Pročitani stripovi: Captain America, Batman Three Jokers, Symbiote Spider-man, Billionaire Island i Second Coming

Danas se krećemo na transverzali od superheroja umotanih u nacionalne zastave, preko mračnih, htonskih mitova dovedenih u (post)moderno, urbano okruženje i kritike kasnog kapitalizma, pa do spasitelja lično – Isusa Hrista. Što kažu, važno je imati širinu duha.

Aktuelni serijal Captain America piše cenjeni novinar i publicista Ta-Neishi Coates a koji je, iako bez značajnijeg iskustva u pisanju fikcije pre neku godinu krenuo da piše Marvelov serijal o Black Pantheru i pobrao dosta pohvala. Naravno, Coates je u svom publicističkom radu u velikoj meri postao poznat na ime kvalitetnog pisanja o rasnim pitanjima u Americi i kao artikulisan, dobro pozicioniran afroamerički, jelte, javni intelektualac, doneo je Marvelu solidnu količinu kulturnog kredita. Utoliko, preuzimanje serijala o Kapetanu Americi nakon onog što mu je, eh, uradio Nick Spencer treba videti ne samo kao zanimljivo uparivanje relativno neiskusnog autora sa relativno bitnim a svakako dugovečnim Marvelovim „tentpole“ serijalom, već i kao malo prošnje dobre volje nakon kontroverznog perioda u kome je slavni patriotski superheroj kreiran od strane dvojice Jevreja sa eksplicitnom svrhom da pokaže da je Amerika protiv Hitlera – pretvoren u nacistu.

Istina je da je Secret Empire bio dosta slab rad i mada cenim šta je Nick Spencer sa ovim pokušavao da uradi – što kaže naš narod, „da pokrene debatu“ – ovo je Marvelu i donelo dosta lošeg PR-a, naravno, ne toliko na ime nekvaliteta samog stripa već na ime diranja u ikone. Što, hajde da se složimo, nije sasvim nevažan razlog ali meni nije među najvažnijima.

To je skoro i po automatizmu značilo da će Coatesov serijal pokrenut u leto 2018. godine imati eksplicitan cilj da se vrati na neke ranije cenjene pozicije pa je možda i razlog zbog koga mi se njegovih do sada izašlih 26 brojeva ne dopadaju koliko sam mislio da hoće – to što Coates u dobroj meri emulira Brubakerov zaista visoko cenjeni rad iz prve decenije ovog stoleća.

Čovek bi pomislio da je „Kapetan Amerika ali koji NIJE nacista“ dovoljno širok koncept da ne moramo da se vraćamo na stari, dobro izvozani kolosek, ali čovek bi se možda prevario i Coates nam pruža vrlo poznatu kombinaciju špijunske intrige, flešbekova na Drugi svetski rat i akcije koju smo voleli kod Brubakera.

I da se razumemo, iako mi Brubakerov Captain America ne spada u NAJOMILJENIJE radove ovog scenariste, polica mi je PUNA kolekcija iz ovog serijala što znači da sam ga svakako voleo. Coatesov rad nije problematičan sa strane pristupa koliko mi nije dovoljno uverljiv sa strane same egzekucije.

U prvom redu, ima tu određene nemaštovitosti. Možda po diktatu odozgo, a možda i samo iz ličnih preferenci, Coates kopira dosta elemenata Brubakerovog rada sa sve vraćanjem iz mrtvih nekih Brubakerovih likova i resetovanja pozicija na stanje od pre više od jedne decenije. Kombinacija nacista sa Rusima koji nikako da se otresu stigme sovjetske autoritarne prošlosti i koji će se sa nacistima na kraju udružiti je, barem za mene, sada malo i izanđala. Recite šta hoćete o Remenderovom radu na Kapetanu Americi – a koji je sledio iza Brubakerovog – i meni on i ne spada u omiljene, ali Remender je makar imao svoje ideje i išao u nekom svežem smeru sa novim likovima i radikalnijim promenama Status Quoa.

Coates preuzima deo Remenderovih zapleta – pogotovo situaciju sa Sharon Carter – i uspeliji ili makar intrigantniji deo njegovog rada do sada tiče se odnosa Kapetana Amerike i njegove dugogodišnje, jelte, ljubavnice, pogotovo na pozadini razbuktalog hladnog rata koga potpiruju zle sile iz trećeg plana.

Problem je možda što Coates, da bi sebi postavio pozornicu za političke intrige, špijunske podzaplete i generalnu trilersku atmosferu, forsira koncept „zlog“, alternativnog Kapetana Amerike iz Secret Empire i na vrlo veštački način gradi atmosferu nepoverenja u „našeg“ Kapetana, šaljući heroja duboko u andergraund gde, okružen saradnicima i saradnicama sakupljenim sa koca i konopca, mora da se bori jednako za sudninu slobodnog sveta ali i za spiranje ljage sa svog časnog imena.

Ovo meni jeste problematično jer je i Spencerov Secret Empire bio neobično trapava, slabo vođena diskusija o fašizmu u savremenoj Americi (a Spencer je, da ne zaboravimo, bivši profesionalni političar) dok se Coates, bez obzira na svoju ekspertizu u diskutovanju o političkim i socijalnim temama, ovde jedva dotiče stvarnih iskušenja vezanih za lažne vesti, reakcionarne grassroots pokrete sa potporom od strane neprijateljskih obaveštajnih agencija itd.

Naravno, ima u ovom stripu dosta toga što mi se dopada – lik samog Kapetana je solidno oblikovan sa odmerenim odnosom zamora i optimizma kojima Coates dobro rukuje, to što je okružen uglavnom ženama iz sasvim različitih uglova Marvelovog univerzuma, kako na strani saradnika tako i na strani antagonista je ne samo „woke“ signalizacija već i odlično podsećanje na to koliko zapravo Marvel ima ženskih likovima sa sada već dugačkim i interesantnim istorijama, pa je tako pravo zadovoljstvo gledati kako Kep sarađuje sa White Tigerom i Invisible Woman, a bori se protiv Selene, uz uobičajen asortiman likova kao što su Sharon i Peggy Carter, Bucky ili Falcon.

Takođe, naravno, ovo uglavnom crtaju izuzetno pedigrirani crtači. Od Leinila Yua koji je radio prvu priču preko Adama Kuberta do vrlo kvalitetnog Boba Quinna i Leonarda Kirka koji je trenutno na dužnosti, pa je ovo strip koji uglavnom izgleda vrlo dobro, sa „zrelijim“, mračnijim senzibilitetom što ipak dopušta solidnu količinu superherojske gizdavosti.

Egzekucijski, pak, primećujem da Coates ima veliku preferencu ka pisanju dugačkih, meandrirajućih kontemplacija glavnog junaka koje su razvučene na po nekoliko strana i tipično umeju da idu preko scena akcije što je za mene jedno od najgorih rešenja. Crtači su ovde svedeni sa pozicije pripovedača na puko davanje kulisa za misli protagoniste a akcione scene, umesto da budu krešenda u narativu, su tu jer, eto, superherojski strip mora i to da ima. Izuzeci su dobrodošli, kao što je četvrta epizoda u kojoj Coates pušta Yua da odradi zaista maestralan posao što kulminira u borbi između Kapetana Amerike i Taskmastera u kojoj je tekst dopuna crtežu umesto obrnuto i ovo radi posao veoma dobro.

U zaključku: aktuelni Captain America je koncepcijski prilično konzervativan rad – a što se i dalo očekivati posle srazmerno smelijih ali ne i sjajno primljenih Remenderovih i Spencerovih kontribucija – svakako prijatan za konzumaciju ali koji me i ne uzbuđuje preterano i ne bi mu škodilo nešto više, jelte, mašte i adrenalina. No, barem smo dobili Thunderbolta Rossa u stripu koji nije Hulk. I to je vajdica.

Drugi za danas na redu je jedan od najfascinantnije promašenih visokoprofilnih stripova za sezonu leto-jesen 2020. Strip koga niko nikada i nigde nije tražio, nastao kao omaž i svojevrsni nastavak stripa koga danas čak ni njegovi autori ne vole a koji o njemu ima fascinantno malo da kaže. Konačno, strip koji u dobroj meri pokazuje kako bi mogao da izgleda DC-jev izdavački rad u bliskoj nam budućnosti sa tekućim serijalima svedenim na puki obavezni minimum da se održi prisustvo na tržištu a sa glavnim izdavačkim naporom ulivenim u „prestige“ miniserijale i grafičke romane koje će raditi visokoprofilni autori oslobođeni stega kontinuiteta i ohrabreni da razmišljaju izvan, jelte, kutije. Ovo naravno, ne zvuči kao sasvim loša ideja, pogotovo ako niste baš hardkor superherojdžija (ili superherojdžinica, molimlepo) koji se pali na praćenje kontinuiteta i superheroji vam se dopadaju više na ime svoje simbolike koja često nije dovoljno iskoriščena u tekućim serijalima. No, ovaj konkretan slučaj pokazuje negativnu stranu ovakvog pristupa sa stripom koji je, ponoviću, sasvim promašio temu i ima fascinantno malo toga da kaže o svom materijalu.

Pričam naravno o trodelnom serijalu Batman Three Jokers koga je napisao DC-jev rezidentni revizionar, Geoff Johns a nacrtao odlični Kanađanin Jason Fabok.

Šta čini Three Jokers tako promašenim radom? Pa, u prvom redu to da je ispitivanje ideje da ne postoji samo jedan Joker u DC-jevom univerzumu, već, jelte tri, mnogo manje zanimljiva rabota nego što Johns izgleda misli. Ova ideja, kao i mnoge druge, je Johnsovo maslo iz pozne New DC Universe ere i sa početka Rebirth ere u kojoj se trenutno nalazimo i, rekao bih da joj Johns pripisuje dubinu koja se u ovom konkretnom stripu ne vidi. U DC-jevim stripovima svakako već imamo mnogo alternativnih verzija istih likova – to je uostalom priroda multiverzuma a i njih, zahvaljujući Scottu Snyderu sada imamo više – pa bi postojanje tri Jokera u jednom univerzumu moralo da ima izraženu simboličku dubinu da bi bilo zanimljivo.

No, Three Jokers ovu dubinu – nema. Štaviše, razlike između tri Jokera koje ovde zbilja i upoznajemo – a koji kreiraju tipično bizaran i komplikovan plan da privole Betmena da uđe u sukob sa njima – su naprosto nedovoljno jasne. Jedan je opisan kao „kriminalac“, drugi kao „komedijaš“ a treći kao „klovn“ i ako vi vidite neku supstancijalnu razliku između komedijaša i klovna, čestitam, bliži ste Johnsovoj unutarnjoj frekvenciji nego što sam ja.

Postoje teorije da ove tri verzije Jokera treba da predstavljaju tri različite inkarnacije lika kroz istoriju stripa, od Zlatnog doba, preko Srebrnog pa do današnjeg mračnijeg vremena i mada su ove teorije legitimne kao i bilo šta drugo, to znači da je Johns ovde ponovo u svom meta-čitalačkom modu, trudeći se da napiše strip o stripovima. A što postaje zabrinjavajuće česta pojava i ovde valja reći da, ako niste Grant Morrison (ili makar, MAKAR Kieron Gillen), treba da dvaput razmislite pre nego što se upustite u ovakav posao.

Stvari postaju problematičnije kada se shvati – već sa naslovne strane prve eizode – da Johns ovde piše strip o jednom konretnom stripu, naime o grafičkom romanu The Killing Joke Alana Moorea i Briana Bollanda. Ova partikularna Betmen epizoda iz osamdesetih u velikoj meri je amblematska, jelte, za to kakva je promena u ono vreme zadesila superherojski strip, sa reperkusijama i na kontinuitet samog DC-univerzuma ali, u sadejstvu sa Millerovim Dark Knight Returns, i na estetiku superherojskog stripa generalno, gurajući je sve dalje u smeru mračnije, „zrelije“ sadržine i tematike.

The Killing Joke je zapravo solidan strip, pogotovo kada se uzme u obzir da ga mnogi, uključujući Alana Moorea danas otvoreno preziru. U njemu su dvojica Britanaca analizirala lik Jokera na relativno svež način postavljajući njegovu i Betmenovu mentalnu ranjivost u makar interesantnu jukstapoziciju. Problematično, strip je u superherojskoj ravni dalje legitimizovao sadizam prema likovima koji je u slučaju The Killing Joke bio, pa, jedva opravdan, a sledbenici koji su došli kasnije u devedesetima nisu imali na svojoj strani briljantnost Alana Moorea niti umešnost Briana Bollanda.

Otkada Johns u priličnoj meri vedri i oblači u DC-ju, neke od reprekusija po status quo koje je The Killing Joke uveo su prebrisane pa je tako New DC Universe Barbaru Gordon izvukao iz invalidskih kolica i vratio u Batgirl kostim. Sa jedne strane, ovo je vraćanje duga liku prema kome su se DC i Moore poneli dosta nemilosrdno (znamo za priču da je Mooreov urednik, pokojni Len Wein raspravu o tome kakva će biti njena sudbina završio rečima „Cripple the bitch!“) a sa druge – a što jeste značajno – ovo je (sada već vidimo, tipično johnsovsko) brisanje i nečeg dobrog što je izašlo iz cele nevolje: lik Oraclea, a što je bilo ime Barbare Gordon posle The Killing Joke, je predstavljao interesantan primer delatne, vrlo asertivne osobe sa invaliditetom koja je akcijama DC-jevih heroja davala veoma značajan doprinos, izvlačeći diskurs iz uobičajene ravni pesničenja i bacanja lasera iz očiju.

Elem, Three Jokers je Johnsova rasprava o traumi. Pored Betmena, sa kojim prvih desetak strana provodimo bukvalno posmatrajući ožiljke na njegovom torzou i reminscirajući na ubistvo njegovih roditelja (sa sve bisernom ogrlicom koja se po ko zna koji put rasipa po ulici, naravno), ovde su na „našoj“ strani i Red Hood i Batgirl, dva lika koji su pretrpeli ogromne traume od strane Jokera. Tri, dakle, na tri i diskusija o tome kako likovi reaguju na traumu, te kako se od nje oporavljaju.

Ovo nije neinteresantna diskusija, prošlogodišnji Kingov Heroes in Crisis se njome bavio dosta neuspešno, pa je fer videti šta Johns ima o tome da kaže no, ispostavlja se da… nema mnogo. Niti su mu za ovo bila potrebna tri Jokera.

Three Jokers je, recimo, kao da ste dva stripa spojili u jedan. Jedan od njih je Johnsova nerazrađena ideja o tri Jokera i rasprava o tome je li Joker osoba ili neka vrsta stihije, teza da je manje u pitanju identitet a više simbol. Drugi je nastavak The Killing Joke u kome Joker Betmenu pokušava da razreši druge životne traume kako bi on bio najvažnije prisustvo u njegovom životu, njegova najveća trauma, strah i opsesija.

Ovaj drugi strip je opterećen prvim, nepotrebnim proširivanjem ansambla na Jasona Todda (Red Hood) i Barbaru Gordon (Batgirl) koji imaju bizaran romantični podzaplet i jednim prilično otužnim a svakako preraspričanim diskutovanjem o tome kako se trauma preživljava i kako ljudi nju na kraju prevaziđu. Todd je, ne zaboravimo, u stripovima ubijen od strane Jokera ne zato što je Joker veliki šmeker nego zato što su DC-jevi čitaoci većinski telefonom glasali da se tadašnji iritantni Robin ukloni iz serijala. Njegov povratak iz mrtvih i uzimanje identiteta Red Hooda je već u startu bilo tipično stripovsko maslo retkonovanja i pokušaja da se na silu izgradi konfliktni antiheroj – koga sada već četvrtu godinu piše sve manje inspirisani Scott Lobdell – a u Three Jokers je njegov karakter uobičajeno nedopečen i više služi da se ponove teze nego što su interakcije sa njim zaista uverljive.

Ne kažem da Johns ništa ovde ne ume da uradi, podzaplet sa Joeom Chillom, ubicom Betmenovih roditelja ima određenog patosa i ako iko ima dozvolu da se baci u ovakvu patetiku i doda ovako važan novi element u Betmenovu biografiju, to jeste Johns. Ali za ovo nisu bila potrebna tri Jokera, dovoljan je bio jedan, a Johnsova opsesija Mooreom nam donosi i kraj koji izvanredno demonstrira zašto je Moore majstor a (savremeni) Johns sada pomalo omatoreli sentimentalni mušarac koji pokušava da neke stvari izgladi ako može. Njegov prethodni „nastavak“ Alana Moorea, Doomsday Clock, bio je daleko od idealnog stripa ali se meni dopao značajno više nego većini kritičara i blogera koje čitam, no već u njemu se videla ta tendencija da se Mooreu dopisuju „srećni krajevi“ pa je i završnica Three Jokers skoro urnebesna u tome kako višeslojnost i namernu nedorečenost Mooreove priče o poreklu Jokera uteruje u „u stvari ovako je to bilo, i nedužne osobe su zapravo spasene a Betmen sve zna i on je carina“ eksplikaciju na kraju.

No, ako Three Jokers u samoj priči ima nepotrebne viškove i jedan boomerski „happy ending“ mentalitet koji zaravnjuje sve te teške rasprave o ožiljcima i traumama dovodeći nas na kraju na sam početak i gde ste bili, nigde, šta ste radili, ništa, na razini same egzekucije moram da se pitam da li neko u DC-ju ima smelosti (i snage) da Johnsa zaustavi i protrese.

Mislim, nema, naravno, ali Three Jokers je eklatantan primer stripa koji imitira Moorea i njegove saradnike ali bez razumevanja zašto su ovi usvajali određene tehnike. Forsiranje devetopanelne mreže na početku stripa je praktično komično i Three Jokers skoro da se čita kao parodija sa svojim razvučenim, ekstremno dekompresovanim pripovedanjem u kome, kako rekoh, gledamo Betmenove ožiljke skoro deset prvih strana, zatim trošimo čitavu stranu da gledamo noge Barbare Gordon koje jure po traci za trčanje, kao da smo pali s Marsa i nismo svesni da ta žena nije u invalidskim kolicima već bezmalo čitavu deceniju. Jason Fabok je odličan crtač (koji je radio sa Johnsom na Darkseid War sagi i red je da je pozvan i za ovaj gig) i solidno se snalazi sa malim panelima koji povremeno ustupe pred širokim, kinematskim kadrovima, ali niti ovde ima „filmskog“ režiranja i montaže po kojima su Mooreovi radovi za DC zapaženi u osamdesetima niti Johns ume (ili želi) da piše stripove koji bi zaista iskoristili taj mooreovski suženi fokus i odmereni tempo pripovedanja.

Umesto toga, Three Jokers je intenzivno brutalan strip sa crtežom koji forsira bestijalnost antagonista i surovost protagonista. Recito o Mooreu šta želite, ali njegovi stripovi su nasilje pokazivali kao stvar od koje treba da vam pripadne muka – Three Jokers, naprotiv, uživa u prizorima sadizma i brutalnosti čak i kada su počinioci „naši“. Frenkmilerovski ekspolatacijski duh je vrlo prisutan u scenama borbe gde su superheroji prikazani kako lome udove i sakate protivnike u toj meri da činjenica da Betmen kao da nema problem što Red Hood ovde ubija ne dolazi kao preveliko iznenađenje.

Sve u svemu, Three Jokers ima interesantne elemente zapleta i pokušaj eksploracije karaktera Jokera ali je prepoterećen nerazrađenom koncepcijom o trojici Jokera, te fetišizacijom Alana Moorea do mere navlačenja njegove maske i pokušaja da se priča njegovim glasom tri i po decenije kasnije, pa se negde do kraja sasvim izgubi. Neka neko zaustavi Johnsa jer se vrlo plašim čega će sledećeg da se dohvati.

Kad smo već kod otresanja prašine sa stvari starih tri i po decenije, Marvel je objavio već dva miniserijala što ih je pisao Peter David a crtao (well, „crtao“) Greg Land, a koji se bave periodom u životu Spajdermena kada je ovaj omiljeni junak nosio crni kostim, pronađen na planeti na drugom kraju svemira. Symbiote Spider-man i Symbiote Spider-man: Alien Reality su izlazili prošle i ove godine i mada, naravno, nemaju ni ambiciju niti su po posledicama na nivou Three Jokers, svakako zazivaju poređenja utoliko što se radi o starom, dobrom, poznatom stripu koji se eksploatiše za novu eru.

Razlika je svakako u tome da je Peter David neko ko je dobar deo svoje reputacije i stekao pišući Spajdermena osamdesetih godina tako da je za njega ovo neka vrsta vraćanja kući.

„Saga o tuđinskom kostimu“ je bila priča u više magazina na polovini osamdesetih u kojoj će Spajdermen otkriti da je njegov novi kostim – za koji je mislio da je visokotehnološko čudo – zapravo živ organizam i, posle određenih peripetija, ga se osloboditi i vratiti se u omiljenu crveno-plavu kombinaciju. Naravno, simbiotski organizam će kasnije pronaći novinara Eddieja Brocka i nastaće Venom… To svi znamo.

Davidov i Landov Symbiote Spider-man je, dakle, postavljen u period između Secret Wars i Alien Costume Saga i predstavlja neobavezne, „neispričane“ priče o jednom voljenom periodu voljenog junaka, bez opterećenja današnjim kontinuitetom a uz klasičan kast: Mysterio, Black Cat, Kingpin, Hobgoblin, Electro… Meni je sve to, naravno, prilično prijalo pogotov jer David sa godinama (i šlogovima) nije izgubio sposobnost za pisanje brzog, zabavnog stripa i lepršavih dijaloga. Da budem iskren, iako sam zaplet u vrlo maloj meri koristi činjenicu da simbiotski kostim ima svoju volju koja je neretko postavljena nasuprot onome što sam Spajdermen/ Peter Parker želi, originalnih pet epizoda priča sasvim pristojnu priču o tome kako Mysterio od neuspešnog lopova pokušava da postane ozbiljan gangster a veze između Kingpina, njega, te Peterove tadašnje ljubavnice, Crne Mačke, prirodne su i, pogotovo ako ste čitalac sa stažom, imaju u sebi mnogo poznatog, prjatnog vajba a da David i Land ne upadaju u zamku forsiranja nostalgije.

Utoliko, Symbiote Spider-man je jedna sasvim časna priča u starom, poznatom okruženju ali bez ambicije da komentariše ili „nastavlja“ stare stripove, već samo da prepozna potencijal koji imaju njihovi likovi i situacije i iskoristi ga za zanimljiv narativ. David vrlo solidno piše lik samog Spajdermena (mada za nijansu preteruje u „old school“ vodviljskom prikazivanju negativaca) a činjenica da je ovo strip što se događa u vremenu u kome nema interneta i mobilnih telefona je provučena nenametljivo, sasvim prirodno, bez ulaženja u teške diskusije o kontinuitetu.

Ovogodišnji nastavak, Symbiote Spider-man: Alien Reality zadržava istu postavku ali je nešto manje „prirodan“ jer se bavi alternativnim realnostima. Kako je i sam Symbiote Spider-man, strogo uzev, alternativna realnost, premeštanje radnje u NOVU alternativnu realnost oduzima stripu deo tog nekog „period piece“ šmeka. Takođe, iako su Stan Lee i Steve Ditko bili kreatori i Spajdermena i Dr. Strangea, njihove team-up priče meni nikada nisu sasvim lepo ležale, pa je i Spajdermen, kada mora da izađe iz svoje ulične priče i u upusti se u mistične, jelte, umetnosti i onostrane mađije, nekako izvan svog elementa. Peter David svakako koristi priliku da postavi par zanimljivih filozofskih pitanja (ako bog stvarno postoji, koji od svih u koje veruju različite religije je onaj „pravi“) ?i na njih da kul odgovore, ali je ceo podzaplet sa podučavanjem Spajdermena magiji naprosto na kraju neiskorišćen, a da ne pominjem da u perspektivi kasnijeg kontinuiteta on nema nikakvog značaja. Takođe, moralna dilema koju Spajdermen ima u vezi sa tim da li treba vratiti „pravu“ realnost a koja je interesantna s obzirom na to da se u „tuđinskoj realnosti“ jedna važna tragedija u njegovom životu nije desila, nije iskorišćena s obzirom da se razrešava deus ex machina momentom u okviru iste scene. Šteta. No, David piše zabavne dijaloge pa iako mu je Doctor Strange možda i previše „street“, to lepo leži.

Grega Landa sam poslednjih godina počeo da hvalim da se više trudi oko crtanja, ali Symbiote Spider-man ima i previše momenata u kojima se pojavljuje „stari“ Land. Hoću reći, iako Land odlično crta Spajdermena u crnom kostimu i ide mu fantazmagoričnost Mysteriovih iluzija i Nigthmareovog carstva u nastavku, pripovedački ovde i dalje ima previše frikcije, sa pozama i izrazima lica likova koji naprosto ne idu uz scene u kojima se događaju: Landovo precrtavanje likova sa modnih fotografija je već mem za sebe u strip-industriji i on ovde naprosto prečesto poseže za ovim rešenjem kreirajući neobične nekonzistentnosti u tonu i značenju. No, na gomili mi je Symbiote Spider-man ipak sasvim dobar i s obzirom da trenutno ide i treći miniserijal, vezan za krosover King in Black, drago mi je da nisam jedini.

Izađimo malo iz superherojske sfere, i dekontaminirajmo se pričajući o tome kako je kapitalizam rđava stvar kada se pretvori u ideologiju umesto da bude samo jedan od načina za redistribuciju vrednosti. Mark Russell je u stripove ušao pre pola decenije nakon reputacije koju je izradio pišući interesantne nove interpretacije hrišćanskih tekstova (uključujući Sveto pismo ali i neke apokrifne radove) i odmah postao intenzivno omiljen na ime svojih radova u DC-ju među kojima su se posebno izdavajali stari Hanna-Barbera propertiji sada uobličeni u modernu satiru. Njegov The Flintstones sa Steveom Pughom na crtačkim dužnostima je u priličnoj meri odredio ono po čemu će Russell i u stripu koji danas prikazujemo biti distinktno prepoznatljiv: laka, okretna satira modernog vremena koja ne odlazi u preveliku dubinu i lepo žonglira svojim komedijaškim asortimanom dok obilazi opšta mesta društvene kritike.

A strip o kome danas pišem je Billionaire Island, šestodelna priča koju je Ahoy Comics objavio ove godine, o veštačkom ostrvu na kome najbogatiji ljudi ovog sveta provode vreme na najdekadentnije načine dok planiraju kako da čovčanstvo stešu na prihvatljive dimenzije ne bi li umanjili društvene protivrečnosti koje se gomilaju sa smanjenjem dostupnosti resursa, zagađenjem itd. i time sprečili da se kuka i motika usred apokalipse podignu i navale na najbogatijih 1%.

Russell piše strip u kome je komedija u prvom planu ali koji ima pristojno zaokružene, relatabilne glavne likove, ljude koji predstavljaju, jelte, reality check u odnosu na sasvim karikirane, moralno izobličene bogataše na ostrvu nazavnom, naravno, Freedom Unlimited. Sami bogataši nisu jedan-na-jedan prepisani iz realnosti i mada likovi imaju elemente Bezosa, Zuckerberga i njihove sorte, ovo nije toliko priča o likovima koliko o klasi i utoliko je uspešnija. Russellu je satirična energija svakako uvek značajnija od „realističnosti“ pa iako su glavni likovi humanizovani u dovoljnoj meri, antagonisti su sasvim iskarirane kreature čija je amoralnost predstavljena kao potpuna razdvojenost od „normalnog“ života i utoliko nije psihopatološka, koliko sociopatološka. Naravno, stari marksista u meni sa zadovoljstvom klima glavom na ovo i jedini lik koji ima određenu psihološku dubinu je arhitekta koji je projektovao najveći deo ostrva i koji je svestan da je radio za „zle momke“ ali koji je to ipak radio jer – pare.

Russellova kritika je svakako postavljena na prave osnove: ako su Flintstones bili kritika konzumerizma na razini malograđanštine i palanke, Billionare Island je logična konsekvenca, pokazivanje kako se izdizanje konzumerističkog stila života na nivo poželjne idologije završava služenjem dekadentnim, destruktivnim gospodarima kojima smo sami dali moć. No, kao i u Flintstones, i ovaj strip se u svojoj satiri zadržava na opštim mestima, poentirajući sa poentama koje naprosto već svi znaju i predstavljaju poslovično „voće na niskim granama“ do koga svako lako može da dođe. Naravno, ne mislim da Russell mora da krvari za svoju umetnost da bih ja bio zadovoljan, ali Billionaire Island ne pruža ni neke dublje analize svojih postavki niti pravi uvide koje već sami nismo dosegli. Hoću reći, ovaj strip nema transgresivnu snagu koju je imao klasični Alan Ford recimo, jer ponavlja poente odavno napravljene na jedan prijatan ali ne revolucionaran način.

Ono što Russella svakako spasava je to da ima besprekoran osećaj za situacionu komediju sa dobro odmerenim frivolnim epizodama koje funkcionišu čak i ako je opšti nivo satire relativno neambiciozan. Naravno, Steve Pugh koji je nacrtao i ovaj serijal odrađuje ogroman deo posla pa je Billionaire Island konzistentno impresivan strip čiji realistični izgled pruža ogroman potencijal za subverzivnu komediju što ga Pugh obilato iskorišćava. Ponižavajuće situacije u kojima nova vladajuća klasa svoje saradnike dehumanizuje su istovremeno i zaista smešne i lišene nekakvog fetišistikog mračnjaštva a to da ovaj smer komedije kulminira u činjenici da je najbogatija osoba na ostrvu – pas ne bi bila tako uspela zamisao da Pugh psa u odelu i sa skupim ručnim satom ne crta tako besprekorno ubedljivo. Odličan kolor Chrisa Chuckryja i sjajan letering izvrsnog Roba Steena zaokružuju ovaj na kraju dana ipak primamljivi paket.

Za kraj bismo još malo o Russellovom radu za Ahoy Comics. Kako je Russell hrišćanski vernik modernih shvatanja i postao je poznat upravo na ime modernih varijacija na klasične hrišćanske tekstove tako je i njegov prošlogodišni Ahoy serijal, Second Coming zapravo vrlo interesantna komedija o Isusovom povratku na Zemlju a u svetu u kome postoje supeheroji.

Russell ovde ne samo što je „na svom terenu“ već je i vidno inspirisan pa je Second Coming demonstracija njegovih najboljih komedijaških veština, strip zabavnih, kitnjastih likova većih od života (kako božanstvima i superherojima i priliči), čija satira ne stoji na putu naglašenoj humanosti u srcu narativa.

Russell nam Boga prikazuje kao nesavršenu osobu a što je svakako problematično sa strane nekog tvrdojezgarnog pristupa veri, no ovaj pristup mu omogućava upravo da se naglasi ta humanistička crta vere koja se ponekada zaboravlja. Bog u njegovoj interpretaciji stvara ljude jer njegova želja da ga slave ima u sebi jednu sasvim ljudsku crtu – težnja da se ne bude sam ali i da se dobije podrška za ono što radite – i onako kako Russell piše njegov lik tako se i religija može interpretirati kao nesavršeno traganje za istinom kroz milenijume, sa mnogo grešaka (što iz lenjosti, što iz gordosti) ali bez zle namere. Ovo je naravno, blagonaklon pogled na religiju kakav i mora da dođe od jednog vernika, ali kako je Isus ovde iz sve snage prikazan kao punokrvan lik koji, svakako, nosi taj barjak nade, ali nije dosadni parolaš već neko ko ume i da posumnja i da pogreši pa i da se pokaje, Second Coming hvata taj najpozitivniji element hrišćanskog senzibiliteta vraćajući akcenat sa neba na Zemlju, podsećajući da je treći aspekt božanskog – sveti duh – po nekim autoritativnim tumačenjima zapravo i metafora za ljudsku zajednicu kao neraskidiv deo prirode boga.

Utoliko, Isusov drugi dolazak na zemlju je istraživačka misija – da se vidi je li čovečanstvo napredovalo za dve hiljade godina koliko je prošlo od kada je Sin Božiji raspet – ali i Božiji pokušaj da svom detetu dopusti da konačno odraste iako se plaši da će se sve završiti kao prvi put, jer su ljudi, po njegovoj sumornoj proceni, i dalje sasvim nesavršeni. Zbog toga Isusa Bog na staranje daje najvećem zemaljskom superheroju, Sunstaru koji je komična verzija Supermena i jedna od uspelijih Russellovih kreacija u tome kako ovaj lik, uprkos svojoj karikiranoj superherojskoj nadmenosti i nesavršenom, narcisoidnom karakteru, ima u sebi i mnogo istinske humanosti.

Iako je Second Coming u suštini „buddy“ komedija, Sunstar i Isus imaju veliku minutažu u odvojenim scenama, i svaki od njih prolazi kroz sopstveni karakterni luk dok izlaze na kraj sa ne samo tim nesavršenostima ljudske rase već i sa trilerskim zapletom u kome figuroše sam Pali Anđeo. Russell piše vrlo zanimljivu tenziju, praktično ljubavni trougao na relaciji Bog-Isus-Lucifer a strip se uprkos svim svojim mračnim sugestijama u pozadini ne pretvara ni u ennisovsku osudu Boga niti u markwaidovsku pouku o Supermenu-koji-bi-da-bude-bog (mislim, naravno, na Irredeemable) već zadržava svoj vedri, optimistički duh do kraja.

Pritom, komedija je ovde vrlo uspela i crtački tim (Richard Pace na olovkama, a Leonard Kirk na tušu i Andy Troy na koloru u modernim delovima stripa) ovde briljira sa savršenim karakterizacijama i besprekornim komičnim tempom koji sve Russellove gegove iznosi na idealan način. „Bog kao neka vrsta ostarelog hustlera zlatnog srca“ i „Isus kao hipik koji će ipak da se potuče“ nisu lake stvari da se izvedu a kamoli tako da se u tom izvođenju ne svedu na puke pančlajne i tim ovog stripa (uz Roba Steena na vrlo karakternom leteringu) briljantno iznosi tu centralnu ideju o povratku hrišćanstva njegovim humanim korenima i smeštanju vere u moderno okruženje bez oslanjanja na prevaziđene društvene sisteme i vrednosti. Vrlo lep mali strip koji je ove nedelje dobio i prvu svesku nastavka, Second Coming – Only Begotten Son, a koju vam sa zadovoljstvom preporučujem.

Pročitani stripovi: Avengers of the Wastelands, Savage Avengers, Berserker Unbound, A Walk Through Hell, Machine Gun Wizards i Space Bandits

Danas bih dao kratak, neobavezan, sasvim žovijalan pregled nekih od stripova koje sam čitao poslednjih dana. Biće tu i superheroja, i nesuperheroja, varvara i kriminalaca, svemirskog i drugog tipa. Biće i Mark Millar koji je sve to odjednom. Neće biti lako ni njemu ni nama.

No, hajdemo prvo u smeru superheroja, alternativnih budućnosti, medmaksovštine i markmillarovštine kanalisane preko najmanje dva stepena apstrakcije. Hoću reći, pogledajmo na šta je ličio Avengers of the Wastelands, miniserijal od pet epizoda koji je izlazio u prvoj polovini ove godine, dok je još delovalo da ljudska rasa ima šansu i da nismo osuđeni na skoru, neumitnu propast.

Naime, „Wastelands“ iz naslova ovog stripa nije samo korektan opis naše sutrašnjice već i lokalitet u Marvelovom vremeprostoru kog je izmaštao Mark Millar pre više od jedne decenije za svoju Old Man Logan priču o ostarelom Wolverineu u budućnosti koja je krenula po zlu – kao i svaka budućnost u Marvelovom multiverzumu, sem što je ova bila vezana baš za samog Wolverinea koji je pobio čitav svoj X-Men tim zaveden Mysteriovim iluzijama i time doveo do pada čitave svetske civilizacije kada su superzločinci uleteli da popune vakuum, počistili superheroje sa scene i zaveli vladavinu terora na planeti (ili makar u SAD u kojima se sve ove priče događaju).

Premotamo li deceniju unapred, znamo da je Old Man Logan bio kasnije srazmerno uspešan serijal koga je prvo vodio Jeff Lemire a onda je predat na staranje Edu Brissonu koji ga je dostojno i dostojanstveno dovezao do kraja sa maksi serijalom Dead Man Logan prošle godine, puštajući ostarelog (anti)heroja da se konačno odmori ali i kreirajući usput nekoliko zanimljivih likova koji su ostavili mogućnost za pričanje novih priča u ovom okruženju.

Avengers of the Wastelands je upravo to – nova priča u alternativnoj budućnosti Wastelands univerzuma, sada sasvim nevezana za Wolverinea ili X-Men, sa ambicijom da istraži deo potencijalno bogatog simboličkog i drugog materijala što ga nudi razrušeni svet kojim vladaju superzločinci.

Više puta sam već pominjao da je Brisson jedan pouzdan profesionalac koji ne mora da vas sruši na pod hikmanovskim uzletima vizije niti kingovskim dubokim zaronima u likove i njihove najintimnije nutrine, ali koji je veoma sposoban da osmisli priču, da joj uverljivu dramsku strukturu, žonglira među nekoliko likova i šaltajući prirodno između akcije, drame i komedije, ponudi zaokružen paket. Avengers of the Wastelands je manje-više upravo ovo, uz ukazivanje da je ovde Brisson praktično po prvi put pušten da u centar stavi likove koje je sam kreirao, prikači im par klasičnih trećepozivaca i onda ih usmeri protiv neprijatelja koji, iako ne potpuno stran klasičnim Avengersima, tradicionalno ima mnogo više veze sa Fantastičnom četvorkom.

No, ako se podsetimo da je i sam Old Man Logan prvi put viđen upravo na stranicama Fantastične četvorke u vreme kada je Mark Millar sa Bryanom Hitchom radio ovaj serijal, ispada da Brisson praktično dovodi čitavu priču kući.

Neke od najboljih priča o Avengersima su one u kojima tim supermoćnih pojedinaca mora da se suoči sa daleko nadmoćnijom pretnjom, bude rastrzan neverovanjem u sebe, možda spoljnjim političkim pritiscima, možda međusobnim nepoverenjem, i na kraju pobeđujući unutarnje demone pobedi i spoljne izazove. Hickmanov cenjeni trogodišnji opus je na kraju dana bio upravo to, a mogle bi se navesti neprebrojne priče iz klasične ere koje su imale ovakvu potku. Avengers of the Wastelands je baš ovo, priča o okupljanju tima u svetu u kojem superheroji praktično ne postoje a i ako se pojave, budu skršeni združenim radom kriminalnih vladara pustošnog sveta, osim što Brisson ima mogućnost da se pozove na istoriju ovog sveta i uzor u superherojima vremena prošlih pa je okupljanje tima koji, isprva vrlo uzdržano, sebe naziva Avengersima, zapravo simpatična lekcija iz skromnosti, verovanja u ideju ali sumnje u sebe itd. Glavni junaci, koje smo upoznali u Dead Man Logan, su Danny Cage i Bruce, nove verzije Thora i Hulka, interesantne varijacije na klasične arhetipove sa karakterizacijama koje su višeslojne i moćima koje nisu nužno samo u domenu grube sile i ogromne snage. Od početka serijala, Danny i Bruce, udruženi sa novim Ant Manom su praktično na putu, gde će anpasan pokupiti Viv Vision ali i novog Kapetana Ameriku, jedan interesantan antiherojski lik, a sve pokušavajući da osujete suludi plan Doktora Dooma koji je, vidi se to sve vreme, sa svojim nakupljenim iskustvom, resursima, magijom i tehnologijom, mnogo jači od svih njih zajedno.

Brisson uspeva da okrutnu markmillarovsku postavku u svetu bezvlašća i ogoljenog nasilja prirodno proširi tako da vidimo da postoje i oblasti sa sačuvanom tehnologijom i društvenim strukturama – približavajući tako Wastelands okruženje Fist of the North Star standardima, i odmičući se od Mad Maxa koji je bio očigledna predložak za originalni Old Man Logan – a sukob (novih) Avengersa i Dooma na kraju ima jednu veoma zadovoljavajuće filozofsku dimenziju i ne završava se na tome čiji su bicepsi veći i ko ima više robota da baci na onog drugog. Likovi imaju prostora za rast a neizbežne sumnje i rascepi u timu razreše se na veoma odmerene načine.

Marvelove priče u Wastelands mizanscenu su do sada imale sreću da ih crtaju veoma dobri autori pa je tako posle Stevea McNivena, Mikea Deodata, Marca Checchetta, Mikea Hendersona (i drugih) na red stigao mladi Jonas Scharf. Ovaj Nemac je uglavnom poznat po radu sa Cullenom Bunnom na horor serijalu Bone Parish gde je blistao a Avengers of the Wastelands mu je izvrsna vizit-kartra za dalji superherojski rad ako ga poželi. Scharf je ekonomičan pripovedač sa velikom gustinom informacija po tabli a da tempo pripovedanja zbog toga ne deluje isforsirano, naprotiv, sa taman dovoljno patosa i predaha da sve ima jednu dobrodošlu „epsku“ dimenziju. Pritom, taj epski stil svakako je primeren ovakvoj priči i očitava se u mnogim ikoničkim tablama, ali Scharf ima i sasvim humane elemente u svom crtežu, približavajući nam likove koji su mahom ili vrlo ili potpuno novi tako da ih prihvatimo i upoznamo. Finale u Novoj Latveriji je primereno dramatično i ovde kolorist Neeraj Menon signalizuje promenu biranjem tamnijih, „metalnijih“ tonova da se napravi jasna razdelnica u odnosu na pustinjski mizanscen prethodnih nastavaka. Vrlo pristojan mali strip.

Drugi serijal za danas isto ima Avengers u naslovu ali je tekućeg tipa. O „pravim“ Avengersima ću pisati kada za to bude pogodne prilike, ali ovom prilikom recimo koju o možda i iznenađujuće zabavnom serijalu Savage Avengers koji izlazi od Maja prošle godine i u dosadašnjih šesnaestak brojeva je, iznenađujuće, uspeo da jednu skoro šaljivu, a svakako jednodimenzionalnu premisu, razvije u narativ koji ne osvaja inteligentnošću ili dubinom, ali kao da uspeva da jake strane likova koji ga nose iskoristi na najbolji način.

Naime, Savage Avengers je jedna od onih priča u kojima imamo gomilu supermoćnih individua od kojih neke pripadaju ili su pripadale već postojećem timu, a koje se udružuju silom prilika da bi zaustavile iznenadnu novu pretnju, a što ih tokom vremena isprofiliše u novi tim sa posebnom dinamikom i senzibilitetom. Otud „Avengers“ u imenu ovog magazina treba shvatiti prilično uslovno jer je ovde od „pravih“ Avengersa prisutan praktično samo Doctor Strange (i, ajde-de, na guzove, i Doctor Voodoo), dok je ostatak ekipe sastavljen od profesionalnih ubica, pljaškaša, psihopata, pa i jednog sertifikovanog poludemona. Gerry Duggan, scenarista i kreator serijala je prošle godine primetio da bi jednako pošten naziv bio i „Stabby Avengers“ s obzirom na to koliko ubodnih oružja ovde ima po članu tima. Svakako je jasno da ovo nisu Avengersi vašeg dede koji su bili i dalje inspirisani idealima pravične borbe iz još uvek svežeg u sećanju Drugog svetskog rata. Ovo je tim koji, za razliku od originalnih Avengers, ne da nema problem da ubija već kome je možda osnovni cilj da iznađe način da jednom zauvek ubije jednu od najvećih pretnji ikada u Marvelovom glavnom univerzumu.

Ova najveća pretnja, pak, dolazi – iz sveta Konana Varvarina.

Šašavi krosoveri su, naravno, Marvelov hleb svagdašnji i ne treba zaboraviti da je i sam magazin Conan the Barbarian već u jednom od prvih svojih brojeva ranih sedamdesetih imao krosover sa multiverzumom Michaela Moorcocka. Konan, dakle, nije gadljiv na multiverzum i krosovere – pre neku godinu dok su prava još bila u Dark Horseovom privremenom vlasništvu, Gail Simone je za DC uradila zabavan miniserijal gde su se Konan i Wonder Woman nakratko udružili, a sada kada je Konan ponovo „kod kuće“ u Marvelu, pogotovo sa Gerryjem Dugganom koji je pisao prvu priču u novom Savage Sword of Conan, nije neko iznenađenje da ova verzija Avengersa u svoje redove ubraja i omiljenog Varvarina.

Štaviše, onako kako je Avengers of the Wastelands suštinski baziran na konceptu iz Fantastic Four, tako je i Savage Avengers zapravo neka vrsta „nastavka“ priče iz klasičnih Uncanny X-Men 190 i 191 gde su Chris Claremont, John Romita Junior i Dan Green prikazali kako Kulan Gath, moćni čarobnjak iz Konanovog univerzuma, magijom pokorava moderni Marvelov univerzum. Ova prilično sumanuta priča sa polovine osamdesetih daje osnovu za aktuelni serijal u kome se Konan, transportovan kroz vreme, udružuje sa likovima kao što su Wolverine, Elektra, Black Widow, Doctor Voodoo, Punisher, Doctor Strange, Magik itd. za mnogo krvopljusne zabave i na uživanje masa koje od stripova ne traže nužno uvek dubinu i filozofiju.

Savage Avengers, da bude jasno, nije strip dubine i filozofije već akciona ekstravaganca u kojoj posle pet strana predigre odmah dobijate money shot u vidu prizora kako se Konan bori protiv gomile nindža, u kome Elektra i Doctor Strange imaju snošaj u bestežinskom stanju, Punisher Konanu pozajmljuje automatsku pušku za jedan prilično težak sukob sa nadmoćnijim neprijateljem a sam Konan, posle noći u kojoj je od seksa odvalio ne manje od tri prostitutke (trefikovane od strane meksičkog narko-kartela, naravno, a koji posle najebe), uzima prostetičku nogu jedne od njih da ubije emanaciju demona Shuma-Goratha koja u ljude ulazi kroz kokain. Savage Avengers se ovde bore protiv asgardskih zmajeva i čudovišta iz pakla, glave se seku, udovi lete na sve strane a čarobnjaci plaćaju strašne cene za putovanja kroz vreme, oživljavanje mrtvih i – u jednom momentu – pridobijanje Konana na svoju stranu nakon što mu je Doktor Doom poslužio vrlo ukusnu večeru.

Gerry Duggan je vrlo spretan scenarista, kadar da se prilagođava materijalu i sa Savage Avengers imamo utisak da je čovek sebi stavio imperativ da se dobro zabavi. Utoliko, indikativno je da ovo već šesnaest brojeva uspeva da vozi jednu priču, umešno razdeljenu na prirodne epizode, ali sa jasnim ciljem, jasnom motivacijom likova i energijom što je daje osećaj neverovatno ogromne pretnje i požrtvovanih napora gomile likova koji uglavnom ne očekuju da prežive ovu avanturu. Ne znam koliko Duggan može da održi ovaj balans, ali da budem iskren, nisam ni očekivao da premisa „Konan i rendom grupa superheroja se biju sa nindžama koje rade za Kulana Gatha“ može da izgura više od tri broja stripa. Duggan pametno pušta da harizme protagonista odrade najveći deo proverbijalnog „heavy liftinga“ i mada likovi nemaju produbljene filozofske dijaloge, teško je poreći da se Savage Avengers u velikoj meri vozi na hemiji koja se prirodno razvija kada spojite Punishera, Elektru, Daimona Hellstroma, Doctor Voodooa, Doctor Strangea, Black Widow, Magik i Wolverinea i stavite ih u situaciju u kojoj će se svet završiti ako oni ne budu 100% ono što jesu – jedva kontrolisana hodajuća oružja sa dubokim psihološkim ožiljcima i previše moći na raspolaganju.

Naravno, lavovski deo posla obavljaju crtači i Savage Avengers veliki deo svoje prijemčivosti duguje tome da ga rade Mike Deodato Junior i Patch Zircher. Deodato je, jasno, već decenijama, pravi čovek kada vam treba neko ko će crtati sumanutu akciju sa mnogo ubadanja i odsecanja, krupnih mišićavih tela i ovde on ni malo ne razočarava nudeći gritty ali dinamičan, brz, vrlo kinematski crtež gde se ne smara sa puno objašnjavanja i filozofija (i Duggan mu se mudro uklanja s puta ne opterećujući priču sa previše dijaloga kada to nije apsolutno neophodno) i pored krvoločne akcije ima mesta i za psihodelične magične vizije. Patrick Zircher preuzima od Brazilca pristup pripovedanju, sa jednostavnim lejautom i brzim tempom, ali ima samo za nijansu humanije likove, da se stripu da ta fina doza melanholije koja ide uz imena što su uživotu mnogo toga izgubila. Koloristi Frank Martin i Java Tartaglia zaokružuju gritty-ali-widescreen ton stripa izbegavajući efekat klaustrofobije i hermetičnosti kakav se često prikrade superherojima kada hoće da budu „krvavi“ a letering Travisa Lanhama je dinamičan i uklapa se uz energiju stripa.

Ukratko, Savage Avengers je „glup“ ali inteligentno glup strip, superherojski akcijaš „R“ tipa, sa energijom koja se crpe iz likova što su svi veći od života i sudaraju se jedni s drugima u toku avanture koja je veća od čitavog sveta na kome se događa. Ko stripove čita da ostavi utisak sofisticiranosti i intelektualizma ovde se neće osoliti. Ostali, samo napred.

Da ostanemo u temi, sledeći strip koga ćemo pogledati je Berserker Unbound, miniserijal što je prošle godine izlazio za Dark Horse a proletos je izašla i kolekcija. Iako su izlazili skoro u isto vreme, Berserker Unbound skoro da se može gledati kao „umetničkija“, zrelija, pomalo opora, gorkoslatka i zamišljena varijacija na Savage Avengers, strip u kome, istina, ponovo imamo varvarina sa mačem koji biva transportovan kroz vreme u moderni svet, i koga ponovo crta Mike Deodato a koloriše Frank Martin, ali koji pored dosta momenata u kojima se pušta krv i sječe mačem ima i momente ćutanja, dijaloga koji su tu samo zato što likovi ne mogu da podnesu tišinu, zagledanosti u prazninu, mira, tišine, kontemplativnosti američke severnjačke provincije… Ako do sada nije bilo jasno, Berserker Unbound pisao je kralj melanholije lično – Jeff Lemire.

Lemire nije prvo ime koje bi vam palo na pamet kada pomislite na mačevi-i-sandale podžanr fantazije pa je tako i Berserker Unbound pre svega jedna diverzija. Ona priča o varvarskom ratniku što će kasnije postati kralj a zatim izgubiti sve u borbi sa moćnim, zlim osvajačima, a koji, posredstvom magije završava u pustoj severnoameričkoj provinciji gde, ranjen i izgubljen, sklapa neočekivano prijateljstvo sa starim beskućnikom koji živi u šumi i jednom nedeljno se spušta do grada da pokupi konzerve koje distribuira lokalna banka hrane.

Iako Berserker Unbound ima dovoljno scena u kojima Mike Deodato potvrđuje da je više nego rođen da crta Konana i njegove klonove, sa flešbekovima na Berserkerovu prošlost, ali i svežim sukobima u kojima se poteže mač a na usta udara pjena ratnog ludila, ovo je pre svega jedna „fish out of water“ priča u kojoj autori istražuju ljudskost svojih likova, od kojih su obojica izgubila praktično sve i na svetu imaju samo sebe i, ako se stvari srećno poklope, jedan drugog. Lemire je na ivici komedije u nekim segmentima, igrajući na prirodno apsurdističke situacije u kojim se orijaški varvarin sa mačem – bez razumevanja jezika – suočava sa elementima modernog civilizovanog sveta, ali je preovlađujuća atmosfera ona lemireovska melanholija ovde pristojno uobličena oko koncepta dva muškarca bez ikoga i ičega na svetu koji čak ni ne mogu da razumeju jezik kojim onaj drugi priča, a koji će imati komplikovan proces ispitivanja sopstvenog muškog ponosa i unutarnju diskusiju da li mogu i žele da posle svega puste još nekog u svoj život. Naravno, ovo je žanrovski strip pa ima dovoljno zlih čarobnjaka i zlih, er, običnih, svakodnevnih nasilnika da se kreira drama koja će pomoći protagonistima da se promene.

Treba reći i da je Berserker Unbound izrazito dekompresovan strip sa Lemireom koji tekst rasteže na mnogo više kadrova nego što je tehnički neophodno kako bi Deodato kreirao atmosferu sporog, umirenog filma, jedne praktično mumblecore situacije gde ćemo gledati ljude kako sede, izgubljeni u svojim mislima, setni i nesigurni kako – i da li – dalje da žive. Ovo jeste neka objektivna slabost Berserker Unbound jer se do kraja ipak sve dešava baš onako kako očekujete i utisak je da je potrošeno previše strana da se dođe do jedne sasvim očekivane, mada tople, ljudske poente. S druge strane, ja sam prilično slab na Lemireov melanholični nastup pa mi dekompresovanost nije MNOGO smetala.

Deodato i Martin su, naravno, apsolutno autoritativni u scenama koje se događaju u Berserkerovom svetu kreirajući atmosferu opresivne, beznadne drame i neverovatnu, veću-od-života akciju, no, zaista je odmor za oči gledajući scene u savremenom svetu gde nema (mnogo) ikoničkih poza i herojskih podviga i gde su pitoma šuma, samoća i tišina preovlađujući elementi atmosfere. Deodato krerira nešto dinamike u objektivno sporim scenama deleći (nepotrebno) table na male kadrove koji zapravo tvore veliki kadar i mada je ovo pomalo i larpurlartizam, dinamičnost svakako biva dobrodošla u nečemu što je ovako spora priča. Martin je heroj ovog ansambla sa maltene kompletnom kontrolom nad tonom, pažljivo kreirajući rasterizovane pozadine u preosvetljenim dnevnim scenama i igre senki u noćnim kadrovima da nam prikaže protok vremena bez potrebe za nedijegetičkim alatima.

Berserker Unbound je prijatan mali strip koji svoju kompleksnu fantastičnu premisu koristi pre svega da bi izgurao jednu ličnu, dirljivu priču o (neočekivanom) prijateljstvu i mada je predvidiv, vredi ga pročitati.

A sada nešto posve drugačije. Čime hoću da kažem da sam čitajući serijal A Walk Through Hell i sam osećao kao da prolazim kroz pakao. Što je, nesumnjivo i bila namera njegovih autora, no, mislim da mi je nešto gorkog ukusa u ustima nakon poslednje, dvanaeste epizode, došlo i na ime činjenice da ima utisak da sam gubio vreme. S obzirom da sam A Walk Through Hell počeo da čitam još 2018. godine kada je krenuo i da mi je trebalo ovoliko vremena da ga završim – to nam nešto govori.

Dobro, govori da sam lenj ali i to da Garth Ennis, scenarista ovog stripa definitivno više nije na mojoj listi autora koji se moraju čitati odmah i kompletno. Pričamo o čoveku koga sam rutinski proglašavao nečim najboljim što američki strip ima na ime nekih od radova koji mi i dalje stoje u samom vrhu strip-iskustava: Preacher, Hitman, Punisher, The Boys…

Ovo poslednje je i neka vrsta Ennisovog pojasa za spasavanje jer je strip koga su on i Darick Robertson radili kao gritty superherojsku satiru pretvoren u vrlo uspešan Amazonov televizijski serijal i to da Ennis ima priliku da piše nešto što zna a za medij koji bolje plaća i nudi više kulturnog, jelte, kašea, je za njega dobro. Jer, kako da kažem, stripovi kao da mu više ne idu od ruke. Jimmy’s Bastards, njegov prethodni rad za Aftershock Comics je bio, odličan crtež na stranu, nepodnošljiv za čitanje, tipičan primer „old man yells at cloud“ situacije u kojoj se ostareli progresivac ne snalazi u toj novoj maniji levičarskih klinaca za rodnim identitetima i sejf spejsovima pa pravi bolno trapavu satiru na ove teme.

A Walk Through Hell je, srećom ozbiljniji projekat, egzistencijalna horor-drama bez namere da bude smešna, didaktična, pa čak ni cinična i moram da priznam da me je prvih par epizoda ohrabrilo prikazujući Ennisa u jednom turobnom ali kontrolisanom tonu, sa ozbiljnom, mračnom tematikom i vrlo dobrom sinergijom između iskusnog irskog scenariste i meni dragog hrvatskog crtačko-kolorističkog tandema u sastavu Goran Sudžuka-Ive Svorcina.

Ovaj serijal Ennisa vraća nekim njegovim opsesivnim temama i mada ne pamtim kada je obrada bila baš OVOLIKO brutalna i nepraštajuće mračna, dobro je videti da se Irac ponovo rve sa konceptima preko kojih je svojevremeno napravio neke od najvažnijih stripova novije ere. A Walk Through Hell se dotiče i te neke progresivističke politike, ali samo u prolazu i mada Ennis ne propušta priliku da kritikuje ono što vidi kao isključivost i tribalizam na levom krilu današnje omladine, ovo je u priču upleteno spretnije i odmerenije nego u prethodnom radu za Aftershock i ne bode oči. Glavni, pak, deo priče u stripu vrsti se oko tipično enisovskog propitivanja koncepta zla u ljudima i sveta u kome postoji bog koji, možda, zapravo nije dobar onako kako knjige o njemu ispisane sugerišu.

Crtež Gorana Sudžuke je jedna od ključnih dimenzija zbog kojih A Walk Through Hell može da funkcioniše. Iskusni crtač ovde veoma uspelo kreira atmosferu „cop show“ serije sa Foks Krajma ili kakvog drugog kablovskog kanala, sa protagonistima koji su FBI agenti, svaki sa pogolemom količinom psihološkog bagaža. Uz Ennisov tipično životni dijalog i Sudžukine karakterizacije i „glumu“ likova, osnovni ton A Walk Through Hell je taj o gritty policijskoj drami gde u seriji flešbekova gledamo kako FBI odeljenje igra komplikovanu igru mačke i miša sa serijskim zlostavljačem i, sumnjiči se, ubicom dece koji svoju užasnu praksu – uključujući morbidne „igre“ sa delovima tela – radi tokom godina kroz više američkih saveznih država a da Biro ne uspeva da prikupi dovoljno dokaza ne bi li monstruma poslao u zatvor.

Elementi dobre pandurske drame su svakako tu, uključujući par agenata (ona nadrkana ženturača koja nema u životu ništa sem posla, on emotivni ali u sebe zatvoreni gej muškarac) koji imaju košmare zbog svega što otkrivaju kroz istragu, izgorele, besne šefove, ali i iznenađujuće harizmatičnog, izluđujuće tuđinskog osumnjičenog koji sugeriše da iza svega ima nečeg višeg… No, A Walk Through Hell se veoma brzo pretvara u strip-alegoriju sa protagonistima koji smatraju da su bukvalno umrli i da su u paklu i serijom eskalirajućih epizoda zastrašujućih scena horora i nasilja i do kraja radnja ne uspostavlja balans koji bi pomirio realističku postavku i fantazmagorični imaginarijum.

Naravno, veliki deo privlačnosti i energije koje A Walk Through Hell emanira u prvih par epizoda svakako otpada na taj kontapunkt naturalističkog cop show senzibiliteta i neobjašnjive, natprirodne horor misterije u koju se sve pretvara, ali imam utisak da je Ennis gubio kreativno gorivo kako je strip odmicao – moguće i zato što se ovo preklapalo sa početkom rada na TV adaptaciji The Boys – i prema razrešenju, iako dobijamo zanatski zadovoljavajuća zaranjanja u prošlosti likova, povezivanje svih motiva u finalu ne donosi zadovoljavajuću ili makar spektakularnu završnicu. Naravno, sasvim je moguće argumentovati da je to jedna od poenti scenarija: da je zlo neizbežno i toliko sveprisutno da se ono neće manifestovati kroz spektakularn, dramatičan žanrovski ulaz na scenu, no ostaje utisak da se A Walk Through Hell kroz svoju drugu polovinu kreće na autpilotu, manjkajući sadržaj da ispuni predviđenih dvanaest brojeva i više se zadržavajući na kliničkim, ekstenzivnim prikaza sadizma, nasilja i patologije nego na pomeranju zapleta unapred zato što zapravo ne zna šta bi tačno rekao kada dođe do tog „unapred“.

Naravno, ne treba propustiti da se naglasi da ovde ima dosta „stare“ Ennisove magije sa likovima koji imaju distinktne glasove i dublje karaktere, no smeštanje tih likova – dobar deo vremena – u jedan apstraktan, neshvatljiv ambijent donekle ograničava domete ove dimenzije stripa. S druge strane, insistiranje na izrazito morbidnom, svirepom sadržaju, prikaz različtih tipova nasilja, grafičkog, psihološkog, seksualnog, sve to može čitaocu da bude i malo mnogo. Ne sumnjam da će horor-frikovi umeti da uživaju u najmračnijim segmentima A Walk Through Hell ali imam utisak da će finije poente simbolike, kada je ima, biti malo zatrpane stalnim insistiranjem na morbidnom.

Svakako, Sudžuka i Svorcina ovde obavljaju izvrstan posao. Sudžuka na momente ide na čistotu i jednostavnost stripa-baziranog-na-likovima kakvu pamtim iz njegove saradnje sa Macanom u serijalu Svebor i Plamena, a koji će na pola napustiti da bi započeo svoju „američku“ karijeru radeći sa Delanom Outlaw Nation. Ovo svakako veoma lepo leži uz izrazito dramatične horor scene kojima je strip natrpan i gde se veliki deo tenzije izvlači upravo iz tog kontrasta „normalnog“ i karakternog sa onostranim i morbidnim, Svorcina, pak, ima prilično težak zadatak da krene iz svedenog, „zatvorenog“ kolora mračnije policijske drame a da onda ode u još mračniju stranu slikajući atmosferu mesta koje nije stvarno mesto ali u kome su strah i užas najstvarniji. Rezultat je da A Walk Through Hell ima dosta ujednačen kolor koji, u okviru zadatog tona pravi čuda sa dinamikom. Letering Roba Steena je, u skladu sa naturalizmom postavke funkcionalan i nenametljiv.

Nisam zaista „uživao“ u A Walk Through Hell a fascinacija koju su izazvale prve epizode jeste u dobroj meri isparila prema kraju koji je došao prekasno i nije doneo zadovoljavajuće razrešenje, no, ovo je strip kome moram da pohvalim kako filozofsku ambiciju, tako i psihološku dubinu protagonista i jedan opšti zanatski kvalitet. Ako ste ljubitelj horora, svakako ovo morate proveriti.

Kada sam pisao o Jimmy’s Bastards, pisao sam i o serijalu Abbott koga je, po scenariju Saladina Ahmeda (o čijim aktuelnim, prilično dobrim Marvelovim serijalima nameravam uskoro da pišem) crtao odlični Finac Sami Kivelä. Tom prilikom sam kritikovao Ahmeda da ima sa sobom izvrsnog crtača za neo-noir a da zatrpava panele prevelikim količinama teksta umesto da pusti čoveka da radi svoj posao. Tako sam se onda i prošle godine poradovao videvši da će za svoj naredni Dark Horse rad Kivelä crtati strip takođe smešten u noaru blisko okruženje a po scenariju koga je radio čovek svakako bliži senzibilitetu crtača već na ime toga što je u pitanju takođe pedigrirani crtač – Christian Ward. Britanca sam ovde već hvalio za njegov izvanredni grafički rad na naučnofantastičnom serijalu Invisible Kingdom, a u pogovoru za Machine Gun Wizards on veli da u njemu čuči i retko realizovani scenarista i da je prve korake u kreiranju ovog miniserijala napravio još početkom ove decenije.

Elem, Machine Gun Wizards je prošlog leta krenuo pod naslovom Tommy Gun Wizards ali je posle treće epizode promenio ime, gotovo sigurno zbog toga što je neko negde zapretio tužbom zbog narušavanja intelektualne svojine. Proizvođači oružja svakako nisu poznati kao ljupke, darežljive firme, a četiri epizode serijala koje tvore celinu sakupljene su u kolekciji Bewitched Bullets što je izašla još proletos. Planovi da ovo nastavi sa izlaženjem su možda i postojali ali imam utisak da je burna 2020. godina i ovaj serijal naterala da stavi katanac na vrata – no barem smo dobili kompaktnu, zaokruženu pripovest.

Ne i sjajnu, da ne bude zabune, malo sam se i iznenadio koliko sam manje dobio od ovog stripa nego što sam očekivao, no Machine Gun Wizards je svakako vredan pažnje.

Kako i ime sugeriše, ovo se događa u vreme kada je Tompsonova mašinka bila neka vrsta simbola urbanog rata, konkretno u doba prohibicije i borbe američke policije protiv hobotnice organizovanog kriminala koji je na svojoj strani imao podršku ogromnog dela populacije već utoliko što je prosečan Amerikanac onog doba, ipak, voleo da popije. Prohibicija će ostati kao primer ogromnog sociološkog eksperimenta ali i političke poduke koja pokazuje kako restrikcije, pogotovo vezane za nešto što se toliko traži, pogoduju razvitku kriminala koji onda infiltrira sve državne strukture i kreira neprevaziđen nivo korupcije i u samom sistemu. Policijska jedinica Eliota Nessa će biti kanonizovana i u pop kulturi, pored  istorije, upravo jer je u atmosfri gotovo totalne potkupljivosti državnih službenika, uspela da se izoluje i smelim – neretko i malo, er, kreativnim – policijskim radom dovede do spektakularnih hapšenja i osuda velikih imena mafije.

Machine Gun Wizards je bukvalno ovo, dakle, prohibicija, Al Capone, Eliot Ness i Nesalomivi samo što umesto alkohola ovde imamo magijsku supstancu koju žargonski zovu „lick“ a koja korisnicima daje razne natprirodne sposobnosti.

Wardov scenario se samo malčice dotiče sociloških elemenata prohibicije i toga kako je organizovani kriminal tokom nje cvetao oslonjen na klasne izazove u američkom društvu i potrebu građana da imaju neku vrstu ventila u inače teškim vremenima. Umesto toga on plete priču koja kombinuje gritty policijski akcijaš sa Nessovim pandurima koji su sve drugo u životu ostavili po strani i jedino što imaju u životu je rat protiv Ala Caponea, sa fantastičnom pričom o onostranom poreklu magije i čarobnjacima koji Caponeu pomažu u održavanju i širenju kriminalne imperije. Ima tu momenata u kojima se policija stavlja pred novinare koji direktno pitaju zašto se troše toliki resursi na borbu protiv nečega što najveći deo građana želi i – mada je protivzakonito – svejedno koristi i mada sam se nadao da će ovo biti prošireno u interesantnu raspravu, to se ne događa. Ward metaforu o tome da je alkohol „magija“ ostavlja sasvim na površini i više se bavi time kako je magija uopšte došla na ovaj svet, te atraktivnim scenama borbe u kojim se pucnjava iz Colt Government pištolja i Tompsona meša sa ofanzivnim i drugim čarolijama.

Ovo je svakako atraktivan strip generalno i mada ni jedan od autora nije Amerikanac, sa vrlo solidnim kanalisanjem tog duha makar filmova koji su obrađivali doba prohibicije. Kivelä umešno spaja taj pandurski palp sa karakternim, distinktnim likovima koji su svi od reda tipski i odmah prepoznatljivi iz pop kulture (oslanjajući se na stvarne članove Nessove jedinice), sa okruženjem koje mora da pomiri pojačanu, arhetipsku realističnost Čikaga sa početka tridesetih godina prošlog veka, sa fantazmagoričnim elementima magije i nekog drugog sveta iz kojeg ona dolazi. Ovo mu veoma dobro polazi za rukom, pogotovo sa atraktivnim kolorima koje su radili Ward i Dee Cunniffe i Machine Gun Wizards uspešno miri nekoliko potencijalno suprotstavljenih tendencija: tu da bude gritty „pandurska“ priča, tu da ima ikoničnost vezanu za ranije verzije ove priče unutar popularne kulture ali i ikoničnost koja sugeriše „starost“ magije kojom se ovde trguje i vitla unaokolo. Kivelä ima interesantna geometrijska rešenja za neke table, dajući priči okultne tonove, a drugde se držeći sasvim filmskog noar realizma.

No, samo pripovedanje, iako vizuelno atraktivno, nema posebno veliku dubinu. Wardovi likovi su uglavnom ravni, bez mnogo karaktera i distinktnih glasova kad se apstrahuje lep grafički dizajn. Priča je takođe prilično klišeizirana i, uprkos naporu da se personalizuje i prikaže kao sukob nekoliko strana od kojih svaka ima svoje motive a koji se nekada mogu i poklopiti, prilično emotivno ravna i bez stvarne drame koja bi čitaoca upecala i držala na udici do spektakularnog finala. Ako ništa drugo, Machine Gun Wizards ne oskudeva u spektaklu i kome je dovoljno da vidi ikoničke prizore i atraktivne akcione scene neće mu smetati malo nedopečen scenario.

Za kraj – obećani Mark Millar. Space Bandits je ako ne nastavak njegovog Sharkey the Bounty Hunter (o kome sam, eto još jedne simetrije, pisao isto kada i o Dead Man Logan) a ono strip sličnog senzibiliteta koji se događa u istom naučnofantastičnom svemiru. Millar je za svoje Millarworld radove iz poslednjih nekoliko godina uglavnom birao sasvim odvojene svetove, kontekste i ideje tako da je ova najava „deljenog svemira“ simpatična. Moguće je da je Sharkey odskočio kvalitetom (a objektivno je bio nešto bolji ili makar zabavniji od većine recentne Millaroworld produkcije koju sam čitao) pa da je stari mešetar uvideo priliku da se nasloni na isti kosmos i isti senzibilitet. Kako god bilo, Space Bandits je slično Sharkeyju, zabavna svemirska pustolovina, spejs opera sa letenjem između planeta, pucanjem i dosta bizarnog seksa, sa tom nekom u Millaru novopronađenom ljudskom toplinom i humanošću što je dosta nedostajala likovima njegovih stripova poslednjih godina.

Space Bandits je strip o dve žene koje su profesionalni kriminalci i njihovim naporima da još gore kriminalce od sebe pronađu, osvete im se za nanesene nepravde i, ako je moguće, preuzmu njihovu ionako nečasno stečenu imovinu. Iako bi gritty osvetnička priča o ženama koje pronalaze muškarce koji su ih zlostavljali pa ostavili da trunu u svemirskom zatvoru bila tipična za „starog“ Millara, Space Bandits je mnogo vedrija priča nego što bi ovakva postavka sugerisala, sa glavnim likovima koji su simpatični, relatabilni i čija je osvetnička misija em opravdana em lišena sadističkih tonova. Sa druge strane, iako strip prikazuje beskrupulozne, potpuno amoralne kriminalce koji ubijaju bez povoda i sa zadovoljstvim, skloni su svim vrstama seksualnog nasilja i sadrži scene komadanja tela i kupanja u krvi, Space Bandits nema nihilistički svetonazor i pornografsko opsedanje opscenim. Uz rizik da se prepustim nedozvoljenom psihologiziranju, utisak je da je „novi“ Millar pobedio neke svoje unutarnje demone i Space Bandits je više zainteresovan za maštovitost i nesputanu psihodeličnu energiju koju nudi šareni stripovski svemir, pa ovo, donekle slično Sharkeyju, puca od „šašavih“ koncepata (na primer, svemirski zatvor u telu džinovskog kosmičkog jastoga) koji su opet, Millarovim nepobitnim zanatskim profesionalizmom, držani pod kontrolom tako da priča ima jasan, prirodan tok, zarađene preokrete i zadovoljavajuće finale. Na kraju dana, ovo je više storija o prevrtljivim i pohlepnim osobama iz naših života nego o od života većim svemirskim kriminalcima.

Naravno, s obzirom da je ovo crtao Matteo Scalera, Space Bandits prosto insistra da bude čitan. Sjajni italijan koji je radio i za Marvel i za DC ali je svoju karijeru definisao kreiranjem serijala Black Science za Image sa Rickom Remenderom je idealan autor za strip kome je u prvom planu začudnost svemira i eksplozivna akcija na bizarnim vanzemaljskim lokacijama. Sa kolorima koje daje iskusni Brazilac Marcelo Maiolo, Space Bandits je ona proverbijalna kaleidoskopska kosmička pustolovina gde je sve neobično, atraktivno i fluidno, sa potencijalom da svakog trenutka eksplodira ili mutira u nešto drugo, a da crtež ne žrtvuje jasnoću pripovedanja ili karakterizaciju likova ni jednog trenutka. Prijatan, stilizovan a čitak letering Clema Robinsa samo podvlači ovu poentu.

Space Bandits je Mark Millar koji je opušten, siguran u svoje sposobnosti i sa zdravom nostalgijom ka starim filmovima koje je gledao i starim stripovima koje je čitao. Ako je dobar deo recentnog Millarworld autputa otpao na stripove koji su završeni onog trenutka kada je Millar oformio ideju a realizacija je bila praktično neprijatna obaveza, Sharkey the Bounty Hunter i Space Bandits kao da su pokazatelji da nije baš sve u idejama i da ima nečega u tome da autor očigledno uživa u oblikovanju priče i vođenju likova kroz pripovest. Meni drago.