Marvel.

Liefeld je nekada bio najveći strip crtač u superherojskom biznisu, rok zvezda koja je birala šta će da radi u Marvelu, čiji su se stripovi prodavali u milionskim tiražima a drugi crtači su menjali svoj stil da više liče na Roba Liefelda. To je bilo pre trideset godina i ma koliko ja imao u svom srcu mesta za njega, uvek se iznova iznenadim kad shvatim koliko su njegovi stripovi često bili naprosto LOŠI sa svakog aspekta – od slabog vođenja zapleta i bolno neprirodnih dijaloga, preko bizarnih anatomija do nejasnog vizuelnog pripovedanja. Ali opet, Liefeld je čovek sa autentičnom ljubavlju za superheroje a aktuelna popularnost Deadpoola na filmu je poslužila i da se podseti da je on jedan od tvoraca ovog lika. Sve ovo je verovatno donekle uticalo na to da dobijemo Major X, šestodelni miniserijal zasnovan na trideset godina staroj priči iz Wolverinea (brojevi 154 i 155 originalnog Wolverine serijala) a koji je Liefeld napisao i delimično nacrtao.

Da će se Liefeld rado vratiti nekoj svojoj staroj pričici i ekstrapolirati je u novu, ignorišući praktično sve što se trenutno događa u X-Men stripovima nije neko veliko iznenađenje – na kraju krajeva čovek je dovoljno mator i dovoljno poznat da se ovako nešto podrazumeva. Da će u 2019. godini Major X biti ovakav krš i lom od priče je skoro neverovatno. Da li Marvel stvarno misli da je Liefeldova reputacija danas tako jaka da vredi objaviti strip pored kog urednik kao da nikada nije prošao? Ko, zaboga ovo kupuje? Ne, kome je ovo namenjeno?

Hoću da kažem, kliše je da superherojske stripove danas čitaju oni koji su ih čitali i pre tri decenije, ali mislim da se opako precenjuje potencijal lika i zapleta iz 1988. godine koji sa razlogom kasnije nisu otišli nikuda. Liefeld je u svojim drugim stripovima poslednjih godina, sporadično rađenim za DC i Image demonstrirao da nije preterano unapredio svoje pripovedačke veštine, ali sa Major X kao da imamo perfektnu oluju bizarnog komplikovanog zapleta i nekonzistentnog, pijanog pripovedanja.

Mislim, ja ovo ne umem ni da prepričam – Major X je maskirani – gotovo potpuno isprazni – lik koji dolazi iz još jedne buduće mutantske utopije i putuje kroz vreme ne bi li pištoljem i motociklom zaštitio rodnu grudu. Na čelu ove utopije (koja se zove X-Istence) je moćni mutant (X-Ential, što… nikom nije jasno šta treba da znači) koji je održava na okupu samo snagom volje. Ovo je, čini se, neka vrsta starozavetne alegorije u kojoj je mesijanska figura odvela mutante iz sveta u kome su ih mrzeli u utopiju gde mogu da žive slobodno, ali opet, nisu tu samo mutanti nego i Atlantiđani koji su nezadovoljni svojim položajem u novom svetu. Okej, ali Liefeld na ovo dodaje još jedan nivo zapleta jer je X-Ential nestao – u pitanju je naravno zavera istih onih koji su mutantma konce pokušavali da smrse in d frst plejs – a Major X i njegov kolega koji je zapravo Beast u svojoj formi iz osamdesetih (ali se pravi blesav) se vraćaju kroz vreme u period negde kada je Liefeld počeo da radi New Mutants i, naravno, odmah se potuku sa ljudima od kojih su došli da traže pomoć. Takođe, Major X je Cableov sin. Ovo je sve samo prva epizoda.

Reći da je Liefeldov scenario za ovaj strip nekoherentan je najmanje što možemo da učinimo na ovom mestu, Liefeld ovde piše kao da se trideset godina X-Men stripova nikada nije dogodilo, slobodno kreira nove budućnosti i realnosti, dodaje „X“ ispred svake reči koja mu padne na pamet i iz nekog razloga pored Deadpoola – a koji, složimo se, nije mogao da izostane iz ovog stripa – u radnju dodaje još jednog Deadpoola. Koji se zove Dreadpool (ali da budemo fer, motocikl koga Major X vozi zove se Motherbike) i ima malo drugačiji kostim te nešto mračniju karakterizaciju od danas prilično žovijalne Wadeove prirode.

Sve je ovo možda i neki Liefeldov pokušaj metakomentarisanja stripova o mutantima, kontrast Dreadpool-Deadpool je možda pokušaj da se demonstrira kako je jedan namršteni i mračni, jednodimenzionalni lik nastao kao imitacija DC-jevog Deathstrokea prevazišao svoju prirodu omaža i postao lik i fenomen za sebe, ali Liefeld kao scenarista nema veštine potrebne da ovo pretoči u nešto koherentno. Major X je strip u kome se stvari dešavaju bez previše uzročno-posledičnih veza i onim redosledom kojim su padale na pamet autoru, reklo bi se. Da li mi je bio užasan za čitanje? Pa, ne, zapravo, jer Liefeld ako ništa drugo, uvek u svojim stripovima ima energiju i ona se i ovde lepo oseća i pored svog bizarnog dijaloga i neobjašnjivog scenosleda.

Liefeld crtač je ovde zaposlen samo na prvom i poslednjem broju dok je ostalo uradio uglavnom Brent Peeples (a jednu epizodu stari Liefeldov sledbenik, Whilce Portacio) i Major X je ipak disciplinovaniji i lepši strip od Liefeldovog opšteg proseka. Sa godinama je Rob ipak pročistio izraz pa i doterao anatomiju i Major X na momente vizuelno podseća zašto je ova momčina nekada bila tako velik i popularan crtač. No, da ne bude zabune, Major X nije strip koji preporučujem ikome sem Liefeldovim obožavateljima i X-Men forenzičarima koji treba da ga pročitaju čisto da vide koliko je Liefeld u stanju da i dalje bude bizaran, nekoherentan a opet detinje nevin i zaljubljen u začudnost sveta u kome stvara. Mislim, ima i tu neke lepote.

Pročitani stripovi: Hunt for Wolverine

Sklonite decu, žene i osobe sa kardiovaskularnim oboljenjima jer je, oh ne, zar već, ponovo došao trenutak da napravimo pregled X-Men stripova koje Marvel, sada kada je eksperiment sa Inhumansima očigledno završen (mislim, aktuelna priča se zove Death of the Inhumans) a Dizni stavio šapu na prava za filmske adaptacije, počinje da opet shvata ozbiljnije.

No, da umirim uzburkane duhove, neće ovo danas biti nekakav komprehensivan pregled svega vezanog za mutante u Marvelovim stripovima poslednjih meseci (recimo, New Mutantsima, Multiple Manom, X-Men Red, X-23, Domino i Exilesima ćemo se baviti nekom drugom prilikom), već pre jedan kratak pogled na sve ono što je publikovano u pripremi za povratak Wolverinea u prve izdavačke redove, garniran sa još par uzgrednih misli. Upozoravam naravno da ni te uzgredne a ni one glavne misli neće biti mnogo pametne, ali to je, uostalom u skladu sa Marvelovim hendlovanjem Wolverinovog povratka, tako da je sve u najboljem redu.

Potrudiću se, doduše da malo zabremzam cinizam jer postoji određena količina istog koja je zdrava za ljudski duh a posle toga sve prelazi u toksičnost i onda stvari ne valjaju, a u ovom suludom trenutku u kome se američki superherojski strip nalazi pod paljbom zlih političkih sila koje se, očekivano, predstavljaju kao „pravi ljubitelji“ koji bi „samo da stripovi ne robuju političkim agendama“, mislim da nam treba malo više dobre volje i malo manje, jelte, cinizma.

Elem, za slučaj da uopšte niste u toku – Marvel je pre nekoliko godina počinio nezamislivo i ubio Wolverinea u miniserijalu Death of Wolverine koga je proizveo visokoprofilni duo Charles Soule i Steve McNiven. Kad već pominjem cinizam – ovo jeste bio prilično ciničan poslovni potez. Marvel je bio sasvim svestan da će smrt ovako važnog lika biti provrazredan medijski događaj i potrudio se da je izmuze za sve pare – danas je praktično nemoguće, posebno u Marvelu, da se lik visokog profila i solidne popularnosti eksploatiše samo na osnovu njegove karakterizacije i sopstvenih priča već se obavezno oko njega gradi satelitska superstruktura sajdkikova, prijatelja, frenemijeva, rodbine a koji svi pokušavaju da se proguraju kao upotrebljivi likovi za sopstvene serijale i razne krosovere/ događaje. U DC-ju je ovo najvidljivije sa najvećima (Betmen, Supermen, Green Lantern, donekle i Aquaman, mada, interesantno ne i Wonder Woman) ali u Marvelu, delom i zahvaljujući filmskoj eksploataciji ovo dobijamo i na nižim nivoima, pa tako, recimo Spajdermen trenutno ima čitav spektar spinofova od kojih su neki, u alternativnim univerzumima, zaživeli ozbiljnim životom (odlični Renew Your Vows ili Spider-Gwen) a onda su i neki od njih dobili svoje spinofove (Gwenpool, naravno). U Wolverineovom slučaju ubijanje samog Wolverinea, lika koji je godinama unazad pomalo i kritikovan što se pojavljuje u previše mesečnih serijala u isto vreme, je, predvidivo, dovelo do eksploatacije njegovih surogata. Ali nismo tu tako loše prošli, već sam pominjao da je All-New Wolverine Toma Taylora bio izvrstan serijal koji je Lauri Kinney obezbedio novo i interesantno životno usmerenje a ni Old Man Logan nije bio rđav serijal iako je iz aviona bilo vidljivo da je ovo Marvelov način i da stisne i da prdne, da Wolverina ubije za maksimalni dramski efekat ali i da odmah ima spremnu supstituciju u vidu… pa, isto Wolverinea samo malko starijeg i namrštenijeg. Weapon X i Weapon H serijali Grega Paka su ispali sasvim zabavne i pitke timske priče oslonjene na Wolverineove poznanike i neprijatelje i mislim da i najkritičkiji kritičari koji su od početka vrištali da će Wolverine OČIGLEDNO biti oživljen za koju godinu, probudite se, vite šta vam rade!!!!, da i oni ne mogu da kažu da je poslednjih par godina wolverineovskog sadržaja u Marvelu bilo tako loše.

E, sad, kad Wolverine treba da se vrati, tu već možemo da pričamo o prilično trapavom rukovanju materijalom i da legitimno primetimo da Marvel pod C.B. Cebulskim ima još da se potrudi da dođe do uredničke discipline koja je kod konkurencije u DC-ju primetna već nekoliko sezona, te da nam ponudi koliko-toliko konzistentnu i smislenu pripremu za događaj sezone.

Jer, da bude odmah jasno, nije da je povratak Wolverinea među žive sad neko veliko iznenađenje, on je zvanično oživljen već u Marvel Legacy one-shotu prošlog Septembra. To da je Marvel godinu dana sedeo na ovoj činjenici i nije bogznašta sa njom uradio ne deluje mi kao svedočanstvo o pažljivo pripremljenoj kampanji tizovanja i nežnog titranja publičinih dražica već pre kao indikator da je Alonsov odlazak sa mesta glavnog i odgovornog urednika i postavljenje Cebulskog na isto došao kao odgovor na nekakve nagomilane probleme u redakcijskom radu.

Elem, Marvel nas je, dakle, pustio da se kiselimo do kasnog proleća kada je obavljen one-shot Hunt for Wolverine iz pera Charlesa Soulea, a koji će biti zadužen i za Return of Wolverine miniserijal što nam stiže za tačno dve nedelje i u sada već predvidivom činu tizinga, Hunt for Wolverine je samo postavio osnovu za čak četiri miniserijala pod istim nazivom (samo sa različitim podnaslovima) koji svi pričaju delić priče o tome kako se priprema povratak Wolverinea. O ta četiri serijala ćemo sada pričati, ali pre toga, da samo podvučemo crtu:

Wolverine je:
·         oživljen u jednom one-shotu u Septembru 2017. godine
·         pojašnjeno da je oživljen u one-shotu u Maju 2018. godine koji je pripremio:
·         četiri miniserijala koji su izlazili između Maja i Avgusta 2018. godine dajući delove priče o potrazi za oživljenim Wolverineom a koji su onda kulminirali u:
·         još jednom one-shotu izašlom pre neki dan a koji DALJE priprema petodelni miniserijal u kome će se Wolverine STVARNO vratiti.
Mislim, znam da je ovo ultimativni first-world problem, ali ko uopšte može da pomisli da je pričanje priče o povratku omiljenog (anti)heroja među žive na ovaj način dobra ideja? Kada je Grant Morrison onomad ubio Betmena ja sam, istina je, gunđao, ali bar je povratak Brucea Waynea bio sadržan u okviru jednog miniserijala. U kontrastu sa tim, ovo je – metastaza.

OK, OK, smanjujem nivo cinizma nekih 40% i hajde da vidimo jesu li ti stripovi barem valjali.

U Hunt for Wolverine one-shotu je pokazano da je Wolverineovo telo nestalo iz adamantijumskog kalupa u koji je bilo zaliveno na kraju Death of Wolverine i Soule je za potrebe ovog stripa sakupio šaroliku postavu likova sa različitim, često sasvim tangencijalnim vezama sa Wolverineom, kako bi pripremio teren za naredna četiri paralelna miniserijala. Ti su se likovi onda, zgodno, podelili u timove koji će po svetu tragati za ukazanjima oživljenog Wolverinea ili makar dokazu da je neko ukrao njegovo telo i koristi ga na nepristojan način. Svaki od ovih timova, teoretski, bavi se po jednim od različitih aspekata Wolverineove ličnosti…

Hunt for Wolverine – The Adamantium Agenda je nacrtao R.B. Silva a napisao Tom Taylor, svež nakon završavanja All-New Wolverine i ovaj je, na papiru, od sva četiri miniserijala, najmanje povezan sa Wolverineom. Adamantium Agenda je u principu New Avengers priča u kojoj se Iron man, Spajdermen i bračni par Luke Cage/ Jessica Jones zatiču pod maskama, na podmornici gde predstavnici velikih kriminalnih organizacija učestvuju na aukciji gde se, između ostalog prodaje „čitav genetski kod“ neke „osobe sa supermoćima“. Naši junaci pretpostavljaju da je, ko god da je ukrao Wolverineovo telo, rešio da ponudi genetske podatke organizacijama koje nemaju etičkih prepreka u vezi sa kloniranjem, a imaju žudnju da proizvedu supervojnike koji praktično ne mogu biti ubijeni i Taylor se ovde solidno zabavlja prikazujući kako Spajdermen, kao jedini od četvoro superheroja koji ima stvarno tajni identitet mora da ga krije i od prijatelja i od neprijatelja.

Kako je Wolverine u svojoj karijeri nazidao i solidan broj radnih sati u Avengersima, ovaj miniserijal je dobra prilika da se njegovo nasleđe i karakter ispitaju izvan striktno mutantskog okruženja a motivacija za ovo četvoro heroja (koji danas ne pripadaju ni jednom zajedničkom timu) da se uključe u potragu data je u previše komplikovanom, how-convenient flešbeku na početku gde vidimo požrtvovanog Wolverinea kako trpi gadnu agoniju umesto ostatka tima i moli Tonyja Starka da ne dopusti da, ako ikada umre, njegova genetika bude iskorišćena u nečasne svrhe.

Tom Taylor je, naravno, suviše dobar scenarista da bi dopustio da ga pomalo trapave premise sputaju pa je središnji deo priče, na podmornici, zabavan i uspelo kombinuje džemsbondovski saspens sa žovijalnom superherojštinom. Kada dođe do sasvim neočekivanog preokreta i ovo je dobrodošla promena smera u kome priča ide, a dodavanje Laure Kinney u postavu ne samo da pojačava sponu sa Wolverineom, nego i podseća koliko Taylor njen lik DOBRO piše i da je pravi kriminal da je All-New Wolverine uopšte morao da se završi.

Bilo kako bilo, ostatak stripa je dosta nezgrapan, mada dobronameran socijalni komentar vezan za praksu velikih korporacija da sakupljaju podatke o svima nama i koriste ih bez ikakve kontrole. Ovde, doduše, umesto korporacije imamo Mr. Sinistera a umesto podataka o tome koje smo klipove gledali na pornhabu i šta smo brauzovali na Aliekspresu u pitanju su genetski kodovi „svih osoba na planeti“. Dve stvari ovde malko grebuckaju intelekt. Prva je da je Mr. Sinister prikazan kao prilično sitna pretnja što je neuobičajeno gruba degradacija nekada prilično opasnog X-Men negativca, a druga je naravno ta sintagma „svih osoba na planeti“. Nije naravno jasno kako to funkcioniše i koja je logistika ovog njegovog prikupljanja genetskih informacija na planeti gde se svakog trenutka rađa po nekoliko hiljada novih, jelte, osoba i utisak je da je ovde scenario mogao da provede malčice duže krčkajući se u uredničkom loncu. No, Taylor, koji je već u pomenutom flešbeku na početku stripa već iskoristio jedan očigledan mekgafin nema problem sa ovim drugim mekgafinom, a koji mu služi da napravi poentu.

Ta poenta je, vrlo taylorovski, jedan uspešan momenat karakterizacije Tonyja Starka koji, suočen sa etičkom dilemom u kojoj se njegov libertarijanski, tehno-mogulski instinkt sukobljava sa „starinskim“ moralnim poukama koje mu je dao Wolverine, odlučuje da učini pravu stvar, pokaže da nije uprkos pameti, uspehu i bogatsvu, sasvim odvojen od običnog sveta i, uostalom, podseti zašto složenica superheroji sadrži u sebi reč „heroji“.

Što je lepo zaokruživanje priče o tome zašto je Wolverine, uprkos svojoj prirodi ubice, neretko bio moralni stožer timova u kojima je radio. No, Taylor čuva još neke adute za samo finale pa tako sasvim neočekivano saznajemo da uvid u genetske podatke koje je sakupljao Mr. Sinister dramatično menja ono što mislimo da smo znali o Lauri Kinney, ali i da X-Men u svojm redovima, verovatno imaju ubačenog agenta-spavača. Uzbudljivo! Taylor ovim postavlja vrlo interesantne temelje i za X-23 serijal koji je već izbacio tri broja, ali i za Uncanny X-Men koji uskoro kreće, samo zaista nije jasno zašto su OVAKVA otkrića napravljena u jednom po svemu prilično udaljenom miniserjalu koji se bavi nečim drugim… Silva na olovkama izuzetno solidan i ne bih imao ništa protiv da ga gledam na nekom visokoprofilnijem serijalu.

Hunt for Wolverine – Weapon Lost je napisao sam Charles Soule a nacrtao Matteo Buffagni i mada ova visokoprofilna ekipa autora sugeriše da bi ovaj miniserijal možda trebalo da bude najvažniji od sva četiri za dalji razvoj priče o Wolverineu, istina je sasvim suprotna. Weapon Lost se lako i bez zazora može preskočiti jer je u pitanju decidno ćorsokak u potrazi za Wolverineom, pa ako vas samo zanima Wolverine, ovde nećete dobiti bogznašta.

Weapon Lost je, zapravo krosover baziran na Daredevilu, koga trenutno piše, jelte, baš Soule, a dodati su mu Misty Knight, Frank Mcgee i… er… Cypher?

Ovo je prilično neobičan spoj likova i mada se Soule iz sve snage trudi da on profunkcioniše, neke su žrtve tu morale biti napravljene. Misty Knight je sjajan lik i njene veze sa Daredevilom istorijski postoje a pošto je ova priča donekle oblikovana kao detektivska potraga, ima smisla da u ekipi budu i ona, ali i McGee, koga je Soule već pisao u Inhumansima i koji je vrlo tipizirani „gumshoe“, sredovečni, okoreli detektiv koji je video mnogo sranja i malo toga ga iznenađuje. Soule vrlodobro ispisuje hemiju između Knightove i McGeeja i sve deluje kao pripremanje terena za neki budući strip u kome će oni imati priliku i za saradnju i za romansu… osim što ovakvog stripa nema na horizontu – Inhumansi trenutno trpe brisanje gumicom, pranje ruku i posipanje svega krečom, pu pu pu, a Misty Knight ni u boljim vremenima nije imala šansu za neki stabilniji serijal…

Ali dobro, njih dvoje odlično funkcionišu zajedno i Daredevil uz njih ima smisla i ne deluje kao, jelte, poslovični treći točak, pošto je u pitanju čovek koji ume da ćuti i sluša kada je to potrebno. No, to ostavlja problem Cyphera koji je, za potrebe učestvovanja u ovom team-upu morao da pretrpi radikalnu hirurgiju lika. Cypher je, da podsetimo, jedna od kreacija Chrisa Claremonta iz vremena njegovog rada na New Mutants i uvek je predstavljao primer mutantske različitosti i inkluzivnosti jer je njegova supermoć – SUPERrazumevanje stranih jezika. Pošto nije bio ni za tuču, ni za letenje, ni za zastrašivanje, ni za lečenje, za Cyphera su scenaristi uvek morali da smišljaju priče koje bi pokazivale njegovu korisnost zajednici na jedan „mekši“ način, demonstrirajući da su društvu potrebne i veštine i sposobnosti izvan „lovačkog“ seta skilova koji vezujemo za alfa mužjake kakvi su često superheroji. Soule ovo, međutim, rešava da proširi na jedan pomalo diskutabilan način, rezonujući, valjda, da je „hodajući google translate“ ipak suviše slab set moći za potragu u koju se naši junaci upuštaju tražeći tragove Wolverineovog pojavljivanja na globusu, pa postulira da je i internet nekakav „jezik“ koji Cypher „razume“ i onda umesto da je priči naprosto dodat nekakav mladi haker koji iz mase google rezultata koji pominju Wolverinea ume da isfiltrira one očigledno lažne i besmislene, dobijamo ne samo malo nespretno ubeđivanje da je internet, eto, jezik za sebe, u kome samo čovek sa natprirodnim razumevanjem nepoznatih jezika može da se STVARNO snađe, nego onda i ispada da je Cypher razvio užasnu adikciju na internet.

Ponovo, ni ovo nije možda očajna ideja sama za sebe, Soule je svakako imao prostora da ovde prikaže da ova vrsta adikcije postoji i koje su njene karakteristike, ali uzimanje jednog postojećeg (i meni, dodaću, dragog) lika, rastezanje prirode njegovih supermoći preko plauzibilne granice postavljene originalnim motivima, pa onda i radikalna promena njegove karakterizacije kako bi se sve uklopilo u jedan, na kraju dana dosta površan komentar o adiktivnoj prirodi savremenog interneta, sve to na kraju ne daje preterano zadovoljavajući rezultat. Miniserijal u kome bi se Cypher kao glavni junak razrađenije i ozbiljnije borio sa ovom adikcijom bi imao smisla, ali ovako, dodato kao rukavac u široj priči, prilično je to slabo.

Naravno, sve to plus „nalaženje“ Wolverinea usred Saskačevana, samo da bi se pokazalo da nije u pitanju stvarno Wolverine već, jelte, jedan od zaboravljenih likova iz devedesetih, a koji je, ponovo, morao da pretrpi prilično nasilnu novu karakterizaciju da bi se uklopio u Souleovu priču, sve to znači da Weapon Lost nije baš sasvim osvojio moje srce. S druge strane, Soule je ekonomičan i elegantan scenarista, likovi mu uglavnom dobro rade međusobno, a deo u Saskačevanu uspeva da uspostavi vrlo ubedljivu horor-atmosferu uprkos tome što imamo ne jednog nego četiri superheroja na „našoj strani“, a što su sve pozitivni elementi ovog stripa. Najpozitivniji je, svakako, Buffagini, čiji crtež besprekorno kombinuje noar zrelost i horor atmosferu pa su mi emocije prema Weapon Lost ipak dovoljno pozitivne.

Hunt for Wolverine – Mystery in Madripoor je u startu delovao kao potencijalno najzabavniji od sva četiri miniserijala jer prati ekskluzivno žensku mutantsku ekipu koja u potrazi za Wolverineovim telom dolazi u Madripoor, taj neksus poroka, kriminala i dobre zabave smešten u jugoistočnu Aziju. Kada je Wolverine osamdesetih godina prošlog veka konačno dobio sopstveni magazin, Chris Claremont ga je brzo preselio sa severnoameričkog kontinenta na ovu lokaciju kako bi pisao strip koji će se vidno razlikovati od X-men ili New Mutants, jednu malo (sasvim malo) zreliju, ali i palpoidniju priču utemeljenu na tropima o mističnom istoku, kriminalističkim misterijama i egzotičnim avanturama sa lepim ali opasnim ženama i kosookim henčmenima. Wolverine je tokom ovog perioda nosio odelo i šešir, nikada kostim, predstavljao se kao „Patch“ (i nosio povez preko oka koje je, tobož, izgubio u nekoj gadnoj frci) (što je, složićemo se, bizaran detalj za lik čija je supermoć beskonačna regeneracija tkiva) i solidno zabavno plivao u madripurskom kriminalnom podzemlju uspevajući da svoj brend pravde proda čak i u okruženju sastavljenom isključivo od kriminalaca, siledžija, krijumčara i prostitutki.

Naravno Mystery in Madripoor nema skoro ni delić ove palpi atmosfere. Jim Zub koji je ovo napisao je solidan zanatlija, ali, rekao bih, ne i čovek velikih ideja. Njegovi stripovi u Marvelu su svi korektne izvedbe ali ako mu se prepusti da sam dođe do vizije šta bi ti stripovi trebalo da kažu i pokažu, nekako tu nije mnogo jak. Mystery in Madripoor je zbog toga skoro devedeset strana prilično neesencijalne tuče između gomile žena na jednoj i gomile žena na drugoj strani koju smo slobodno mogli da preskočimo, jer ona zbiljska otkrića i šokantne preokrete Zub pakuje na mnogo manje prostora.

Elem, zaplet je ovde skoro apsurdno tanak: aktuelni X-men šalju ekipu u Madripoor da se porazgovara sa Magnetom koji tamo živi jer, pošto su Magneto i Wolverine imali poseban odnos za Wolverineovog života, nije nerealno da je baš Magneto taj koji je ukrao Loganovo telo iz adamantijumske ljušture u koje je bilo spakovano.

Znam da su ovo superherojski stripovi i u da u njima ne treba tražiti logiku stvarnog sveta, ne morate mi to objašnjavati, zaboga, ali ipak moram da se zapitam: u X-Men niko nema telefon ili imejl? Umesto da Magneta cimnu makar nekakvim komplikovanim satelitskim vidom haj-tek komunikacije i makar mu najave dolazak, ako već ne obave ceo razgovor ovim putem, pet X-Men žena, plus Domino koja im je, iz neobjašnjivih razloga – vozač, se potrpaju u avion (koji, iz nekog razloga nije Blackbird?), bez ikakve najave dolete u Madripoor i tamo ih već na pisti čeka Magneto koji kaže „ništa se ne dešava u Madripuru a da ja ne znam“ i deluje sav nadrndan da mu se nisu barem javile, te dogovori da se nađu na piću uveče u restoranu, kada će, jelte, odgovoriti na njihova pitanja.

Kako da ti verujemo, pitza Kitty Pryde a Magneto kaže da će na večeru doći bez šlema pa da Psylocke može da mu pročita misli i da vidi da je sve legitimno i, što se kaže, regularno.

Igranje na kartu tenzije „oće li Magneto ostati s ove strane etike i zakona, ili će se vratiti svojoj suprematističkoj, takoreći kriminalnoj personi“ je legitimna taktika i bilo je par serijala poslednjih godina koji su se uspešno bavili ovim pitanjem, ali Mystery in Madripoor nije zapravo jedan od njih i strip brzo devoluira u sukob X-žena sa grupom Spajdermenovih neprijateljica iz devedesetih koje je, verujem,  i Spajdermen iz sve snage nastojao da zaboravi. Knockout? Mindblast? Viper? Stvarno? Priča u kojoj se Femmes Fatales tuku sa Kitty Pryde, Jubilee, Psylocke, Domino, Storm i Rogue bi trebalo da ne traje duže od dve strane, ali Zub nalazi načina da X-Men žene budu poražene u prvom susretu i onda tehnički korektno izvodi ostatak priče u kome deo tima mora da smisli kako da uzvrati, da oslobodi zarobljene drugarice, kao i da otkrije kako je sve to vezano za Wolverinea i Magneta.

No, sve je to prilično ravno u suštini jer Zub ima previše likova sa kojima mora da žonglira i davanje svakoj od žena ovde umešanih koliko-toliko zanimljive karakterizacije je nemoguća misija na ovom broju strana i sa ovom radnjom. Viper, Sapphire i njena ekipa imaju karaktere istesane tupom sekirom iz trupaca koje je voda naplavila na obali obližnje reke a ni X-Men žene ne dobijaju preterano nadahnutu karakterizaciju i Zub im daje da izgovaraju uglavnom klišeizirane, prilično izlizane dijaloge u kojima je nemoguće primetiti ikakvu razliku između onog što izgovara jedan ili bilo koji drugi lik.

Ovo je šteta jer ono što se u stripu zapravo dešava je značajno za dalji X-Men kanon. Ne samo da se otrkiva da tu postoji neka kompanija Soteira koja stoji iza angažmana Femmes Fatales i koja priprema neobjašnjeno ali preteće lansiranje nečega u orbitu, nego i, možda uzbudljivije, Psylocke u ovoj priči umire a onda se vraća u život ali u svom originalnom telu! Objašnjenje za ovaj preokret je prilično čizi, da se mi razumemo, ali meni je sasvim nadahnjujuće da je konačno, 2018. godine neko, pa možda baš i Jim Zub, seo i rekao „E, znate, to što smo od Bettsy Braddock napravili nindžu, pa smo joj i telo blede engleske ledi zamenili telom japanske borkinje, to je i 1990. godine bila bizarna rasistička svinjarija, ajte da se toga konačno otresemo i idemo dalje kao ljudi“. Zašto se ovo dešava u ovom miniju a ne u Astonishing X-Men je misterija koju može da objasni samo teza da inače NIKO ne bi kupio Mystery in Madripoor jer se u njemu praktično ništa drugo od važnosti ne događa. Ali to je cinizam a rekli smo da nećemo.

Najveći problem ovog miniserijala je ipak crtež Thonyja Silasa. Brazilac je već crtao neke epizode X-Men Gold, ali tu je verovatno imao malo više vremena na raspolaganju. Mystery in Madripoor je prilično neatraktivan strip u kome sve žene izgledaju gotovo identično i ako imamo scenaristu u kome svaki od likova govori gotovo istim glasom a onda i crtača koji ih sve crta sa istim tipom tela, istim pozama, istim izrazima lica, onda taj strip ima problem. Trudio sam se da na primer Jubilee od Psylocke razlikujem na osnovu kostima, ali kako scenario zahteva od naših junakinja da u jednom trenutku obuku večernje toalete, priznajem da dobar deo vremena nisam imao pojma ko je  „na ekranu“. Silas nije nužno loš u pripovedanju, ali ovo je strip koji zahteva malo više karaktera u svom crtežu. Suma sumarum, Mystery in Madripoor je priča o Psylocke i njenom odnosu sa Wolverineom, koja u poslednjoj epizodi kulminira na jedan prilično dirljiv način, ali kojoj je dobar deo toga što prethodi toj poslednjoj epizodi ne baš višak ali decidno neesencijalan, zaboravljiv sadržaj.

Konačno, Hunt for Wolverine – The Claws of a Killer je potpuni haos i jedini od četiri miniserijala za koji sam se zapitao da li su se autori i urednici zapravo dogovorili o čemu je ovaj strip pre nego što su ušli u produkciju.

Claws of a Killer je neka vrsta Weapon X spinofa osim što se likovi koje čitamo u Pakovom Weapon X ovde ponašaju ne samo drugačije već i naglašeno suprotno onome na šta nas je Weapon X naučio. Zaplet je taj da Lady Deathstrike uvidom u „vojne satelitske snimke“ pronalazi „adamantijumski potpis“ koji je „sličan Loganovom“ i okuplja mali tim u kome su i Sabretooth, te Loganov sin Daken sa ciljem da Logana zajednički nađu a onda – ubiju. Jer, eto, sve troje imaju višegodišnje i višedecenijske bifove sa Loganom i mada svako od njih pojedinačno želi da mu presudi, zajedno će to možda ići najlakše.  Naravno, niko od njih troje nije timski igrač i Daken i Creed se skoro potuku manje od dva minuta nakon početka njihovog inicijalnog razgovora u kafani tako da je ovo strip o troje psihopatskih ubica koji se, protivno svim svojim instinktima udružuju da bi pronašli i ubili čoveka za koga su svi nekom istorijom vezani, a koji možda jeste a možda i nije zapravo već mrtav.

Ovo su vrlo slabe osnove za priču, počev od te nebuloze vezane za satelitsko praćenje „adamantijumskog potpisa“ (mislim, ovaj univerzum već ima Cerebro, mašinu koja prati mutantske gene, a koju svi prihvatamo kao plauzibilnu i nije jasno zašto Mariko Tamaki, scenaristkinja, poseže za ovako neuverljivim rešenjem) ali, bitnije, zbog toga što su likovi ove predstavljeni u svojim verzijama od pre… pa, previše godina. Daken je uvek bio negde u sivoj zoni između mračnog lupeža i nevoljnog antiheroja i njegova recentna gostovanja u All-New Wolverine i Iceman su pokazala da urednici i dalje nisu načisto šta bi on zaista trebalo da bude, tako da je ovde prikazan kao sebični ubica. Sabretooth poslednjih nekoliko godina, od Axisa, pokušava da se iskupi za život proveden u sadizmu i ubijanju i tako je prikazivan u recentnim serijalima, a on i Lady Deathstrike su u ovom trtenutku članovi Weapon X gde tesno sarađuju sa Old Man Loganom i time u ovom miniserijalu deluju potpuno shizofreno sa svojim ubilačkim erekcijama čija je meta „pravi“ Logan. ’

No, pravog, ili barem ikakvog Logana, zapravo i nema u ovom stripu i Claws of a Killer je priča o korporaciji Soteira koja u zabitom gradiću u Arizoni eksperimentiše sa nekakvom nemoralnom hemijom i od ljudi pravi – zombije. Naše troje (ne)heroja se onda ušetaju u taj gradić i moraju da iz njega izvuku živu glavu a priča pravi neoprostivo grube premete preko glave ne bi li objasnila zašto je Lady Deathstrike mislila da je Wolverine na ovom mestu.

Tamakijeva inače nije ovako brljiv scenarista tako da moram da pretpostavim da je Claws of a Killer sklapan na brzinu uz minimalnu uredničku podršku i imperative da se neki motivi moraju – svejedno kako – pojaviti u priči. Tako je ovo istovremeno i predugačak narativ u kome imamo vidne momente dobijanja u vremenu kroz preopširne scene akcije koja je sama sebi svrha, ali i narativ koji malo toga kaže o tih par stvari kojih se dohvati. Na vrlo how convenient (a neobjašnjen) način likovi susreću sebi bliske srodnike koji su zombifikovani i moraju se od njih odbraniti, što je zombi-kliše koji ovde ne funkcioniše jer imate utisak da Tamakijeva padobranom u scenario spušta sve što joj padne na pamet samo da se nekako dokotrlaj do kraja četvrtog broja, ne povezujući niti zapleta i zadovoljavajući se stereotipnim finalnim klifhengerom koji će biti „zaključen u Hunt for Wolverine – Dead Ends“ (osim što neće, da vam odmah spojlujem). Slabo je to, moram da kažem.

Srebrni pervaz na ovom mračnom oblaku je, pak, to da je strip nacrtao Jackson „Butch“ Guice. Ovaj iskusni veteran je sjajan za stripove nešto realističnijeg, naturalističnijeg tona pa to donekle spasava priču koja se batrga na sve strane i htela bi da zombije kao koncept odigra na ozbiljniji način nego što je danas standard. Ja za Guicea imam mnogo vremena u bilo koje doba dana pa mi je njegov rad ono što Claws of a Killer spasava da ne bude potpuni promašaj.

Dobro, ova četiri miniserijala se na kraju slivaju u one-shot Hunt for Wolverine – Dead Ends izašao pre nekoliko dana u kome Charles Soule povezuje sve te niti priče u konzistentnu celinu i pušta nas da vidimo veliku sliku čije smo do sada samo fragmente nazirali. Ma, šalim se, naravno, Dead Ends bi savršeno funkcionisao i bez ova četiri miniserijala jer u njemu ionako saznajemo samo ovo: Soteira je moćna nova kompanija za koju do sada niko nije čuo, a koja je spremna da nasumično ubija mlade, još uvek neprepoznate mutante širom zemaljskog šara ako X-Men ne prestanu da traže Wolverinea. Wolverine je, naravno, u posedu Soteire i, kako kaže njihova predvodnica, misteriozna Persephone, „koriste ga na dobar način“. Koji je to način, šta Persephone i Soteira nameravaju da urade sa ovom planetom, kako će naši junaci pronaći i osloboditi svog druga kad ovi ludaci nameravaju da ubijaju gotovo nasumično ako posumnjaju da X-Men nisu odustali od potrage – sve to ćemo saznati u Return of Wolverine. Valjda.

Dead Ends je sasvim šarmantan strip od tridesetak strana u kome Soule uspešno povezuje likove iz četiri minija koji su mu prethodili i ubedljivo uspostavlja negativce za čije ćemo uništenje zdušno navijati (tu je jedan uzbudljiv set-pis sa napadom na X-mansion kinetičkim projektilima iz orbite), ali, kako rekoh, on niti razrešuje klifhenger iz Claws of a Killer, niti je zaista bilo potrebno izdati šesnaest brojeva drugih stripova da bismo sada imali jasnu situaciju. Ovde na delu imamo tipičan primer izmišljanja dodatnog sadržaja da bi se prodalo više stripova, iako je stvarna priča elegantna i nije joj potreban taj dodatni sadržaj. Dve ključne stvari koje su bitne iz prethodna četiri minija su da Soteira ima pristup satelitskom oružju (uspostavljeno u Mystery in Madripoor), kao i bazi DNK kodova koje je Sinister sakupio (viđeno u Adamantium Agenda). Ovo prvo je potpuno nebitno za priču jer napad iz orbite je bukvalno tu da privuče pažnju X-Men dok se iza njihovih leđa negativci pripremaju za dramatičan ulazak na scenu, a ovo drugo je neugodno prekomplikovano: Persephone ucenjuje X-Men idejom da će ubijati mlade osobe kod kojih se X-gen još nije manifestovao (a koje može da identifikuje preko baze genetskih kodova) iako X-Men nisu nikakvi nacionalistički ziloti i jednako uspešna pretnja bilo bi ubijanje već manifestovanih mutanata ili – bilo koje nasumično odabrane grupe osoba. Ovo je primer kako scenarista pokušava da isuviše jako „tematizuje“ jednu u suštini jednostavnu situaciju kroz apsurdno složene zaplete iako mu karakterizacija likova – X-Men su superheroji čiji je decenijski identitet baziran na pomaganju SVIMA baš da bi pokazali da nisu nacionalisti, suprematisti i separatisti poput Magneta – dopušta mnogo jednostavnije i plauzibilnije zaplete.

No, sada makar imamo postavljene igrače na tabli, jasne uloge i opipljivu misteriju koja nas interesuje (kako je Soteira došla do Logana, i šta rade sa njim?) i od ove tačke na dalje Return of Wolverine ima potencijal da bude dobar, uzbudljiv strip. Osim što čak ni za njega Marvel nije uspeo da izgura konzistentnost u crtežu pa posle prve epizode koju će uraditi povratnik Steve McNiven, crtačke dužnosti preuzima Declan Shalvey. I, da ne bude zabune, Britanac je sjajan crtač, ali, pobogu, da li je moguće da čak ni za ovakav miniserijal Marvel ne može da priveže JEDNOG crtača za sto?

Što se crteža tiče, Ramon Rosanas je na Dead Ends vrlo pristojan i ovo je lepo nacrtan strip i ne bih se bunio da ga gledam i dalje u nastavku priče. Ali to za sada, kao što vidimo nije opcija.

Budite uz nas i naredne nedelje kada ćemo, božezdravlje, pričati o ostalim X-Men serijalima, a sve u pripremi za relansirani Uncanny X-men!