Pročitani stripovi: The Mighty Thor i Aquaman

Pre nekoliko dana završio se Marvelov serijal The Mighty Thor, započet krajem 2015 godine i mada njegov scenarista, Jason Aaron, odmah nastavlja sa novim Thor serijalom, mislim da je zanimljivo osvrnuti se u nazad i podvući crtu ispod perioda naše zajedničke istorije u kome je Thor bio – ženskog pola.

Ova priča o istoriji nije nešto što se tiče samo Thora, jer, kao što je već pisano, promena u Thorovom uglu ringa samo je deo šire inicijative koju je Marvel gurao nekoliko godina unazad, a relativno nedavno artikulisane pod nazivom „Legacy“. Ova inicijativa je u zajednici (i delu medija) percipirana kao napor učinjen pre svega iz perspektive nekakve, recimo, socijalne pravde, sa vidnim naporom da se ansambl Marvelovih superheroja diversifikuje rodno, rasno, verski, seksualno itd., iako je podjednako istina da je za Marvel ovo bio i pokušaj da se reši problem koji ih mori već duže od deceniju i po – to da superherojske stripove danas kupuju isti ljudi kao pre dvadeset godina i da današnja mladež u velikoj meri svoj novac (i novac svojih staratelja) troši na neke druge sadržaje.

Kako god bilo, Marvelovo okretanje blue ocean strategiji tržišta nije u suštini ni pogrešna ni nužno nezdrava ideja – dosezanje novih čitalaca, bilo kroz uvođenje mladih superheroja sa kojima se današnja omladina može identifikovati, bilo kroz davanje većeg učešća ženama i manjinama, sa namerom da se, jelte, privuku žene i manjine, sve to ima smisla ako se u procesu ne kompromituju neke temeljne vrednosti koje kompanija gaji (ili koje joj sržna publika pripisuje).

Naravno, Marvelovi stripovi su često i dosledno kompromitovani po različitim osnovama i to je nešto što traje već decenijama – nije da je superherojski strip nekakav egzemplar doslednosti i neprikosnovenosti kreativne vizije u odnosu na komcercijalnu stranu posla – i čini se da je negativna reakcija od strane određenog dela čitateljstva, koja se može sažeti u rečenicu „ratnici za socijalnu pravdu uništavaju uspomene na naše detinjstvo“ malo preterana.

Ovim hoću da kažem da je Marvel svakako napravio nekoliko teško opravdivih poteza sa kreativne strane poslednjih godina, kao i da su neki od njih nesumnjivo vezani za sociopolitičku agendu, ali da se, sa druge strane, može naći mnogo primera u kojima je „predavanje štafete“ mlađoj generaciji (ženi, osobi druge boje kože…) izvedeno elegantno i u konačnici donelo dobre stripove.

Već sam pisao o serijalima poput All-New Wolverine ili Ms. Marvel koji su odlični primeri ovakvog rada (i, tipično, produkti su po jednog jedinog scenariste koji je mogao da se bavi sopstvenom kreativnom vizijom), a Mighty Thor je jedan od najvisokoprofilnijih primera ove Marvelove nove „rodne politike“, vredan pažnje ako se već i ne radi o toliko dobrom stripu kao što su ova dva nabrojana.

Kod ocenjivanja kvaliteta ali i značaja Mighty Thora treba imati na umu da je Jason Aaron već ostavio prilično ozbiljan trag u istoriji Thora i da je njegov serijal Thor: God of Thunder svakako jedan od najboljih stripova o Thoru urađen u novijoj istoriji. Nakon događaja u Marvelovom krosoveru Original Sin, pak, originalni Thor je proglašen nedostojnim nošenja čekića Mjolnir i „ražalovan“ sa pozicije Thora na puku „poziciju“ Odinsona a čekić, ulogu i ime Thora preuzela je misteriozna žena sa sjajnim oklopom čiji joj vizir zaklanja najveći deo lica.

Aaronov rad na Thoru nije ni u kom slučaju kreativno ograničen onime što su radili slavni prethodnici (uključujući Waltera Simonsona koji je nacrtao neke od Aaronovih epizoda) pa je u Thor: God of Thunder kanon o Thoru i asgardskim božanstvima bogato proširen skokovima u prošlost i budućnost i novim tumačenjima odnosa božanstava u Asgardu jednih sa drugima ali i sa ostatkom kosmosa.

Već sam pisao o prvom serijalu sa ženskim Thorom a koji je započet 2015. godine. Mighty Thor je samo direktan nastavak ovog serijala, praktično renumerisan isti serijal nakon događaja kojima je univerzum prekomponovan u Secret Wars ali u njemu Aaron ima mnogo više prostora da se pozabavi svojom, jelte, agendom. A Aaronova agenda, ako ga poznajete, praktično nikada nije samo sociopolitička i ovaj bradati scenarista u svojim superherojskim stripovima redovno preispituje religijsku tematiku trudeći se da pronađe filozofski odgovor na pitanja odnosa čoveka sa božanskim.

Nije da tu nikakve sociopolitičke kritike nema, jedna od najočiglednijih stvari kojim će se ovaj serijal baviti je učešće žena u strukturama moći i način na koji se tradicionalni pogledi na distribuciju odgovornosti u društvu mogu menjati kada postane jasno da se njihova pravičnost legitimno dovodi u pitanje.

Sad to zvuči užasno suvo i politički pa onda treba imati na umu sledeće: Mighty Thor je serijal smešten na pozornicu rata koji se vodi između „carstava“ što ih znamo iz nordijske mitologije, obimnog osvajačkog napora koji je još u prošlom serijalu pokrenuo poglavar mračnih vilenjaka Malekith, a uz pomoć zemaljske korporacije Roxxon koju Aaron već izvesno vreme koristi kao skoro do parodije zaoštreni simbol brutalnog, posve amoralnog kapitalizma. Ovaj spoj je izveden prilično elegantno: mračni vilenjaci imaju istorijski ubedljivu motivaciju da prošire valdavinu Svartalfheima na druga carstva (a njihovi saveznici iz Helheima, recimo, takođe se istorijski ubedljivo stavljaju na njihovu stranu), dok korporacija Roxxon svoju naprednu tehnologiju i ljustvo (uključujući moderne tenkove i plaćene vojnike tretirane Hulk-serumom) stavlja na raspolaganje u zamenu za neizmerno rudno bogatstvo carstava izvan Zemlje.

U skladu sa opaskom da je za trijumf zla dovoljno da dobri ljudi ne urade ništa, Aaron prikazuje kako se Savet carstava, telo sastavljeno od predstavnika svih mitskih oblasti koje treba da služi kao regulator – neka vrsta mitološkog Saveta bezbednosti – davi u suprotstavljenim političkim agendama ali i samozadovoljnom teoretisanju koje omogućuje da se i praktično neopisiva zverstva što ih Malekithova vojska vrši relativizuju i ublaže u raspravi čiji je zaključak da treba još raspravljati pre nego što se dela.

U ovakvoj postavci stvari, ljudima koji znaju kako stvar zaista stoje ne preostaje bogznašta do da u akciju pređu pre ikakve odluke Saveta, ne bi li se zaštitile nedužne civilne žrtve rata ali i sprečila velika nasilna promena balansa moći u univerzumu.

Naravno, ovo je tipično američka percepcija globalne politike i Aaronu ona nije ni malo strana tako da je Mighty Thor na jednom nivou apologija „humanitarnih intervencija“ kakvih se normalan svet u principu gadi jer shvata da su one samo eufemizmi za imperijalnu agresiju. Naravno, ovo je strip i njegovi su heroji etički neupitni likovi pa je sve ovo samo pozadina za zanimljiv unutarnji sukob koji se vodi u samom Asgardu i koji ima nešto „filozofskije“ elemente.

Utoliko, Asgard je rastrzan Odinovim slepim, tvrdoglavim držanjem tradicije i insistiranjem da je on Sveotac kome se univerzum uvek i u svemu mora povinovati, iako događaji kojima svedočimo u stripu jasno pokazuju da ovo zapravo nije istina niti da je, reklo bi se ikada i bila istina. Sukob između Odina i njegove supruge Freyje ima sve odlike trvenja između okoštalog patrijarhata koji odbija da prepozna da se vremena menjaju i insistira da će puko držanje tradicije biti rešenje za sve probleme od sada pa do kraja večnosti. Aaron ovde uspeva da se uzdrži od pisanja puke ustaničke pamfletske proze i da pokaže da tradicija ima mnogo slojeva i nijansi, te da ona, ključno, nije imperativni recept za život koliko je podsećanje na temeljne vrednosti jednog društva, koje pak, mora da samo smisli jesu li mu te vrednosti i danas jednako vredne i kako da ih zaštiti.

U praksi, Asgard je u opasnosti i od spolja ali i još više od iznutra – i, kao što to obično biva kada su u pitanju bogovi, ova opasnost je jednako u vezi sa korumpiranom novom administracijom, kao i sa teškim porodičnim odnosima. Aaron ovim u određenoj meri reflektuje stanje u Evropi sa početka prošlog veka, igra se motivima susretanja stare, na krvnom srodstvu i monarhiji zasnovane slike modernog sveta i „stvarno“ modernog sveta koga karakteriše brza industrijalizacija ali i brza evolucija sociopolitičke filozofije.

Nije, naravno, neko iznenađenje da će Aaron sa ovim stripom ukazivati da je liberalna filozofija ravnopravnosti i inkluzije nešto što trijumfuje nad duboko u dekadenciju ukopanim „tradicionalistima“ koji se drže starinskih parola i nesvesni su kuda je svet zaista u međuvremenu otišao, ali, ponovo, njegov pristup je filozofskiji od puke pamfletske propagande i stvarna vrednost ove priče je svakako u preispitivanju toga kakvu odgovornost božanstva imaju prema svojim vernicima i kakvo je mesto religije – ali i drugih sistema moći i društvene kontrole – u današnjem društvu u kome narodne mase zapravo imaju mnogo više moći, i svakog drugog potencijala, nego ikada u istoriji.

Ovo su zanimljive i, uostalom, značajne teme a Aaron dodatno produbljuje priču prikazivanjem svojih likova kao, na kraju dana, prilično naivnih, čak plošnih heroja koji veruju u svoj (mitološki) PR, iako ih praksa surovo demantuje i ovo je interesantna diverzija u jednom inače nominalno sasvim crno-belom herojskom narativu.

Naravno, najkontroverzniji element za mnoge čitaoce nije to da je Thor zamenjen ženom, već da je Thor uopšte zamenjen, odnosno da se pojam „Thor“ tretira kao titula radije nego kao ime.

Ovo je nešto što se može sasvim razumeti – dok su Spider-man ili Captain America očigledni konstrukti, alter-ego identiteti dizajnirani da svesno akcenat stave na određenu simboliku, pa je stavljanje drugih ljudi u njihove kostime nominalno lakše za progutati, Thor je mnogo intimniji identifikator, zasnovan na religiji, mitologiji i, jelte, krvi, pa je i stavljanje druge osobe u ovu ulogu – bez čak i prefiksa „Lady“ ili „She-“ – jasnije problematična ponuda.

Ipak, Aaron sa ovim Thorom radi zanimljive stvari, otkrivajući da je njen ljudski alter-ego stara-dobra Jane Foster koja trenutno boluje od raka u jednoj od završnih faza i čije su terapije citostaticima stalno prekidane – i poništavane – njenim čestim transformacijama u Thora i akcijanjem da se spasu Zemlja, Asgard i ostala carstva.

Rad sa karakterom Jane Foster nije najdublji koga je Aaron ikada obavio, ali kontrast između umiruće ljudske ljušture i naizgled nedodirljivog, moćnog božanstva je potentan i istraživan na više zanimljivih nivoa. Fosterova nije neko ko troši vreme na samosažaljenje, uostalom svesna da se nalazi u sasvim jedinstvenoj poziciji koja joj daje nesrazmerno mnogo moći u odnosu na prosečnu osobu koja živi sa malignom bolešću, pa je ona i „politički“ aktivna predstavljajući Zemlju u Savetu carstava gde trpi različite podmetačine i poniženja zbog svog zemaljskog porekla. Ima tu i rodne politike ali je ona odmerena pažljivo. Ne treba, na kraju krajeva, zaboraviti da su stripovi o Thoru i ranije imali prominentne ženske likove, od Lejdi Sif pa do relativno nedavnog ženskog Lokija.

U svakom slučaju, ono čemu Aaron posvećuje posebnu pažnju je prikazivanje herojstva koje ne podrazumeva uvek prizivanje munja i udaranje čekićem u gubicu najnovijeg čudovišta rešenog da proždere Asgard. Njegova Jane Foster ne odustaje od ponovljenog ulaženja u ulogu Thora, čak i svesna da je ovo ubija – žrtvujući se za kolektivnu dobrobit – ali jednako i odbija da sve svoje vreme provede kao Thor i odrekne se svog smrtnog, originalnog identiteta koji je, uostalom, izvor njene „dostojnosti“ da Mjolnir uopšte podigne i da se stavi u službu onih koji podižu lice prema nebu i bogovima se mole za zaštitu i pomoć.

Utoliko, poslednja priča u ovom serijalu, ona o smrti Moćnog Tora i smele Jane Foster je primereno epska i emotivna sa jasno poslatim porukama i zaokruživanjem svih motiva kojima je Aaron baratao, ali i optimistično, humanizovano predavanje štafete natrag Odinsonu i povratak „tradicionalnijem“ Marvelu – što korektno podvlači poentu da puki bunt protiv tradicije nije isto što i socijalni progres.

Ako vam sve ovo deluje isuviše hajbrau i pitate se je li ovo strip zabavan za čitanje, mislim da tu nema mesta strahu. Aaron piše vrlo dinamičnu, visokim konceptima nabijenu ali neopterećenu epsku fantastiku. Godine do sada provedene na Thoru daju mu vrlo siguran glas u bavljenju mitološkim aspektima priče pa je ovo veoma zabavna ekstrapolacija nordijskih motiva, pažljivo uvezana u generalni Marvelov kontinuitet (sa povremeno lepim kameo-gostovanjima) ali dovoljno samostalna da je možete čitati bez potrebe da skrećete u druge serijale. Takođe, Aaron je svoju reputaciju u prošloj deceniji izgradio prevashodno na ime mračnih, ozbiljnih stripova o mračnim i ozbiljnim ljudima ali se u međuvremenu ispostavilo da mu je humor skriveno oružje (videti Wolverine and the X-men ili kasnije epizode Hulka), i Mighty Thor u mnogome profitira od dobro odmerene ravnoteže ozbiljne tragičke priče o ratu, bolesti, gordosti i njihovim žrtvama i duhovite herojske avanture u kojoj bogovi mogu da budu i do parodije samozaljubljene tupadžije, a smrtnici cinični komentatori dešavanja koja određuju sudbinu univerzuma.

Kako je Aaron trenutni čuvar znanja vezanog za asgardski deo Marvelovog univerzuma, tako je i imao slobodu da u nekim stvarima ode prilično daleko, insistirajući, recimo, još više na tome da je Thor pozicija a ne ime, kroz prikazivanje novog, trećeg Thora u okviru priče o ratu, ali i podsećajući na mnoge Lokijeve inkarnacije i verzije kroz istoriju. Štaviše, Loki je, ne mnogo iznenađujuće, jedan od najbolje odrađenih likova u celom serijalu sa kompleksnom i zabavnom karakterizacijom i kolopletom tajnih (i često podmuklih) motiva što ga pokreću. Ne bih se žalio na mogućnost da u budućnosti čitam čitav serijal o Lokju koji bi Aaron pisao, mada, za sada moram da se zadovoljim time da je u novopokrenutom Avengersu – koga takođe piše Aaron – Loki negativac prve priče.

Pored toga, dobili smo iznenađujuće zanimljive uvide u pravu prirodu Mjolnira, veliku promenu status-kvoa vezanu za Asgard i njegovu poziciju u kosmosu, još priča iz Odinsonove (ne)slavne prošlosti, majstorski izveden sukob Shi’ar civilizacije sa nordijskim bogovima… Ovo jeste strip u kome se najveći deo najvažnijeg sadržaja odvija u ljudkoj, jelte, nutrini, ali vatrometa i spektakla u njemu nikada ne nedostaje.

Za to je, takođe, u velikoj meri zaslužan odlični crtač Russell Dauterman čiji je  ovo do sada najveći posao u industriji, koji je na sto doneo veliki dar za kreiranje spektakularnog, dinamičnog i ikoničkog a da mu je istovremeno i pripovedanje besprekorno. Dautermanovi crteži su detaljni, nabijeni energijom i istovremeno jako čisti a čak i u sasvim portretskim momentima, u njima nema ni trunke „slikarske“ tromosti koja neretko zna da superherojski strip učini atraktivnim za gledanje ali neprivlačnim za čitanje. Dauterman je nešto stilizovaniji, čak i psihodeličniji od „realističnih“ superherojskih crtača poput meni inače omiljenih Bryana Hitcha ili Johna Cassadayja ali postiže isti nivo ikoničnosti koji vezujem za njihove radove tako da se nadam da će mu ovaj posao obezbediti neke jake pozicije u budućnosti.

Ta budućnost, ipak, za sada još nije stigla jer posle završetka Mighty Thora Aaron je preuzeo Avengerse od Marka Waida (a Marvel je serijal ponovo pokrenuo od jedinice potvrđujući da su nas samo zajebavali sa onim vraćanjem originalne numeracije), koje crta Ed McGuiness, i novog Thora, sa Odinsonom natrag u glavnoj ulozi koga će crtati Mike Del Mundo. Videćemo kojim putem Marvel namerava da nastavi posle svoje „diversity“ faze – rani signali su, naravno, da se vraćaju bezbednim, tradicionalnim konceptima koje pišu provereni autori (mada… nije li Avengers iz pera Marka Waida bio baš to???) pa ako Mighty Thor označava oficijelni kraj jednog dela naše zajedničke istorije, mogu da kažem da smo i mnogo, mnogo gore mogli da prođemo.

Ako vam je sva ova priča o Thoru razgorela glad, preko puta, u DC-ju imamo na jelovniku još jedan dobar serijal o plavokosom, snažnom muškarcu kraljevske krvi koji pokušava da pomiri pripadnost starostavnom, na krvi i tradiciji zasnovanom društvu sa životom u modernom, liberalnom svetu. Pre neki dan, pišući o Dark Nights Metal, pomenuo sam da je aktuelni Aquaman odličan strip i, pa… recimo da ni za mene to nije bilo malo iznenađenje.

Aquaman je, naravno, najviše poznat kao pančlajn šala već decenijama unazad, superheroj u kupaćim gaćicama čija je posebna supermoć da „ume da razgovara sa ribama“ i neko koga u Justice League uključuju da bi se popunila kvota plavokosih muškaraca širokih ramena propisana u superherojskim stripovima. Nije da DC nije iza njega postojano stajao, publikujući mu serijale sa solidnom učestalošću još od četrdesetih godina prošlog veka i vremena magazina More Fun Comics i nije da tu nije bilo i jako dobrih autora na zadatku. U prošloj, New 52 fazi DC-jevog izdavaštva Aquamana je u početku pisao sam Geoff Johns, trudeći se iz sve snage da za podmorskog heroja učini ono što je u prethodnoj deceniji učinio za Hala Jordana i Green Lantern, i to je bio pristojan strip ali tek kada je serijal preuzeo Britanac, Dan Abnett mogao je da se namiriše dah stvarne promene.

Abnett je na kormilu Aquamena i u aktuelnoj Rebirth fazi i njegovo pričanje jedne dugačke i srazmerno slojevite priče o podvodnom kraljevstvu Atlantide i njenom nevoljnom vladaru materijalizovalo se u jednom od najboljih Aquaman serijala u istoriji. Pa, ko je to očekivao?

Dobro, Abnett je odličan scenarista, zaslužan između ostalog i za praktično reinventovanje Marvelovog „svemirskog“ odseka stripova sa Annihilation/ Annihilation Conquest, Guardians of the Galaxy, War of Kings, Realm of Kings, Thanos Imperative i njima srodnim radovima, sve to u kolaboraciji sa Andyjem Lanningom. Abnett i Lanning su u DC-ju radili Resurrection Man tokom New 52 faze ali se njihova kreativna saradnja u međuvremenu raspala, no Abnetta će istorija svakako pamtiti po tome da je sa aktuelnim Aquamanom ostavio neizbrisiv pečat na ovom liku, zgodno, baš u vreme kada se pripremamo da o njemu pogledamo i film.

Ono što je kod Abnettovog pristupa Aquamanu sjajno je – pored toga što je Britanac koji neke stvari (čitaj: geopolitiku) ipak shvata malo drugačije od Amerikanaca – spremnost da svoje likove i radnju uzima za ozbiljno, bez insistiranja na „stripovskom“ odmaku koji često viđamo u savremenoj superherojštini, a da istovremeno isporučuje svu akciju, tuču, avanturu i epiku koju očekujemo od superherojskog stripa što se najvećim delom odvija ispod površine okeana. Ponovo, Abnett je iskusan scenarista, ali treba odati prizanje tamo gde je ono zasluženo: sa aktuelnim Aquamanom smo dobili izuzetno dobro pogođen balans geopolitike, dvorskih intriga, sukoba liberalizma i tradicionalizma, te kinematske superherojske akcije. Ovo nije strip koji redefiniše superherojski medijum ili u pitanje dovodi neke njegove temeljne vrednosti, već primer jako kvalitetnog „običnog“ superherojskog stripa u kome je pažnja posvećena svakom sitnom detalju.

Sam početak serijala je opasna navlaka jer pokazuje kralja Atlantide, Arthura Curryja kako pokušava da pomiri svoje dualno nasleđe. On je istovremeno i kralj nacije koja hiljadama godina živi izolovana od površine, u društvu zasnovanom na naprednoj tehnologiji, moćnim magijama i složenim sistemima religije i državne administracije, ali i superheroj koga zna čitav svet na kopnu, član Justice League i, ne zaboravimo, američki državljanin. Curry želi da bude zapamćen kao reformator, neko ko je Atlantidu konačno ubedio da vidi koja je godina i da izolacija od kopna može da dovede samo do problema u budućnosti – pa makar to značilo odbacivanje nekih okoštalih običaja – ali i da bude predstavnik onog najboljeg što Atlantida može da ponudi kopnu, simbol benevolentne moći koja drugoj moći – oličenoj u Sjedinjenim američkim državama – pruža ruku mira i saradnje.

Plemenit plan, koji odlazi u tandariju već na samom početku. Abnett vrlo sigurno ispisuje seriju incidenata koji dovode Ameriku i Atlantidu na ivicu bespoštednog rata i mada se u pozadini mnogih od njih nalaze mračni igrači sa sasvim malevolentnim agendama, koji pomeraju ljude i sudbine kao po šahovskoj tabli, impresivno je kako se nacionalizam, ksenofobija, kolektivni strahovi i ponosi odlično prikazuju u uvodnoj priči, kulminirajući sa praktično rasističkim odnosom kome Aquaman bude izložen od strane samog Supermena. Paralele sa „pravom“ geopolitikom se praktično povlače same a bez potrebe da Abnett poseže za nekakvim karikaturama Trampove administracije – uostalom, kada je serijal započeo Amerikom je još upravljao Obama i on se i pojavljuje (doduše neimenovan) u nekim od prvih epizoda.

U daljim pričama težište se premešta u samu Atlantidu i Abnett sa velikim guštom analizira funkcionalnost tradicionalističkog, na nasleđivanju zasnovanog sistema vlasti u modernom istorijskom trenutku. Njegov veliki doprinos ovoj raspravi je prikaz Atlantide koja je daleko od nekakvog monolitnog društva sa konsenzusom o svim stvarima i politička trvenja i prevrati prikazani u kasnijim epizodama deluju realistično i ubedljivo bez obzira što su neretko zasnovani na magijskim rešenjima.

Drugim rečima, Abnett slično Aaronu u Mighty Thoru suprotstavlja nasleđenoj, nominalno apsolutističkoj vladavini jednu vrstu liberalne demokratije, ali joj daje vrlo solidnu podlogu pokazujući zašto je realistično da građani Atlantide – makar njihovi najviši slojevi – imaju moć da praktično smene kralja, kako drugi građani Atlantide – oni iz nižih slojeva – nikoga iz viših slojeva ne vide kao svog predstavnika ili makar saveznika, zašto je kralj tu značajan kao simbol čak i kada sam nije (više) zainteresovan da vlada, kako religijski prvaci, iako skloni intrigama i zakulisnim političkim igrama mogu u odsudnim trenucima da ipak odigraju i kohezivnu društvenu ulogu u skladu sa tradicionalnom rolom organizovane religije…

Drugim rečima, Aquaman uspeva da delom bude Game of Thrones, sa sve političkim atentatima, starom magijom i mrtvima koji čuvaju Atlantidu s onu stranu groba, a drugim delom legitimna sociološka diskusija o tome kako se danas društvima upravlja i zašto to nikada nije rešenje jednako idealno za sve pripadnike tih društava (čak i kada su, u praktičnom smislu, to društva izobilja što se hvale svojom moći i nasleđem).

Istovremeno, ovo je i zanimljiva psihološka studija, pre svega glavnog junaka koji ima nasleđenu obavezu da vlada i moć koja uz nju ide, ali je istovremeno i običan čovek koji najviše od svega priželjkuje miran život sa osobom koju voli, pa nek kruna i dužnost koja je uz nju priheftana ide dođavola. Abnett je jako dobar u portretisanju protagoniste koji je zapravo izuzetno nesebičan i ima na umu ono najbolje za obe nacije kojima po nasleđu pripada, ali koji na kraju nije spreman na moralno dubiozne kompromise koje diktira visoka politika i okreće mu se stomak svaki put kada shvati da posle silnih odricanja kojima sebe i sebi bliske osobe izlaže, krajnji rezultat može da bude samo još više prezira, besa i povike da je kralj slab, nesposoban da vlada i da naciju izlaže poniženjima. Strip izuzetno uspešno hvata taj momenat kada osoba od krvi i mesa počne da očajava pred masivnom inercijom sistema i kada kralj shvata da je, na kraju dana, samo figura na tabli koju, ipak, kontrolišu neke druge sile.

Zato su i najnovije epizode krvavog raspleta i građanskog rata u Atlantidi vrlo potentne, pogotovo jer je Arthur izgubio praktično sve osim ambicije da svojoj naciji omogući da makar bira svoju sudbinu umesto da prati put kojim je vodi mračna politička vrhuška. Čitalac Aquamanu veruje jer je lik duboko humanizovan kao neko ko je u dva sveta poštovan kao moćan ali nikada prihvaćen kao svoj, kao neko ko i pod stare dane trpi mikroagresije (cela podsmešljiva „razgovara sa ribama“ priča je uspelo tematizvana vrlo rano u stripu) i guta poniženja jer radi na polzu naroda – dakle, sve ono kako Vučić zamišlja sebe – ali i neko ko zaista direktno podmeće svoj vrat da zaštiti slabije, pa i na kraju neko ko ima izuzetno trezvenu romantičnu priču u središtu šire političke storije.

Abnett uspeva u jednom prilično teškom naumu: da nam izuzetno moćnog superheroja i aristokratu proda kao „normalnu“ osobu koja je em puna nesigurnosti, em čini česte greške, em popizdi kada se suoči sa ljudskom zlobom i tvrdoglavošću, a da na kraju, kad izmet opiči o fen, uleti glavom tamo gde drugi neće ni nogom i pokaže kako se heroji zaista ponašaju, te da „plemenitost obavezuje“ nije tek prazna priča već ključna vrlina nekog vaspitanog u aristokratskom ključu.

Aquaman je istovremeno i zabavan strip, pun lakog, uzgrednog humora koji ne pretenduje da stvari okrene na komediju – što je Abnettova specijalnost – kao i spektakularnih prizora podmorske civilizacije, ali i kinematske akcije. Naravno, ovde moram da pomenem armiju odličnih crtača koji sa Abnettom sarađuju, od Scota Eatona koji je serijal započeo sa raskošnim widescreen pristupom pa do novijih epizoda gde vidimo dugokosog, bradatog, mukama ophrvanog Aquamana u srazmerno mračnijem, teskobnijem ambijentu zabranjene magije i dvorske izdaje gde stvari odrađuju Stjepan Šejić i za mene izvrsni italijan Riccardo Federici čije su meke olovke prirodan medij za kreiranje podmorskog stripa.

Aquaman je trenutno jedan od najboljih serijala koje DC izdaje i za sada se ne bi reklo da njegovi autori imaju nameru da koče. Abnett nam je ovde dao jednu dragocenost koja je karakteristična za superherojski strip, ali se i u njemu srazmerno retko viđa: narativ koji ima jednu temu i zaplet kroz veliki broj nastavaka, a da ga prirodno razvija kroz mnogo sukcesivnih kraćih priča i da se glavni junak kroz sve to zapravo primetno i nepozivo menja i sazreva. Svakako, Betmen nam se u aktuelnom Kingovom serijalu konačno ženi Selinom Kyle a Wonder Woman je pre par godina postala bog rata, no Aquaman je lik za koga, da se ne lažemo, do nedavno skoro nikog nije bilo ni briga pa je ono što se sada sa njim dešava tim upečatljivije. Abnett trenutno radi i miniserijal o Meri, Arthurovoj devojci i nesuđenoj supruzi, a koji osvetljava drugi deo priče dok se u Atlantidi vodi građanski rat, a ja za sada toplo preporučujem čitanje svih 36 do sada izašlih epizoda tekućeg serijala Aquamana, kako onima koji nemaju pojma o ovom liku i nikada nisu ni zamišljali da će ga čitati, tako i onima koji su ga godinama lojalno pratili znajući da jednom mora doći i Arthurovo vreme. E, pa, došlo je i u njemu treba uživati dok traje.

Pročitani stripovi: Suicide Risk, Quantum and Woody i Thor

Ovih dana sam dočitao serijal Suicide Risk koga je napisao Mike Carey a nacrtala (uglavnom) Elena Casagrande a koji je izlazio duže od dve godine za Boom! i završio se letos. U pitanju je relativno netipičan strip za Boom! jer ovaj izdavač svoj hljeb najviše zarađuje baveći se licenciranim stripovima (Planeta majmuna, Big trabl in litl Čajna, bekstvo iz Njujorka, Robokap, Lavkraft, Džim Henson, Barker, Dik, Murkok, Garfild…) ili „klasičnijim“ žanrovskim stripovima (krimići, horor, SF…), gde neretko imaju vrlo zanimljive i uspele uratke (hvalio sam pre koju godinu, u nekoj od poslednjih epizoda DJMS-a odličan conspiracy krimić Code Breakers a tu su i meni vrlo dragi krimići Stivena Granta od kojih je 2 Guns pretočen i u solidan film sa Denzelom Vošingtonom i Markijem Markom u glavnim ulogama). Superheroje oni po pravilu prepuštaju drugim izdavačima da se s njima bakću, računajući da je bara mala a krokodila puno. No, Suicide Risk je primer njihovog retkog uletanja u superherojski šesnaesterac i to za solidne pare, sa serijalom koji je imao punokrvnih 25 epizoda i ambiciozan narativni luk koji se završio na vrlo različitom mestu od onog na kome je počeo.

Ne treba to mnogo da čudi jer je Mike Carey jedan od sposobnijih britanskih scenarista u američkom stripu, čovek koji se s lakoćom od pisanja žanrovske (krimi) proze brenčautovao na sve strane u Americi, šetajući se od uspelih Sendmen spinofova (Lucifer), preko po dobru upamćenog rada na jednom od X-Men serijala za Marvel, pa do autorskih serijala koji su se pokazali kao dobro koncipirani i komercijalno uspešni. Najbolji primer za ovo potonje je Vertigov The Unwritten, izvrstan primer kako je Carey umeo da zajaše cajtgajst i ponudi donekle haripoterovsku postavku da bi onda strip odvezao na sasvim drugu stranu.

Ovo poslednje je i bitno imati na umu u odnosu na Suicide Risk jer ono što počinje kao  relativno svedena, ulična superherojska skaska o lošem danu u karijeri časnog policijskog službenika, kasnije se transformiše u ambicioznu multiverzalnu tapiseriju sa nešto čvršćim naučnofantastičnim temeljima nego što je norma u DC/ Marvel pravilnicima. Carey u intervjuima nije ni krio da mu je želja & ambicija da čitaocu da jedan snažan osećaj sigurnosti da zna šta je to što čita, da razume neizgovorena žanrovska pravila koja će voditi dalji narativ, samo da bi mu kasnije izmakao tepih ispod nogu i naterao ga da – nadao se Carey – sa strahopoštovanjem gleda kako mu se pred očima razmotava nešto grandioznije i, prezjumabli, dublje.

I, Carey je svakako izvrstan zanatljija kome ovakav poduhvat polazi od ruke, ovo jeste strip koji dosta smelo uleće u nove preokrete i otkriva nove slojeve kompleksnosti svet(ov)a i priče koja se u njemu odvija, a da to ne ispada previše iritantno za čitaoca – barem to nije bio moj slučaj. No, da postoji rizik da čitate strip koji kao da u hodu pokušava sa sobom da se dogovori šta zapravo hoće, postoji, i to je stvar koja je, kako se videlo po internetu, jedan deo publike odbila i naljutila. Da bude jasno, ne pričamo ovde o tako radikalnom žanrovskom preokretu kakav je napravio Rick Remender u Fear Agent pre onoliko godina, ali Suicide Risk je svakako strip koji isprva obećava jedno a zatim isporučuje drugo.

Verovatno je u redu da ovde kažem da ću malčice spojlovati serijal – iako neću ići u detalje niti pričati o kraju – pa, ko ima nameru da ga čita nek sada stane.

Elem, Suicide Risk je postavljen u svetu u kome postoje ljudi sa supermoćima, ali se nije razvila „klasična“ superherojska scena. Naime, većina – praktično svi – superheroja pojavljuje se u severnoj Americi (što nije TOLIKO neobično) i velika većina njih su zapravo superzločinci, do te mere da je povremena pojava „pravog“ superheroja među njima interesantan kurio koji ne traje dugo jer superzločinci uspevaju da ga ubiju kombinovanjem svojih moći. Policajac Leo Winters posle traumatičnog susreta sa grupom superzločinaca pronalazi način da u sebi otključa impresivne supermoći (u osnovi, njegove moći se svode na promenu fizičkih konstanti koje se tiču fundamentalnih sila prirode – gravitacije, elektromagnetske sile, jake i slabe nuklearne sile itd.) i samo što je odlučio da ih iskoristi kako bi zaštitio nejač i osvetio kolegu policajca koji je u susretu sa grupom superzločinaca izgubio ruku, biva nasilno regrutovan u istu tu grupu koja ima plan da svoju zločinačku karijeru izdigne na viši i elegantniji nivo.

Kako to i mangupi kažu, sitni kriminalci pljačkaju banke, krupni ih otvaraju, pa ova superkriminalna grupa odlučuje da odcijepi Jukatan od Meksika i proglasi ga za nezavisnu teritoriju. Sulud plan, ali kada u timu imate igrače koji ljude mogu da rastave na molekularnom nivou i da bukvalno menjaju fizička svojstva materije, to može i da upali. Winters nevoljno pristaje (ucenjen je, bla bla bla) i posle nekoliko stotina ubijenih vojnika i kašičice pretnji na Generalnoj skupštini UN, ispostavlja se da granice ipak mogu da se menjaju.

Ovo je interesantan zaplet za bilo koji superherojski strip u post-Ultimates eri, ali Carey onda vrlo svesno i namerno prebacuje u sasvim drugu brzinu i uopšte se više ne bavi geopolitičkim temama. Umesto toga, Suicide Risk (uzgred, ova fraza se pominje u stripu samo jednom) počinje da se bavi pitanjima koja su na početku sugerisana: zašto se supermoćne individue pojavljuju na geografski relativno svedenoj teritoriji, zašto skoro sve među njima inkliniraju antisocijalnom ponašanju i, ključno, zašto često imaju flešbekove na životne situacije koje zapravo nikada nisu doživele?

Odgovori na ova pitanja upadaju u već tešku spojler-teritoriju pa ću samo natuknuti da Carey ovde kreće da puca iz svih oružja i da ostatak serijala postepeno istražuje konsekvence multiverzalnog koncepta, paralelnih Zemalja u susednim univerzumima i razlika između njih koje daju velike istorijske konsekvence. Ovo nije ni retka ni nova tema za superherojske stripove, ali Carey je obrađuje na primetno disciplinovaniji i dosledniji način od onoga što je uobičajeno u mejnstrimu (najviše zato što je multiverzum kod DC-ja i Marvela posledica njihovih izdavačkih istorija a ne pažljivo osmišljen i autorizovan koncept) pa je tako i njegovo baratanje likovima koji se radikalno menjaju tokom serijala, uvođenje fantastične tehnologije i religozne mistike u narativ, te uletanje u neizbežne crisis-event set pisove sa puno letenja, pucanja i world-ending momenata prilično sigurno. Ovo je strip koji priča jednu priču tokom 25 epizoda (mada ima par epizoda koje su samo vinjete o sporednim likovima ali su one vešto odrađene) i priča je sigurno, tako da je njen najveći problem što je u pitanju priča koja namerno nastoji da bude nepredvidiva i mutirajuća.

Elena Casagrande demonstrira jednaku sigurnost u crtežu koji treba da balansira između sasvim mundane svakodnevnice i krajnje egzotičnih scena u drugim univerzumima i mada njen stil nema hipertrofiranu ikoničnost koju bih pripisao recimo Bryanu Hitchu ili nekom sličnom autoru, on je JAKO čist, čak i u scenama najveće dinamičnosti i to je nešto što ja veoma cenim. Nešto hladniji i svedeniji kolor je u stvari možda jedino što bih zamerio ovom stripu, mada je verovatno i to bila svesna odluka kako bi se tonalno napravio odmak od klasične superherojštine. Za Careyjeve ljubitelje ovo je sasvim laka preporuka a i drugi mogu da probaju.

Pre otprilike godinu dana izašla je i prava poslastica za ljubitelje egzotičnije superherojštine i nešto što je lenjom čoveku poput mene leglo kao proverbijalni kec na proverbijalnu jedanaesticu.

Naime, poslednjih godina Valiant Entertainment proživljava pravu renesansu. Kompanija sa kojom je legendarni Marvelov urednik Jim Shooter (nakon neuspešnog pokušaja da kupi Marvel) ostvario dosta uspeha početkom devedesetih godina je u međuvremenu bila kupljena od strane Acclaima, ponovo imala nekakvog uspeha sa Acclaimovim IPjevima (Shadow Man, Turok…), ali onda i potonula zajedno sa Acclaimovim propadanjem u industriji video igara. Pre desetak godina, Valiant je otkupljen od ostataka Acclaima a od 2012. relansirano je nekoliko Valiantovih najpoznatijih serijala, sa sasvim novim autorima (i urednicima) i Shooterova originalna vizija kao da je revitalizovana na prilično dobar način. Valiant danas izdaju nekoliko individualnih serijala u (recimo) superherojskom žanru koji svi pripadaju istom univerzumu i prepliću se a da opet svaki od njih ima sopstveni identitet i ton. Shooter je u svoje vreme i želeo da modernizuje Marvelov pristup, učini univerzum vitkijim i lakšim za praćenje (nešto što će se desetak godina kasnije i desiti sa Ultimate Marvelom) pa je Valiant i krenuo sa ovakvom idejom i danas, pod Warrenom Simmonsom ovo prilično dobro funkcioniše. Ne smeta, naravno i što se stripovi dobro prodaju na ime poznatih autorskih imena, pa to omogućava angažovanje još poznatih autora (Swierczynski, Van Lente, Dysart, Lemire, Asmus…).

Međutim, jedan od najinteresantnijih poteza koje je novi Valiant povukao je i relansiranje kontroverznog serijala iz Acclaim ere, stripa pod nazivom Quantum & Woody. U njegovoj sadašnjoj inkarnaciji piše ga James Asmus (čovek sa iskustvom pisanja za pozorište i solidnom najamničkom strip-reputacijom) i u pitanju je jedan od najpopularnijih Valiantovih radova. No, ono što sam ja čitao ovom prilikom je zapravo kolekcija originalnih Quantum & Woody stripova u kojoj je Valiant prikupio sve što je izašlo za Acclaim tokom devedesetih godina, začinio ga gomilom materijala koji nikada nije ugledao svetlost dana i spakovao u dva kilograma tešku knjigu od preko 600 strana najfinije superherojske sprdnje sa ovu stranu Deadpoola.

Complete Quantum and Woody Classic Omnibus, dakle, na jednom mestu prikuplja sve što su Christopher Priest i Mark D. Bright radili sa ovim stripom tokom druge polovine devedesetih godina, originalni ran od sedamnaest brojeva i povratak sa još pet svesaka na kraju stoleća i u pitanju je ekstremno zabavan koktel parodije, farse i slepstilka koji od početnog skoro improvizovanog humorističkog tona prema kraju uspe da se zaplete u klasične superherojske komplikacije koje je na početku namerio da parodira. No, duhovito je to od početka do kraja, da ne bude zabune, samo ne uspeva da održi baš identičan nivo „what the fuck did I just read?“ bunila karakterističan za najranije epizode.

Generalno, kako je Valiant (kao i Image) devedesetih godina pod svoje skute primao mnoge bivše Marvelove ugovorce, ton njihovih stripova je često odavao šta je to sve njih frustriralo u radu za „kuću ideja“. U slučaju, recimo, Roba Liefelda jasno je da su sise morale da budu još veće, stopala još manja, bicepsi još nabrekliji a nasilje još istaknutije, no u slučaju Christophera Priesta rad na Q&W je bio prilika da se scenarista pohrve sa mnogim tropima superherojštine koju je decenijama uređivao i pisao pod teškom korporacijskom čizmom, ali i da se dotakne rasnih pitanja koja su za njega uvek bila značajna.

I to je zaista učinilo da Quantum & Woody bude nesvakidašnja ponuda. Pričan fragmentarnim, iscepkanim, nervoznim stilom koji od čitaoca zapravo zahteva i ponešto pažnje iako mu sve vreme namerno skreće pažnju na drugu stranu, ovo je strip koji naglašeno farsično obrađuje uobičajene superherojske klišee, od megalomanskih superzločinaca sa suludim planovima za dominiranje planetom preko sudbinski povezanih heroja koji su upućeni jedan na drugog čak iako se ni u čemu u suštini ne slažu, pa do složene pseudonauke koja objašnjava neverovatne događaje u narativu. No, Priest i Bright se nisu zadovoljili pukim ukazivanjem da je nešto glupo ili nelogično jer bi to uradio neko ko ne voli superherojski strip. Umesto toga, Quantum & Woody su uspela, punokrvna parodija superherojskih klišea koja istovremeno gradi uspele emotivne i humanističke temelje za svoje likove što stoje u kontrastu sa suludim zapletima i radnjom, a sve to pripovedano u skokovima, sa neprikrivenim prkosom spram klasičnog pripovedanja. Ovo je strip gde poenta često uopšte nije tamo gde bi se očekivala, neretko napravljena bez reči pukim referiranjem na uobičajene forme superherojskog stripa, a često i smeštena u metafikcijsku sferu sa rušenjem četvrtog zida i provociranjem samog čitaoca na reagovanje.

Možda najočigledniji primer je to kako Priest tretira rasne tenzije u ovom stripu. Kao najprominentniji afroamerički scenarista i urednik superherojskog stripa, Priest je mnogo puta objašnjavao svetu i javnosti kako je rasizam i u ovoj industriji stvaran i osetan ali i kako rešenje za ovaj problem nije tugaljivo klimanje glavom i patroniziranje afroameričkih autora, te formalna (često nespretna) ravnopravnost, i u ovom stripu su njegove satirične žaoke na račun rasnih odnosa u Americi skoro pa na ivici skandala. Čitava jedna epizoda posvećena je tretmanu termina „nigger“ u svakodnevnom govoru, a već sama postavka likova je takva da Priest namerno ide kontra političke korektnosti i formalističkog levičarenja: naime afroamerički lik u ovom stripu, Quantum je edukovan, otmen, naglašeno herojski lik iz bogate familije, sklon askezi, melodrami i introspekciji, a njemu kontrast čini kavkazoid Woody, plavokoso spadalo sklono kežual seksu, amaterskom sviranju gitare i svim mogućim instancama nihilizma svojstvenog nekome odraslom i odnegovanom u beloj, višoj srednjoj klasi. No, onda Priest veoma dosledno, povremeno i brutalno demontira mit o plemenitom nubijskom heroju koji je u dosluhu sa tradicionalnom afričkom kulturom ali je istovremeno i nosilac temeljitih zapadnih liberalnih vrednosti, iznosi na površinu gomile protivrečnosti, psiholoških prepreka, paradoksa i intenzivno insistira na frivolnom Woodyju kao na nosiocu autentičnog humanizma.

Ta kombinacija slepstika (MD Bright klasičan superherojski dinamizam osvežava prirodnim odlsacima u apsurd koji ne kvare osnovni ton i deluju dovoljno „ozbiljno“ da bi bili provokativni) i doslednog proučavanja humanističkih zaostataka u inače po definiciji ikoničkim likovima je potentna i uspeva da iznese strip i kroz najriskantnije brzake – kosmički DOGAĐAJ u kome se titularni heroji jedva pojavljuju a pozornicu zauzimaju novi likovi, zamenu tela, celu epizodu posvećenu kozi-maskoti – i mada je istina da zahtevnijeg čitaoca može da zamori kasniji deo serijala koji se bavi sada već komplikovanim (i na toj tački, dobrim delom izmišljenim) kontinuitetom, Priestovo sve smelije izletanje u metafikciju uspeva da ga dostojanstveno iznese do kraja.

I mada se autorima mora odati mnogo priznanja za smelost i kreativnost, odvažan i često urnebesan humor, veoma osoben pristup pripovedanju, takođe treba i podvući da je strip počeo da izlazi gotovo u isto vreme kada i prvi samostalni, tekući Deadpool serijal koga je pisao Joe Kelly i nosio mnoge slične odlike. Siguran sam da nije slučajno da je Deadpoolov originalni koautor, Fabian Nicieza, bio urednik Priestu i Brightu tokom originalnog rana. Rispekt.

Letos se dovršio i drugi Thor serijal koji je pisao Jason Aaron. Ovaj je imao samo osam brojeva, plus godišnjak, ali je izazvao kontroverze, reagovanja i tiraže u neskladu sa tim svojim skromnim kvantitetom. A, ako mi je dopušteno da kažem, i u neskladu sa svojim, hm, skromnim kvalitetom.

Disklejmer: sebe ubrajam u ljubitelje Jasona Aarona, Scalped sam izuzetno voleo, dopada mi se Southern Bastards a od Marvelovih radova u koje je bio uključen, iako je tu bilo i solidnih promašaja, mogu da izdvojim barem dva-tri serijala koje smatram vrednim posesivne kupovine u tvrdom pakovanju (kad već pitate: Punisher MAX, Weapon X, Schism (u zavisnosti od afiniteta ka X-Men), delovi Wolverine and the X-Men, pa možda i Ghost Rider koga actually i imam u tvrdom pakovanju). Takođe, iako je Aaronov track record u mejnstrim Marvelu obeležen i nekim za mene pogolemim razočaranjima (Incredible Hulk koji je bio potpuno naopak i pogotovo Wolverine), njegov prethodni serijal o Thoru, Thor: God of Thunder je bio uglavnom vrlodobar i imao solidnu ravnotežu između epike primerene asgardskom mizanscenu i frivolnog humora kome je Aaron iznenađujuće često sklon.

Kada se TGOT završio, Marvel je odmah idućeg meseca relansirao serijal Thor, bez ikakve potrebe renumerisan od jedan, ali to je već praksa po kojoj su poznati poslednjih godina. Aaron je ostao u vozačkom sedištu a crtačke dužnosti je preuzeo Russell Dauterman. Glavni koncpept po kome se ovaj serijal izdvojio je, naravno, to što je Thor u ovom izdanju ženskog pola.

Ja, pominjao sam to već, načelno pozdravljam Marvelove napore ka inkluziji i reprezentaciji, drago mi je da imaju sve više likova koji pripadaju etničkim manjinama (i da nisu nužno karikature), seksualnim manjinama, a čak i kontroverzno zamenjivanje tradicionalnih likova novima ume da ispadne dobro (Captain America, donekle i Ms. Marvel), tako da je moja reakcija na najavu ženskog Thora bila pozitivna i znatiželjna.

No, nakon iščitanog serijala, mislim da su Marvel i Aaron ovde promašili zicer. Daleko od toga da je ovo nešto specijalno loš strip, ali i daleko od toga da je koncept ženskog Tora iskorišćen na posebno nadahnut način.

Prvo dobre stvari: u prvom redu, Aaron ovde manje-više direktno nastavlja narativ iz Thor: God of Thunder serijala, sa istim negativcima i istim postavkama u Asgardu. Aaron ima teme koje često ponavlja od serijala do serijala pa je i ovde na delu njegova (prilično nabusita) sociopolitička kritika nemoralnosti transnacionalnog korporativnog sektora kakvu je već imao i u Schismu, Wolverineu itd. Ovde Roxxon korporacija stupa u interesantnu simbiozu sa Malekithom, mračnim elfom, vladarom Svartalfheima, usred desanta na Midgard koji izvode Ledeni džinovi u potrazi za drevnom relikvijom (a koju, razume se, Roxxonov CEO drži iza zaključanih vrata), a novopečeni Thor čiji identitet ne zna niko, uključujući starog Thora, mora da uleti glavačke u akciju i spase šta se spasti može. U tom smislu, serijal je brzog tempa, zabavan, ispunjen borbama i akcijom a ima i humora svojstvenog Aaronu, u dosta solidno odmerenim dozama. Takođe, novi Thor, iako o njoj ne znamo ništa, ima srčan nastup i solidno improvizuje superherojski treš-toking kada se suoči sa natprirodnim neprijateljima i, generalno zrači jednom snagom koja dolazi iznutra a koja se reflektuje u srčanosti i borbenosti. Herojski materijal, to se može gromoglasno pozdraviti.

No, istovremeno, serijal pati od toga što zapravo ne priča nikakvu specijalno važnu priču. Na kraju osme epizode situacija je „postoji novi Thor, žensko je i bori se protiv čudovišta“, kakva je bila i na početku prve, bez dubljih promena u asgardskoj politici i bez, čak jasnog obrazloženja zašto je „stari“ Thor izgubio moralnu vrednost koja ga je kvalifikovala za nošenje Mjolnira a kako ju je novi Thor stekao. Da, videli smo nešto lepe akcije, videli kako stari Thor staje rame uz rame sa svojom naslednicom i simbolički joj predaje štafetu, ali za 160 i kusur strana stripa sam ipak očekivao više.

Najvećim delom, problem je ovde na uredničkom i izdavačkom nivou a ne na nivou autora, rekao bih. Za početak, Thorovo gubljenje statusa „vrednog“da bude Thor desilo se ne u njegovom serijalu već u krosoveru Original Sin nakon nečeg što mu je na uho prošaptao Nick Fury i iako se tokom ovih osam epizoda par puta tizuje da ćemo saznati o čemu se radilo, to se ne događa. Istovremeno, Marvel je kao ključni element mamljenja čitalaca u čitanje ovog serijala odabrao to da nam osam brojeva ispred nosa maše pitanjem „ko je ta žena koja je sada Tor?“, insistirajući da je to Misterija koja je i Thoru i Odinu bitnija od toga zašto Thor više nije „worthy“ da koristi Mjolnir (koga čak ni Odin ne uspeva da pomeri sa mesta na kome ga je njegov sin ispustio).

Ovo je potpuna bezvezarija i trošenje talenta svih umešanih jer je u pitanju potpuno plitka misterija. Neću je spojlovati ovde, već u sledećem pasusu, za svaki slučaj, ali reći ću da je u pitanju baš onaj ženski lik iz prethodnog serijala o Thoru na koji ste prvo pomislili kada ste se zapitali ko je ta misterozna žena koja čekićem barata bolje nego što je to činio njen muški prethodnik.

Dakle, da, čak i da niste čitali prethodni Aaronov Thor serijal, verovatno biste ipak pogodili da je novi Thor ko-drugi-do Jane Foster makar utoliko što je identičan zaplet – Jane Foster postaje Thor umesto Thora, u Asgardu su šokirani ali ona na kraju dokazuje svoju vrednost – Marvel već iskoristio pre 37 godina u desetom broju What if… serijala. Razlika je u tome što je ovo danas mejnstrim kontinuitet a ono 1978. godine je bio alternativni, nekanonski, kao i u tome da se za skoro četiri decenije diskusija o rodnoj politici ipak malo promenila.

What if… broj 10 je imao eksplicitno propitivanje sposobnosti žene da uzme na sebe ulogu Thora (u tom serijalu Fosterova ima identičan kostim thoru ali koristi ime Thordis) i eksplicitno nepoverenje, mahom muškaraca u njene veštine, koje ona na posletku preokrene u divljenje demonstracijom svojih kapaciteta. Aaronov serijal ima prikriveniji, manje eksplicitan rodni skepticizam što je možda u skladu sa današnjom političkom klimom u kojoj je šovinizam i seksizam makar malo više sramota javno ispoljiti, ali i insistiranje na tome da poverenje u kapacitet žene da bude borac i bog groma prvo demonstriraju baš žene. Ovo je jedna trezvena poruka i serijal ima jednu naglašeno sisters-are-doing-it-for-themselves scenu, dok su muškarci zakopani u svojim tradicionalnim testosteronskim ulogama koje ih sprečavaju čak i da vide šta je ispravno, što je u redu, ali opet, teško mi je da se otmem pomisli da Marvel i Aaron naprosto nisu otišli dovoljno daleko.

Naravno, u What if… broj 10 situacija Jane Foster se razrešava udajom za Odina, što je svakako tradicionalistički pristup, ali u Aaronovom serijalu razrešenja rodne tenzije zapravo i nema i strip se završava govoreći da su žene trezvenije i pragmatičnije od muškaraca kojima muška sujeta mrači razum, ali ne nužno i pokazujući da u to veruje.

Hoću da kažem, neke od temeljnih postavki pravog feminizma (u kontrastu sa pop-feminizmom) su upravo u propitivanju tradicionalnih struktura društvene moći koje su „muške“ čak i kada u njima figurišu žene i služe da u globalu drže žene ali i seksualne (i druge) manjine u podređenom položaju u  odnosu na strejt bele muškarce. Aaronov Thor, kao i mnogi drugi recentni pop-uradci kojima se pripisuju feminističke tendencije, možda na rečima provlači girl-power pristup (mada i to samo poizdaleka i blago) ali na delima ne pokazuje ambiciju da odstupi od uobičajene crno-bele superherojske postavke u kojoj su oni dobri uvek dobri, oni loši uvek loši i stvari se rešavaju superiornom silom i spektakularnim tučama. Opet, svestan sam ja da pričam o tvrdo kuvanom žanrovskom stripu i da ne treba prečesto očekivati radikalne dekonstrukcije ali čovek može da sanjari.

Što se tiče spektakularnih tuča, Dautermanov crtež je istovremeno impresivan i pomalo iritantan. Originalno ilustrator, Dauterman se solidno prilagođava kinematskom tonu visokooktanskog superherojskog stripa u kojima se sjajno opremljeni bogovi bore sa humanoidnim planinama, ali iako pričamo o vrlo izgrađenom crtežu, meni po malo smeta njegovo stalno insistiranje na efektima, što analognim što digitalnim koji na posletku u većini vremena zaklanjaju radnju i čine inače spektakularne scene zbrljanim i neprozirnim. Jednu epizodu je uradio Jorge Molina pa iako ću reći da mi je načelno Dautermanov stil bliskiji, u smislu pripovedanja i prikazivanja radnje čitaocu, Molina obavlja bolji posao.

Prva epizoda novog Mighty Thor serijala (ponovo Aaron i Dauterman) je izašla pre dve nedelje i ženski Thor je i dalje u centru priče. Idemo dalje i videćemo kako će se to završiti.