Pročitani stripovi: Old Haunts

Iako sam juče imao neke pomalo neprijatne reči za „glavni“ strip-serijal izdavača AWA, The Resistance, to me nije sasvim pokolebalo u čitanju njihovih drugih izdanja. Old Haunts je petodelni kriminalistički serijal koji je izlazio između Juna i Oktobra prošle godine ali je kolekcija stigla tek polovinom Februara (a digitalna kolekcija još kasnije) pa je to poslužilo da malo zalečim ljute rane i poradujem se brutalnom, mračnom krimi-stripu sa elementima halucinantnog horora koji možda ne izmišlja toplu vodu niti radi nešto bogznašta novo u svom medijumu ali je u pitanju jedan častan žanrovski rad koji i svoje stereotipe iznosi sa sigurnošću i pruža sasvim opipljiv vizuelni užitak.

Iako se u AWA nastupima u javnosti čulo da će The Resistance biti neka vrsta uokvirujućeg narativa za ostatak AWA „univerzuma“, mada bez forsiranja da se sve mora uklapati u jedinstvenu priču do najsitnijih detalja, Old Haunts zapravo nema nikakve veze sa The Resistance i, koliko ja mogu da kažem, događa se u sasvim odvojenom, sopstvenom univerzumu, baš kao što je bio slučaj i sa serijalom Red Border o kome smo pričali pre neki mesec. Ovo svakako pozdravljam jer, kako rekoh, The Resistance mi se nije posebno dopao, a ideja da imamo izdavača koji će biti zadovoljan da publikuje kriminalističke miniserijale što neće morati da dele univerzum i uklapaju se sa tuđim kontinutitetom je meni, naravno, vrlo primamljiva. Vertigo Crime je bila najbolja stvar koju je Vertigo radio u prošloj deceniji na kraju krajeva i ako možemo da dobijemo nešto slično kod nekog drugog, ja sam za.

Naravno, ovo što sam do sada pročitao a što je izašlo za AWA nema ambiciju da bude deo nekakvog „novog talasa“ krimi-stripova, ali kako ozbiljni krimići za druge izdavače izlaze sporadično (malo BOOM!, malo Image, malo Dark Horse itd.) svakako treba pozdraviti da se pojavljuje još jedna firma koja u prvi plan stavlja jedan srazmerno zreliji, kako rekosmo, „odrasliji“ imidž stripa a koji je prikladan baš za ovaj žanr.

Old Haunts su zajednički pisali Ollie Masters i Rob Williams. Masters je bio deo pretposlednjeg juriša Vertiga na barikade, sa serijalom The Kitchen iz 2015. godine a koji je bio njegov prvi ozbiljniji rad za mejnstrim izdavača i krimi-priča o tri supruge irskih mafijaških bosova iz njujorške Paklene kuhinje koje, nakon odlaska njihovih muževa na robiju, same počinju da se ozbiljnije bave zločinom. Iako se ovaj strip ne smatra nekim značajnijim Vertigovim proizvodom, možda će vas iznenaditi da čujete da je 2019. godine uspešno ekranizovan i mada je i sam film dobio dosta loše ocene, cela ta priča svedoči o tome koliko je Holivud žedan „sadržaja“ koji je neko drugi već pripremio i zapakovao. Čak je i drugi Mastersov krimi-strip iz te godine, Snowblind, izašao za BOOM! Studios uspeo da stigne do nekakve preprodukcije za ekranizaciju pa me svakako ne iznenađuje da vidim ovog momka na spisku autora koji rade za AWA gde se ta ambicija ka sinergiji medija prosto da namirisati u zraku.

Sa druge strane, Britanac Rob Williams je meni već prilično omiljeni lik, sa odličnim radovima u poslednjih nekoliko godina za DC (notabilno na Martian Manhunter i Suicide Squad), ali i vrlo solidnim serijalom iz kasne Vertigo-ere, Unfollow. Ovaj poslednji je i nešto najbliže krimiću što sam čitao od Williamsa – mada je više u pitanju, er, sociološki triler? – i sadrži tu kombinaciju tvrdokuvane naturalističnosti sa fantazmagoričnim, simboličkim elementima a koju zatičemo i u Old Haunts.

No, iako su imena scenarista svakako ono što mi je privuklo pažnju, činjenica je i da sam uz Old Haunts uživao najviše na ime crteža koji je delo Laurencea Campbella. Campbell je, kao i Williams, Britanac i  2000 AD veteran a koji je dalje uspeo da pronađe uhljeblje i preko Atlantika, radeći nakon Sudije Dreda i drugih 2000 AD propertija, na različitim američkim serijalima, uspevajući da dokači i Wolverinea i Punishera i Deadpoola i Moon Knighta. Kao što se da primetiti, sva četiri Marvelova lika koja sam naveo imaju sklonost ka mračnom, gritty senzibilitetu, pa je Campbell i idealan autor za strip koji govori o ostarelim kriminalcima koji se još jednom vraćaju na mesto zločina i stvari se, kako očekujete, ne završavaju idealno po njih.

Old Haunts zaista spada u donekle distinktni podžanr „gerijatrijskog krimića“ koji podrazumeva da su likovi ako ne na samom kraju svog životnog puta – a neki bogami jesu i neće dočekati okretanje poslednje stranice – onda svakako daleko izvan svoje najuspešnije životne faze u kojoj su krčili put kroz svet snažnom desnicom i beskrupuloznošću. Naša trojica likova, Alex, Donny i Primo su likovi na pragu penzije i trio kriminalaca koji su pre više od decenije praktično prestali da se bave „pravim“ zločinom, povlačeći se u sigurnost „legitimnog“ biznisa koji se laća samo opranog novca i ne podrazumeva (mnogo) vađenja pištolja i pretnji ekstremnim fizičkim nasiljem. No, njihova je prošlost puna tvrdo kuvanog nasilja i centralni motiv stripa je upravo kontrast između toga kako se svaki od likova suočava sa aktuelnim trenutkom gde treba uživati u plodovima svoga „rada“ i refleksijama na stvari koje su počinjene u prošlosti a koja čak i samim počiniocima sa ove distance izgleda kao nešto izmaštano manje nego nešto stvarno.

Old Haunts nije najkarakterniji strip svih vremena i likovi su pisani sa prilično predvidivim „glasovima“ koji su preuzeti direktno iz Copollinih i Scorceseovih mafijaških disertacija sa velikog platna, ali autori uspevaju da nam ubedljivo prikažu tenziju između trojice starih prijatelja koji su svesni da su do „vrha“ na kome se nalaze došli doslovno gazeći po leševima, uključujući leševe nekih ljudi koji su smatrani kolegama i prijateljima. Sa jedne strane onda dobijamo scene u kojima se vidi da ne može svaki od njih trojice da se jednostavno pomiri sa time da je prošlost ostala u prošlosti i da postoji koncept krivice i grižnje savesti koje svaki od tri lika procesuje drugačije. Ali sa druge postoji i ta „gerijatrijski“ element u kome se na jednom dubljem nivou razmatra sam koncept uspeha posmatran iz perspektive poslednje trase životnog puta. Ni jedan od trojice likova, ma koliko da je načelno pomiren sa tim da su neke glave morale da odlete u procesu izgradnje imperije čije plodove danas žanju, zapravo ne deluje srećno ili zadovoljno na pragu svoje penzije i ovo je fini sloj karakterizacije koji, iako nije dovoljno razvijen i iskorišćen, obogaćuje senzibilitet ove priče i daje nam gradaciju između likova. Utoliko, iako su sva trojica negativci koji su zajednički počinili neka klasična zverstva, autori svakako uspevaju da ih razdvoje na distinktne ličnosti sa dovoljno različitim svetonazorima da je čitalac u stanju da ima internu diskusiju o tome da li ljudi imaju pravo da prerastu ono što su nekada bili, da li je zlo ono što čovek jeste ili ono što lovek čini itd. itd. itd.

Sve to što sam opisao je tradicionalna noir teritorija, a zaplet stripa, iako zapravo nije naročito nadahnut ili interesantan, dovoljno je korektan da gura priču ovih pet epizoda. Ponovo, sve što dobijamo su klasični noir i krimi elementi: policijska inspektorka koja ovu trojicu ljudi godinama progoni – naročito je kivna jer ih smatra krivim za smrt svoje partnerke – ali i pored praktično intimnog odnosa koji sada sa njima ima, nikada ne uspeva da sakupi dovoljno dokaza da ih zapravo otera na sud i u zatvor, predstavnik mlađe generacije kriminalaca (koji, doduše, nije PRETERANO mlad) a koji stvari radi drugačije i nema posebno mnogo respekta za veterane ovog biznisa…

Ono gde Old Haunts nastoji da ode malo izvan vrlo prepoznatljivih – čitaj stereotipnih – žanrovskih okvira je u infuziji „čistog“, fantazmagoričnog horora između svih tih noir klišea. Ovo je zapravo vrlo dobro urađeno, sa halucinantnim scenama za koje čitalac isprva nije siguran jesu li samo vizije koje se pojavljuju pred očima prestrašenih i umornih protagonista ili stvarne, fizičke manifestacije njihove ogromne krivice iz prošlosti i zaslužena kazna. Do kraja se dobija dovoljno jasan odgovoro na ovu dilemu a strip uspešno podseća na to da je noir svakako jedan od „najreligioznijih“ formata žanrovske literature sa veoma naglašenim razmatranjem dinamike između zločina i, jelte, kazne i jednom skoro hrišćanskom lojalnošću ideji morala koji se oslanja na „višu“ instancu pravde.

Ovde negde dolazimo do svakako najboljeg elementa Old Haunts a to je crtež Laurencea Campbella koji je kolorisao izvrsni Lee Loughridge. Campbellov rad je presudan ne samo u uspostavljanju atmosfere ovog stripa već i u načinu na koji se njegov narativ odvija, sa kombinovanjem vrlo prizemljenih, „gritty“ scena koje ste zaista mogli da vidite u nekom Scorceseovom filmu, i halucinantnim momentima čistog, simboličkog užasa koji obuzima jednako protagoniste ali i čitaoca tim svojim brisanjem jasne granice između onog što je „stvarno“ i onog što vam se samo priviđa. Campbell se ni malo ne stidi i naglašenijeg artizma tamo gde je to opravdano, pa smenjuje mračne, urbane scene u kojima su svetla razmazana, ljudi namršteni a zgrade deluju kao kakvi betonski kanjoni koji ne pružaju zaštitu već samo prete, sa kinemtaski kadriranim, nemim ali veoma „glasnim“ scenama u kojima se dešavaju nemoguće stvari: svetla brišu svu pozadinu, iz njih se pomalja neljudska, lešinarska figura, oči fiksiraju bespomoćnog ostarelog kriminalca koji se ponovo oseća kao dete.

Ovakvih scena ima više u stripu i svaka od njih ima primereno avetinjsku atmosferu, ali i osobenu energiju, onako kako sama radnja eskalira a ulozi postaju sve viši i biva jasno da neće baš svi protagonisti dočekati mirnu penziju – pa čak ni poslednju stranu poslednje sveske stripa. U jednoj od scena jedan od likova se savija pod bujicom krvi koja pljušti kroz razbijene prozore fasade visoke, neme, brutalističke zgrade u dauntaunu, samo da bi njegov unezvereni pogled na talase koje krv pravi na pločniku bio pretopljen u apstraktno platno što visi na zidu ukusno i minimalistički uređenog radnog prostora koji je geometrijski pravilan, udoban i izvanredno miran – iako se u njemu planiraju zločini.

Ovakvi kontrasti su još uspeliji zahvaljujući Loughridgeovom koloru koji je veoma intenzivan i uspeva da strip koji je na prvi pogled devedesetprocentno ofarban u crno zapravo ostvari ne samo dinamiku u svojim scenama već i jasan raspon atmosfera između tih scena. Loughridge je, kako sugeriše i Wikipedija, najpoznatiji po radu na serijalu Batman Adventures, a iako deluje kao da se Old Haunts nalazi na sasvim suprotnom tonalnom kraju od ovog vedrog superherojskog stripa za decu i omladinu, zapravo se primećuje da Loughridge koristi sličan pristup u jasnom kontrastiranju plave i narandžaste, zelene i žute, crvene i crne, koristeći krupne „mase“ u panelima kao nosioce po jedne boje i na taj način kreirajući geometrije i kompozicije kao dopunu Campbellovom crtežu. Dvojica umetnika ovde rade u izvanrednoj sinergiji, dobro razumejući kako će onaj drugi izneti svoj deo posla, kreirajući snažan, veoma upečatljiv grafički sadržaj u kome leterer, ponovo Sal Cipriano, ima prostora za povremene uspele intervencije.

Sve u svemu, Old Haunts je primer stripa koji igra na sigurno i ne ubija se od prevelike kreativne ambicije u svojoj kombinaciji noir krimića i deliričnog horora, ali koji ovo odrađuje na taman dovoljno visokom zanatskom nivou da ga korišćenje klišea ne odvuče ispod linije prihvatljivog. No, grafički gledano, ovo je daleko iznad proseka, pružajući ne samo izuzetno glasne i upečatljive set pisove već i veoma solidan pripovedački program dobro kontrolisanog tempa i atmosfere. Masters i Williams su ovde odigrali rutinski bunker, ali su Campbell, Loughridge i Cipriano ostavili srce na terenu i kreirali vrlo povoljan utisak za bilo koga kome će ovo biti jedan od ranih susreta sa AWA produkcijom. Respekt.

Pročitani stripovi: The Resistance

Dugo sam pružao otpor ali na kraju sam seo i pročitao serijal The Resistance koga su za novog, ozbiljnog i ambicioznog izdavača, AWA, uradili J. Michael Straczynski i Mike Deodato Junior. Ovo je zaista jadna igra reči, ali ispostaviće se, adekvatna za ovaj projekat.

Kao što smo već pomenuli, a sada samo da utvrdimo gradivo – AWA Studios je izdavački projekat koga je Axel Alonso pokrenuo sa Billom Jemasom kada je abdicirao sa mesta glavnog i odgovornog urednika u Marvelu pre par godina i u pitanju je neka vrsta „prestižnog“ strip-izdavača koji, manifestno, na prvo mesto stavlja same kreatore (skraćenica AWA je od Artists, Writers & Artisans) ali ne pretvara se da je u pitanju nekakva partizanština nego ozbiljan biznis kog predvode ljudi sa decenijskim iskustvom i sa ambicijama da ovo što se pravi bude kvalitetno i, po mogućstvu, nastavljeno i u drugim medijima. Jak kapital sa kojim je AWA Studios krenuo znači da je solidan deo prve lige američkih strip-autora odradio ili radi projekte za ovu kuću, od Gartha Ennisa i Michaela Morecija, preko Benjamina Peryja, Bryana Edwarda Hilla, Jasona Starra i Victora Gischlera do Petera Milligana ili Cullena Bunna. Primetiće se da sam nabrojao i dosta autora kojima je pisanje stripova sekundarni posao, a koji su glavni deo svoje reputacije stekli pišući prozu. Što se crtača tiče, nema TOLIKO velikih imena, ali AWA generalno ima vrlo dobar kvalitet u grafičkoj sferi, sa Deodatom koji jeste najjače ime na rosteru, ali tu su i C.P. Smith, Will Conrad, ACO, naši Dalibor Talajić i Goran Sudžuka, pa koloristi Frank Martin, Ivan Nunes, Lee Loughridge i naravno, Sudžukin sjajni saradnik Miroslav Mrva.

Očigledno, JMS i Mike Deodato su među najvećim imenima ove postave, Deodato kao čovek koji je u Marvelu izgradio ogromnu reputaciju i evoluirao svoj stil tokom decenija da od brzog i prljavog brazilskog crtača dobaci do prestižnog autora koga danas uzimaju za najveće projekte, dok je Straczynski sa Babylon 5 sebe svakako upisao u istoriju televizije, ali je i za Marvel (i nešto manje za DC) radio ako ništa drugo ono upamćene superherojske stripove, a imao i sasvim solidne projekte u „creator owned“ sferi američke strip-industrije.

Kako su sa njima dvojicom na The Resistance sarađivali Frank Martin na koloru i Sal Cipriano na leteringu, obojica brutalni profesionalci, i kako je ovaj strip i na sajtu izdavača objavljivan u onlajn verziji te se prvih nekoliko epizoda tamo može i dalje pročitati, i još kako je polovinom Januara izašao i one-shot The Resistance – Reborns, formatom prilagođen čitanju na pametnim telefonima sa njihovim ekstremnim aspektom ekrana, jasno je da AWA, ne bez rezona, tretira ovaj serijal kao neku vrstu svoje lične karte, nudeći je kao „gateway drug“ čitaocu koji treba da je zguta, navuče se i otkrije da je uvek želeo da čita te neke „odraslije“, „ozbiljnije“ stripove koji, istina je, tretiraju slične motive kao i američka mejnstrim superherojština, ali na jedan savremeniji način, bežeći od u palpu utemeljene estetike i decenijskih kontinuiteta, kapirajući da ljudi od stripa žele isto što od televizije, samo, jelte, na papiru, ili već, ekranu telefona…

Zamislite onda koliko je bilo moje iznenađenje kada sam shvatio da me The Resistance ne samo ne radi na prvu loptu, nego da sam, nakon odustajanja od čitanja, pa borbe sa grižom, savesti, i na kraju povratka stripu te konačnog proverbijalnog trijumfa volje, zaključio da je ovo, eh, smeće?

Dobro, „smeće“ je jaka reč a mi smo stariji ljudi, ne treba da se izražavamo u ekstremima, može nešto da nam pukne, ali The Resistance je primer stripa koji je toliko zaokupljen postavkom sveta, tim, jelte, proverbijalnim worldbuildingom, toliko skoncentrisan na kreiranje „realistične“ atmosfere i ubedljivog mizanscena u kome će nam klasični trilerski/ akcioni tropi delovati ubedljivije, uzbudljivije, realističnije itd. da su nekako do kraja zaboravili da u njega treba da stave zaplet, radnju i likove.

Dobro, DOBRO, ne sasvim zaboravili ali za strip gde u impresumu pročitate da u firmi ima pet različitih urednika za različite aspekte produkcije, a tu bukvalno ni ne računam ostale ljude koji imaju titule „Inženjer operacija“ ili „Stariji konsultant“ – sam Alonso je Chief Creative Officer, naravno – The Resistance je šokantan proizvod pored kog  izgleda da urednik nije ni prošao, strip sklopljen od strane nekoliko prekaljenih profesionalaca što su naprosto pružili jedan tehnički minimum ali kome zaista izrazito nedostaje razlog da postoji. Ovde se, da bude sasvim jasno, vodim principom Hanlonove oštrice, koji kaže da ne treba pripisivati zloj nameri ono što se može pripisati prostoj nekompetentnosti, ali neko manje dobronameran od mene bi svakako The Reistance mogao da protumači i kao ciničan projekat u kome je najviše vremena posvećeno upravo tim elementima što se lako stave u kratki pič za Holivud ili već neku od produkcija koje prave sve te televizije što ih danas svi gledaju na internetu, uz punu svest da ljude koji odlučuju u šta treba uložiti pare ne zanimaju radnja i karakterizacija (kamoli literarnost ili osoben grafički identitet) već samo komprimovani koncepti što staju u pet sekundi i mogu se spakovati u prvih nekoliko trenutaka trejlera koje će 99% ljudi videti na Jutjubu/ Netfliksu pre nego što kliknu da idu dalje.

Ja nisam cinik pa to ne želim ni drugima i zapravo sebe ubrajam u prilične fanove JMS-ovog (i Deodatovog, ali on je ovde manje kriv… mada je kriv) strip-rada. Daleko od toga da je sve što je JMS u stripu radio bilo dobro, ali jedan period Spajdermena je bio, izvinićete, sjajan i apsolutno onaj zreliji pristup potreban ovom serijalu kada ga je Howard Mackie doveo na niske grane početkom veka. JMS je radio i Squadron Supreme za Marvel, dajući ovoj Marvelovoj varijaciji na DC-jeve superheroje jedan zreliji, interesantan ton, postavljajući već tada svoj koncept superherojskih stripa za „odraslije“ a The Twelve, jedan od njegovih poslednjih radova za Marvel bio je meni prilično drago odavanje pošte likovima iz doba palpa na opet nekakav „odrasliji“ način. Straczynski je u Marvel doneo taj „televizijski“ kvalitet pisanja, sa zrelijim karakterizacijama i jednim jasnim, odmerenim pripovedanjem za koje, da bude jasno, ne mislim da treba da budu predložak za sve stripove svuda, ali su imali svoje mesto u tom nekom momentu naše povijesne zbiljnosti.

No, The Resistance je to isto – po tonu i generalnom pristupu obradi tema – ali bez trunke inspirisanosti u domenu zapleta, priče i likova, a onda i bez trunke napora da se od svega napravi makar interesantan narativ.

Ponovo, najgora stvar u The Resistance je što deluje kao da je pisan da se lako objasni našmrkanim egzekjutivima u TV/ filmskim studijima zašto je sve to kul i potencijalno VELIKI budući hit, a čemu su žrtvovani ne samo zanimljiv zaplet i karakteri već i bazični pripovedački kvaliteti. Ovo je, naime strip čija čitava prva epizoda ide kao hronika zastrašujuće pandemije koja je zahvatila planetu Zemlju – ovu našu, savremenu, bez ikakvih odstupanja od onog što doživljavamo kao deljenu stvarnost – i sve je to prikazivano kroz „skakanje“ kamere sa kraja na kraj sveta, kroz lica televizijskih spikera koja pričaju o zastrašujućoj brzini kojom se bolest širi i ogromnoj stopi smrtnosti, kroz sastanke Saveta bezbednosti i individualnih kriznih štabova u raznim nacionalnim državama, kroz prikaze masovnih katastrofa i malih, individualizovanih tragedija… Deodato sve ovo vrlo ubedljivo crta – sa godinama je njegov crtež dobio određenu „fotografsku“, dokumentarističku dimenziju a da nije sasvim izgubio na energiji i elegantnosti, pa je ovde to preletanje preko planete urađeno dobro, ali strip, bez obzira što stiže da nam pokaže i likove koji će u kasnijim epizodama biti nešto najbliže protagonistima što ćemo dobiti, do kraja prve epizode ostaje izrazito depersonalizovan, više, zaista, kao da je u pitanju pič sa seriju, jedna produžena montaža nego priča sama za sebe.

Nažalost, ovako ostaje i nadalje. The Resistance započinje kao priča o pandemiji, ali se nastavlja kao priča o svetu koji je pandemiju ipak preživeo a da mu je ona donela i neočekivani bonus u formi „buđenja“ latentnih supermoći kod desetak miliona stanovnika i zapravo se „The Resistance“ iz naslova odnosi na grupicu novopečenih „superljudi“ koja shvata da sada ima moć da promeni svet ali da će im se na tom putu isprečiti vlade i krupni kapital – svi oni koji profitiraju od status kvoa. Telepatski povezani, željni da pomognu ljudima širom planete da budu slobodni – a Rusija je, nagađate, tokom pandemije iskoristila priliku da okupira Belorusiju*– a onda pojačani i donedavnim savetnikom predsednika SAD za pitanja bezbednosti koji se ne slaže sa idejama novog predsednika da u post-pandemijskom periodu od Amerike napravi fašističku diktaturu gde će građani biti, jelte, bezbedni, ako ne već slobodni, „Otporaši“ imaju smeli plan da u globalnu revoluciju krenu šireći ljubav a ne mržnju…

*strip navodi da su hteli isto da urade i sa Ukrajinom, Moldavijom, Srbijom i, er… Hrvatskom(?) kako bi kompletirali svoj istorijski prostor ali se pandemija završila pre nego što su se Rusi snašli…

The Resistance, dakle, počinje kao „realistična“ priča o pandemiji (u kojoj Kinezi, jelte, bombarduju čitave svoje gradove da spreče dalje širenje smrtonosnog virusa – toliko o „realizmu“) a nastavlja se kao superherojština-sa-realpolitikom i mada su tonalni prelazi malo „jaki“, ja bih to svakako izgutao samo da je zapravo bolje urađeno. JMS je ovde mogao da se osloni na mnogo preteča, od Wildstormovog The Authority, pa onda Black Summer, Suicide Risk i Jupiter’s Legacy pa svakako i do nekih Marvelovih radova (partikularno Civil War u kome je i sam aktivno učestvovao), ali njegovo rukovanje materijalom u ovom stripu je neobično nenadahnuto. Politika mu je trapava, klišeizirana, sva u opštim mestima (Amerikanci razmišljaju o fašizmu, Kinezi i Rusi ga sprovode…) a sama superherojština bez ikakvog šarma. Osim jedne epizode u kojoj vidimo mladog čoveka-sa-moćima koji bi da ih stavi u službu čovečanstva a susreće se samo sa agencijom kojoj je najvažnije kako će mu izgledati kostim i da ne bukira pojavljivanja na rođendanima i promocijama a da oni ne dobiju svoj procenat, ostatak tretmana superherojskih motiva i njihovog odnosa sa svetom je veoma tunjav. Stzraczynski se ne trudi da sagradi „klasičan“ ekosistem superheroja i superzločinaca, rezonujući da to nije realistično, ali se umesto toga odlučuje za jedan globalni pokret za mir kog predvode ove osobe a koji je tek prepun klišea i likova koji nemaju ni trunku karakterizacije ili ikakve, znate već, ličnosti. Likovi imaju samo uloge, pokupljene iz žanrovskih radova (uključujući, dakako i prethodnih JMS-ovih radova, poput, recimo, Sens8) i tako dobijamo harizmatičnu predvodnicu koja povezuje druge svojom telepatijom, snažnog, neranjivog Rusa koji se odrekao „svojih“ kad su pokušali da ga stave pod, jelte, kontrolu itd. itd. itd. ali niko od njih ne deluje ne kao „stvarna ličnost“ nego ni kao stripovski lik, ostajući isključivo na razini upotrebljivosti da bi se kakva-takva priča koliko-toliko izgurala do kraja. Ovde dolazimo i do Deodatove krivice koja se svakako očitava u nikakvoj karakterizaciji likova, nula napora da se od njih napravi išta više do kolekcije manekena*, stereotipnim kompozicijama…

*sem u slučaju amerikog predsednika koji je, sasvim očigledno, nacrtan po uzoru na Eda Harrisa…

Priča, dakle, nije sjajna naprosto jer se paralelno pokazuje i kako je pandemija započela i šta su o tome mislili svetski moćnici i mada ovde ima zanimljivih spekulativnih, naučnofantastičnih motiva vezanih za poreklo i funkcionisanje virusa, strip i njih tretira isključivo utilitarno, dajući nam jednu – u najgorem smislu – televizijsku triler-klackalicu u kojoj različiti stručnjaci iznesu svoje hipoteze i mi do kraja nemamo pojma koja od njih bi mogla biti tačna a klifhenger na poslednjoj tabli treba da nas oznoji i narajca za sledeću sezonu.

No, ja se posle svega nadam da sledeće „sezone“ neće zapravo biti. The Resistance je neshvatljivo loš projekat koji, sem na bazičnom zanatskom planu – dakle, tempo izlaganja ideja, broj panela po stranici i slova po jednom panelu, a što je sve na mestu – nema baš ništa čime bi se preporučio za čitanje. Sa jedne strane imamo „trilerizovanu“ priču o pandemiji čija se stereotipna priroda, igrom slučaja, mnogo naglašenije primeti kada je čitate usred stvarne pandemije koja pogađa planetu. Ja nisam od kamena, i svakako bih dobar – ma koliko stereotipan – narativ o pandemiji, iskušenjima koje naučnici prevazilaze da bi, uz žrtve, spasli čovečanstvo ne samo od bolesti nego i od kratkovidih političara, čitao bez problema. Ali The Resistance to nema, odnosno ima ga samo u tragovima. S druge strane, „superherojski“ deo narativa je slab, isprazan i naglašeno lišen karaktera, sa likovima koji treba da deluju zrelije i realističnije od tipičnih superheroja, ali završavaju samo kao čak ne ni skice nego ideje za likove, napisani – ali i nacrtani – samo u opštim crtama.

Deodatov crtež svakako donekle spasava stvar ali svakako bih naglasio da Brazilac, pored sve svoje sklonosti kontemplativnijim radovima u poslednje vreme, zaista najviše blista kada radi akciju i energičan crtež. Utoliko, njegovi neprebrojni prikazi ljudi koji sede (ili stoje) u zamračenim prostorijama, gledaju u ekrane i tihim, prisilno smirenim glasovima pričaju jedni sa drugima naprosto nisu zanimljiv „sadržaj“. Deodato to sve crta „dobro“, trudi se da dinamizuje lejaut sada već i pomalo manirističkim dodavanjem okvira koji jednu veliku sliku dele na pregršt manjih, Martin svemu daje primereno „mračan“ i zreo (čitaj „smeđ“) kolorni izgled, ali to zaista nije interesantno za čitanje.

The Resistance se sa šestom epizodom završio krajem Septembra prošle godine, a kolekcija je stigla u Oktobru i ja sam već izvesno vreme sa samim sobom u debati da li da uopšte počinjem da čitam spinof Moths koji treba da krene sa izlaženjem ovog proleća. Na kraju krajeva, sve ovo do sada deluje kao samo pripremni rad za neku potencijalnu buduću televizijsku seriju u kojoj će se pričati „prave“ priče, a pokušaj čitanja one-shota The Resistance – Reborns koji je izašao polovinom Januara završio se na dvadesetpetoj od pedesetak strana koliko ova kolekcija kratkih vinjeta iz „The Resistance univerzuma“ ima. Jeste da je moje vreme bezvredno, ali bar još uvek mogu da biram na šta ću da ga trošim. Recite „ne“ The Resistanceu (kog na Comixologyju imate ovde) jer će time ovi, meni inače dragi autori, moći da na vreme uvide da rade nešto potpuno besmisleno i možda začeti neke bolje projekte.

Pročitani stripovi: The Batman Who Laughs, Red Border, Something is Killing the Children

Poslednjih dana sam čitao nominalno žanrovski različite stripove ali po tonu veoma slične. Svi se, naime, lako mogu identifikovati kao horor-radovi bez obzira na to kojem „pravom“ žanru zaista pripadaju. E, sad da li je to refleksija nekog mog psihološkog stanja ili puka slučajnost, utvrdiće, nadamo se barem forenzička analiza kada za nju dođe vreme.

Dugo sam odlagao čitanje šestodelnog (a u stvarnosti sedmodelnog (a zapravo osmodelnog)) miniserijala The Batman Who Laughs scenariste Scotta Snydera i crtača Jocka, no kako se primakao trenutak da sednem i pročitam i ovogodišnji Snyderov događaj, Death Metal, tako je i The Batman Who Laughs upao na agendu. „Ne može da boli“, pomislio sam. „Barem ne toliko da će mi biti potrebna terapija.“

Ispostavlja se da je Jockov crtež takav da sam se, čitajući ovo pred spavanje pre neko veče bukvalno uplašio da ću imati košmare. The Batman Who Laughs (dakle, lik, Betmen koji se Smeje) je originalno vizuelno kreiran od strane Grega Capulla, za potrebe Dark Nights: Metal krosovera, ali Jock (aka Mark Simpson) je onaj britanski crtač koji i „normalne“, svakodnevne prizore crta sa velikim nivoom nelagode i tjeskobe. Njegova prethodna saradnja sa Snyderom, na horor miniserijalu Wytches bila je notabilno jeziva u pogledu atmosfere i, generalno, strave pa je on bio i prirodan izbor za strip u kome se Betmen sreće sa svojom najgorom, najstrašnijom alternativnom verzijom.

Koreni Betmenovog lika prirodno zazivaju stravu i užas – Betmen persona i kostim osmišljeni su da uteruju strah u kosti prekršiocima zakona i izazivaju sujevernu, somatsku reakciju pa iako su originalne priče o ovom heroju bile više kriminalistički intonirane,  baziranje „modernog“ Betmena na gotskim tropima se u širokoj populaciji scenarista i crtača smatra „prirodnim“. Razume se, veliki deo istorije Betmena vezan je za kempi igranu seriju iz šezdesetih godina, ali se reinvencija „mračnog“ Betmena u osamdesetima koju je Frank Miller bazirao na strip-radovima iz sedamdesetih pokazala kao snažan predložak koji i danas rezonira sa autorima. U velikoj meri, čak, može da se kaže da je The Batman Who Laughs jako oslonjen na milerovsko shvatanje Betmena, iako Snyder posle toliko godina pisanja Betmena i drugih stripova vezanih za Betmena bez sumnje ima svoj glas. Miller se, uostalom, nikada nije preterano interesovao za multiverzum (iako je, tehnički, većina njegovog rada na Betmenu otpala na paralelne univerzume, gde je samo Year One kasnije priznat za kanonski rad), dok je Snyder sa DCNU Betmenom imao priliku da radi u alternativnoj istoriji a onda je posle Rebirtha osmislio multi-multiverzum. Iz koga je, notabilno iz mračnog multiverzuma koji je paralelan multiverum našem multiverzumu, The Batman Who Laughs i došao.

Suštinski, miniserijal The Batman Who Laughs je „nepotreban“ rad. Koncept i filozofija lika su već sasvim iscrpeni u samom Dark Nights: Metal i miniserijal ne dodaje ništa presudno našem shvatanju Betmena koji dolazi iz verzije stvarnosti u kojoj su svi naši strahovi postali realnost. Bazirajući lik Betmena-koji-se-Smeje na najvećem Betmenovom strahu – da će ga Joker ne samo pobediti već privući na svoju stranu nihilizma i manije – Snyder je u Dark Nights: Metal već prikazao sudbinski susret dva koncepta, sudar dva arhetipska lika, jednog „originala“ i jednog mračnog derivata, dve filozofije u čijem kontrapunktu čitalac treba da analizira svoje shvatanje dobra i zla i afirmiše nekakav svetonazor na koji je dosadašnje čitanje Betmena uticalo.

The Batman Who Laughs praktično sve ovo ponavlja i dobar je primer filozofije industrije superherojskih stripova u kojima se jedni isti motivi besomučno iznova vraćaju u cirkulaciju da bi se sa često sitnim izmenama u obradi ponovo servirali publici koja će ovo prihvatiti kao dopaminski fiks. Bez obzira na svoju nominalnu zasnovanost na drami koja menja čitav svet (univerzum, multiverzum), superherojski strip je velikim delom popularan baš zato što ponavlja istu, poznatu stvar mnogo puta.

Novina u The Batman Who Laughs je u tome da „naš“ Betmen rano u priči u kojoj Betmen Koji se Smeje pokušava da mu otme Gotam, sarađujući sa Grim Knightom*, biva na prevaru i sam zatrovan Džokerovim toksinom i bori se protiv transformacije u novog Jokera, paralelno sa tim da se bori protiv dve svoje alternativne verzije koje su svaka na svoj način užasno nihilistične.
*Još jedan Betmen iz mračnog multiverzuma, ovog puta varijacija koja je, nakon što je videla kako mu Joe Chill ubija roditelje u zabitom sokaku, dohvatila pištolj zločinca i na mestu mu presudila, a što ga je dalje odvelo putem viđilante osvetništva koje je preraslo u totalitarnu, fašističku maniju kontrole čitavog grada

The Batman Who Laughs je brutalan strip u kome se tragovi Millerovog utemeljujećeg rada, ali i Mooreovog kratkog (ali veoma uticajnog) vremena na Betmenu jako osećaju. Ovo je Betmen sveden gotovo na svoju životinjsku suštinu, neretko i sam uplašen, razgnevljen, Betmen koji nije uspeo baš SVE da isplanira i koji sada mora da improvizuje. Ovde jedva da ima tragova proširene Betmenove „porodice“ koju je u velikoj meri i sam Snyder osmislio (nastavljajući se na Morrisonov rad) i jedini prominentni likovi izvan kruga alternativnih verzija Betmena i Džokera su batler Alfred i policijski komesar Gordon, oba svojevrsne očinske figure koje Betmena humanizuju a koje će u ovom stripu zbog toga biti izložene zastrašujućim mukama i poniženjima.

Naravno, ovo je strip u dobroj meri o sadizmu jer „našeg“ Betmena nije dovoljno pobediti. Potrebno je da on sam na kraju poništi svoju apsurdnu personu koja veruje u pravdu i, mada je zasnovana na strahu, u postojanje ljudske dobrote i sreće. Snyder i Jock protagonistu propuštaju kroz nemilosrdnu šibu, pokazujući ne samo torturu kroz koju će proći drugi ljudi što on ne može da ih zaštiti, već i psihološko urušavanje koje se njemu samom događa dok prolazi kroz grad i u ljudima oko sebe vidi samo ono najgore i namračnije.

Snyder ovde dodaje jedan sebi svojstven element a to je taj gotovo organski, možda simbiotski odnos između Betmena i njegovog grada, Gotama. Još od prvih njegovih radova na Detective Comics, Snyder je vrlo insistirao na istorijatu Gotama (kao gotske, mitologizovane verzije Njujorka) i povezanosti Betmena, Brucea Waynea i njegove porodice sa tim istorijatom. U The Batman Who Laughs napad na grad se čita praktično kao napad na proširenu ličnost, skoro kao napad na prošireno telo Betmena i najveći deo osnovnog trilerskog zapleta se i tiče sprečavanja alternativnih Betmena da grad zatruju koristeći sistem koji je Bruce Wayne u tajnosti razvijao kako bi Gotam zaštitio od pretnji koje bi ga učinile ranjivim i zavisnim. U zgodnoj refleksiji ove ideje, dobijamo bonus epizodu (The Batman Who Laughs: Grim Knight, to je taj osmi, neobavezni deo koji sam pomenuo) u kojoj se vidi kako alternativni Betmen-ubica i fašist u „svom“ Gotamu transformiše grad u praktično mašinu za kažnjavanje i ubijanje prestupnika.

Ovo su simpatični kontrasti a Snyder se vraća liku koga je pisao na početku svoje karijere, sinu komesara Gordona, Jamesu, da mu da zanimljiv epilog i pokaže razliku između psihopate i psihotika. Naravno, finale stripa je, kako se i očekuje, veoma brutalno ali uz trijumf dobra i povratak na status kvo koji smo i priželjkivali. Betmen sada ima koji ožiljak više, nešto na telu a nešto na duši, ali u suštini The Batman Who Laughs je priča koju smo već čuli, samo sada ispričana detaljnije i mučnije.

No, Jockov crtež je ona potrebna dimenzija „opravdanja“ koja ovaj strip ipak čini prihvatljivom ponudom. Još otkada su Grant Morrison i Dave McKean krajem osamdesetih sledeći Millerov prevrat, umesto gotskog Betmena sa Arkham Asylum ponudili dekonstrukciju baziranu na evropskom ekspresionističkom filmu (a iste godine su Augustyn i Mignola uradili i uticajni Gotham by Gaslight), grafička dekonstrukcija Betmena postala je neka vrsta oznake za „prestižne“, često alternativne verzije Betmena. Utoliko, zanimljivo je koliko Jock daleko ide u dekonstrukciji i ekspresionizmu u nečemu što je suštinski vrlo kanonska priča u „glavnom“ univerzumu. Njegov Betmen koji se Smeje uzima Capullov predložak perverznog psihotika kao polaznu osnovu da bi ga do kraja stripa razvio u praktično demonsku pojavu, rušeći u poslednjim epizodama ivice figura, nakrivljujući i tresući kadrove, terajući koloristu Davida Barona da radi prekovremeno kako bi se sve te eksplozije boja koje seku inače tamne, klasično gotske tonove imale potreban intenzitet. Jock je majstor saspensa, varljivo realističkog crteža sa likovima koji izgledaju kao da dolaze iz „normalnog“ detektivskog stripa, samo da bi, kada krenu horor, užas i kasapljenje, stvari eksplodirale u zastrašujućoj ekspresionističkoj brutalnosti. Jock ne samo da uspeva da crta tri različita Betmena i svakom od njih da distinktnu ličnost i karakter (a kao bonus, jedan od njih, se tokom stripa bori protiv svoje transformacije u Džokera) već su tu i alternativne verzije Brucea Waynea, Jima Gordona, tu je i njegov sin James koga je Jock već crtao u Detective Comics i ovde ga samo još uspelije prikazuje kao potištenog, tihog mentalnog bolesnika u kome se krije čudovište. Akcija je, kada je ima, veoma brutalna – ovo je na kraju krajeva velikim delom horor strip u kome psihotični i psihopatski likovi ubijaju ljude na pornografski eksplicitne načine i Jock sve to crta fantastično.

Ali nije ni lako podneti ako ste nežnija duša. Betmen je poslednjih godina dobio zadovoljavajuće sveže čitanje od strane Toma Kinga i Jamesa Tyniona čevtrtog, gde su naglašavane i neke druge strane njegovog karaktera, i mada ne pozivam nužno na povratak šaljivom Betmenu i njegovim ludim izumima, The Batman Who Laughs me je podsetio zašto su konstantni mrak i brutalnost, konstantno vraćanje na formativnu traumu, mrtve roditelje i jedno skučeno čitanje Betmenovog karaktera formula koja sa godinama kao da donosi umanjene prinose.

No, ovo je tehnički vrlo dobar strip, zaključno sa leteringom Sala Cipriana koji je odradio lavovski deo posla da doprinese tom mračnom, polomljenom tonu priče sa svojim kolorisanim fontovima i iskakanjima iz oblačića. Ako ne osećate da vam je dosta priča u kojima Betmen susreće svoju najgoru moru i ona mu fundamentalno uništi deo ljudskosti, The Batman Who Laughs je svakako rad koji vredi pročitati.

Drugi strip koji nije počeo kao horor ali je onda skrenuo levo kod Albukerkija (eh, maltene bukvalno) je miniserijal Red Border koga je napisao Jason Starr a nacrtao Will Conrad. Ovo je ujedno i prvi strip koji sam pročitao a koji je izdao novi izdavač, AWA u svojoj ediciji Upshot. AWA, a što je skraćeno od Artists Writers & Artisans je nominalno nezavistan strip izdavač ali je u pitanju projekat koga su začeli Axel Alonso i Bill Jemas pre par godina, obojica Marvelovi veterani. To na papiru deluje slično onome što je devedesetih radio Jim Shooter nakon odlaska iz Marvela a kroz Valiant Comics, i zapravo i jeste novi primer uletanja „svežeg“ kapitala u strip-industriju. U Valiantovo vreme prve investicije dolazile su iz sfere video igara i profesionalnog rvanja, a utisak je da novi izdavači koji se pojavljuju ovih dana u određenoj meri nastaju kao prelivanje kapitala iz IT sfere i Silikonske doline u entertejnment industriju u pokušaju da se kreiraju IP inkubatori iz kojih će kasnije da se izrode plodnosni filmski i televizijski univerzumi.

Da budem jasniji, iako su Alonso i Jemas nesumnjivo stripadžije dobrog pedigrea, a u kreativnom savetu AWA sede J. Michael Straczynski, Garth Ennis, Frank Cho, Reginald Hudlin, Gregg Hurwitz i Margaret Stohl – sve ozbiljna strip imena sa iskustvom i u drugim medijima – predsednik odbora je ipak Jon Miller, čovek sa „tech“ zaleđem i to iz firmi sasvim sklonih predatorskom, neoliberalnom Sillicon Valley kapitalizmu, kao što su AOL (gde je bio generalni direktor) ili Fandom (gde je i dalje kopredsednik).

I da budem još jasniji, pozdravljam kada se krvave pare koriste da se osnuje izdavač koji proverenim – i meni lično veoma dragim – autorima daje mogućnost da rade u povoljnim kreativnim i produkcijskim uslovima, ali vrlo oprezno procenjujem da li će AWA (i neki drugi izdavači) sa svojim neizgovorenim ali prilično verovatnim stavom da stripovi sami za sebe neće zaraditi pare ali MOŽDA neki od njih bude zametak novog MCU-a, nama dragom medijumu doneti više bola ili slasti.

Elem, da se pozabavimo samim miniserijalom Red Border. Jasona Starra pamtim iz njegovog rada za Marvel kada su Alonso i Quesada doveli u isto vreme gomilu proznih krimi i horor autora (Starra, Hurwitza, Swierczynskog, Gischlera, Maberryja…) i dali im da rade superherojske stripove. Iako nije sve tu bilo jednako dobro (ili uopšte dobro), osetio se i određeni novi kvalitet u ovim radovima pa su neki, poput Starrovog Wolverine MAX meni ostali u vrlo lepom sećanju.

Red Border zapravo ima sličnosti sa Wolverine MAX utoliko što je u pitanju kombinacija noir krimića, akcije i horora što se mahom dešava podaleko od urbanih centara. Nisam čitao Starrove romane ali iz njegovih stripova imam utisak da voli da radi priče koje se dešavaju na granici, metaforičkoj i bukvalnoj. U Red Border se scenarista maša tog nekog aktuelnog i teškog motiva ilegalne imigracije iz Meksika u SAD i oko njega gradi priču koja se iz prvobitno sasvim kriminalističkog formata transformiše u psihotički hick-horror po uzoru na Hooperove i Cravenove filmove iz sedamdesetih. Što je eksplozivna smeša i Starr ovde ne radi naročito suptilne stvari, uglavnom se laćajući poznatih stereotipova i sa vidnim zadovoljstvom ih ubacujući u rernu.

Mladi par intelektualaca iz Meksika mora da preko noći prebegne u SAD na početku ove priče, jer su se zakačili sa lokalnim kriminalnim klanom koga predvodi old school šef ganga, lak na obaraču, besan na ceo svet a posebno na svoj nesposobne saradnike što samo blenu u telefone i nijedan posao ne umeju da završe kako treba. Naših dvoje mladih begunaca su, samo zbog osećaja građanske odgovornosti umešani u zastrašujuću egzekuciju i prinuđeni da beže daleko od domašaja ove ekipe. Naravno, kada ste Meksikanac, „daleko“ za početak znači „Teksas“.

Strip ideju ilegalnog prelaska granice tretira kao nešto što je uobičajena praksa i uspešno kombinuje taj (ne samo žanrovski) motiv bekstva od podivljalog kriminala sa „običnijim“ socijalnim motivima potrage za udobnijim i bezbednijim životom u razvijenijim kapitalističkim zemljama. Eduardo i Karina nisu „tipični“ prebezi, ono što su u SAD posprdno nazvali „wetbacks“, dakle, niskokvalifikovana radna snaga koja se nada poslu baštovana ili spremačice (šofera, prostitutke…) bez papira i neks stvarne socijalne sigurnosti, pa je i njihov susret sa Teksašanima drugačiji od tipičnog (žanrovskog i drugog) sudara između ilegalnih migranata i neke pogranične milicije.

Red Border ovde iz socijalne krimi-drame pravi očigledan zaokret ka hororu stavljajući protagoniste, jedva spasene od smrti u situaciju nelagodne, neobjašnjive stabilnosti koju dobijaju od porodice što živi na farmi blizu granice i pruža ruku pomoći ilegalnim migrantima.

Ovaj motiv je veoma star i izlizan – sa sve time da čimičange koje majka familije sprema imaju neobičan ukus – ali Starr i Conrad ovde ulažu dosta rada da makar dobijemo zanimljive likove. Iako sami Eduardo i Karina pored svoje interesantne dinamike (gde on, iako je prosvećeni asistent na univerzitetu prečesto svojoj devojci upada u reč i smatra da ona nema pojma) do kraja ne dobijaju previše nove karakterizacije, glavni negativac, Colby je pitoreskan i zanimljiv lik. Conrad ga crta sa ikoničnošću jednog Džeremaje a Starr ga piše gizdavo, razuzdano, sa personalitijem koji ima i magnetsku privlačnost i jednu, skoro pa ubedljivu racionalnost.

Naravno, kada strip odistinski pređe u hooperovsko-cravenovski mod rada, karakteristike likova se zaoštre do patologije i mada se ne može govoriti o nužno „racionalnom“ opravdanju za ono što Colby i njegova porodica rade, Starr ipak oslikava jednu upečatljivu karakterizaciju negativca u kojoj se patološki elementi ličnosti makar po energiji uklapaju sa prepoznatljivim nacionalističkim mitomanijama o hrabrim Amerikancima koji se plaše boga i vole svoju zemlju i podmuklim Meksikancima koji stolećima unazad gledaju da ih sjebu. Starr nije suptilan u ovome ali on je dobar pisac koji poentu, čak i kada je ona gruba i izraženo žanrovska, ume da plasira dovoljno elegantno da čitalac dobije i „poruku“ i željeni emotivni naboj. Razrešenje Red Border je zabavno krvoločno gde glavni likovi, a koji su skoro do samog kraja zaista obični, zbunjeni, nežanrovski karakteri, uspevaju da se dovoljno ubedljivo izvuku iz svoje „običnosti“ na taman toliko vremena da učestvuju u masakru i zapečate ovaj klišeizirani ali solidno vođeni narativ.

Conradov crtež je „ozbiljan“ onoliko koliko to i priča zahteva. Conrad je Britanac sa dosta iskustva u američkom superherojskom stripu i ovde vrlo sigurno radi „normalne“ ljude u nenormalnim situacijama ali i žanrovskije, veće od života likove koji treba da se uklope u priču koja je delom socijalna kritika, delom krimić, delom hack and slash horor. Ovo je mračna priča – koja se dešava mahom po noći – a čemu težak kompjuterski kolor Ivana Nunesa daje potrebnu atmosferu. Strip ume da zadeluje pomalo statično, neke Conradove kompozicije su više posterske nego, jelte, narativne, ali ovo mu zapravo ne smeta previše i doprinosi tom finom balansu između ozbiljnosti i eksploatacije koji priča traži. I ovde je letering radio Sal Cipriano, ali sada mnogo smirenije i disciplinovanije, prioritizujući jasnoću i čitljivost nad ekspresionizmom koji je kod Betmena neke momente činio teško razumljivim. Svakako, čitav Red Border paket (sa sve naslovnicama pouzdanog Tima Bradstreeta) ostavlja utisak profesionalnosti i ozbiljne produkcije a što je svakako očekivano od AWA. Vrlo pristojan početak mog odnosa sa ovim izdavačem.

A, sada, spektakl. Gore sam pominjao Jamesa Tyniona četvrtog, njujorškog scenaristu koji je godinama vredno radio kao drugopozivac u DC-ju, radeći dopunske Betmen stripove, a koji je trenutno „glavni“ scenarista Batmana, nakon Kingovog odlaska sa ovog magazina. Tynion je reputaciju izborio krvavim radom, koristeći sve pružene prilike i obavljajući sve zadatke sa uglavnom vrlo solidnim kvalitetom, pokazujući se kao pouzdan sajdmen za vedete poput Snydera i Kinga. No, Tynion, i pored svog sada prvoligaškog rada za DC ima i notabilnu karijeru kao scenarista nezavisnih stripova, uglavnom za Boom! gde je napravio stvari poput The Woods, UFOlogy, The Backstagers i još dosta toga.

No, najnoviji Tynionov projekat za Boom!, trenutno tekući horor-serijal Something Is Killing the Children je uspešniji nego što se, čini se iko nadao, jer je posle vrlo dobre reakcije na prvih nekoliko brojeva apgrejdovan sa miniserijala na tekuće izdavanje.

Mislim da je ovde u ogromnoj meri za uspeh stripa zaslužan italijanski crtač Werther Dell’Edera koji je nacrtao svih devet do sada izašlih epizoda i jednoj solidnoj horor-priči doneo osoben izgled i karakter.

Hoću da kažem, horor-strip je trenutno u vrlo pristojnom stanju na američkoj nezavisn(ij)oj sceni, sa radovima u brojnim podžanrovima iz pera gomile po senzibilitetu sasvim različitih autora (od Straczynskog, i Snydera, preko Williamsona, Hilla i Ennisa pa do Nilesa, mada nije neistina da jedno polovinu toga piše samo Cullen Bunn…), i u ovom vrlo naseljenom kutku industrije sada već morate imati nešto čime ćete se izdvojiti. Something Is Killing the Children ima dobar zaplet i odlično vođenje radnje, ali ono glavno što ima je vrhunski crtež Dell’Edere koji Tynionovom skoro klasičnom provincijskom hororu daje dimenziju takve psihotične strave da neću slagati ako kažem da od pogleda na neke od Dell’Ederinih panela bukvalno osetim strah i sebe podsećam da ovo ne treba čitati pred spavanje.

Kako i naslov ovog serijala, nimalo prikriveno saopštava, nešto ubija decu u malom američkom gradu Archer’s Peak u državi Ilinoj, a to nešto, odmah ću vam reći, ne deluje kao da je sa ovoga svijeta. Something Is Killing the Children vrlo snažno, ali vrlo spretno ide na senzibilitet natprirodnog horora pa iako je ovo veoma grafički, veoma visceralan strip, sa prizorima raskomadane i osakaćene dece od koga će vam, sasvim moguće, biti malo loše, on je istovremeno i dobrodošlo fantastičan, sa sugestijama o postojanju nečeg onostranog. Motiv čudovišta koja mogu da vide samo deca je vrlo (stiven)kingovski, naravno, ali Tynion i Dell’Edera uspevaju da ga učine svojim velikim delom kroz Dell’Ederin dizajn monstruma koji je neverovatno evokativan a opet sasvim originalan, a delom kroz Tynionovo pažljivo kombinovanje kingovskog smalltown horora sa više young adult motivom tajnog društva koje lovi čudovišta.

Ako ste – kao ja – voleli Nilesov i Wormov The October Faction – a od koga je ove godine nastala i Netflixova serija – Something is Killing the Children koristi donekle slične motive, mada na mnogo mračniji, sumorniji način. Ovo je strip u kome se kontrastira jedan dobro postavljeni (socijalni) realizam male zajednice u hladnijim krajevima SAD sa vrlo žanrovskim ali ozbiljno intoniranim konstruktom tajnog društva koje štiti stanovništvo od onostranih užasa, ali po užasnu cenu po mentalno zdravlje i društveni, jelte,život.

Tynion ovde majstorski ne pušta da saznamo više nego što je neophodno i strip veoma pažljivo otkriva nove slojeve karakterizacija i mizanscena koji ih obogaćuju. Ovde se čitalac ne oseća kao da mu priča namerno prećutkuje vitalne segmente ne bi li ga držala u saspensu, naprotiv, misterija je pošteno i interesantno postavljena a novi podaci koje dobijamo na kašičicu deluju kao zaslužene nagrade što smo izdržali zastrašujući horor sa kojim nas svakih par strana suočavaju.

Tynion piše fine likove, čak, najmanje fine kada su u pitanju sami protagonisti od kojih je jedan siroti klinac što ne zna šta mu se dešava a druga je umorna i preko svih granica burnout sindroma izgorela lovkinja na monstrume. I ova dva lika su dobra, da ne bude zabune, i u punoj meri osvajaju čitaoca koji se s njima srodi i ne želi da im se nešto loše desi, ali su oni postavljeni u sasvim ekstremnu situaciju pa sijaju „žanrovskim“ sjajem, dok zapravo strip veoma obogaćuju i humanizuju drugi likovi, mahom javnih službenika u Archer’s Peaku (profesora, policajaca, mrtvozornika) koji priču uspelo uzemlje u jednom realističnom prosedeu tako da onda zastrašujuće, užasne scene koje gledamo kada se pojave čudovišta zaista služe kao snažna, katarzična punktuacija u narativu.

Opet, ne mogu da prenaglasim koliko Dell’Edera ovom stripu donosi kvaliteta. Nije samo stvar u tome da su mu scene horora i akcije užasno dinamične i strašne, čak ni u tome da je dizajn glavne junakinje i njenog „kostima“ (sa sve maskom) takav da sam sve vreme između konfliktnih emocija da bih joj držao poster na zidu i da ne smem da pogledam na spleš stranicu na kojoj se vidi da ona naprosto nije mentalno zdrava osoba. Stvar je u tome da je Dell’Edera IZUZETAN pripovedač sa fantastičnom intuitivnom kontrolom kamere tako da scene imaju narativ koji pored osnovne informacije o, jelte, „sadržaju“, daje i svu silu „metapodataka“ o atmosferi, težini, intenzitetu, emocijama koje uz njih idu. Tynion veoma dobro razume sa kakvim pripovedačem ima posla pa je ovo možda njegov strip sa najmanje reči koji sam do sada čitao, sa dobrim brojem tabli bez ikakvih dijaloga (ili, nedobog, naracije iz offa) koji bi samo smetali. Something is Killing the Children je sjajan primer „stripovske“ naracije koja radi ono što film ne može, razlažući neke scene na usitnjene, atomizovane kadrove tako da – sasvim prirodno – dobijemo informacije koje idu mnogo dalje od teksta, a onda opet druge scene sažimajući u samo jednom kadru tako da se ostvari ikoničnost i – ekonomičnost. Kolorist Miquel Muerto je, već se i po prezimenu vidi, rođen da radi ovakav strip i njegov kolor preko Dell’Ederinih oštrih tuševa je čudesna igra atmosfera sa plavičastim i tamnim prelivima noćnih scena, žutom svetlošću dana i crveno-crnim kontrastima za užasne, visceralne scene pokolja i akcije.

Something is Killing the Children je naprosto izuzetno siguran, majstorski napravljen žanrovski strip kome jeste ove godine izmakao Ajzner za najboji novi serijal ali koji je, izlazeći od prošle jeseni, doneo neobično moćnu dimenziju periodu epidemije koji trenutno živimo. Druga priča u serijalu trenutno je pred raspletom i slagao bih kada bih rekao da nisam NEVEROVATNO uzbuđen. Tynion, Dell’Edera i kolege imaju u rukama izuzetan materijal sa potencijalom da ga, čini se, razvijaju još barem nekoliko godina. Uključite se dok su još pri početku.