Ring Ring 2013: Jasna Veličković, Nora Mulder, Clare Gallagher: Magnetik, Muzej nauke i tehnike, 27. Maj 2013.

Da se podsetimo: prvi nastup na ovogodišnjem Ring Ring festivalu na kome nije bilo žena na bini bio je tek Volcano the Bear u Drugstoreu u Petak skoro pa oko ponoći. Posle toga ni jednu ženu nismo videli, što je malo poremetilo sjajnu rodnu ravnotežu prvog dela festivala. Poslednje veče, održano u Muzeju nauke i tehnike je, hvaljen Alah, dosta toga učinilo na uspostavljanju balansa. Večeras smo gledali i slušali muziku koju su (gotovo) isključivo osmislile i izvodile žene i ta muzika nas je (uz određene ograde do kojih ćemo doći izvanredno zaobilaznim i dosadnim putevima) pošteno protresla i razgalila.

 

Ali evo, dobar deo večerašnjeg nastupa su mi se kroz glavu vrzmale sumorne reči Chrisa Cutlera iz nedavnog Jazzin intervjua, a koje su se ticale njegove percepcije savremene akademske muzike i koje se mogu svesti na uvodnu rečenicu „Koliko ja to mogu da vidim, tu vlada mrtvilo“.

 

Daleko od toga da je večerašnje izvođenje kompozicije/ performansa/ instalacije Magnetik bilo mrtvo ili da tu nije bilo potentnih ideja i, što je važnije, jakih, ubedljivih zvukova i snažne muzike, ali činjenica je da sam hteo-ne hteo sve vreme imao blagi utisak da je količina teorijske artiljerijske pripreme odrađene za potrebe ovog dela u priličnoj meri prevazišla praktične implikacije njegovog izvođenja.

 

Evo otprilike kako ja to vidim: Jasna Veličković, Nora Mulder i Clare Gallagher su sve akademski obrazovane žene sa velikim interesovanjem za muziku koja izlazi iz domena klasične notacije i tradicionalnog instrumentarija. Imaju iza sebe godine i decenije što pisanja što izvođenja avangardne, eksperimentalne ili, naprosto nove muzike i naravno da je njihov zajednički nastup, koji je pre svega osmislila i, ako se taj izraz ovde može upotrebiti, komponovala Jasna, bio jedno interesantno izviđanje teritorija izvan kontrolisanih i nadziranih granica zvuka. Veličkovićeva je već godinama zainteresovana za interakciju magnetnih polja sa akustičnim zvučnim izvorima i za potencijal kontrolisanja i transformisanja zvuka koji se u ovoj interakciji rađa i Magnetik je komad koji ova njena interesovanja dovodi u živu praksu, sa sve elektromagnetima/ kalemovima koje je autorka sama konstruisala.

 

Pored pomenutih magneta, osnovni izvori zvuka su jedno staro, lepo cimbalo doterano za ovu priliku iz Novog Sada, kao i metalna ploča okačena o metalni okvir. Set mikrofona, par digitalnih pedala kod Nore Mulder i Apple računar na stolu dopunjeni su i kompletom zvučnika raspoređenih u krug oko publike, čiji je miks bio u nadležnosti Clare Gallagher smeštene u dno sale, za miksetu. Ovo je, inače bila svetska premijera ovog komada pred publikom.

 

Prvi deo nastupa bio je izuzetno tih, sa gotovo stidljivim približavanjem magneta žicama cimbala i jedva čujnim harmonicima preko električnog brujanja. Dve žene iznad cimbala su delikatnim pokretima prizivale avetinjske zvuke vezane za minimum mehaničkog rada i oživljene magijom elektromagnetnog polja.

 

Međutim, budimo za trenutak cinične svinje (jer, šta smo drugo uopšte ispod ove maske brkate civilizovanosti?): ne samo da su ovakvi i slični eksperimenti sa zvukom u domenu akademske muzike stari nekoliko decenija nego i, ako ste ikada gledali snimak Džimija Hendriksa kako gazi svoju wah-wah papučicu i okreće gitaru prema pojačalu ne bi li izazvao fidbek i pokretima celog tela ga modulirao i kontrolisao – videli ste svu ovu teoriju i praksu izvedenu značajno intuitivnije i eksplozivnije još krajem šezdesetih godina prošlog veka.

 

Nisam mogao da se, u tom kontekstu ne setim još jednog intervjua koga je objavio Jazzin povodom Ring Ring festivala, doduše prošle godine u kome je Paul Lovens, doduše objašnjavajući odvajanje evropske improvizacije od američkih free jazz uticaja rekao: „Nije bilo nikakvog racionalnog procesa u ovome. Kao kada ptica spazi crva, tako smo ga i mi samo zgrabili. Odgovor je ponovo: sledi svoje instinkte. Razmišljanje donosi sumnju: ovde nije bilo nikakve sumnje.“

 

Upravo taj neki kontrast mi je u misli došao gledajući Noru Mulder i Jasnu Veličković kako sve glasnije i odrešitije pobuđuju žice cimbala raznim tehnikama i pokreću magnete po prostoru oko njega: ono što ova kompozicija pokušava prvo teorijski da postavi a zatim i eksperimentalno potvrdi, evropski (i ne samo evropski) improv muzičari rade više od trideset godina unazad – intuitivno, eksperimentišući sa instrumentima, zvukom i tehnikama. Na kraju dana, mislim, važno je šta se čuje a ne teorija koja stoji iza tog zvuka.

 

I onda u tom smislu, imam utisak da je večerašnji performans bio za nijansu previše naklonjen laboratorijskom ugođaju eksperimentisanja u okviru tačno zadatih parametara i da je možda moglo da u njemu bude više spontanosti, više improvizatorskog nagona za hvatanjem dobrih prilika u letu i sviranjem po sluhu i raspoloženju. Ovako, komad je imao jasno odvojene segmente koji su, reklo bi se, prelazili jedan u drugi na osnovu unapred zacrtane dinamike, a manje zato što su konsekvence do tada isprobanih motiva i tehnika zadovoljavajuće ekstrapolirane i ispitane do krajnjih dostupnih granica.

 

Znam da sada zvučim negativnije nego što se zaista osećam: Magnetik je meni veoma prijao jer je u pitanju baš ona vrsta elektroakustike kakvu najviše volim: muzika koja nastaje tačno na sredini između autorske (namere uspostavljanja) kontrole i stohastičkog haosa koga diktira oprema što se nikada ne da sasvim kontrolisati. Uzbudljivo je bilo gledati i slušati kako iz avetinjskih harmonika sa početka polako izranjaju jaki zvuci, zaprljani prirodnom distorzijom, pa onda uživati u jednom dugačkom segmentu gde je Nora Mulder komadima gaze pobuđivala žice cimbala na oscilovanje a Jasna Veličković mamila moćne glacijalne tonove iz obešene metalne ploče i obližnjeg mikrofona. Ovaj deo je bio čist kao suza, zvučno i koncepcijski sa Mulderovom koja je uzdržano ali zato efektno koristila DigiTechovov Whammy pitchshifter da sve zvuke natera u klizanje nagore ili nadole po skalama.

 

Sa razvojem izvođenja zvuk je postao gušći i dublji i ja sam se našao u dosta neobičnoj situaciji: korišćenje Macbooka za semplovanje cimbala u realnom vremenu i podvlačenje digitalnih lupova pod živu svirku je definitivno podebljalo zvučnu sliku i dalo lepu dinamiku muzici ali je istovremeno potpuno poremetilo inicijalno čist i sveden koncept interakcije akustičnih izvora zvuka i magneta pa mi je u intelektualnom smislu delovalo kao blaga izdaja suštine ovog komada i pomoćna tehnika za slučaj da osnovni zvučni program ne bude dovoljno snažan. Iz kraćeg i srdačnog razgovora koga sam imao sa Norom Mulder posle nastupa (gde sam joj arogantno i svinjski sugerisao da posluša ili još bolje pogleda neki nastup Keitha Rowea) stekao sam utisak da je i ona mislila da je ovo semplovanje najpre dodato u kompoziciju da bi joj se produbila zvučna slika (i možda produžilo trajanje) iako se nije previše uklapalo u čistotu originalnog koncepta.

 

No, s druge strane, kompoziciju nismo pisali ni ja ni Nora Mulder, Jasna je autorka i na njoj je, dakako da izabere tehnike, strategije i pristupe. Činjenica je da je od trenutka uvođenja lupova u zvučnu sliku Magnetik postala prilično prijatan power electronics komad, ne toliko bučan da bih ga uporedio sa CCCC ili sličnim autorima, ali opet na sličan način fluidan, sa dobrim odnosom mehaničkog ponavljanja koje obezbeđuje digitalni sekvencer i neprekinutog improvizovanja uživo, sa magnetima, cimbalom i mikrofonima. Pred sam kraj nastupa, Jasna je izvukla nekoliko ljudi iz publike – Ivana Jevića, ali i Džonija, urednika Jazzina, te još mislim dvoje – podelila im magnete i uputila ih svakog na svoj mikrofon, da pokretima ruku dodaju svako svoj sloj zvuka u proključalu masu.

 

I ovo je bilo odlično. Clare Gallagher je ovde konačno iskoristila kružni setap zvučnika a nasumičnost zvuka koji su proizvodili „neobučeni“ muzičari je izuzetno dobro legla uz ono što su i dalje radile Mulderova i Veličkovićeva. Toliko, čak, da sam poželeo da su ovi ljudi u igru uvedeni ranije a možda za račun skraćivanja srednjeg dela nastupa koji se previše oslanjao na lupove. Ponovo, daleko od toga da mi nije prijalo bilo šta što su ove tri žene radile, ali u mojoj nekoj klasifikaciji iskustava, način na koji su improvizovale sa magnetima, cimbalom i pedalama spada u entry level improvizaciju i mislim da bi im svima izuzetno koristilo da provedu jedno godinu dana kaleći improvizatorske tehnike (ali pre svega razmišljanje) u sudaru sa „pravim“ free improv muzičarima, na primer sa ImprovE ekipom. Da ne bude zabune, meni je ovo zvučalo dobro, ali mislim da bi mu mnogo dodalo da ima više zen ispražnjenosti u pristupu, dakle jači naglasak na spontanosti, prepuštanje zvuku da vodi priču umesto praćenje unapred zacrtanog pravca čak i kada se pokazuje da neke stvari uživo nisu toliko efektno koliko se to činilo na probama.

 

Ali molim da se ove moje blage i dobronamerne kritike shvate tek kao dokono promišljanje dokonog čoveka. Na nivou zvučnog iskustva, Magnetik mi je apsolutno prijao i, dok ovo kucam, preslušavajući snimak nastupa, ispunjen sam veoma pozitivnim senzacijama i ne smeta mi ni sempler ni pomalo napadan Whammy. Buka je, na kraju krajeva, lekovita kada se uzima u pravim dozama a večeras sam pravu dozu definitivno dobio.

JuTjub:

Ring Ring 2013: Matthew Shipp i Sabir Mateen/ WHO+ 2- Music for Quintet by Gerry Hemingway, Kolarac, 26 Maj 2013 – samo video

I ovo veče sam pisao za Jazzin, pa tako ovde kačim samo linkove do JuTjuba za udobno gledanje i slušanje. Oba nastupa su bila fantastična, na potpuno različite načine i pokazala svu, jelte, raskoš savremenog avangardnog džeza. Impresivno.

A kome je pre do čitanja nego do gledoslušanja, evo i naknadno dodajem link na svoj prikaz na Jazzinu:

Ring Ring (5): Matthew Shipp & Sabir Mateen, WHO+ 2 – Music for Quintet by Gerry Hemingway

Ring Ring 2013: eRikm, The Electrics, Kulturni Centar Rex, 25. Maj 2013., samo video.

Pošto večerašnje i sutrašnje nastupe na Ring Ring festivalu pišem za Jazzin, Džoni mi je stavio embargo na pisanje o njima ovde na blogu. Zbog toga ćete dobiti samo JuTjub linkove da se sami uverite u to da je bilo opako, moćno, bučno ali dostojanstveno. eRikm, je, naravno opravdao reputaciju jednog od najinteresantnijih evropskih manipilanata zvukom a supegrupa The Electrics je pružila divan balans free jazza i slobodnije, neidiomatske improvizacije.

Evo i videa:

A evo i Jazzin prikaza: http://www.jazzin.rs/ring-ring-2013-4-erikm-the-electrics/

Ring Ring 2013: Anja Đorđević i Svetlana Maraš, The New Songs, Volcano the Bear i Lenhart Tapes, razne lokacije, 24 Maj 2013

Treće veče ovogodišnjeg Ring Ring festivala testiralo je, pored našeg čula muzičkog ukusa i našu fizičku spremu. Četiri koncerta na dve lokacije bi bila potpuno neprihvatljiva ponuda za mene da se ne radi o ovakvom festivalu i ovakvoj selekciji. Ali radi se. Večeras smo krenuli od gracilne digitalne umetnosti za najgrađanskije među građanima a završili u analognom svinjcu za najveselije među negrađanima. Za svakog je, ne sumnjam bilo po nečeg: lepe muzike, lepih muškarca, pijanih i razigranih žena, muzičke teorije… Uživali smo. Da na kraju svega nismo upali u masu od nekoliko hiljada fanova Đorđa Balaševića koja nas je vraćajući se sa njegovog koncerta omela u pravovremenom hvatanju taksija, veče bi maltene bilo perfektno.

 

Ma… bilo je perfektno. Spektar muzičkih filozofija i pristupa koje smo čuli je obezbedio topljenje i najtvrđih srca.

 

Veče je otvorio projekat Canzone Distorte u čijim su glavnim ulogama bile veteranke Ring Ringa, Anja Đorđević na vokalima i Svetlana Maraš na laptopu. Pričamo, naravno o dve žene sa magistarskim titulama u domenu muzike i sa bogatim karijerama u domenu kompozicije, sound arta i performansa, a komad koji su večeras izvodile nastao je prvo kao radiofonska kompozicija namenjena emitovanju na nekakav svetski dan muzike ili već tako neki datum. No, iako nije praksa da se ovakve kompozicije izvode uživo, srećan splet okolnosti i volja dve kreativne žene da joj daju „koncertnu“ formu doneli su pred solidno popunjenu salu Kulturnog centra Rex nešto manje od pola sata interesantnih zvučnih ponuda.

 

Sklopljeno u jednu neprekinutu dvadesetpetominutnu formu semplova i živih vokala, Canzone Distorte su zapravo skup fragmenata, što muzičkih što tekstualnih, kombinacija digitalnih šumova, lupova, izgovorenih reči, i, s obzirom na naslov kompozicije i reputaciju Anje Đorđević – iznenađujuće malo pevanja. Najveći deo vremena muzika se vozila na sigurno pripremljenim digitalnim temeljima Svetlane Maraš, atmosferičnim lupovima, sugestivnim zvucima krckanja i šuštanja, komadićima pesama, delovima razgovora iščupanih iz korena i nateranih da plutaju bez značenja nad plimom neumoljivog digitalnog zvuka. Maraševa je neko ko u ovakvoj postavci pliva kao riba u vodi pa je u uže muzičkom smislu Canzone Distorte vrlo primamljiva ponuda.

 

Ali. Ovo nije čisto muzičko delo i fragmentarnost koju sam gore skoro uzgredno pomenuo ovde se vraća da nas gricne za stražnjicu. Ne nužno u negativnom smislu, da se ne razumemo pogrešno. Canzone Distorte je zamišljena kao serija epizoda kombinacija muzike i govora, minijaturnih drama – maltene skečeva – koje Anja Đorđević izvodi diskutujući na engleskom sama sa sobom, prepirući se, zahtevajući, doživljavajući minijaturne emotivne lomove, pušeći na muštiklu, pokazujući ispisane transparente, glumeći.  

 

I, naravno ja iz sve snage pozdravljam teatarski element ovog izvođenja koje bi inače bilo sasvim nezanimljivo za gledanje. I ovako su izvođačice sve vreme sedele, a jedna od njih je samo poslovno gledala u laptop. To da je druga imala minipozorište je apsolutno pozitivna stvar i u sadejstvu sa, kako već rekoh, sjajno pripremljenom muzičkom podlogom, ovo je bila potentna ponuda, čak i uzimajući u obzir da je Đorđevićeva zaista zapevala svega na dva mesta.

 

No, nije ni zgoreg reći da je na nekom višem nivou ambicija da ovaj komad ponudi nekakvo intenzivnije značenje za moj groš prilično izostala. Fragmentarnost narativa – ako se narativom ovo sme nazvati – obezbedila je samo to da smo svedočili izvođenju nekoliko diskretnih epizoda čija individualna literarna značenja ne deluju kao neke prevelike epifanije mom prostačkom intelektu, a čiji je međusobni odnos najverovatnije jasan autorkama, ama potpuno skriven od mojih očiju. U tom smislu, Canzone Distorte šalje, bar za mene, pogrešne signale o tome da visoka umetnost mora nužno da bude hermetična jer hermetičnost izjednačava sa suptilnošću simbolike i slikanja. Ne mislim da je tako. No, diskurzivni kvalitet ove kompozicije, koji sugeriše da ovde zbilja imamo posla sa intelektualnim štivom koje treba tumačiti tim istim intelektom, a tek onda i srcetom, je zaslužan i za to što sam na kraju – u intelektualnom smislu – ostao pomalo nezadovoljen. Šta Canzone Distorte meni govore, pitao sam se posle kraja? Jer govorile su dobar deo vremena. Vrlo malo.

 

No, sa druge strane, moj drugar Sloba, basista Acroholije mi je posle desetak minuta na telefonu napisao „Tebra, ovo je mnogo zajebano“ što je, uz srdačan aplauz kojim je publika nagradila kompoziciju po završetku, pokazalo da ne morate baš sve shvatiti da bi vas (to sve) i dotaklo. Lepo.

 

Nekoliko minuta kasnije, koliko je bilo potrebno da se sedišta okrenu za 180 stepeni, pred publiku je ponovo izašla Sofia Jernberg koju smo upamtili od juče kada je nastupala sa Igorem Čubrilovićem, ali ovoga puta sa svojim sastavom The New Songs. Lepi, mladi i naoštreni da nam pokažu šta znaju ovi ljudi iz Švedske, Norveške i Francuske su se odlučili za potpuno akustičan set, postavljen na podu sale, ozvučen sa svega nekoliko ambijentalnih mikrofona. Ne znam kako se ovo čulo i videlo u dnu sale jer sam se, oportunistički prolaktao do prvog reda ali slutim da ovakvi zahtevi muzičara nisu najzgodniji za osobe nižeg rasta osuđene, na osnovu svojih slabih socijalnih skillova na sedenje u poslednjim redovima na svakom koncertu.

 Dobro. The New Songs pride izvode veoma tihu muziku, prepunu prigušenih tonova na žicama i jedva čujnih vokala, filozofski ugođenu negde na razmeđi savremene kompozicije i nekakvog pop izraza. Kao Schoenberg koji je odrastao na, recimo Art Bears, pomislio sam gledajući kako dvojica gitarista prigušuju žice svojih instrumenata, kako trzaju i grebu po strunama, jureći uz i niz vratove, izbegavajući harmonije, sem u senkama, dok pijanistkinja svira ebowom po utrobi svog instrumenta a pevačica izvodi atonalne teme.

 

Jernbergova je juče već pokazala kakvim arsenalom vokalnih tehnika raspolaže a ovog puta su one bile upotrebljene u sklopu strukturiranih i notiranih kompozicija i igrale na terenu pripremljenom od strane nekoliko žičanih instrumenata. Što je znalo da zazvuči dobro, sa povremenim iznenadnim harmonskim razrešenjima napetih momenata i lepo osmišljenim upadima u gesturalne improvizacije. Sa svoje strane, instrumenti su bili žestoko preparirani raznim predmetima, svirani palicama, gudalima, lenjirima, turpijama, ebow-ima a muzičari su koristili svaku proširenu tehniku koje su mogli da se sete da zadovolje ambiciozne zahteve kompozicija koje začas od precizno notiranih arpeđa upadaju u epizode čiste buke.

 No, prvi deo nastupa je, pored svog bogatstva zvuka i tehnika delovao previše akademski stegnuto. Bez obzira na objektivnu zabavnost sviranja gitare turpijom i klavira bubnjarskim maljicama, i na konceptualnu širinu kompozicija, publika je reagovala tek učtivim aplauzima na sve što se pred njom događalo. Muzičari su definitivno tu delom krivi, možda suviše usredsređeni na precizno izvođenje objektivno kompleksnih kompozicija, a premalo (pažnje i ljubavi?) pružajući masi toplih tela ispred sebe. No, negde na polovini koncerta, stvari su počele da se zagrevaju, pogotovo nakon finala jedne od kompozicija koje je batalilo kompleksnu notaciju i pretvorilo se u nekoliko minuta hardcore buke sa testerisanjem instrumenata i Sofijom koja je zvučala kao kakav demon što se bori da izađe iz tela što je za života znalo samo za užase i patnje.

 Jedna vratolomna minijatura prepuna brzih dinamičkih izmena i kung fu gestova je dodatno pridobila publiku pa je i ostatak nastupa bio toplo primljen, sa većim naglaskom na elementima kompozicija koji su delovali spontanije, manje robujući notama, bliže vezano za sam zvuk i njegove transmutacije u konkretnoj prilici na konkretnom mestu. Sofia je zablistala u nekoliko trenutaka ovde a pijanistkinja Eve Risser je, posle skoro pedeset minuta sviranja diskretnih prigušenih nota imala jedan eksplozivan solo na kraju obarajući s nogu ljude koji su se sve vreme maliciozno pitali ume li ova žena uopšte da svira konvencionalno. The New Songs su pokazali mnogo toga večeras,  možda previše igrajući za rezultat a malo manje za publiku ali definitivno sa uzlaznom putanjom prema kraju koncerta. Cenimo.

Ring Ring festival uistinu ume da bude uzbudljiv kada posle odgledana dva nastupa treba da se ode na drugu lokaciju da se isprati nastavak programa. Za razliku od prethodnih godina kada smo morali da koristimo motorna vozila i time još više povećavamo svoj ugljenički, jelte, otisak stopala, ovde smo premostili posrednika i uposlili baš ta pomenuta stopala da iz Reksa odšetamo do Kulturnog centra Drugstore, ne bismo li posle veoma akademskog i prefinjenog prvog dela večeri malo opustili sinapse uz hevi metal i razvratni ples mladih devojaka. Takođe, ovo su bila prva dva nastupa na ovogodišnjem festivalu u kojima na bini nije bilo žena.

 

Prvi su nastupali Volcano the Bear, glazgovski dvojac koji veoma uspešno opovrgava utemeljenu predrasudu da u Škotskoj ne postoje kvalitetni umetnici i da tu državu, uostalom, treba bombardovati nuklearnim oružjem iz orbite jer je to jedini način da budemo sigurni. Eklektični i ambiciozni u svom zvuku, VTB su ipak neka vrsta dobro čuvane tajne ostrvske nove muzike, sa relativno malim brojem albuma i nastupa u nekih 18 godina rada. Ali večeras su, oh, razbili.

 

Najveća (i jedina) zamerka koju mogu da uputim njihovom nastupu je ta da je u dinamičkom smislu doživeo vrhunac vrlo rano, već oko desetog minuta ulećući u moćni krešendo distorzirane gitare i tvrdih bubnjeva, dajući tako alibi publici da tokom narednih pola sata značajno tiše muzike priča na sav glas, potpuno zaboravljajući pobožno-akademsku disciplinu koju je demonstrirala u Reksu. No, hajde, mladi su to ljudi a otkada je ukinut vojni rok kao obaveza, nemaju ni gde da se nauče disciplini.

 

Disciplina je, dakako i reč koju najpre možemo vezati za muziku VTB. Ovaj žanrovski potpuno neomeđeni bend svoje setove izvodi bez prekida, menjajući dinamičke opsege, instrumente, pristupe, i ambicije svakih nekoliko minuta dok ne uhvatite sebe da mislite kako drugi bendovi, koji se drže samo jednog od pravaca koji su tek deo portfolia VTB, naprosto nemaju dovoljno hrabrosti. VTB svoj nastup započinju svirajući u metalne čaše, nastavljaju ga tape loopovima koji do kraja ostaju prominentan deo programa, a u već pomenutom krešendu hvataju se gitare i bubnjeva ne bi li nam ponudili pedigrirani sludge/metal/core na tragu Terminal Cheescake ili Zeni Geva.

Ali nakon što se taj prljavi naboj ispuca, središnji deo nastupa je serija svedenih vinjeta sviranih trakama, klarinetom, sintisajzerom, citrom, metalnim udarljkama, procesija dobro realizovanih skoro-pa-pesama koje se neosetno prelivaju jedna u drugu, ispituju svoje omeđene, ali sjajno definisane svetove i beže u drugu stranu kada su istrošile vreme. Većina toga zvuči divno a Aaron i Daniel pored svog drskog multiinstrumentalizma još i solidno pevaju i uz sve to sebe procesiraju u stvarnom vremenu koristeći trake, tako da je njihov nastup istovremeno i čista ekspresija ali i jedna promišljena instanca komantarisanja i (blagog) satirisanja te ekspresije.

 

No, nema ovde akademske distance koju sam možda primetio kod prethodnika, VTB su žestoki i kad sviraju svoj džez (u jednom trenutku Aaron Moore svira dugačku cev koja zvuči kao truba, silazi u publiku i duva svoje nota ljudima u stomake, lica i potiljke) i kada obojica palicama sviraju sitne ritmove na metalnim predmetima, a finale nastupa je posebno potentno sa neočekivano emotivnim razvojem situacije u kojoj ponovo mrveći sludgecore razjarene gitare i nepraštajućih bubnjeva dobije razrešenje u setnoj klavirskoj melodiji.

 

Naravno, publika zove na bis i dobijamo još deset minuta sjajnih tape loopova i Mooreovog sviranja činela po podu Dragstora. Izvrstan bend koji ume da nađe granicu između profesionalne uzdržanosti i teatralnog spektakla i čiji muzički eklekticizam ostaje impresivan i posle toliko godina.

Konačno, finale večeri je rezervisano za projekat Lenhart Tapes i potpuno spuštanje u analogni pakao u kome otkrivamo da nam plesanje sa (sitnim) demonima sasvim prija.

 

Vladimira Lenharta možda znate kao pasioniranog muzičkog istraživača, ali i kao basistu benda Klopka za Pionira, no njegova velika pasija u poslednjih nekoliko godina su muzičke kasete i njihova kreativna aproprijacija.

 

Naravno, korišćenje magnetnih traka kao instrumenta staro je više od šezdeset godina a konkretan medijum audio kasete je bio jedan od prvih izbora skoro svakog avangardnog muzičara u nastajanju u poslednje tri decenije. Potencijal audio kasete da bude i medij arhiviranja i medij reprodukcije, ali i medij prijemčiv za fizičku manipulaciju je jasan, veliki i tokom više decenija mnogo puta dobro iskorišćen. No, mlađani Lenhart (kažem to jer mu starijeg brata Stevana poznajem još duže no njega) uspeva da u ovu priču donese nešto novo i autentično svoje. Ali, dok je album (možete ga čuti ovde) bio nešto bliži konvencionalnoj pop muzici sa avangardnom osnovom, živi nastupi, pogotovo ovaj večeras, bliži su primalnom haosu i bezumlju koji ja nekako intuitivno vezujem za podrusmko krilo elektroakustičke muzike koje se oslanja na jeftinu analognu tehnologiju da pogodi svoje mete.

 

A Vlada ih večeras pogađa tako sigurno da se jedno do tada pristojno festivalsko veče na prečac pretvara u razularenu folk diskoteku. Holi šit!

 

Iako još ima snobova koji će sigurno sa gnušanjem zaključiti kako puštanje kaseta sa tuđom muzikom (turskom, srpskom, indijskom, čuo se i Ground-Zero) naprosto nije isto što i sviranje koncerta, teško mi je da poverujem da posle prisustvovanja ovakvoj eksploziji zvuka, ubistvenog ritma i avetinjskih melodija nisu iz Dragstora otišli potpuno promenjeni. Vladimir je naprosto vrhunski muzikalan čovek, barem u ovom solo kontekstu i to se vidi po najmanje dve stvari: 1) izbor i priprema lupova koje vrti pomoću arsenala vokmena, diktafona i prenosnih kasetaša i 2) izuzetna intuicija za manipulisanje tim zvucima u stvarnom vremenu.

 

Još prostije: ovde se pripremljeni ritmovi perfektno uklapaju sa drugim pripremljenim zvukovima (sintisajzeri, duvači, glasovi) tako da Vladimirova muzika ima zamaman gruv, sav u polomljenim, iz korena iščupanim ritmovima preko kojih idu uglavnim izvrsno uklopljeni komadi druge muzike, moćne škripe, distorzirani glasovi, duvački instrumenti. Lenhart ima savršen tajming i osećaj za dinamiku i njegove pesme uživo postaju gorostasna čudovišta koja gaze teškim koracima preko publike dok on sa dve ruke, poput nekakvog suludog didžeja ukrštenog sa Hendriksom uključuje i isključuje kasetaše, vraća trake unazad, skrečuje ih, miksuje u stvarnom vremenu.

 

Sirovost ove muzike je istovremeno i važan deo njenog šarma: ovde se čuje kako se delovi različitih kompozicija teško, grubo uklapaju, dok Lenhart uživo kroji kolaže popularne muzike i narodnjaka, metalnih udaraljki i džez duvaljki. Poput didžeja iz nekakvog niskotehnološkog pakla, Lenhart se sav ugrađuje u svoju muziku tvoreći plesni gruv od potpuno neočekivanih elemenata distorzirane buke i neudobnih ritmova. Čak i kada se desi po koji bag – to ispada sjajno: analogni bagovi podrazumevaju razmotavanje kaseta i ručne opravke dok muzika i dalje gazi primitivnim korakom unapred.

 

A publiku ova atavistička energija hvata za gušu i tokom više od sat vremena ispred didžeja je u toku ples razularene omladine koja reaguje na svaku njegovu promenu, intenzivno ga slušajući i prateći odgovarajućim pokretima tela svaku nemoguću smernicu koju im da. Drugi deo nastupa je, doduše manje intenzivan, sveden na didžejisanje puštanjem po jedne azijske pesme u jednom tenutku, sve dok se ne strmeknemo u jarak najčistijih srpskih neofolk otpadaka. Ali tako i treba da bude. Mladi ispred mene igraju kao da smo na nekom splavu, potvrđujući da bez narodnjaka nema ni provoda a Lenhart izvanredno poentira svojim generalnim pristupom da se od tuđeg otpada pravi sopstveno zlato. Izvrsno. Ako ono što je izvodio tokom prvih pedeset minuta uspe da ponovi još koji put, moći ćemo da kažemo kako imamo jednog od najuzbudljivijih novih elektroakustičnih izvođača u Evropi.

Ring Ring 2013: Igor Čubrilović i Sofia Jernberg; The Home of Easy Credits, Kulturni Centar Rex, 23. Maj 2013.

Prvo da kažemo da smo čuli da se situacija sa nestajućim kompaktdiskovima Heliocentric Counterblast od sinoć ipak pozitivno razrešila i da je u pitanju bila samo okrutna ali dobronamerna šala jednog okrutnog ali dobronamernog čoveka.

 

Takođe, vele da su, uprkos kiši i tmurnom vremenu, Heliocentric Counterblast imali lepu uličnu paradu/ svirku ovog popodneva, provlačeći se između ljudi i automobila u Savamali, doživljavajući čak i spontan susret sa ciganskim orkestrom koji je zaustavio svoje vozilo na sred ulice, povadio trube i pridružio se veselju. Sun Ra je sigurno barem malo klimao sa odobravanjem ako je ovo posmatrao sa Saturna.

 

Mi ostali, radnici i seljaci, so zemlje i tako to, smo se tek večeras ponovo okupili, ovoga puta u Kulturnom centru Rex, da svedočimo improvizovanoj muzici dvadesetprvog veka koju su izvodila dva puta po dva muško-ženska dua, svaki na svoj način. Ispostavilo se da se ti načini dosta razlikuju.

 

Prvi su na redu bili Igor Čubrilović i Sofia Jernberg. On švedski đak, ona etiopljansko dete odraslo u Švedskoj. Igor je za svoj nastup na ovogodišnjem Ring Ringu imao slobodu da bira sa kojim svetskim improv muzičarem bi voleo da nastupa i odabrao je Sofiju, ženu koju poslednjih meseci pratimo po JuTjubu i divimo se njenim ekstremnim vokalnim tehnikama. Ideja je bila, dakako, da njih dvoje po prvi put zajedno nastupe u Beogradu, bez nekakvog prethodnog uvežbavanja i sa, verujem, minimumom dogovora. Ima ljudi koji tvrde da je samo ovakva improvizacija ono pravo: potpuno nasumična, potpuno slobodna, bez oslanjanja na poznavanje senzibiliteta ili asortimana tehnika onog preko puta. Naravno da se ne moramo slagati sa tim, hm, ljudima, ali shvatamo poentu ovakvog tvrdokornog stava. Za mnoge među nama improv je politički koncept barem isto koliko i estetski.

 

Pošteno. Elem, Igor i Sofia su zaista nastupali bez mnogo prethodnog dogovora, pružajući nam priliku da u tridesetak minuta svedočimo zajedničkom kreativnom procesu dvoje ljudi koji pokušavaju da otkriju šta ono drugo misli, oseća, želi ili priželjkuje, sve vreme, skoro bez prekida proizvodeći muziku. Naravno da je tako nešto izuzetno uzbudljiv predlog.

 

I naravno da ne mora da znači da uzbuđenje garantuje i dobru muziku.

 

Igora gledam po treći put u mesec i po dana, ali po prvi put kako svira svoj matični instrument – gitaru – i sa zanimanjem sam ispratio šta na njemu ima da ponudi čovek koji je između ostalog svirao u sastavu orkestru Guitar Army, Rhysa Chathama, što je dakako prilično ozbiljna referenca.

 

I, sad, Igor je vrstan gitarista, bez ikakve sumnje, videlo se to u nekoliko vinjeta u kojima je svirao ljupke harmonije preko kojih je Sofia improvizovala nežne teme, ali njegov pristup instrumentu večeras je najveći deo vremena bio redukcionistički. Gitara je uglavnom tretirana kao nađeni predmet, sa zaobilaženjem ne samo najvećeg dela amplifikacije što se nalazila na bini već i puke rezonantnosti njenog tela. Igor je žice pritiskao i prigušivao, svirajući ih grebanjem i prenaglašenim okidanjem, trudeći se da gitaru liši njenih osnovnih muzičkih karakteristika, tražeći u njoj zvuke koji će potentna značenja posredovati bez posezanja za konvencionalnim alatkama. U skladu sa ovim njegovim pristupom i Sofijin performans je bio generalno ekstreman, ne toliko po intenzitetu – ovo je zapravo bio jedan od najtiših koncerata u istoriji Ring Ringa – koliko po dinamičkom opsegu, rasponu tonova i jukstapoziciji zvukova koji na momente kao da nisu dolazili iz ljudskog grla.

 

Pošto sam lenj i uostalom loš čovek, Jernbergovu neću porediti sa, recimo, Philom Mintonom – a to bi poređenje svakako bilo i pogrešno s obzirom na ipak različite pristupe pevanju kod ovo dvoje improvizatora. Neću je čak – a što bi bilo logičnije i lenjosti bliže – porediti sa skandinavskom koleginicom Majom Ratkje jer mislim da Jernbergova naprosto ne zvuči kao Norvežanka. Uporediću je pre svega – a sigurno u jednom monumentalnom činu lenjosti – sa, eh, Diamandom Galas iz perioda albuma Schrei X. Iako naravno dolaze iz sasvim različitih tradicija i idu na sasvim druga mesta sa svojim vokalnim improvizacijama, poređenje između švedske Etiopljanke i grčke Jermenke meni ipak drži vodu jer sam kod Jernbergove napipao onu istu grčevitu energiju, onaj isti pristup vokalnoj akrobatici koja je karakterisala Galasovu iz onog vremena, a koja nije puka „apstraktna muzika“ već jedan egzistencijalni napor ka redefinisanju identiteta – ženskog, rodnog, nacionalnog, ljudskog – pa i napor za izlaskom iz svog tela, jednim vozdignućem duha koji ne mora više da se vezuje za korporealnu formu što su nam je geni podarili i umesto toga sebe identifikuje sa apstraktnijim setom pojava – moćnim zvucima koje kreiraju grlo i usta.

 

Ima dosta srodnosti između Igorovog tretmana gitare tako da prestane da bude gitara i pretvori se u drvo sa žicama i Sofijinog tretmana glasa koji prestaje da bude alatka za artikulaciju govora ili kontrolisanje meoldije i – mada melodija ima i lepe su – postaje plesni podijum na kome se zvukovi sudaraju, padaju i izmišljaju nova pravila igre. Jernbergova prolazi ceo asortiman tehnika od zapevanja i razvijanja nežnih tema, ponekad na po koji sekund sa mirisima narodne muzike, pa do ekstremnog cviljenja, pištanja, uzleta u tanane falsete sa teškim trilerima, životinjskog štektanja.

 

I dobro je to, u jedno dva ili tri navrata i zbilja transcendentno. No, generalni utisak o nastupu je bio da su se oboje muzičara dosta uzdržavali od puštanja sebi na volju, možda pomalo strepeći da ne izvedu ono drugo iz takta ako odvuku previše na svoju stranu. Ovde možda više želim da kritikujem Igora jer je on prošao kroz gomilu tehnika, bacajući ih na Jernbergovu i proveravajući šta od toga ona može da iskoristi, ali retko se zadržavajući na bilo kojoj formi da bi ona mogla zaista da radi sa njom. Naravno, njeno praćenje njegovih sugestija je uvek bilo korektno ali imam utisak da je Čubrilović trebalo da je angažuje više, da naprosto bude bezobrazniji, možda i glasniji, da više insistira na razvoju dijaloga umesto na stalnoj smeni tema i ideja.

 

Dobro, neki su elementi nastupa generalno delovali kao eksperimenti bez jasnog cilja, više sa interesovanjem za to šta će biti – recimo čigra koja je nekoliko puta aktivirana a ni jednom nije dala neki posebno važan rezultat, a koju dobar deo publike nije mogao ni da vidi ni da čuje – i činjenica da su dvoje muzičara većinu vremena održavali kontakt pogledom i smejali se jedno drugom dosta govori o tome koliko muzika često nije uspevala da se izdigne iznad žudnje da se komunikacija održi, makar i bez muzike. Kako rekoh i Džoniju u jednom momentu: dobro je videti da se muzičari zabavljaju ali ne znam koliko je dobro videti da se zabavljaju više nego publika.

 

No, s druge strane, bilo je zaista moćnih trenutaka, kada su oboje prepoznavali motive koje valja zgrabiti i držati ih se pa je tako recimo Čubrilović u jednom trenutku, uz korišćenje ebowa i pojačala ušao u fantastično lep segment nastupa gde je svirao samo fidbek a gde je i pevačica namah bila oslobođena potrebe da stalno pravi piruete i salta i podarila nam nekoliko minuta čistog blagoslova.

 

Lepo. Dakle, nastup sa usponima i padovima ali svakako veliki zalog za budući zajednički rad ovo dvoje majstora.

 

The Home of Easy Credits su potpuno suprotan kraj improv skale. Da, ponovo su na programu žena i muškarac – ona na saksofonu, on na kontrabasu – ali ovde se radi o bračnom paru, ljudima koji žive zajedno, putuju zajedno, spavaju zajedno i stalno, skoro bez prestanka nastupaju zajedno. I razlika u odnosu na prvi nastup bila je dramatična u mnogo smislova.

 

Toma Blancartea gledali smo pre jedno pet godina u istoj ovoj sali kada je, u okviru sastava Sparks – sa Peterom Evansom na trubi – žario i palio prosipajući note i varnice u demonstraciji hardcore improvizacije na njujorški način. U međuvremenu je upoznao dansku saksofonistkinju Louise Dam Eckardt Jensen, njih dvoje su započeli muzičko partnerstvo a zatim se za svaki slučaj i venčali i posle prošlogodišnjeg debi albuma poslednjih meseci haraju američkim kontinentom, svirajući koncerte gde god je to moguće, a gde nije, kažu, spavajući na parkinzima Walmarta. Tomu svaka čast, ali Louise je pritom baš ozbiljno trudna.

 

Njihov nastup je, rekoh već sušta suprotnost prvom nastupu večeri. Namesto zvučnog i tehničkog redukcionizma, ovde je na programu žestoka, znojava svirka sa milionima nota i drugih zvukova ubačenih u mešalicu i ostavljenih da se tamo sudaraju. Namesto pažljivog slušanja i neprekidnog međusobnog gledanja, Blancarte i Jensenova gldaju mahom u zemlju i kao da ni ne obraćaju pažnju jedno na drugo dok se herojski bore sa svojim instrumentima. A ipak njihova muzika je, umesto serije pitanja i odgovora, kako bih mogao da opišem prvi nastup, primer kolektivne improvizacije u kojoj svaki od muzičara ima svoju autonomnu teritoriju i trajektoriju koju na njoj ispisuje a da se te dve muzike skladno dopunjuju i tvore impresivnu celinu.

Zaista, iako je redukcionizam, naravno, legitiman i važan pristup avangardnoj muzici, zadovoljstvo je povremeno gledati muzičare koji umesto „manje je više“ slede onaj mnogo logičniji (makar ako ste dete, kao ja) impuls da je više – više. Blancarte je, tako, mračna polovina dua, čovek koji lupa žice, šamara vrat svog instrumenta, zavlači palice između debelih struna, gudalom prizvodi dronove od kojih nam se uši tresu od sreće. On je proleterski heroj improva, čovek koji kada svira ne deluje zamišljeno i zapitano, već naprotiv, kao trudbenik koji sa puno entuzijazma obavlja težak rad. Znoj, napor, trud, to su elementi njegovog izraza i mi ih pozdravljamo.

 

No, sa svoje strane, Jensenova je demonsko prisustvo, njeno sviranje saksofona samo na momente procesija melodija i tema, promišljeno oblikovanih i dobro tempiranih. Ostatak njene tehnike su takođe dobro plasirana pištanja, coktanja, cviljenja, sve ono što avangardni saksofonisti rade već duže od trideset godina ali Jensenova potpuno beskompromisno čini ovu teritoriju svojom kreirajući spontane kompozicije uz pomoć supruga ali i lup pedale kojom samu sebe procesuje u ralnom vremenu.

 

I, za razliku od nekih avangardnih muzičara kod kojih ovo deluje kao naučni eksperiment, kod Jensenove se radi o veoma spontanom kreiranju muzičkog haosa iz brda odsviranih tema, zvukova i šumova ubačenih u petlje čijom visinom i brzinom ona dalje manipuliše, prateći samu sebe na saksofonu, flauti, ali i pevajući bez reči na mikrofon.

 

Ja inače ženske muzičare načelno posmatram tek kao dodatke instrumentima, naravno, ali Jensenova pakuje toliko seksualnih fetiša na jednom mestu – čak izuzimajući činjenicu da je Skandinavka – da je prava milina videti koliko je to još plus muzikalno stvorenje. Njen odnos prema zvuku kao gruboj sirovini od koje se valja snagom volje (i fizičkom prinudom) oblikovati muzički materijal je ništa manje nego impresivan. Istovremeno tehnički dobro potkovana ali i primitivistički spontana, Jensenova nije nekakav akademski istraživač koji muzici ne sme da priđe previše blizu u strahu da nešto ne pokvari. Naprotiv, ona u tu muziku, koja se oko nje slobodno kreće većinu vremena, uleće glavačke, razgrćući zvonom saksofona avetinje odjeka i lupova, gazeći pedale tako da se haos oblikuje u manje celine ponavljajućih pregršti zvukova, pevajući sve intenzivnije u mikrofon, iskrivljenog lica, sve dok se glas ne otme kontroli i pređe u histerično vrištanje.

Blancarteova svirka je impresivna, svakako, ali naprosto ograničena u domenu frekvencija koje popunjava, najviše moćna grmljavina koja trese zemlju i ne da nam sna. Njegova žena je, pak, veštičije prisustvo, Lilitina sestra i alhemičareva pametnija skatološka tetka koja pretvara olovo u zlato a govno u metaforu. Žestina i intenzitet su imena kojima ću odsada nazivati ovaj nastup u svim sećanjima što ću im se vraćati godinama, a bračni par Blancarte-Jensen će, kada se devojčica za par meseci rodi, nadam se, imati dovoljno svesti da joj odmah u ruke tutne bubnjarske palice. The Home of easy Credits su i ovako neodoljivi. Sa bubnjarkom iza sebe postaće nepobedivi.

Ring Ring 2013: Heliocentric Counterblast, Radio Beograd, Studio 6, 22. Maj 2013.

 

Prošlonedeljni najavni koncert osamnaestog po redu izdanja festivala Ring Ring je bio prilično zabavan i, čini mi se, na uobičajeno dobar način najavio festival koji će ove godine imati veliki broj interesantnih izvođača iz sveta džeza, savremene kompozicije i improvizovane muzike ali i ljudi čiji je rad nemoguće smestiti u jasnu kategoriju. No džez je definitivno sjajno reprezentovan ove godine sa povelikim opsegom filozofija i muzičkih pristupa ovoj sada već starostavnoj pop formi.

 

Druga stvar koja karakteriše ovogodišnje izdanje festivala je to što je, namerno ili slučajno, on posvećen ženama. Ženski autori i izvođači čini mi se nikada nisu bili zastupljeni u ovolikom broju, što je lepa stvar. Naravno, u krajnjoj liniji nas, sebično, odveć sebično, zanima pre svega kvalitet muzike a ne obim sisa koje ćemo gledati na bini, ali barem izbor muzike nikada nije bio nešto što bismo dovodili u sumnju kada je u pitanju Ring Ring.

 

I tako, prvo zvanično veče festivala počelo je na neuobičajen način na neuobičajenom mestu. Umesto standardne baze operacija koja se nalazi u Kulturnom centru Rex u Jevrejskoj ulici, večeras smo se našli udobno smešteni u Studiju 6 Radio Beograda a koncert je umesto najavom Kreativnog direktora festivala, Bojana Đorđevića, počeo snimljenom najavom radijske voditeljke, koju smo čuli ne jednom, ne dvaput, već tri puta pre nego što su muzičari dobili priliku da krenu u akciju. No, kako je koncert rađen u direktnom prenosu, što radijskom, što televizijskom (RTS Digital kojim Tijanić zaista na momente može da se podiči), jasno je da je sve moralo da bude uredno i pod konac. U tom smislu i mala, odabrana publika u studiju je bila pod velikim pritiskom da ne izbruka naciju na televiziji, pa su i reakcije na svirku bile ljubazne, ali odveć, čini mi se, uzdržane. Muzika koju smo večeras slušali spojila je dva prilično bitna elementa kada pričamo o instancama otvaranja ovakvih festivala: avanturistički duh avangarde ali i potpuno neironični duh čiste zabave. Ovo je nešto što volimo da vidimo na Ring Ringu, kako bismo nevernim Tomama ukazivali da ta naša „nova muzika“ nije suvi akademski eksperiment i konceptualno bespuće već, neretko i konvencionalno lep ili zabavan sonični objekat koji podseća da dobro raspoloženje i atmosfera topline ne moraju obavezno da se završavaju u populističkim nizijama duha.

 

Elem. Večeras smo dakle sat vremena gledali i slušali Heliocentric Counterblast, relativno mlad nemački projekat koga predvodi – pamtimo šta smo rekli o džezu i ženama ove godine – talentovana saksofonistkinja Kathrin Lemke i koji je, ako to već imenom nije sugerisano dovoljno jasno, posvećen aranžiranju i izvođenju muzike koju je pisao i sa svojim sastavima izvodio Heman Poole Blount, poznatiji po umetničkom pseudonimu Le Sony’r Ra, ali najpoznatiji po skraćenoj verziji tog pseudonima: Sun Ra.

 

Da bismo shvatili zašto ću u ovom tekstu argumentovati kako je jedan prijatan i zabavan koncvert kome sam prisustvovao istovremeno bio i jedna od najbesmislenijih muzičkih manifestacija u mom životu, možda je korisno znati da je moj generalni stav o Sun Ra taj da se radi o jednoj od najvećih, najznačajnijih, najuticajnijih figura muzike dvadesetog veka u bilo kom pojavnom obliku te muzike: džezu, zabavnoj muzici, savremenoj kompoziciji, slobodnoj improvizaciji, tradicionalnoj muzici, buci, eksperimentalnoj muzici… Istovremeno, Sun Ra je bio jedna od najdragocenijih ličnosti u istoriji vaskolike pop kulture zapadnog sveta sa svojim pristupom crnoj tradiciji i istoriji (i njihovim sudarom i presecanjima sa belom tradicijom i istorijom), sa svojim radikalnim pristupom tumačenju tih tradicija i istorija i izvlačenja novih značenja (!!!) iz tih tumačenja, sa svojim radikalnim pristupom jeziku, kosmologiji, vođenju benda, kuvanju, biznisu, komponovanju i izvođenju muzike uživo, sa svojim radikalnim pristupom izdavaštvu (Sony je išao hardcore DIY rutom beskompromisnog samoizdavanja decenijama pre nego što su se britanski pankeri dohvatili ove strategije), crnom nacionalizmu, sviranju klavira, teremina, sintisajzera, sa svojim redefinisanjem lične istorije, pa čak i biološkog determinizma. Ukratko: potpuno jedinstvena figura u istoriji muzike i, uopšte, zapadne kulture, nakon čije pojave u javnom životu nikada više ništa nije moglo da bude isto. Sun Ra je meni, dakle bitan. Onoliko koliko su mi u životu bitni, šta ja znam, tekuća voda u stanu ili antibiotici. Njegovo ime koristim kao pasvord za neke od svojih onlajn identiteta (ali ne i za ovaj, hvalalepo) jer osećam da bi, ako bih sutra pretrpeo oštećenje mozga i upao u ponor amnezije, to ime bila jedna od retkih stvari koje bih pamtio iz prethodnog života, dok bih se poput Wolverinea potucao svetom u potrazi za duševnim mirom i iskupljenjem.

U tom smislu, dakle, kada sam čuo da postoji izvestan nemački oktet koji izvodi prevashodno njegove kompozicije, da je to njihova programska orijentacija, bio sam potpuno zbunjen. Za mene je ideja postojanja cover banda koji izvodi Sun Ra gotovo jednako iracionalna kao da pričamo o cover bandu koji obrađuje muziku vodopada ili vetra. U svakom od ovih slučajeva radi se o prirodnim silama u krajnjoj liniji nesvodivim na matematičke obrasce nužne da bi se nekako sažela njihova suština, neopisivim ikakvim diskurzivnim sredstvima poznatim čoveku. U konkretnijim terminima – kako uopšte „obrađivati“ Sun Ra kada je gotovo nemoguće reći šta je taj čovek svirao? Njegova muzika je žanrovski nesvodiva, semantički ju je nemoguće jasno kodirati a stilski obuhvatiti ikakvim opisom. Njena jedina karakteristika, kako ja to vidim, je da uvek izmiče kategorizaciji, očekivanju, zatvorenoj formi.

 

Što ni slučajno ne znači da Sun Ra nikada nije pričao prepoznatljivim jezikom, naprotiv, veliki deo njegove muzike je sasvim prepoznatljivo postojao u okvirima pop izraza, ili improv izraza ili free jazz izraza, ili, oh do-wop izraza (pa i surf izraza), ali sinergija tih izraza i njihovo prožimanje na sasvim ličan način su ono što je njegovu muziku činilo potpuno idiosinkratičnom čak i kada je Sony bio na čelu orkestra od po nekoliko desetina izvođača.

 

Heliocentric Counterblast dakle, iz moje prespektive, sebi postavljaju teorijski nemoguć zadatak: odavanje dostojne pošte muzici koja je samu sebe izmišljala od nule u svakoj kompoziciji, neopterećena ni stilom ni teorijom, a opet izuzetno svesna potencijala svakog stila i teorije na kugli zemaljskoj, odavanje pošte muzici izgrađenoj na ne samo izuzetno složenim filozofskim temeljima već i na, na momente potpuno radikalno oprečnim konceptima, muzici koja je jednake porcije inspiracije pokusala iz avramskih religija i iz naučnofantastičnih roto romana, iz afrocentrične tajne istorije sveta i iz uverenja da su neki veliki džezeri prethodnih generacija (Duke Ellington, Fletcher Henderson) bili ništa manje nego anđeli poslati na Zemlju da spasu one koji se spasti dadu. Kako uopšte možete da izvodite tu muziku u dvadesetprvom veku ako ste beli, dobro navežbani džez muzičar iz kontinentalne evrope (ili Australije)?

 

Odgovor je, ako preslušamo do sada jedini album Heliocentric Counterblast, ili ako se vodimo onim što smo večeras čuli na koncertu: tehnički kompetentno, duhovno zaravnjeno.

 

I da se razumemo, to je moja predrasuda koja samoj sebi sve vreme govori da je bila u pravu. Sasvim je moguće da je ostatak publike u Studiju 6 čuo sasvim druge stvari i to je možda i legitimnije od mene koji sam sve vreme trpeo blagi oblik kognitivne disonance, pokušavajući da u muzici Heliocentric Counterblast pronađem onaj element izmeštenosti koji, u nedostatku boljeg kriterijuma, držim za najvažniji momenat u muzici Sun Ra. Ogroman broj pesama Sun Ra tematski je bio okrenut odlasku iz trenutnog okruženja, najvećma govoreći o napuštanju Zemlje i putu u kosmos, ali ispod toga pričajući o prevazilaženju propadljivosti tela, o prevazilaženju političke i socijalne deprivacije, o prevazilaženju genetske, istorijske i kulturološke sudbine. Heliocentric Counterblast su za mene utoliko bizarnija muzička propozicija što njihova interpretacija muzike Sun Ra, naprotiv, insistira na pažljivoj, gotovo kliničkoj analizi tema, ritmova, harmonija i dinamika Sonyjevih kompozicija i zatim na njihovoj urednoj i uređenoj interpretaciji.

 

I to, da ne bude zabune, ne zvuči ni malo loše. Ovo je muzika koja ima dobro odmerene porcije tema sviranih i razrađivanih preko stamene ritam sekcije a sa druge strane dobro odmerene porcije izlazaka iz teme, harmonije i ritma i ulazaka u gesturalno sviranje i kontrolisanu grupnu improvizaciju. Njihova muzika zvuči istovremeno prepoznatljivo starinski ali i egzotično, sa osećajem za oneobičeno. Ona nikada nije pretenciozna u svojim formama i nekakve glumljene ekspresionističke izlete večeras nismo morali da gledamo, ali istovremeno ne stidi se da krene doduše utabanim ali svejedno prijemčivim stazama avangarde. Ovde je, recimo, pijanista Niko Meinhold, a koji nije svirao na albumu, dobar primer kako se sa koncertnim klavirom i sintisajzerom može pokriti ogroman dijapazon zvuka, mešajući besprekornu klasičnu tehniku ali i proširene strategije (ulazak u utrobu klavira, perkusionističke diverzije) da se muzici podari zvuk koji podseća na Sun Ra.

 

Ali, razume se, samo podseća. Meinhold nije vođ benda onako kako je to Sun Ra bio, ni slučajno nije filozof u celibatom oblikovanom telu što je trpelo različite forme neugodnosti čitavog života, Meinhold je samo jako dobar pijanista.

 

Ovo važi za ceo bend. Ritam sekcija je izvrsna, sa čvrstom kičmom i podlogom koju pruža duvačima, ali i sa nebrojenim sitnim ukrasima koji su se sjajno čuli u odličnom zvuku što ga je bend imao. No i pored vidnih napora da se oživi delić genijalnosti uloge koju su imale perkusije u muzici Sun Ra, dobili smo tek uredne, pristojne pesme, nikako divlju, neispitanu teritoriju neke tuđinske planete koju su nam decenijama kreirali Sonyjevi perkusionisti.

 

Kod duvača se možda ova diskrepanca najbolje i vidi. Svi redom u Kathrininom bendu su izvrsni, sa trombonistom i trubačem za koje se ne da reći jesu li bolji u pratnji ili u solažama. I sama muzika je tako aranžirana da se duvači prepliću u izvođenjima, sa veoma malo egotripovanja i puštanja na volju pojedinačnim prirodama. Ovi muzičari imaju veoma kratke prozore individualne svirke da u njima zablistaju i koriste ih sjajno, istovremeno poštujući kolektivni duh benda. Troje saksofonista je takođe izvrsno i nisam umeo da se odlučim da li mi je bolji moćni a suptilni bariton, promukli tenor ili Kathrinin mekani alt (i, eh, još mekšija flauta).

 

Ali to je sve, sa druge strane, delovalo kao pozorišna predstava. U kontrastu sa tim, Sun Ra je imao CEREMONIJU kao izvučenu iz nekog opisa marsovskih orgija sa strane kakvog romana E.R. Burroughsa, divlju proslavu zvuka, pokreta, boja, glasova, autentičan napor da se svoje kutlruno okruženje ne samo prevaziđe nego i trajno promeni, radikalno transformiše kroz snagu umetnosti. I na prvoj liniji fronta tog rata stajalo je ubitačno streljačko odeljenje nekih od najboljih saksofonista koje je džez ikada imao (Sun Ra je, malo neskromno, posle Coltraneove smrti promrmljao kako bi nesrećni junoša možda još uvek bio živ da se trajno stavio pod njegovo vođstvo. Kažu da je Pharoah Sanders svoje prve noći u kući Sonyjevog orkestra zamalo i poginuo nakon što se na stolicu na kojoj je do pre nekoliko trenutaka spavao srušio deo plafona), a koji su, iako svirajući sa jednim od najautokratskijih lidera svih vremena, uspeli da izgrade prkosno individualne glasove.

 

Možda i tu ima nekog objašnjenja: Heliocentric Counterblast su vidno demokratična grupa, sa liderkom koja ne radi ništa nametljivo, sa muzikom aranžiranom da svako od članova dobije svojih pet sekundi da zablista ali tako da se svi vrate kolektivu i daju mu ono najbolje što imaju. Sun Ra je, u kontrastu sa ovim, bio mistični autokrata koji je svoje ljude držao u maltene zatvorskim uslovima, lično im spremao hranu i terao ih da vežbaju po deset i više sati dnevno, neretko i nakon što bi se uveče sa uspešnog nastupa vratili kući, umorni i željni sna. Umetnost, pa, da, ponekada zahteva žrtve, a žrtvovanje ponekad podrazumeva poništenje ljudskosti u ljudima da bi se pronašao onaj trag božanskog za koga i većina ateista veruje da postoji.

Heliocentric Counterblast naprosto nemaju ovakve ambicije. Njihova muzika je lepa, zabavna i mada nije ni nova ni originalna, sasvim pristojno ispunjava uho slušaoca kada se razliva po prostoru. Dve sopstvene kompozicije koje su izveli se lepo uklapaju u ostatak materijala što znači da je u aranžmanskom smislu postignuta ujednačenost koju treba poštovati mada se na nju i mrštiti jer, naravno, sprečava muziku da ode sa planete i vine se u svemir. „Uranus, the seventh planet“, peva bend u jednoj od svojih kompozicija, dosta verno imitirajući stil kojim je to radila Arkestra. Ima li veće jeresi u odnosu na to što je Arkestra radila? Možda i ima: pred kraj nastupa bend izvodi dve pesme Sun Ra odjednom, aranžirane tako da ide takt jedne pa takt druge i tako nekoliko minuta. Izvrstan primer tehničke discipline i potpuna besmislica u estetskom smislu.

 

No, ponovo, ne treba biti opterećen predrasudama kao što sam ja bio. Slušan bez hipoteke potrebe da se poredi sa višedecenijskim stvaralaštvom jednog od najvažnijih muzičara u svetskoj istoriji, ovaj koncert je bio više nego prijatan. I seo je baš na devedesetdevetogodišnicu rođenja Hermana Blounta, nimalo slučajno, sasvim namerno. Naravno, Herman je identitet Sun Ra i usvojio, pričajući da nikada nije rođen na Zemlji (već je na nju došao sa Saturna), baš da bi objasnio zašto na njoj nikada neće ni umreti – pa je obeležavanje njegovog rođendana još jedna od besmislica.

 

Besmislica je i što sam kupio ne jedan već dva primerka CD-a Heliocentric Counterblast na izlasku iz zgrade radija, najviše ogorčen činjenicom da su te iste diskove neki mangupi, koristeći trenutak nepažnje prodavca, uzimali bez plaćanja. Sutra oko tri sata na ulicama Savamale Heliocentric Counterblast prave ulični koncert/ paradu obeležavajući rođendan Hermana Blounta na način koji podseća na neke od javnih nastupa Arkestre. Ja ću biti na poslu u to vreme, ali ako ste slobodni: dajte im šansu.

 

Sun Ra je nesvodiv na reči, ali i na note. Sun Ra je muzika koja se čuje jednako u onome čega nema kao i u onome čega ima. Heliocentric Counterblast su herojski pokušaj da se ta muzika interpretira i, ako su na jednom nivou posve neuspešni i besmisleni, na drugim su zabavni i vrlo uspešni. Sun Ra je bio čovek koji je bio izvan, sve vreme, pa ga je i nemoguće vratiti unutra posle toliko decenija:

 

here is a conversation with the late Sun Ra that James Jackson who played oboe, bassoon and a whole bunch of other shit told me about:

 

James Jackson: I got something you can’t possibly figure out. An immeasurable equation. Folks been tryin to put an answer to this for years.

 

Sun Ra: Oh yeah, Jacks?

 

James Jackson: What is the sound of one hand clapping?

 

Sun Ra: The wind.

Ring Ring 2011. Peto veče: Neuroleptic Trio i Sol6

Poslednje veče ovogodišnjeg Ring Ring Festivala bilo je eksplozivno.

 (A fotografije na kojima nije Phoenix Marie je ponovo uradila Ivana Čutura i zahvaljujem se njoj i Nikoli http://jazzin.rs na dopuštenju da ih upotrebim. Takođe, izvinjavam se Neuroleptic Triu što nema njihovih fotografija – nije bio ko da ih zapravi.)

Prvi su na redu bili Subotičani, Neuroleptic Trio. Njihov poslednji album, objavljen, pomalo ekscentrično, za etiketu Zdenka Franjića zvučao je interesantno, mada još uvek neizbrušeno venčavajući improvizaciju i ritmični džez (sa primesama roka i fanka) i trudeći se da entuzijazmom, brzinom i energijom (koje ovi momci zbilja imaju za izvoz) premoste momente neusmerenosti i upadanja u opšta mesta. Rispekt za trud. Veliki.

 

Uživo, to je zvučalo… izuzetno bučno. Makar što se tiče bubnjeva koji su dobar deo vremena pretili da progutaju sve što rade ostala dva muzičara u bendu. Krenuvši od tihe džezi meditacije koja me je odmah podsetila na Stjepka Guta kako gostuje kod Leba i Soli, jednog Kasnog popodneva, Neuroleptici su veoma brzo zakuvali agresivan gruv, koga su zatim sa manjim pauzama da publika uzme vazduh držali sledećih sedamdeset-osamdeset minuta.

 

Bubnjevi, bas gitara i truba, postava sa albuma Heroic Improvisations ovde je proširena time što je Nenad Knežević polovinu vremena provodio odlažući trubu i sedajući za veliki koncertni klavir. Ovo je bilo dobrodošlo osveženje tona i tonusa benda, dopuštajući da u mišićav zvuk trojke uđe i nešto više topline. Knežević je na trubi gotovo celo veče zvučao dosta hladno i distancirano, puštajući ritam sekciju da se rve sa distorzijama, žicama, kožom i metalom, vozeći daleke teme kroz komplikovanu metriku koju je diktirao pre svega bubnjar Robert Ambruš. Njegovi pijanistički pasaži su zvučali razrađenije, sa više nota ali i više raspoloženja koja su mogla doći i do jačeg izražaja da samo ritam nije tako nemilosrdno dominirao zvučnom slikom.

 

Koliko god to zvučalo suludo kada dolazi od mene (bubnjara, metalca), Robert Ambruš treba da svira manje. Ne samo tiše, jer njegovu agresivnu svirku je možda peglanje miksa moglo da malko zauzda, već zaista manje. Da ne bude zabune, čovek je izvrstan bubnjar, prepun energije, sa maštovitim, smelim rešenjima na svakom koraku, ali njegovo insistiranje na gruvu koji je ispunjen udarcima na svakom milimetru svoje površine, koji je najkomplikovaniji što može da se izvede u datom trenutku sa četiri ekstremiteta i standardnim setom bubnjeva, ovoj muzici vrlo brzo počinje da oduzima više nego što joj daje.

 

Na kraju krajeva, gruv je, baš kao i improvizovana muzika, umetnost raspoređivanja tišina, ćutanja između zvukova koji onda nešto znače. Ambruš se užasava tišine, užasava se ćutanja, ne dopušta praznine u svojoj muzici i čak su i momenti najbliži baladama koje je trio izveo bili zasićeni do očiju njegovim rolovanjem, brejkovima, činelama, obodima i timpanima. Drugim rečima, njegov gruv prestaje da bude gruv i postaje gotovo apstraktna tekstura udaraca koja zvuči fascinantno – kao da slušate tri albuma Blooda Ulmera odjednom – ali joj nedostaje duše.

 

Da ne ispadne Ambruš tu jedini okrivljeni, reći ću i da između njega i basiste Aleksandra Petrovića zapravo nema dovoljno prave komunikacije. Na albumu mi je ovo zvučalo bolje, možda i zato što su bili bliže fank kuvanju, dok je večeras sve bio razigrani džez u kome je Petrović svirao nešto svoje, Ambruš takođe nešto svoje, a ako su se i pronalazili usput, to je delovalo više kao srećan akcident nego zajedničko improv pregalaštvo.

Nije ovo, razume se, bilo sasvim neprijatno, na kraju krajeva, glasna i energična muzika je sama po sebi šarmantna, ali Neuroleptic Trio su večeras plastično pokazali koje su sve zamke improvizacije bazirane na gruvu. Neki momenti su bili uspeli, pogotovo u poslednjih petnaestak minuta kada je Ambruš na kratko stišao svoj napad na bubnjeve i vozio nervozan ali kontrolisan sving, Petrović uspeo da ispliva iz ritma prijatnim bas linijama, a Knežević lenjo opleo po klaviru, no ovakvi su trenuci bili brojčano nadjačani bučnim ali ultimativno neusmerenim pasažima koji su trajali poduže i neretko odavali utisak da gledamo bend na probi kako džemuje u nadi da će im na pamet pasti neke nove ideje. To da je Petrović nekoliko puta morao da stane sa sviranjem i počne da se smeje jer je Ambruševo bombardovanje seta zaglušilo sve ostalo na bini, kao i činjenica da je Ambruš završavao kompozicije tek kada bi mu bas pedala otkazala poslušnost (mada je u jednom momentu nekoliko minuta svirao i bez nje, a rupa u zvuku se nije ni primetila) svedoči o tome da su improvizacije koje smo gledali i slušali manje trio na delu, više trojica muzičara koji sviraju u isto vreme i nadaju se srećnim spojevima.

 

Možda najoštrija kritika stigla je od jednog gledaoca iz prvog reda koji je posle sat vremena svirke ispred bine odglumio infarkt jer mu se nije dopalo kako bend odrađuje svoj set. Malo preterana reakcija, svakako, ali činjenica je da su Neuroleptici svirali puno a proizveli srazmerno malo muzike. Kada to kaže čovek kome je preterivanje po definiciji najdraža stvar na svetu, onda treba da tu opasku shvate ozbiljno. Srećom, improvizovana muzika je živa materija i nadam se da ovi momci uče jednako brzo kao što sviraju.

 

Za kraj festivala stigla je i prava poslastica. Sol6 je neka vrsta Ring Ring supergrupe, gde je polovina članova već publici pružila neke divne doživljaje prethodnih godina. Pijanista i vođa, Veryan Weston se posle trinaest godina vratio u Beograd i doveo sa sobom Luca Exa čiji smo bivši bend prošle godine gledali, vrišteći i skačući na nastupu The Ex, ali i Tonyja Bucka. Buck je treći put za redom na Ring Ringu, što je svakako svojevrstan rekord i od ovog rekorda fascinantnija je samo sumanuta razlika između njegovog pristupa muzici sastava sa kojima je dolazio. Sa matičnim The Necks Buck je zen-monah u meditaciji, čovek koji bubnjeve svira maltene samo oštrim pogledom i jedva primetnim pokretima prstiju. Sa [project] Transmit, on je post-rok gitarista koji za bubnjeve seda tek da malo uzburka atmosferu. Sa Sol6… pa, recimo da sa Sol6 Buck otkriva svoju siledžijsku prirodu i ta je priroda divlja i genijalna.

 

Weston, Buck i Ex su ljudi sa velikom kilometražom i ono što Sol6 pruža je neka vrsta sublimacija dugačkih karijera muzičara koji delaju na različitim poljima nove, avangardne ili alternativne muzike. Ako bih morao da izdvojim jedan sastav ili izvođača iz istorije Ring Ring festivala koji bi na najbolji način neupućenom slušaocu pokazao šta je suština te mitske „Nove Muzike“, Sol6 bi bili izvrstan izbor, odmah uz Ground-Zero ili Ivu Bittovu. Weston i ekipa imaju isti totalni pristup muzici koji uključuje sve od dilentantizma do virtuoznosti, od slobodne improvizacije do rigidne strukture, od ljute atonalne avangarde do nevine pop muzike i večeras je to publiku u Reksu dovelo do eksplozije oduševljenja.

 

Trojici iskusnih muzičara u bendu društvo prave violinistkinja Mandy Drummond (jedina žena sa tetoviranim sisama u istoriji Ring Ringa) i čelistkinja Hannah Marshall, a saksofonistkinju Ingrid Laubrock zamenio je nedavno tenorista Yedo Gibson i zbog ovoga mi je bilo posebno drago, ne zato što je Laubrockova loša, nego zato što je Gibson izvanredan.

 

Kako je Ex svirao akustičnu bas gitaru – doduše sa pikapovima i nekoliko pedala – jedini električni instrument na bini bila je Drummondina skerletna violina, ali iako Sol6 rado koriste termin „kamerna“ da opišu svoju muziku, on ni iz daleka ne sugeriše eksploziju energije koju ovaj sastav proizvodi. Razume se, za razliku od Neuroleptic Trio, energija Sol6 je precizno kanalisana i bazira se jednako na uzdržavanju koliko i na ekscesu. Već sam početak nastupa, sa atonalnim vinjetama koje su svi članovi benda savršeno se dopunjujući svirali u isto vreme pokazao je šta znači kada imate disciplinovane muzičare koji kada improvizuju zvuče kao da su se uvežbali, a kada sviraju po notama to zvuči kao hardcore improv. U ovih prvih nekoliko minuta Sol6 je bez napora kanalisao uzbudljivi duh pradavnog Spontaneous Music Ensemble, jednog od prvih manifestno improv sastava u Evropi, prolećući kroz apstraktne strukture samouverenošću koju imaju samo ljudi sa misijom. Zatim su usledile kamerne teme, pa moćni gruv od koga bi i Neuroleptic Trio imali šta da pokupe, pa Westonovo šarmantno sviranje klavira, pa pevanje Marshallove posle koga se bend sunovratio u siloviti krešendo… Eric Satie se sudarao sa Burtom Bacharachom, Johnom Cageom i Steveom Laceyjem, u muzici koja je ipak pre svega pripadala Westonu i njegovoj ekipi.

 

Ono što Sol6 savršeno pokazuje je da avangardna muzika, čak i kad se da nazvati kamernom, ni slučajno ne mora da bude salonski umivena i doterana. Zapravo, usudio bih se da kažem da domaći sastavi i izvođači sličnog usmerenja posle gledanja ovog nastupa neće više imati mnogo izgovora da se prenemažu. Sol6 je BUČAN bend. Oni vole i melodiju, vole i da zapevaju (Weston je pevao Satijeve songove na francuskom sa teškim britanskim naglaskom), vole i balade i fanki gruv, vole i složene, gotovo prog rok momente (Mićun je s pravom pominjao King Crimson pri kraju nastupa), ali vole i da dižu paklenu buku koja nije nekakav složeni ideološki iskaz već najprimalnija muzička energija. Publika je ovo intuitivno prepoznala pa su furiozna krešenda u koja je ekipa uletala svako malo bila ispraćena gromoglasnim navijanjem. U ovoj kiši metala i varnica, Buck je svakako bio najluđi, transformišući se iz meditativnog džez intelektualca koga znamo iz The Necks u zver koja po svome dobošu prosipa paklene blastbitove između epizoda moćnog gruva. Čak je i jedna Bacharachova balada koju je Drummondova pevala završena poluminutnom grindcore detonacijom a na radost i sreću svih okupljenih.

 

Bilo je ovo finale festivala kakvo se samo moglo poželeti sa publikom koja je bis dobila potpuno zasluženo i bendom koji je posle još nekoliko minuta jakog prženja sišao niz skalu apstrakcije sve do individualnih tonova i udaraca što su samo na jednom prestali. Mogao bih još mnogo da pišem o Sol6, o tome kako Yedo na momente zvuči kao Coltrane a na momente kao John Zorn na samrti, o tome kako su on i Marshallova savršen improv par koji kao da komunicira telepatijom dok izmišlja muziku na licu mesta, o tome kako Luc Ex svira celim telom, koristeći i pod bine kao instrument, ali ako niste bili, to će vam samo nabijati zazubice a ako jeste znate da su reči ovde nemoćne. Fantastična završnica i zalog za iduću godinu. Vidimo se.

Ring Ring 2011. Četvrto veče: Seijiro Murayama/ Tomaž Grom i Der Kreis des Gegenstandes

Većina ljudi (a kada kažem „većina ljudi“, mislim „ja“), kada kaže „Ring Ring Festival“ prvo pomisli na improvizovanu muziku. Iako, naravno, koncept festivala obuhvata mnogo šire polje muzičkog delovanja i iako smo improvizacija koliko hoćemo čuli i na, recimo Dis-Patchu, utisak je da je ovo jedna od stvari upisanih u DNK Ring Ringa toliko duboko da će čak i večeri sa najsurovijom, najbeskompromisnijom improvizovanom muzikom biti ispraćene sa velikom pažnjom i u dovoljnom broju na strani gledališta tako da se metropola ne izbruka pred uglednim gostima iz inostranstva. Ring Ring je, hoću da kažem, u domenu improvizacije neka vrsta institucije kojoj se veruje a kada, kao večeras vidimo da je to poverenje više nego opravdano, zadovoljstvo je, bez sumnje obostrano (i po malo erotično, n’est ce pas?)

(Uzgred, fotografije na kojima se ne nalazi Lou Charmelle, nego izvođači o kojima piše u tekstu napravila je Ivana Čutura i njoj i Nikoli (http://jazzin.rs ) se zahvaljujem na ljubaznosti i dopuštenju da ih iskoristim. Ivana je frilens fotograf spreman da radi i za vas… pod uslovom da ste platežno sposobni.)

 

Moguće kao posledica moje momačke neispavanosti (već pominjani rokenrol život kome toliko žrtvujem i bla bla bla), tek Seijiro Muarayama je večeras zvučao potpuno nezemaljski, pretvorivši salu Rexa u prostor suhe transcendencije. Nije ovde toliko neobično što  Murayama koristi toliko malo instrumenata da sve deluje kao neka dadaistička pošalica – na kraju krajeva isto to je svirao i pre tri godine na istom mestu – već je neobično što je Murayama svirao praktično identično onome kako je svirao pre tri godine na ovom istom mestu sa saksofonistom Jean-Lucom Guionnetom i dok sam tada skupio entuzijazma za jedno pozitivno ama uzdržano „njihov večerašnji nastup nije uspeo sasvim da mi razveje sumnjičavost ali bilo je u njemu dovoljno lepih detalja da odem zadovoljan“, danas me je Murayama držao suspendovanog između neba i zemlje, dajući mi ono što sam u pres rilizu Ring Ringa proročanski opisao kao „nastup sa dragoceno malo zvuka i mnogo, mnogo muzike“.

 

Je li za sve zaslužan partner u zločinu, mladi slovenački kontrabasista Tomaž Grom? Moguće, je, ipak kada imate takvo ime, nebo je i bukvalno granica. Grom je, šalu na stranu, čovek koji je svirao sa mnogo improv muzičara u svojoj karijeri (Guionnetom, među njima) a tokom večerašnjeg nastupa pokazao je da dobro razume estetske okvire u kojima se Murayama poslednjih godina kreće.

 

Okviri su to zastrašujuće svedenosti, muzike toliko ispražnjene od forme da je ljudima koji su na početak nastupa zakasnili i ušetali na nekom od mesta kada su Grom i Murayama samo nepomično stajali i posmatrali tačke na po trideset santimetara ispred svojih lica morabiti delovalo kao da je u pitanju komplikovani humoristički skeč u koji je uključena i sva publika u sali.

 

No, humora ovde svakako nije bilo ni u pokušaju. Murayama i Grom sviraju onu najzahtevniju i, zašto ne reći, najpretenciozniju improvizaciju, muziku manifestno oslobođenu svih odlika konvencionalne muzike. Dok je evropska improvizacija, čak i uz svoju proklamovanu borbu da se oslobodi nasleđa/ balasta džeza još uvek zadržala neke tragove ove muzike, makar ekspresivnost koja se da pripisati gestovima free improv muzičara, Murayama rabi filozofiju bližu tokijskom komšiluku iz koga uostalom potiče i njegova je muzika neka vrsta post-improvizatorske pustolovine čistog zvuka, bez značenja, namere, afekta ili ikakve simbolike koja bi se dala naslutiti iza onoga što se čuje. Čista apstrakcija koja zapravo to više nije jer ništa ne predstavlja niti išta nagoveštava.

 

Zašto Murayame nema, niti ga je ikada bilo među mahom tokijskim Onkyo muzičarima je pitanje za nekog pametnijeg i upućenijeg od mene, tek ono što je on večeras pokazao bila je školska demonstracija avangarde koja je u svom otrzanju tradiciji, formi i kulturološkoj uslovljenosti toliko uspešna da besmislenim čini sva pitanja koja bi nedobronamerni prolaznik hipotetički mogao da postavi.

 

Jedno od njih, ono uobičajeno „a je l’ zna on da svira normalnu muziku?“ bi posle ovakvog nastupa delovalo posve deplasirano. Murayama je pravi bubnjar, uostalom svirao je u Fushitsushi, ali on već godinama svira samo jedan doboš, jedan tas činele i jednu hrapavu cev. Ova ekstremna svedenost instrumentarija automatski znači da je svaki zvuk koga Murayama proizvodi od ekstremnog značaja – kod njega nema slučajnih, parazitskih zvukova, nema džemovanja i igranja, nema čak ni improvizacije u klasičnom smislu pokušaja/ greške/ pogađanja.

 

Umesto toga Murayama ono što radi radi potpuno. Potpuno smireno, potpuno ubeđeno, potpuno bez izraza na licu. Gudalo i jedan tas činele dovoljni su mu da ispuni salu Reksa sablasnim harmonicima, hvatajući akustička svojstva prostorije i varirajući brzinu i nagib sviranja tako da umesto jednog čoveka koji testeriše činelu – što ga vide oči – uši čuju orkestar aveti koje pevaju najlepše na svetu.

 

Grom je Murayamu pratio ogromnim količinama tišine i sviranjem po svim delovima kontrabasa. Čak i žice su u velikoj meri korišćene kao izvor šuma, sa samo povremenim ulaženjem u stvarni ton koga instrument ume da proizvede. Distorzirani zvuk pritiskanja i povlačenja gudala tako da se čuju navoji žice, šuštanje sviranja po ivicama tela instrumenta, duboki cijuk kobilice, ali i mnogo dodira žica i drveta koje je samo Grom mogao da čuje, ili su čak i u njegovom slučaju ovi zvuci bili samo zamišljeni – bila je ovo prava dopuna Murayaminoj minimalnosti.

 

Jer, razume se, uz Japanca potpuno umočenog u Zen lepotu praznog, improvizator koji bi insistirao na direktnim odgovorima i dinamičnoj komunikaciji bio bi sasvim na krivom putu. Tokom druge kompozicije, Grom je proizvodio jedva čujne šumove i sitne tonove prstima i gudalom, dok je Murayama ispuštao zvuke iz sopstvenog grla i usta.

 

I sad tu opet dolazimo do onog humora koji sam spominjao. Viđao sam u životu improv muzičare koji insistiraju na tome da im je smešno nešto što su oni ili kolega odsvirali (patrijarh Han Bennink koga nažalost nismo videli ove godine je poznat po tome da voli da se nasmeje dok svira), a kod nekih od njih ovaj smeh deluje iskreno. Ali kod Murayame nema baš ničeg smešnog. Njegovo grgoljenje, koje prelazi u režanje, a završava se u nadrealističkom tenoru je primalni zvuk, momenat u kome dete otkriva svoje telo i njegove sposobnosti, on u zvučnu sliku koja je već oslobođena naplavina tradicije i žanrovskih formi ulazi prirodno, spušta se bez drhtaja i kada Murayama počne da vrišti teško je ne naježiti se i setiti se da su on i Keiji Haino nekada bili u istom bendu.

 

Kao i pre tri godine, Murayama je i ovog puta imao i ritmičke tačke sa najprostijim mogućim ritmovima, moduliranim jednostavnim pomeranjem palica po koži doboša, a zatim i guranjem hrapave cevi po istoj. Završnica koncerta bila je skoro kao kraj nekog ultraminimal techno seta, sa Murayaminim fejzovanim grebanjem i sa Gromom koji je drvo svog kontrabasa stezao šakama izmamljujući iz njega krckanje i masivne uzdahe. Moćno, uistinu moćno.

 

Drugi set večeri, druga ekipa improvizatora. Bojan Đorđević, direktor festivala je ovo veče posvetio Dis-Patch festivalu koji je ove godine objavio prestanak svog postojanja, suočen sa apsolutnim ignorisanjem od strane fondova što se bave kulturom na ovim prostorima, a ako je iko bio začuđen što jednom načelno elektronskom festivalu divno opelo sviraju dve sasvim akustične postave, nije se videlo.

 

Der Kreis Des Gegenstandes je ime koje se teško piše, teško čita a najteže pamti (posebno ako kao ja znate samo da psujete na nemačkom), ali iza njega se poslednje dve godine krije trio evropskih improvizatora superteške kategorije. Axel Dörner,Werner Dafeldecker i Sven Åke Johansson mogu bez mnogo razmišljanja da idu u bilo koju evropsku improv reprezentaciju, ne samo zato što kad se saberu karijere sve trojice imamo skoro sto godina improv pregalaštva, nego što zaista pričamo o ljudima koji su svirali sa svakim ko je neko u ovoj muzici, a dobar deo te muzike proizveli u formi predvodnika.

 

Dörner je trubač koji je od učenja klavira dospeo do sviranja u London Jazz Composers Orchestra, gde su mu sparingovali renomirani likovi poput Barryja Guyja i Matsa Gustaffsona, svirao je sa Philom Mintonom i Kenom Vandermarkom, a sarađivao je i sa patrijarhom evropskog improva, Alexanderom Von Schlippenbachom. Johansson je bubnjar koji je ledenu Švedsku zamenio za nijansu manje ledenim Berlinom još pre četiri decenije i upisao u CV sviranje sa Alfredom 23 Harthom ali i u Schlippenbachovom Globe Unity Orchestra. Dafeldecker je, dakako, austrijski kontrabasista od renomea, takođe nastanjen u Berlinu, član improv mašine Polwechsel i čovek iza renomirane etikete Durian. Da li bi ova tri muzičara na gomili uopšte mogla da pruže išta manje od vrhunske muzike?

 

Pa, mogla bi. Uostalom, u prirodi improvizovane muzike je da je ona proces, ne proizvod i da je i sa najrenomiranijim muzičarima moguće dobiti muziku u kojoj se izvođači nisu pronašli, razumeli ili zavoleli date večeri. Još gore, kada su u pitanju bendovi koji stalno sviraju zajedno, kao što je Der Kreis Des Gegenstandes, onda postoji i rizik da ćemo čuti samo naučen set gestova, lažni improv, glumljenu spontanost.

 

Srećom, večeras se nije dogodilo ništa od toga. Dörner, Johansson i Dafeldecker su svirali ozbiljno, posvećeno i taman toliko malo da ne bude ni prisenka glume, a opet da se ni upadanje u tišine i meditativnu mirnoću ne može tumačiti kao šmira i puštanje vremena da prolazi samo od sebe.

 

Jedna stvar koja se može primetiti u vezi sa improv muzičarima je da izgledaju grozno – gadne, neodržavane frizure, neugledna odeća… Klasični džezeri ipak drže do imidža, ali improvizatori su mnenja da muzika mora da živi sama za sebe i da se mora čuti razdvojeno od onoga što gledamo.

 

Večeras to nije bio preteran problem jer sva tri muzičara imaju izuzetno disciplinovan nastup, sa smrznutom licima (osim Johanssona kod koga se na momente mogla primetiti senka kakve emocije) (on je uostalom i jedini imao uredno podšišanu kosu, možda zahvaljujući činjenici da je do pola ćelav) i bez izigravanja nekakvog uživljavanja u svirku. Njihova muzika je, slično Murayaminom i Gromovom nastupu, entitet za sebe kome muzičari samo pomažu da se porodi i, opet slično prvom nastupu, sve je proteklo u atmosferi transcendentne, formalno neodredive, apsolutne muzike koja jednako duguje teksturi i tonu, tišini i buci.

 

Nije ovo lako za slušanje ako očekujete da čujete makar naklon klasičnom muzičkom rečniku, Dörneru ne pada na pamet da svira melodije, njegova slajd truba je najviše vremena cev kroz koju prolazi njegov dah, samo izmodulisan ventilima i promenom dužine cevi. Kada duva jače, to su distorzirana režanja i pištanja, a nekoliko čistih tonova koje je ispustio bili su kao sirene za maglu, dugački, produženi njegovim besprekornim cirkularnim disanjem, šokantni u atmosferi ispunjenoj snolikim šuškanjima

 

Dafeldecker je, slično Gromu pre njega, pratio situaciju šumovima, ponekim dubokim brujanjem, koristeći neretko kontrabas kao perkusionistički instrument, pružajući Dörneru podlogu kada je bila potrebna. Johansson, sa svoje strane, na timpanima, činelama i kartonu prošao je ceo spektar od gudala, preko dubokih, udaljenih udaraca prigušenim maljicama, pa do udaranja peškirom po svim instrumentima. Iako je ova muzika i dinamički i po događajima bila znatno natrpanija od prvog nastupa, nije se moglo primetiti da Der Kreis Des Gegenstandes i jednom skreću u nekakvo presviravanje. Sve je držano u okvirima čelične tevtonske discipline, sa zvukom koji je dominirao salom, ne snagom već pre svega prisutnošću i muzičarima u drugom planu, kao skromnim pomagačima. Ako ništa drugo, finale koncerta u kome je Johansson vozio po dobošu, Dafeldecker pošteno navalio na gudalo a Dörner dopustio svojoj trubi da zaurla zvučalo je kao avion koji se sprema za poletanje, pokazujući da bi ovi momci imali šta da pruže čak i da sviraju sa mnogo više zvuka i manje tišine. Ali tišina je, kao i obično i ovde bila dragocen sastojak, do te mere da je posle poslednjeg mikroskopskog piska Dörnerove trube – nakon što su ostala dvojica već odložila svoje instrumente – Johansson morao publici da signalizira da je gotovo, kako bi se iko uopšte usudio da pljeska. I pljeskalo se. Zaslužili su.

Boris Kovač, Tajj Kvartet, New Ritual Group i prijatelji – Kolarčeva zadužbina, 25 Januara 2011.

 

Malo sam izgubio račun koliko sam puta gledao Borisa Kovača uživo, prateći njegovo putovanje od apstraktnih, meditativnih stanja, preko frenetične ekspresije, do kafanskog plesa i… natrag?

 

Boris Kovač je nedavno izdao dvostruki kompakt disk sa novim verzijama (revizijama?) svojih kamernih kompozicija i spoj složenih, ambicioznih komada muzike sa lakoćom čitanja što je došla sa godinama me se prilično dojmio. U intervjuu koji smo za Jazzin uradili sa njim (ne znam zašto Nikola nije potpisao i sebe kad je uradio više od pola posla) pokušali smo da malo iskopamo kako će izgledati živi nastupi, a ovo je zvučalo ohrabrujuće: „Nadam se da će strastvenost (…) biti pokretač i na ovim koncertima. Muzičari sa kojima sarađujem nisu obični čitači nota. To su sjajni izvođači, umetnici interpretacije.“ Uostalom, Kovač je sa godinama postajao sve teatralniji, spajajući svoju zainteresovanost za scensku muziku sa temama kojima se bez prestanka opsesivno bavi.

 

Koncert na Kolarcu bio je svakako najmasivnije Kovačevo preduzeće koje sam do sada gledao. Nastupi sa sastavom LADAABA takođe su uključivali veće količine muzičara na bini, ali ovde smo ispred sebe videli čak petnaest izvođača što su uspeli da Kovačevu ponudu izvanredno promišljene kamerne muzike bez šavova spoje sa plesnim štimungom iz poznije faze njegove karijere.

 

Za početak – žene (ako ne računamo oboistu Vladimira Puškaša), kvartet TAJJ je gracilno proleteo kroz Winter Song da bi sa (pra)starom Quasi Beguine pokazao Kovačev dug kompozitorima poput Carla Stallinga, mešajući uzbuđene picikato momente sa razigranim gudačkim temama. Boris Kovač od pre dvadeset godina voleo je dinamične kontrapunkte. Boris Kovač od godinu dana kasnije, pak upustio se u složen koloplet kompozicija, Anamnesis, Ekumenske Misterije, koji je revidiran na prošlogodišnjem albumu Chamber Music, a na ovom nastupu je izveden u nešto skraćenoj verziji. Velika je stvar vraćati se muzici koju ste napisali u jedno veoma posebno vreme i davati joj, zbilja novo značenje. Mislim, nemojmo smetnuti s uma da je ovom (kvazi)(ekumenskom) liturgijom Kovač pokušavao da zaustavi rat. Što možete smatrati naivnim ali ne možete mu sporiti ambicioznost.

 

Naravno, dve decenije relativno loših vesti čuda čine za perspektivu, ali naknadna pamet ne mora da bude obavezno cinična pa je ovo čitanje Ekumenskih misterija bilo prilično zanosno, vođeno razloženim zracima svetla harfe i glasovima Svetlane Spajić i Milice Šujice. Štaviše, slobodno možemo reći da je Svetlana svojim teškim jecajima (i odbijanjem da čita note) produbila Kovačevu dvodecenijsku viziju Platonovog „stvarnog sveta obasjanog suncem“, dok su je razmene Šujicinog mecosoprana, Kovačevog bas klarineta, violine Aleksandre Krčmar i fagota Saše Panića učinile sasvim svežom, gotovo kao da je nikada ranije nismo čuli. Kovačev sin Lav je, uz klavir Slobodanke Stević obezbedio odmerena marševska pulsiranja, a Kovač se upisao u klub šefova orkestra kojima sinovi sviraju udaraljke u kome su već Ornette Coleman i… er… Emir Kusturica?

 

Drugi deo koncerta dao nam je nove verzije nekih starih kamernih kompozicija ali i komade urađene za još uvek neizašli album Catalogue of Memories. Kraće kompozicije i više smena među muzičarima podigle su dinamiku ali Kovač u ovoj fazi ne pokušava da dostigne temperature svojstvene njegovim plesnim orkestrima. Međuigre glasova, oboe i Kovačevih duvaljki su i ovde tematski nosile kompozicije, a pratnja u koju su dodati i kontrabas i gitara se pošteno razbaškarila na bini.

 

U ovakvim momentima, Kovačeva muzika je najbliža nečemu što bismo mogli nazvati ukusom širih masa (bez preteranog snobizma pri davanju ove izjave, molim), sa prepoznatljivim folklornim motivima koji promiču kroz guste slojeve ponavljanja osnovnih tema i varijacija među njima. Panonski vestern, kako to reče moj kolega Mićun je zbilja tu da projektuje mentalne slike na zid iza muzičara, ali postoji tu jedna bitna stvar koja dramatično razdvaja Kovača od najvećeg broja muzičara što operišu u polju (savremene) etno/ world kompozicije na ovim prostorima.

 

Ta stvar je Kovačeva opsesija značenjem muzike. Kao najapstraktnija umetnost, kaže on i sam u linkovanom intervjuu, muzika mnogim autorima daje dimnu zavesu iza koje kriju nedostatak značenja. Kod Kovača, čoveka čije je interesovanje za epistemologiju i ljudsku misao uopšte vrlo često tle iz koga mu muzika izrasta, značenja ima u višku.

 

S druge strane, Kovač već decenijama prevladava sopstveni koncept i muzici omogućava da živi iznad značenja, noseći ga ali mu ne robujući. („Muzika je toliko superioran umetnički medij da bi njeno podređivanje ideji, tj. konstruktu razuma koji se da iskazati rečima, bilo kresanje vlastitih krila. Ipak, autor čije delo nema autentičan koncept znači samo to da ga on pozajmljuje od nekog drugog autora, jer iza svakog umetničkog dela stoji nekakav koncept.“) Delikatan je ovo balans i vrlo je očevidno koliku cenu za to autor (ali i izvođač) te muzike plaća. Kovačevi nastupi uvek su mešavina nervozne napetosti i ekstatičnih oslobađanja, čak i sada kada mu je muzika najmirnija, najzamišljenija.

 

S treće strane, Kovač je skoro pa uklet svojom vezom sa tlom na kome je ponikao. Ovo ne mislim na neki specijalno apstraktan način – naprosto, pričamo o čoveku koji je mogao da ima ozbiljnu međunarodnu karijeru da je manje vezan za sopstveni kraj. Uzmimo to da je tokom boravka u Sloveniji za vreme… rata, Kovač bio vrlo plodan autor muzike za pozorište. Po prvi put u karijeri, dakle, čovek je imao neprekinut dotok novih poslova za respektabilan medij sa kojim je, uostalom, i u osamdesetima imao tesne veze. Neko drugi bi ostao u toj Sloveniji ili je iskoristio kao odskočnu dasku da sutra u Austriji krene da gradi internacionalnu karijeru, preksutra u Nemačkoj zaradi dobre pare i završi kao predavač na nekom konzervatorijumu. Ne i Kovač, koji se vratio u Vojvodinu da pravi muziku koja kao da izvire iz zemlje kada je oslušne.

 

No, zato je i muzika koju pravi i izvodi tako posebna, jer Kovač, ne zaboravimo to, uvek rizikuje. Ne samo da sam izvodi svoje kompozicije, plešući kao posednut, vičući, pevajući i komandujući usplahireno ostalim muzičarima, nego je i njegovo drsko miksovanje gracioznih kamernih komada sa kafanskim plesom i narodnom muzikom uvek na oštrici brijača gde sa jedne strane čeka suva postmodernistička teorija, a sa druge karikatura. I uvek, barem uvek do sada, balansiranje se isplati a Kovačev autoritet u spajanju dvočetvrtinskog balkanskog jazza i ruskog patosa sa orijentalnom strašću, panonske elegije i strastvenosti argentinskog tanga slušaoce (i gledaoce) vodi oštrom ivicom u bezbednost i plemeniti blagoslov muzike koja i dalje nastoji da nas spase.

 

Uostalom, u finalu je i sam Kovač sišao u publiku svirajući sopran saksofon, crven u licu, daha na izmaku, pokazujući nam da sa njim nemamo čega da se plašimo. U takvom momentu teško je ne poverovati u isceliteljsku moć muzike, uostalom demonstriranu koji minut ranije kada je cela sala aplaudirala disciplinovanom pijancu što ga je obezbeđenje izvodilo iz sale.

 

Možda umetnost i postoji, ali ja u to ne verujem, stavio je cinične, ali oslobađajuće reči Baudrillard u usta Warholu. Možda mi ne zaslužujemo spasenje, kaže Boris Kovač, izvodeći svoje lažne liturgije presecane plesnim tačkama, ali ja u to ne verujem. Rispekt.

Ring Ring Festival 2009: ono što sam gledao

The Necks, Keefe Jackson Fast Citizen

Avaj, prvo veče ovogodišnjeg festivala sam propustio. Što je žalosno, pogotovo znajući koliko sam se radovao ponovnom gledanju Keitha Rowea. No, Rowea ću videti za koji dan sa zrenjaninskim majstorima improvizacije, Blank Disc, a švedski sastav Ess… verovatno nikad. Dobro… ne možeš sve imati.
Zato je večeras Ring Ring imao jedan od najboljih nastupa u svojoj više ne tako kratkoj istoriji (četrnaest godina je između ostalog dovoljno da u ovoj zemlji steknete pravo na legalan koitus). Mislim, naravno na nastup australijskog benda The Necks.
Za potrebe promocije ovogodišnjeg festivala, intervjuisao sam pre nekoliko dana bubnjara grupe The Necks, Tonyja Bucka, a taj intervju možete pročitati ovde, na Danasovom sajtu. Ako ignorišete moja glupa pitanja i skarednu količinu kucačkih grešaka koje sam napravio, ima tu i šta da se pročita.
No, na stranu čitanje, i nepismen čovek je večeras mogao čuti da su The Necks naprosto jedan od bendova koji u svom sviranju preuzimaju na sebe najveće moguće rizike i zbog toga su i u stanju da proizvedu i najneverovatniju muziku.
U Rexu je bilo vruće. Em je sala bila napeto pretrpana u očekivanju jednog od najvećih imena ovog festivala, em su klima uređaji pogašeni iz samo njima znanog razloga. No, The Necks je i bez artificijelne pomoći uspeo da proizvede toplotu koja će mi dugo grejati srce & dušu.
Nema tu mnogo filozofije: ovo je trio u kome imate kontrabas, klavir i bubnjeve i njihova muzika nastaje ni iz čega. Jednom mišlju, jednom frazom, jednim zvukom, Chris Abrahams uvodi bend u postojanje, dodirujući dirke svog klavira tako kao da pred našim razrogačenim ušima pada sitna kiša. I onda tako, sledećih sat vremena, The Necks kao da muziku izvlače iz bistrog vazduha oko sebe a zatim je samo odmerenim gestovima održavaju u pokretu. Nema oštrih prelaza, nema šiljatih uglova, The Necks su poslednjih godina postali još minimalniji u svom izrazu i muzika im se pomerila još dalje od jazza a još bliže totalnom zvuku, brujanju života i večerašnji nastup je to dobro demonstrirao, polazeći od ništavila i završavajući u blagoslovu overtonova i interferencija.
Sva trojica sviraju sjajno, ali utisak je da Chris Abrahams u ovoj fazi njihovog postojanja muzici daje najviše onostranog kroz neverovatno efektne modalne fraze i vrhunsku upotrebu klavirskih pedala. Njegov zvuk se ili preliva preko glava slušalaca kao rastopljeno srebro, ili pada po podu kao nevidljivi dažd (!!!), dok ostala dva člana kopaju duboko po bas frekvencijama ili odgovaraju na njegove stojeće talase šapatom metala i jaukom žica.
Teško je reći koliko je ovo tačno trajalo, čak i ako ste gledali na sat. Tony Buck je u intervjuu i sam rekao da se nada kako će publika biti tako uronjena u zvuk da će joj se percepcija vremena, možda i trajno promeniti. Nikada nije bilo tačnije izjave ni u jednom intervjuu koji sam radio.
Posle The Necks na red su došli prvi predstavnici čikaške invazije na Beograd koja se događa tokom ovog Ring Ringa, sekstet predvođen mladim saksofonistom Keefeom Jacksonom – Keefe Jackson Fast Citizen.
Nije samo Keefe mlad u ovom sastavu (ali da ima najpretencioznije ime – ima), svi su zapravo em mladi em stasom omaleni, a jedino ime koje sam pre ovog festivala znao je njihov violončelista Fred Lonberg-Holm koji u mojoj kolekciji ima nekoliko vrlo solidnih kolaboracija.
Fast Citizen proizvode dosta ubedljiv free jazz, kombinujući u svojoj muzici bogato ukrašeni groove sa melodičnim, skoro narodnim melodijama, propisan swing i propisan poliritmični, piskavi free jazz, prelazeći iz jednog u drugi mod svirke bez napora. Momci su bledunjavi i žgoljavi, sem bubnjara koji deluje sirovije, svira odlično i neverovatno se uživljava u sviranje, ali imaju u rukama tehniku, i sviračku i kompozitorsku. Sve je ovo zvučalo i prilično klasično jer je svirano na suvo, bez mikrofona, sem Holma koji je svoje violončelo proterivao kroz nekih 7-8 pedala.
No, Fast Citizen ima jedan veliki problem. Njihova muzika, sva zanatska kompetentnost na stranu, zvuči kao nešto što je grupa studenata čula na televiziji a onda naučila da svira imitirajući te snimke. Njihov free jazz je formalno ’ispravan’ (čim se reč ’ispravan’ koristi za free jazz, valja se mašiti za revolver), ali mu veoma nedostaje… nadahnuće? Duh? Muda? Nešto ili sve od nabrojanog.
Da ne bude zabune, nije to i neprijatno za slušanje i nema nikakve sumnje u to da se većini publike Fast Citizen više nego dopao, beše tu i aplauza i arlaukanja i sviranja na bis, ali ovo mi je bilo prvi put da gledam jazz ekipu koja štriklira sve kućice na mojoj listi stvari koje jedan jazz bend treba da odradi, a da me je posle svega ostavila skoro potpuno ledenim.
Delom je, naravno kriv i kontekst: posle surovo ekonomičnih The Necks, kompleksnija i razuzdanija svirka Fast Citizen je po definiciji morala delovati manje suptilno i razvratnije, ali nije samo to problem. ovom bendu, koliko god sad to zvučalo nadmeno, zaista nedostaje zrelost, duhovna, ne sviračka. Razlog. Poruka? Možda i poruka. Ali, pošto su toliko mladi i kreću se u dobrom društvu, to će verovatno doći sa vremenom.
Zbog raznoraznih pretumbacija i obaveza u mom i inače akcijom natrpanom životu, ove godine sam odgledao daleko manje nastupa na Ring Ringu nego što sam planirao. Uzevši u obzir da sam propustio čak i nastup Petera Brotzmanna i njegovog Full Blast trija, jasno je da su u pitanju neki od najtežih propusta u istoriji pravljenja teških propusta.
Ali život ide dalje a da bismo budućnost doćekali na prsa, kao pravi sportisti, valja da prošlost stavimo iza sebe kako nas ne bi progonila onda kad joj se najmanje nadamo (na primer dok kupujemo skank od pomalo štrokavog studenta španskog jezika, nevešto skriveni u jednom ulazu zgrade u samom centru Beograda). Drugim rečima, evo osvrta na stvari koje jesam gledao.
Svirka koju su pružili Blank Disc i Keith Rowe je bila pravi primer kreativne evolucije festivala. Ring Ring nikad nije imao instituciju ’zvezda’ i ’predgrupa’ u klasičnom smislu te reči i zaista treba naglasiti da su domaći izvođači uvek imali jako dobar tretman na njemu. Ove godine se otišlo korak napred time što je domaćim izvođačima omogućena direktna saradnja sa nekim istinskim zvezdama svetske scene. I ranije smo u okviru Ring Ringa imali te neke session događaje, kao i radionice, ali prvi put ove godine su to bili uobličeni i koncipirani nastupi. Naravno, improvizovana priroda većine muzike na ovom festivalu olakšava ovu vrstu interakcije, ali je i čini rizičnijom.
U susretu zrenjaniskog improv dvojca Blank Disc sa britanskim veteranom tabletop gitare Keithom Roweom nije bilo baš previše rizika jer se ipak radi o ljudima koji u mnogome dele istu estetiku i filozofiju improvizacije. Keith Rowe je naravno čovek koji je decenijama stvarao apstraktni, magični zvuk kao deo legendarnih AMM, sa kojima je i nastupao u Beogradu pre nekoliko godna (na istom ovm festivalu) a u poslednjoj deceniji ne samo da je napustio AMM nego je bio i veoma aktivan u saradnji sa mlađim, novim generacijama improvizatora, što kroz svoj orkestar MIMEO, što kroz razne ad-hok susrete. Ono što se Roweu ne može prebaciti je konzervativnost, naprotiv, čovek je otvoren za nove pristupe, instrumente i filozofije. Ma, serem, ne može mu se ništa prebaciti, pričao sam sa njim onomad – divan čovek.
Njegov nastup sa Blank Disc je bio orgija bestelesnog zvuka. Blank Disc su moj omiljeni domaći improv sastav pre svega jer se drže relativno old skool pristupa improvizaciji (a to NEKO treba da radi!!!), dakle, muzika im nastaje kroz mnoštvo malih gestova, korišćenje instrumenata na inovativne načine, upotrebu nemuzičkih predmeta u muzičke svrhe itd. Ovo ih je učinilo prirodnim sparing partnerima za Rowea čija gitara je više generator zvuka i predmet sa kojim se može igrati nego klasičan instrument.
Beše tu mnogo zanimljivih zvukova i nadahnutih momenata sjajne komunikacije. Žice, opruge, radio aparati, miksete, kablovi, pedale… sviralo se udarnički a zvuke koji su dolazili iz razglasa često nije bilo moguće povezati sa pokretima trojice muzičara presavijenih nad svojim alatkama. Ipak, rekao bih da je Rowe malčice tvrdoglavije pratio svoju zacrtanu ideju o tome da prvo želi da meditira nad dugim, neprekinutim tonovima i trebalo je dosta insistiranja od strane Blank Disc da se uključi u dobacivanje i razmenu komada metalnog, krzavog zvuka. No, kako je improvizacija jedan kolektivni čin a ne proizvod, takve stvari su deo njenog kataloga. Bio je ovo solidan nastup ako već ne novo otkrivanje muzike.
Duo Dave Rempis i Michael Zerang je zato pružio pun program zdravog telesnog i duhovnog užitka obezbedivši da ne odem kući neutažene žeđi za propisnim free jazz nastupom na ovom festivalu (mislim, tu žeđ su mogli da utole i Full Blast sutradan, ali eto, propustio sam ih).
Od Zeranga nisam očekivao ovako eksplozivan nastup budući da je većina njegovih snimaka koje imam (a gde je on prominentniji akter, ne samo jedan od muzičara kao u Brotzmannovom tentetu) cerebralnija i teatralnija od onoga što je pokazao ove večeri sa Rempisom. Od Rempisa jesam očekivao propisan saksofonistički šou, ali zajedno, ova dvojica Čikagoanaca su pokazala kako free jazz može (i treba!!!) da zvuči bez potrebe za nekakvim daljim objašnjenjima ili kontekstualizacijama.
Nekoliko puta su mi tokom ovog nastupa u glavu dolazili Keefe Jackson i njegova ekipa od prethodnog dana čiji je free jazz pogađao forme ali nikako nije ubadao suštinu. U poređenju sa njima, Zerang i Rempis su zagrizli duboko, sve do koske i demonstrirali ne samo izvanrednu tehniku već i jako mnogo duše. Zerang je zastrašujuće dobar bubnjar koji u svojim ozbiljnim godinama svira brže i eksplozivnije od većine omladinaca koje sam imao prilike da gledam. Njegovi udarci nisu toliko teški kao kod… nekih, ali sitan vez po kožama i metalu koji on demonstrira je opčinjujući. Zaista, Zerangovo sviranje tokom većeg dela koncerta delovalo je kao da gledamo ubrzani snimak, sa rukama koje su, naizgled prkoseći zakonima fizike i biologije letele na sve strane proizvodeći fantastičnu poliritmiju i poneki egozitčan zvuk dobijen grebanjem i trljanjem.
Za to vreme je Rempis pošteno obavljao svoju dužnost saksofoniste menjajući alt za tenor i natrag, svirajući sa strašću i veštinom iskusne kajle. Ja inače svaki nastup saksofondžije i bubnjara hteo-ne hteo poredim sa klasičnim albumom Interstellar Space dvojca Coltrane-Ali, pa iako Zerang i Rempis možda nisu stvorili ništa istorijski neviđeno ove večeri, njihova svirka bila je moćna, melodična, bučna, disharmonična, tečna, prirodna, spontana a istorijski utemeljena. Free jazz kad je najbolji uspeva da bez napora spoji eksplozivnu, revolucionarnu dekonstrukciju melodije sa ranjivošću i snagom te iste melodije i čikaški duo skupljen na brzinu za ovu priliku je uspeo da održi sjajnu lekciju iz free jazza beogradskoj publici. Aferim!!!
Sutradan sam gledao samo Hubbub, kvintet francuskih improvizatora čijeg smo jednog saksofonistu, Jean-Luca Guionneta već prošle godine gledali u minimalnom i svedenom setu sa Seijirom Murayamom. Hubbub su meni sa snimaka zvučali po malo neveselo, dakle kao grupa improvizatora koja odbacuje gestove i komunikaciju, prateći minimalizaciju koju su Japanci i Evropljani u ovu muziku uveli pre desetak godina, ali koja umesto da proizvede utisak meditativne praznine i beskonačnosti samo osenčene jedva postojećim zvukom, daje tek jednu sivu čorbu neprepoznatljivih zvukova.
Uživo međutim, bila je to sasvim druga priča. Dva saksofona, gitara, koncertni klavir i bubnjevi (poslednja dva instrumenta obilato preparirana), raspoređeni na bini tako da se oda utisak ne teatra već rituala, udružili su se u opčinjujućoj smeni zastrašujućih, dugačkih tonova i značenja lišenih zvukova koja nije imala dinamičku putanju ’klasične’ improvizacije već više jednu rekurentnu prirodu klasičnog košmara. Pomoglo je i to što su zvuci koje je rijući po utrobi klavira proizvodio Frédéric Blondy zahvaljujući moćnoj akustici velike kutije delovali kao da zbilja dolaze sa drugog sveta, dok su perkusionističke bombe Edwarda Perrauda bile momenti katarzičnog nasilja u svetu sastavljenog od čiste pretnje. Hubbub ne samo što nisu zvučali neusmereno i sivkasto nego je njihova muzika imala autentičnu dramatičnost u sebi, oslanjajući se skoro isključivo na snagu samog zvuka uteranog u zaista proste kompozicije i delujući CRNO. I zlo. Na najbolji moguć način. Kada me nastup koji gledam podseti na dobre momente iz Stockhausenovog ciklusa Aus Den Sieben Tagen, to je uvek dobra stvar. Na Popboksu možete pročitati šta je Nikola mislio o ovoj večeri.
Nastupe sledećeg dana sam već opisao u ovom tekstu na Popboksu i samo bih dodao da su se Luka i Evans obojica nezavisno jedan od drugog posle svega klela da su im nastupi u Americi bili daleko uspeliji, tečniji, spontaniji itd. Rispekt, naravno, mada ni ovaj nastup nije bio loš, samo se dalo primetiti kako ima dosta praznih hodova. Kod Hunstvillea mi je jedino smetalo to što su prvi i drugi deo nastupa bili praktično identični.
Konačno, još sam samo odgledao prvu polovinu poslednje večeri koja se odvijala na Kolarcu. Žao mi je što nisam gledao Kevin Blechdm ali imao sam planove za to veče (koji su se, uzgred, izjalovili), tako da sam morao da se zadovoljim gledanjem sardinijske vokalne četvorke Tenores di Bitti. Ovo je bio i jedini narodnjački nastup na ovogodišnjem festivalu zbog čega sam čuo i određene proteste. No, kako su improvizatori i free jazzeri generalno i dalje jeftiniji od narodnjaka, verujem da će stvari tako izgledati i dalje.
Tenores di Bitti su vrlo malo pričali a mnogo pevali, demonstrirajući akustiku Kolarca i time što su se vrlo dobro čuli i kada nisu pevali na mikrofon. Kada jesu pevali na mikrofon, stvari su po sali zvečale i drhtale, uhvaćene u nevoljne rezonance sa moćnim vokalnim muziciranjem. Njihova muzika, zasnovana na savršenom slaganju glasova i sklapanju akorda stara je, vele i do tri hiljade godina. Naravno, većina pesama koje smo čuli verovatno nije starija od nekoliko vekova, ali tradicija kojoj pripadaju jeste starostavna.
To je ujedno bila i glavna mana ovog nastupa. Naravno, muzika koji TdB izvode je načelno anđeoski lepa i hipnotički zavodljiva ali, kako i Nikola ističe u svom prikazu, monotonost joj nije strana. Kompozicije se zasnivaju na mnogostrukom ponavljanju istih fraza i strktura, poziva i odziva i TdB se očigledno nisu u svojoj troipodecenijskoj karijeri ni malo trudili da smišljaju svoje varijacije na postojeće tradicionalne predloške. U smislu očuvanja nečeg prastarog i vrednog, ovo jeste za poštovanje, ali u smislu invencije i potvrđivanja da je tradicija živa ne onda kada se održava nego samo onda kada se i dalje razvija, naši sardinijski prijatelji se nisu istakli ambicijom.
Ipak, jeste bilo lepo i ja sam uživao ali je tek pred kraj nastupa hvatanje četvorice muškaraca u kolo i igranje tokom pevanja dodalo nastupu malo teatra koji ga je izdigao iznad proste etnomuzikološke demonstracije.