Arhiva za rabih beaini

Šta sam slušao ovih dana: 30. jul 2013.

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , , , , on jul 30, 2013 by mehmetkrljic

Pa, evo šta sam slušao. Svašta.

Sightings: Terribly Well (Dais Records)

Koliki su moj optimizam, moja naivnost i moj naivni optimizam pokazuje i to što sam posle preslušavanja novog, sedmog po redu albuma njujorškog trija Sightings entuzijastično pomislio kako, morabiti, i debitantski album benda Chelsea Light Moving, projekta koga je Thurston Moore osnovao posle razlaza Sonic Youth zvuči nekako baš ovako: sa korenima u rok i pop muzici ali sa toliko razgranatom krošnjom avangarde i eksperimenta da se korena jedva prisećamo, zapahnuti vetrovima promene, inovacije, inspiracije.

Naravno da ništa ne bi moglo biti dalje od istine, Chelsea Light Moving zvuči kao, eh, Sonic Youth, ali ništa zato: Terribly Well je zato veoma dobra ploča.

Sightings guraju svoj, eh, noise rock još od kraja devedesetih godina ali su sa poslednjih nekoliko izdanja zaista sazreli i Terribly Well je ploča moćne, nervozne energije u kojoj se rok osnove zbilja daju videti tek u tragovima. Kao i svakom starom čoveku odraslom na mačoidnoj gitarskoj muzici, i meni je koncepcija power-trio benda hipotetički neodoljiva sa brojnim divnim uspomenama što ih imam na komboe u rasponu od Jimi Hendrix Experience ili Cream, preko Blue Cheer ili Massacre pa do Primus ili, šta ja znam, Sweet Tooth, Zeni Geva i Altered States. Raspored energije, komunikacija u ovako uskom krugu, osećaj grčevitog kolektivnog napora koji skoro da kolege iz benda transformiše u ratne drugove čine power-trio jednom od savršenih kombinacija u rok muzici. Sightings na novom albumu ovu svetu formulu izvanredno apdejtuju za drugu deceniju trećeg milenijuma i pružaju nam abrazivni, amorfni zvuk ritmova koji zvuče gotovo mašinski i prkosno odbijaju da se priklone ikakvoj „organskoj“ metrici, preko kojih se sipaju proključale gitare i razne usijane distorzije. U neku ruku, Sightings se ovde gotovo spuštaju u mehanički pakao američkog noisea mada se njihov album ipak razlikuje od proizvoda bendova kao što su Hair Police ili Wolf Eyes (ili, dakako, Borbetomagus) utoliko što i pored sve te pomenute abrazivnosti i naglašeno „neprirodnih“ ritmičkih matrica ipak ne gubi nekakav gruv koji ga tera napred. Opšti utisak je većinu vremena kao da ste zarobljeni u utrobi velike mašine što mrvi ogromne količine materijala, ali nema ovde nihilistične konfrontacije koja karakteriše „pravi“ noise. Muzika je zainteresovanija za teksturu i boju nego za volumen i kažnjavanje slušaoca pa su utoliko i sve te distorzije i fidbek veoma prijatne za slušanje čak i ako niste zapaljeni za noise. Dodatak sintisajzera koje svira Pat Murano na nekim pesmama podvlači ovu ambiciju za istraživanje zvuka i dodaje celoj slici jednu toplu notu koja uspeva da izbalansira granularnu abrazivnost i ovo je u svakom smislu, za mene, prijatna ploča.

Jedna spona koja ovde još postoji sa rok muzikom je pevanje Marca Morgana, mada je ono mač sa dve oštrice: Morgan naravno niti ume niti želi da nam servira išta više od razdraženog laveža koje dopunjava preteće sivilo celokupne zvučne ponude, ali taj lavež na momente isuviše skreće pažnju na sebe umesto da dopusti izvrsnim međuigrama instrumenata da zablistaju (kao recimo u fantastičnoj Yellow koja je lišena pevanja). No, možda je to i stvar ukusa. Kako god bilo, Terribly Well je zanimljivo balansiranje na ivici između buke i svedenog gruva, slobodno ali kontrolisano, tako da se dobije najbolje od svetova nojza i roka i mene to jako dobro radi većinu vremena.

JuTjub

Mainliner: Revelation Space (Riot Season)

No, kad pričamo o vrhunskim power-trio momentima koje u današnje vreme možete imati, Mainliner su sigurno bend koji se mora naći pri vrhu svake liste. U srcu ovog doživljaja nalazi se, naravno, gitarista Makoto Kawabata, japanski bog psihodelije, u narodu najpoznatiji kao osnivač i lider monumentalnih Acid Mothers Temple, benda koji je psihodelični rok podigao na nivo zastrašujuće masivnog religioznog rituala pokretanog pre svega nepodnošljivo distorziranom gitarom. Kawabata je svojevremeno u intervjuu za britanski The Wire objašnjavao svoju filozofiju u vezi muzike – kako je on niti stvara niti se kroz nju izražava već jednostavno iz sveprisutne kosmičke muzike bira delove koje će da odsvira – i uzgred pomenuo kako mu je cilj u životu da presluša svaku ploču koja je ikada izašla. Čovek bi pomislio da će pored takve ambicije i benda koji je cenjen i kod kuće i u prekomorskim zemljama njegovo vreme biti uglavnom ispunjeno, međutim Kawabata je osoba nemirna duha pa je pored matičnog sastava vazda imao i druge projekte, sve manje ili više vezane za psihodelični rok. Mainliner su bili možda i najbučniji od svih a, iako se povratnički album, Revelation Space u poređenju sa starim izdanjima možda može opisati kao „mekši“, budite uvereni da je ovo skoro sigurno najglasnija, najteža ploča koju ćete čuti ove godine.

Mainliner su bili na pauzi punih dvanaest godina i mada je novi album snimljen bez originalnog basiste, Asahita Nanja (High Rise, Musica Transonic), umesto koga je uleteo Kawabe Taigen (Bo Ningen), čistota njihove vizije nije ničim okaljana. Štaviše, snimljen u Kawabatinom planinskom studiju/ domu (koji se, dakako zove Acid Mothers Temple), Revelation Space veoma jasno komunicira svoju mističku želju da slušaoca spoji sa beskonačnošću, a kvalitet produkcije je takav da će čak i najneduhovniji među nama završiti slušanje albuma sa osmehom.

Poređenje naravno nije umesno – a dolazi najviše zato što sam nove albume Sightings i Mainliner slušao jedan za drugim – ali u poređenju sa razularenom primitivnom magijom Mainlinera, Sightings zvuče kao namrgođeni američki intelektualci koji svoje teorijski izvedene algoritme po prvi put isprobavaju u terenskim uslovima. Revelation Space je naprosto bujica zvuka, erupcija distorzije, sviranje fidbeka koji je toliko snažan, toliko intenzivan da prevazilazi ideje o konfrontiranju ili kažnjavanju slušaoca i već na prvi kontakt sugeriše jedno mističko stanje, bestelesno iskustvo prostranstva, bezvremenosti, jedinstva sa mnoštvom i svega onoga što inače vezujemo za istočnjačke (religiozne) filozofije.

No, naravno, mnogo je to uzbudljivije od ikakve njuejdž matrice koja bi nam mogla pasti na pamet kada god pomislimo o spoju istočnjačke filozofije i muzike, Revelation Space je posle svega ipak rok ploča, sa moćnom ritam sekcijom koja se junački bori da se čuje ispod monstruoznih talasa Kawabatine distorzije i mikrofonije i liderovim glasom koji sve vreme zvuči kao da peva kakve naivne anđeoske himne u pozadini, i za razliku od mehanički disciplinovanih Sightings, ovde je preovlađujući utisak slobode. Ali slobode kanalisane odgovornošću, naravno, muzika je usmerena u jasnu stranu, gruv je slobodan ali kontrolisan a bubnjevi i gitara nikako nisu samo puki ukrasi na telu ogromne gitare što kuca u srcu ove ploče. Povrh svega, kompozicije su dugačke (sem D.D.D. koja sa britka dva minuta kao da odaje poštu Kawabeovom matičnom acid punk bendu), sa finalnom New Sun koja traje i svih dvadeset minuta moćnog psihodeličnog blagoslove preteških bubnjeva i basa i gitare koja sve vreme raspliće i zapliće prostorvreme pred našim očima. Naravno da ne morate ni malo verovati u Kawabatine mističke tendencije niti uopšte ikako vezivati religiozna iskustva za rok muziku, ali Revelation Space definitivno donosi otkrovenja, podsećajući da ni volumen, ni težina ni distorziranost ni trajanje sami za sebe ne čine muziku značajnom ili dobrom, ali da u rukama pravih ljudi sve ove alatke bez greške vode u nirvanu.

Jutjub Jutjub 2

A$AP Rocky: Long.Live.A$AP (ASAP Worldwide, Polo Grounds, RCA)

Ovaj album je izašao još u Januaru a činjenica da je meni trebalo nekoliko meseci da se uopšte nakanim da ga preslušam je indikativna sama za sebe. A$AP Rocky, mladi njujorški reper je pre dve godine na sebe skrenuo pažnju uspešnim mixtapeom koji ga je izbacio ispred A$AP Mob kolektiva kome i dalje pripada i odmah mu isposlovao ugovore sa velikim izdavačima. Izlazak prvog pravog debi albuma se otegao, kažu pre svega zbog potrebe da se dobiju odobrenja za korišćenje semplova i kada je Long. Live. A$AP i izašao prošle zime, skočio je na same vrhove top lista i pobrao prilično dobre kritike. Nije rđavo za momka od svega 24 godine koji se do pre nekoliko meseci izdržavao valjajući deci narkotike.

No, koliko god da sam, kao i svaki isfrustrirani belac, sklon da se oduševim stvarnim pričama sa tvrdog asfalta što sam ga samo na televiziji gledao, A$APov debi me naprosto nije oborio s nogu i čitajući oduševljene kritike ljudi od kojih očekujem da ipak znaju bolje više sam nego jednom pomislio: „To je to, kad počneš da se pitaš šta svi ti ljudi vide u toj savremenoj muzici, znači da si nepovratno omatorio“.

I, dobro, sigurno jesam, pa moja frizerka više ne propušta ni jednu priliku da primeti koliko sad još više sedih vlasi imam na glavi, ali čak i kad uradim tu neku korekciju za moj poodmakli životni vek, Long.Live.A$AP mi zvuči kao ploča razapeta između želje da se stvara himnični, da ne kažem stadionski hip-hop koji će opravdati tromilijunski avans što ga je autor dobio od RCA i želje da se opravda i taj neki ulični kredibilitet koji  autora prati. A za taj kredibilitet naravno da nije dovoljan istorijat prodaje narkotika. Rakim Mayers je, uostalom, svoje ime dobio po Rakimu Allahu, jednom od najcenjenijih repera u istoriji muzike i potreba da se pokaže vrednim svog superherojskog statusa iako iza sebe ima veoma kratku underground karijeru je opipljiva na ovoj ploči, samo nisam siguran da je dala najbolje rezultate.

Mayers ovde uz sebe ima armiju producenata i bitmejkera koja mu obezbeđuje udobnu ekstrapolaciju zvuka što ga je učinio poznatim na  mixtapeu Live.Love.A$AP, pa je tako ova ploča smeša njujorške psihodelične škole koju možemo vezati za Wu Tang nasleđe, ali i južnjačkih uticaja koje je Njujork kad-tad morao da prihvati i usvoji ne bi li izbegao da sa tržišta samog sebe istisne arhaičnošću. I u tom smislu, ovo je interesantan spoj svedenosti i glamura, prostih sintetičkih ritmova i digitalnih bas linija uvijenih u oblake i izmaglice marihuane i dečačkih snova sada odjednom sasvim dostupnih. Naravno, velika količina ljudi koji su radili muziku garantuje određenu stilistički shizofreniju, ali se album uglavnom drži na okupu zahvaljujući Mayersovoj viziji pa su i superstarovi u liku Danger Mousea ili Skrillexa uspešno uključeni u generalno sanjivu i svedenu atmosferu ploče.

Sa druge strane, sanjiva svedenost ne funkcioniše u svakoj prilici i album pati od neujednačenosti supstance koju stilska ujednačenost ne uspeva da izleči, pa tako impresivno otvaranje sa Long.Live. A$AP, Goldie i PMW u kome se koktel mladalačkog nihilizma i (takođe mladalačkog) bravada lepo balansira sa uzdržanom muzikom, ne uspeva da sasvim izbalansira seriju prilično šematski i očigledno sa zadnjim namerama pravljenih pesama koje nastoje da se noktima održe na vrhovima lista. Ovde svakako mislim na Skrillexovu Wild for the Night koja zvuči kao da ju je napravio kompjuter koga je programirao neki RCA egzekjutiv, ili na Fashion Killa, za sada poslednji singl, koji pokazuje kako nije baš idealno kada klincu iz kraja sručite u krilo tri milijuna dolara i kažete mu da vam donese gotov album.

Donekle odmaže i to što sam Mayers nije neki vrhunski reper, pa je njegova A$AP Rocky persona više održavana u životu dobrim tekstovima i mračnim, pesimističnim stavom koji tako dobro funckioniše u PMW ili Goldie, ili Danger Mouseovoj dostojanstvenoj (i maltene bez bitova) Phoenix. Kada, avaj, tekstovi padnu ispod određene razine kvaliteta a Mayers pokuša da nam se proda kao swagalicious baja sa harlemskog pločnika, stvari naprosto zvuče neuverljivo. Ono što bi nam Raekwon ili J-Treads prodali sa smešom tehnike i drskosti koja bi nas naterala da slušamo i tektove sasvim lišene smisla, kod Mayersa zvuči plitko i neubedljivo.

A opet, kada hoće, on može i ume i ne mogu da ne požalim što čovek koji je izgubio brata (repera) sa 13 godina i većinu adolescencije proveo po smeštajima za beskućnike, prodajući drogu, sada oseća potrebu da mi priča o tome da mu je devojka „fashion killa“ i troši vreme na party poskočice koje mu naprosto ne leže, umesto da više vremena posveti filozofiji, pa makar ona, kao u PMW (skraćenica znači pussy, money, weed) bila ultimativno nihilistička. Ovako kako je, Mayers u rasponu od jednog albuma prelazi put od blata do zvezda koji je uništio brojne druge karijere i ostaje samo da se nadam da njegovu neće. Bonus pesme za deluks izdanje albuma, na čelu sa zastrašujuće klaustrofobičnom Jodye ali i sa pravoverno gansterski-patetičnom Ghetto Symphony pokazuju dva smera u kojima Mayers može dalje da ide i da bude uspešan ako želi. Videćemo šta će dalje biti.

JuTjub

Ghostface Killah: Adrian Younge Presents: Twelve Reasons to Die (Soul Temple Records)

Ghostfacea makar niko ne može da optuži da ne puca na visoko i Twelve Reasons to Die je interesantna ekstrapolacija tematskih i estetskih koncepata koje je ovaj prominentni član Wu Tang Clan postavio još na svom debi albumu Ironman pre sedamnaest godina. Naime, uvek nešto skloniji blaxploitation estetici (nasuprot kung fu svetonazoru matične ekipe) i plemenitom oslanjanju na nasleđe soul muzike, Ghostface je sa svojim novim albumom stvari podigao na viši nivo skovavši partnerstvo sa Adrianom Youngeom (koga smo poslednji put na ovom blogu pominjali povodom vrhunskog neo-blaxploitation filma Black Dynamite) a koje je rezultiralo konceptualnim albumom opisanim od strane Youngea kao „muzika za italijanski horor film sa kraja šezdesetih godina“.

Dobro.

Naravno, konceptualni albumi su nešto što pre vezujemo za umetnike kao što su, šta ja znam, Marillion, Pink Floyd ili Queensryche i kada čujete da na ovoj ploči Ghostface repuje o tome kako prodaje gudru, prangija dušmane i trpa prelepe žene, opravdano ćete se zapitati šta je u svemu tome „konceptualnije“ od njegovog uobičajenog autputa. No, ima ovde koncepta, zaista, Younge i Ghostface su sklopili jedan ekstravagantan muzički film/ hip-hoperu u kome se priča o crnom enforceru za mafijašku familiju DeLucas a koji – u pravoj blaxploitation tradiciji – svoju sreću traži odcijepljivanjem od dotadašnjeg poslodavca i izgradnjom sopstvene kriminalne imperije. Stvari se kreću u predvidivom smeru kada među bandama izbije rat, dotadašnji saveznici (i neverne ljube) krenu da zabadaju noževe u leđa a naš protagonista (Ghostafceova stara persona, Tony Starks) mora da se vrati sa one strane (života i) smrti kako bi se neprijateljima osvetio u liku Ghostface Killera, vaskrsnutog kroz dvanaest vinilnih, jelte ploča.

Dakle, uobičajena smeša stripovske mitologije i misticizma je ponovo na jelovniku, ovoga puta kanalisana kroz disciplinovaniji narativ, ali ovo je, možda pomalo ironično, i najveća zamerka albumu. Generalno, jedna od meni najdražih karakteristika ne samo Ghostfaceovog stila repovanja već stila cele Staten Island ekipe originalne Wu porodice je uvek bilo to kako je tematski i formalni okvir u kome se pesma kreće vazda bio slobodan, sa asocijacijama koje su nas ponekad vodile daleko od osnovne priče, ali uvek tako da bude očuvan karakter pesme. Na Twelve Reasons to Die je naracija u službi centralne priče i utoliko Ghostface zvuči hladnije, utegnutije, manje uzbudljivo nego inače, sa povremeno sasvim mlitavim pančlajnovima i razrešenjima koja nam, doduše, daju informaciju ali nas lišavaju emotivnog udara koji inače ide uz ovu muziku. Isto važi i za gostujuću ekipu repera (od Wu sabraće tu su U-God, Masta Killa, Inspectah Deck i Cappadonna, sa RZAom u ulozi izvršnog producenta) pa je što se samih tekstova i narativa ovde, rezultat polovičan. Naprosto, više volim nesputanu igru asocijacija i improvizacija od pomalo hladnog, uslužnog prepričavanja koje ovde dobijamo i koje, uostalom, pomalo i pati od neadekvatnog tajminga sa završnicom što stiže za mrvu prekasno.

Ali dobro, makar sa muzičke strane ovde dobijamo sjajan meni. Koliko god da sam ja sumnjičav prema hip-hopu koji umesto semplovanih matrica koristi žive muzičare, toliko je Younge pod RZAinim nadzorom napravio muziku što zaista spaja najbolje od oba sveta, sa motoričkom repetitivnošću „pravog“ hip-hopa ali i sa organskom toplinom „prave“ žive muzike. Eklektična priroda hip-hopa u kojoj su semplovi iz nespojivih i nesrodnih žanrova uvek mogli da se spoje u skladnu (mada shizofrenu) celinu ovde je izvrsno ekstrapolirana u saundtrak koji sigurnom rukom venčava fank i soul, špageti vestern i horor, zvučeći bogato i moćno, ali dovoljno svedeno da se ne izgubi hirurška preciznost klasične hip-hop filozofije u kojoj sve mora biti podređeno gruvu. Ovo nije najbolji album koga je Ghostface Killah ikada snimio ali u današnjoj klimi u kojoj njujorški hip-hop, kako rekosmo, mora da ubrzano mutira da bi opstao, ova ploča je preko potrebno podsećanje na njegovu moć i identitet i prevrednovanje klasičnih vrednosti tako da ponovo zazvuče sveže i savremeno.

JuTjub

Rabih Beaini: Albidaya (Annihaya Records)

Jedna od najslušanijih ploča u mom iPodu ovog proleća/ leta nam, pak, dolazi od čoveka koji ne samo da ne pokušava da oživi nekadašnju klasiku već i, moglo bi se reći drsko istupa iz sopstvene, je li, zone komfora i pravi nešto radikalno različito od onoga po čemu je poznat.

Ili tako nekako. Rabih Beaini je Libanac, došao u Italiju da studira arhitekturu, a ostao da didžejiše i pravi muziku. Beainija najbolje poznajemo pod pseudonimom Morphosis, gde pravi prljav, uzbudljiv tehno sa mitološkim aspiracijama, pa je tako i njegova prva ploča pod sopstvenim imenom na neki način logična ekstrapolacija ili makar odlazak u razumljivu tangentu.

Razumljivu mada ne i sasvim opisivu, što se mene tiče. Albidaya (arapska reč za „početak“) je ploča koja istovremeno ide u dve strane, zvučeći i kao avangarda (mada nije jasno u odnosu na šta je ta avangarda) ali i kao tradicija – u onom smislu da se samo živa i evoluirajuća tradicija uopšte tim imenom i sme zvati. Zamišljen kao refleksija na libansku narodnu muziku, ali ne i njena rekonstrukcija, ovaj album se donekle može uporediti sa rekontekstualizacijama tradicionalne muzike koje su poslednjih godina (i decenija) radili neki zapadni muzičari – od Sun City Girls (sa čijim jednim albumom ova ploča deli etiketu), preko A Hawk and a Hacksaw pa sve do Muslimgauze – ali meni istovremeno deluje i autentičnije i eksperimentalnije od većine njihovog (meni inače dragog) autputa. Autentičnije utoliko što se Beaini bavi muzikom sopstvenog kulturnog nasleđa, pa iako se radi o tpičnom novovekovnom post-post-postmodernisti, određena duboka veza sa zvukom i formama koje se ovde čuju ne može a da se ne prepozna. Eksperimentalnije jer Beaini ide veoma daleko u eksplodiranju svega što bi moglo da podseti na bilo kakav prisenak sentimentalnosti, razarajući tradicionalne forme samo da bi očuvao taman toliko tradicionalnog duha da se u njegovim razorenim formama prepozna duša. Duša uhvaćena u psihodeličnom čistilištu. Ili, er, tako nekako.

Albidaya je album koji je snimljen za jedan dan (pored Beainija tu su još dvojica italijanskih muzičara na duvačkim instrumentima i bubnjevima) i na njemu se čuje ta energija užurbanosti, improvizatorski duh kombinovanja ideja i zvukova, kombinovanja elektronskih lupova i analognih instrumenata poput violončela ili saksofona. Pravo je zadovoljstvo slušati muziku koja na ovako prirodan način spaja disparatne filozofije i muzičke istorije, ne libeći se pasaža čiste buke, ali ni strukturirane svirke, ne uzmičući pred izvitoperenim gamelanom ali ni pred distorziranom gitarom, ne plašeći se emotivnih tema ali ni potpuno apstraktnih momenata u kojima zvuk suvereno dominira nad harmonijom ili melodijom. Beainijeva tehno ekspertiza ovde blista u perfektno kontrolisanom ponavljanju pregršti zvukova koji se nekako oblikuju u neodoljiv gruv kada je potrebno, ali istovremeno on demonstrira koliko je lako iskoračiti izvan lagodne, programirane matrice i pohrvati se sa stohastičkim demonima haosa, ali i zasvirati u saksofon. U intervjuu za The Wire od pre koji mesec Beaini je decidno odbio ikakvu ambiciju da svira džez i naravno da ovaj album nije džez, ali određena improvizatorska toplina koja se čuje čak i kada imamo posla sa pesmom koja je zid buke od dvanaest i po minuta pokazuje da je svoje džez lekcije, makar slušalačke, Rabih savladao daleko bolje od mnogog džezera.

Možda me kod ovog albuma najviše impresionira kako se emotivnost narodne muzike i nesputana, ikonoklastična eksperimentanost avangarde lako drže ruku pod ruku i daju nam muziku koja prvim slušanjem impresionira a zatim svakim sledećim pogađa sve dublje i dublje. Izvrstan album.

Soundcloud

Marcellus Pittman: Pieces (Unirhythm)

I, ni ovaj album nije baš svež, izašao je potkraj prošle godine, ali pošto je muzika na njemu ionako stara nekoliko godina, moja sporost u reagovanju tu poprima gotovo komične razmere.

Bilo kako bilo, ova kompilacija pesama sa Pittmanovih 12-inčera za sopstvenu etiketu Unirhythm, sa dodatkom novih verzija nekih starih hitova je jedan od meni najprijatnijih muzičkih sadržaja poslednjih meseci i služi da nama koji nismo baš najažurniji u praćenju ekskluzivnih vinil izdanja pokaže šta je Pittman radio poslednjih nekoliko godina, od kada se osamostalio posle saradnji sa Theom Parishom i Moodymannom i pokrenuo svoju firmu.

I radio je. Pieces je kolekcija izuzetno svedenih house komada koji pokazuju da se u uzbudljivom svetu detroitske klupske muzike uvek može ići na manje, vitkije, skromnije, kako bi se sa najminimalnijim minimumom sredstava postigao maksimalan rezultat – gruv, hipnoza, kontrola nad telom. I naravno, na papiru je ovo apsolutno savršena ponuda, house je meni ionako najdraži kada je sveden na skelet i odjeke oko skeleta, no moram da priznam da me je par komada na ovom albumu iznenadilo skoro tvrdoglavim odbijanjem da budu išta više od ritam mašine jedva provučene kroz filter ili dva.

Zaista, ima ovde trekova u kojima se skoro pa čitav kompozitorski postupak sastoji u okretanju jednog potenciometra koji menja farbu na bas bubnju na svaka četiri takta i ne bi vam bilo zamereno ako biste pomislili da ste greškom umesto albuma cenjenog detroitskog house producenta pustili demo disk koji vam je stigao uz ritam mašinu. No, Marcellus „Malik“ Pittman zna da manje mora biti više i izuzetno je istrajan, čak tvrdoglav u potrazi za tim što je više, terajući svoje skeletalne ritam-i-bas forme u stalna ponavljanja, tek ih ovlašno senčeći sintisajzerima, produžujući vreme poigravanjem sa našom percepcijom. Naravno, u tom produženom vremenu i u odsustvu „velikih“ gestova, Malikovo igranje sa bojom i ekvilajzerima zaista ima dramatične reperkusije na slušaoca čija je percepcija sada podešena na najfiniji nivo osetljivosti pa se sva ta minimala lepo guta i vari, a svedeni zvukovi otvaraju sugestijama i igrom svetlosti i senke nepregledna kosmička prostranstva.

Nisu baš sve pesme tako rigorozno svedene, ima ovde i komada bližih „običnom“ houseu (Come See je recimo, praktično radio-friendly u odnosu na T.O.M. Project Remix u kojoj Malik iz saradnje sa Parishom i Omar-S-om ostavlja samo rudimentarne tragove ritma i gruva), ali se u svakoj kompoziciji čuje duboko razumevanje prirode plesne muzike koja treba da vodi u izmenjena stanja svesti (a ne samo da se u njima konzumira) i duboko poznavanje detroitske plesne tradicije. Naravno, kao iskusan didžej, Pittman zna i kako da napravi pesme koje će se lako miksovati sa drugim pesmama, ali kako je nedavno napustio rezidentnu poziciju u klubu Northern Lights da bi se posvetio produkciji, mnenja sam da se ovde manje radi o proizvodnji alatki za druge didžejeve a više o jednoj intimnoj potrazi za muzikom koja kontroliše telo barem onoliko koliko i naša svesna namera. Uostalom, većina ritmova ovde podešena je na tempo hodanja po gradu – takav da ne osećate ni užurbanost ali ni umor – i meditativnost koju ova muzika podstiče ne iscrpljuje se samo njenom aplikacijom u klupskom okruženju. Pittman pravi muziku čiji efekti po dimenzijama značajno nadilaze njenu naizgled skromnu formu, noseći lepe poklone disciplinovanom slušaocu.

JuTjub 1 JuTjub2 JuTjub 3

Congo Natty: Jungle Revolution (Big Dada)

Mnogo sam se radovao novom albumu Michaela Westa. Ovaj čovek, poznat i po pseudonimima Rebel MC, Conquering Lion, Blackstar i naravno Congo Natty je tokom više od dve decenije bio jedno od najinteresantnijih imena britanske plesne muzike, u rasponu od hip-hopa preko raznih žanrova vezanih za rejv pa do hardcore junglea, kombinujući političku svest i duhovnu nadgradnju u tradiciji jamajčanskog rastafarijanizma sa izvrsnim muzičkim njuhom. West nikada nije postao žanrovska superzvezda poput, šta ja znam, Grooveridera ili Ronija Sizea, ali je imao hitove na radijskim top listama godinama pre njih, odradio ceo „zvezdaški“ rad pre njih i tako imunizovan od sujete i pohlepe bio u stanju da se koncentriše na muziku i ideologiju.

I neću lagati, neke jungle ploče koje je pravio kao Congo Natty su meni među najomiljenijim jungle pločama ikad. Vest da čovek sprema novi album – pa još taj naslov – na kome će se pojaviti respektabilna reprezentacija producenata i emsijeva me je ispunila histeričnom anticipacijom. West mi je uvek delovao kao neko ko je u stanju da lakše nego iko drugi povuče duhovnu vertikalu od Jamajke i Etiopije Hailea Selasija, preko Totenhema/ Londona pa sve do najzabitijih krajeva globusa (uključujući neke stvarno siromašne uličice u mom kraju) i spoji pozitivnu, oplemenjujuću političku i duhovnu poruku sa infektivnim plesnim gruvom.

Ali zašto mi onda Jungle Revolution posle svega zvuči previše programski, previše pretenciozno, premalo spontano i iskreno? Zašto mi zvuči kao ploča kojoj je glavna ambicija agitprop i muzejsko konzerviranje duha/zvuka jungle muzike umesto podsticaj na učenje i uzbudljive nove muzičke avanture?

Naravno, svestan sam da je najverovatnije u pitanju ponovo samo to da sam star i ogorčen čovek kome ništa više u životu ne zvuči lepo, pogotovo jer vidim da britanska štampa album obasipa neuvijenim hvalospevima, ali… protiv sebe ne mogu. Jungle Revolution je daleko od loše ploče, ona je prepuna snažnih, nepraštajućih ritmova i dubokog, moćnog basa, na njoj se čuje mnogo jakih glasova, mnogo rastafarijanskog učenja, rege gruva, izmiksovana uz pomoć Adriana Sherwooda lično tako da se sve čuje jače i čistije nego na ijednom sličnom albumu koji sam čuo ove godine, ali istovremeno ovo je ploča koja isuviše jako pokušava umesto da prosto radi.

Možda je najprostije reći ovo: West kao da misli da je prosto i gotovo nasumično bacanje reči kao što su jungle, Babylon, revolution, souljah, ili bumboclot isto što i nauka. Takođe, West kao da misli da je prosto i gotovo nasumično razmeštanje elemenata forme njegovih pesama tako da se tempo i ritam stalno menjaju isto što i muzička (r)evolucija.

Malo komplikovanije objašnjenje bi uključilo opservaciju da, zaista, Westove pesme ovde počinju kao rege, nastavljaju se kao two step drum’n’bass, usput prođu kroz hip-hop pa se završe sa jungelom, da rege i soul udruženi sa dubstepom (i to, avaj, prilično seljačkim sa sve skrilleksovskim basovima i autotune pevanjem) daju hip-hop, ali da je, ključno posle svega toga utisak da smo slušali jednu programsku fuziju žanrova koja treba da nas podseti kako su to sve, eto podvrste crne muzike, a ne da funkcioniše kao uspešna celina. Naprosto, ovo je muzika kojoj je gruv veoma bitan a konstantno razbijanje tog gruva prelascima iz tempa u tempo i žanra u žanr lišava kompozicije prirodnih krešenda koje bi imale i svodi ih, avaj, na pomalo hladnu i mehaničku pokaznu vežbu. Naravno, uz sve se ovo može nesputano plesati i pevušiti, naravno, toasteri poput Generala Leveyja, Daddyja Fredieja ili Tippae Iriea obavljaju posao rutinski a semplovi Boba Marleyja i KRS-Onea su tu da poduče, ali… ali opet je teško ovde se zaista pronaći u muzici.

Tekstualni deo paketa, ma koliko dobronameran bio u svojim pozivanjima na bratstvo svih ljudi, ponos na sebe i svoje poreklo i tako dalje, na kraju je u potpunosti lišen ičeg ličnog, ičeg što bi zvučalo proživljeno, ubedljivo, svoje. A kad se sve proživljeno i lično izvadi napolje, ono što ostaje je, ma kako dobronamerni želeli da budemo, puka religijska propaganda. A ako tako nešto ne kupujemo od Amfilohija, ne vidim što bismo se olako prodali rastafarijanskoj braći.

Ponovo, u načelu ovo je dobra ploča i njena ekumenska, integracionistička atmosfera i poruka su važne i mom srcu drage, ali ovo je i ploča na kojoj se od programa ne vidi dobro duša, od neprebrojnih jakih učesnika se ne čuju individualni glasovi a čija upeglana, moćna produkcija podseća da je Michael West ipak pravio ubedljiviju muziku u vreme kada je krao semplove umesto da mu ih muzičari po narudžbini sviraju, a poruku uplitao u ritmički usredsređenije i ubojitije matrice.

Soundcloud

Itinerant Dubs: Itinerant Magic (Itinerant Dub)

I, da ipak završim u pozitivnom tonu pobrinuo se ovaj anonimni duo londonsko-berlinskih producenata koji uzimaju svoje techno i house ekspertize i zatim ih zavarivačem povezuju sa post-dubstep svetonazorom da bi nam pružili dvadesetak minuta prljavog, mračnog užitka u bas-masaži i iznurujućim ritmovima.

Nema ovde mesta za nekakve sofisticirane produkcijske modele, ova muzika je sirova i gruba, sa naslovnom numerom koja se sastoji od polomljenih bitova ritam mašine, debelog subbasa, distorziranog vokalnog sempla i monomanijačke sinti linije koja podseća na rane Skreamove radove. Utisak je više da se dezorijentisani klatimo u zamračenom klubu i pratimo bas kako se migolji između kontračinela, izbegavajući udrace čvršćih udaraljki nego da imamo posla sa muzikom pravljenom za top liste i brojne preglede na JuTjubu. Dakle, baš kako treba da bude. I tako skoro deset minuta. Troipominutna Monkey koja zatvara EP je još halucinantnija sa šumom prostora koji se razvija oko psihodelične matrice i dub efektima koji sve čine još dubljim i opasnijim nego što bi smelo da bude ako želimo da izdržimo celo veče do kraja. No, najupečatljivija je srednja kompozicija, monstruozni Jack the Dub čije distorzirane činele, i pervertirana bas linija čine okrutni diktat ritma jedva podnošljivim, ali tako da se bol i zadovoljstvo mešaju do tačke kada ih je nemoguće više razlikovati. Peverelist, Shackleton i ostatak stare dubstep ekipe može da bude ponosan što zna da ima ko da ih nasledi.

Semplovi