Pročitani stripovi: Old Haunts

Iako sam juče imao neke pomalo neprijatne reči za „glavni“ strip-serijal izdavača AWA, The Resistance, to me nije sasvim pokolebalo u čitanju njihovih drugih izdanja. Old Haunts je petodelni kriminalistički serijal koji je izlazio između Juna i Oktobra prošle godine ali je kolekcija stigla tek polovinom Februara (a digitalna kolekcija još kasnije) pa je to poslužilo da malo zalečim ljute rane i poradujem se brutalnom, mračnom krimi-stripu sa elementima halucinantnog horora koji možda ne izmišlja toplu vodu niti radi nešto bogznašta novo u svom medijumu ali je u pitanju jedan častan žanrovski rad koji i svoje stereotipe iznosi sa sigurnošću i pruža sasvim opipljiv vizuelni užitak.

Iako se u AWA nastupima u javnosti čulo da će The Resistance biti neka vrsta uokvirujućeg narativa za ostatak AWA „univerzuma“, mada bez forsiranja da se sve mora uklapati u jedinstvenu priču do najsitnijih detalja, Old Haunts zapravo nema nikakve veze sa The Resistance i, koliko ja mogu da kažem, događa se u sasvim odvojenom, sopstvenom univerzumu, baš kao što je bio slučaj i sa serijalom Red Border o kome smo pričali pre neki mesec. Ovo svakako pozdravljam jer, kako rekoh, The Resistance mi se nije posebno dopao, a ideja da imamo izdavača koji će biti zadovoljan da publikuje kriminalističke miniserijale što neće morati da dele univerzum i uklapaju se sa tuđim kontinutitetom je meni, naravno, vrlo primamljiva. Vertigo Crime je bila najbolja stvar koju je Vertigo radio u prošloj deceniji na kraju krajeva i ako možemo da dobijemo nešto slično kod nekog drugog, ja sam za.

Naravno, ovo što sam do sada pročitao a što je izašlo za AWA nema ambiciju da bude deo nekakvog „novog talasa“ krimi-stripova, ali kako ozbiljni krimići za druge izdavače izlaze sporadično (malo BOOM!, malo Image, malo Dark Horse itd.) svakako treba pozdraviti da se pojavljuje još jedna firma koja u prvi plan stavlja jedan srazmerno zreliji, kako rekosmo, „odrasliji“ imidž stripa a koji je prikladan baš za ovaj žanr.

Old Haunts su zajednički pisali Ollie Masters i Rob Williams. Masters je bio deo pretposlednjeg juriša Vertiga na barikade, sa serijalom The Kitchen iz 2015. godine a koji je bio njegov prvi ozbiljniji rad za mejnstrim izdavača i krimi-priča o tri supruge irskih mafijaških bosova iz njujorške Paklene kuhinje koje, nakon odlaska njihovih muževa na robiju, same počinju da se ozbiljnije bave zločinom. Iako se ovaj strip ne smatra nekim značajnijim Vertigovim proizvodom, možda će vas iznenaditi da čujete da je 2019. godine uspešno ekranizovan i mada je i sam film dobio dosta loše ocene, cela ta priča svedoči o tome koliko je Holivud žedan „sadržaja“ koji je neko drugi već pripremio i zapakovao. Čak je i drugi Mastersov krimi-strip iz te godine, Snowblind, izašao za BOOM! Studios uspeo da stigne do nekakve preprodukcije za ekranizaciju pa me svakako ne iznenađuje da vidim ovog momka na spisku autora koji rade za AWA gde se ta ambicija ka sinergiji medija prosto da namirisati u zraku.

Sa druge strane, Britanac Rob Williams je meni već prilično omiljeni lik, sa odličnim radovima u poslednjih nekoliko godina za DC (notabilno na Martian Manhunter i Suicide Squad), ali i vrlo solidnim serijalom iz kasne Vertigo-ere, Unfollow. Ovaj poslednji je i nešto najbliže krimiću što sam čitao od Williamsa – mada je više u pitanju, er, sociološki triler? – i sadrži tu kombinaciju tvrdokuvane naturalističnosti sa fantazmagoričnim, simboličkim elementima a koju zatičemo i u Old Haunts.

No, iako su imena scenarista svakako ono što mi je privuklo pažnju, činjenica je i da sam uz Old Haunts uživao najviše na ime crteža koji je delo Laurencea Campbella. Campbell je, kao i Williams, Britanac i  2000 AD veteran a koji je dalje uspeo da pronađe uhljeblje i preko Atlantika, radeći nakon Sudije Dreda i drugih 2000 AD propertija, na različitim američkim serijalima, uspevajući da dokači i Wolverinea i Punishera i Deadpoola i Moon Knighta. Kao što se da primetiti, sva četiri Marvelova lika koja sam naveo imaju sklonost ka mračnom, gritty senzibilitetu, pa je Campbell i idealan autor za strip koji govori o ostarelim kriminalcima koji se još jednom vraćaju na mesto zločina i stvari se, kako očekujete, ne završavaju idealno po njih.

Old Haunts zaista spada u donekle distinktni podžanr „gerijatrijskog krimića“ koji podrazumeva da su likovi ako ne na samom kraju svog životnog puta – a neki bogami jesu i neće dočekati okretanje poslednje stranice – onda svakako daleko izvan svoje najuspešnije životne faze u kojoj su krčili put kroz svet snažnom desnicom i beskrupuloznošću. Naša trojica likova, Alex, Donny i Primo su likovi na pragu penzije i trio kriminalaca koji su pre više od decenije praktično prestali da se bave „pravim“ zločinom, povlačeći se u sigurnost „legitimnog“ biznisa koji se laća samo opranog novca i ne podrazumeva (mnogo) vađenja pištolja i pretnji ekstremnim fizičkim nasiljem. No, njihova je prošlost puna tvrdo kuvanog nasilja i centralni motiv stripa je upravo kontrast između toga kako se svaki od likova suočava sa aktuelnim trenutkom gde treba uživati u plodovima svoga „rada“ i refleksijama na stvari koje su počinjene u prošlosti a koja čak i samim počiniocima sa ove distance izgleda kao nešto izmaštano manje nego nešto stvarno.

Old Haunts nije najkarakterniji strip svih vremena i likovi su pisani sa prilično predvidivim „glasovima“ koji su preuzeti direktno iz Copollinih i Scorceseovih mafijaških disertacija sa velikog platna, ali autori uspevaju da nam ubedljivo prikažu tenziju između trojice starih prijatelja koji su svesni da su do „vrha“ na kome se nalaze došli doslovno gazeći po leševima, uključujući leševe nekih ljudi koji su smatrani kolegama i prijateljima. Sa jedne strane onda dobijamo scene u kojima se vidi da ne može svaki od njih trojice da se jednostavno pomiri sa time da je prošlost ostala u prošlosti i da postoji koncept krivice i grižnje savesti koje svaki od tri lika procesuje drugačije. Ali sa druge postoji i ta „gerijatrijski“ element u kome se na jednom dubljem nivou razmatra sam koncept uspeha posmatran iz perspektive poslednje trase životnog puta. Ni jedan od trojice likova, ma koliko da je načelno pomiren sa tim da su neke glave morale da odlete u procesu izgradnje imperije čije plodove danas žanju, zapravo ne deluje srećno ili zadovoljno na pragu svoje penzije i ovo je fini sloj karakterizacije koji, iako nije dovoljno razvijen i iskorišćen, obogaćuje senzibilitet ove priče i daje nam gradaciju između likova. Utoliko, iako su sva trojica negativci koji su zajednički počinili neka klasična zverstva, autori svakako uspevaju da ih razdvoje na distinktne ličnosti sa dovoljno različitim svetonazorima da je čitalac u stanju da ima internu diskusiju o tome da li ljudi imaju pravo da prerastu ono što su nekada bili, da li je zlo ono što čovek jeste ili ono što lovek čini itd. itd. itd.

Sve to što sam opisao je tradicionalna noir teritorija, a zaplet stripa, iako zapravo nije naročito nadahnut ili interesantan, dovoljno je korektan da gura priču ovih pet epizoda. Ponovo, sve što dobijamo su klasični noir i krimi elementi: policijska inspektorka koja ovu trojicu ljudi godinama progoni – naročito je kivna jer ih smatra krivim za smrt svoje partnerke – ali i pored praktično intimnog odnosa koji sada sa njima ima, nikada ne uspeva da sakupi dovoljno dokaza da ih zapravo otera na sud i u zatvor, predstavnik mlađe generacije kriminalaca (koji, doduše, nije PRETERANO mlad) a koji stvari radi drugačije i nema posebno mnogo respekta za veterane ovog biznisa…

Ono gde Old Haunts nastoji da ode malo izvan vrlo prepoznatljivih – čitaj stereotipnih – žanrovskih okvira je u infuziji „čistog“, fantazmagoričnog horora između svih tih noir klišea. Ovo je zapravo vrlo dobro urađeno, sa halucinantnim scenama za koje čitalac isprva nije siguran jesu li samo vizije koje se pojavljuju pred očima prestrašenih i umornih protagonista ili stvarne, fizičke manifestacije njihove ogromne krivice iz prošlosti i zaslužena kazna. Do kraja se dobija dovoljno jasan odgovoro na ovu dilemu a strip uspešno podseća na to da je noir svakako jedan od „najreligioznijih“ formata žanrovske literature sa veoma naglašenim razmatranjem dinamike između zločina i, jelte, kazne i jednom skoro hrišćanskom lojalnošću ideji morala koji se oslanja na „višu“ instancu pravde.

Ovde negde dolazimo do svakako najboljeg elementa Old Haunts a to je crtež Laurencea Campbella koji je kolorisao izvrsni Lee Loughridge. Campbellov rad je presudan ne samo u uspostavljanju atmosfere ovog stripa već i u načinu na koji se njegov narativ odvija, sa kombinovanjem vrlo prizemljenih, „gritty“ scena koje ste zaista mogli da vidite u nekom Scorceseovom filmu, i halucinantnim momentima čistog, simboličkog užasa koji obuzima jednako protagoniste ali i čitaoca tim svojim brisanjem jasne granice između onog što je „stvarno“ i onog što vam se samo priviđa. Campbell se ni malo ne stidi i naglašenijeg artizma tamo gde je to opravdano, pa smenjuje mračne, urbane scene u kojima su svetla razmazana, ljudi namršteni a zgrade deluju kao kakvi betonski kanjoni koji ne pružaju zaštitu već samo prete, sa kinemtaski kadriranim, nemim ali veoma „glasnim“ scenama u kojima se dešavaju nemoguće stvari: svetla brišu svu pozadinu, iz njih se pomalja neljudska, lešinarska figura, oči fiksiraju bespomoćnog ostarelog kriminalca koji se ponovo oseća kao dete.

Ovakvih scena ima više u stripu i svaka od njih ima primereno avetinjsku atmosferu, ali i osobenu energiju, onako kako sama radnja eskalira a ulozi postaju sve viši i biva jasno da neće baš svi protagonisti dočekati mirnu penziju – pa čak ni poslednju stranu poslednje sveske stripa. U jednoj od scena jedan od likova se savija pod bujicom krvi koja pljušti kroz razbijene prozore fasade visoke, neme, brutalističke zgrade u dauntaunu, samo da bi njegov unezvereni pogled na talase koje krv pravi na pločniku bio pretopljen u apstraktno platno što visi na zidu ukusno i minimalistički uređenog radnog prostora koji je geometrijski pravilan, udoban i izvanredno miran – iako se u njemu planiraju zločini.

Ovakvi kontrasti su još uspeliji zahvaljujući Loughridgeovom koloru koji je veoma intenzivan i uspeva da strip koji je na prvi pogled devedesetprocentno ofarban u crno zapravo ostvari ne samo dinamiku u svojim scenama već i jasan raspon atmosfera između tih scena. Loughridge je, kako sugeriše i Wikipedija, najpoznatiji po radu na serijalu Batman Adventures, a iako deluje kao da se Old Haunts nalazi na sasvim suprotnom tonalnom kraju od ovog vedrog superherojskog stripa za decu i omladinu, zapravo se primećuje da Loughridge koristi sličan pristup u jasnom kontrastiranju plave i narandžaste, zelene i žute, crvene i crne, koristeći krupne „mase“ u panelima kao nosioce po jedne boje i na taj način kreirajući geometrije i kompozicije kao dopunu Campbellovom crtežu. Dvojica umetnika ovde rade u izvanrednoj sinergiji, dobro razumejući kako će onaj drugi izneti svoj deo posla, kreirajući snažan, veoma upečatljiv grafički sadržaj u kome leterer, ponovo Sal Cipriano, ima prostora za povremene uspele intervencije.

Sve u svemu, Old Haunts je primer stripa koji igra na sigurno i ne ubija se od prevelike kreativne ambicije u svojoj kombinaciji noir krimića i deliričnog horora, ali koji ovo odrađuje na taman dovoljno visokom zanatskom nivou da ga korišćenje klišea ne odvuče ispod linije prihvatljivog. No, grafički gledano, ovo je daleko iznad proseka, pružajući ne samo izuzetno glasne i upečatljive set pisove već i veoma solidan pripovedački program dobro kontrolisanog tempa i atmosfere. Masters i Williams su ovde odigrali rutinski bunker, ali su Campbell, Loughridge i Cipriano ostavili srce na terenu i kreirali vrlo povoljan utisak za bilo koga kome će ovo biti jedan od ranih susreta sa AWA produkcijom. Respekt.

Pročitani stripovi: Unholy Grail, The Goddamned, Unfollow i East of West

Danas bih se osvrnuo na neke stripove koji nisu svi sasvim sveži, ali mislim da zavređuju pažnju. O nekima smo već pričali, ali zaslužuju da se na njih podseti. O nekima nismo, a hteli smo (barem ja), tako da je sada prilika. U svakom slučaju, danas ništa superheroji, samo horor, alegorijska mitološko-religiozna fantastika, naučna fantastika (socijalna) i naučna fantastika (alternativnoistorijsko-vestern-samurajskog tipa). Kažu da je svaka dijeta dobra ako je raznovrsna.

Prvi na redu je Unholy Grail, petodelni miniserijal Aftershock Comics od prošle godine, koji mi je tek ovog vikenda stigao na red za čitanje. Naravno, to je svinjski s moje strane jer je scenarista ovog stripa iskusni Cullen Bunn, koga inače rutinski hvalim a koji se manje-više specijalizovao za razne pristupe hororu, ali, važnije, jer je crtač naš Mirko Čolak i nije lepo od mene što smo već pregazili polovinu naredne godine pre nego što sam ovom stripu dao svoj sil ov apruval.

A Unholy Grail ga definitivno dobija. Bunn je izuzetno prolifičan frilenser koji pored nekoliko tekućih stvari koje piše za Marvel (X-Men Blue, a uskoro i Asgardians of the Universe…) uvek ima u vatri još poneko gvožđe. Njegov horor serijal Harrow County za Dark Horse se upravo ovih dana završava, a on je širem čitateljstvu i postao poznat sa horor-vesternom The Sixth Gun za Oni Press pa nije bilo neko iznenađenje videti da je i Unholy Grail horor-intoniran Intrigantnost koncepta je postala jasna kada smo videli da nije u pitanju League of Legends fan fiction, već interpretacija mita o Kralju Arturu, Kamelotu i Vitezovima Okruglog stola, samo uz dodate dve-tri kašičice Lovecrafta.

Naravno, danas je u popularnoj kulturi, pogotovo u produkcijski srazmerno jeftinim medijumima (strip, literatura) ukrštanje različitih motiva, istorijskih epoha, žanrova, baba end žaba, praktično pravilo, no Bunn i Čolak su Unholy Grailu pristupili sa sasvim ozbiljnim namerama, bez proverbijalnog jezika-u-obrazu pa su i rezultati prilično dobri. Naime, Unholy Grail je strip koji uspon Kralja Artura, njegovo ujedinjavanje do tada sitnih, rascepkanih kraljevstava, kreiranje Okruglog stola kao neksusa vrline i plemenitosti koju će Albion ubuduće baštiniti, venčanje sa Ginevrom* i potragu za Svetim gralom, dakle, sve te neke značajke britanskog folklora, uokviruje kao mračnu igru iza koje stoji čarobnjak Merlin, a koji ima sasvim demonsku agendu, uzimajući u obzir da je, to nam prva epizoda eksplicitno pokazuje, u pitanju zaista demon koji samo nosi ljudsku kožu.

* Stariji čovek, starije transkripcije, jelte

Ono što u Unholy Grail smatram vrednim hvale je Bunnovo pažljivo odmeravanje koliko treba da se ode u „osveženju“ folklora. Pored demonskog Merlina tu  je još i Gospa od jezera transformisana u lavkraftosvki košmar, ali ovo su praktično jedina dva drastično izmenjena motiva u odnosu na folklorne verzije, a koje zatim radnja stripa dosledno i sigurno ispituje, pokazujući kako mnogi elementi mita o Arturu sasvim prirodno poprimaju mračne, preteće tonove kada se stave u ovakav kontekst.

Bunn svakako prepoznaje da mit o Arturu ni u najvedrijim interpretacijama nije bio nekakva optimistična herojska saga, već priča o sili koja se samo pravi da boga moli, prljavim strastima, preljubi, nesrećnim brakovima i plemenitom – mada mahom uzaludnom – naporu da se u očaju pronađe transcendencija, pa je njegovo pripovedanje u Unholy Grail zapravo vrlo uzdržano od senzacionalističkih gestova. Uostalom, živimo u vremenu kada je Game of Thrones na televiziji sasvim normalizovao „srednjevekovnu eksploataciju“ kao pristup koga se ne stide ni ozbiljni autori, tako da Unholy Grail deluje kao osveženje time što svoje protagoniste tretira kao „prave“ osobe, dakle, sklone i greškama ali i skoro naivnom žrtvovanju za svoje ideale, ali ne insistira na pornografskom nasilju i seksu.

Da ne bude zabune, seksa i nasilja ima – obilno – ali ovo je strip koji se prevashodno vozi na opštoj atmosferi beznađa i propadanja u kojoj gledamo kako dobri ljudi i žene – niko od njih bezgrešan, da ne bude zabune – igraju uloge koje im je mit namenio i pokušavaju da sačuvaju i zrno ljudskog u sebi i ostave budućnosti u amanet nekakvu ideju plemenitosti.

I dobro to funkcioniše, Bunn koristi, za mene rizičnu, tehniku pripovedanja iz perspektive sveznajućeg (i prilično nametljivog) pripovedača, pa mu ovo omogućava i da mnoge delove priče prepriča a likove nam „objasni“ bez potrebe da samo vidimo kakvi su, ali mu to ovom prilikom prolazi, delom jer dobro pazi na ton koji uspeva da bude kvazipoetski tačno do one mere da ne bude iritantan, a delom jer je generalna struktura priče očigledno pažljivo osmišljena pa kroz vremenske skokove (i flešbekove) dobijamo uvide u najvažnije događaje u životu protagonista a da to sve deluje prirodno i dosledno.

Rezultat je i da su likovi dosta ubedljivi i u čitaocu izazivaju empatiju, čak i kada su neki od njih naizgled predodređeni da budu negativci (Morgana le Fay sa za ovu priliku originalnim origin storyjem koji se, opet, odlično uklapa uz ostatak zapleta) i Bunn uspeva da nam servira i minijaturnu sub-šekspirovsku tragediju koja se prirodno razvija među likovima, da je nalepi na širu političku pozadinu, a opet sve podvuče onostranom horor-komponentom koja samo pojačava taj tragički ukus, bez miniranja humanih osnova likova i njihovih odnosa, a koji su tako bitni za ispravno konzumiranje ove priče.

Mirko Čolak, mnogima ovde poznat i kao Džontra, te kao crtač Milanovog superherojskog stripa faktor 4, ima već solidnu internacionalnu karijeru, kako za Francuze, tako i za Amerikance. Unholy Grail je, ako smem da kažem, njegov najbolji do sada objavljeni rad na američkom tržištu i demonstracija ne samo toga kako dobro Džontrin crtež može da ispadne kada ima uz sebe dobrog koloristu, već i toga koliko je on dramatično napredovao.

Ovo je, naime, jako dobro nacrtan strip, sa perfektnim pripovedanjem u kome Čolak ne samo u stopu prati Bunnov skript već ga mnogim elementima proširuje i produbljuje, dajući likovima suptilnu facijalnu mimiku, pomerajući kameru da se postigne izvrsna dinamika u inače statičnim scenama, pazeći na ton na svakom koraku. Kada crta čudovišta, to je, naravno, uspešno, kad treba da se prikaže mačevanje i borba, i to je sjajno, ali generalni prikaz Kamelota i njegove okoline onog vremena, pa još uz taj savršeno pogođeni ton zle kobi koja se nadvija nad dvorom i njegovim pripadnicima – to mu je, za moj groš, najjači element naprosto jer stripu daje crtu dostojanstvenosti, pažljivo odmerene melanholije, bežeći od prenaglašenog horora i „očiglednog“ zla. Unholy Grail je priča o zlu koje je dobro ušuškano u najintimnije delove ličnosti i poznatog okruženja i koje ne mora da mnogo radi da bi ljude gurnulo na putanju sa koje nema povratka, pa je i crtež savršeno ugođen sa ovim sentimentom svojim vrlo pametno doziranim prikazivanjem „normalnih“ ljudi u vremenu koje postaje sve gore i gore. Maria Santaolalla je po profesiji turizmolog, jelte, ali, na našu i Džontrinu sreću, hleb zarađuje kolorisanjem stripova za američke izdavače i ako je niste već zapazili po blistavom radu na IDWovom Back to the Future ili Aftershockovom Fujitsu, Unholy Grail bi mogao da vas obori s nogu. Santaolalla nam servira bogat i intenzivan kolor koji ne samo da prirodno leži uz Mirkove detaljne ali pročišćene crteže već je i u ogromnoj meri zaslužan za pomenuti melanholični ton stripa koji svoju tragičku poentu nosi sa tihim dostojanstvom. Sve u svemu, vrlo pristojna ponuda od Aftershock Comics, Cullen Bunn sa uspelim narativnim eksperimentom i sigurna tri boda u gostima za Džontru i Santaolallu. Kako se ista ekipa okupila i za novi Aftershockov serijal – Brothers Dracul – čiji treći broj izlazi ovog tjedna, usudiću se da kažem da ga na neviđeno preporučujem.

O sledećem stripu smo već pričali pa ne bih mnogo da smaram, ali možda je znakovito videti da se radi o miniserijalu od pet epizoda koji je počeo sa izlaženjem još potkraj 2015. godine a koga sam tek ovih dana uspešno dočitao. U pitanju je The Goddamned Jasona Aarona i Rajka Miloševića Gere i brza pretraga p o ovom topiku podseća da su se i drug Neomeđeni i nikada prežaljeni drug Zosko prilično pozitivno izjasnili o njemu. Reda radi, valjalo bi da malo kontriram, ali neka bude jasno da moja kritika dolazi iz pozicije velike ljubavi.

Jer, valjda se zna da sam Aaronov i Gerin Scalped izuzetno volio i da sam spreman da ga, evo, danas, iz ove istorijske perspektive, možda proglasim i poslednjim velikim Vertigovim radom, tako da je ponovno ujedinjenje ove ekipe na Image Comicsu u meni, neiznenađujuće, izazvalo prilično solidno vlaženje.

I, The Goddamned nije loš strip, da tu ne bude zabune, ali jeste strip koji pokušava da se nametne na mišiće, računajući da osnovni koncept plus bučna realizacija mogu da zamažu kartonski tanke likove i vrlo izlizan zaplet do mere kada će čitalac završiti čitanje više zadovoljan nego nezadovoljan. I ja sam, sasvim sigurno, više zadovoljan nego nezadovoljan pošto The Goddamned isporučuje na nekoliko polja koja su meni značajna, ali nisam zadovoljen u toj meri da ne bih imao ozbiljne i legitimne zamerke.

The Goddamned je najavljivan kao „biblijski noar“ što je simpatična sintagmica, ali za potrebe još bližeg pojašnjenja recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom.

Što je sve, razumeću, u neku ruku i povod da se obe ruke podignu visoko u vazduh i uzvikne jedno oduševljeno „fak, jea“, ali sa druge strane, Aaron je autor koji je veoma sposoban da piše nijansirane, suptilne priče koje „dišu“ i kada nemaju puno teksta (pogotovo ako ima Geru na crtačkim dužnostima pa se mnogo toga može izraziti i bez reči) i svoje poente saopštavaju pažljivo, kroz podtekst, puštajući likove da rade, čak i kad rade suprotno od onog što pričaju. Naravno, kad istovremeno pišete pola Marvelove mesečne produkcije i imate još jedan tekući serijal na Imageu (na ovom topiku već hvaljeni Southern Bastards), razumljivo je da vam neće svaki rad biti taj neki suptilni i nijansirani strip, pa je The Goddamned upravo antiteza ovog pristupa, strip koji svoje poente ne čuva za podtekst nego ih, bogami, ispisuje u samom tekstu, fontom veličine 72 a onda ponavlja iz epizode u epizodu, za svaki slučaj, da ih neko, nedobog, ne propusti.

Već sam pominjao da je Aaron jedan od najreligioznijih autora u savremenom američkom stripu (a vi mislili G. Willow Wilson jer nema ni jedne njene slike na kojoj joj se vidi kosa na internetu? Jesam u pravu?) i da njegovi stripovi vrlo često preispituju odnos između Boga i njegovih vernih, na načine sasvim konzistentne sa činjenicom da je Aaron vaspitavan kao baptist koji je docnije u životu napustio veru, ali očigledno i dalje pokušava da razreši svoj stav ka Bogu. The Goddamned je smešten u vreme između izgona iz raja i velikog potopa i on nije toliko kritika starozavetnog Boga koliko jedan otvoreni obračun sa apsolutnim autoritetom oličenim u figuri tvorca koja je svojim kreacijama ponudila slobodu, ali uz uslove koji su je učinili, pa, tek – uslovnom slobodom, jelte. Aaron se ne bavi kasnijim razvojem hrišćanske misli i bogom ljubavi i praštanja oličenim u Hristu i njegov Bog ovde je nemi, odsutni otac koji pušta svoju decu da jedna drugoj rade najnezamislivije gadosti na Zemlji koja grca u nemaštini i – bukvalno – blatu i gomnima, sve u činu te neke vrhunski narcisoidne uvređenosti kakvu samo autoritet nenaviknut na to da ga iko ikada dovede u pitanje ume da ispolji.

I sad je to jedna zastrašujuća, nihilistička vizija kasnog neolita/ ranog gvozdenog doba u kome vlada isključivo zakon jačeg, u kome se otima, proždire, ubija i siluje, u kome caruju kanibalizam, ropstvo i lokalne siledžije kojima je mučenje oponenata najbliža stvar političkom stavu koju imaju a ovakvim svetom već duže od jednog i po milenijuma hoda prvi ubica, Kain, u potrazi za nekim ko bi mogao da ga ubije i time ga oslobodi mučenja na planeti na koju je – krivicom svojih roditelja – osuđen još pre nego što se rodio.

Dobra je to postavka i Kainova potraga za Nefilimima – potomstvom anđela i smrtnih ljudi – a za koje jedino veruje da ga mogu ubiti je solidan motiv koji kvalitetno opravdava izrazitu nezainteresovanost protagoniste za muke onih koje oko sebe sreće i strip uspeva da iskombinuje motive samurajskog filma i vesterna iz šezdeseth i sedamdesetih sa zapletom koji je predvidiv ali na onaj prijatan način tako da čitalac uglavnom zna šta će se desiti i može na miru da uživa u likovima i njihovim interakcijama.

No, kod likova Aaron zapravo najviše i zaškripi. „Noar“ svakako znači da ćemo imati posla sa predefinisanim kategorijama likova, i Aaron je suviše dobar zanatlija da ne bi svakom od njih dao i jasno definisane motivacije, ali ono što su mnogi zamerili stripu, a ja to shvatam, je ta ujednačenost prenaglašeno nihilističkog tona kojim svi pričaju.

Ovo je strip PREPUN psovanja ali kritika koju to treba da izazove ne tiče se zamerki na skarednost već mnogo više toga da Aaron kao da volumenom pokušava da zakloni nedostatak supstancijalnijih dijaloških razmena. Svi likovi jedni drugima jebu majku sve vreme, koristeći psovke koje su sasvim savremene po tonu, (a što je okej sa te neke žanrovske strane), i nedostatak kontrasta, odbijanje autora da makar zamisli postojanje zajednica koje su izgrađene na nečem drugom nego što je gola, neuvijena sila zaslužno je za taj neki osećaj jednodimenzionalnosti ovog stripa. Noje, koji je zapravo najzaslužniji za ekonomsko pustošenje okruženja jer koristi sve resurse da bi sagradio svoju (b)arku, služi kao primarni negativac ove priče – u odsustvu, jelte, Boga kao stvarnog final bossa koga Aaron verovatno čuva za eventualne nastavke – ima potencijal da bude nešto nijansiraniji kao lik, da prikaže nekakvu dilemu u tome da li sila, kolikogod nepravedna bila, u perspektivi vodi do neke društvene evolucije, ali Aaron se ovim naposletku ne bavi i samo ga predstavlja kao sadistu i religioznog zilota sa malko boljom administracijom.

Dakle, sa te strane strip ne zadovoljava do kraja jer se, kako rekosmo, ne bavi kritikom koliko se Aaron svađa sa sopstvenim (nominalno napuštenim) verskim osećanjima, ali ovo je svejedno sigurno vođena priča u kojoj imamo užasno blaziranog, ali opet dragog glavnog junaka i nekoliko preokreta u naoko sporednim pričama koji su emotivno intenzivni. Meni se ne dopada što Aaron sa ovim preokretima ide na najlakša, najmanje suptilna rešenja, insistirajući na nihilizmu i jednostavnim poentama („vidite kako su ljudi odvratna bića kad nema ko da ih pazi, VIDITE!!!“), ali ima tu određene efektnosti.

Gerin crtež je, naravno, vema zaslužan za najveći deo efektnosti koju The Goddamned postiže, mislim, on i kad crta lepe ljude to uvek bude malko mračno, a strip u kome sve treba da bude groteskno izopačeno, zlo i nasilno je strip u kome on blista. Ugaženo blato, logori okruženi naoštrenim koljem (na neko od njih su nataknute i glave), obroci koji se velikim delom sastoje od kostiju – sve ovo su elementi sveta koji je beznadežno zaronjen u kal Božijeg prezira i Gera nam ga maestralno dočarava i pre nego što krenu (brojne) akcione scene u kojima se oštrim sečivima probadaju grkljani, sekirama seku udovi i čekićima razbijaju glave. Ovo je mračan strip pa je i Gerin crtež debelo istuširan a kolorna paleta koju koristi Giulia Brusco je još tamnija od onog što je iskusna koloristkinja radila na Scalped. Rezultat je da ovo nije vizuelno „lep“ strip već baš onako gadan i opak strip kakav mu je i scenario.

Pa, kome sve to zvuči dobro, obradovaće ga da zna da je drugi tom u pripremi i da se ista ekipa okupila oko njega. Čekaćemo!

U međuvremenu, pročitao sam i svih osamnaest brojeva serijala Unfollow koji je za Vertigo izlazio od pozne 2015. godine pa do polovine prošle i, kako Vertigo trenutno prolazi kroz ozbiljne kadrovske i konceptualne promene, sa planom da se zaistinski relansira na jesen sa novih sedam serijala, moram da kažem da je Unfollow na mene delovao kao dostojan ispraćaj „starog“ Vertiga u istoriju. Mnogo dostojniji nego što sam se nadao.

Jer, kako sam već mnogo puta i ovde pominjao, Vertigo je poslednjih godina definitivno izgubio identitet, a pomalo i kompas. I ovde je u velikoj meri problem ležao na urednicima koji verovatno nisu imali ni  budžete ni jasne kreativne smernice od strane izdavača pa se najmanje pet poslednjih godina ovaj nekada vodeći imprint za stripove namenjene „zrelijoj“ publici sveo na „objavićemo štagod da Image nije imao vremena ili volje da objavi“.

Mislim, sad to zvuči odvratno cinično, evo, izvinjavam se, ali nikako nisam prvi (pa čak ni prvi na ovom topiku) koji je izrekao to da je Image danas ono što je Vertigo po prirodi stvari bio prvih deset-petnaest godina: mesto da kreatori budu kreativni onako kako ne mogu kad rade superherojske stripove ali i mesto na kome im uredničko-izdavački aparat ozbiljne firme pruža podršku o kakvoj ne bi mogli da sanjaju u „nezavisnijem“ krilu industrije. Naravno, objavljuje Image i svu silu slabih, loše uređenih stripova, ali imaju dovoljno toga čime se mogu podičiti kako se njihova vodeća pozicija ne bi dovodila u pitanje.

A Vertigo? Kod njih je situacija praktično obrnuta, sa tek retkim primerima stripova istinski vrednih pažnje u bujici radova koji drže određeni tehnički nivo ali vidno pate od pomanjkanja identiteta i jasne svrhe. Ponovo, skloniji sam da ovde gunđam na urednički rad nego da se obrušim na same autore jer mnogi Vertigo stripovi koje sam poslednjih godina čitao pokazivali su slične simptome i delovali kao da je autor doneo pič, a urednik mu pustio da se s njim snalazi kako ume, bez kreativnih sugestija i podrške, pa su finalni produkti bili mlaki stripovi zasnovani na zanimljivim ali nedostatno razrađenim idejama.

E, zato – Unfollow. Kada sam video da je ovde urednica bila Ellie Pyle, žena koja je urednički zanat pekla pored Stephena Wackera na Amazing Spider-manu, zainteresovano sam podigao obrvu i zapitao se da li je njen no-nonsense pristup pomogao da se ovaj serijal izdvoji iz Vertigo proseka. I, znate šta, čini se da jeste.

Velšanin Rob Williams je veoma iskusan scenarista koji je posle brojnih radova za ostrvski 2000 AD i strpljiv rovovski rat u Marvelu na raznoraznim sporednim miniserijalima i one-shotovima, konačno na američko tržište stao sa obe noge pre par godina, i to u DC-ju. Već smo na ovom topiku pohvalili njegov Martian Manhunter i Suicide Squad, a Unfollow je njegov autorski rad sa (najvećim delom) crtačem Mikeom Dowlingom kojim se prikazuje i kao vrlo potentan autor spreman da piše i za tu neku snobovsku publiku kojoj su superherojski stripovi i Judge Dredd suviše detinjasti.

Već po imenu se, jelte, naslućuje da je Unfollow rad koji se bavi analiziranjem fenomena društvenih mreža izniklih oko internet-tehnologije u poslednjih deceniju i kusur, a Williams postiže iznenađujuće efektan rani gol time što svoj strip osmišljava kao kombinaciju visokotehnološkog trilera i socijalnog eksperimenta, pa je tako blurb „Social Network meets Battle Royale“ zapravo vrlo dobar sažetak atraktivnosti Unfollow.

Unfollow je, reći ćemo pošto je ovo ipak forum posvećen fantastici, i neka vrsta „meke“ naučne fantastike ili, čak, ako hoćete, vrlo meke alternativne istorije jer se dešava u svetu koji je praktično isti kao naš sa sve Kanyem Westom koji trenduje na društvenim mrežama, jedino što je glavna društvena mreža na internetu „Headspace“. Njegov osnivač, Larry Ferrell je klasičan Silicon Valley skorojević – autistični tehnološki obrazovani klinac koji je preko noći zaradio milijarde jer ga je usralo da nabode disruptivnu tehnologiju koju je prihvatila kritična većina potrošača i koji sada, kad je na vrhu sveta, počinje da propituje egzistencijalne postulate ljudskosti i želi da pronikne u nutrinu ljudske duše.

Da bi priča bila zanimljivija, a Williams je vrlo vešt u ovome, Ferrell umire od raka i rešava da ostavi čitavo svoje bogatstvo (od preko osamnaest milijardi dolara) ravnomerno raspoređeno među 140 nasumično izabranih korisnika njegove aplikacije za mobilne telefone. No da bi eksperiment imao ekstra-kik: ukoliko iko od srećnih dobitnika premine – ili pogine – njegov deo se dalje raspoređuje na sve preživele, uvećavajući tako svačiju dobit.

I ovo su osnove za uzbudljiv triler u kome se ljudska priroda istražuje kroz praćenje nekoliko likova sa liste od (inicijalnih) 140 osoba a radnja postaje sve bizarnije zaoštrena kako se broj živih dobitnika smanjuje. Battle Royale kao zaplet je nešto što vezujemo za istoimenu mangu (mada je danas to i osnova najpopularnijeg podžanra video-igara na zapadu) i Unfollow postiže dosta kilometraže iz ovakve svoje postavke.

Naravno, postavka je ipak samo polazište i Unfollow je, takođe, dobar strip jer uspeva da nam proda nekoliko interesantnih likova čije priče paralelno pratimo kroz sve opasniju i krvaviju naraciju. Kako je aplikacija dobitnike birala nasumično tako i mi gledamo kako se sa celim zapletom nose sitni kriminalci iz geta, bogate naslednice loših roditelja koje su se u nastupu prkosa odrekle bogatstva, nagrađivani autori bestselera, religiozni fanatici… Unfollow ove likove povezuje, daje im konfuznu situaciju u kojoj se nalaze, ali i uspeva da im podari dovoljno jasne motivacije da rade to što rade kako bi strip u svakom momentu imao razumljiv smer u kome se kreće i tu neku inerciju logike koja ga nosi, bez obzira što većina likova nije ni logična, a bogami ni racionalna.

Što je opet, sasvim u skladu sa idejom da društvene mreže mnogi danas implicitno tretiraju kao RPG, igru u kojoj igrate fiktivnu ulogu, i ne povezuju ih intuitivno sa svojim „pravim“ životom, pa je tako i ponašanje likova koji su eksplicitno postavljeni u igru – doduše sa pravim ulozima – prihvatljivo i interesantno za praćenje. Williams eksperimentiše sa reakcijama svojih likova, pokazuje ih kako rade i nelogične, protivrečne stvari, kako nalaze rešenja koja su iznenađujuća i za njih same (jedan od njih kreira i novu religiju koja do treće trećine stripa pokorava i nekoliko država), sve u tom nekom čvorištu bazičnih ljudskih instinkta i hiperubrzane trke za preživljavanje koju teraju ogromna novčana sredstva i dobrovoljni panoptikon društvenih mreža.

Williams je i vrlo dobar u tranzicijama, puštajući „oko kamere“ da u oportunim trenucima prelazi bez napora na sasvim drugu stranu sveta prateći svoje protagoniste u skokovima i kroz značajne, dramatične scene, a blagi začin svemu daje odmereno dozirana komponenta psihodeličnog i okultnog koja strip ne odvlači u smeru „prave“ fantastike ali mu dodaje taj element opasnosti podsećajući da se pravila menjaju u hodu i da niko ne treba da misli da ih do kraja razume.

Unfollow je dakle prilično dobar ali ima barem dve stvari na koje treba upozoriti. Jedna je možda manje značajna i tiče se klišeizirane karakterizacije ruskih kriminalaca koji zauzimaju jedan deo kasta. Mislim, Williams i njih solidno zabavno piše i imaju oni neke svoje nijanse, ali je za osnovu uzet taj neki praktično rasistički stereotip o Rusima/ istočnjacima pa ovo napominjem jer bi nekog osetljivog svaako moglo da nažulja. Druga stvar je da je ovo strip koji je delovao kao da će mu trebati barem pedesetak epizoda da odradi sve svoje poente ali da se završio sa osamnaestom. I kraj je zadovoljavajući i prirodan koliko je to potrebno, sa prostom ali snažnom poentom kojom se upisuje u svest čitaoca, ali ovde treba imati na umu da je Williams i u intervjuima naglašavao koliko je značajno imati pripremljen kraj i pre nego što do njega stignete, pa mi to sugeriše da je Unfollow kao, recimo, Outlaw Nation početkom stoleća, još jedan od onih Vertigo serijala koji su imali mnogo veće ambicije nego što im je prodaja dopustila da ih realizuju. Opet, ovde treba pohvaliti Vertigo što se do kraja serijala uopšte stiglo, ali svakako se primećuje da postoje određeni skokovi u vremenu i razvoj likova koji se događa u elipsi, da se priče nekih od likova završavaju bez eksplicitnih zaključaka itd. Ovo jeste realnost strip-industrije, naravno, ali vredi napomenuti jer se radi o inače veoma elegantnom i pametnom stripu koji deluje kao da nije razvio svoj puni potencijal.

Mike Dowling je izvrstan crtač sa bogatim 2000 AD iskustvom ali i radom za Titan Comics. Unfollow ga prikazuje kao veoma izgrađenog pripovedača koji ume da dinamizuje mirne scene i isporuči ikoničke slike koje bi praktično mogle da budu posteri a da to ne naruši tempo pripovedanja. Dowling radi i vrlo dobru karakterizaciju a u armiji pomoćnih crtača koji rade po neku epizodu, za jednu se pojavljuje i Gera i, pa… ovo svakako treba da pročitate. Ellie Pyle je posle svega otišla u Riot Games jer su, čini se sve pare na svetu trenutno usmerene na League of Legends, a Vertigo, rekosmo već, ove godine treba da dobije novi identitet i smisao. Da li će novih sedam serijala koji kreću s jeseni povratiti stari sjaj ovom imprintu? To ne umem da kažem – neki od autora su sjajni, neki tek treba da se dokažu, ali Vertigo danas ima konkurenciju i u kući od strane nekoliko drugih linija, uključujući Young Animal, ali i, ironično – sam Sandman Universe. Pa ćemo videti kako će izgledati „borba“ Vertiga protiv čoveka i stripa koji je Vertigu praktično napravio. Poslednji put kada je Vertigo delovao kao da ima jasnu viziju bilo je u vreme Vertigo Crime inicijative, ali treba biti optimista. Unfollow mi je ulio dašak optimizma i podsetio na šta sve to može da liči kada svako radi svoj posao, pa ga od sveg srca preporučujem.

Konačno, recimo reč-dve o serijalu koji izlazi već pola decenije a za koga se ja stalno nekako nadam da će mi dati „prirodan“ šlagvort da ga ovde obradim. To se, naravno, ne dešava, pa onda, evo, posle tridesetsedme epizode koja je izašla pre nekoliko nedelja, da se bez posebnog povoda osvrnemo na Imageov strip pod naslovom East of West.

East of West je, naravno, glavni posao kojim se Jonathan Hickman bavi nakon svog odlaska iz Marvela, započet još dok je tamo bio glavni arhitekta Marvelove najveće kreativne tranzicije  u poslednjoj deceniji, i trenutno je to najdugovečniji serijal koga je scenarista uradio za Image. Na drugom mestu je polukomični The Manhattan Projects koji je stao negde u 2016. godini a pored East of West trenutno Hickman za Image radi i još dva serijala (The Dying and the Dead i Black Monday Murders) i ako ste Hickmanov ljubitelj, sigurno ste se naučili drevnoj disciplini beskrajnog strpljenja.

Jer, mislim, kao i East of West, ni jedan od ovih serijala ne izlazi ni u čemu što bi se makar približno dalo nazvati mesečnim tempom, ali kod East of West je ovaj problem možda najvidljiviji jer on ima najdužu, najkompleksniju priču od svih. Priču kojoj se za sada kraj ne nazire, a početak je već podaleko u našoj kolektivnoj prošlosti pa kad se na to još doda da East of West nema distinktne „priče“ niti narativne lukove može da se kaže da je ovo jedan od retkih primera „pravog“ grafičkog romana, dakle, jedne priče sa mnogo rukavaca ali ne segmentirane u prirodne celine, te da je to jedna od velikih prednosti East of West, ako strip posmatramo iz neke istorijske perspektive.

Ali, razume se, i jedna od njegovih najgrđih mana ako ga čitate ovde i sada, čekajući svaku narednu epizodu ko ozebo sunce. East of West je strip sa gomilom interesantnih, ikoničkih likova koji tokom radnje prolaze kroz dramatične, značajne promene i strip sa komplikovanim zapletom zasnovanim delom na alternativnoj istoriji, delom na mitologiji, delom na eshatološkom proročanstvu, ali kada epizode dolaze u ovako nepravilnim vremenskim razmacima skoro da ste u napasti da svaki put čitate sve od početka da biste bili sasvim u toku sa radnjom.

Dobra vest je da je ovo strip koji se teško prepričava ali se lako čita. Hickman je pošteno zakomplikovao radnju i odnose među likovima, a u srž priče utkao vrtoglavu ambiciju da se bavi i starim i novim mitovima u isto vreme, sve to kombinujući sa smelim naučnofantastičnim motivima, ali je na nivou pripovedanja ovo iznenađujuće pitak strip. Vidi se tu jedna iskusna ruka čoveka koji se tesao pisanjem miliona slova pod raznim urednicima pa ma koliko da je East of West prosto drzak sa svojim političkim, religijskim, mističkim i drugim konceptima, ni u jednom trenutku nemate osećaj da je strip opterećen ekspozicijom ili da nacrtane table grcaju pod teretom previše teksta. I ovo je velika stvar, pogotovo za strip gde praktično ne postoje „normalni“ likovi već je svako po nečemu poseban i unikatan.

Ovde je Hickman, mislim, dobro prepoznao sopstvena ograničenja i sopstvene jake strane. Njegovi stari stripovi su pokazali da je on mnogo više čovek ideja i koncepata nego čovek emocija i suptilne karakterizacije te da najbolje funkcioniše kad stavlja likove sa jasnim, jako istesanim simbolikama u divlje inventivne zaplete (pročitajte njegov Ultimates, recimo). Otud je East of West ispunjen ikoničkim likovima koji se perfektno uklapaju u zaplet zasnovan na religijskom proročanstvu o apokalipsi i niko od njih nema „normalan“ život sa nama bliskim problemima. Deluje kao nešto sa čime je teško identifikovati se ali Hickman je zaista perfektan u tome kako uparuje ikoničnost likova sa njihovim funkcijama u svetu koji je i sam prožet simbolikom pa se ovde uopšte ne naleće na inače uobičajen problem da sebe posle trista pročitanih strana uhvatite kako vas apsolutno boli dupe i za svet koji ne deluje „stvarno“ i za likove koji uopšte nemaju ljudske motivacije i emocije nego samo deklamuju „značajne“ monologe.

Hickman se trudi da likove motiviše i običnim ljudskim idejama i emocijama – jednog od glavnih likova isprva kroz radnju goni želja da osveti ženu i sina sasvim eksplicitno prepisana iz italijanskih vesterna od pre pola veka – ali mu je sada već valjda jasno da on tim stvarima ne rukuje savršeno, pa uspeva da onda svaki put kada se pojave „normalne“ emocije, podseti da su ovo ipak prevashodno figure na tabli gde se igra partija čiji je ulog sudbina čitavog sveta, predviđena apokaliptičnim proročanstvom i da je svačija prevashodna motivacija upravo da se na neki način postavi prema kraju sveta koji, reklo bi se neumitno dolazi. A kako pričamo o moćnim ljudima – ratnicima, lovcima, političarima, misticima – i njihovo postavljanje naspram ovog koncepta ima reperkusije koji odjekuju po čitavom svetu.

Svet je, takođe, lik za sebe jer Hickman u činu nezauzdane naučnofantastične kreacije nudi alternativnu istoriju u kojoj se američki građanski rat nikada nije završio, onda je početkom dvadesetog veka na Zemlju zviznula kometa koja je malko poremetila dalji tehnološki i društveni razvoj i onda, polovinom dvadesetprvog veka na mestu gde bi danas bile Sjedinjene američke države imamo sedam država sa različitim nacionalnim sastavom i društvenim uređenjima koje povezuju ratovi, ekonomska međuzavisnost i religija. Na sve to, Zemljom hodaju i tri jahača apokalipse – tako je, tri, plus hodaju umesto da jašu, a čevtri među njima je, hajde da kažemo, napustio svoje radno mesto i „gone native“ i danas je zainteresovan za zaustavljanje kraja sveta mnogo više nego za njegovo izvođenje.

East of West je, dakle, delom Zelaznijev Gospodar svetlosti, delom futuristički špageti-vestern, delom samurajski strip na američkom kontinentu, delom bogami i Mebijus i ovo je jedan od najinventivnijih, najkreativnijih serijala koji u Americi u ovom trenutk izlaze. Hickman uspeva – ne znam da objasnim kako – da stalno uvodi nove apsurdno ambiciozne ideje i koncepte, nadograđuje ih na već opasno komplikovan model sveta sa kojim je krenuo, da skreće i u čistu mitološku fantastiku i u ratni strip, sajberpank i socijalnu fantastiku, da proširuje mističke i religijske ideje naizgled kada mu se ćefne, a da ništa od toga ne deluje suvišno, da nema redundantnih motiva koji su tu samo zarad malo farbanja, već da za sve imate utisak da je važno i da će se do kraja priče realizovati u fulu.

S druge strane, cena svog tog izobilja dobro plasiranih ideja je da nemate pojma kuda strip ide, niti ikakav osećaj o tome jesmo li na kulminaciji, ili u preokretu, ili, a što je posebno zastrašujuća ideja, možda još uvek, posle pet godina, čitamo uvod iza koga će glavna radnja tek uslediti. East of West svojim odbijanjem da odvoji radnju u distinktne priče – kako je to standard u tekućim serijalima već decenijama – zaista ostavlja utisak „romana“ ali s druge strane i ostavlja utisak da bi redosled pripovedanja mogao maltene biti i bilo koji drugi. Hoću da kažem, često se dešava da scene samo hronološki slede jedna iza druge, bez jasne kauzalne povezanosti i to povremeno pravi problem jer imate utisak da je SVE podjednako značajno i da SVE morate u isto vreme držati u glavi kako biste bili spremni za pančlajn koji može da dođe i davdeset epizoda kasnije i potpuno ćete ga propustiti ako niste odradili domaći.

To je ujedno i najgora stvar koju mogu da kažem za East of West pa, pod uslovom da ovo jednom actually stigne do kraja i da čovek može da sedne da ga čita u neprekinutom kontinuitetu od početka do kraja, a tu će ta lakoća čitanja koju gore pominjem biti velika prednost, može da se ispostavi da ovo nije nikakav problem. Što znači da imamo posla sa stvarno dobrim stripom.

Još više jer je crtež Nicka Dragotte FENOMENALAN. Dragotta je odradio nezamislivo veliku gomilu superherojskih radova i za Marvel i za DC tokom svoje duge karijere ali mislim da je tek sa East of West zaista dobio priliku da pokaže koliko je svestran i koliko karaktera ume da unese u crtež. East of West je strip koji ima distinktnost sveta i njegovih raznih kutaka koju valja izraziti posebnim tonom, arhitekturom, dizajnom, a Dragotta ovde blista dodirujući u pojedinim momentima i genij jednog Mebijusa. S druge strane, akcija – a ima je dosta, nije ovo strip u kome se samo verglaju monolozi – je kad je to ptrebno ubitačno visceralna sa praktično manga energijom koja šiba sa stranica, a onda kada je TO potrebno, dobijamo pun kinematski tretman sa maltene slow motion detaljisanjem kakvo biste očekivali od nekakvog adepta Geofa Darrowa. A onda, s druge strane, to kako Dragotta ovaploćuje tu ikoničnost kojom likovi moraju da zrače – to je pravo majstorstvo, od mršavog, belog revolveraša, preko Indijanca koji je istovremeno vuk, pa do strelca koji pogađa svoje mete sa više desetina kilometara, Dragotta kreira likove koji svi redom mogu da idu na poster, a onda ih bez napora animira i daje im da nose čitave spektre emocija kakve skoro da nismo očekivali od Hickmanovog stripa. Pa onda, životinje, vozila (i njihova kombinacija), pa onda demoni i čudovišta, pa urbani krajolici, pa puške, oklopi, kompjuteri. Možda najznačajnije, East of West je strip koji uprkos superozbiljnom, pretencioznom zapletu ima dovoljno svesti da se povremeno samoolakša dobro odmerenim humorom a ovde je Dragottin crtež jednako potentno oruđe kao i Hickmanovi iznenađujuće efikasni dijalozi.

Sve u svemu, East of West je jedan od najboljih primera kuda savremeni američki strip može da se zaputi kada se steknu uslovi: pedigrirani autori plus etabliran izdavač koji veruje u kreativnu slobodu, plus publika koja mu je verna i kada postaje jasno da je praćenje East of West dugoročan ulog čija će isplata doći tek posle mnogo, mnogo godina. Nije ovo strip koji ćete uzeti u ruke da se malo razonodite, jer, da budemo realni, ništa vam neće biti jasno ako ne krenete od početka, ali on istrajnoj publici nudi sa svakim brojem pitak i agresivno kreativan sadržaj. Ne znamo kuda sve to na kraju treba da stigne, ali za sada je vožnja više nego zanimljiva.

Pročitani stripovi: Hulk i Suicide Squad

Drug Neomeđeni me je kritikovao pre neki dan što ne pišem o stripovima, ali kad vidi šta sam čitao, verovatno će da prokune samog sebe što je to uopšte pominjao. Elem, danas samo kratko o dva aktuelna superherojska serijala.

 

Prvi je novi magazin Hulk koga izdaje Marvel i koji je neka vrsta podsećanja na to koliko sam mator i konzervativan, da ne pominjemo ogorčen čovek. Pritom, ne mogu da kažem da je u pitanju specijalno dobar strip…

 

Malo konteksta nikad nije na odmet, pa valja reći da je ovo samo jedan od dva tekuća serijala koji imaju reč „Hulk“ u imenu a koje trenutno Marvel izdaje, i to noviji od dva. Razume se, Hulk, barem onaj originalni, nije ni u jednom od njih.

 

Totally Awesome Hulk je, pomenuo sam to u prolazu pre nekoliko meseci, jedno vreme bio jedini Hulk naslov u Marvelovoj ponudi i mada je ovo strip kojim se Greg Pak vraća jednom od likova koje je najuspešnije pisao u svojoj karijeri, meni se taj strip na prvi flert nije mnogo dopao a svakako mi je delovao kao daleko manje inspirisan od Pakovog recentnog rada na Action Comics preko puta, u DC-ju. Dok je pišući Supermena Pak delovao priključen na cajtgajst i veoma se uspelo srodio sa likom, prvih nekoliko epizoda Totally Awesome Hulk koje sam pročitao su mi delovale kao prilično prvoloptaška komedija u kojoj su poslednji ostaci temeljnih Hulk-motiva koji su davali identitet liku poslednjih pedeset godina pometeni pod tepih za račun relativno lakog štiva koje mi u konačnom zbiru nije bilo preterano zabavno.

 

Ja Paka volim, pa nameravam da se TAH-u vratim u skorije vreme, sa pozitivnom dispozicijom (jer mi se Weapon X koji je u međuvremenu Pak krenuo da radi za Marvel, dovoljno sviđa a već od četvrtog broja je ušao u krosover za TAH-om), ali čini mi se da je fer reći da Totally Awesome Hulk nije „sržno“ Hulk iskustvo kakvo bi čovek očekivao, pogotovo u svetlu hajpa koji se vezuje za filmske Avengerse i prilično prominentnog Hulka u njihovom timu. Pak je, svakako, poznat po svom radu na Hulk stripovima u prošloj deceniji a njegov rad je zapravo i doprineo tom odmicanju od sržnih karakteristika i motiva lika. Zahvaljujući u velikoj meri njegovim stripovima (i svakako Marvelovim uredničkim odlukama koje su ih omogućile), „hulk“ je danas manje lik a više klasa i dok ovo daje opcije za različita istraživanja motiva vezanih za ljudsku transformaciju – pod stresom ili u nekim drugim uslovima – mnoga od tih istraživanja na kraju nisu naročito uspela. Amadeus Cho, koji „igra“ Hulka u Totally Awesome Hulk uostalom ni na koji način ne otelovljuje izmučenu džekilhajdovsku dualnu prirodu koju vezujemo za ovaj lik.

 

Otud mi je bilo interesantno kada je pre neki mesec pokrenut drugi magazin, nazvan jednostavno Hulk u kome se motivi izmučenosti i dualne prirode ispituju do najsitnijih detalja.

 

I znaci su zapravo bili odlični isprva. Kako je „pravi“ Hulk trenutno mrtav, nakon sramotnog načina na koji ga je Brian Bendis uklonio sa terena u Civil War II, ovo je zapravo strip o Jen Walters, njegovoj rođaci koju svi znamo i volimo pod imenom She-Hulk. Iako je nastala samo za potrebe registrovanja robne marke, She-Hulk je lik koji je nadišao svoje eksploatacijske korene. U vreme kada je kreirana (1980. godina) postojanje više varijeteta jednog istog lika nije bilo tako uobičajeno kao danas, plus morala je da se bori protiv klasičnog „Ms. Male Character“ sindroma u kome novostvoreni ženski lik od muškog predloška nasleđuje glavne definišuće motive ali retko dobija distinktne karakterne crte i sopstveni identitet i She-Hulk je strip koji je redovno otkazivan pa ponovo pokretan par godina kasnije, ali skoro uvek sa prilično dobrim autorima za kormilom. Kao poslednja velika kreacija Stana Leeja, She-Hulk je do danas ostala prilično popularna među Marvelovom publikom i kao takva dobijala solidne priče koje su radili John Byrne, Dan Slott, Peter David, pa pre par godina i Charles Soule.

 

Souleov kratki serijal sam solidno pohvalio onomad, a imao sam, velim i prilično pozitivnu predrasudu ka novom Hulk serijalu. Marvel je strip dao na staranje ljudima sa relativno malo iskustva u mejnstrim vodama, ali sa očigledno mnogo karaktera i, uostalom, nije li bilo vreme da žena dobije priliku da piše o liku koji je neka vrsta nenamerne feminističke ikone?

 

Mariko Tamaki je Kanađanka, sa rastućom reputacijom na indi sceni a Nico Leon (koji je nacrtao šest od sedam do sada izašlih epizoda) crtač čiji su čisti stil, smisao za sugestivno kadriranje i izvrsna sinergija sa koloristima stripu dali distinktno „zreliji“ ali i mračniji štimung, koji se opet prirodno uklapa u priču o advokatici koja po volji može da se transformiše u mišićavu, zelenu grdosiju i aktuelni Hulk je strip koji notabilno beži od aktulnog Marvelovog šarenog spektakla (da ne pominjem epidemije krosovera) kako bi ispričao priču koja je više opora, ličnija i emotivno ambicioznija. Sve je delovalo kao da bi ovo mogao biti još jedan primer „indi/ autorskog stripa u korporacijskom ruhu“ kakvima je Marvel već umeo da nas iznenadi poslednjih godina (Fractionov i Ajain Hawkeye ili, naravno, moj ljubljeni Ms. Marvel).

 

Ali, moram da kažem da je posle završene prve priče ovo strip kome ću se vraćati više po dužnosti nego iz uživanja.

 

Hulk je notabilan raskid sa uspostavljenim motivima She-Hulk stripova. Mariko Tamaki zapravo ide praktično nasuprot stvarima koje smo naučili da vezujemo za ovaj lik i dok se kod Totally Awesome Hulka može pričati o sličnom kontriranju, tu barem radimo sa „novim“ likom koji je samo navukao mantiju Hulka.* U Tamakinom stripu se radi o prilično radikalnoj transformaciji lika koji je poznat po snazi – intelektualnoj i karakternoj pa tek zatim fizičkoj – u polupolomljenu osobu koja ozbiljno pati od posttraumatskog stres-poremećaja.

 

*Uzgred, čekajte da Alt rajt sabere dva i dva i ukaže da su dva trenutno aktuelna stripa u kojima je ikona muževnosti što nikome ne polaže račune transformisana u dečaka-imigranta i plačljivu ženu pisana od strane dvoje scenarista istočnoazijskog porekla. Leteće perje, dizaće se zidovi, Amerika će se braniti po JuTjubovima i Tviterima.

 

I svakako, tretman traume, i oporavljanja od traume – koje može da traje jako dugo i da bude jako bolno – je nešto što je legitimna tema i plemenit naum unutar superherojskog žanra koji često traumu tretira samo kao privremeni gubitak hit-pointsa a smrt kao nešto gde vas malo nema ali posle vam bude bolje. Ali Hulk je jedan beskrajno spor strip čija autorka, mlada kakva jeste, verovatno misli da pravi mnogo pametnije poente nego što ih zaista pravi.

 

Ovo je svakako mesto na kome je razumno ukazati da sam ja star čovek sa instinktivnim nepoverenjem prema mladima i njihovim navodnim problemima a ne znaju kako je partizanima bilo na Igmanu mamuimjebem i kako se krvarilo da bi oni danas imali te njihove dizere i šazamove na preskupim telefonima koje su im poklonili roditelji. I, legitimno je reći da ovo možda nije strip za mene. Da moje blagosloveno nemanje ozbiljnih trauma u životu donekle čini da sam neosetljiv na tuđe traume i da zaista nije okej što hipotetički prevrćem očima kad lik u stripu iz epizode u epizodu monologiše o tome kako joj je teško, kako samo treba izdržati dan koji dolazi, napraviti sledeći korak, podsetiti sebe da si preživeo a da nisi žrtva itd. itd. I da sam očekivao više superherojski strip, manje esej o PTSD-u koji nikako da se završi.

 

Ali ako smo sve to apsolvirali, moj utisak je da ovo naprosto nije preterano dobar strip kao i da Tamaki, sav njen očigledan talenat na stranu, nije zaista iskoristila jake strane superherojskog medija u kome sada radi. Nije ovde stvar u tome da se titularni Hulk pojavljuje tek u šestoj epizodi stripa – jedan od meni omiljenih recentnih stripova o Daredevilu, recimo, UOPŠTE nema Daredevila – pa čak ni u tome da je strip notabilno lišen superherojskih tropa i mnogo više teži da bude karakterna (TV) drama sa obrisima policijskog trilera. Naprotiv, ja se istinski ložim na takve tendencije u superherojskom stripu (Bendisov Alias, Bendisov i Brubakerov Daredevil, Wilsonkina Ms. Marvel itd.) ali Tamaki sa ovim stripom ima najmanje dva problema koji meni kvare devojačku sreću.

 

Prvi je pomenuti tempo – tokom šest epizoda Jen Walters mučno premeće misli po svojoj glavi i privikava se da ljude ne gleda kao neprijatelje dok se u pozadini masivno sporo odmotava masivno tanak zaplet o klijentkinji koja ima nekakav anksiozni poremećaj (pored toga što je… mutant? inhuman? Ne bude jasno do kraja) a koju vlasnik astana pokušava da iseli jer mu se ne dopada da u zgradi ima „ludaču“. Sve su ovo dobri i legitimni motivi ali ovde materijala ima za jednu-eventualno dve epizode, nažalost nikako za šest. Tamaki ovde poseže i za dekompresijom ali i stalno ponavlja iste motive, kao da ih nismo prvi put primetili. Ni drugi put. Ni treći ili četvrti put, zapravo. Jen Walters nas kontinuirano opterećuje unutarnjim monologom koji valja nažalost prilično oveštale magazinske fraze o tome kako PTSP izgleda i to postaje naporno posle izvesnog vremena. Da, bitka sa Thanosom ju je skoro ubila. Da, bila je u komi. Da, probudila se i saznala da je Bruce Banner ubijen. I sada ju je strah i da se transformiše u She-Hulka (jer ko zna šta će se desiti – šta ako izgubi kontrolu?) ali i da gleda ljude u oči, da dođe na posao, da se druži sa Patsy Walker…

 

Pokušavam da ne budem svinja ovde: legitimno je u superherojskom stripu čitati o ženi koja je posle traume izgubila samopouzdanje, ali Tamaki ovo čitanje čini napornim i dosadnim jer se toj ženi skoro ništa zanimljivo ne događa i transformacija njenog karaktera se odvija kroz arbitrarne epizode koje ne opravdavaju dugačke segmente monologa i ponavljanja istih „jao, teško je, kako ću“ misli. Plus, odgovor na pitanje „šta ako izgubi kontrolu“ se, razume se, potpuno zgodno pomete pod tepih kad ono postane aktuelno.

 

Zapravo, motiv da superheroj posle traume krene u sebe da sumnja i izgubi volju da koristi moći/ održava socijalne kontakte (makar se oni svodili na prebijanje drugih osoba u kostimima) nije nimalo nov i skoro da ne možete da se setite Marvelovog superheroja koji NIJE prošao kroz ovakvu epizodu (neki, poput Daredevila, Spider-mana, Iron Mana ili Cyclopsa su ovo ponavljali mnogo puta). Tamaki pokušava da motiv obradi sa više dubine i detalja – što je plemenito – ali svakako ispušta iz vida drugi problem:

 

Ovo je superherojski strip i u njemu i motivi i njihova obrada po definiciji treba da budu predimenzionirani, prenaglašeni, transformisani tako da označitelj do označenog stigne putevima drugačijim nego u drugim žanrovima. Tamaki superherojštini daje maltene simboličan naklon time što u poslednjoj epizodi prve priče imamo razrešenje tučom između (She)Hulka i nekakvog natprirodnog, a zlog, entiteta, ali emotivna investicija čitaoca (ili barem mene) na ovom mestu izostaje jer je strip potrošio sto strana utemeljujući lik traumirane žene a skoro ni jednu da nas zainteresuje za negativca i zašto bi njihov sukob trebalo da bude neka vrsta katarze i kako se sve to uklapa u socijalno-politički podtekst narativa do ove tačke. Razume se, autorka verovatno smatra da je ovo priča o tome kako Jen Walters pobeđuje svoje unutarnje demone a spoljna manifestacija te borbe je sekundarna, ali ponovo, njeno pisanje nije dovoljno interesantno ili nijansirano da bi uspela da mi ovako nešto proda. Jen Walters je tokom svojih skoro 40 godina istorije bila lik sa puno domenzija, sposobna pravnica, pomalo naivna u odnosima sa nekim ljudima (i… er… ne-ljudima), otelovljenje skoro božanske snage koje se, za razliku od svog rođaka Bannera, nikada nije stidela niti imala problem da je kontroliše (što ju je i činilo svojevrsnim feminističkim idealom) i marvelovski mehanizmi nijansiranja karakterizacije kroz zanimljive nedostatke ili životne gubitke su dobro u svemu ovome funkcionisali da daju zaokružen, idealizovan a opet sasvim humanizovan lik. Paradoksalno, Tamaki svojim radom u kome odbacuje većinu ovih nijansi i svodi lik Jennifer Walters na polupolomljenu ženu koja sumnja u sebe i sve ostale vodi ka MANJOJ humanizaciji njenog karaktera, ka manje interesantnom liku i, najgore od svega, manje inspirativnoj priči o osobi koja je drugačija od svoje okoline i tome kako se okolina prilagodila njoj a kako ona okolini.

 

Naravno, moguće je da samo nisam izbaždaren na Tamakino pisanje i da sam pogolema ljudska (i muška) svinja bez empatije. I to je sasvim prihvatljivo tumačenje… No, svakako, Hulk me je za sada pomalo razočarao i nadam se da sada kada je Tamaki iz sebe izbacila prvu priču usredsređenu na PTSP, njene naredne priče mogu da se pozabave produbljivanjem glavnog lika i onoga što joj se dešava. Mada, sedma epizoda izašla pre par nedelja ne uliva PREVIŠE nade u to…

 

Drugi strip o kome bih rekao par reči je aktuelni Suicide Squad.

 

Naravno, nakon dosta para slupanih u prošlogodišnji film, bilo je jasno da će strip dobiti solidnu količinu pažnje od strane majke-korporacije pa je u relansiranom DC-jevom univerzumu prvu priču novog Suicide Squad serijala crtao gazda Jim Lee lično. Ovo je, verovatno ne samo njegovom krivicom i najgora priča u aktuelnom serijalu, ali treba i reći da serijal, sa dvadeset do sada izašlih brojeva (izlaženje dvaput mesečno čini čuda!) tek u poslednjih par meseci počinje da pronalazi neki svoj „pravi“ identitet i pokazuje kakve je namere autor imao od početka.

 

Taj autor koga pominjemo je britanski scenarista Rob Williams koga smo prošle godine solidno hvalili za rad na Martian Manhunter i nadali se dobrim novim stripovima s njegove strane nakon Rebirth premetačine u DC stripovima. No, Martian Manhunter je bio dobar na ime svoje smele odluke da pobegne od standardnih MM motiva – a moglo mu se jer je bio lansiran dosta kasno u DCNU eri, kada je već bilo jasno da se uskoro sve resetuje na staro i da su eksperimenti dopušteni – i da nam servira strip koji je kombinovao akcioni triler i superherojštinu sa epskim naučnofantastičnim koktelom Džona Kartera i japanskih mecha fantazija. U kontrastu sa ovim – Suicide Squad koga Williams piše (uz povremenu asistenciju meni dragog Simona Spurriera) je generički osmišljen, „klasični“ Suicide Squad strip, mnogo više sklapanje nameštaja po uputstvu koje vam je Ikea ljubazno zapakovala uz fabrički proizvedene delove nego radosno tesanje nečeg svojeg iz komada drveta koje ste znojeći se pošteno dovukli iz šume.

 

Užasna metafora, ali makar potkazuje moje homoerotske fetiše kao šarmantno starinske, no, naravno pisanje „klasičnog“ Suicide Squad nije nikakav greh i poslednje dve inkarnacije koje je DC radio su i same bile nimalo radikalna, zapravo prilično verna interpretacija Ostranderovih motiva i to je držalo vodu, a u slučaju onog što je pisao Adam Glass, bilo i  vrlo zabavno.

 

Problem sa Williamsovim stripom je što mu treba jako dugo da se uopšte pomoli taj element ostranderovske mudrosti i njegov Suicide Squad je i dalje najvećim delom spektakl nasilja i (pokušaja) frivolnog humora u kome, srećom, sve češće, bljeskaju momenti dubokog (geo)političkog trilera. Čak i tako, da se razumemo, u ovom stripu nema ni traga socio-političkim komentarima koje je Ostrander majstorski znao da provlači kroz pozadinu i Williamsov strip je smešten na razmeđi frivolnog akcionog spektakla i dublje trilerske priče o užasnim mahinacijama užasnih ljudi koji vode tajne ratove iza naših leđa a koje mi svi plaćamo, nikada svesni šta je cena globalne bezbednosti.

 

Ovo ga ne čini lošim stripom ali bilo bi vam oprošteno ako posle 5-6 epizoda, ili i svih deset, zateknete sebe kako se pitate o čemu se ovde zapravo radi, zašto bi trebalo da se brinete za likove i da li je ovo zaista neophodan serijal za čitanje kad već u svom itineraru imate sve manje vremena a stripova, paradoksalno, kao da izlazi sve više. Williams kao da se zadovoljava time da zaplete i karakterizacije koje već znamo iz recentnih inkarnacija ovog stripa, reciklira na korektan način ali se u toj reciklaži neki njegov lični pečat isprva vrlo malo primećuje. Suicide Squad je, dakako, grupa psihopata (sa ponekim psihotikom začina radi) koju ucenom i grubom silom usmerava tvrda, autoritarna žena u službi američke javne bezbednosti, njihove misije su „deniable“ a neprijatelji još gori šljam i jedan dobar deo vremena se sve svodi samo na buku, pucnjavu i nemoguće situacije iz kojih se likovi izvlače na nemoguće načine samo da bi završili u još više nemogućim situacijama.

 

Spektakl, kao i sve drugo što se konzumira bez mere, ume da zamori pa tako i Williams gleda da sve preseca momentima zatišja u kojima se valja malo i pozabaviti likovima, no ovo se retko izdiže iznad nivoa korektnog odrađivanja posla u kome su, da bude jasno, njegovi prethodnici već odradili najveći deo. Verovatno je i donekle sastav ekipe određen onim što se videlo u filmu prošle godine pa su u centru pažnje Harley Quinn, Killer Croc, Deadshot, Captain Boomerang i Enchantress pojačani Rickom Flagom i Katanom i ovo samo po sebi nije problem, ali jeste problem što im strip, reklo bi se ne da da se odmaknu od predloška koji je sada cementiran filmom pa se potencijal mnogih likova gubi. Katana je, notabilno svedena na razinu oruđa, Croc i Enchantress su naglašeno iskarikirani i strip nastoji (i donekle uspeva) da ih malo humanizuje uvođenjem (neočekivane) romanse-na-bojištu, ali onda pokušava da isti trik iskoristi za Quinnovu i Flaga i čitalac (ili, ponovo, barem ja) biva malo istrgnut iz imerzije i suočen sa svešću da scenarista ovde koristi iste (tupe) alatke da manipuliše njegovim emocijama.

 

Nisam ja protivan tome da me neko manipuliše, naravno, ali valja to raditi malo suptilnije. Williams, iznenađujuće, Boomerangu daje najviše karaktera (a Deadshotu, iznenađujuće, najmanje, pretvarajući i njega u oruđe i samo po dužnosti ponavljajući emotivne poente filma vezane za njegovo detence) fokusirajući čitavu emotivnu i simboličku konfuziju zločinca-koji-makar-nevoljno-spasava-svet u lik koji na početku deluje kao da su mu namenjeni samo komični predasi. Ali onda, evo već dvadeset epizoda, sa tim Boomerangovim konfuznim motivom Williams ne uradi ništa značajno, nema prelomnog trenutka u kome vidimo rast lika, transformaciju, sazrevanje ili ikakvu simboličku evoluciju. Valjda će i to doći.

 

U međuvremenu, strip sebi ne čini veliku uslugu time što se „suicide“ iz naslova pokazuje kao vrlo privremen koncept i što su likovi tokom dvadeset brojeva prikazani kao temeljito zaštićeni od smrti uredničkim odlukama. Ponovo, nisam ja neki krvolok koji odbija da čita strip sem ako u njemu neko „istinski“ ne pogine niti neiskusni čitalac šokiran time da likovima koje smo videli ubijene i sahranjene/ dezintegrisane malo posle bude bolje, ali ovim Williams sebi izbija iz ruku adut kojim je, naizgled igrao od ranih epizoda i sumnjam da ćemo sličan trik kupiti još neki put.

 

S druge strane, trilerski/ geopolitički zapleti na kraju jesu najbolji deo ovog stripa, sa Amandom Waller koja se ubedljivo pokazuje kao vrhunski manipulator i žena sa ekstremno izraženom voljom za moć. Williams se trudi da je i psihološki oslika sa više dubine, demonstrirajući i trenutke njene slabosti, kontrastirajući je sa koleginicom koja je „pravi“ psihopata, potpuno zaravnjene empatske dinamike i mada strip ne doseže ostranderovske nivoe opservacije i kritike, ovo je njegova dobra strana. Wallerova svet „spasava“ kreirajući neke od najužasnijih scenarija koje smo ove godine mogli da vidimo u stripovima ali na kraju uvek ostaje pitanje „a šta biste VI na njenom mestu učinili?“, što je legitiman rezultat za ovu vrstu stripa i ovaj serijal. Ipak, sasvim je notabilno da je strip na noge počeo da staje tek kada je, pre nekoliko brojeva, napuštena ideja o dve priče u jednoj svesci, pričane iz dva različita ugla. U prvih nekoliko brojeva ovo je „pravdano“ potrebom da se svakom liku da malo više prostora, pa je Williams kreirao nepotrebne ali korektne vinjete koje su nam dale komprimovane filozofije svakog odlikova. Cena toga je bila da je „glavni“ deo priče pričan u prekratkim, grubo pripovedanim epizodama. Kasnije je dvodelna naracija postala nešto suptilnija, ali i dalje se osećala stigma prekratkih pojedinačnih epizoda i strip je zaista prodisao tek u poslednjih nekoliko brojeva. Mislim, i vreme je bilo.

 

Grafički, DC je potegao najteža oružja na repertoaru, ali je dvonedeljni tempo ovde uzeo svoj danak. Jim Lee, posle njega John Romita Junior i Tony Daniel su isporučili korektne radove, daleko od svojih najinspirisanijih momenata iako su morali da urade svega po 15 strana po broju – to je i dalje 30 mesečno u odnosu na standardnih dvadesetak – a pogotovo je Leejev rad iako nikada manje nego solidan lišen njegovog prepoznatljivog karaktera i očigledno rađen na brzinu. Ali Lee danas ionako ima previše kancelarijskog posla i dobro je da je uopšte stigao da se bavi crtanjem. Romitin crtež je za ovu priliku dopunjen povremeno vrlo jakim kolorom koji se malčice i bori sa njegovim inače ovih dana prilično jednostavnim crtežima, a Daniel je verovatno isporučio najbolju partiju od sve trojice, mada se zapravo najbolji crtež nalazi u „drugim“ delovima svesaka gde je „B“ ekipa crtača imala više vremena da kreira sigurnije radove. Opet, ovo je kritika samo utoliko što pričamo o nekim od najboljih superherojskih crtača svih vremena. Njihov „korektan“ rad je generalno daleko iznad proseka i budite uvereni da je ovo uvek vrlo lepo izgleajući strip. Hrvatski crtač Stjepan Šejić je ovde posle mnogo godina crtanja za Top Cow dobio priliku da se umuva među zaista vrhunska imena i solidno se pokazao.

 

Suicide Squad je strip koji je zabavan i lak za čitanje i koji zadržava pažnju na ime predimenzioniranih političko-trilerskih zapleta koji su zanimljivi i na zadovoljavajuće načine se razreše na kraju. Ostali elementi su uglavnom korektna reciklaža i lagao bih kad bih rekao da se nisam nadao nečem supstancijalnijem, ali ovo je svejedno sasvim pristojna ponuda sa DC-jeve strane, pogotovo za čitaoce koji su se za serijal zainteresovali posle filma i kojima gomila recikliranih motiva neće delovati izraubovano već, nadamo se, dovoljno sveže.

Pročitani stripovi: Boy-1, Martian Manhunter, Judge Dredd, Cops for Criminals

Pročitao sam miniserijal Boy-1 koji je na IDW-u izlazio krajem prošle godine i unapred mu se radovao jer je delovao kao interesantan naučnofantastični strip koji će iskombinovati zanimljive naučne premise sa kul karakterizacijom. Autori su mi bili sasvim nepoznati – H.S. Tak koji je pisao scenario zapravo na brz gugl-srč nema ništa drugo napisano pa mu je ovo, verovatno debitantski strip.

 

I zapravo, prva epizoda je meni bila prilično obećavajuća, world building je urađen interesantno, pokazujući nam istovremeno kako izgleda svet bliske budućnosti u kome protagonisti žive – kroz razne dijegetičke informacije sa raznih ekrana i pogleda kroz prozore – ali i karakterizaciju glavnih junaka koja je meni bila odmah simpatična. Volim kada se u priči likovi od početka postavljaju kao „pravi“ ljudi, dakle ne samo nosioci ekspozicije već i individue sa posebnim karakternim osobinama, ovakvim ili onakvim strastima ili strahovima, interesovanjima izvan onoga čime se centralna priča bavi itd.

 

Tematika stripa je, takođe, interesantna. Tak u intervjuima objašnjava da ga veoma zanima rad na maipiranju ljudskog genoma i eksperimenti u oblastima genetskog inženjeringa koji se danas već izvode u dobro finansiranim laboratorijama pa je on uradio i prirodnu ekstrapolaciju ovoga što sada znamo u smeru koji je žanrovski predvidiv ali nikako i izlizan. Boy-1 ima onu finu trilersku napetost karakterističnu za radove u kojima protagonista, osoba puna unutarnjih konflikata i sumnji u sebe otkriva da njegov život zapravo nije „normalan“ i da mu je sudbina namenila nešto više od njegove uobičajene egzistencije.

 

No, zatim, ovaj strip nažalost sa ovom dobrom pripremom ne uradi bogznašta. Boy-1 je za mene eklatantan primer rada koji je bio dobro osmišljen na nivou premise i zapleta ali zatim urednik iz ovog ili onog razloga nije uspeo da autore natera da sa njima nešto konkretno i urade do kraja. Sam Tak u intervjuu koji je dao na početku serijala još uvek ne zna da li će priča imati četiri ili pet epizoda i do kraja stripa se vidi da je ta nesigurnost rezultirala nezadovoljavajućim razvojem priče. Od stripa koji nije baš akcionog tipa ali u kome ima jasnih situacija kroz koje protagonisti prolaze i koje su dramatične i uzbudljive, Boy-1 se transformiše u pričaonicu u kojoj se poslednja epizoda svodi na bukvalno objašnjavanje stvari koje bi bile mnogo zanimljivije da su prikazane umesto prepričane. Pritom, ovo je i strip koji nema nikakvo razrešenje već se zadovoljava praktično pičovanjem nekog mogućeg nastavka što je veoma nezadovoljavajuće s obzirom na prilično ubedljivu prvu epizodu.

 

Amancay Nahuelpan je meni potpuno nepoznat crtač ali je on posao obavio prilično dobro, kako u akcioni(ji)m scenama tako i u ambijentima, opet najimpresivnije u prvoj epizodi koja najviše i insistira na world buildingu i detaljima.

 

Boy-1 je strip dobre premise koja nije ispraćena na adekvatan način a mogući nastavak će imati dosta da radi da se iskupi.

 

Na preporuku našg uglednog režisera i generalnog gika, Milana Konjevića, sam pročitao sve dostupne epizode DC-jevog relativno svežeg serijala Martian Manhunter iako su mi neki drugi DC-jevi serijali u teoriji bili preči. I nisam se pokajao.

 

Martian Manhunter meni nikada nije bio posebno zanimljiv lik. Ne da sam ikada imao išta protiv njega, samo su mi od te neke klasične Justice League ekipe uvek bili interesantniji drugi likovi. Osim Aquamana, naravno. I DC je u poslednje vreme, čini se, bio prilično nesiguran šta bi s njim radio pa ga je tako Morrison u Final Crisis ubio, da bi posle J’onn J’onzz igrao prilično veliku ulogu u Brightest Day gde su Geoff johns i Peter Tomasi otišli u prilično neočekivanom smeru i promenili mnogo toga u vezi sa njegovim poreklom, prirodom, moćima itd. No, kada je nakon Flashpointa relansiran New 52, Martian Manhunter je gurnut u drugi plan, sveden na igrača sa klupe koji je prvo predvodio Stormwatch pa jeste bio/ nije bio u Justice League, pa je napustio Stormwatch i obrisao sećanja  svih članova tima na to da je ikada bio sa njima i… s obzirom na količinu retkonovanja u svega nekoliko godina bezbedno je reći da urednici u DC-ju nisu sigurni ni šta da rade sa ovim likom ni gde da ga postave u odnosu na ostale likove u univerzumu niti koje poreklo da mu uspostave kao kanonsko.

 

Novi serijal, pokrenut prošle godine je zato interesantan jer iako u DC-ju i dalje OČIGLEDNO nemaju pojma šta bi dalje radili sa Martian Manhunterom, blizina novog ributa celog univerzuma (ovog Juna) im je dopustila da se upuste u jednu prilično ekstravagantnu pripovest koja je sama za sebe zabavna i ne mora mnogo dase brine o tome šta se događa u ostatku DC-jevih serijala.

 

Scenarista Rob Williams je prevashodno 2000 AD čovek a u Americi je radio dosta sporadičnih poslova za Marvel (po neka epizoda satelitskih serijala za Deadpool ili Wolverine, po neki annual, jedan Robocop miniserijal) no ovaj DC debi mu je prilično ubedljiv i drago mi je da je dobio priliku da se kreativno razmaše, pa makar to bilo tako što mu je dopušteno da napravi bizarni novi oridžin za superheroja sa kojim DC nema pojma šta bi dalje radio i koji će posle letnjeg ributovanja ponovo da se vrati da greje klupu. Sve to dok njegov lik na televiziji ima solidno prominentno mesto u seriji Supergirl…

 

Elem, Martian Manhunter je u ovoj današnjoj inkarnaciji kratak serijal koji će se završiti sa dvanaestom epizodom idućeg meseca a koji uzima elemente klasičnog MM kanona da bi uveo gomilu interesantnih disrupcija i svežih ideja i kreirao jednu samostalnu i dinamičnu priču. Williams je vrlo verovatno neke osnovne crte priče i likova imao i pre nego što je došao na ideju da ovo bude Martian Manhunter priča što se vidi ne samo u radikalnom reinventovanju porekla glavnog junaka već i u činjenici da se ovaj narativ jako malo oslanja na utemeljene DC likove i situacije i umesto toga proizvodi sasvim novu galeriju likova.

 

No, dobro je to uglavljeno u osnove Martian Manhunter kanona, Williams igra na staru, proverenu kartu nostalgije glavnog junaka za Marsom koji je nekada bio živa i zelena planeta ali onda tu ideju proširuje pokazujući ulogom samog J’onzza na starom Marsu, njegovom pravom prirodom (koja, iznenađujuće, nije da bude puki, er, lovac na ljude) ali i njegovim mestom u zapletu da se Mars vrati svojoj nekadašnjoj slavi. Naravno, ovo poslednje je osnov gravnog dramskog zapleta jer se Mars, avaj ne može restaurirati a da se ne naudi Zemlji pa onda dobijamo očekivanu rascepljenost lojalnosti glavnog junaka i dalju dramu koja je filovana ogromnim količinama akcije.

 

Ovaj serijal onda od visokooktanske superherojske pripovesti koja se događa na Zemlji prelazi u naučnofantastični-akcioni mod rada sa sve putovanjem u svemir, putovanjem kroz vreme i ehoima predložaka poput Johna Cartera i Terminatora, ali i japanskih Mecha klasika i zanimljivo je kalkulisati da li bi DC dopustio ovoliki otklon od „tradicionalnog“ Martian Manhunter pripovedanja da se ne bliži blagosloveni ribut koji će sve učiniti tek jednom od alterantivnih istorija nekog budućeg DC univerzuma.

 

Williamsovo pisanje je lako i zabavno i mada strip ima dosta likova i podzapleta i dalje se udobno prati. Ovde dosta pomažu britki dijalozi i spektakularne akcione scene koje Eddy Barrows odlično crta. S obzirom da se akcija premešta iz urbanih slamova do širokih horizonata marsovske površine, da ne pominjem da šalta između nekoliko radikalno različitih likova ali i od klasične superherojštine do mecha akcije, Barrows obavlja izvrsta posao.

Martian Manhunter je primer kreativnog uzleta koji ne lomi žanrovske kalupe ali ih maksimalno proširuje i koji, najverovatnije, ne bi postojao da se ne sprema veliki pritisak na dugme za resetovanje u Junu. DC za post-Rebirth period ne najavljuje novi Martian Manhunter serijal, ali Williams nastavlja da radi za njih i sugerisao je mogućnost da se u nekom momentu vrati ovom liku. Mislim da je zaslužio jer je ovo jedno od najenergičnijih (i sasvim malo jeretičkih) korišćenja ovog lika poslednjih godina i bila bi šteta da se to ne prepozna.

 

Pročitao sam i čitav serijal Judge Dredd od trideset epizoda koga je za IDW napisao Duane Swierczynski a nacrtao Nelson Daniel, a koji je izlazio od 2012. godine do pred kraj prošle i bio najdugovečniji Judge Dredd do sada koga su pravili Amerikanci.

 

Da budem iskren, iako sam priličan fan Duanea Swierczynskog i voleo sam i njegove Marvelove ali izvan-Marvelove krimi-radove (pisao sam o njima već ovde), iako sam smatrao da je on u stvari zanimljiv izbor za scenaristu ovakvog stripa, pitao sam se mogu li Amerikanci zaista da naprave dobar Judge Dredd strip.

 

Naprosto, Judge Dredd je za mene – a setimo se da je osamdesetih ovo i kod nas bio popularan serijal, objavljivan u magazinu Laser – uvek bio primer uspelog satiričnog rada u kome britanski autori sa karakteristično suvim humorom viviseciraju kulturu i politiku svojih prekomorskih potomaka u kolonijama i jedinstvena kombinacija akcije i humora koje je uspevala jednu suštinski represivnu postavku i fašistički autoritarne likove da nam proda kao simpatične i relatabilne.

 

Takođe, Judge Dredd u Britaniji i dalje izlazi i predstavlja jedan od 2000 AD-jevih najbitnijih stripova pa je uvek postojala zebnja da će američka verzija biti isuviše amerikanizovana i nezgrapna po tonu – u krajnjoj liniji nepotrebna.

 

I, sad, ovo svakako nije najbolji strip u čijoj je izradi učestvovao Duane Swierczynski ali jeste na kraju ispao zabavan pastiš „pravog“ Judge Dredda, koji se može čitati sa osmehom. Swierczynski kroz svih trideset brojeva priča praktično jednu povezanu priču koja polazi od pobune robota u Gradu, zatim glavnog junaka vodi kroz nuklearnu pustoš Cursed Eartha, provodi nas kroz još jednu varijaciju na smrt Andersonove, pokazuje nam kako izgleda život na ekstraterestrijalnim kažnjeničkim kolonijama na kojim osramoćene Sudije odrađuju svoje ogromne kazne i sve zadovoljavajuće zaokružuje očekivano spektakularnim finalom u kome je čitav koncept pravde na kome Mega City One počiva ugrožen a Dredd je jedini koji će, kršenjem svih pravila biti kadar da (možda) spase ne samo građane već i poredak koji im obezbeđuje te neke koliko-toliko udobne živote.

 

Ovo je klasična herojska postavka koja funkcioniše u bilo kom žanrovskom uratku a posebnost Sudije Dreda je svakako u tome što se taj osnovna potka u kojoj heroj spasava poredak uvek suptilno, iz pozadine satirisala demonstracijom da je poredak zapravo represivan, fašistički, da je pravda na kojoj se bazira karikaturalno pojednostavljena a njeni zatočnici, sudije za koje čitalac navija, figure autoritarizma kome je važnije održavanje sistema od zaštite bezbednosti građana.

 

Swierczynski ovde uglavnom pruža solidnu aproksimaciju. Njegovog Judge Dredda teško da bi iko ikada opisao kao sažižuću satiru ali su motivi prisutni negde u pozadini. No, fakat je da se ovo oseća više kao uneseno reda radi a da je glavni meni pre svega jedna akciono-naučnofantastična priča u kojoj ima mesta i za tuđinske oblike života, telepatiju, putovanje u svemir, dok su pojavljivanja onostranih sudija sa ekstinkcijskim agendama skoro pa farsična. Opet, fakat je i da danas nisu osamdesete i da je klasičan Dredd iz onog vremena bio uklopljen u opštu atmosferu reganovske paranoidno-represivne vladavine koju je direktno satirisao.

 

Tu zapravo i najviše zameram Swierczynskom da se, zapravo, previše držao nekih formalnih elemenata originalnih stripova pa da njegov Judge Dredd više deluje kao pokušaj imitacije tematskih obrada onoga što je rađeno osamdesetih nego pokušaj kanalisanja njegovog duha. Ako su stripovi iz osamdesetih imali na nišanu konzumerizam i sa njim povezano zagađenje, hladnoratovsku nuklearnu paranoju i karakteristične socijalne tenzije, šteta je da ih Swierczynski prepisuje skoro verbatim, umesto da prepozna da bi „pravi“ današnji Judge Dredd možda uspelije funkcionisao baveći se socijalnim mrežama, rastućim socijalnim jazom koji dolazi uz globalizaciju, rasnim elementima teroristilkih pretnji ili nečim sličnim…

 

Crtež Nelsona Daniela je dinamičan i dobro nosi u principu ne predubok ali dobro definisan herojski ton stripa. Daniel stilizuje svoje likove svakako više u odnosu na klasičan rad crtača iz osamdesetih i uz prijatan kolor ovo je zapravo mnogo manje represivan i preteći izgled od onoga što bih ja možda priželjkivao. Opet, ovo je solidan serijal koji ne doseže do vrhova koje su postavili slavni prethodnici ali koji se čita lako i sa trideset epizoda je odabrao pravi momenat da se pokloni publici i ukloni sa scene. Pošteno.

 

Sebe ubrajam u poštovaoce Stevena Granta. Ovaj scenarista je polovinom osamdesetih napisao prvi samostalni Punisher miniserijal i utemeljio karakterizaciju lika koja će kasnije biti prepoznata kao kanonska. Punisher se po Marvelovim stripovima provlačio još od sedamdesetih godina ali tek je sa Grantovim radom dobio samostalni strip i osoben senzibilitet koji je podrazumevao ozbiljnije kriminalističke zaplete i nasilje koje je bilo odjek nasilja karakterističnog za širu pop-kulturu tog vremena.  Drugim rečima, Punisher je kao lik u stripu nastao iste godine kada je Michael Winner napravio prvi Death Wish ali je samostalni strip dobio tek godinu dana nakon premijere Death Wish 3 i pokazivao kako su se vremena menjala.

 

Grant poslednjih godina kombinuje pisanje kolumni, proze i samostalnih miniserijala za razne izdavače i  mada se povremeno (uspešno) vraćao Marvelu, te šarao radeći X i Robocopa, utisak je da mu krimići i dalje najbolje leže i da su mu to najuspešniji radovi. Na kraju krajeva 2 Guns je dobio odličnu ekranizaciju sa Denzelom Washingtonom i Markom Wahlbergom u glavnim ulogama a sličnim putem krenuo je i 3 Guns (mada je u međuvremenu stao, čini se).

 

Bilo kako bilo, Cops for Criminals, novi Grantov miniserijal za Legendary mi se još od najave činio kao siguran posao. Ne samo da je Grant ovde na svom terenu, pišući krimić u kome pošteni policajac mora da se infiltrira u redove organizovanog kriminala u modernom Čikagu već je i lično šef Legendary Pictures Thomas Tull asistirao u kreiranju ovog stripa što će možda rezultirati prenišenjem na filmsko platno ili možda daljim strip-radovima u istoj franšizi.

 

Ne da je ovo strip na kome se vidi da je planski pisan za potrebe ekranizovanja ili daljih nastavaka, naprotiv, Grant vrlo pošteno piše klasičan noirom namirisan strip o gangsterima i FBI agentima koji pokušavaju da im doakaju sa sve ulascima u dubokui undercover i krvoločnim razrešenjem u kome previše likova gine ili radikalno menja svoju životnu situaciju da bi klasičan „#nastavak“ ikako imao smisla. Ako i bude još stripova sa ovim naslovom, slutim da će to biti sa drugim likovima i u drugom gradu.

 

A nadam se da će ih biti jer je Grant ovde u prilično dobroj formi. Naravno, njegovi stripovi često imaju neobičnu dinamiku, ritam koji ne deluje sasvim prirodno pa tako i Cops for Criminals dobar deo vremena deluje kao kolekcija epizoda koje ne moraju na kraju tvoriti koherentnu celinu. No, Greg Tumbarello na mestu urednika je sve ovo držao pod slidnom kontrolom pa se u pet (malo dužih) epizoda priča uz povremena skretanja i neočekivane preokrete na kraju uspelo zaokružuje raspletom koji ne samo da donosi emotivnu zadovoljštinu čitaocu nego i dosta vešto spaja sve naizgled nepovezane elemente zapleta do tada.

 

Nije to potpuno elegantan strip, ponovo, Grant uvodi isuviše podzapleta i likova da bi na kraju njegova žonglerska tačka bila bez ikakvih kompromisa i potrebe da se vratite malo nazad da biste povezivali ponašanje likova u završnici sa onim što su radili ranije ali ovo je, opet, s druge strane, dobrodošlo kompleksna priča ispričana kroz akcije likova radije nego kroz opterećujeće infodampove i to treba prepoznati i pozdraviti.

 

Pritom, Grant dosta kvalitetno piše centralne likove, od FBI agenta koji mora sebi da gotovo potpuno uništi život da bi imao uverljivu priču za odlazak na rad u mafiji, preko kriminalaca koji sa njim imaju kompeksan odnos prezira i zavisnosti od njegovih usluga, pa do kolega u FBI koji imaju svoje agende i pozadinske aktivnosti koje, s obzirom da niko nikome ne veruje, na kraju bivaju sučeljene u eksplozivnom finalu. Ovo je i dosta lepo vođen strip u kome akcija ne preuzima primat nad pripovedanjem već se u njega skladno uklapa i scene adrenalina i nasilja su prirodni delovi narativa bez očiglednih insistiranja na „filmičnim“ set pisovima.

 

Grantov partner je Pete Woods, iskusni superherojski crtač čiji mi crtež nikada nije ležao. Woodsove kompozicije su dobre, ali on je crtač čije su sve linije iste debljine i šta god da radi i likovi i scene mu sve izgledaju ravno – pogotovo sa kompjuterskim kolorisanjem koje on obilato koristi. Opet, za Cops for Criminals on je pristojan izbor i ovo je strip koji ne izgleda „lepo“ ali je funkcionalan i ima atmosferu.

 

U celini, Cops for Criminals je vrlo dobar žanrovski produkt, strip koji igra striktno po pravilima uspostavljenim pre mnogo fgodina ali to radi elegantno, sa guštom i uz duboko razumevanje arhetipova alfa-mužjaka, humanitzovanih kriminalaca i duboko poremećenih zaštitnika zakona. Nadam se da ćemo uskoro čuti nešto o novim Grantovim projektima za Legendary.