Pročitani stripovi: The Magic Order, Prodigy i Gokushufudou

Sigurno ste se jako uželeli Marka Millara! Ni ja, ali šta da radimo, danas je ovaj vredni Škotlanđanin na programu pa ćemo nekako uz stisnute zube i to izdržati.

Ali Millaru svaka čast, reći ću ipak i to bez (mnogo) sarkazma. Čovek je mašina za samopromociju i neka vrsta low-level Steva Jobsa utoliko što operiše pomoću štapa i kanapa, radi na najnižem zamislivom nivou troškova i uspeva da ubedi druge ljude ne samo u svoju veličinu već i da je za njih dobro da ga promovišu besplatno. Vi se sad smejete, ali Millar je batalio ideju da bude taj neki prvi među jednakima ili makar jedan od 5-6 najpopularnijih scenarista u superherojskoj igri (i to samo radeći u Marvelu jer su mu u DC-ju vrata odavno zatvorena), računajući da ako radite sa tuđim likovima, koliko god da ste uspešni, na kraju je neko drugi zaradio mnogo više od vas. I onda odlučio da radi svoje likove i iskoristi sve što zna da ih učini popularnim i uspelim. Isto kao što su uradili Ed Brubaker ili Rick Remender, jelte, osim što je Millar BEZOBRAZNO mnogo uspešniji od njih. Mislim, on ne samo da je uspeo sa relativno slabim (a svakako slabijim od njihovih) nezavisnim stripovima da upadne u Holivud i napravi ršum o kakvom kolege samo sanjaju nego je onda pišući sve gore i gore stripove uspeo da proda celu svoju kompaniju Netfliksu pa još i da ga Netfliks postavi na posebnu poziciju u kompaniji gde ima dužnost kreiranja novih originalnih tvorevina za njihovu produkciju.

Mislim, za to ipak treba imati talenta. Ili kvalitetan, stevejobsovski reality distortion field. Pokušavajući, već godinama da shvatim kako Millar sa objektivno sve manje kreativnog napora uloženog u stripove postaje objektivno sve uspešniji u svom poslu zaključio sam da se sve delimično može objasniti time da a) čovek ima dobre profesionalne veze i poznanstva a što je ključno kad, kao on b) nemate nimalo stida u domenu samohvalisanja i promovisanja svog rada a koji je, taj rad c) uvek u tehničkom smislu minimalno korektan i može se d) svesti na elevator pitch koji se lako objasni za pet sekundi i zvuči primamljivo.

U praksi, dakle, Millar dođe na dobru ideju („Hari Poter ali svi su odrasli, iz čarobnih štapića izbacuju bizarne magije koje ubijaju druge čarobnjake, a sve to u ratu klanova, plus – PSOVKE!“), nađe nekog mnogo jakog crtača, sklopi scenario koji je površan ali tehnički sasvim dobar i strip je za par meseci završen a on već radi na nečem novom dok mediji bruje o njegovoj poslednjoj kreaciji.

Hoću reći, ima ovde dosta rada, da ne bude zabune, ali „kreativnog“ rada zapravo najmanje. Millarovi stripovi su danas svi miniserijali od po 5-6 epizoda, koje crtaju izvrsni crtači, svi se svode na jednu jaku centralnu ideju i potpuno su ravni u domenu karakterizacije, razvoja likova, atmosfere. Millar je solidan zanatlija i svaki od ovih stripova ima glavu i rep, ali, uz rizik da zazvučim skoro drevno, ti stripovi imaju priličan deficit duše. Što zvuči kao nekakav nedodirljiv kvalitet oko koga može da se debatuje ali današnja dva primera bi trebalo da pokažu šta hoću da kažem.

Prvi je The Magic Order, pominjan već od strane druga Ridiculusa, šestodelna priča što je izlazila potkraj prošle godine a gde je Millar spravio urbani fentezi sa modernim čarobnjacima koji, tako je, međusobno ratuju i solidno mnogo psuju.

The Magic Order je priča o sukobu unutar jedne malo veće porodice. Naime, tokom stotina godina magovi i čarobnjaci na zemlji održavaju određenu ravnotežu i trude se da ne mešaju običan svet u svoje poslove. Magijski posao se prenosi sa roditelja na decu pa tako sve ostaje u proširenoj familiji, ali u ovim našim vremenima imamo i porodicu u kojoj je jedan od sinova, inače najtalentovaniji čarobnjak svoje generacije, rešio da izađe iz priče i živi običnim, civilnim životom. Na ovo ga je, avaj, potakla tragedija u porodici koji je sam zasnovao i ostatak čarobnjačke familije poštuje ovu njegovu odluku iako tužno vrti glavom i govori kako mu je žao što takav talenat propada.

No, sve se menja kada krenu asasinacije čarobnjaka koje očigledno izvodi neko ko se takođe bavi magijom. Ne prođe previše vremena pre nego što postane jasno da je u pitanju odcijepljena rodbina a koju predvodi osoba sa sopstvenim idejama kako treba raspoređivati moć i rat onda doseže svoju zrelu fazu a otuđeni sin se vraća u okrilje porodice jer shvata da su i njegovi sada ugroženi iako se on zvanično više ne bavi magijom…

Što se elevator pitcha tiče, ovaj nije uopšte rđav i ovde zaista imamo na programu Millara koji demonstrira zašto je jedno vreme bio najveće ime u severnoameričkim mejnstrim stripovima. Dobro, zapravo je to bio jer su mu stripovi bili kontroverzni, ali on je uvek imao minimum zanatskih kvaliteta i The Magic Order je strip u kome je trilerska komponenta sasvim pristojno odrađena sa zapletom koji je jasan i primamljiv i preokretima koje ne očekujete BAŠ od samog početka, te primereno uzbudljivom završnicom gde se sve okreće naglavačke. Bonus je svakako trud uložen u to da se prikaže kako magija funkcioniše i mada se Millar, tipično, ovde mnogo više bavi time da li nešto deluje kul a mnogo manje time da li je sve konzistentno i gradi jedan uverljiv univerzum, set-pisovi u kojima vidimo različite bizarne asasinacije i borbe su fino odrađeni i interesantni.

Ono gde strip pati od Millarovštine je na planu likova koji su izrazito plošni i zaboravljivi, bez snage da nas zaintrigiraju čak i kada demonstriraju dramatične promene u motivaciji i ponašanju. Millarovi stripovi su odavno postali vežba iz raspoređivanja vektora radnje i u njima te neke ljudske komponente ima tek za naprstak. Ovde se to oseti utoliko što The Magic Order priziva viktorijanski palp svojim tonom (iako se događa u moderno doba) ali likovi nemaju šarma koji bi morao da dođe uz ovakvu postavku.

No, kako već rekosmo, Millar uzima samo najbolje crtače za svoje Millarworld eskapade pa ovde na crtačkim dužnostima imamo Oliviera Coipela koji UŽASNO izvlači strip. Atmosfera mistike i magije koje se provlače kroz „normalno“, svakodnevno okruženje su Coipelova specijalnost (ipak se čovek tesao na Thoru, jelte) a i njegovo prikazivanje toga kako magijske asasinacije i borbe funkcionišu je zaslužno za dobar osećaj koji mi je ovaj strip dao. Pogotovo, naravno, što je kolor radio serijski osvajač Ajznerove nagrade, Dave Stewart. Mislim, Stewart je toliko dobar da često stripove koje je on kolorisao uzimam na čitanje bez obzira na to ko ih je crtao ili pisao jer znam da će tu imati šta da se vidi. The Magic Order spaja teatralnu, nameštenu mistiku mađioničarskih predstava sa „stvarnom“ magijom koja menja realnost i zbunjuje ne samo čula već i duh a Coipel i Stewart su tu da nam pokažu koliko je to zavodljivo. Strip koji se da pročitati bez hroptanja.

Drugi Millar za danas je ovogodišnji Prodigy, rađen sa Rafaelom Albuquerqueom na crtačkim dužnostima i ovo je još jedna šestodelna priča sa jasnim korenima u stripovima koje je Millar čitao kad je bio klinac. Hoću reći, Millar je to i sam pričao, britanski strip-autori njegove generacije (pominjao je Warrena Ellisa u tom intervjuu) nisu zapravo rasli uz superheroje već mahom uz britanski strip pa je tako Prodigy priča o čoveku koji je baš to – prodigy, čudo, jelte, od deteta ali i u odraslim godinama. Edison Crane je klinac koji toliko briljira u školi da ga zavidni – a stariji od njega – učenici izlažu ozbiljnom, fizičkom šikaniranju a on provede jednu noć gledajući kung fu filmove, dođe sutra i sve ih polomi.

O takvom stripu, dakle, pričamo. Edison Crane je, kad poraste, naučni genije, filantrop, avanturista i osoba kojoj mozak radi sa TOLIKIM kapacitetom da bukvalno mora da izmišlja probleme kada ih nema kako bi ga nekako držao pod kontrolom. Edison Crane, naravno, onda biva upleten u globalnu pustolovinu koja počinje pokušajem da se reši misterija automobila sa mrtvim životinjama koji se iznenada, ni iz čega, pojavljuju na ulicama gradova širom sveta…

Millar ovde ide putanjom staromodne avanturističke misterije ali Millar je Millar i sve je toliko preterano i prenaglašeno da smo često na granici čiste farse. Crane je toliko intelektualno superioran da i pored svih ozbiljnih pretnji koje mu scenario baca na put, ni u jednom trenutku nemate utisak da je moguće da naš junak istinski bude nadigran. Naravno, pošto strip prema kraju igra upravo na ovu kartu, držeći nas u tenziji hoće li se ili neće Crane ipak suočiti sa svojim granicama i prinzati da postoje izazovi kojima nije dorastao, uverljivost drame koju Millar pokušava da udene u tu maltene-farsu je svakako pod znakom pitanja.

Kao i u The Magic Order i Prodigy pati od likova koji nemaju neku specijalnu dubinu i ne sećate ih se par minuta nakon što ste zaklopili strip, ali makar ima tu prednost da je u centru narativa lik ipak većeg formata. Crane nije sad nešto superiorno nijansiran i humanizovan ali Millar ga po definiciji piše zanimljivije od bilo kog drugog lika u ovom stripu pa i, ako ćemo pošteno, od većine likova u njegovim stripovima u poslednjih nekoliko godina. Crane je građen na stereotipu „naučnog heroja“ kakvi su u britanskom stripu bili popularni šezdesetih godina prošlog veka ali uz debeo sloj millarovštine namazan odozgo pa taj neki spoj šarmantnog cinizma i apsurdno velikih intelektualnih kapaciteta ipak funkcioniše.

Naravno, ovde Rafael Albuquerque odrađuje veliki posao kreirajući prijatan filmski ugođaj za serijal, sa dinamičnim, upadljivo ikoničnim kadrovima i mnogo jake akcije. Prodigy je pustolovan strip u kome se ide po egzotičnim lokacijama, puca, pesniči, roni, trči po vozovima i iskače iz aviona u pokretu (da bi se uhvatila bomba bačena iz DRUGOG aviona) pa Brazilac ima mogućnost da demonstrira svoj raskošni talenat za akciju. Albuquerque ume da radi i atmosferu, naravno, ali se oseća kao kod kuće kada se u stripu dešava nešto energično i u Prodigyju briljira uz kolor zemljaka Marcela Maioloa. Čitljiv, mada ne esencijalan strip.

Za dezinfekciju od Millara neka danas posluži jedna manga. Gokushufudou ili The Way of the Househusband je prošle nedelje izašao u svojoj prvoj kolekciji na zapadu, u izdanju Viz Media. Naravno, kul klinci ovaj strip čitaju još od prošle godine kada je počeo da izlazi u svojoj serijalizovanoj verziji na stranicama magazina Kurage Bunch koga izdaje nama relativno nepoznati izdavač Shinchosha. Gokushufudou je svakako najpoznatiji strip koga ovaj izdavač ima, makar na zapadu, gde je postao prilično popularan na ime, eh, nezvaničnog prevoda od strane ekipe Sexy Akiba Detectives.

Ukupno do sada izašle su 34 epizode stripa koji je neka vrsta slice of life komedije namenjene mladima (dakle, seinen strip) a čija je premisa da prati život muškarca koji je svoju karijeru prekinuo kako bi njegova supruga koja radi u reklamnoj agenciji mogla da razvija svoju, a on se zauzvrat trudi da bude što je moguće bolja „domaćica“. „House husband“ je, dakle, muž koji preko dana ne ide na posao, ostaje kod kuće, ide u nabavku, sprema hranu, čisti kuću i radi sitne opravke i svoju bračnu partnerku posle iznurujućeg posla dočekuje sa ukusno spremljenim obrokom i sređenim domaćinstvom.

Ako ne vidite u čemu je ovde komedija, niste dobro pogledali kako se strip zove na japanskom. „Gokudo“ (ili Gokudou, u zavisnosti od transkripcije) je reč koja označava „ekstremni put“ i zapravo termin kojim jakuze zovu same sebe* tako da je ovde ona u igri reči iskombinovana sa izrazima koji označavaju muža što ostaje kod kuće.
* Dok sama reč „jakuza“ ima zapravo negativnu konotaciju jer označava brojeve 8, 9 i 3 vezane za kockarsku igru oićo kabu i u prenesenom smislu označava likove sa bolesnom kockarskom adikcijom koji gube pare igrajući karte

Naime, glavni junak ovog stripa, Tatsu – za gangstere poznat i kao „Besmrtni Tatsu“ – je bivši legendarni jakuza koji je napustio svoj klan kada je rešio da se oženi i potpuno promenio svetonazor. Od nekadašnjeg siledžije i fajtera na pominjanje čijeg imena su se drugim gangsterima tresla kolena, Tatsu se transformisao u supruga koji se sa ogromnom strašću bacio ka ambiciji da svojoj ženi omogući nesmetano napredovanje u karijeri time što će se na savršen način baviti kuvanjem, kućnim opravkama i brigom za zajedničkog ljubimca – mačku. Komedijaški sadržaj se delom nalazi u tome sa kakvim fanatizmom ali i fatalističkom mirnoćom Tatsu savladava „probleme“ i „izazove“ sa kojima se suočava svaka prosečna domaćica, delom u efektu koji ovo ima na normalne ljude iz njegove okoline koji naprosto nisu navikli da se neko, pogotovo ne opasnoizgledajući muškarac sa takvim intenzitetom bavi banalnim svakodnevnim dužnostima, a delom i u susretima sa ljudima iz njegovog prethodnog života u grotlu organizovanog kriminala.

Glavna zamerka na Gokushufudou, barem za sada mora da ide na to da ovaj strip, ponavljam, barem za sada, nema zaplet. Umesto toga ima tu simpatičnu početnu premisu i svaka epizoda je po jedan kratki, samostalni skeč iz života Tatsua i njegove žene Miku. I mada je ovo svakako komedija, nije svaki od ovih skečeva namenjen za glasno smejanje i držanje za stomak. Mnogi momenti u Gokushufudou su zapravo praktično meditativni i pokazuju čisto uživanje koje se može naći u spremanju obroka i serviranju istog, u nabavci ili uzgajanju pravog začinskog bilja ili u organizovanju potrebnih uslova za relaksaciju voljene žene nakon napornog radnog dana. Na ovo onda dolaze povremeni slepstik elementi (jurnjava sa mačkom po stanu tokom čišćenja, susreti na ulici sa jakuzama koji su sigurni da će ih Tatsu fizički napasti i najbrutalnije kazniti ako kažu ijednu pogrešnu reč dok njega zanimaju samo kuhinjska pomagala koja je upravo kupio u supermarketu) ali i simpatično kontrastiranje klasičnih jakuza situacija i gestova sa jednim potpuno nevinim, vrlinom ispunjenim životnim stilom koga Tatsu vodi (mada povremeno ima flešbekove na užasne scene iz doba kad je bio kriminalac.

Naravno, vaše uživanje u ovom stripu dosta će zavisiti od toga koliko ste familijarni sa kinematografijom i stripovima koji se bave jakuzama jer Gokushufudou često svoj humor vezuje za kreativno korišćenje klišea iz ovog ogranka popularne kulture, ali čak i ako niste naročito naklonjeni temi, ovo je i dalje strip koji izaziva pravu poplavu dobrog raspoloženja jer je tako dobro nacrtan. Kousuke Oono je mladi mangaka koji pored ovog stripa, koliko sam u stanju da vidim, ima još samo rad na mangi Yome wa BL mangakka, ali u pitanju je crtač ozbiljnog talenta koji savršeno razume šta su vizuelni gegovi i kako da ozbiljne situacije učini smešnim uvođenjem minimuma potrebnih detalja. Njegov Tatsu je, recimo, čovek koji se praktično svuda šeta noseći kecelju i mada to deluje kao humor vrlo niskog nivoa zapravo je kontrast između njegove građe i telesnog stava sa jedne strane i kecelje navučene preko crnog odela sa druge veoma smešan. Da ne pominjem fantastične epizode u kojima Tatsu igra odbojku.

Pretpostavljam da će Gokushufudou u nekom budućem momentu razviti kompleksniji zaplet i možda zaoštriti taj kontrast između kriminalne prošlosti glavnog junaka i prijatne porodične sadašnjosti, ali za sada ovo je strip koji pronalazi avanturu u sasvim trivijalnoj svakodnevnici i slavi strast uloženu u proste, banalne ali na kraju dana važne gestove koji porodični život čine lepšim. Vrlo simpatično.

Pročitani stripovi: Huck i Ringside

Pročitao sam miniserijal Huck – o američkom provincijskom superheroju koji spaja Supermana i Rain mana u jednu ličnost i – njegovi intrinzični kvaliteti na stranu – u pitanju je jedan eklatantan primer žanrovske post-postmoderne u kojoj se elementi superherojskog, špijunskog i akcionog stripa rekombinuju slobodno, referirajući jedni na druge, bez ikakve vidne veze sa bilo čim što u stvarnom svetu postoji.

 

Jednostavnijim rečnikom rečeno: ovo je strip o dobrim Amerikancima koji trijumfuju nad zlim Rusima* a koga su kreirali jedan Škot i jedan Brazilac i čiji je politički ili kritički potencijal potpuno nerealizovan, a za račun proste zabave i dobrog raspoloženja koje ovaj strip treba da izazove.

 

Marka Millara treba prepoznati kao čoveka koji je sebe uspešno izbrendirao na buku, bezobrazluk i svakako na neupitnu kreativnost, tako da je od prvoligaškog superherojskog scenariste izrastao u samostalnog preduzetnika koji radi stripove kakve hoće i kada hoće a Holivud mu jede iz ruke. No, poslednjih godina, njegova kreativnost se sve više oslanja na reciklažu poznatih žanrovskih stereotipa i mada moram da odam priznanje za to kako  je izgradio uspešnu strip-imperiju sa sobom u njenom centru i veoma malim brojem saradnika – a koja je plasirala i uspešne cross-media projekte sa ekranizacijama Kick-Ass ili Kingsman – takođe moram da kažem da su mu stripovi nekako sve isprazniji. Oslobođen korporacijskih stega – Millara su cenzurisali u DC-ju i mada je u Marvelu imao mnogo povoljniji tretman, bilo je jasno da jedva čeka da se osamostali – Škot je umesto da pusti kreaciji na volju pustio na volju računovođi u sebi. I, opet, dok mogu da se divim tome kako je jedan čovek od sebe napravio firmu koja se prepoznaje, ceni i prodaje, stripovi su mu u kreativnom pogledu postali neambiciozni, sa zaboravljivim likovima i ravnim tekstom.

 

Huck je ipak primer Millara koji ne samo da uzmiče od stereotipa koktela nasilja i psovki koji se (i pomalo nepravedno) vezuje za ovog scenaristu po automatizmu, time što je ovo strip koji se manifestno trudi da se pozabavi temama požrtvovanosti, nesebične roditeljske ljubavi, uzajamne podrške u maloj zajednici. Titularni Huck je momak koji radi na benzinskoj pumpi u malenom američkom gradu, siroče kao beba ostavljeno na tuđem pragu uz molbu da bude voljen u svom životu. Kako je i dobio mnogo ljubavi od zajednice, tako je on sada i vraća trudeći se da učini jedno dobro delo svakog dana, praveći od pomaganja svojim sugrađanima ličnu životnu filozofiju i – praktično poziv. Millar insistira na intimnoj i prijateljskoj atmosferi male zajednice u kojoj ljudi poštuju tuđe tajne i lako prihvataju različitosti – pa je Huck sa svojim blago autističnim ponašanjem i „sporim“ delanjem ljubimac celog gradića koji autentično shvata kakvo je blago imati toliko dobru i blagorodnu osobu u svojoj sredini.

 

Naravno, dramske eskalacije radi, saznajemo više o Huckovoj prošlosti i poreklu i Millar jedan pastoralni provincijski strip na oruk prebacuje u nivo internacionalnog trilera sa sve ostacima bivšeg sovjetskog programa proizvodnje supervojnika i inteligentnim robotima dizajniranim za infiltraciju i borbu. Prelaz nije elegantan, motivi i motivacije nisu uverljivi i mada porodična ljubav preživljava grubosti zapleta i vođenja naracije ovog stripa, ona uspeva da se iskaže uglavnom na nivou postavki. Millarova dramaturška rešenja su pretežno prostačka, preokreti su na silu a pošto je u pitanju ipak veteran pisanja superherojskih stripova, makar je bazični zanatski nivo na mestu – likovi govore u konzistentnim tonovima i ponašaju se koliko-toliko dosledno.

 

Ipak, to ne može da bude dovoljno. Huck deluje kao nekakav stari pič koga je Millar nudio Marvelu za neku svoju Ultimate X-Men priču, a što tad nije prošlo pa ga je štedljivi Škot sad iskopao i rutinski prilagodio svojim aktuelnim potrebama. Ovo je zaokružena priča bez VELIKIH rupa u zapletu, ali to je ipak najviše što za nju mogu da kažem. Korišćenje motiva iz doba hladnog rata ali bez želje da se na njima izgradi nekakav kritički stav koji bi danas imao rezonancu kod čitaoca, ili, makar, bez želje da se piše retro-intoniran novohladnoratovski pastiš nas na kraju ostavlja sa osećajem da smo čitali rad autora koji ne uživa u tome što radi i koji poseže za najoprobanijim idejama kojih može da se seti samo da ne bi rizikovao da čitaocima ponudi nešto što im se možda ne bi dopalo. No, ovo je očigledno taktika koja uspeva – i Huck je od strane Holivuda identifikovan kao pogodan materijal za ekranizaciju. Kojekakvi Brubakeri, Hickmani i Fractioni verovatno sa zavišću gledaju škotsku mašinu za izbacivanje hitova i pitaju se šta oni to rade pogrešno kad nisu ni u istoj ligi sa Millarom.

 

Rafael Albuquerque je crtač koga sam upamtio sa Vertigo saradnje sa Scottom Snyderom na serijalu American Vampire i on je bez sumnje veoma izgrađen autor sigurne ruke. Ima nečega u njegovom stilu što mi ne prija – mislim da su to lica koja su prečesto svedena na nekoliko tačaka na praznoj ravni – ali ima i mnogo toga što mi prija i Huck je odlična demonstracija njegovog kvalitetnog grafičkog pripovedanja ali i lakih prelaza iz pastorale američke provincije u metaljudsku akciju. Albuquerque i odlično koloriše ovaj strip i Image Comics svakako može da se ponosi ovom produkcijom.

 

* naglasak na „dobrim“ i „zlim“, ne na etnicitetima

 

Pročitao sam i prvih pet brojeva Imageovog serijala Ringside sakupljenih u kolekciju koja je izašla pre dve nedelje. Ringside mi je privukao pažnju najmanje dvema stvarima kada je počeo zimus da izlazi:  prva je da su autori ljudi koji, za razliku od velikog broja Imageove ponude, nemaju nekakav veliki prethodni pedigre u radu na superherojskim stripovima. Joe Keatinge, scenarista, najpoznatiji je po prethodnom Image serijalu, Shutter, dok je Nick Barber, crtač, zapravo najveći deo karijere radio animaciju i ovo mu je prvi „veliki“ strip. Ponekada je zanimljivo videti kako stripove rade ljudi koji još nisu izgubili nevinost u Marvelu ili DC-ju. Druga stvar je svakako to kombinovanje teme profesionalnog sporta i pristupa najbliskijeg klasičnom crime/ noir izrazu. Spajanje krimi zapleta sa mizanscenom borilačkih sportova je oprobana i uvek dobrodošla ideja u mom univerzumu pa sam sa zanimanjem uronio u Ringside kada je završio svoju prvu priču.

 

Mislio sam da će najveći problem koga će Ringside imati u proboju do ne-američke publike to što se bavi američkim rvanjem – sportom samo u najširem smislu te reči a koji je popularan u severnoj i centralnoj Americi, te Japanu, dok u Evropi samo izdajnički Britanci kao da za njega imaju interesovanja. Utoliko su odlične vesti to da se u dosadašnjih pet brojeva Ringsidea samo rvanje zapravo vrlo malo uopšte pomalja ispred kamere kao i to da protagonisti dosta vremena troše da pojasne čitaocu kako stvari izgledaju iza kulisa i približe mu čudni svet profesionalnog rvanja koje je kombinacija superherojskog narativa, sapunske opere i borilačkih veština.

 

Keatinge je odličan u kreiranju ubedljivih, organskih dijaloga koji ne samo da ekspoziciju prenose bez usiljenosti, već i likove prirodno farbaju karakterizacijama, dajući stripu jedan naturalistički ton. Ono gde ovaj strip ima problem, iznenadio sam se, je na bazičnom nivou zapleta i tempa radnje.

 

U prvom redu, Ringside se oslanja na kriminalistički plot: nekada donekle poznati rvač se vraća iz japanske pečalbe u SAD ne bi li svog starog dečka izvukao iz kandži mafije u koje je ovaj uleteo vozeći se sporim ali sigurnim vozom heroinske adikcije. Naravno, krenuti lopatom na bager nikada nije pametno pa se stvari odvijaju nepovoljno po naše junake – glavni junak, Danny K (zvani Minotaur) trpi poniženje za poniženjem ali ne odustaje jer, iako to nigde ne kaže, on ima ozbiljnu emotivnu investiciju u svog bivšeg. I to tako onda ide iz epizode u epizodu, sa uletanjem u slepe ulice i narativne ćorsokake koji radnju puževim korakom guraju unapred. Završetak prve priče je toliko antiklimaktičan da sam se pitao na šta smo upravo potrošili stopedeset tabli ako OVO treba da predstavlja uzbudljivi pančlajn.

 

Ispostavlja se da je Keatinge mnogo bolji posao odradio u svemu drugom sem u pričanju centralne priče. Iako zapleta i radnje ovde ima za jednu, eventualno dve epizode – nikako za pet – makar je karakterizacija odlična a prikaz tog nekog (polu)sveta profesionalnih rvača koji su daleko od gledanih kablovskih mreža i za život zarađuju po nekakvim sirotinjskim provincijskim turnejama je zanimljiv, realističan i prilično human. Nekako mi je žao što Keatinge izvaja odlične likove ali im onda da veoma malo radnje u kojoj mogu da zablistaju.

 

O istom trošku, prija to spretno i nenametljivo igranje motivima alfa-mužjaka koji bi po dve osnove trebalo da budu samo hrpa testosteronskih klišea (profesionalni rvači pa još u noar stripu) a iz kojih Keatinge izvlači mnogo dobrih nijansi karaktera, emocija i ljudskog, odveć ljudskog ponašanja. Samo se nadam da će u narednim epizodama sam zaplet dobiti malo prominentniju ulogu a pripovedanje brži tempo. Pa neću ja živeti večno!

 

No, tekst na stranu, crtež Nicka Barbera mi je ulepšao ovo iskustvo. Barber ima veoma sigurnu ruku i odvažnost koja mu dopušta da mnoge elemente crteža ispušta i ostavlja čitaocu da iz kontura i po kojeg detalja sam sklapa čitavu sliku. Ovo može delovati i pomalo lenjo kad se tako opiše, ali kad vidite Barberove ljude shvatate koliko su puni duha, karaktera, života, čak i kad se trude da nose svoju najbolju masku alfa-mužjaštva i neosetljivosti. Takođe, ovo je strip koji obećava ring, rvanje i borbe a sastoji se prevashodno od ljudi koji sede i pričaju, ali Barber veštim kadriranjima i promenama rakursa dinamizuje pripovedanje i odličan je partner Keatingeovom živom tekstu. Kolor Simona Gougha – iako klasičan kompjuterski – zapravo odlično leži uz Barberova senčenja i brojne čiste površine pa je ovo sa vizuelne strane veoma lep, prijemčiv paket.