Film: Deadpool 2

Deadpool 2 je u neku ruku zapravo problematičniji film od originalnog Deadpoola i na neki način epitomizira difficult second album sindrom koji je pogotovo zajeban u ovom trenutku povijesne zbiljnosti kada superherojski film doživljava svoj zenit i svi kritičari i analitičari tržišta se ozbiljno pitaju kada će već jednom taj superhero fatigue da udari.

Deadpool 2 ne pati od superhero fatiguea, ni komercijalno – imao je rekordnu BO zaradu u Petak – ni kreativno ali svakako se vidi da je ovo film prilično zatečen komercijalnim i kulturološkim uspehom prvog dela, čija se ekipa iz sve snage trudi da natera munju da, jelte, u isto mesto udari dvaput.

Naravno prvi Deadpool je između ostalog bio uspešan zato što je blagonaklono parodirao superherojski žanr u momentu kada je već bilo jasno da imamo posla sa najvećim biznisom u Holivudu, a njegovi su autori uspešno zauzeli pozu underdoga koji će da se zajebava sa svim tim ozbiljnim biznisom jer mu ionako niko ne daje šanse da preživi. Ovo je imalo smisla s obzirom na relativno skroman budžet i R-rejting prvog filma, ali je bila i odlična refleksija na trajektoriju samog stripa Deadpool koji je pod Joeom Caseyjem i Edom McGuinessom bio isti taj underdog čiji autori iz broja u broj pišu i crtaju sve bizarnije, postmodernističkije momente, svesni da zbog skromne prodaje mogu biti otkazani već narednog meseca, izgradivši na taj način kult koji se danas materijalizovao u jedan od najvećih strip-fenomena u superherojskom poslu.

Ali, drugi film o Deadpoolu, naravno, više ne nastupa sa pozicije simpatičnog otpadnika unapred osuđenog na neuspeh, već je u pitanju visokobudžetna akciona komedija sa superherojima koji imaju taj luksuz da mogu da psuju, ubijaju i prave šale o pegingu i pedofiliji i pošto je u Deadpool 2 sve veće, bučnije i jače nego u prvom filmu, onda je i parodija odvrnuta na jedanaest.

Ovo je, razume se, bio sasvim očekivan smer u kome će se film kretati – na kraju krajeva i strip o Deadpoolu karakteriše komentarisanje samog medijuma i superherojskih žanrovskih tropa – ali ponovo, ove dve industrije razlikuju se za nekoliko redova veličine kada su u pitanju budžeti i obrti. Fox, naravno, u velikoj meri referiše i parodira sopstvene filmove, Logan je uzet za osnovu gega bukvalno već u prvoj sceni filma, a kako se u međuvremenu desio i (divlji) brak sa Diznijem, ne treba da iznenadi par solidno uspešnih referenci usmerenih na Marvelovu stranu (od kojih je obraćanje Džošu Brolinu sa „Tanose“ verovatno najdrskije ali i sa najvećim mejnstrim potencijalom). No, Warner/ DC dobijaju nekoliko solidno bezobraznih šamara ovde i čovek se prosto malo iznenadi kad pomisli da su ovo korporacije čiji šerholderi u ogromnoj meri sede po kojekakvim Azijama, a koje jedna drugu ovako prozivaju po filmovima.

Generalno, Deadpool 2 i sve ostalo odvrće na 11. Ovo je mnogo više komedija od prvog filma, čisto po volumenu, jer su gegovi, igre rečima, komentari na igre rečima, odgovori na komentare na igre rečima i sve druge vrste verbalnog, gesturalnog i drugog humora isporučivane zaslepljujućom brzinom. Ja sam čovek od 46 godina sa solidnim poznavanjem engleskog ali garantujem da sam propustio bar 30% humora u ovom filmu čisto na ime njegove ogromne količine. Ovo je klasičan baci-sve-na-zid-pa-će-nešto-da-na-njemu-ostane-zalepljeno pristup komediji i kao što se da i očekivati, mnogo toga otpada na plitke, jedva duhovite fore. Deadpool 2 u nekim momentima rizikuje da podseti na veče u stend ap klubu gde se novi momak (ili devojka) na bini iz sve snage trudi da isproba šta sve može da mu prođe pre nego što ga sa bine skinu.

Ovaj tryhard pristup postaje još sumnjiviji nakon što shvatite da zaplet filma zapravo počinje u četrdesetom minutu i da je sve do tada bio intro koji bi trebalo junaku da da unutarnju motivaciju. Scenaristi (među kojima je sada potpisan i sam Reynolds) igraju na dosta rizičnu kartu žene-u-frižiderima pokazujući da je parodiranje superherojskih tropa zabava i šala sve dok vam ne zafali emotivni pokretač za radnju koja nikako da zaista krene i Deadpool 2 je u jednom momentu na ivici da se raspadne krećući se sasvim mehanički od tačke A, preko tačke B pa na dalje, onako kako priča insistira da mora da bude, bez ikakvog obzira prema kauzalnosti, hronologiji, karakterizaciji.

No, kada se pojavi Cable, stvari dolaze na svoje mesto. Brolin je impresivno fizičko prisustvo u kadru i Nathana Summersa* igra sa steroidnim mačo besom potpuno primerenim predlošku. Tako je njegov Cable istovremeno jedini ozbiljan lik u filmu koji može da nam proda dašak tragedije što je u pozadini ove priče, a istovremeno i jedina suptilna parodija na Liefeldovštinu ranih devedesetih godina. Cable je lik izrastao u vreme kada su Terminator i Robocop već bili ugrađeni kao arhetipi u popularnu kulturu i, zajedno sa Shatterstarom ili Bishopom, pa i samim Deadpoolom, predstavljao dah X-tremnih devedesetih, sa svojom već tada skoro do parodije prenaglašenom muževnošću i preobiljem falusnih simbola. Brolin zato u film uvodi stripovsku višeslojnost koja je do tog momenta bila u opasnosti da bude skroz zaboravljena u scenama gde Reynolds mora da balansira između drame i neprekidne komedije, ispeglavši dinamiku, dajući svemu jedan uspeo element smirenog apsurda koji zatim, magično, uspeva da film uvede u prihvatljiv tempo.

*Ne da se u filmu igde pominje Cableovo ime ili poreklo

Ova „stripovska višeslojnost“ znači da film od jedne tačke nadalje počinje superheroje/ kostimirane osobe/ osobe sa supermoćima da tretira kao ikone i nosioce određenih društvenih pogleda radije nego kao stvarne likove, kako nas inače aktuelni superherojski film ubeđuje i Deadpool 2 zbog toga uspeva da bude izvanredno zabavan film koji svoju raspravu o važnosti porodice (i tome kako ona nastaje), ali i široj etičnosti korišćenja moći plasira između scena urnebesne akcije, mnogo humora i dramskog patosa koji je u krajnjoj liniji i sam izminiran u drugoj polovini filma posezanjem za parodijom u svim ključnim scenama. Drugim rečima, Deadpool 2 superheroje tretira zrelije nego većina aktuelnih superherojskih filmova, ne baveći se njima kao „ljudima u kostimu“ već kao „ikonama koje govore“ (i delaju) i njegovo izražavanje kroz akciju je ubedljivo, bez obzira što priča koju priča nije ni preduboka niti posebno kompleksna. Naprotiv, ovo je prostačka priča – sasvim na tragu prvog dela koji ima tri scene – a likovi u njoj imaju stripovsku ikoničnost koja služi da se postave teze i antiteze, ne da se zaista ulazi u njihovu psihološku analizu.

I to pali, pogotovo jer Leitch uspeva da akciju odradi efektno, koristeći razdragano budžet koji je dobio ali i ne zaboravljajući da je najbolja akcija ona u kojoj živi ljudi izvode prave vratolomije. Nema u Deadpoolu ni jedna onako moćna scena borbe kao što je tuča na stepeništu u Atomic Blonde, ali ima vrlo dobrih set pisova sa vožnjom i makljažom i, u skladu sa stripovskom dinamikom, sve je paralelno ispunjeno gegovima i značajnim uanlajnerima.

TJ Miller potvrđuje svoj komedijaški kapacitet (sada, to već znamo, avaj, protraćen), Kapičić je solidan u svojoj parodijskoj ulozi, ali otkrovenje filma je svakako Zazie Beetz čija je Domino naprosto zarazno harizmatična i treba očekivati peticije da joj se da solo film.

Ostalo je svakako sve što očekujete od ’80s muzike koja je sada već na neki način obeležje modernog usperherojskog filma, preko ponovljenih referenci na dabstep (za koji i sam protagonist na kraju kaže da će publika da ga gugla), pa do urnebesne mid-credits sekvence koja zapravo i postavlja neka pitanja o tome šta je sada kanon ovog serijala (i života Ryana Reynoldsa). Deadpool 2 nije MNOGO pametan film, ali je zabavan i stripovski efikasan u isterivanju poente koja je, kako to već i očekujete, zapravo toplo ljudska uprkos svim psovkama i masakru. Iako je neobično videti Kejbla i Kolosusa kako psuju kao kočijaši, ovo je svejedno, veoma veran senzibilitet strip-predlošcima koji, pogotovo otkada Gerry Duggan piše Deadpoola, koriste naglašeno bizarne, krvopljusne storije da se iznova vrate važnosti porodice, osećaju pripadanja i odgovornosti koje intimnost sa drugom osobom podrazumeva. Utoliko, Deadpool 2 je zapravo mnogo humaniji film od Infinity War, a to nam je, svakako, potrebno.

Film: The Hitman’s Bodyguard

Nemam ja sad tu nešto epohalno da napišem o The Hitman’s Bodyguard, ali kao starom čoveku koji je akcione fimove osamdesetih gledao u bioskopu onda kada su u njih dolazili, interesantno mi je da vidim na koji se način ovim filmom pokušava rezurektovati jedan pomalo izgubljen ’80s akcioni podžanr.

Naime, THB je film koji u odnosu na danas vladajuću akcijašku scenu deluje kao striktno trešerska, ne baš grajndhaus ali niskobudžetna ponuda za semenkarski jake bioskope poput 20. Oktobra. Osamdesetih smo za svakog Ramba, Aliena i Terminatora dobijali lo-fi replike u vidu Navaho Groma, The Hiddena i Kiborga. Neke produkcije su se u velikoj meri oslanjale upravo na prljavštinu i sirovost da nadomeste „glamur“ vodećih akcionih filmova onog vremena.

Kako je THB snimljen za svega tridesetak miliona dolara, a nastao u vremenu u kome vladaju mamutski projekti petostruko i šestostruko većih budžeta, i očigledna mu je namera da se osloni na formule koje su pobeđivale osamdesetih godina prošlog veka, za očekivati bi bilo da će se ovaj film kretati nekom linijom onoga što je Cannon radio u osamdesetima, da će biti nekakav rivajvl prljavih akcijaša kakve je J. Lee Thompson radio sa Bronsonom ili tih nekih ranih uloga JCVD-a, a s obzirom na naslov, očekivao bi se i kempi eksces na tragu rane karijere Majkla Dudikofa. Međutim, priča je gotovo dijametralno suprotna. The Hitman’s Bodyguard uprkos R rejtingu – koji omogućava liberalno i nadahnuto korišćenje kovanice motherfucker – zapravo ide drugim putem podsećajući na tradiciju buddy akcijaša kakva se zapatila u tom nekom optimističkijem krilu osamdesetih. Naravno, Donnerov Lethal Weapon i Hillov 48 Hours su očigledne reference koje upadaju u oči – na kraju krajeva oba u centar svojih priča stavljaju rasno mešoviti duo sa dramskom tenzijom koja se gradi na različitim, često čak i ekstremno suprotstavljenim svetonazorima – ali ono što me je prijatno iznenadilo je da uprkos tematici ovaj film zapravo više naginje manje mračnom delu spektra i kanališe sentiment nekih optimističnijih road movie akcijaša poput Midnight Run pa i Gibsonovog „porodičnog“ odgovora na surovi Lethal Weapon u Badhamovom Bird on the Wire.

Ovo nije u suprotnosti sa R ratingom, naravno, na kraju krajeva Midnight Run koji je film na razmeđi akcijaša i komedije je bio film sa apsolutno sumanutom količinom psovki i solidnim nasiljem, pa je i The Hitman’s Bodyguard jedan prilično ubedljiv pokušaj da se dobije sličan amalgam komedije, no-nonsense akcije i jedne toplije ljudske priče.

Zašto se ovaj film toliko nije dopao kritici – ne znam. Nagađam da je u pitanju ta relativno drska artificijelnost postavke u kojoj su protagonisti na vrlo stripovski način veći od života. Ovde se maltene može govoriti i o određenom naporu da se ovaj film zakači na kompoziciju koju od prošle godine predvodi Deadpool, sa Reynoldsom u ulozi goofy akcionog heroja zlatna srca i komplikovana emotivna života, ali The Hitman’s Bodyguard ima ambiciozniju postavku sa dva glavna junaka i moguće je da su kritičari koji sasvim uredno puštaju relativno nerazrađene dramske postavke u superherojskom filmu ovde krenuli da se svete ukazujući na lapidarnost sa kojom film ulazi u obradu svojih likova.

No, meni je to sasvim prijalo. Koncept loveable rogue protagonista je poslednjih godina veoma omekšan time što gledamo PG-13 produkcije u kojima ti po definiciji moralno sivi junaci uspevaju da se provuku sa masovnim ubistvima i drugim prekršajima morala i zakona jer su filmovi pravljeni za mlade tinejdžere. The Hitman’s Bodyguard nije neka ozbiljna analiza moralne čistote ljudi sa ove ili one strane zakona, naprotiv, on se programski drži površnog tretmana ovih motiva ali baš zato ume da sa apetitom uživa u haosu i destrukciji koja se kreira kada se njegovi moralno sivi protagonisti ubace u priču koja, gle čuda, u centru ima beloruskog diktatora optuženog za zločine protiv čovečnosti pred haškim međunarodnim krivičnom sudom.

Ponovo, politika je ovde, ako je ima, smeštena strogo u treći plan, čak u podtekst, ali ovo i jeste kako ju je žanrovski film provlačio decenijama unazad. Glavni junaci su sa dijametralno suprotnih strana moralnog spektra – jedan agent bezbednosti i reda koji fetišizuje planiranje, zaštitu života i pažnju, drugi vrhunski plaćeni ubica koji u svom poslu uživa – ali kroz kombinaciju solidno ispisanih dijaloga i raspoložene glume Ryana Reynoldsa i pogotovo Sama Jacksona dobijamo i jednu laku, uzgrednu ali ubedljivu analizu relativnosti morala i sugestiju da se pravednost uvek bazira na intersubjektivnosti unutar zajednice a da su njena podizanja na apstraktnije, opštije nivoe društva ili cele ljudske rase nužno kompromitovana.

Nema ovde neke teške drame i značajnom  šutnjom bremenitih scena, film te svoje poente, kako rekoh, provlači uzgred i lagano, a u središtu je buddy hemija između dvojice nekadašnjih protivnika koji prilično ubedljivo nalaze zajednički prioritet u jednoj šizofrenoj situaciji u kojoj se negativci nalaze i među Belorusima ali i među „našima“. Interpol i Međunarodni krivični sud su prikazani prilično pošteno  za američku produkciju (sa dubokim evropskim zahvatom, doduše) kao birokratizovane strukture u kojima časni ljudi moraju da se bore i sa malo tromim sistemom ali i sa mangupima u sopstvenim redovima a ako film sasvim stereotipizira istočnoevropljane – a svakako to radi kroz prikaz beloruskih snaga – makar pokušava da se iskupi jednim bestidno turističkim pregledom britanskih i holandskih holyday destinacija.

Ovo ga zapravo u dobroj meri osvežava jer ni na koji način nemate utisak da je u pitanju „mali“ akcioni film koga bi Holivud inače snimao u LA i okolini ili u Majamiju, gledajući da troškove svede na minimum (videti ponovo izvrsni Bayjev Pain & Gain). Naprotiv, produkcija deluje raskošno, delom zahvaljujući vrlo živoj fotografiji Julesa O’Loughlina koji bez napora šalta između televizije i bioskopa i koristi modernu digitalnu tehnologiju na najbolji način, a delom zaista dobro izabranim lokacijama na kojima se snimalo. Kada krenu akcione scene na ulicama i po lokalima u Holandiji ili u Britaniji, stvari deluju veoma visokobudžetno, a ovo pogotovo važi za jurnjavu raznim vozilima u finalu koja na momente kanališe čak i kultni Blues Brothers i apsolutno je ubedljiva sa strane energije i proizvedne štete.

Pored dvojice glavnih likova koji kroz zajedničke nedaće i avanture pronađu simpatije za bivšeg arhineprijatelja i takoreći se pobratime, sve bazirano na dirljivo toploj priči o ljubavi i porodici, tu su i solidno ubedljive Selma Hayek i Elodie Yung (Netflix veza, držim) koje uokviruju postavku likova dajući portrete dve na različit način „jake žene“ i obezbeđujući filmu dašak tog nekog diverziteta. Naravno, jackosn i Reynolds nose priču i njihove su transformacije za nju ključne ali žene nisu samo objekti požude ili blago koje treba zaštititi i to pozdravljam pogotovo jer je centralna transformacija likova i vezana za pronalaženje odgovora za romantične životne probleme.

Film ima malo dramaturške inflacije pri kraju kada je potrebno da svaki od likova na svoj način pokazuje kako ume da kick ass, ali opet, sve je to lepo snimljeno, imamo Garyja Oldmana koji konačno pusti da se vidi malo vatre, imamo nekoliko kratkih i slatkih bosfajtova i Sama Jacksona koji ima prikladan oneliner pre nego što udari tačku na celu stvar, pa ne mogu previše da se žalim.

Dakle, šarmantan, zabavan film koji ću rado pogledati ponovo. Ne verovati kritičarima na Rotten Tomatoes i videti ocenu publike na IMDB.

Film: Deadpool

Ahhh, odgledao se Deadpool.  :lol: :lol: :lol:

Needless to say, meni je to bilo vrlo prijatno iskustvo, ali imao sam uz sebe i kontrolnu grupu, to jest individuu – moju ženu – koja je za film rekla da je mnogo bolji od Gardijans ov d Galaksi a i od onog, kako se zvaše, Ent Mena. Mogu da potpišem to što je gospođa rekla između dva zalogaja pice.

Sad, naravno da Deadpool nikako nije „veliki“ film ni po formi ni po nekakvoj umetničkoj ambiciji ali jeste uspešan u onome što želi a to je da nežno parodira superherojske trope i da ostvari neku vrstu direktne spone sa gledaocem putem bezbrojnih popkulturnih doskočica i ponekog znalački odmerenog direktnog obraćanja kameri. Treba li da kažem da u tom smislu film Deadpool veoma dosledno i uspešno prenosi estetiku Deadpool stripa na veliki ekran i, paradoksalno, uspeva da bude vernija ekranizacija Deadpoola nego što je ijedan X-Men (ili Fantastic Four, da ne pominjem Marvelove in-house produkcije) bio ekranizacija X-Men. Opet, Deadpool tu nominalno ima lakši posao jer se bavi potkazivanjem i parodijom plus njegov osnovni zaplet je jako jednostavan PLUS, naravno, on ne bi ni imao smisla da se pojavljuje u kontekstu gde nema šta da komentariše i koga da parodira, ali opet, treba i tu znati odmeriti prave udele parodije, humora i autentične, jelte, drame. Stripovi ovo obično dobro postižu poslednjih godina, od Niciezinog Cable & Deadpool, preko Wayjevog serijala (iz koga je preuzeta scena sa raznosačem pica (mada u stripu ima daleko mračniji kraj (a Daniela Wayja, avaj nisam video na špici ni u zahvalnicama))) pa do aktuelnijih radova Gerryja Duggana i Briana Pohsena i film uspeva da se osloni na cheesy ljubavnu priču taman toliko da ona iznese tone frivolnog humora a da opet bude tu i nekog tračka autentične emocije. Deadpool u jednoj sceni i sam pominje „lažni osmeh koji krije stvarni bol“ i mada film nema na svojoj strani luksuz stotina strana stripa tokom dve i po decenije (isprekidanog) izlaženja, dobro je tu pogođena srž Deadpoolovog karaktera i generalno anarhični principi na kojima funkcioniše njegov svet, njegove interakcije sa kriminalcima, drugim superherojima i sumnjivim licima sa društvene margine koja bivaju humanizovana kroz radnju.

Opet, film Deadpool u neku ruku vrlo radikalno odstupa od stripova. Da, kostim je savršen faksimil i Deadpoolovo ponašanje u borbi je perfektno, ali sa druge strane, ovaj Deadpool je tek frivolni serijski izbacivač onelinera za razliku od stripovskog Deadpoola koji je autentično psihotičan. Takođe, osnova zapleta, ljubavna priča i njeno razrešenje ne nalikuje ni na šta što bi ijedan Deadpool strip mogao da prikaže s obzirom na to da su oni po definiciji zasnovani na nihilističkom etosu gde su bljeskovi humanosti trenuci koje treba pamtiti, nikako pančlajnovi. Utoliko, iako je ovo R-rated film sa mnogo psovki, amputacija i seksa (uključujući duhovitu scenu pegginga  :-| :-| :-|  ) on je suštinski za decu jer priča izrazito jednostavnu priču sa izrazito plitkim karakterizacijama i razrešenjima koja su na nivou dečijih skaski. Može se argumentovati da je ovo metanivo narativa i da je on nameran da upravo tim dvodimenzionalnim tretmanom materijala ukaže (i potkaže) na protivrečnosti superherojskog etosa, ali ja razumem ako nekoga to žulja. Opet, Deadpool je generalno uvek utemeljen u ovakvom pristupu i njegova istinska priroda je uvek bila u tome da se približi potrošaču popularne kulture time što će i sam imati rasutu pažnju koja skače od brze hrane, prema pin ap ličnostima, zatim na oružje, pa na stripove, filmove ili igre i sve u krug, dok se nekakva dublja poenta tek nazire u podtekstu a čije čitanje u mnogome zavisi od interesovanja za „ozbiljnije“ superherojske proizvode. Opet, fantastičan vikend koji je Deadpool imao u Americi potvrđuje da je bioskopska publika na ovo spremna a i ja sam u Ušću čuo muškarce oko sebe kako prepoznaju reference na događaje ili likove iz stripova.

U tehničkom smislu, ovo je pametno odrađen „mali“ film koji jako mnogo kilometraže izvlači iz svoja dva i po set pisa. Koreografija borbi i generalna režija akcije su kulturno ispoštovali R rating i mada ovo nikako nisu najbolje superherojske borbe koje sam ikada video, one su atraktivne i prljave kako i treba da bude u ovakvom filmu. Gostujući X-Men superheroji su, opet, odmereni dosta mudro. Kapičićev Colossus je čist kemp – na kraju krajeva sam lik je suvi CGI bez mnogo napora da mu se da dubina – to jest straight man played for laughs, dok je Negasonic Teenage Warhead Brianne Hildebrand odlično pogođena da bude namršteni lik u komedijaškom triju i  koristi svoj screen time mudro.

Deadpool otvara na skoro pa šokantno uspešan način superherojsku sezonu koja obećava još padanja još rekorda. Betmen i Supermen pa X-Men, pa Suicide Squad, pa Civil War ove godine, pa Doctor Strange, da ne pominjem televiziju… Biće ovo vrela godina ali ako ništa drugo Deadpool pokazuje da je R-rated superherojski film apsolutna realnost (uz jasne ograde da je ovo u suštini akciona komedija i da se radi o liku dobro poznatom po parodiji) i da „superherojski zamor“ još uvek nije nastupio. Biće ekstremno zanimljivo pratiti čeoni sudar Dawn of Justice i Civil War sa X-Men Apocalypse koji bi trebalo da se tu ravnopravno uključi (mada Deadpool ima bolje otvaranje od bilo kog X-Men filma) a onda da vidimo i kečeve iz rukava u formi Suicide Squad i Dr. Strange. Za sada, ja sam Deadpoolom vrlo zadovoljan.