Fight the future!!!

(Uputstvo za borbu protiv mutantske pretnje)

Ako nas je nauka ičemu naučila, to je da prema genetskim mutacijama treba biti u najmanju ruku sumnjičav i sa njima postupati krajnje oprezno. Futurološke studije na temu pojave mutacije u savremenoj ljudskoj zajednici, kao što su Scanners[1] ili X-Men[2] pokazale su najmanje dve stvari:

1. Jedinke sa mutiranim genima neizostavno će gravitirati jedne ka drugima, kreirajući po automatizmu zasebne kulturne celine unutar glavnotokovske kulture društva

2. Bez obzira na to koliko će se neki od mutanata na rečima zalagati za koegzistiranje sa homo-sapiensom, integraciju u društvo i doprinos zajednici, među njima će uvek postojati kritična masa nezadovoljnih koja će bez greške pronalaziti vođe sa prevratničkim ambicijama.

Opasnost ovde preti na više nivoa. Cronenberg u svojoj studiji iznosi smelu pretpostavku da će mutanti, onog momenta kada se pojave među nama ne samo biti u stanju da nam čitaju misli i pomeraju predmete snagom svog uma, već da će i neobično uživati u tome da učine da glave nasumično (ili ciljano)[3] odabranih homo sapiensa eksplodiraju baš u momentima kada to može da nanese najveću političku i moralnu štetu društvenoj zajednici.

Slično tome, istraživači koji su nastavili pionirski rad Leeja i Kirbyja pokazali su da mutantska kultura neizostavno na površinu izbacuje vođe koje gravitiraju političkom ekstremizmu, bez obzira na svoje poreklo ili iskustva u odnosima sa homo sapiensom. Čak i kada mutantski revolucionar Erik Lehnsherr bude uklonjen sa javne scene združenom akcijom organa bezbednosti i mutantskih lojalista, njegovo mesto zauzima novi, još ekstremniji predvodnik mutantskog ustanka, žena po imenu Raven Darkholme čija mutantska sposobnost joj omogućava da menja oblik po želji[4]. Dok je Lehnsherr (pravo ime Max Eisenhard) na ime svog iskustva sa radnim logorom Aušvic makar imao konzistentnu – mada neprihvatljivu – političku platformu za svoju terorističku kampanju, Darkholme (o čijem se pravom identitetu stručnjaci i danas spore) je jedino zainteresovana za porobljavanje, kako je ona vidi, inferiorne ljudske rase i uspostavljanje mutantske diktature u svim državama sveta.

Sada pretpostavimo za trenutak da je budućnost na koju su nas naučnici upozoravali stigla i da se genetski mutanti nalaze među nama i slobodno šetaju po javnim mestima, učestvuju u radu državnih organa ili upisuju sopstvenu decu u škole za normalnu decu. Pretpostavimo, rasprave radi, da su ovi mutanti, recimo,  homoseksualci. Ili Romi. A zašto da ne? Brojni naučnici tokom decenija su strpljivo dokazivali da su seksualna sklonost ka istom polu ali i sklonost ka tamnijoj boji kože posledice određenih genetskih predispozicija. Suočeni sa gnevom korifeja političke korektnosti (bez sumnje mutantima infiltriranim u nevladine organizacije i univerzitetske odbore), ovi istraživači su često nazivani diskriminatorima[5], međutim njihove rezultate ne smemo olako odbacivati.

Jer, da li je rizik od mutantske bune zanemarljiv? Je li nezamislivo da sutra-preksutra neki homoseksualac natera glavu nekog našeg zvaničnika da eksplodira baš u trenutku dok na nekakvom javnom forumu izlaže strategiju za izlazak iz krize ili buduće planove za izgrađivanje glavnog grada Srbije? Šta ako Romi svojom tamnom bojom kože samo prikrivaju činjenicu da su u stanju da budu bilo koje boje kože i tako se nesmetano infiltriraju u sve pore društva? Pomislite koliko je ovo prefinjena strategija koju je priroda na raspolaganje stavila mutantima: takozvani „beli Cigani“[6] mogli bi biti bilo gde u našoj okolini, mogli bi biti vaspitačice u obdaništu u koje smo upisali svoje dete, gradonačelnici naših gradova, čak i oficiri u vojsci Srbije.

Samo je pitanje vremena kada će se neki romski ili homoseksualni Erik Lehnsherr pojaviti da pozove mutante u otvoren izlazak na ulice naših gradova i rušenje ustavnog poretka našeg društva.

Kako bi se opasnost po javni red i mir, ali i prirodan poredak stvari blagovremeno prepoznala i uklonila, predlažemo uvođenje preventivnih mera koje će mutantsku pretnju efikasno prepoznati i neutralisati pre nego što dođe do efekta snežne grudve i sve što je u Srbiji građeno još od Svetog Save i Lazara Hrebeljanovića bude bačeno u prašinu i pogaženo mutantskim tabanima.

Da bismo mutante – nazovimo ih skraćeno romoseksualcima da bismo lakše baratali terminologijom a i da bismo ukazali na nepobitne veze koje spajaju naoko različite subkulturne grupacije – lako prepoznali i na odgovarajući način tretirali, moramo se temeljiti na preciznoj metodologiji.

Problem sa mutantima je, kao što smo videli, u najmanju ruku dvojak. U navedenim studijama istraživači su špekulisali sa raznim početnim premisama, postulirajući da će neki od mutanata biti lako prepoznatljivi na osnovu fizičkih karakteristika,[7] međutim ovo u terenskom radu ne mora da bude slučaj. Romoseksualac može biti tamnije puti, ali ovo nije niti potreban niti dovoljan uslov da bi se dijagnosticirala potencijalno društveno opasna genetska mutacija. Primera radi, mnogi pripadnici mediteranskih naroda, iako dokazani homo sapiensi, nakon dužeg izlaganja sunčevoj radijaciji imaju spontanu melaninsku reakciju u svojoj koži koja ih naoko čini sličnim romoseksualcima iz romskog ogranka. Ovde se ne radi o mutiranim genima već naprosto o u prirodi frekventnom fenomenu promene boje kože u zavisnosti od spoljnih faktora.[8]

Međutim, ovo proizvodi konfuziju u očima posmatrača koji tipično nije opremljen aparaturom za analizu hromozomskog sastava subjekta koji se posmatra. Tako se romoseksualcima mogu proglasiti i oni koji su legitimni (i lojalni!) pripadnici rase homo sapiensa, dok se neki romoseksualci, pak, kreću među običnim ljudima uprkos svojoj tamnijoj boji kože[9].

Drugi deo problema odnosi se na natprirodne sposobnosti kojima romoseksualci raspolažu i koje ih u direktnoj borbi čine nadmoćnim nad prosečnim homo sapiensom. Ako je svaki, pa i najžgoljaviji učesnik parade ponosa u stanju da i fizički najspremnijeg navijača, skinheda ili samo patriotu neutrališe kranijalnom eksplozijom sa udaljenosti od nekoliko koraka, opasnost po stanovništvo je očigledna. Nedostatak političkog razumevanja i finansija za obimnija istraživanja sprečava naučnike da utvrde raspolažu li romoseksualci još nekim uobičajenim mutantskim sposobnostima koje bi ih učinile hodajućim oružjem masovnog uništenja. Natprosečne fizičke karakteristike – opstanak u uslovima ekstremnih temperatura, digestivno procesiranje nejestivih materija i nadljudski snažan telesni imunitet – ukazuju da romoseksualci prate trendove prepoznate od strane istraživača još pre nekoliko decenija[10].

Kako onda prepoznati i savladati romoseksualca a da rizik po zdravlje i imovinu građana bude sveden na minimalnu – ili barem prihvatljivu – meru?

Stručnjaci još uvek debatuju o najefikasnijim metodama. Pretpostavka da romoseksualci raspolažu sposobnošću čitanja misli obavezuje jedinice za borbu protiv terorizma da razmišljaju na najvišem strateškom nivou. Kako psionički štitovi još uvek nisu patentirani[11] predlaže se alternativni pristup postavljanja klopke mutantu koji se sumnjiči za zavereništvo i terorističko organizovanje.

Ovde je srećna okolnost da oba varijeteta romoseksualaca pokazuju gotovo identične obrasce ponašanja kada su u pitanju mladunčad homo sapiensa. Predatorski instinkti mutanata romske i homoseksualne provinijencije snažno dolaze do izražaja kad god u prirodi susretnu dete tradicionalne genetske strukture[12].

Ovo ostavlja spretnim antiterorističkim delatnicima mogućnost dizajniranja zamki koje će uključivati najmanje jedno dete (stručnjaci sugerišu da se bolji rezultati postižu sa decom muškog roda, no moguće je koristiti i ženke) i pomoćna sredstva kao što su lisice ili debeli konopci kojima bi dete bilo pričvršćeno za neki veliki, nepokretni objekat u urbanoj sredini. Veoma je značajno, napomenućemo, da dete ne bude svesno svoje uloge u postavljanju zamke mutantima jer na taj način telepata neće biti u stanju da u njegovom umu prepozna plan specijalnih jedinica vojske i policije i izbegne ga jednostavnim ignorisanjem zgodno postavljenog i nemoćnog plena.

U tom smislu, najprobitačnijim se smatra korišćenje primeraka iz domova za decu bez roditeljskog staranja jer se na ovaj način izbegava kako plaćanje novčane nadoknade roditeljima za korišćenje njihovog mladunčeta, tako i kasniji potencijalni problemi sa tužbama za psihičke traume prouzrokovane kidnapovanjem i navodnim zlostavljanjem dece[13].

Nakon što je dete osigurano vezivanjem za banderu, metalnu ogradu ili hidrant na nekom prometnoj urbanom lokalitetu, raspoređivanje utreniranih snajperista u polukrugu oko „vruće tačke“ je stvar standardne policijske rutine. Dovoljno daleko da ih telepata ne može opaziti – niti da im telekinetičar može nauditi unutrašnjom masažom lobanje – a dovoljno blizu za sigurne pogotke, snajperisti delaju onda kada se mutant približi žrtvi na distancu koja garantuje razbuktalu predatorsku strast. Romoseksualac je, pretpostavka je, najranjiviji kada njegovim venama pokulja adrenalin izazvan pretpostavkom o uspešnom završavanju lova na dete homo sapiensa i kada mu se zbog toga rasuđivanje suzi. U ovom trenutku komandir antiterorističke jedinice treba da naredi paljbu i strelice sa uspavljujućim sredstvima će mutanta neutralisati na dovoljno dugo vremena da bude fizički savladan i transportovan izvan visokorizične urbane sredine.

Posle ovoga, naravno, ostaje problem interniranja uhapšenih mutanata čije posebne sposobnosti podrazumevaju izazove za klasične pritvorske/ zatvorske sisteme ali ovo je tema kojom ćemo se baviti u nekom od narednih radova. Do tada, homo sapiensi, budite na oprezu. Oni bi mogli biti svuda oko vas. Da, baš svuda, možda čak i iza vaših leđa dok čitate ovaj tekst. Okrenite se, ali veoma polako, ne želite da rizikujete (ni kranijalne ni rektalne) povrede.

Napomene:


[1] Cronenberg, 1981.

[2] Lee, Kirby, 1963.

[3] Podvukao M.K.

[4] Claremont, 1981.

[5] Dok je ironija – ta da su sami zbog svog naučnog rada diskriminisani – očigledno izmicala svima

[6] O čijem postojanju naučna zajednica već godinama bruji i nesumnjivo su samo politički razlozi ti koji sprečavaju objavljivanje studija što bi ukazale na opasnost koja od njih preti

[7] Videti „Kurt Wagner“, Wein, Cockrum, 1975.

[8] Upor. istraživanja porodice gmizavaca Chamaelonidae u časopisu New Scientist, E. Young, 2008.

[9] Videti pod „Antonio Banderas“. Neki stručnjaci, doduše, smatraju da romoseksualne političke vođe samo svojataju Banderasa kako bi izazvale konfuziju među homo sapiensima i svojoj grupaciji dale dodatnu težinu

[10] Upor. redom „Robert Louis Drake“, Lee, Kirby, 1963.; „Frederik J. Dukes“, Lee, Kirby, 1964. i „James ’Logan’ Howlett“, Wein, Romita, Tripe, 1974.

[11] Uprkos tome što Lee i Kirby njihovo korišćenje kao efikasnog sredstva protiv telepatski obdarenih mutanata predviđaju još u svojim originalnim radovima

[12] Upor. saopštenja za javnost nevladinih organizacija Obraz ili 1389 kojima se razobličava pederska zavera spram maloletnika Srbije, ali i tradicionalna narodna verovanja usađena u decu o tome kako nedisciplinovane maloletnike Romkinje otimaju i odvode u neodređenom pravcu.

[13] Gotovo je izlišno napomenuti da se kod izbora deteta u domu za nezbrinutu decu valja dobro paziti da se ne odabere romoseksualno dete kojih tamo ima nesrazmerno mnogo. Grabljivci ne nasrću na sopstvenu vrstu!!!

Srećom, ovako nečeg kod nas nema

 

Zamislimo za trenutak…
 
Priština je dobila organizaciju Balkanskih sportskih igara 2015. godine. Da bi se predstavnicima Balkana, Evrope i sveta koji će se sjatiti u prestonicu mlade balkanske države Priština i Kosovo predstavili na najbolji moguć način, gradske vlasti rešile su da izgrade nove, moderne saobraćajnice na nekoliko mesta u gradu.
 
Avaj, na jednom od tih mesta zatekla se grupa bespravno naseljenih Srba, delom izbeglica sa delova Kosova na kojima više nisu mogli da žive, u strahu za svoj život, sigurnost i imovinu, a delom građana Prištine više decenija unazad. Prištevske vlasti su, demonstrirajući određeni nivo tolerancije dopuštale da Srbi žive na ovom mestu, iako su pravno-formalno mogle da ih prisilno isele čim su se tu naselili. O trajnom i održivom rešavanju srpskog pitanja širom Kosova govorilo se još od nezavisnosti proglašene 2008. godine, ali sva priča o integraciji, obrazovanju, zapošljavanju i poštovanju svih ljudskih prava svela se baš na to – priču.
 
Dok jednog jutra nisu došli iz gradske komunalne inspekcije, popisali imena Srba od kojih mnogi uredno imaju prijavu boravišta u Prištini, da bi im sutradan bila uručena rešenja o prisilnom iseljenju. Inspekcija je, pojačana velikom policijskom jedinicom i građevinskim mašinama obavestila bespravno naseljene da mogu da iznesu stvari iz baraka u roku od pet minuta a zatim su barake pokupljene kranovima, utovarene u kamione i odvezene na đubrište.
 
Buldožeri su se pojavili jutros, a rešenje komunalne inspekcije Prištine o rušenju stiglo je juče, izjavio je za radio Slobodno Kosovo predsednik Udruženja raseljenih Srbe s juga Kosova Milan Milanović.
 
“Mi smo dobili juče, ljudi su dobili juče iz Inspekcije iz Prištine nalog za iseljenje za 15 dana, oni su došli danas u 7 sati”, naveo je Milanović.
 
“Do sada su iselili već 15-20 porodica. Ruše barake, isteruju žene i decu napolje, imali smo dva problema dole, dve žene su otišle u bolnicu, hitna pomoć je došla, došli su specijalci, više ima policajaca, nego nas ovde”, ispričao je on.
 
Za vreme blokade ulice došlo je do koškanja između žandarmerije i stanovnika srpskog naselja, ali niko nije priveden.
 
Zaštitnik građana je ocenio da rušenje, uz primenu sile, sirotinjskih naselja u kojima žive građani i deca srpske nacionalnosti, bez obezbeđivanja rešenja za njihov nužni smeštaj, ukazuje da nadležni organi nemaju osnovne sistemske odgovore na probleme najugroženijih srpskih porodica.
 
Samo tražimo poštovanje osnovnih ljudskih prava garantovanih
ustavom Kosova
 
Time se, kako se ocenjuje, dovodi u pitanje moć države da konstruktivno rešava probleme najugroženijih građana.
 
U saopštenju se podseća da su socijalne i etničke tenzije pratile pokušaje raseljavanja srpskih naselja na lokacije u Ulici Bila Klintona, u univerzitetskom naselju i u Obiliću i da je time naneta društvena šteta Prištevcima.
 
Povodom protesta Srba zbog rušenja njihovih kuća u nelegalnom naselju u Ulici Ibrahima Rugove, gradonačelnik Prištine Begoli je novinarima u Skupštini grada rekao da će se gradska vlast truditi da obezbedi privremeni smeštaj svima njima koji su socijalno ugroženi, a imaju prijavljen boravak u Prištini.
 
Na pitanje šta će učiniti ako stanovnici tog ilegalnog naselja blokiraju ulicu, Begoli je rekao da će se obratiti MUP-u Kosova.
 
„U slučaju da blokiraju ulicu obratiću se zvanično MUP-u. Ne može nekoliko desetina građana Prištine da drži kao taoce ostatak grada“, rekao je Begoli i istakao da su stanovnici tog naselja u Ulici Ibrahima Rugove „tu nelegalno naseljeni“.
 
On je naveo da je „neophodno da se oni pomere odatle da bi bio napravljen novi bulevar koji je potreban za razvoj grada i za održavanje svih manifestacija koje slede“.
 
Begoli je rekao i da kuće u tom nelegalnom naselju koje „ne ugrožavaju razvoj grada“, to jest izgradnju saobraćajnice, neće za sada biti srušene, kao i da će se nastojati da u dogovoru sa njihovim stanovnicima bude pronađeno rešenje.
 
„Mi nismo vlast koja želi da na neki brutalan način pomera tako sve ljude, nego samo zaista one koji ugrožavaju razvoj Prištine“, kazao je Begoli.
 
On je rekao i da „nema veze da li su u pitanju Srbi ili građani druge nacionalnosti“.
 
„Svako ko je nelegalno zaposeo deo gradskog zemljišta na mestima gde treba da prođu infrastrukturni objekti tu ne može da ostane“, rekao je gradonačelnik Prištine.
 
Jedino održivo rešenje je pravo rešenje za Srbe koji Kosovo smatraju svojom domovinom
 
Kosovska javnost je proključala. Oh, trenutak… zapravo, kosovska javnost, sa izuzetkom jednog ili dva plaćenička medija i tri-četiri izdajničke nevladine organizacije nije ni obratila pažnju. Čak ni srpske nevladine organizacije i političke partije nisu reagovale osim jednog srpskog predstavnika u parlamentu. Protestu Srba iz srušenog naselja ispred skupštine grada nisu se pridružili Srbi iz drugih krajeva Prištine ili Kosova. Oni su u svom obraćanju javnosti rekli da samo traže da budu tretirani kao drugi građani Kosova, a skup su završili skandiranjem „Kosovo!! Kosovo!!!“ pokazujući svoju privrženost državi koju smatraju svojom domovinom.
 
Sa svoje strane, mediji i političari u Srbiji su reagovali eksplozivno nazivajući ovo što se događa na Kosovu školskim primerom rasizma i nazivajući kosovske vlasti diskriminatorskim, pa i fašističkim. Na ovo, međutim niko na Kosovu nije obratio pažnju.
 
Interesantna fantazija, zar ne? Neki bi rekli i strašna. Zar u dvadesetprvom veku još može da ima ovakvih primera sistemskog rasizma i ciničnog prezira prema zakonski zagarantovanih ljudskim pravima. I to kod države koja žarko želi da uđe u evropsku uniju!!! Sada mi je drago što živim u Srbiji u kojoj ovako nešto nikada ne bi moglo da se desi… Oh, trenutak