Film: Hitman’s Wife’s Bodyguard

Hitman’s Wife’s Bodyguard je nastavak filma koji ni sam nije imao neko veiko opravdanje da postoji i kao takav je praktično pokazna vežba iz ceđenja suve drenovine. No, kvalitetan ansambl, dobra kamera i nadahnuta režija akcije pomažu da se zamaskira činjenica da je, scenaristički gledano, u pitanju Writer’s Block – The Movie. Ja sam prilično nezahtevna osoba kada su u pitanju akcione komedije pa sam prvi film iz ovog sada već serijala, The Hitman’s Bodyguard, odgledao sa popriličnim zadovoljstvom. Čak i tako, nastavak je film na kome sam srazmerno više puta u jedinici vremena prevrtao očima i čudio se što su glumci od ipak popriličnog kalibra iskorišćeni da izgovaraju replike koje kao da je pisao talentovani trinaestogodišnjak kome neko tek danas dopušta pristup internetu od pre desetak godina.

Prvi očigledan „problem“ koji Hitman’s Wife’s Bodyguard mora da smisli kako da savlada je sadržan već u samom naslovu. Originalni film je bio buddy akcijaš u kome je kontrapunkt između strejt mena i namazanog komedijaša bio postavljen sasvim klasično pa je Ryan Reynolds glumio blago socijalno neukopljenog i kontrolfrikastog belca na strani zakona a Sam Jackson virilnog i cool Afroamerikanca sa karijerom u plaćenom ubijanju i haosu. Postavljanje njihovih „boljih polovina“ nasuprot obojici je služilo da se imanentni nihilizam koji ide uz ovaj žanr ublaži i da se film okrene ka jednoj vrlo buržoaskoj ideji važnosti porodice i davanja prostora svom partneru u životu (uprkos karijeri) a sve to na pozadini prikaza „Evrope“ kao mesta na kome se i dalje događaju ratni zločini sa kjima birokratizovano i obezljuđeno tamošnje društvo ne ume da se snađe. Tako je evropska multikulturalnost prikazana kao nefunkcionalna i nesigurna u sebe a američka kao jedinstvo suprostavljenih opozita koji uprkos svemu imaju jak osećaj za pravdu izdignut iznad administrativnih definicija i začkoljica koje pristup pravdi u Evropi sasvim onemogućuju.

No ovaj film pokušava da ovu simetriju nadgradi time što beži od dualiteta i ulazi u trougao. Élodie Yung više nije u postavi ovog filma pa je Ryan Reynolds sada proverbijalni treći točak u odnosu Salme Hayek i Sama Jacksona a koji je, taj odnos, u izvesnoj krizi na ime toga što njih dvoje pokušavaju da naprave dete a ne ide im.

Oduzimanje Reynoldsu partnerke i njegova dalja dosledna infantilizacija* su jasni signali da ovaj film, i pored svog R rejtinga, zapravo ide još dalje prema gledaocu iz moderne srednje klase i vrlo je lako zamisliti Hitman’s Wife’s Bodyguard kao (pseudo)indie komediju od pre dvadesetak godina u kojoj je Reynolds prodavac nekretnina iz finije suburbije u nekom kalifornijskom mestu koji iako ima novac i ugled nije srećan u životu i zbog toga mu i karijera trpi, a malo divlji meksičko-afroamerički par iz komšiluka mu svojim glasnim seksom ometa sesije joge i meditacije pa se oni malo sporečkaju, onda jedan vikend, slučajno provedu zajedno i na kraju on nauči neke važne lekcije.

*u jednoj sceni je komični pančlajn doslovno to da on dobro razume žene zahvaljujući svojoj izraženoj aseksualnosti

I zbilja, da nema mnogo pucnjave, opscene količine psovanja i body counta koji bi postideo i mladog Stallonea, Hitman’s Wife’s Bodyguard bi bio upravo takav film – odnosi likova su baš takvi, replike su pomalo zastarele u svojim humorističkim ambicijama, rasna postavka je upravo takva da se belac sa svojim „default“ identitetom predstavi kao skup kontradiktornih teza i mentalnih neuravnoteženosti gde je terapija jedini način da se postigne iole prihvatljiv nivo socijalne funkcionalnosti a pomenuta aseksualnost je zapravo simptom impotentnosti na jednom dubokom planu gde čovek sumnja u sve u vezi sa sobom i ima sasvim nerešene odnose sa roditeljskim figurama u svom životu. Nasuprot tome, Latina i muškarac afričkog porekla su u potpunoj harmoniji sa svojom prirodom, nemaju etičkih dilema niti sumnji u to šta rade u životu i jesu li „najbolja verzija sebe“, njihov problem je zapravo sasvim biološke prirode a i on, kako se saznaje do kraja, potiče od belog čoveka.

No, naravno, Hitman’s Wife’s Bodyguard je PARODIJA na ovakve filmove a njegov problem je što ne uspeva da napravi dovoljan odmak od njih. Da se razumemo, na korak je to od uspeha i meni je, uz pomenuta prevrtanja očiju, gledanje i ovog filma bilo sasvim korektno zabavno ali primetno je da sam tekst filma naprosto ne ume da se snađe sa pomenutim potrebom da se parodiraju ti  tropi srednjeklasne komedije sa početka veka i da su se scenaristi verovatno nadali da će glumci izvući prilično ravan tekst, a da će britka režija Patricka Hughesa nadomestiti ostalo.

Drugim rečima, Hitman’s Wife’s Bodyguard bi i pored sve pucnjave, tuče i prolivene krvi morao da ima i radikalnije zasecanje u sam tekst kako bi zaista funkcionisao. R rejting, nesputano psovanje i visok body count upravo zbog Hughesove brze i elegantne režije naprosto ne grade dovoljan odmak od te lagane buržoaske komike* u kojoj Reynoldsov lik na početku filma na savet svoje terapeutkinje uzima godišnji odmor i ostavlja na telefonu poruke „budućem sebi“, samo da bi na silu bio uvučen u špijunsko-akcioni zaplet gde je na kocki čitava, jelte, „Evropa“ a njegov omiljeni frenemy koga igra Jackson i njegova supruga, prevrtljiva i snalažljiva ali i nezaustavljiva Salma Hayek i sami bivaju uvučeni u zaplet, igrajući na strani „dobrih momaka“, ne bi li osujetili zaveru grčkog industrijalca što želi da kazni Evropsku uniju zbog sankcija uvedenih njegovoj domovini.

* i ne trudi se, Reynolds je, recimo, skoro čitav film obliven krvlju ali kada treba da vidimo scene mučenja, iako mučitelj oštri sečiva, na kraju se kao jedina alatka koristi tejzer…

„Kako mali Đokica sa američkim pasošem zamišlja Evropu“ bio je osnov dosta parodijskog materijala i prvog filma a ovde su stvari pomerene još nekoliko koraka u pravcu farse. Grčkog bogataša igra Antonio Banderas – ofarban u plavo – teroristi će hakovanjem čvorišta mreže podataka srušiti sve najvažnije infrastrukturne servise „u Evropi“ (kao privju služe scene iz Zagreba gde između pucanja gasnih instalacija gledamo i kako se u, jelte, nepostojećem metrou, vozovi otržu kontroli), a posle Holandije iz prvog filma, nastavak je napisan tako da prikaže turističke lokacije u Grčkoj, Italiji i Hrvatskoj. Naravno, ovde nema ni trunke prepoznavanja ikakvog mediteranskog identiteta, svi „Evropljani“ prikazani su kao mišmeš sasvim bezukusnih, neprepoznatljivih „neameričkih“ karakteristika – jedina „etnička“ šala u filmu je na račun škotskog ženskog imena koje američkom liku zvuči slično kao „asshole“ – i film ima vrlo malo ikakvog namernog podteksta u ovom smeru, što ga čini osetno plićim od prvog.

Ne da je prvi isuviše insistirao na tom „Evropa kako je vidi Amerikanac koji nikada u njoj nije bio“ pogledu, ali Hitman’s Wife’s Bodyguard je pre svega komedija u troje, narativ u kome su i tekst i podtekst vezani za to da su Hayekova i Jackson nominalno begunci od zakona koji žele da začnu porodicu dok je Reynolds socijalno neuklopljeni samac koji je jedini legitimitet nalazio u svom poslu – a otkad je izgubio licencu nema nikakav legitimitet i to ga razobličuje kao emotivno nezrelog prikrivenog Edipovca koji sebe krivi za smrt majke a oca, „najvećeg telohranitelja u istoriji profesije“ nikada neće dostići.

Film svakako ima dražesne momente u razradi TOG narativa sa uvođenjem Morgana Freemana kao očinske figure i finalnim bosfajtom koji lepo zaokružuje nekoliko tema vezanih za to emaskuliranje, „aseksualizovanje“ i simboličku kastraciju koju Reynoldsov lik trpi, samo da bi finalna scena donela simpatičan komični preokret, no ovo je uglavnom nauštrb buddy energije koju je prvi film izgradio. Ne da mi smeta sama Salma Hayek – ona glumi iz sve snage i deluje kao da se dobro zabavlja čak i kada je primorana da izvodi tako niskohumorističke gegove kao što je pričanje sa britanskim naglaskom – ali scenario nikako ne uspeva da u trouglu postigne istu energiju koju je imao na relaciji dva para u prethodnom filmu. Dodatno, mada zaplet ovde zaista nije imao potrebu da bude kompleksan i slojevit da bi protagonisti imali opravdanje da jurcaju unaokolo po Evropi, Hitman’s Wife’s Bodyguard se jedva drži na okupu skupom mekgafina koje bi danas čak i scenaristi videoigara smatrali suviše nerazrađenim. Primera radi, podzaplet sa elektronskom narukvicom koja će eksplodirati ako se kofer sa važnim šiframa bude udaljio više od pet metara na duže od trideset sekundi, a koju nosi Salma Hayek, jedva da se ikako pominje posle scene u kojoj je uveden.

Ako se sve to može progutati, a ja sam ga progutao sa entuzijazmom, uključujući bukvalno bolnu glumu Dragana Mićanovića koji, nažalost mora da zarađuje za koricu hljeba igrajući istočnoevropske gangstere što su na evolutivnoj lestivici nešto ispod šimpanze, vredi istaći da Hitman’s Wife’s Bodyguard ima i taj dobri ansambl koji čak i kada radi sa nenadahnutim tekstom, može da kreira uspešne komične scene i plasira čak i slabo napisane replike sa kvalitetnim komičnim tajmingom. Svakako ostaje žalost što sam tekst nije radikalniji – R rejting je garantovao slobodu da se pored psovanja uđe dublje u identitetske i rodne teme a koje su samo dotaknute, ili makar u smeliju dekonstrukciju žanra koji se parodira* – ali film ima crtanofilmovsku energiju (uključujući ponavljajući, praktično looney tunes geg u kome Reynoldsa udaraju kola i bacaju u vazduh a posle mu nije ništa) i glumce koji znaju kako se glumi licem, kako intonacijom glasa, kako telesnom mimikom pa čak i ovakav tekst uspevaju da izdignu na nivo konzistentno zabavnog.

*film je naravno, sasvim svestan svoje derivativne prirode pa kada se pojavljuje podzaplet sa ženom koja je pala sa broda u more i izgubila pamćenje, ne jednom već dva puta se izgovara ime filma i dvoje glavnih glumaca iz produkcije iz koje je ovo citirano**

**Overboard iz 1987. godine, naravno

Tu ponovo dolazimo do režije Patricka Hughesa koji verovatno neće biti zapamćen kako nekakav „auteur“ ali koji i od ove salate referenci i ispraznih replika pravi brz, dinamičan, zabavan film o kome samo ne treba razmišljati previše. Posebno još jednom treba istaći da Hughes akcione scene snima sa izrazito mnogo entuzijazma i da su koreografija, kamera, montaža i kaskaderski rad u njima iznad nekakvog američkog akcionog proseka, sa uvek vidnim naporom da se kreira jedinstven set pis. A ja sam ipak čovek kome je to, kada gleda akcioni film, među najvažnijim elementima.

Ima ovde prostora i da se primeti kako je, sa druge strane, ta Hughesova brzina režije, i lakoća kreiranja kompleksnih akcionih scena koje neosetno prolete, možda i deo problema jer Hitman’s Wife’s Bodyguard i na ime ove komponente ostavlja taj utisak potpune ispražnjenosti od ambicije da nešto kaže izvan svog fake-indie-comedy sloja. Akcija je ovde tretirana kao garnirung i mada spada u najbolji deo filma, ona nema nikakvog uticaja na likove, njihove odnose ili njihov rast i razvoj. Život se u ovom filmu oduzima tako lako i bez ikakvih daljih posledica po ičiju psihu da je utisak zaista da gledate crtani film, a kako smo ove godine već imali Nobody kao podsećanje da akcioni film kroz akciju može nešto i da kaže (iako je i ovde u pitanju na kraju krajeva jedna priča o srednjeklasnoj porodici i njihovim odnosima), nije nerezonski da takve stvari zahtevamo i od drugih.

No, Hitman’s Wife’s Bodyguard je brz, plitak i pitak film, prelepo slikan, ekonomično režiran i mada nikada nije radikalno duhovit, nikada i ne prestaje da bude zabavan. Ako je to definicija idealnog letnjeg filma, molim lepo, upravo smo ga pogledali.

Film: Deadpool 2

Deadpool 2 je u neku ruku zapravo problematičniji film od originalnog Deadpoola i na neki način epitomizira difficult second album sindrom koji je pogotovo zajeban u ovom trenutku povijesne zbiljnosti kada superherojski film doživljava svoj zenit i svi kritičari i analitičari tržišta se ozbiljno pitaju kada će već jednom taj superhero fatigue da udari.

Deadpool 2 ne pati od superhero fatiguea, ni komercijalno – imao je rekordnu BO zaradu u Petak – ni kreativno ali svakako se vidi da je ovo film prilično zatečen komercijalnim i kulturološkim uspehom prvog dela, čija se ekipa iz sve snage trudi da natera munju da, jelte, u isto mesto udari dvaput.

Naravno prvi Deadpool je između ostalog bio uspešan zato što je blagonaklono parodirao superherojski žanr u momentu kada je već bilo jasno da imamo posla sa najvećim biznisom u Holivudu, a njegovi su autori uspešno zauzeli pozu underdoga koji će da se zajebava sa svim tim ozbiljnim biznisom jer mu ionako niko ne daje šanse da preživi. Ovo je imalo smisla s obzirom na relativno skroman budžet i R-rejting prvog filma, ali je bila i odlična refleksija na trajektoriju samog stripa Deadpool koji je pod Joeom Caseyjem i Edom McGuinessom bio isti taj underdog čiji autori iz broja u broj pišu i crtaju sve bizarnije, postmodernističkije momente, svesni da zbog skromne prodaje mogu biti otkazani već narednog meseca, izgradivši na taj način kult koji se danas materijalizovao u jedan od najvećih strip-fenomena u superherojskom poslu.

Ali, drugi film o Deadpoolu, naravno, više ne nastupa sa pozicije simpatičnog otpadnika unapred osuđenog na neuspeh, već je u pitanju visokobudžetna akciona komedija sa superherojima koji imaju taj luksuz da mogu da psuju, ubijaju i prave šale o pegingu i pedofiliji i pošto je u Deadpool 2 sve veće, bučnije i jače nego u prvom filmu, onda je i parodija odvrnuta na jedanaest.

Ovo je, razume se, bio sasvim očekivan smer u kome će se film kretati – na kraju krajeva i strip o Deadpoolu karakteriše komentarisanje samog medijuma i superherojskih žanrovskih tropa – ali ponovo, ove dve industrije razlikuju se za nekoliko redova veličine kada su u pitanju budžeti i obrti. Fox, naravno, u velikoj meri referiše i parodira sopstvene filmove, Logan je uzet za osnovu gega bukvalno već u prvoj sceni filma, a kako se u međuvremenu desio i (divlji) brak sa Diznijem, ne treba da iznenadi par solidno uspešnih referenci usmerenih na Marvelovu stranu (od kojih je obraćanje Džošu Brolinu sa „Tanose“ verovatno najdrskije ali i sa najvećim mejnstrim potencijalom). No, Warner/ DC dobijaju nekoliko solidno bezobraznih šamara ovde i čovek se prosto malo iznenadi kad pomisli da su ovo korporacije čiji šerholderi u ogromnoj meri sede po kojekakvim Azijama, a koje jedna drugu ovako prozivaju po filmovima.

Generalno, Deadpool 2 i sve ostalo odvrće na 11. Ovo je mnogo više komedija od prvog filma, čisto po volumenu, jer su gegovi, igre rečima, komentari na igre rečima, odgovori na komentare na igre rečima i sve druge vrste verbalnog, gesturalnog i drugog humora isporučivane zaslepljujućom brzinom. Ja sam čovek od 46 godina sa solidnim poznavanjem engleskog ali garantujem da sam propustio bar 30% humora u ovom filmu čisto na ime njegove ogromne količine. Ovo je klasičan baci-sve-na-zid-pa-će-nešto-da-na-njemu-ostane-zalepljeno pristup komediji i kao što se da i očekivati, mnogo toga otpada na plitke, jedva duhovite fore. Deadpool 2 u nekim momentima rizikuje da podseti na veče u stend ap klubu gde se novi momak (ili devojka) na bini iz sve snage trudi da isproba šta sve može da mu prođe pre nego što ga sa bine skinu.

Ovaj tryhard pristup postaje još sumnjiviji nakon što shvatite da zaplet filma zapravo počinje u četrdesetom minutu i da je sve do tada bio intro koji bi trebalo junaku da da unutarnju motivaciju. Scenaristi (među kojima je sada potpisan i sam Reynolds) igraju na dosta rizičnu kartu žene-u-frižiderima pokazujući da je parodiranje superherojskih tropa zabava i šala sve dok vam ne zafali emotivni pokretač za radnju koja nikako da zaista krene i Deadpool 2 je u jednom momentu na ivici da se raspadne krećući se sasvim mehanički od tačke A, preko tačke B pa na dalje, onako kako priča insistira da mora da bude, bez ikakvog obzira prema kauzalnosti, hronologiji, karakterizaciji.

No, kada se pojavi Cable, stvari dolaze na svoje mesto. Brolin je impresivno fizičko prisustvo u kadru i Nathana Summersa* igra sa steroidnim mačo besom potpuno primerenim predlošku. Tako je njegov Cable istovremeno jedini ozbiljan lik u filmu koji može da nam proda dašak tragedije što je u pozadini ove priče, a istovremeno i jedina suptilna parodija na Liefeldovštinu ranih devedesetih godina. Cable je lik izrastao u vreme kada su Terminator i Robocop već bili ugrađeni kao arhetipi u popularnu kulturu i, zajedno sa Shatterstarom ili Bishopom, pa i samim Deadpoolom, predstavljao dah X-tremnih devedesetih, sa svojom već tada skoro do parodije prenaglašenom muževnošću i preobiljem falusnih simbola. Brolin zato u film uvodi stripovsku višeslojnost koja je do tog momenta bila u opasnosti da bude skroz zaboravljena u scenama gde Reynolds mora da balansira između drame i neprekidne komedije, ispeglavši dinamiku, dajući svemu jedan uspeo element smirenog apsurda koji zatim, magično, uspeva da film uvede u prihvatljiv tempo.

*Ne da se u filmu igde pominje Cableovo ime ili poreklo

Ova „stripovska višeslojnost“ znači da film od jedne tačke nadalje počinje superheroje/ kostimirane osobe/ osobe sa supermoćima da tretira kao ikone i nosioce određenih društvenih pogleda radije nego kao stvarne likove, kako nas inače aktuelni superherojski film ubeđuje i Deadpool 2 zbog toga uspeva da bude izvanredno zabavan film koji svoju raspravu o važnosti porodice (i tome kako ona nastaje), ali i široj etičnosti korišćenja moći plasira između scena urnebesne akcije, mnogo humora i dramskog patosa koji je u krajnjoj liniji i sam izminiran u drugoj polovini filma posezanjem za parodijom u svim ključnim scenama. Drugim rečima, Deadpool 2 superheroje tretira zrelije nego većina aktuelnih superherojskih filmova, ne baveći se njima kao „ljudima u kostimu“ već kao „ikonama koje govore“ (i delaju) i njegovo izražavanje kroz akciju je ubedljivo, bez obzira što priča koju priča nije ni preduboka niti posebno kompleksna. Naprotiv, ovo je prostačka priča – sasvim na tragu prvog dela koji ima tri scene – a likovi u njoj imaju stripovsku ikoničnost koja služi da se postave teze i antiteze, ne da se zaista ulazi u njihovu psihološku analizu.

I to pali, pogotovo jer Leitch uspeva da akciju odradi efektno, koristeći razdragano budžet koji je dobio ali i ne zaboravljajući da je najbolja akcija ona u kojoj živi ljudi izvode prave vratolomije. Nema u Deadpoolu ni jedna onako moćna scena borbe kao što je tuča na stepeništu u Atomic Blonde, ali ima vrlo dobrih set pisova sa vožnjom i makljažom i, u skladu sa stripovskom dinamikom, sve je paralelno ispunjeno gegovima i značajnim uanlajnerima.

TJ Miller potvrđuje svoj komedijaški kapacitet (sada, to već znamo, avaj, protraćen), Kapičić je solidan u svojoj parodijskoj ulozi, ali otkrovenje filma je svakako Zazie Beetz čija je Domino naprosto zarazno harizmatična i treba očekivati peticije da joj se da solo film.

Ostalo je svakako sve što očekujete od ’80s muzike koja je sada već na neki način obeležje modernog usperherojskog filma, preko ponovljenih referenci na dabstep (za koji i sam protagonist na kraju kaže da će publika da ga gugla), pa do urnebesne mid-credits sekvence koja zapravo i postavlja neka pitanja o tome šta je sada kanon ovog serijala (i života Ryana Reynoldsa). Deadpool 2 nije MNOGO pametan film, ali je zabavan i stripovski efikasan u isterivanju poente koja je, kako to već i očekujete, zapravo toplo ljudska uprkos svim psovkama i masakru. Iako je neobično videti Kejbla i Kolosusa kako psuju kao kočijaši, ovo je svejedno, veoma veran senzibilitet strip-predlošcima koji, pogotovo otkada Gerry Duggan piše Deadpoola, koriste naglašeno bizarne, krvopljusne storije da se iznova vrate važnosti porodice, osećaju pripadanja i odgovornosti koje intimnost sa drugom osobom podrazumeva. Utoliko, Deadpool 2 je zapravo mnogo humaniji film od Infinity War, a to nam je, svakako, potrebno.

Film: The Hitman’s Bodyguard

Nemam ja sad tu nešto epohalno da napišem o The Hitman’s Bodyguard, ali kao starom čoveku koji je akcione fimove osamdesetih gledao u bioskopu onda kada su u njih dolazili, interesantno mi je da vidim na koji se način ovim filmom pokušava rezurektovati jedan pomalo izgubljen ’80s akcioni podžanr.

Naime, THB je film koji u odnosu na danas vladajuću akcijašku scenu deluje kao striktno trešerska, ne baš grajndhaus ali niskobudžetna ponuda za semenkarski jake bioskope poput 20. Oktobra. Osamdesetih smo za svakog Ramba, Aliena i Terminatora dobijali lo-fi replike u vidu Navaho Groma, The Hiddena i Kiborga. Neke produkcije su se u velikoj meri oslanjale upravo na prljavštinu i sirovost da nadomeste „glamur“ vodećih akcionih filmova onog vremena.

Kako je THB snimljen za svega tridesetak miliona dolara, a nastao u vremenu u kome vladaju mamutski projekti petostruko i šestostruko većih budžeta, i očigledna mu je namera da se osloni na formule koje su pobeđivale osamdesetih godina prošlog veka, za očekivati bi bilo da će se ovaj film kretati nekom linijom onoga što je Cannon radio u osamdesetima, da će biti nekakav rivajvl prljavih akcijaša kakve je J. Lee Thompson radio sa Bronsonom ili tih nekih ranih uloga JCVD-a, a s obzirom na naslov, očekivao bi se i kempi eksces na tragu rane karijere Majkla Dudikofa. Međutim, priča je gotovo dijametralno suprotna. The Hitman’s Bodyguard uprkos R rejtingu – koji omogućava liberalno i nadahnuto korišćenje kovanice motherfucker – zapravo ide drugim putem podsećajući na tradiciju buddy akcijaša kakva se zapatila u tom nekom optimističkijem krilu osamdesetih. Naravno, Donnerov Lethal Weapon i Hillov 48 Hours su očigledne reference koje upadaju u oči – na kraju krajeva oba u centar svojih priča stavljaju rasno mešoviti duo sa dramskom tenzijom koja se gradi na različitim, često čak i ekstremno suprotstavljenim svetonazorima – ali ono što me je prijatno iznenadilo je da uprkos tematici ovaj film zapravo više naginje manje mračnom delu spektra i kanališe sentiment nekih optimističnijih road movie akcijaša poput Midnight Run pa i Gibsonovog „porodičnog“ odgovora na surovi Lethal Weapon u Badhamovom Bird on the Wire.

Ovo nije u suprotnosti sa R ratingom, naravno, na kraju krajeva Midnight Run koji je film na razmeđi akcijaša i komedije je bio film sa apsolutno sumanutom količinom psovki i solidnim nasiljem, pa je i The Hitman’s Bodyguard jedan prilično ubedljiv pokušaj da se dobije sličan amalgam komedije, no-nonsense akcije i jedne toplije ljudske priče.

Zašto se ovaj film toliko nije dopao kritici – ne znam. Nagađam da je u pitanju ta relativno drska artificijelnost postavke u kojoj su protagonisti na vrlo stripovski način veći od života. Ovde se maltene može govoriti i o određenom naporu da se ovaj film zakači na kompoziciju koju od prošle godine predvodi Deadpool, sa Reynoldsom u ulozi goofy akcionog heroja zlatna srca i komplikovana emotivna života, ali The Hitman’s Bodyguard ima ambiciozniju postavku sa dva glavna junaka i moguće je da su kritičari koji sasvim uredno puštaju relativno nerazrađene dramske postavke u superherojskom filmu ovde krenuli da se svete ukazujući na lapidarnost sa kojom film ulazi u obradu svojih likova.

No, meni je to sasvim prijalo. Koncept loveable rogue protagonista je poslednjih godina veoma omekšan time što gledamo PG-13 produkcije u kojima ti po definiciji moralno sivi junaci uspevaju da se provuku sa masovnim ubistvima i drugim prekršajima morala i zakona jer su filmovi pravljeni za mlade tinejdžere. The Hitman’s Bodyguard nije neka ozbiljna analiza moralne čistote ljudi sa ove ili one strane zakona, naprotiv, on se programski drži površnog tretmana ovih motiva ali baš zato ume da sa apetitom uživa u haosu i destrukciji koja se kreira kada se njegovi moralno sivi protagonisti ubace u priču koja, gle čuda, u centru ima beloruskog diktatora optuženog za zločine protiv čovečnosti pred haškim međunarodnim krivičnom sudom.

Ponovo, politika je ovde, ako je ima, smeštena strogo u treći plan, čak u podtekst, ali ovo i jeste kako ju je žanrovski film provlačio decenijama unazad. Glavni junaci su sa dijametralno suprotnih strana moralnog spektra – jedan agent bezbednosti i reda koji fetišizuje planiranje, zaštitu života i pažnju, drugi vrhunski plaćeni ubica koji u svom poslu uživa – ali kroz kombinaciju solidno ispisanih dijaloga i raspoložene glume Ryana Reynoldsa i pogotovo Sama Jacksona dobijamo i jednu laku, uzgrednu ali ubedljivu analizu relativnosti morala i sugestiju da se pravednost uvek bazira na intersubjektivnosti unutar zajednice a da su njena podizanja na apstraktnije, opštije nivoe društva ili cele ljudske rase nužno kompromitovana.

Nema ovde neke teške drame i značajnom  šutnjom bremenitih scena, film te svoje poente, kako rekoh, provlači uzgred i lagano, a u središtu je buddy hemija između dvojice nekadašnjih protivnika koji prilično ubedljivo nalaze zajednički prioritet u jednoj šizofrenoj situaciji u kojoj se negativci nalaze i među Belorusima ali i među „našima“. Interpol i Međunarodni krivični sud su prikazani prilično pošteno  za američku produkciju (sa dubokim evropskim zahvatom, doduše) kao birokratizovane strukture u kojima časni ljudi moraju da se bore i sa malo tromim sistemom ali i sa mangupima u sopstvenim redovima a ako film sasvim stereotipizira istočnoevropljane – a svakako to radi kroz prikaz beloruskih snaga – makar pokušava da se iskupi jednim bestidno turističkim pregledom britanskih i holandskih holyday destinacija.

Ovo ga zapravo u dobroj meri osvežava jer ni na koji način nemate utisak da je u pitanju „mali“ akcioni film koga bi Holivud inače snimao u LA i okolini ili u Majamiju, gledajući da troškove svede na minimum (videti ponovo izvrsni Bayjev Pain & Gain). Naprotiv, produkcija deluje raskošno, delom zahvaljujući vrlo živoj fotografiji Julesa O’Loughlina koji bez napora šalta između televizije i bioskopa i koristi modernu digitalnu tehnologiju na najbolji način, a delom zaista dobro izabranim lokacijama na kojima se snimalo. Kada krenu akcione scene na ulicama i po lokalima u Holandiji ili u Britaniji, stvari deluju veoma visokobudžetno, a ovo pogotovo važi za jurnjavu raznim vozilima u finalu koja na momente kanališe čak i kultni Blues Brothers i apsolutno je ubedljiva sa strane energije i proizvedne štete.

Pored dvojice glavnih likova koji kroz zajedničke nedaće i avanture pronađu simpatije za bivšeg arhineprijatelja i takoreći se pobratime, sve bazirano na dirljivo toploj priči o ljubavi i porodici, tu su i solidno ubedljive Selma Hayek i Elodie Yung (Netflix veza, držim) koje uokviruju postavku likova dajući portrete dve na različit način „jake žene“ i obezbeđujući filmu dašak tog nekog diverziteta. Naravno, jackosn i Reynolds nose priču i njihove su transformacije za nju ključne ali žene nisu samo objekti požude ili blago koje treba zaštititi i to pozdravljam pogotovo jer je centralna transformacija likova i vezana za pronalaženje odgovora za romantične životne probleme.

Film ima malo dramaturške inflacije pri kraju kada je potrebno da svaki od likova na svoj način pokazuje kako ume da kick ass, ali opet, sve je to lepo snimljeno, imamo Garyja Oldmana koji konačno pusti da se vidi malo vatre, imamo nekoliko kratkih i slatkih bosfajtova i Sama Jacksona koji ima prikladan oneliner pre nego što udari tačku na celu stvar, pa ne mogu previše da se žalim.

Dakle, šarmantan, zabavan film koji ću rado pogledati ponovo. Ne verovati kritičarima na Rotten Tomatoes i videti ocenu publike na IMDB.

Film: Deadpool

Ahhh, odgledao se Deadpool.  :lol: :lol: :lol:

Needless to say, meni je to bilo vrlo prijatno iskustvo, ali imao sam uz sebe i kontrolnu grupu, to jest individuu – moju ženu – koja je za film rekla da je mnogo bolji od Gardijans ov d Galaksi a i od onog, kako se zvaše, Ent Mena. Mogu da potpišem to što je gospođa rekla između dva zalogaja pice.

Sad, naravno da Deadpool nikako nije „veliki“ film ni po formi ni po nekakvoj umetničkoj ambiciji ali jeste uspešan u onome što želi a to je da nežno parodira superherojske trope i da ostvari neku vrstu direktne spone sa gledaocem putem bezbrojnih popkulturnih doskočica i ponekog znalački odmerenog direktnog obraćanja kameri. Treba li da kažem da u tom smislu film Deadpool veoma dosledno i uspešno prenosi estetiku Deadpool stripa na veliki ekran i, paradoksalno, uspeva da bude vernija ekranizacija Deadpoola nego što je ijedan X-Men (ili Fantastic Four, da ne pominjem Marvelove in-house produkcije) bio ekranizacija X-Men. Opet, Deadpool tu nominalno ima lakši posao jer se bavi potkazivanjem i parodijom plus njegov osnovni zaplet je jako jednostavan PLUS, naravno, on ne bi ni imao smisla da se pojavljuje u kontekstu gde nema šta da komentariše i koga da parodira, ali opet, treba i tu znati odmeriti prave udele parodije, humora i autentične, jelte, drame. Stripovi ovo obično dobro postižu poslednjih godina, od Niciezinog Cable & Deadpool, preko Wayjevog serijala (iz koga je preuzeta scena sa raznosačem pica (mada u stripu ima daleko mračniji kraj (a Daniela Wayja, avaj nisam video na špici ni u zahvalnicama))) pa do aktuelnijih radova Gerryja Duggana i Briana Pohsena i film uspeva da se osloni na cheesy ljubavnu priču taman toliko da ona iznese tone frivolnog humora a da opet bude tu i nekog tračka autentične emocije. Deadpool u jednoj sceni i sam pominje „lažni osmeh koji krije stvarni bol“ i mada film nema na svojoj strani luksuz stotina strana stripa tokom dve i po decenije (isprekidanog) izlaženja, dobro je tu pogođena srž Deadpoolovog karaktera i generalno anarhični principi na kojima funkcioniše njegov svet, njegove interakcije sa kriminalcima, drugim superherojima i sumnjivim licima sa društvene margine koja bivaju humanizovana kroz radnju.

Opet, film Deadpool u neku ruku vrlo radikalno odstupa od stripova. Da, kostim je savršen faksimil i Deadpoolovo ponašanje u borbi je perfektno, ali sa druge strane, ovaj Deadpool je tek frivolni serijski izbacivač onelinera za razliku od stripovskog Deadpoola koji je autentično psihotičan. Takođe, osnova zapleta, ljubavna priča i njeno razrešenje ne nalikuje ni na šta što bi ijedan Deadpool strip mogao da prikaže s obzirom na to da su oni po definiciji zasnovani na nihilističkom etosu gde su bljeskovi humanosti trenuci koje treba pamtiti, nikako pančlajnovi. Utoliko, iako je ovo R-rated film sa mnogo psovki, amputacija i seksa (uključujući duhovitu scenu pegginga  :-| :-| :-|  ) on je suštinski za decu jer priča izrazito jednostavnu priču sa izrazito plitkim karakterizacijama i razrešenjima koja su na nivou dečijih skaski. Može se argumentovati da je ovo metanivo narativa i da je on nameran da upravo tim dvodimenzionalnim tretmanom materijala ukaže (i potkaže) na protivrečnosti superherojskog etosa, ali ja razumem ako nekoga to žulja. Opet, Deadpool je generalno uvek utemeljen u ovakvom pristupu i njegova istinska priroda je uvek bila u tome da se približi potrošaču popularne kulture time što će i sam imati rasutu pažnju koja skače od brze hrane, prema pin ap ličnostima, zatim na oružje, pa na stripove, filmove ili igre i sve u krug, dok se nekakva dublja poenta tek nazire u podtekstu a čije čitanje u mnogome zavisi od interesovanja za „ozbiljnije“ superherojske proizvode. Opet, fantastičan vikend koji je Deadpool imao u Americi potvrđuje da je bioskopska publika na ovo spremna a i ja sam u Ušću čuo muškarce oko sebe kako prepoznaju reference na događaje ili likove iz stripova.

U tehničkom smislu, ovo je pametno odrađen „mali“ film koji jako mnogo kilometraže izvlači iz svoja dva i po set pisa. Koreografija borbi i generalna režija akcije su kulturno ispoštovali R rating i mada ovo nikako nisu najbolje superherojske borbe koje sam ikada video, one su atraktivne i prljave kako i treba da bude u ovakvom filmu. Gostujući X-Men superheroji su, opet, odmereni dosta mudro. Kapičićev Colossus je čist kemp – na kraju krajeva sam lik je suvi CGI bez mnogo napora da mu se da dubina – to jest straight man played for laughs, dok je Negasonic Teenage Warhead Brianne Hildebrand odlično pogođena da bude namršteni lik u komedijaškom triju i  koristi svoj screen time mudro.

Deadpool otvara na skoro pa šokantno uspešan način superherojsku sezonu koja obećava još padanja još rekorda. Betmen i Supermen pa X-Men, pa Suicide Squad, pa Civil War ove godine, pa Doctor Strange, da ne pominjem televiziju… Biće ovo vrela godina ali ako ništa drugo Deadpool pokazuje da je R-rated superherojski film apsolutna realnost (uz jasne ograde da je ovo u suštini akciona komedija i da se radi o liku dobro poznatom po parodiji) i da „superherojski zamor“ još uvek nije nastupio. Biće ekstremno zanimljivo pratiti čeoni sudar Dawn of Justice i Civil War sa X-Men Apocalypse koji bi trebalo da se tu ravnopravno uključi (mada Deadpool ima bolje otvaranje od bilo kog X-Men filma) a onda da vidimo i kečeve iz rukava u formi Suicide Squad i Dr. Strange. Za sada, ja sam Deadpoolom vrlo zadovoljan.