Pročitani stripovi: Docteur Mystère Vol. 3: The horrors of the black jungle

Pročitao sam i treći tom avantura Doktora Misterije, naslovljen Docteur Mystère Vol. 3: The horrors of the black jungle i mada je i ovo bilo zabavno iskustvo, moram da priznam da ova priča nije po kvalitetu bila na nivou prve dve o kojima sam pisao pre par meseci.

Naravno, za ikog iole normalnog, ovo su sve stare vesti jer, kako smo već i tada primetili, stripovi o Doktoru Misteriji su na našem jeziku i na regionalnim tržištima dostupni već godinama, u izdanjima Libellusa ili Čarobne knjige, uključujući ovaj treći album, no moja poslovična lenjost je ovde ponovo nasrnula pa sam morao da dočekam da SAF objavi prevod i ove treće epizode na Engleski jezik, da napravi digitalno izdanje koje će se pojaviti na Comixologyju, kako bih ja to na kraju pročitao.

Ovo nikako ne treba tumačiti kao nekakvu prećutnu kritiku, naprotiv, prva dva albuma Doktora Misterije su mi bila veoma zabavna i zapravo sam se malo i iznenadio kada sam čitajući ovaj treći shvatio da im on po kvalitetu nije ravan. Utisak je da su Castelli i Filippucci ovo radili malo na brzinu, da se ispuni norma pa su „Užasi crne džungle“ strip koji se prilično iscrpljuje u besprekidnom referenciranju, podgurkivanju i namigivanju čitaocu, nadajući se da će stalni dotok aluzija na poznata dela iz popularne kulture devetnaestog i dvadesetog veka biti dovoljan da kompenzuje prilično tanak zaplet i rad sa likovima.

Da bude jasno, nije da su prva dva albuma Docteur Mystère bila nekakva disertacija iz suptilnosti, ovaj komični strip se uvek vozio na toj kombinaciji parodije i avanturističke akcije i praktično svaka tabla mu je bila ispunjena gegovima i komikom, ali utisak je da je u prva dva albma pripovedanje bilo sigurnije a rad na narativu i likovima, pogotovo na samom Doktoru, nešto ozbiljniji.

Za one koji se tek sada uključuju u naš program, evo i kratkog sažetka onog o čemu pričamo: Docteur Mystère je, u ovoj svojoj inkaranaciji, lik iz Bonellijevih stripova, koga je kreirao tvorac Martija Misterije, Alfredo Castelli, kao starijeg, iskusnijeg rođaka, bazirajući se na, zapravo, postojećem liku iz avanturističke proze sa kraja devetnaestog veka kog je kreirao Francuz Paul D’Ivoi. Docteur Mystère je u to vreme bio samo jedan od likova nastalih da se naskoči na kompoziciju popularnosti i komercijalnog potencijala koju su suvereno predvodili romani Žila Verna, pa je kao takav i bio praktično kopija mnogih Vernovih ideja i motiva. U kasnijim svojim avanturama, Docteur Mystère je malo uzgubio na popularnosti, da bi mu svetlost ispod reflektora ukrao njegov saradnik, Cigale, a u skladu sa promenljivim prioritetima čitalaštva. U svakom slučaju, kada je Castelli krenuo da piše stripove usredsređene na ovu dvojicu junaka, udružio se sa iskusnim crtačem Luciom Filippuccijem, poznatim po svojim erotskim radovima, ali i čovekom sa velikim opusom i u drugim žanrovima, uključujući crtanje Martija Misterije. Filippucci je i jedini i isključivi crtač na serijalu Docteur Mystère u pet albuma koji su do sada napravljeni.

Što se tiče trećeg albuma, on je notabilan po tome da Doktora, koji je u ovoj verziji Indus – originalni Doktor Misterija bio je britanski oficir koji je služio u Indiji i tamo pokupio mnogo mističnog znanja i arkanih veštna – vraća u Indiju. Cigale i Mystère su ovom prilikom u misiji praćenja gospođice Pearl Brooke kroz najgušću prašumu indijskog potkontinenta sve do Sarawaka gde je njen otac guverner.

Sad, čitaoci nabildovanijeg geografskog čula će verovatno odmah primetiti da se Sarawak ne nalazi u Indiji, već u Maleziji i to na severozapadu ostvra Borneo te da je probijanje kroz indijsku džunglu na, istina vrlo lepo opremljenom i dresiranom slonu, poprilična besmislica. Otprilike kao kada biste od Londona do Gibraltara išli preko Švajcarskih Alpa… No, Castelli kao da za ovu epizodu nije baš želeo previše da se trudi i Indija i Borneo su ovde iskombinovni ne zato što to ima ikakvog geografskog smisla, nego da bi scenario lakše napravio mashup Žila Verna i Emilija Salgarija. Sandokana, odvažnog malezijskog pirata koji se bori protiv nepravde su deca moje generacije upoznala preko italijanske serije iz sedamdesetih godina prošlog veka u kojoj ga je igrao Indus Kabir Bedi, ali istina je i da su Salgarijevi romani o ovom liku – a napisano ih je jedanaest – nastajali u isto vreme kada i ostala proza koju omažira Doktor Misterija, pa je spajanje Doktora i Sandokana neka vrsta simboličke pravde na delu.

Nažalost, sam strip, kako rekosmo, ima veoma tanak zaplet i Sandokan se ovde, uprkos velikom potencijalu koji lik nosi – da ne pominjem koliko je moje ludo srce lupalo u anticipaciji – koristi praktično kao komični pančlajn, a veliki deo zapleta ove epizode svodi na tek nešto više od vica. Komedija zabune može da bude prihvatljiva komponenta u avanturističkoj prozi, ali, kako rekoh, čini se da ovde Castelli nije imao snage da se previše potrudi.

Možda je najveća zamerka koju imam na Užase crne džungle to da se ovaj strip premalo bavi samim Doktorom, provodeći daleko više vremena sa likovima koji su u prethodna dva albuma bili ipak samo podrška. Ovo je možda i fatalna rana ovog narativa: Doktor Misterija u Castellijevoj izvedbi nije najdublji lik svih vremena ali je, u poređenju sa ostalim likovima koji su svi jednodimenzionalne komične karikature, on prirodno težište svakog od ovih narativa. Čim njega izvedete iz fokusa, strip se odjednom pretvara u puku seriju gegova. Pišući o prethodna dva albuma često sam koristio izraz „farsa“ jer je Docteur Mystère definitivno strip koji – dobronamerno, svakako – ismeva trope avanturističke proze i ranog palpa, poigravajući se sa formom i nekim stereotipima. Međutim Užasi crne džungle ne ostavljaju toliko utisak farsičnosti koliko nemaštovitosti i ovde se stereotipi više ne ubacuju u narativ da bi bili potkazani, već ih scenarista, reklo bi se, prvo malo zagleda a onda uz uzdah odlučuje da ih upotrebi takve kakvi su, bez mnogo napora da se oni dekonstruišu. Rezultat je da Užasi crne džungle troše veliki broj strana na prikaz mračnih rituala pripisivanih stravičnim Hindu-kultovima i crne magije (iz crne džungle, jelte), bez namere da tu kao nešto komentariše, naprosto koristeći ove izlizane trope zato što oni tematski leže ovoj priči i zato što će to pomoći da se nekako dobaci do kraja albuma.

Ovo se vidi i u samoj tehnici pripovedanja. Docteur Mystère je u prethodna dva albuma imao jedan jasan tempo i na momente vrlo maštovite, što se kaže „filmske“ rezove i tranzicije između scena. Užasi crne džungle, pak, imaju naglašeno dekomprimovano pripovedanje – recimo, nakon prve table gde vidimo naše junake kako jašu slona kroz džunglu, dobijamo scenu od čak osam strana koja prikazuje pomenuti mračni ritual, njegove rezultate, zatim opširan flešbek koji treba da nas dovede u sadašnjost i pokaže kako i zašto su neki likovi koje smo upoznali u prethodnim epizodama ponovo sa nama i to, kakvog li iznenađenja, baš usred džungle u Indiji. Ovo je sve moglo da stane na dve strane, ali utisak je da ovde naprosto nije bilo dovoljno priče da se stigne do kraja, pa su i naredne table ispunjene tehnikama odugovlačenja i dobijanja na vremenu.

Hoće se reći: ova epizoda ima nekoliko gegova koji se stalno ponavljaju, u nadi da će to stripu dati željenu komičnu inerciju. Gospođica Brooke sve što joj se događa posmatra kroz prizmu popularne kulture onog vremena, stalno citirajući naslove romantičnih romana i pozivajući se na likove iz knjiga, poput Branke Katić u „Anđelima“, Ch’ing K’way igra igru preduzimljivog i prevrtljivog kineskog biznismena i nema paktično nikakav drugi karakterni element, Radetzky je podmukli, kukavički Nemac sa nezdravom fiksacijom na pacova koji ga tretira sa prezirom itd. Ponavljaju se upadanja u rupe bez dna, gegovi sa mišem, ali najveći prestup ovog albuma je upravo to da samog Doktora u njoj naprosto nema dovoljno. Njegova kombinacija narcisoidnosti, lude smelosti, intelektualne nadmenosti ali i bizarnih logičkih skokova koje pravi je ono što pokreće ovaj strip i kad god Doktora nema u kadru, a to je u ovoj epizodi prečesto, stvari se spuste na nivo jeftinih pošalica.

Ako na ovo dodam i da je konačni preokret vezan za Sandokana takođe plitkast i traći potencijal ovog lika, moram da kažem da me Užasi crne džungle nisu zadovoljili na pripovednom planu. Naravno, nije da tu ništa ne valja, ima ovde dosta uspelih momenata, lepih komičnih poentiranja i kvalitetnog rada sa likom samog doktora između prvoloptaškog humora (hvatanje za sise? Stvarno?) i ponovljenih gegova, tako da ne mogu da kažem da nisam nimalo uživao.

Što se crteža tiče, Lucio Filippucci je svakako prevelika faca da bi išta što on radi moglo da se opiše kao slabo, ali između dekomprimovanog pripovedanja i povremeno naglašeno umirenog kolora pošteno je reći da je ovaj album manje vizuelno impresivan od prethodnog koji se događao u, jelte, svemiru. No, Filippucci briljira u mnogim scenama – one koje se događaju u samoj džungli svakako prijaju već na ime razobručenog kolora i upečatljive opreme za slona – i činjenica da ovde ima priliku da grafički omažira Vernovog mehaničkog slona je već dovoljna da ovaj strip naprosto morate uzeti u ruke.

Sve u svemu, Užasi crne džugnle su vidan pad u odnosu na prva dva albuma o Doktoru Misteriji. Ovo je, naravno, i dalje sasvim čitljiv strip ali da sam na ovu epizodu naleteo prvo, ne verujem da bih imao tako pozitivnu dispoziciju prema čitavom serijalu. No, svakome je dopušteno da malo poklekne u nekom momentu svoje stvaralačke karijere, pa iako je ovo slabiji album u serijalu, svakako ga možete pazariti ovde, a ja ću i dalje sa zanimanjem čekati objavljivanje nastavaka.

Pročitani stripovi: Docteur Mystère

U mojoj nedavno pokrenutoj inicijativi da čitam više evropskih stripova desilo se ono što niko nije mogao da zamisli.

Nećete verovati šta je jedan ljubitelj stripa, pregledajući potencijalne kandidate za čitanje, privučen lepim crtežom i obećanjem zabavnog omaža klasicima palpa i rane fantastične literature na kraju uradio!

Hoću reći, seo sam i svoljevoljno čitao stripove koje je izdao Sergio Bonelli. Kako se TO dogodilo? Pa, nije li me DušMan godinama zasipao besplatnim primercima probranih izdanja Veselog Četvrtka a ja sam ih odlagao na policu i, eno ih, još uvek stoje na njoj neotpakovani, gledam ih dok ovo kucam, a na kraju sam do Bonellija došao sasvim zaobilaznim putem čitajući originalno italijanski strip na engleskom i to u izdanju jedne, pa, originalno bosanske firme. Baš je šašav ovaj Mehmet.

Hoću da kažem, pročitao sam dva albuma stripa Docteur Mystère i užasno se zabavljao, naglas se cerekajući njegovom humoru i uživajući u maštovitom vizuelnom programu.

Real talk: šalim se malo to u vezi Bonellija, naravno. Istina je da u vreme kada sam bio klinac, ove stripove nisam čitao sem ako nije bilo baš ništa drugo da se čita, sve onako gord i ubeđen da su moji američki superheroji, daleko, er, superiorniji u odnosu na primitivne italijanske vesterne i… druge primitivne italijanske vesterne*. No posle sam porastao, malko progledao pa video da baš i nemam ni moralni a ni estetski tron sa koga bih s visine mogao da pljuckam po Bonelliju. Istina je svakako i da sam, suma sumarum, u životu čitao više Doktora Strangea nego Dylana Doga, više Spajdermena nego Zagora, više, er, Bladea nego Dhampyra, ali istina je i da nemam nikakvu stvarnu predrasudu prema Bonellijevim izdanjima nego da je u pitanju više činjenica da sam decenijama naprosto po inerciji više pratio američki strip.

*Dylan Dog i Marti Misterija u to vcreme još nisu ni postojali…

Ako smo to apsolvirali, recimo i da sam do Doktora Misterije došao tako što mi je crtež Lucia Filippuccija na naslovnim stranama privukao pažnju dok sam pretraživao digitalni prostor i pitao se koji bih naredni strip nastao u Evropi da čitam. Fillippuci je, naravno, čovek dosta poznat po svojim erotskim radovima kao što su Avanture Ćićoline, ali nisam se konektovao sa njegovim primamljivim naslovnim stranama za Docteur Mystère po nekoj pornografskoj liniji. Ono što me je njima privuklo bio je pre svega taj prefinjeno kreiran osećaj „starinske“ a za mene neodoljivo uzbudljive avanture, sav u egzotičnim (ili makar nekada egzotičnim) motivima i sa savršenom kompozicijom koja je izbegla „postersko“ natrpavanje a opet iskomunicirala čega će sve tu biti i kakav ton može da se očekuje.

Naravno, nije škodilo ni što sam znao da ovo piše Alfredo Castelli, čovek koji je kreirao Martija Misteriju i Bonelliju doneo sopstvenog istraživača egzotičnog, po uzoru na palp heroje sa početka dvadesetog stoleća, i jedan od i danas najpopularnijih stripova koje Bonelli izdaje. Alfredo Castelli je jedan od najvažnijih italijanskih posleratnih strip-scenarista sa karijerom koja je počela još ranih šezdesetih – kada je imao svega šesnaest godina. Castelli je ne samo pisao za Diabolik i Topolino već je bio i pokretač prvog strip-fanzina u Italiji, Comics Club 104, a kasnije je radio za televiziju. Rad na stripu Allan Quatermain 1978. godine, koji je pratio avanture poznatog proznog heroja H. Ridera Haggarda je na neki način i najavio sledećih nekoliko decenija Castellijeve karijere. Marti Misterija je pokrenut 1982. godine i u njemu je Castelli imao prostora da se igra sa elementima i motivima klasičnih žanrova avantura i misterije sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, a Docteur Mystère je zapravo i debitovao u 175. broju magazina Martin Mystère, iz 1996. godine, uvodeći lik egzotičnog i misterioznog Martijevog starijeg rođaka koji je, nekako, bio još kulji i univerzalno obrazovaniji od samog Martija.

No, da bismo pravilno pozicionirali samostalne strip-albume Doktora Misterije, treba primetiti i da Castelli, tehnički gledano, nije bio kreator ovog lika. Docteur Mystère je zapravo autentičan lik iz avanturističke/ misteriozne proze sa kraja devetnaestog veka. Nastao na talasu klonova koji su pratili uspeh proze Julesa Vernea, Docteur Mystère je bio kreacija autora po imenu Paul Deleutre a koji je pisao pod pseudonimom Paul D’Ivoi i prvi put se pojavio u kolekciji priča publikovanoj u Francuskoj 1899. godine. Deleutre je svog protagonistu kreirao slobodno remiksujući motive koje je Verne učinio popularnim, pozicionirajući ga kao britanskog oficira koji je došao u Evropu iz Indije, sa sve turbanom i muževnom bradom, tajnom misijom i neverovatnim asortimanom egzotičnih znanja i iskustava koja će mu pomoći da pretekne u svojim budućim avanturama. Docteur Mystère je imao i pomoćnika, mladog Cigalea, kao i „električni hotel“, neku vrstu oklopljenog habitata na točkovima u kome će dvojica muškaraca živeti i putovati po svetu (očigledno inspirisano Verneovim slonom na parni pogon iz romana La maison à vapeur), a kasnije će priče o Doktoru otkriti njegovu, dosta mračnu prošlost i dovesti ga do nasiljem ispunjene katarze.

Kada su započeli rad na Docteur Mystère, Castelli i Filippucci sebi u zadatak nisu stavili puko prepričavanje ili osavremenjivanje priča koje je Deleutre pre sto godina ispričao. Njihov Docteur Mystère je svakako omaž originalnom liku i njegovim pustolovinama, kao i šire, čitavom žanru avanture i misterije iz perioda sa prelaska u dvadeseto stoleće, ali je istovremeno i nežna, dobroćudna parodija, sa simpatijama kreirana farsa koja potkazuje klišeizirane žanrovske potštapalice i zastarele, danas pomalo i uvredljive stereotipe.

Castelli i Filippucci su uradili nekoliko epizoda Doktora Misterije za Bonelli, a koje su kasnije objavljivane kao albumi. Bonelli je prve dve priče, I segreti di Milano i La guerra di mondi publikovao kao kolorisane albume početkom ovog veka a takve je objavio i zagrebački Strip agent, dok je Libellus objavio pet epizoda u svojim MM Almanasima. Konačno, beogradska Čarobna knjiga je pre tri godine publikovala prvi integral (i dalje dostupan u prodaji) u kome se nalaze ove dve epizode kao i treća koja se događa u Indiji.

Naravno, ja sam sve to promašio pa sam na kraju čitao engleski prevod kolorisana prva dva albuma a koja su u digitalnoj formi izašla za SAF Comics Ervina Rustamagića (i kao takvi, nabavljivi su na Comixologyju po zaista pristojnoj ceni). Naravoučenije? Mehmet je mnogo lenj čovek i morate mu doneti strip na noge da bi se on udostojio da ga pročita. Čak ne ni kad je u pitanju samo Bonelli!

Moja lenjost na stranu, Docteur Mystère je veoma dopadljiv strip. Lucio Filippucci je izvanredno ekonomičan crtač koji intuitivno razume kako da iskoristi „kvadraturu“ koju ima na tabli, ne gubeći se u ornamentici i baroknim detaljima onda kada je potrebno naglastiti akciju ili emociju i sa finim okom za vizuelnu komediju. Ovo ne znači da strip nema detaljnih i vizuelno spektakularnih scena, prva epizoda, The Mysteries of Milan otvara se scenom na trgu ispred Milanske katedrale sa zapanjenim izrazima lica prolaznika obučenih po poslednjoj italijanskoj modi sa kraja devetnaestog veka – znate već, cilindri, šeširi, marame – i upečatljivom tananom elegancijom gotske fasade u pozadini. Filippucci odmah uspostavlja prefinjeno komični ton stripa, kontrastirajući vrlo uverljivo prenesenu arhitekturu iz stvarnog sveta sa fantastičnim dizajnom vozila kojim Mystère i Cigale stižu u Milano, a strip odmah ubacuje u višu brzinu, protrčavajući kroz lepo vođenu akcionu scenu u kojoj Doktor demonstrira svoje poznavanje istočnjačkih borilačkih veština ali i jednu sklonost ka „žanrovskoj“ introspekciji koja će kreirati osnovu za taj dobronamerno parodični ton ovog stripa.

Docteur Mystère je ovde pozicioniran kao vrlo fino odmerena karikatura protagoniste iz romana pustolovine i misterije perioda-pre-palpa, čovek koji raspolaže apsurdnim količinama onog što bi Nikola Đuričko nazvao „nepotrebnim znanjem“, spreman uvek da objašnjava ako ne svojim saputnicima a ono barem čitaocu koliko toga on zna o svim apsketima misterije sa kojom se suočavaju. Mystère je ovde parodija enciklopedijski učenih likova iz ne samo Deleutreovih već i Verneovih i drugih knjiga onog vremena, sa izrazito teatralnim nastupom koga Filippucci paljivo oblikuje kroz njegove izraze lica, poze, oblik facijalnih malja, način na koji se oblači (sa sve turbanom). Opet, iako je ovo strip koji se definitivno šali sa svojim protagonistom i potkazuje ga kao nekog ko se i sasvim narcisoidno loži na samog sebe, to ne kreira prepreku klasičnom programu avanture i misterije kroz koji će Mystère i Cigale, kao i drugi njihovi saputnici, prolaziti.

Tako je i pomenuta akciona scena na početku vođena sasvim „ozbijno“, sa ubedljivim prikazom borilačkih veština i Doktorovih pauza za refleksiju. Kako se The Mysteries of Milan, prilično odvažno, odlučuje da spoji vrlo raznovrsne motive avanturističke proze, tako i Filippucci polaže težak ispit kreirajući jedan kongruentni prostor u kome prelazimo iz gotske arhitekture i italijanskog okruženja u ambijent kojim dominiraju kineski motivi, sa sve smenjivanjem orijentalne ikonografije zmajeva i „oble“ ornamentike sa ponovo strogim i „šiljatim“ gotskim i katoličkim vizuelnim simbolikama. Strip je, naravno i dobrim delom fantastika pa i crtač očigledno uživa u dizajniranju fantazmagoričnih mehaničkih naprava ali i magijskih prizora pa i jednog kvalitetnog crvenog zmaja do kraja balade.

Filippuccijevo pripovedanje je takođe izvrsno. On je crtač izrazito čistog lejauta sa pravilnim oblicima panela i vrlo pažljivim odabirom kada da im menja dimenzije, a što meni, kako sam već mnogo puta pominjao, po definiciji prija. Castellijev scenario se u ovoj prvoj epizodi dosta agresivno šeta između lokacija ali i likova, sa flešbekovima i reminiscencijama, ali i rezovima koji treba da čitaoca ostave zapitanog šta se zapravo desilo i Filippucci demonstrira visoko majstorstvo jasne naracije gde nema nikakvih sumnji u to šta prethodi čemu, koji su uzroci a šta posledice i da je odsustvo informacije, kada ga ima, sasvim namerno.

Što je, svakako, u skladu sa prozom koju ovaj strip omažira, ali i onda vešto upotrebljeno u svrhu komedije. Scena, na primer, u kojoj Doktor i njegovi prijatelji bivaju napadnuti od strane grupe atentatora ispred Milanske skale je izvrsna demonstracija kako autori variraju ton od panela do panela, protrčavajući na smenu kroz komediju, triler i akciju, sa savršenom kontrolom nad emocijama čitaoca. Kad na kraju on ili ona okrene  stranu, dobija se perfektan, gotovo školski primer kako se filmska „smash cut“ tehnika montaže može efektno upotrebiti u stripu.

Sa druge strane, Castelli piše duhovit, vrlo lepršav tekst. Njegov Doktor je, kako rekosmo, prilično samozaljubljena ali ne iritantna persona, čije refleksije na avanture kroz koje ekipa prolazi služe kao zabavan kontrast onome što se vidi na „ekranu“, ne u meri da imamo posla sa nepouzdanim pripovedačem, već tek toliko da se celoj pustolovini da okvir simpatične farse. Neke od alatki su vrlo jednostavne – na primer, Doktor će mnogo puta u stripu prvo čitaocu kroz titl saopštiti neku svoju dubokoumnu opservaciju na datu situaciju da bi je panel dalje naglas izgovorio kako bi ga čuli i svi njegovi kompanjoni – on je jednostavno lik koji voli da se pravi pametan i Castelli se izuzetno zabavlja stavljajući mu u usta kitnjasto izražavanje i stalne šarmantne afektacije na nekoliko jezika koje sugerišu, iako se to nigde eksplicitno ne naglašava, da je Doktor u velikoj meri osoba koja glumi izmaštani lik radije nego autentični heroj proze misterije i avanture.

I scenario je generalno tako formatiran sa neprebrojnim, često neskriveno postmodernim omažima drugim radovima iz domena popularne kulture, koji se protežu od sprdalačkog zazivanja mornara Popaja pa do možda i predugačke digresije koja poentira sa Petrom Panom. No, ovo svakako nije strip komplikovanog zapleta i Castelli i Filippucci će radije prostor iskoristiti za gegove nego da smišljaju nepotrebno složenu priču.

Dobar deo gegova tiče se žanrovskih stereotipa, kao što je konstantno padanje u nesvest jedinog ženskog člana ekipe, formatiranje glavnog negativca kao naglašeno karikirano zlog Nemca – koji su imali tu vrstu reputacije, eto, i pre dva svetska rata što su ih pokrenuli – i čitavo pozicioniranje Kineza kao i negativaca i pozitivaca u narativu prvog albuma. Zapravo, ovo poigravanje sa orijentalističkim klišeima i motivima je najtanji led po kome se Castelli i Filippucci kreću, ali strip svakako spasava jedan dobronamerni ton i do apsurdnog volumena odvrnuto akcentiranje (pa i interno komenatrisanje) nekih od najuvredljivijih orijentalističkih stereotipa.

Drugi album, The War of the Worlds je još farsičniji, krećući kao otvoren omaž Verneovom putovanju Od Zemlje do Meseca a zatim se dotičući brojnih klišea rane naučne fantastike, od Wellsovog rata Svetova, pa sve do elemenata koje će koristiti stripovi o Flašu Gordonu, nastali decenijama kasnije. Castelli i Filippucci za ovu potrebu pomeraju radnju u rani dvadeseti vek i, reflektujući činjenicu da je originalni, prozni Docteur Mystère, u svom kasnijem kniževnom životu pao u zapećak a na račun mnogo veće popularnosti svog mladog pomoćnika Cigalea (Castelli navodi ogromnu popularnost romana Horatia Algera Juniora koja je posle Amerike i u Evropi popularizovala arhetip mladog, odvažnog momka kao junaka avanturističke proze), The War of the Worlds se nežno ali dosledno podsmeva svom titularnom heroju, uvodeći novi ženski lik koji – neobjašnjivo! – u Doktoru vidi tek samozaljubljenog naduvenka koji ne prepoznaje plemenitost i mudrost svog mladog sajdkika.

Ova dinamika među likovima je dobrodošlo osveženje nakon prvog albuma i kreira još mnogo izvrsnih komedijaških situacija za protagoniste, a smeštanje radnje na mesec omogućava Filippucciju da se razulari sa dizajnom vanzemaljaca – koji je neretko i sam farsičan sa različitim aluzijama na zemaljske emocije, običaje i mode – ali i neverovatnih mašina, zaključno sa dinovskim „mecha“ robotom koga pokreće dekapitovana ali živa glava jednog od Doktorotvih najvećih neprijatelja.

Kod ova dva stripa izuzetno mi je prijalo što parodija i farsa, ma koliko intenzivne bile, sa sve aluzijama, digresijama i gegovima koji ruše kontinuitet i „četvrti zid“ (kao što je na primer „lice Meseca u aluziji na Mélièsov nemi film Put na Mesec iz 1902. godine, ali i kadar u kome na Mesecu onda zatičemo američku zastavu), ovo ne uništava ni pripovedačku doslednost stripa niti likove pretvara samo u stereotipe kojima treba da se podsmevamo. Castelli i Filippucci svog Doktora Misteriju pišu sa očiglednom i nepatvorenom ljubavlju prema izvornom materijalu i čitavoj toj epohi žanrovskog stvaralaštva – slično onome što su Moore i O’Neill radili sa svojom Ligom izvanrednih džentlmena, ali u drugom tonu, ne stideći se da žaoku komedije usmere prema onome što je zaista smešno, ali bez zlobe, bez prećutne (ili otvorene) insinuacije da je ovaj žanr zastareo, prevaziđen ili politički neprihvatljiv. Naravno, Docteur Mystère sasvim otvoreno prepoznaje šovinizam, rasizam, seksizam, zapadno- i muško-centrične trope u srži ovog žanra, ali ih on kritikuje iz pozicije ljubavi (i sa puno duha), ne čineći grešku odbacivanja svega što je dobro uz ono što je loše, nudeći nam, na kraju dana, zabavne i uzbudljive avanture koje je zadovoljstvo čitati. Prijatan, lak kolor Gorana Đukića u ovim izdanjima zaokružuje paket koji, digitalno, ili na papiru, svakako treba da imate.