Iluzija kraja

Ima nečeg bizarnog u anticipaciji haosa (i bezumlja) koji će nastupiti kako se vest o hapšenju Ratka Mladića bude koncentrično širila iz senzualnog centra koga će predstavljati usta Borisa Tadića ka sve širim društvenim slojevima. Već sada (a u trenutku dok ovo kucam press konferencija tek počinje) sajtovi sa vestima su puni suprotstavljenih komentara, jednih koji seire nad time da je konačno korak ka nekakvoj „pravdi“ učinjen, drugih koji lamentiraju nad komandantovom sudbinom.

 No, bizarnost anticipacije ovog haosa (koji će, ako je iskustvo sa hapšenjem Karadžića ikakav pokazatelj biti značajno visceralniji od prostog prepucavanja po Internetu – ta to radimo svakog dana i bez ozbiljnijeg povoda) sastoji se u tome da će se ovo doživljavati kao prelomna tačka, promena paradigme, početak novog istorijskog procesa. Iako je teško zamisliti da će ona baš to biti.

Promislimo na trenutak: Mladić čak nije ni poslednji haški optuženik koga je Srbija u obavezi da privoli pravdi Ujedinjenih Nacija. Nakon hapšenja Karadžića nije došlo do značajne promene paradigme u odnosima UN i Evropske Unije ka Srbiji. Ili ako jeste – uvođenje liberalnijeg režima putovanja u države EU – svedoci smo da su ove promene stalno na probi, nikada uklesane u kamen, večito na korak od reverzije i povratka u staro, nepoverljivo odnošenje između prevrtljive Srbije i prepodobne Europe. Mladić je, reklo bi se, samo stavka na spisku koji je još daleko od iscrpljivanja.

S druge strane, lament nad time kako se Srbija beskičmenjački podastire pred Zapadom, pred Europom što je samo sluškinja Amerike, kako ni jedna srpska svetinja nije dovoljno sveta da ne bi bila oskrnavljena na mig dekadentnih zapadnih godpodara, kako Srbija ne poštuje sebe ni svoje, hm, heroje (ili makar viđenije pripadnike svog naroda – čak ne ni svojih građana – koji su poznati pre svega po optužbama za ratni zločin) i spremna je da se odrekne poslednjeg ostatka dostojanstva u zamenu za varljivo obećanje pridruženja ionako sumnjivoj i svojim problemima oprhvanoj, ama prilično natruloj Evropskoj Porodici, ta lamentiranja će biti neprijatno slušati makar utoliko što baš Srbija ima zakon o saradnji sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, baš Srbija ga je nasledila od Jugoslavije koju je tada predvodio Milošević (i sam, eto, lice sa optužnice) i verifikovala. Baš Srbija demonstrira makar doslednost sebi i svojim vrednostima, oličenim u zakonodavstvu time što uprkos možda predvidljivom narodnom gnevu čini ono na šta se obavezala ne pred Evropom, ne pred Ujedinjenim Nacijama, nego pred svojim građanima, usvajanjem i verifikacijom zakona koji diktira ovu vrstu postupanja. Možda je istina da je Tito govorio da se ni zakona baš ne valja pridržavati kao pijan plota, ali vidimo dokle nas je to dovelo. Do toga da juče usred Beograda Slovenci slave Titov rođendan i pričaju kako je u Jugi bilo najbolje. Pa zato li smo ratovali?

Dobro, zašto smo ratovali po Bosni je možda malo jasnije, tamo se da primetiti barem nekakav rezultat vojnih dejstava u smislu položaja Srba kao konstitutivnog naroda i pičkematerinesvakojake, mada će suđenje Ratku Mladiću u Hagu možda biti jedinstvena prilika da se odgovori na pitanje kojim se rezonom vojno dejstvo pretvara u sistematsko ubijanje zarobljenika. Osam hiljada ili nekoliko stotina, nećemo da licitiramo, osveta koju su Mladić i njegova vojna sila izvršili za godine ubijanja svojih sunarodnika u ovom kraju Bosne se istorijski pokazala kao najgora usluga koju su ikada mogli da učine svojim sugrađanima i svojim sunarodnicima na drugim teritorijama. Čak i osveta bi trebalo da ima nekakav konkretan, merljiv cilj u ovim našim smutnim vremenima, a hipoteka genocida i etničkog čišćenja koju je srebrenički pokolj nakačio oko vrata Srbima svih meridijana nije bila od preterane koristi nikom od njih poslednjih deceniju i po.

Naravno, ne treba smetnuti sa uma ni da Haški sud nije preterano dobar, brz ili efikasan sud. Naravno, ne treba smetnuti sa uma ni da smo pre svega mesec dana seirili i useravali se u gaće od sreće kad su Gotovina & Co. popasli onolike decenije robije zbog udruženog zločinačkog poduhvata i pičkematerinerazne. Sad treba imati ili muda kao vaterpolo lopte ili obraz kao đon pa dočekati Mladićevu isporuku u Sheveningen na dobro pripremljeni volej. Biće… ludački gledati političke komentatore i predstavnike stranaka kako pene tokom nedelja i meseci koji dolaze o svim istorijskim i drugim aspektima stavljanja reči genocid u vezu sa jednim vojskovođom kome je država Srbija, iako nije bio njen građanin obezbeđivala penziju barem do 2002. godine kada je sud izdao apdejtovanu optužnicu.

I naravno, hoće li biti ironično kad zapad krene da objašnjava kako je pravedno i kul da se masovnom ubici muslimana sudi i presudi u istom trenutku dok oni sami muslimanima ne obezbeđuju suđenja i „due process“ već im sipaju bombe na glavu u Libiji i pucaju u lice usred Pakistana? Pa, biće. Ali baš zato je nužno da se još jednom setimo zašto smo uhapsili Mladića. Ne zbog Ujedinjenih Nacija. Ne zbog Amerike. Ne zbog Evropske Unije i bezviznog režima. Ne zbog Serža Bramerca i izvoza malina. Nego samo zato što kao društvo verujemo u to da čovek za koga se osnovano sumnja da je organizovao sistematično ubijanje velikog broja zarobljenih, bespomoćnih ljudi treba da dobije priliku da javno dokaže svoju nevinost ako je nevin. Ili da bude osuđen ako je kriv. Verujemo u ovo zar ne? Jer ako ne verujemo, zašto uopšte ustajemo iz kreveta svakog jutra i pravimo se da živimo u društvu? Društvo je dogovor i kompromis. I kompromisima kraja, uprkos iluziji, nema.