Pročitani stripovi: The Realm, Die!Die!Die! i Mech Cadet Yu

Pročitao sam do sada izašlih deset epizoda Imageovog serijala The Realm, a koji, po uzoru na mnoge druge Imageove trenutne serijale pravi pauze od po nekoliko meseci posle svakih pet brojeva. Ovo je, kako rekosmo već, zgodan način da se imaju i jare i pare, to jest da mnogi manje „komercijalni“ autori dobiju mogućnost da na Imageu rade tekuće serijale (što je nekada bilo rezervisano samo za osnivače i vedetu Kirkmana, a svi ostali su samo uredno cepali miniserijale) a uz minimizaciju finansijskog rizika. Uostalom, već nepune dve decenije „writing for trade“ je maltene de fakto standard u pisanju tekućih serijala, sa narativom uredno razdeljenim na diskretne priče koje se srazmerno lako mogu čitati kao pojedinačne „knjige“ kada izađu u kolekcijama.

E, sad, jedino je problem što The Realm zapravo uopšte nije tako pisan i njegova dosadašnja priča je jedan neprekinuti, tekući, takoreći serijalizovani mesečni(ish) narativ sa utemeljenjem u veoma tradicionalnim idejama šarolike družine junaka i njihove herojske potrage. Al dobro, izdržaćemo.

Elem, The Realm je meni vrlo dobar strip, možda čak ne toliko zbog toga što je do sada uradio – mada je uradio dosta – koliko zbog odličnog rukovanja premisom i potencijala koju ona ima a koji se lagano, što bi se reklo, štedljivo eksploatiše kroz priču. Ako ste poslednjih nedelja slušali o tome kako je Boomov serijal Coda sjajan jer je spojio postapokalipsu i visoki fentezi i pomislili „kako da to niko do sada već nije uradio?“, The Realm je strip za vas. Ne da, razumećete, između ova dva serijala ima previše sličnosti u tonu ili zapletu.

Codu su neki opisivali (šarmantno ali pogrešno) kao „Pobesneli Maks sreće Gospodara prstenova“, a The Realm je zapravo više „The Walking Dead zavaren na kampanju Dungeons ’n’ Dragons“ i scenarista Seth Peck (sa dva pristojna Image miniserijala i jednim kratkim upadom u X-Men u svom CV-ju) je prilično impresivno pogodio ton sveta u kome se priča događa, ali i tempo kojim će nam davati informacije o njemu. Hoću reći, ako Coda (o kojoj nismo pisali, ali trenutno je čitam pa mi je sveža u glavi) čitaocu daje gomilu informacija kroz epistolarne meditacije svog protagoniste i ovo je u početku stripa primarni način objašnjavanja u kakvom se svetu sve to događa, The Realm ide sasvim suprotnim smerom, smeštajući čitaoca in medias res i zatim postepeno dajući pozadinske informacije kroz dijaloge i kontekstualno pripovedanje.

Ovo je sasvim uspeo pristup jer Peck vrlo pazi na to da svaka situacija koji prikazuje ima jasne konflikte, sa jasnim ulozima, rizicima i potencijalnim dobicima tako da čitalac sasvim beznaporno prati šta se tu dešava a bez potrebe da do sitnih detalja poznaje pozadinu sveta u kome se to, jelte, dešava. Opet, svaka od ovih situacija otkriva po delić istorije sveta u koji je priča postavljena i rezultat je da sam ja u svakom momentu bio ne samo udobno uslužen po pitanju razumevanja trenutnog zapleta, već i uživao u nagađanjima šta će nam još sve ovaj bogati svet otkriti daljim razmotavanjem.

Naravno, uvek postoji rizik da se Peck do kraja stripa usredsredi na ono što je neposredno ispred nas i da neki sumarni narativ bude nedorečen ili nezadovoljavajući. Ruku na srce, glavni zamajac zapleta – grupa ljudi putuje kroz neprijateljsku teritoriju da bi određeni tajnoviti artefakt odnela na određeno mesto – je toliko generički i stereotipan da je sasvim moguće da na kraju nećemo dobiti u potpunosti zadovoljavajuću priču, ali za sada The Realm uspelo prikazuje različite nivoe interesantno konstruisanog sveta i uvek nam ispred nosa maše zanimljivim misterijama za koje se nadamo da će isplate slediti u narednim brojevima.

Osnovna premisa stripa je da je naša civilizacija otišla u Đoksona kada su se na Zemlji pojavili misteriozni tornjevi koji su najavili transformaciju u novu realnost u kojoj magija postoji, čarobnjaci, nekromanti i mračni bogovi imaju svoje mračne agende u kojima su ljudi puki resurs, a fantastične zveri, zmajevi i naoružani, ljudožderski orci čine putovanje između utvrđenih, branjenih ljudskih naselja rizičnom rabotom.

The Realm vrlo dobro kombinuje fantazijske i naturalističke elemente svog sveta, skrećući sasvim u žanrovske afektacije kada je to potrebno (nekromant koji pregovara sa mračnim božanstvima i nudi im se u zamenu za moć je mogao ispasti iz bilo kog Marvelovog stripa od pre pedesetak godina sa svojom dobro odmerenom melodramatičnošću) ali ih onda umešno temperirajući „realnim“ likovima i ponašanjima. Glavni junaci su, kako već rekoh, ubedljivi „normalni“ ljudi po uzoru na The Walking Dead, naoružani lukovima i strelama ali i vatrenim oružjem, oni nose odeću kao i mi – ima tu dukserica sa kapuljačom i majica sa logotipima, još uvek – psuju i povremeno se svađaju a onda uveče kad sednu da odmore uz vatru prisete se kako je svet izgledao dok je sve bilo normalno i igrao se fudbal. Peck uspeva da odlično žonglira prilično velikim ansamblom likova, dajući nam taman koliko treba o svakome i iz svakoga od njih da nas vuče napred. Neki od likova imaju očigledne tragične lične istorije, a praktično svi imaju nekakve zanimljive misterije – osim jednog koji će se verovatno pokazati kao presudan za neki budući preokret – i Peck ih čvrstom rukom vodi od jedne do druge drame u koju upadaju.

A, naravno, svet u kome imamo magiju za koju nije baš sigurno kako radi, i upade onostranog u gritty realnost je vrlo pogodan za razne drame. Opet, kvalitet ovog stripa je upravo u tome da se autori pažljivo uzdržavaju od previše naglih eskalacija pa su situacije u koje protagonisti upadaju lepo odmerene i ubedljivo „realistične“ u odnosu na generalni ton stripa. Ovo me, zapravo, najviše podseća na dobro vođenu D’n’D kampanju gde game master razume da je sukob sa grupom orka zabarikadiranom na farmi koja ima tri moguća prilaza, ali od kojih je jedan ispod vode, zanimljiviji za igrače od rata dve armije zmajeva u kojoj svi lete i bljuju vatru. The Realm nam konstantno daje probavljive, jasne situacije u kojim imamo dobro odrađen saspens i akciona razrešenja i za sada to mene veoma lepo vozi iako ne umem da tačno kažem kuda.

Veliki deo mog pozitivnog stava o ovom stripu zarađuje crtež Jeremyja Hauna. Haun je na ovim stranicama pohvaljen pre par godina za kvalitetan rad na takođe Imageovom serijalu Beauty gde se bavio i pisanjem skripta, a tada sam posebno podvukao da Haun ima da crta sasvim obične ljude u često sasvim banalnim situacijama i da nekako uspeva da zablista pod takvim uslovima. Sa The Realm, naravno, ima mnogo više prostora da se igra i vidi se da čovek veoma uživa. Ovo je strip u kome Haun uspeva da nam proda likove koji su žanrovski stilizovani ali ne i prestilizovani da bi to pokvarilo taj neki kvazinaturalistički senzibilitet, a da se zatim ozbiljno zabavi dizajnirajući orke i druga bića sa onu stranu realnosti i mašte. Pogotovo je način na koji su prikazani paukoliki stvorovi u poslednjih par brojeva impresivan i, naravno, jezovit a ovde nikako ne treba prenebreći odličan kolor Nicka Filardija koji je od presudnog značaja za postizanje te osetljive ravnoteže između fantastičnog i „realnog“.

No, jednako je važno i da se Haun istesao u odličnog pripovedača pa mu Peck neretko daje čitave scene bez teksta u kojima se radnja jasno i efikasno tera dalje, a akcione scene takođe veoma uspelo postižu da budu dinamične i visceralne ali da nas ne izvedu iz te neke iluzije da gledamo „realistične“ događaje u kojima bi mogli da učestvuju „pravi“, svakodnevni ljudi.

The Realm je naprosto zanatski vrlo dobro odrađen paket i vrlo je verovatno da se meni ovoliko dopada jer tako uspešno spaja jasan, razumljiv i ne preterano komplikovan fantazijski seting sa kvalitetno vođenom akcionom misterijom starog kova. Ako vam se čini da bi ovako nešto bilo i po vašem ukusu, isprobajte.

Pročitao sam, takođe, i svih sedam do sada izašlih epizoda ponovo Imageovog serijala Die! Die! Die! i ovo je, ako niste sigurni, novi projekat Roberta Kirkmana i Skybounda koji, za razliku od vrlo ozbiljnog i gotovo meditativnog Outcasta, te sporog, zamišljenog Oblivion Song, nastoji da se nametne akcijom, misterijom, praktično pornografskim nasiljem, ali i radikalnim političkim i socijalnim tezama. Zapravo, čitajući ovo, pogotovo poslednju epizodu u kojoj imamo jedan provokativni feministički manifest (napisan doduše, od strane dva muškarca, jelte), nisam mogao da se otrgnem utisku da Kirkman ovde iz sve snage pokušava da kanališe Gartha Ennisa.

Možda je stvar u koscenaristi. Scott M. Gimple je čovek blizak Kirkmanovom srcu, bio je odgovoran za TV seriju The Walking Dead od četvrte sezone pa sve do osme, ali u svakom slučaju, način na koji Die! Die! Die! u prvi plan stavlja oduzimanje ljudskih života na načine koji su spektakularno visceralni i ovo upliće u narativ koji se bavi komplikovanim moralnim pitanjima, pa sve to kombinuje sa eksplicitnim – i prilično razvratnim – seksom u kome učestvuju politički moćnici zaista snažno priziva ennisovski štimung. I ovo koristim kao kompliment, s obzirom da sam video da ljudi Die! Die! Die! porede sa radovima Marka Millara za Millarworld koji su, da se ne lažemo, često ne naročito dobri kokteli nasilja i frivolnog humora.

Die! Die! Die! je u osnovi politički triler a njegov, za sada najveći problem (ili, čak „problem“) je što nema jasno određenog glavnog junaka. Umesto toga, priča prati ansambl različitih likova koji su svi povezani nitima zapleta a koji nije toliko složen koliko imamo utisak da čitamo nekoliko zapravo odvojenih priča što su samo tangencijalno povezane. No, ovo je politički triler na nivou, recimo, Kingsmana i bavi se posebnom tajnom grupom unutar državne administracije SAD koja koristi svoju veliku moć da, zaobilazeći zvanične propise i potpisane sporazume, rešava najneuralgičnije tačke na globusu tako da ljudi koji čine veliko zlo budu hirurški uklonjeni, a da populacija bude blaženo nesvesna kakav je tumor odstranjen iz njenog kolektivnog tkiva.

Ovo je, naravno, provokativna ideja i Ennis bi je svakako iskoristio da se pozabavi omiljenim istraživanjem odnosa između vojnika koga treba poštovati jer je profesionalni heroj, i rata koji treba prezirati jer je proizvod kapitalističkih mahinacija – čak i kada je rat tajni a vojnici su zapravo profesionalne ubice koje samo, srećom, rade za dobre momke.

Kirkman i Gimple se, istina, laćaju  ove rasprave i njeni protagonisti su američki senatori koji imaju suprotstavljene ideje o tome šta korišćenje sile koja ne odgovara ni jednoj zvaničnoj instituciji zaista treba da postigne. Ovde postoji interesantna tenzija između toga da li korišćenje konačnih resursa da bi se eliminisao jedan serijski zlostavljač dece na visokom političkom položaju ima smisla u odnosu na to da se ti isti resursi koriste za apstraktniji ali u teoriji po sveukupnu ljudsku rasu, u budućnosti, važniji cilj. Ovo je večita rasprava o tome da li se vrednosti jednog društva smeju doživljavati kao apstraktne u momentima kada se dela silom i strip je makar eksplicitno vodi, makar i ne dolazi do jasnih i definitivnih odgovora, na ime, između ostalog, toga što je ipak u pitanju akcioni triler a ne filozofski traktat.

S druge strane, strip istovremeno ima paralelni ali upleteni narativ o pripadnicima „deniable ops“ jedinica koje se za bolje sutra bore ubijajući anonimno po celom svetu i ovde dobijamo dosta komplikovan narativ o porodičnim usudima i zamenjenim identitetima koji se nalazi negde između Bornovog Identiteta i Infernal Affairs.

Da sve to na gomili prilično uspešno funkcioniše svedočanstvo je nemalog talenta dvojice autora i pažljivog rada na stripu koji relativno udobno osciluje između ozbiljne sociopolitičke diskusije i krvoločne satire. Opet, afiniteti ka ovakvom narativu u dobroj meri mogu da zavise i od toga da li imate stomak za priču punu likova od kojih vam možda ni jedan nije dovoljno simpatičan dok pripovedanje skače od jednog do drugog tako da skoro da nikada ne znate šta ćete sledeće pročitati. Ovo je svakako sistemski ugrađeno u Die! Die! Die! – na kraju krajeva ovo je strip čiji su autori od javnosti uspeli da sačuvaju tajnu o njegovom postojanju sve dok se nije pojavio u prodaji. Kirkman i Gimple ovde svakako idu na šok-taktiku i provociranje, ali mada to može čoveka, u zavisnosti od njegovih preferenci, i da zamori, ne može se poreći da imamo posla sa dva vrlo dobra scenarista koji uspevaju da očuvaju tempo pripovedanja iako ono skače na sve strane i iako su neretko scene viceralnog, jako dinamičnog nasilja presecane scenama kilometarskih dijaloga u kojima likovi pretresaju filozofiju.

Kad smo već kod visceralnog nasilja, Die! Die! Die! je očigledno zamišljen kao omaž eksploatacijskoj, grindhouse estetici pa je ovde crtač Chris Burnham presudan kao koautor koji će svemu dati ispravnu formu. I, mislim da su se Kirkman i Gimple prilično usrećili sa Burnhamom, iskusnim profesionalcem koji je radio za gomilu izdavača (podsećam na Batman Inc. sa Grantom Morrisonom) a koji bi verovatno bio mnogo manje koristan na stripu što treba da posreduje nekakvu kontemplativnu atmosferu ili, nedobog, elegiju. Die! Die! Die! je strip sav u akciji i dinamici i Burnham je idealan za ovu vrstu estetike. Njegovi paneli su detaljni i nabijeni energijom čak i kada se na njima događaju sasvim trivijalne, obične stvari, a kada se zapuca ili potuče, sve pršti od gotovo japanski naglašene akcije, tela u ekstremnom pokretu, ali i vodoskoka krvi i komadića tkiva koji odleću na sve strane u susretima sa sečivima ili mecima. Generalno jarki kolori Nathana Fairbairna doprinose atraktivnosti ovog stripa i istovremeno uspevaju da ga spasu toga da izgleda isuviše mračno, a što je uvek rizik sa ovakvom tematikom.

Die! Die! Die! je interesantan projekat sa očiglednim majstorstvom na delu kod sve trojice autora ali i stalnim balansiranjem između nekoliko ravni priče, te rizikom da se upadne u zamku prevelikog oslanjanja na pornografski prikaz nasilja. Za sada je to meni vrlo zabavno za čitanje, da ne bude dileme, ali ja volim eksploatacijske zahvate ovog tipa i uvažavam da to neće biti za svakoga. Ako vam politički triler sa nekoliko slojeva priče koji se međusobno solidno dodiruju, te puno nasilja i provokacije deluje kao nešto po ukusu, uz Die! Die! Die! ćete se verovatno dobro provesti.

Konačno, pročitao sam i svih 12 epizoda serijala Mech Cadet Yu koga su za BOOM! Studios radili Greg Pak i Takeshi Miyazawa tokom prošle godine i ovo je na nekoliko nivoa vrlo prijatan strip.

U prvom redu, Mech Cadet Yu je dobrodošlo podsećanje da BOOM! nije samo firma koja kvalitetno ali plaćenički odrađuje poslove na gomili licenciranih serijala poput Power Rangersa, Sons of Anarchy, Buffy the Vampire Slayer ili Jim Henson’s Labyrinth, već i izdavač koji ume da vrlo ozbiljno uloži u originalne radove i osvetla obraz.

U drugom redu, Mech Cadet Yu je neka vrsta severnoameričkog omaža azijskoj (čitaj: japanskoj) strip i animacijskoj kulturi koji uspeva da bude iznenađujuće svež i pozitivan, sa dobrim razumevanjem senzibiliteta predložaka ali bez namere da se ide u direktnu emulaciju. Ovde, razume se, svakako ne škodi što je Pak pola korejskog porekla a Miyazawa, i pored kanadskog pasoša, u celini japanskog.

Mech Cadet Yu je u principu mecha/ giant robo strip, vidno inspirisan klasikom kao što je Mobile Suit Gundam, ali i – u manjoj meri – kasnijim (postmodernim?) polemikama poput Neon Genesis Evangelion. Ovo potonje se pre svega odnosi na ideju da Mech Cadet Yu umesto složene priče o građanskom ratu koja je bila u osnovi Gundama zapravo baštini motiv invazije iz svemira i tinejdžera za upravljačima ogromnih robotskih „odela“, a što je sve  bliže Evangelionovoj postavci, no odmah ću ovde skrenuti pažnju na to da Mech Cadet Yu ni u ludilu ne pokušava da bude vrtoglavo višeslojna i komplikovana priča nalik Evangelionu i da je, zapravo, ovo u prvom redu jedna vedra, u najboljem smislu te reči dečija priča o ratu, herojstvu, sazrevanju, pa i identitetu.

Mech Cadet Yu je pre svega izuzetno optimistički nastrojen narativ. U njemu se upoznajemo sa ratom koji Zemlja vodi protiv hitinskim oklopima okovanih osvajača iz kosmosa koji podsećaju na džinovske krabe i pokušavaju svojim jajima da zaseju voljenu nam planetu, a osnovna tehnologija koju Zemlja koristi u borbi su dvadesetak metara visoki poluautonomni roboti iz svemira koji jednom godišnje dolaze u trojkama na našu planetu i sami biraju mlade kadete Sky Corps akademije sa kojima će biti upareni. Trik koga Pak koristi je zanimljiv jer u našem slučaju Stanford Yu uopšte nije kadet na akademiji već čistač, zajedno sa svojom majkom koja je kineska imigrantkinja i sa sinom uglavnom i dalje komunicira na kantonskom narečju, objašnjavajući mu da sa jedne strane mora da bude svestan svog položaja u socijalnoj hijerarhiji ali i da radi pet puta napornije od svih drugih da bi se u toj hijerarhiji dokazao.

Pak ovim vrlo uspelo uvezuje klasične istočnoazijske motive u osnovu identiteta svojih protagonista ali strip se zapravo ne bavi previše eksplicitno pitanjima socijalne pravde i doprinosom migranata (ratnoj) ekonomiji i društvu, puštajući da se ove stvari prirodno odmotavaju u podtekstu. Kao iskusan zanatlija, Pak pre svega zakuvava jedan intimniji zaplet u kome Stanford Yu biva odabran od strane jednog od robota iako nema formalno obrazovanje, a akademija ovo mora da prihvati jer mu podršku pruža lično Skip Tanaka, ratni heroj i prvi čovek koji se ikada upario sa robotom iz svemira. Naravno, stvari komplikuje to da jedan od glavnih predavača na akademiji, general Park, pokušava da progura svoju ćerku kao studenta generacije i prirodan izbor za pilota ratne mašine. Kada njegova mezimica ne bude odabrana, Park je stavlja za „volan“ prvog ratnog robota napravljenog 100% na Zemlji a po uzoru na tuđinsku tehnologiju koju Zemljani već decenijama koriste.

Rivalitet među klincima na akademiji je solidna osnova za dramu iz koje bi neki japanski mangaka izvukao bar 5-6 godina nedeljnog izlaženja ali Mech Cadet Yu sa svega 12 epizoda mora da se kreće daleko bržim korakom pa vrlo brzo ulozi postaju jako visoki i kadeti sa prve godine moraju da se glavačke bace u borbu protiv tuđinskih zavojevača. Pak se majstorski igra motivima herojstva i požrtvovanja u paru sa idealističkim dečijim svetonazorom i Mech Cadet Yu je ratni strip koji nimalo dvosmisleno ili neodlučno insistira na tome da se teške odluke što ih rat nameće moraju donositi sa punom svešću o tome šta su sržne vrednosti društva koje se ratnim naporom brani. I da je kompromitovanje ovih vrednosti radi pobede u ratu zapravo ekvivalentno porazu.

Svakako, ovo je idealistička maštarija, ali ovaj strip od svoje prve strane ne krije da su mu glavne teme prijateljstvo, poverenje, uzajamna podrška između pripadnika zajednice, pa je i njegova ideološka fokusiranost sasvim prirodno uklopljena sa njegovim tonom. Ovo je priča u kojoj se pokazuje da svi, od čistačica i mehaničara, pa do pilota (i pilotkinja!) u džinovskim robotima, na kraju dana daju presudan doprinos pobedi u odbrambenom ratu i Mech Cadet Yu je jedna dobronamerna i optimistična ali zapravo sasvim pravoverna kritika militarističke mitomanije pa i, ako hoćete, toksične muškosti kao takve.

Mislim, ne da se sad tu nešto pamfletski gura u lice čitaocu ali Pak vešto prikazuje da su pravila koja u vojsci važe i ne smeju se kršiti, neretko pravila napravljena po meri vladajuće grupe u populaciji, a ne nužno čitave populacije i da monopolizovanje prava na odlučivanje od strane onih koji komanduju u ratu često rezultira u „pobedi“ koja je pobeda vladajuće ideologije, ne obavezno i pobeda u kojoj učestvuju ravnomerno i ravnopravno svi koji su se za nju borili.

Kraće rečeno, kada Yu i njegovi drugovi krše vojna pravila i eksplicitno odbijaju da poslušaju naređenja, oni su vođeni (izvornim?) idejama da su heroji potekli iz zajednice i moraju biti izraz njenih težnji, umesto da su nekakav destilat njene nekakve podsvesti i mogu biti otuđeni, te delati u nekom višem, apstraktnijem cilju koji zajednici na kraju dana ne donosi ništa opipljivo.

Ako zvuči preozbiljno, ne treba da brinete, Mech Cadet Yu je strip pisan pitko, zabavno i kreće se veoma brzim tempom prema finalu koje je prepuno sjajne akcije, uzbudljivih preokreta i veoma zadovoljavajućih razrešenja. A onda tu je i Miyazawin crtež.

Miyazawu sam zavoleo na Ms. Marvel a sa Mech Cadet Yu je imao priliku da se ludo zabavi dizajnom robota, prikazom spektakularnih bitaka između čelika i hitina u svemiru, ali i crtanjem tinejdžera koji deluju kao deca, ponašaju se kao deca i razmišljaju kao deca. Miyazawa je uspeo da prenese veliki deo senzibiliteta shonen manga stripova a bez pokušavanja da kopira tehnike njihovih autora i zahvaljujući njemu, ali i izuzetno toplom i sjajnom kolorisanju iz ruke nekoliko autora i autorki Mech Cadet Yu je jedan od za oko najprijatnijih stripova koje sam uzeo u ruke u poslednjih nekoliko meseci.

Na kraju dana, ovo je strip koji me je ostavio sa apetitom da čitam još i nadam se da će ova dva čoveka pored svojih brojnih projekata za Marvel i druge izdavače, pronaći vremena da urade još koji ovako prijatan serijal sa jasnim odavanjem pošte uzorima, kvalitetnim žanrovskim radom ali i izraženim autorskim rukopisom. Pa, eto, iz mojih usta u božije uši.

Okružen Mrtvima

Prilično bombastičan naslov, nema šta!!! Naravno, brkatiji i iskusniji među nama će znati da se radi zapravo, o domaćem izdanju strip serijala The Walking Dead autora Roberta Kirkmana i Charliea Adlarda (i Tonyja Moorea), a koji na domaćem tržištu izdaje Lavirint (http://www.lavirint.biz/).

The Walking Dead je meni sjajan strip iako nisam neki najstrašniji fan zombi-žanra. Toliko mi je sjajan da sam a) kupio sve brojeve koji su kod nas izašli i b) napisao tekst o ovom stripu za osmi broj časopisa Strip Pressing.

img485/5601/juteha31601wn1.jpg

Što se prve tačke tiče, i vi možete da učinite isto. U lokalnoj striparnici možete nabaviti sve brojeve domaćeg izdanja, ili sledeći link koji sam gore dao stupite u vezu sa samim izdavačem i naručiti ih. Do sada je izašlo 13 komada i posebna pogodnost je da su u pitanju split-izdanja sa drugim Imageovim stripom iz pera istog scenariste, serijalom Nepobedivi (Invincible) koji se ne bez ponosa u Americi često naziva najboljim superherojskim stripom uopšte (priznajem, najviše od strane samog izdavača). Za, dakle, savršeno bedan novac dobijate dva jako dobra aktuelna američka mejnstrim stripa, koji imaju čak i moj oficijelni pečat potvrde kvaliteta.

Ovaj pečat, bar u slučaju TWD sam spreman i da elaboriram. Zapravo, kako već rekoh pod b), Marko Stojanović (alias No Dice) me je svojevremeno savatao da napišem tekst o Kirkmanovom zombi-remek-delu što sam ja rado prihvatio. U međuvremenu, novina je izašla, a na sledećem linku imaćete priliku da vidite kako to izgleda i čega ima sve od sadržaja:

http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=519&Itemid=48

U svojoj neverovatnoj, neopisivo predimenzioniranoj dobroti ja ću vam čak i ovde dati čitav svoj tekst objavljen u ovoj novini u needitovanom obliku. Nadam se da ćete ga shvatiti kao teaser i pohitati da i sam magazin nabavite, a i da će vas u dovoljnoj meri stimulisati da TWD/ OM potražite. Napominjem da je tekst pisan na osnovu tridesetak američkih epizoda, ne samo na osnovu onoga što je do sada kod nas izašlo, kao i da Popboks prikaz iz pera Pavla Zelića možete pročitati ovde:

http://www.popboks.com/popx/nepobedivikirkman.shtml

Ako se ovo ne zove darežljivošću, onda ne znam šta se zove. Dakle, uživajte:

img478/4996/z040306walkingdeadbigjq9.gif

Kada je George Romero te prelomne 1968. godine snimio svoj ikonički zombi-horor film ’Noć živih mrtvaca’ (Night of the Living Dead), u crno-beloj tehnici za bednih 114.000 dolara, mogao je to biti samo još jedan nezavisni eksperiment u eksploataciji nabijen prikrivenom socijalnom kritikom, psihodeličnim prizorima i neusmerenom revolucionarnom energijom. Kritika ga nije baš previše mazila: film je nazivan sadističkim, opisivan kao smeće, a najčešće korišćen kompliment u vezi sa njim bio je da je subverzivan. Istovremeno, publika koja je u bioskope došla na popcorn zabavu i kempi horor vampirskih ili naučnofantastičnih filmova prethodne dve decenije zatekla se skamenjena u svojim sedištima. Romero nije nudio smešno stilizovane vampire ili glumce u gumenim odelima koji bi izigravali monstrume. Njegova čudovišta su bila naše komšije, mrtve, zatim prohodale, spora, nespretna bića beskonačne agonije animirane smrti, gonjena glađu za ljudskim mesom.

Revolucije se ponekad dešavaju kada ih niko ne očekuje. ’Noć živih mrtvaca’ ne samo što je prerasla u uspešan serijal čija je dubina u određenom momentu postala proporcionalna ceni produkcije (retkost u ili izvan horora) već je i američki horor film tako temeljno promenila da nije preterano reći da je 80% onoga što danas gledamo na ovaj ili onaj način poteklo od Romera. Ovo se, naravno odnosi i na čitavu subkulturu zombi-horora koja je na filmu tokom skoro četiri decenije procvetala i razgranala se u svim pravcima, a zatim prodrla i u ostale medije. Literatura, a za njom i strip i videoigre prihvatili su izazov.

Treba i reći da je za svo to vreme veoma mali broj autora dostigao Romerovu dubinu i snagu. Većina se zaustavila na površini, obraćajući najviše pažnje na šok-efekat. Ni sam Romero nije uspeo da održi uzlaznu putanju. Zemlja mrtvih (’Land of the Dead’, 2005.) je bila više stilska vežba nego nova revolucija, a strip ’Toe Tags’, iako solidna (i veoma nasilna) priča o zombijima teško da će ući u istoriju kao značajna recka u njegovoj biografiji. Srećom, očajanju nema mesta. I pored bukvalno desetina stripova koji se na ovaj ili onaj način oslanjaju na zombi tematiku (Escape of the Living Dead, Dead Eyes Open, Black Gas, Living With Zombies…), ispostavilo se da je najbolji rad na ovu temu i delo koje se može smatrati duhovnim naslednikom Romerovih originalnih filmova poteklo iz pera autora čiji je prvi strip bio samopublikovani, satirični polusuperherojski ’Battle Pope’. I sam Robert Kirkman će u uvodu za prvi broj ’The Walking Dead’ priznati da je ovo za njega poveliki zalogaj, kao da ne veruje da ovu ozbiljnu temu može da odradi onako kako ona zaslužuje. A, ta tema, naglasiće odmah, za njega jeste ozbiljna: ’Najbolji zombi filmovi za mene nisu oni sa kofama krvi i organa, sa komičnim likovima i kempi stavom. Dobri zombi filmovi nam pokazuju koliko smo mi sami zapetljani u glavi i naterati nas da preispitujemo svoje stavove o društvu…’ Image Comics je, slobodno se može reći, posle ’Spawna’ autora Todda McFarlanea, dobio novi klasik koji ga je u poslednje tri godine lagodno zadržao u samom vrhu američkih strip-izdavača.

img478/5660/thewalkingdeadvol6cq1.jpg

Robert Kirkman je, pored Battle Pope, najpoznatiji po ’Invincible’, superherojskom serijalu za Image koga danas mnogi u naletima dobroćudnosti nazivaju najboljim superherojskim stripom na tržištu. Bez obzira da li se sa ovim slažemo ili ne, činjenica je da je uspeh Invinciblea Kirkmanu otvorio put za rad u Marvelu gde je dobio priliku da radi na serijalima poput Marvel Team-Up, Irredeemable Ant-Man ili Ultimate X–Men. Ne slučajno, Kirkman je i autor vrlo uspešnog miniserijala Marvel Zombies od pre par godina, koji je Marvelov univerzum pretvorio u armiju živih mrtvaca sa iscepanim kostimima i nesavladivom glađu.

Dakle, zombiji… Ne treba biti mahnito imaginativan da bi se shvatilo zašto je strip pogodan medijum za ovakve priče: prizori ekstremnog fizičkog nasilja, detaljno prikazanih komadanja ljudskih tela, adrenalinom nabijene akcije i postapokaliptičnih krajolika u stripu mogu dostići visine o kojima film ne može ni da sanja. Ima onda ironije u tome što je trenutno najbolji zombi strip na tržištu rađen crno-belom tehnikom i prepun scena u kojima likovi stoje i pričaju jedni sa drugima, izgovarajući naprosto zapanjujuće količine teksta.

Tajna uspeha The Walking Dead je najverovatnije u tome što Kirkman svoju radnju i likove tretira onoliko ozbiljno koliko je sama premisa o mrtvacima koji hodaju apsurdna. Ovo zaista nije kempi storija sa nadrealističkim eksplozijama nasilja i krvoprolića koja bi se zadovoljila žanrovskim citatima i postmodernističkim klimoglavom. The Walking Dead je rađen u istom duhu kao i najcenjenije HBO televizijske serije, to je strip pažljivo, čak sporo razvijane radnje, zasnovan na temeljnoj karakterizaciji i međuljudskim odnosima bar isto onoliko koliko na zastrašujućim prizorima uspravnih mrtvaca i egzistencijalnoj paranoji. Centralni motiv nije preživljavanje pojedinca, već porodice, a neizbežne provale nasilja i gadosti dolaze kao katarzični momenti oslobađanja ili zatupljujući momenti besmisla, nikada ne padajući u blaziranu zasićenost tako karakterističnu za zombi priče.

img478/5358/walkingdeadadlard2ge6.jpg

The Walking Dead u svoje dosadašnje tridesetdve epizode priča priču o Americi koja se raspala iznutra nakon sveopšte infekcije žive smrti. Vlada je stanovništvo pozvala u najveće gradove, da bi ga lakše zaštitila a onda su se prvo vlada a zatim i gradovi urušili pod bezumnim ali neumoljivim pritiskom armija sporih, poluraspadnutih kanibala. Rick Grimes, policajac koji se budi iz kome posle ranjavanja zatiče svet u kome ništa više nije isto i preko pejsaža umiruće civilizacije kreće u potragu za svojom porodicom.

Kirkman sporo, metodično slika svoju sagu o šarolikoj grupi običnih Amerikanaca dok pokušavaju da razumeju pakao izrastao oko njih. Ovo je svet u kome nedostaje sve, od hrane, kreveta i benzina, preko municije i igračaka za decu, do knjiga i muzike. Rick Grimes se gotovo spontano nameće kao vođa grupe potpuno različitih ljudi i nastoji da ih održi u životu uprkos veoma nepovoljnim izgledima. Egzodus iz zemlje mrtvih je tim teži što progonjeni ne znaju kuda bi otišli (za razliku od, recimo Romerovog mita o Kanadi) a Rick mora da se nosi i sa tako zemaljskim stvarima kao što je ljubomora bivšeg kolege koji mu se sa ženom zbližio dok su ga smatrali pokojnim, nova suprugina trudnoća, različita shvatanja morala i prioriteta unutar grupe…

Ove, nazovimo ih ’ljudske’ komponente vrlo uspešno drže The Walking Dead na zemlji i obezbeđuju mu potrebnu humanističnost. Iako Kirkman ne preže od detaljnih prikazivanja zombija i beskrajnih spekulacija i analiza njih kao pojave (i, čak kulture), najveća pažnja ipak je posvećena ljudima. Njihovim strahovima i neočekivanim herojstvima, promenama njihovih etičkih parametara, svojeglavim, patetičnim provalama optimizma, njihovom zlu i kukavičluku. Ovde nema likova većih od života, revolveraša i vanzemaljaca. Čak i kada na naslovnoj strani devetnaestog broja ugledamo ženu sa samurajskim mačem i dva zombija na lancu, The Walking Dead se ne srozava do nivoa akcione polukomedije. Likovi su građeni pažljivo, detaljno, čak do te mere da u kasnijim brojevima veliki broj strana odlazi na sporedne epizode koje bi mogle biti deo bilo koje televizijske serije iz poslednjih deset godina. Ali ovakav pristup se isplati. Čak i uz veoma visok body count i nezgodna sakaćenja među centralnim likovima (Kirkman upozorava da ni jedan lik nije bezbedan), ovaj strip čini da svaku od ovih smrti ili povreda doživljavamo sa punom težinom i gotovo neizbežnom empatijom. Što je poprilično dostignuće i omiljenu uredničku igru ko-je-sledeći-na-listi-za-odstrel izdiže iznad obične šok taktike (setimo se Marvelovih Avengers Disassembled ili aktuelnog Civil War) dajući joj dostojanstvo i značaj.

img478/6954/wd27wt1.jpg

Fokusiranje na ljude, naravno pomaže i da se setimo da su u priči o zombijima ipak ljudi najčešće pravi negativci. Raspad društva, porodice i moralnih sistema, izdizanje prirodnih vođa, prirodnih sledbenika, prirodnih buntovnika i prirodnih žrtava. Smrti u agoniji komadanja od strane pomamnih mrtvaca su dostojanstveni odjeci poniženja i mučenja koje će ljudi jedni drugima naneti kada kataklizma poremeti balans sile i poverenja u društvu. Kirkman se ne upušta u preambiciozne političke metafore (na kraju krajeva, istorija je zabeležila njegovu izjavu da je Zemlja Mrtvih ’kofa govana’) i umesto toga pažljivo rukuje odnosima snaga između alfa mužjaka, submisivnih, zavisnih, ili snažnih, misterioznih žena, svojeglavih ili prevrtljivih likova, fašistoidnih vođa. Niko nije nevin u svetu kojim hodaju mrtvi, a uostalom i sam Rick Grimes će u jednom teškom, emotivnom momentu svojoj grupi baciti u lice da hodajući mrtvaci nisu zombiji već oni sami.

img478/5282/013105walkingdead02ka3.jpg

Crtež The Walking Dead u potpunosti odgovara realističnijem tonu radnje. Ovo znači da su osmesi glavnih likova onoliko namešteni koliko su raspadnuta tela gegajućih mrtvaca ubedljiva. Surova lepota opustelih krajolika Džordije je u oštrom kontrastu sa pretećim mrakom šuma i infernalnom zlokobnošću mrtvih gradova i gradova mrtvih. Charlie Adlard (koji je preuzeo crtačke dužnosti od Tonyja Moorea posle sedmog broja) crtež radi detaljno tamo gde je to potrebno, uverljivo prikazujući neobrijane muškarce i podnadule žene, ožiljke i podočnjake, trula lica i iscepanu odeću zombija, ali i veličanstvene prizore iz ptičije perspektive gde širina scene podseća da nije klaustrofobija već agorafobija u samom srcu ove priče. Sivi tonovi koloriste Cliffa Rathburna dodaju dubinu crtežu i mučne, katarzične momente čine mnogo strašnijim nego što bi prosto crvenilo krvi to moglo da učini. Ponovo, ovo nije hipertrofirano nasilje akcionog stripa, ovo je strašna borba za opstanak.

img292/5535/mooretankxz0.jpg

Uticaji i prethodnici The Walking Dead su jasno vidljivi i u odnosu na njih treba tražiti i mesto ovom stripu u univerzumu pop-kulture. Romerovim filmovima se upućuje više nego jedan naklon, pre svega u odabranoj crno-beloj tehnici koja podseća na prvi film iz serijala. Dalje, dok je u drugom filmu centralno mesto događanja bio tržni centar, Kirkman svoje protagoniste jednim duhovitim i zdravo ciničnim potezom smešta u zatvor. Paralele se same ispisuju. Ipak, valja primetiti i da Kirkman nema britku oštrinu Romerove političke i socijalne satire i da njegova ljubav prema likovima čuva protagoniste od ove vrste poniženja. The Walking Dead je strip koji porodicu i srednju klasu tretira sa najvećim simpatijama. Tako treba shvatiti i dalja poređenja sa, recimo ’Gospodarem Muva’ Williama Goldinga – kod Kirkmana postoji određeno, gotovo slepo poverenje u nemoć entropije pred ljudskim duhom koje se, naročito zbog uniformisanog protagoniste može uporediti sa Brinovim ’Poštarom’, doduše opet na nižem nivou ambicija. Konačno, ’Brežuljak Voteršip’ Richarda Adamsa kao očigledna preteča demonstrira oprez koji Kirkman ulaže da svoj strip zadrži u granicama realističnog. Dok ga ovo sprečava da uzleti do visina istinskog epskog mita, kakav je Adamsov roman bio, i drži u okvirima ’zabave’, ma kako ’ozbiljne’, to je istovremeno i njegovo najjače oružje. Posle svega ovo je ipak priča o ljudima. Ponekad veličanstvenim, ponekad odvratnim, često nepodnošljivo trivijalnim. Zato nam je tako lako da se sa njima poistovetimo.