Film: Hitman’s Wife’s Bodyguard

Hitman’s Wife’s Bodyguard je nastavak filma koji ni sam nije imao neko veiko opravdanje da postoji i kao takav je praktično pokazna vežba iz ceđenja suve drenovine. No, kvalitetan ansambl, dobra kamera i nadahnuta režija akcije pomažu da se zamaskira činjenica da je, scenaristički gledano, u pitanju Writer’s Block – The Movie. Ja sam prilično nezahtevna osoba kada su u pitanju akcione komedije pa sam prvi film iz ovog sada već serijala, The Hitman’s Bodyguard, odgledao sa popriličnim zadovoljstvom. Čak i tako, nastavak je film na kome sam srazmerno više puta u jedinici vremena prevrtao očima i čudio se što su glumci od ipak popriličnog kalibra iskorišćeni da izgovaraju replike koje kao da je pisao talentovani trinaestogodišnjak kome neko tek danas dopušta pristup internetu od pre desetak godina.

Prvi očigledan „problem“ koji Hitman’s Wife’s Bodyguard mora da smisli kako da savlada je sadržan već u samom naslovu. Originalni film je bio buddy akcijaš u kome je kontrapunkt između strejt mena i namazanog komedijaša bio postavljen sasvim klasično pa je Ryan Reynolds glumio blago socijalno neukopljenog i kontrolfrikastog belca na strani zakona a Sam Jackson virilnog i cool Afroamerikanca sa karijerom u plaćenom ubijanju i haosu. Postavljanje njihovih „boljih polovina“ nasuprot obojici je služilo da se imanentni nihilizam koji ide uz ovaj žanr ublaži i da se film okrene ka jednoj vrlo buržoaskoj ideji važnosti porodice i davanja prostora svom partneru u životu (uprkos karijeri) a sve to na pozadini prikaza „Evrope“ kao mesta na kome se i dalje događaju ratni zločini sa kjima birokratizovano i obezljuđeno tamošnje društvo ne ume da se snađe. Tako je evropska multikulturalnost prikazana kao nefunkcionalna i nesigurna u sebe a američka kao jedinstvo suprostavljenih opozita koji uprkos svemu imaju jak osećaj za pravdu izdignut iznad administrativnih definicija i začkoljica koje pristup pravdi u Evropi sasvim onemogućuju.

No ovaj film pokušava da ovu simetriju nadgradi time što beži od dualiteta i ulazi u trougao. Élodie Yung više nije u postavi ovog filma pa je Ryan Reynolds sada proverbijalni treći točak u odnosu Salme Hayek i Sama Jacksona a koji je, taj odnos, u izvesnoj krizi na ime toga što njih dvoje pokušavaju da naprave dete a ne ide im.

Oduzimanje Reynoldsu partnerke i njegova dalja dosledna infantilizacija* su jasni signali da ovaj film, i pored svog R rejtinga, zapravo ide još dalje prema gledaocu iz moderne srednje klase i vrlo je lako zamisliti Hitman’s Wife’s Bodyguard kao (pseudo)indie komediju od pre dvadesetak godina u kojoj je Reynolds prodavac nekretnina iz finije suburbije u nekom kalifornijskom mestu koji iako ima novac i ugled nije srećan u životu i zbog toga mu i karijera trpi, a malo divlji meksičko-afroamerički par iz komšiluka mu svojim glasnim seksom ometa sesije joge i meditacije pa se oni malo sporečkaju, onda jedan vikend, slučajno provedu zajedno i na kraju on nauči neke važne lekcije.

*u jednoj sceni je komični pančlajn doslovno to da on dobro razume žene zahvaljujući svojoj izraženoj aseksualnosti

I zbilja, da nema mnogo pucnjave, opscene količine psovanja i body counta koji bi postideo i mladog Stallonea, Hitman’s Wife’s Bodyguard bi bio upravo takav film – odnosi likova su baš takvi, replike su pomalo zastarele u svojim humorističkim ambicijama, rasna postavka je upravo takva da se belac sa svojim „default“ identitetom predstavi kao skup kontradiktornih teza i mentalnih neuravnoteženosti gde je terapija jedini način da se postigne iole prihvatljiv nivo socijalne funkcionalnosti a pomenuta aseksualnost je zapravo simptom impotentnosti na jednom dubokom planu gde čovek sumnja u sve u vezi sa sobom i ima sasvim nerešene odnose sa roditeljskim figurama u svom životu. Nasuprot tome, Latina i muškarac afričkog porekla su u potpunoj harmoniji sa svojom prirodom, nemaju etičkih dilema niti sumnji u to šta rade u životu i jesu li „najbolja verzija sebe“, njihov problem je zapravo sasvim biološke prirode a i on, kako se saznaje do kraja, potiče od belog čoveka.

No, naravno, Hitman’s Wife’s Bodyguard je PARODIJA na ovakve filmove a njegov problem je što ne uspeva da napravi dovoljan odmak od njih. Da se razumemo, na korak je to od uspeha i meni je, uz pomenuta prevrtanja očiju, gledanje i ovog filma bilo sasvim korektno zabavno ali primetno je da sam tekst filma naprosto ne ume da se snađe sa pomenutim potrebom da se parodiraju ti  tropi srednjeklasne komedije sa početka veka i da su se scenaristi verovatno nadali da će glumci izvući prilično ravan tekst, a da će britka režija Patricka Hughesa nadomestiti ostalo.

Drugim rečima, Hitman’s Wife’s Bodyguard bi i pored sve pucnjave, tuče i prolivene krvi morao da ima i radikalnije zasecanje u sam tekst kako bi zaista funkcionisao. R rejting, nesputano psovanje i visok body count upravo zbog Hughesove brze i elegantne režije naprosto ne grade dovoljan odmak od te lagane buržoaske komike* u kojoj Reynoldsov lik na početku filma na savet svoje terapeutkinje uzima godišnji odmor i ostavlja na telefonu poruke „budućem sebi“, samo da bi na silu bio uvučen u špijunsko-akcioni zaplet gde je na kocki čitava, jelte, „Evropa“ a njegov omiljeni frenemy koga igra Jackson i njegova supruga, prevrtljiva i snalažljiva ali i nezaustavljiva Salma Hayek i sami bivaju uvučeni u zaplet, igrajući na strani „dobrih momaka“, ne bi li osujetili zaveru grčkog industrijalca što želi da kazni Evropsku uniju zbog sankcija uvedenih njegovoj domovini.

* i ne trudi se, Reynolds je, recimo, skoro čitav film obliven krvlju ali kada treba da vidimo scene mučenja, iako mučitelj oštri sečiva, na kraju se kao jedina alatka koristi tejzer…

„Kako mali Đokica sa američkim pasošem zamišlja Evropu“ bio je osnov dosta parodijskog materijala i prvog filma a ovde su stvari pomerene još nekoliko koraka u pravcu farse. Grčkog bogataša igra Antonio Banderas – ofarban u plavo – teroristi će hakovanjem čvorišta mreže podataka srušiti sve najvažnije infrastrukturne servise „u Evropi“ (kao privju služe scene iz Zagreba gde između pucanja gasnih instalacija gledamo i kako se u, jelte, nepostojećem metrou, vozovi otržu kontroli), a posle Holandije iz prvog filma, nastavak je napisan tako da prikaže turističke lokacije u Grčkoj, Italiji i Hrvatskoj. Naravno, ovde nema ni trunke prepoznavanja ikakvog mediteranskog identiteta, svi „Evropljani“ prikazani su kao mišmeš sasvim bezukusnih, neprepoznatljivih „neameričkih“ karakteristika – jedina „etnička“ šala u filmu je na račun škotskog ženskog imena koje američkom liku zvuči slično kao „asshole“ – i film ima vrlo malo ikakvog namernog podteksta u ovom smeru, što ga čini osetno plićim od prvog.

Ne da je prvi isuviše insistirao na tom „Evropa kako je vidi Amerikanac koji nikada u njoj nije bio“ pogledu, ali Hitman’s Wife’s Bodyguard je pre svega komedija u troje, narativ u kome su i tekst i podtekst vezani za to da su Hayekova i Jackson nominalno begunci od zakona koji žele da začnu porodicu dok je Reynolds socijalno neuklopljeni samac koji je jedini legitimitet nalazio u svom poslu – a otkad je izgubio licencu nema nikakav legitimitet i to ga razobličuje kao emotivno nezrelog prikrivenog Edipovca koji sebe krivi za smrt majke a oca, „najvećeg telohranitelja u istoriji profesije“ nikada neće dostići.

Film svakako ima dražesne momente u razradi TOG narativa sa uvođenjem Morgana Freemana kao očinske figure i finalnim bosfajtom koji lepo zaokružuje nekoliko tema vezanih za to emaskuliranje, „aseksualizovanje“ i simboličku kastraciju koju Reynoldsov lik trpi, samo da bi finalna scena donela simpatičan komični preokret, no ovo je uglavnom nauštrb buddy energije koju je prvi film izgradio. Ne da mi smeta sama Salma Hayek – ona glumi iz sve snage i deluje kao da se dobro zabavlja čak i kada je primorana da izvodi tako niskohumorističke gegove kao što je pričanje sa britanskim naglaskom – ali scenario nikako ne uspeva da u trouglu postigne istu energiju koju je imao na relaciji dva para u prethodnom filmu. Dodatno, mada zaplet ovde zaista nije imao potrebu da bude kompleksan i slojevit da bi protagonisti imali opravdanje da jurcaju unaokolo po Evropi, Hitman’s Wife’s Bodyguard se jedva drži na okupu skupom mekgafina koje bi danas čak i scenaristi videoigara smatrali suviše nerazrađenim. Primera radi, podzaplet sa elektronskom narukvicom koja će eksplodirati ako se kofer sa važnim šiframa bude udaljio više od pet metara na duže od trideset sekundi, a koju nosi Salma Hayek, jedva da se ikako pominje posle scene u kojoj je uveden.

Ako se sve to može progutati, a ja sam ga progutao sa entuzijazmom, uključujući bukvalno bolnu glumu Dragana Mićanovića koji, nažalost mora da zarađuje za koricu hljeba igrajući istočnoevropske gangstere što su na evolutivnoj lestivici nešto ispod šimpanze, vredi istaći da Hitman’s Wife’s Bodyguard ima i taj dobri ansambl koji čak i kada radi sa nenadahnutim tekstom, može da kreira uspešne komične scene i plasira čak i slabo napisane replike sa kvalitetnim komičnim tajmingom. Svakako ostaje žalost što sam tekst nije radikalniji – R rejting je garantovao slobodu da se pored psovanja uđe dublje u identitetske i rodne teme a koje su samo dotaknute, ili makar u smeliju dekonstrukciju žanra koji se parodira* – ali film ima crtanofilmovsku energiju (uključujući ponavljajući, praktično looney tunes geg u kome Reynoldsa udaraju kola i bacaju u vazduh a posle mu nije ništa) i glumce koji znaju kako se glumi licem, kako intonacijom glasa, kako telesnom mimikom pa čak i ovakav tekst uspevaju da izdignu na nivo konzistentno zabavnog.

*film je naravno, sasvim svestan svoje derivativne prirode pa kada se pojavljuje podzaplet sa ženom koja je pala sa broda u more i izgubila pamćenje, ne jednom već dva puta se izgovara ime filma i dvoje glavnih glumaca iz produkcije iz koje je ovo citirano**

**Overboard iz 1987. godine, naravno

Tu ponovo dolazimo do režije Patricka Hughesa koji verovatno neće biti zapamćen kako nekakav „auteur“ ali koji i od ove salate referenci i ispraznih replika pravi brz, dinamičan, zabavan film o kome samo ne treba razmišljati previše. Posebno još jednom treba istaći da Hughes akcione scene snima sa izrazito mnogo entuzijazma i da su koreografija, kamera, montaža i kaskaderski rad u njima iznad nekakvog američkog akcionog proseka, sa uvek vidnim naporom da se kreira jedinstven set pis. A ja sam ipak čovek kome je to, kada gleda akcioni film, među najvažnijim elementima.

Ima ovde prostora i da se primeti kako je, sa druge strane, ta Hughesova brzina režije, i lakoća kreiranja kompleksnih akcionih scena koje neosetno prolete, možda i deo problema jer Hitman’s Wife’s Bodyguard i na ime ove komponente ostavlja taj utisak potpune ispražnjenosti od ambicije da nešto kaže izvan svog fake-indie-comedy sloja. Akcija je ovde tretirana kao garnirung i mada spada u najbolji deo filma, ona nema nikakvog uticaja na likove, njihove odnose ili njihov rast i razvoj. Život se u ovom filmu oduzima tako lako i bez ikakvih daljih posledica po ičiju psihu da je utisak zaista da gledate crtani film, a kako smo ove godine već imali Nobody kao podsećanje da akcioni film kroz akciju može nešto i da kaže (iako je i ovde u pitanju na kraju krajeva jedna priča o srednjeklasnoj porodici i njihovim odnosima), nije nerezonski da takve stvari zahtevamo i od drugih.

No, Hitman’s Wife’s Bodyguard je brz, plitak i pitak film, prelepo slikan, ekonomično režiran i mada nikada nije radikalno duhovit, nikada i ne prestaje da bude zabavan. Ako je to definicija idealnog letnjeg filma, molim lepo, upravo smo ga pogledali.

Film: The Hitman’s Bodyguard

Nemam ja sad tu nešto epohalno da napišem o The Hitman’s Bodyguard, ali kao starom čoveku koji je akcione fimove osamdesetih gledao u bioskopu onda kada su u njih dolazili, interesantno mi je da vidim na koji se način ovim filmom pokušava rezurektovati jedan pomalo izgubljen ’80s akcioni podžanr.

Naime, THB je film koji u odnosu na danas vladajuću akcijašku scenu deluje kao striktno trešerska, ne baš grajndhaus ali niskobudžetna ponuda za semenkarski jake bioskope poput 20. Oktobra. Osamdesetih smo za svakog Ramba, Aliena i Terminatora dobijali lo-fi replike u vidu Navaho Groma, The Hiddena i Kiborga. Neke produkcije su se u velikoj meri oslanjale upravo na prljavštinu i sirovost da nadomeste „glamur“ vodećih akcionih filmova onog vremena.

Kako je THB snimljen za svega tridesetak miliona dolara, a nastao u vremenu u kome vladaju mamutski projekti petostruko i šestostruko većih budžeta, i očigledna mu je namera da se osloni na formule koje su pobeđivale osamdesetih godina prošlog veka, za očekivati bi bilo da će se ovaj film kretati nekom linijom onoga što je Cannon radio u osamdesetima, da će biti nekakav rivajvl prljavih akcijaša kakve je J. Lee Thompson radio sa Bronsonom ili tih nekih ranih uloga JCVD-a, a s obzirom na naslov, očekivao bi se i kempi eksces na tragu rane karijere Majkla Dudikofa. Međutim, priča je gotovo dijametralno suprotna. The Hitman’s Bodyguard uprkos R rejtingu – koji omogućava liberalno i nadahnuto korišćenje kovanice motherfucker – zapravo ide drugim putem podsećajući na tradiciju buddy akcijaša kakva se zapatila u tom nekom optimističkijem krilu osamdesetih. Naravno, Donnerov Lethal Weapon i Hillov 48 Hours su očigledne reference koje upadaju u oči – na kraju krajeva oba u centar svojih priča stavljaju rasno mešoviti duo sa dramskom tenzijom koja se gradi na različitim, često čak i ekstremno suprotstavljenim svetonazorima – ali ono što me je prijatno iznenadilo je da uprkos tematici ovaj film zapravo više naginje manje mračnom delu spektra i kanališe sentiment nekih optimističnijih road movie akcijaša poput Midnight Run pa i Gibsonovog „porodičnog“ odgovora na surovi Lethal Weapon u Badhamovom Bird on the Wire.

Ovo nije u suprotnosti sa R ratingom, naravno, na kraju krajeva Midnight Run koji je film na razmeđi akcijaša i komedije je bio film sa apsolutno sumanutom količinom psovki i solidnim nasiljem, pa je i The Hitman’s Bodyguard jedan prilično ubedljiv pokušaj da se dobije sličan amalgam komedije, no-nonsense akcije i jedne toplije ljudske priče.

Zašto se ovaj film toliko nije dopao kritici – ne znam. Nagađam da je u pitanju ta relativno drska artificijelnost postavke u kojoj su protagonisti na vrlo stripovski način veći od života. Ovde se maltene može govoriti i o određenom naporu da se ovaj film zakači na kompoziciju koju od prošle godine predvodi Deadpool, sa Reynoldsom u ulozi goofy akcionog heroja zlatna srca i komplikovana emotivna života, ali The Hitman’s Bodyguard ima ambiciozniju postavku sa dva glavna junaka i moguće je da su kritičari koji sasvim uredno puštaju relativno nerazrađene dramske postavke u superherojskom filmu ovde krenuli da se svete ukazujući na lapidarnost sa kojom film ulazi u obradu svojih likova.

No, meni je to sasvim prijalo. Koncept loveable rogue protagonista je poslednjih godina veoma omekšan time što gledamo PG-13 produkcije u kojima ti po definiciji moralno sivi junaci uspevaju da se provuku sa masovnim ubistvima i drugim prekršajima morala i zakona jer su filmovi pravljeni za mlade tinejdžere. The Hitman’s Bodyguard nije neka ozbiljna analiza moralne čistote ljudi sa ove ili one strane zakona, naprotiv, on se programski drži površnog tretmana ovih motiva ali baš zato ume da sa apetitom uživa u haosu i destrukciji koja se kreira kada se njegovi moralno sivi protagonisti ubace u priču koja, gle čuda, u centru ima beloruskog diktatora optuženog za zločine protiv čovečnosti pred haškim međunarodnim krivičnom sudom.

Ponovo, politika je ovde, ako je ima, smeštena strogo u treći plan, čak u podtekst, ali ovo i jeste kako ju je žanrovski film provlačio decenijama unazad. Glavni junaci su sa dijametralno suprotnih strana moralnog spektra – jedan agent bezbednosti i reda koji fetišizuje planiranje, zaštitu života i pažnju, drugi vrhunski plaćeni ubica koji u svom poslu uživa – ali kroz kombinaciju solidno ispisanih dijaloga i raspoložene glume Ryana Reynoldsa i pogotovo Sama Jacksona dobijamo i jednu laku, uzgrednu ali ubedljivu analizu relativnosti morala i sugestiju da se pravednost uvek bazira na intersubjektivnosti unutar zajednice a da su njena podizanja na apstraktnije, opštije nivoe društva ili cele ljudske rase nužno kompromitovana.

Nema ovde neke teške drame i značajnom  šutnjom bremenitih scena, film te svoje poente, kako rekoh, provlači uzgred i lagano, a u središtu je buddy hemija između dvojice nekadašnjih protivnika koji prilično ubedljivo nalaze zajednički prioritet u jednoj šizofrenoj situaciji u kojoj se negativci nalaze i među Belorusima ali i među „našima“. Interpol i Međunarodni krivični sud su prikazani prilično pošteno  za američku produkciju (sa dubokim evropskim zahvatom, doduše) kao birokratizovane strukture u kojima časni ljudi moraju da se bore i sa malo tromim sistemom ali i sa mangupima u sopstvenim redovima a ako film sasvim stereotipizira istočnoevropljane – a svakako to radi kroz prikaz beloruskih snaga – makar pokušava da se iskupi jednim bestidno turističkim pregledom britanskih i holandskih holyday destinacija.

Ovo ga zapravo u dobroj meri osvežava jer ni na koji način nemate utisak da je u pitanju „mali“ akcioni film koga bi Holivud inače snimao u LA i okolini ili u Majamiju, gledajući da troškove svede na minimum (videti ponovo izvrsni Bayjev Pain & Gain). Naprotiv, produkcija deluje raskošno, delom zahvaljujući vrlo živoj fotografiji Julesa O’Loughlina koji bez napora šalta između televizije i bioskopa i koristi modernu digitalnu tehnologiju na najbolji način, a delom zaista dobro izabranim lokacijama na kojima se snimalo. Kada krenu akcione scene na ulicama i po lokalima u Holandiji ili u Britaniji, stvari deluju veoma visokobudžetno, a ovo pogotovo važi za jurnjavu raznim vozilima u finalu koja na momente kanališe čak i kultni Blues Brothers i apsolutno je ubedljiva sa strane energije i proizvedne štete.

Pored dvojice glavnih likova koji kroz zajedničke nedaće i avanture pronađu simpatije za bivšeg arhineprijatelja i takoreći se pobratime, sve bazirano na dirljivo toploj priči o ljubavi i porodici, tu su i solidno ubedljive Selma Hayek i Elodie Yung (Netflix veza, držim) koje uokviruju postavku likova dajući portrete dve na različit način „jake žene“ i obezbeđujući filmu dašak tog nekog diverziteta. Naravno, jackosn i Reynolds nose priču i njihove su transformacije za nju ključne ali žene nisu samo objekti požude ili blago koje treba zaštititi i to pozdravljam pogotovo jer je centralna transformacija likova i vezana za pronalaženje odgovora za romantične životne probleme.

Film ima malo dramaturške inflacije pri kraju kada je potrebno da svaki od likova na svoj način pokazuje kako ume da kick ass, ali opet, sve je to lepo snimljeno, imamo Garyja Oldmana koji konačno pusti da se vidi malo vatre, imamo nekoliko kratkih i slatkih bosfajtova i Sama Jacksona koji ima prikladan oneliner pre nego što udari tačku na celu stvar, pa ne mogu previše da se žalim.

Dakle, šarmantan, zabavan film koji ću rado pogledati ponovo. Ne verovati kritičarima na Rotten Tomatoes i videti ocenu publike na IMDB.

Film: xXx: The Return of Xander Cage

Zahvaljujući skupoj HBO pretplati koju moja žena nesebično plaća pa onda s pravom kritikuje kad ja neću da gledam sve te silne serije, sinoć sam pogledao još uvek friški xXx: The Return of Xander Cage. Reći da sam sa zadržanim dahom petnaest godina čekao PRAVI nastavak filma sa kojim je Vin Diesel uspeo da definitivno ubedi svet da nije samo dobar brejkdenser već i bona fide akcioni heroj bi bilo možda blago preterivanje. Ipak, originalni xXx sam volio, sa gnušanjem odbio da gledam nastavak urađen bez Diesela u glavnoj ulozi i, gledajući kako ćelavi mišićavko uspeva da Fast & Furious serijal od nečega što se godinama klatilo na ivici da upadne u Direct to DVD ambis pretvara u jednu od najkomercijalnijih franšiza današnjice, strpljivo sam čekao da Diesel studiju da ponudu koja se ne odbija. Na kraju se to i dogodilo ali umesto Columbie ovde je film proizveden sa Paramountovim sredstvima. No, što se tiče look and feel komponente filma, ovo u punoj meri podseća na novije nastavke u F&F serijalu i veoma se oseća da su Vin i Samantha Vincent ovde potpisani kao producenti koji su nad franšizom preuzeli potpunu kreativnu kontrolu.

Originalni xXx se iz uobičajene akcione ponude sa početka stoleća izdvajao pre svega time što je Diesel imao priliku da u prvi plan pogura svoju geeky stranu. Za razliku od godinu dana starijeg Fast & Furious gde je mačo svetonazor bio jasno istaknut fokusiranjem na automobile, te uobičajene simbole muškosti modernog doba, xXx je odlutao ulevo i napravio zanimljivu kombinaciju spajajući u Xanderu Cageu elemente nove, možda pomalo metroseksualne muževnosti u formi ekstremnih sportova kao i besramno geekovsko interesovanje za video-igre i srodne produkte „nove“ popularne kulture. Otud je xXx bio jedna možda ne previše inteligentna ali ipak interesantna subverzija džemsbondovskih tropa u kojoj su potencijalno „niske“ zabave za plebs niže i niže srednje klase i „beskorisne“ veštine spojene sa jednim ne-suprematističkim kultom tela da bi se u sumi dobio jedan šarmantan, zapravo nepretenciozan a opet radikalan tajni agent.

Naravno, The Return of Xander Cage ne može da ponovi isti trik, ali može da se posluži identičnim tropima i njegov najveći nedostatak je upravo u tome koliko malo je bilo ko od autora zainteresovan da uđe u kritički dijalog bilo sa prvim filmom u serijalu, bilo sa idejom da je gik-kultura koja je još uvek možda delovala subverzivno početkom veka danas udenuta u samu srž mejnstrima.

Drugi nedostatak je ono što smo od filma sasvim i očekivali: naime The Return of Xander Cage je jedan niz set pisova povezanih toliko labavim narativom da je teško nazvati ga nekakvom pričom. Veoma nalik novijim Fast & Furious naslovima, i ovaj film kombinuje glatke i sjajne CGI efekte sa oštrim, skoro drečavim bojama da kreira utisak koji je bliži video igrama nego onome što je danas karakteristično za američki akcioni film. Tamo gde drugi filmovi tonu u orange/ teal koloritu i lažnom lens flare naturalizmu, D.J. Caruso (koji je ovo režirao) i njegova ekipa se odlučuju za jarke primarne boje, ekstremno izoštren fokus u svim kadrovima i kontrolu kamere koja insistira na tome da ovo nije snimao čovek „iz ruke“ već da je očigledno i neprikriveno u pitanju digitalna montaža. Ovakav pristup filmu sa budžetom od 85 miliona dolara daje osećaj Direct to DVD akcijaša i film je zbog toga zapravo mnogo bolji nego da se pokušalo sa imitiranjem majklbejevskog pristupa.

Naravno, žulja pomalo ta naglašena lapidarnost u tretmanu narativa. Razume se, ovaj film je očigledno pravljen po meri glavnog lika i treba da bude „vehicle“ za njega i njegovu harizmu, ali opet, naravno, Dieselova harizma je ipak možda par brojeva premala da bi mogla da popuni sve rupe (ovo kažem kao njegov sertifikovani fan), a i na mikro planu film pati od preteranog oslanjanja na pančlajnove koje naprosto nije uspeo da zaradi dobrom pripremom. Zbog toga, scene se naprosto dešavaju, umesto da se razvijaju, bilo kakva trilerska napetost koja bi trebalo da postoji skoro da se ne oseća jer priča ne uspeva da joj da postavku i onda je sve na glumcima. Nepotrebno je reći, malo ovde ima glumaca nekakvog ozbiljnog formata koji bi umeli da iznesu potrebnu mimiku pa da nam prodaju tenziju i emotivne lomove.

Opet, Diesel IMA harizmu i ima šarm i iako nimalo ne verujemo da jedan komad tetovirane govedine koji je upravo stupio u šestu deceniju života izvodi sve te kerefeke na skejtbordu i drugim „geeky“ prevoznim sredstvima, a jedva mu malo više verujemo kad gleda u oči dušmane i proziva ih osrednjim onelinerima, on ipak uspeva da nas kupi kao sad već omatoreli gik koji bi samo još jednom da se provoza Dominikanom i drugim lepim eksterijerima, malo prozeza sa ortacima, baci po koju antiestablišment poruku i, hopefully, spase svet.

xXx jeste franšiza koja zaoštrava taj neki narativ u kome, makar iz pozadine, terenski operativci koji zaista veruju u činjenje opšteg dobra moraju da ponekada i idu direktno nasuprot naređenjima koja daje establišment i The Return of Xander Cage savim časno, pošteno i dosledno sledi ovu ideološku liniju. Opet, on to radi toliko dosledno da film naglašeno pati od nedostatka harizmatičnih negativaca jer suviše prostora daje konfliktnim (anti)herojima pa kad dođe vreme za finalne bosfajtove, imamo utisak da igramo igru u kojoj je studio ostao bez para pred sam kraj razvoja i umesto pravih bossova smo dobili samo obične neprijateljske likove sa malko više hit pointsa.

Direktne reference na video igre se daju naći – sama postavka sa hipermoderno opremljenim avionom koji je baza operacija je jednako referenca na Marvelov S.H.I.E.L.D. koliko i na igre poput Splinter Cell ili Mass Effect – ali film nije nametljiv u ovome i više se trudi da šoukejsuje svoj internacionalni kast u kome imamo zaista zanimljiva imena. Naravno, ni ovo nije „zarađeno“, likovi koje nam film prodaje kratkim introima uglavnom nemaju dublje karakterizacije od toga što smo videli u samim introima, ali opet ne mogu da kažem da mi nije milo da PONOVO gledam Donnieja Yena u zapadnjačkom filmu i  mada je Tony Jaa i ovde prilično kriminalno neiskorišćen (i pride mora da se krevelji i izigrava nekakvu ekscentričnost), makar su Kris Wu i Deepika Padukone dobro iskoristili svoje mesto pod reflektorima i, pretpostavka je, filmu obezbedili i solidne zarade u Kini i Indiji. Rory McCann ovde, pak jedini deluje kao višak i kao da mu je mesto pre u Fast & Furious franšizi, ali zato su tu i male ali prilično ubedljive uloge Nine Dobrev i Ruby Rose. Razume se, jedini koji tu nešto glume su Toni Collette i Sam Jackson, ali film svakako nije baziran na ideji da oni treba da dobiju ne znam koliko prostora i uostalom, važnije mu je da Neymara i Ice Cubea slika da budu kul, da pokaže kako Kris Wu snagom didžejinga rešava napetu situaciju u kojoj samo što ne polete glave, ili da nam pokaže kako 22 godine mlađa Nina Dobrev Vinu Dieselu poverava svoj safeword iako ga je tek upoznaka, nego da se bavi nekim „dubljim“ filmskim momentima.

Utoliko, xXx: The Return of Xander Cage je tipičan filmski junk food, ali ipak jedan sada već vrlo vešto spremljen džank fud obrok u kome je akcija pristojna, priča potpuno zaboravljiva, ali i u kome Diesel uspeva da, prateći Fast & Furious predložak, plasira ideju „porodice“ ili makar čvrstog prijateljstva koje nadilazi sve prepreke i na koje protagonisti znaju da se uvek mogu osloniti dok odlaze put zalaska sunca. Po tome, vredi istaći da Diesel snima možda najmanje cinične akcione filmove u današnjoj holivudskoj klimi što na kraju dana, nije ni tako mala stvar.