Jazz Nedeljom: Grant Green ALIVE!

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Kome sviće sa Štokhauzenom, smrkava mu se sa – Grantom Greenom. Mislim, moglo je i gore da bude, svakako . Ikonički, jelte, gitarista šezdesetih (i pedesetih, a i sedamdesetih kada je, prerano, umro) i koji je u toj deceniji spajao jazz i soul, latinicu pa i rokenrol na način koji je bio prilično vizionarski. Mislim, njegove ploče iz sedamdesetih se smatraju pretečom acid jazza, ma koliko to dubiozna distinkcija u nečijem životu bila, ali ovo iz šezdesetih, pa to je kidanje, vrlo lepo sažeto na ovom živom albumu iz 1970. godine. Kad slušate Greenovu gitaru shvatite da čovek praktično uopšte ne svira akorde. Na pločama gde je bio pozadinac, svakako, Green je svirao ritam gitaru, ali kako je njegov glavni uzor bio Čarli Parker, tako je i on svoj gitarski jezik bazirao na svitanju pojedinačnih nota i razvijenih tema u skoro neprekidnim solažama. I to ovde vrlo lepo zvuči. Ovaj živi album je prepun gruva i pravo je uživanje trošiti ga.


https://youtu.be/aP5-MLLLlGY