Film: The Hitman’s Bodyguard

Nemam ja sad tu nešto epohalno da napišem o The Hitman’s Bodyguard, ali kao starom čoveku koji je akcione fimove osamdesetih gledao u bioskopu onda kada su u njih dolazili, interesantno mi je da vidim na koji se način ovim filmom pokušava rezurektovati jedan pomalo izgubljen ’80s akcioni podžanr.

Naime, THB je film koji u odnosu na danas vladajuću akcijašku scenu deluje kao striktno trešerska, ne baš grajndhaus ali niskobudžetna ponuda za semenkarski jake bioskope poput 20. Oktobra. Osamdesetih smo za svakog Ramba, Aliena i Terminatora dobijali lo-fi replike u vidu Navaho Groma, The Hiddena i Kiborga. Neke produkcije su se u velikoj meri oslanjale upravo na prljavštinu i sirovost da nadomeste „glamur“ vodećih akcionih filmova onog vremena.

Kako je THB snimljen za svega tridesetak miliona dolara, a nastao u vremenu u kome vladaju mamutski projekti petostruko i šestostruko većih budžeta, i očigledna mu je namera da se osloni na formule koje su pobeđivale osamdesetih godina prošlog veka, za očekivati bi bilo da će se ovaj film kretati nekom linijom onoga što je Cannon radio u osamdesetima, da će biti nekakav rivajvl prljavih akcijaša kakve je J. Lee Thompson radio sa Bronsonom ili tih nekih ranih uloga JCVD-a, a s obzirom na naslov, očekivao bi se i kempi eksces na tragu rane karijere Majkla Dudikofa. Međutim, priča je gotovo dijametralno suprotna. The Hitman’s Bodyguard uprkos R rejtingu – koji omogućava liberalno i nadahnuto korišćenje kovanice motherfucker – zapravo ide drugim putem podsećajući na tradiciju buddy akcijaša kakva se zapatila u tom nekom optimističkijem krilu osamdesetih. Naravno, Donnerov Lethal Weapon i Hillov 48 Hours su očigledne reference koje upadaju u oči – na kraju krajeva oba u centar svojih priča stavljaju rasno mešoviti duo sa dramskom tenzijom koja se gradi na različitim, često čak i ekstremno suprotstavljenim svetonazorima – ali ono što me je prijatno iznenadilo je da uprkos tematici ovaj film zapravo više naginje manje mračnom delu spektra i kanališe sentiment nekih optimističnijih road movie akcijaša poput Midnight Run pa i Gibsonovog „porodičnog“ odgovora na surovi Lethal Weapon u Badhamovom Bird on the Wire.

Ovo nije u suprotnosti sa R ratingom, naravno, na kraju krajeva Midnight Run koji je film na razmeđi akcijaša i komedije je bio film sa apsolutno sumanutom količinom psovki i solidnim nasiljem, pa je i The Hitman’s Bodyguard jedan prilično ubedljiv pokušaj da se dobije sličan amalgam komedije, no-nonsense akcije i jedne toplije ljudske priče.

Zašto se ovaj film toliko nije dopao kritici – ne znam. Nagađam da je u pitanju ta relativno drska artificijelnost postavke u kojoj su protagonisti na vrlo stripovski način veći od života. Ovde se maltene može govoriti i o određenom naporu da se ovaj film zakači na kompoziciju koju od prošle godine predvodi Deadpool, sa Reynoldsom u ulozi goofy akcionog heroja zlatna srca i komplikovana emotivna života, ali The Hitman’s Bodyguard ima ambiciozniju postavku sa dva glavna junaka i moguće je da su kritičari koji sasvim uredno puštaju relativno nerazrađene dramske postavke u superherojskom filmu ovde krenuli da se svete ukazujući na lapidarnost sa kojom film ulazi u obradu svojih likova.

No, meni je to sasvim prijalo. Koncept loveable rogue protagonista je poslednjih godina veoma omekšan time što gledamo PG-13 produkcije u kojima ti po definiciji moralno sivi junaci uspevaju da se provuku sa masovnim ubistvima i drugim prekršajima morala i zakona jer su filmovi pravljeni za mlade tinejdžere. The Hitman’s Bodyguard nije neka ozbiljna analiza moralne čistote ljudi sa ove ili one strane zakona, naprotiv, on se programski drži površnog tretmana ovih motiva ali baš zato ume da sa apetitom uživa u haosu i destrukciji koja se kreira kada se njegovi moralno sivi protagonisti ubace u priču koja, gle čuda, u centru ima beloruskog diktatora optuženog za zločine protiv čovečnosti pred haškim međunarodnim krivičnom sudom.

Ponovo, politika je ovde, ako je ima, smeštena strogo u treći plan, čak u podtekst, ali ovo i jeste kako ju je žanrovski film provlačio decenijama unazad. Glavni junaci su sa dijametralno suprotnih strana moralnog spektra – jedan agent bezbednosti i reda koji fetišizuje planiranje, zaštitu života i pažnju, drugi vrhunski plaćeni ubica koji u svom poslu uživa – ali kroz kombinaciju solidno ispisanih dijaloga i raspoložene glume Ryana Reynoldsa i pogotovo Sama Jacksona dobijamo i jednu laku, uzgrednu ali ubedljivu analizu relativnosti morala i sugestiju da se pravednost uvek bazira na intersubjektivnosti unutar zajednice a da su njena podizanja na apstraktnije, opštije nivoe društva ili cele ljudske rase nužno kompromitovana.

Nema ovde neke teške drame i značajnom  šutnjom bremenitih scena, film te svoje poente, kako rekoh, provlači uzgred i lagano, a u središtu je buddy hemija između dvojice nekadašnjih protivnika koji prilično ubedljivo nalaze zajednički prioritet u jednoj šizofrenoj situaciji u kojoj se negativci nalaze i među Belorusima ali i među „našima“. Interpol i Međunarodni krivični sud su prikazani prilično pošteno  za američku produkciju (sa dubokim evropskim zahvatom, doduše) kao birokratizovane strukture u kojima časni ljudi moraju da se bore i sa malo tromim sistemom ali i sa mangupima u sopstvenim redovima a ako film sasvim stereotipizira istočnoevropljane – a svakako to radi kroz prikaz beloruskih snaga – makar pokušava da se iskupi jednim bestidno turističkim pregledom britanskih i holandskih holyday destinacija.

Ovo ga zapravo u dobroj meri osvežava jer ni na koji način nemate utisak da je u pitanju „mali“ akcioni film koga bi Holivud inače snimao u LA i okolini ili u Majamiju, gledajući da troškove svede na minimum (videti ponovo izvrsni Bayjev Pain & Gain). Naprotiv, produkcija deluje raskošno, delom zahvaljujući vrlo živoj fotografiji Julesa O’Loughlina koji bez napora šalta između televizije i bioskopa i koristi modernu digitalnu tehnologiju na najbolji način, a delom zaista dobro izabranim lokacijama na kojima se snimalo. Kada krenu akcione scene na ulicama i po lokalima u Holandiji ili u Britaniji, stvari deluju veoma visokobudžetno, a ovo pogotovo važi za jurnjavu raznim vozilima u finalu koja na momente kanališe čak i kultni Blues Brothers i apsolutno je ubedljiva sa strane energije i proizvedne štete.

Pored dvojice glavnih likova koji kroz zajedničke nedaće i avanture pronađu simpatije za bivšeg arhineprijatelja i takoreći se pobratime, sve bazirano na dirljivo toploj priči o ljubavi i porodici, tu su i solidno ubedljive Selma Hayek i Elodie Yung (Netflix veza, držim) koje uokviruju postavku likova dajući portrete dve na različit način „jake žene“ i obezbeđujući filmu dašak tog nekog diverziteta. Naravno, jackosn i Reynolds nose priču i njihove su transformacije za nju ključne ali žene nisu samo objekti požude ili blago koje treba zaštititi i to pozdravljam pogotovo jer je centralna transformacija likova i vezana za pronalaženje odgovora za romantične životne probleme.

Film ima malo dramaturške inflacije pri kraju kada je potrebno da svaki od likova na svoj način pokazuje kako ume da kick ass, ali opet, sve je to lepo snimljeno, imamo Garyja Oldmana koji konačno pusti da se vidi malo vatre, imamo nekoliko kratkih i slatkih bosfajtova i Sama Jacksona koji ima prikladan oneliner pre nego što udari tačku na celu stvar, pa ne mogu previše da se žalim.

Dakle, šarmantan, zabavan film koji ću rado pogledati ponovo. Ne verovati kritičarima na Rotten Tomatoes i videti ocenu publike na IMDB.

Film: xXx: The Return of Xander Cage

Zahvaljujući skupoj HBO pretplati koju moja žena nesebično plaća pa onda s pravom kritikuje kad ja neću da gledam sve te silne serije, sinoć sam pogledao još uvek friški xXx: The Return of Xander Cage. Reći da sam sa zadržanim dahom petnaest godina čekao PRAVI nastavak filma sa kojim je Vin Diesel uspeo da definitivno ubedi svet da nije samo dobar brejkdenser već i bona fide akcioni heroj bi bilo možda blago preterivanje. Ipak, originalni xXx sam volio, sa gnušanjem odbio da gledam nastavak urađen bez Diesela u glavnoj ulozi i, gledajući kako ćelavi mišićavko uspeva da Fast & Furious serijal od nečega što se godinama klatilo na ivici da upadne u Direct to DVD ambis pretvara u jednu od najkomercijalnijih franšiza današnjice, strpljivo sam čekao da Diesel studiju da ponudu koja se ne odbija. Na kraju se to i dogodilo ali umesto Columbie ovde je film proizveden sa Paramountovim sredstvima. No, što se tiče look and feel komponente filma, ovo u punoj meri podseća na novije nastavke u F&F serijalu i veoma se oseća da su Vin i Samantha Vincent ovde potpisani kao producenti koji su nad franšizom preuzeli potpunu kreativnu kontrolu.

Originalni xXx se iz uobičajene akcione ponude sa početka stoleća izdvajao pre svega time što je Diesel imao priliku da u prvi plan pogura svoju geeky stranu. Za razliku od godinu dana starijeg Fast & Furious gde je mačo svetonazor bio jasno istaknut fokusiranjem na automobile, te uobičajene simbole muškosti modernog doba, xXx je odlutao ulevo i napravio zanimljivu kombinaciju spajajući u Xanderu Cageu elemente nove, možda pomalo metroseksualne muževnosti u formi ekstremnih sportova kao i besramno geekovsko interesovanje za video-igre i srodne produkte „nove“ popularne kulture. Otud je xXx bio jedna možda ne previše inteligentna ali ipak interesantna subverzija džemsbondovskih tropa u kojoj su potencijalno „niske“ zabave za plebs niže i niže srednje klase i „beskorisne“ veštine spojene sa jednim ne-suprematističkim kultom tela da bi se u sumi dobio jedan šarmantan, zapravo nepretenciozan a opet radikalan tajni agent.

Naravno, The Return of Xander Cage ne može da ponovi isti trik, ali može da se posluži identičnim tropima i njegov najveći nedostatak je upravo u tome koliko malo je bilo ko od autora zainteresovan da uđe u kritički dijalog bilo sa prvim filmom u serijalu, bilo sa idejom da je gik-kultura koja je još uvek možda delovala subverzivno početkom veka danas udenuta u samu srž mejnstrima.

Drugi nedostatak je ono što smo od filma sasvim i očekivali: naime The Return of Xander Cage je jedan niz set pisova povezanih toliko labavim narativom da je teško nazvati ga nekakvom pričom. Veoma nalik novijim Fast & Furious naslovima, i ovaj film kombinuje glatke i sjajne CGI efekte sa oštrim, skoro drečavim bojama da kreira utisak koji je bliži video igrama nego onome što je danas karakteristično za američki akcioni film. Tamo gde drugi filmovi tonu u orange/ teal koloritu i lažnom lens flare naturalizmu, D.J. Caruso (koji je ovo režirao) i njegova ekipa se odlučuju za jarke primarne boje, ekstremno izoštren fokus u svim kadrovima i kontrolu kamere koja insistira na tome da ovo nije snimao čovek „iz ruke“ već da je očigledno i neprikriveno u pitanju digitalna montaža. Ovakav pristup filmu sa budžetom od 85 miliona dolara daje osećaj Direct to DVD akcijaša i film je zbog toga zapravo mnogo bolji nego da se pokušalo sa imitiranjem majklbejevskog pristupa.

Naravno, žulja pomalo ta naglašena lapidarnost u tretmanu narativa. Razume se, ovaj film je očigledno pravljen po meri glavnog lika i treba da bude „vehicle“ za njega i njegovu harizmu, ali opet, naravno, Dieselova harizma je ipak možda par brojeva premala da bi mogla da popuni sve rupe (ovo kažem kao njegov sertifikovani fan), a i na mikro planu film pati od preteranog oslanjanja na pančlajnove koje naprosto nije uspeo da zaradi dobrom pripremom. Zbog toga, scene se naprosto dešavaju, umesto da se razvijaju, bilo kakva trilerska napetost koja bi trebalo da postoji skoro da se ne oseća jer priča ne uspeva da joj da postavku i onda je sve na glumcima. Nepotrebno je reći, malo ovde ima glumaca nekakvog ozbiljnog formata koji bi umeli da iznesu potrebnu mimiku pa da nam prodaju tenziju i emotivne lomove.

Opet, Diesel IMA harizmu i ima šarm i iako nimalo ne verujemo da jedan komad tetovirane govedine koji je upravo stupio u šestu deceniju života izvodi sve te kerefeke na skejtbordu i drugim „geeky“ prevoznim sredstvima, a jedva mu malo više verujemo kad gleda u oči dušmane i proziva ih osrednjim onelinerima, on ipak uspeva da nas kupi kao sad već omatoreli gik koji bi samo još jednom da se provoza Dominikanom i drugim lepim eksterijerima, malo prozeza sa ortacima, baci po koju antiestablišment poruku i, hopefully, spase svet.

xXx jeste franšiza koja zaoštrava taj neki narativ u kome, makar iz pozadine, terenski operativci koji zaista veruju u činjenje opšteg dobra moraju da ponekada i idu direktno nasuprot naređenjima koja daje establišment i The Return of Xander Cage savim časno, pošteno i dosledno sledi ovu ideološku liniju. Opet, on to radi toliko dosledno da film naglašeno pati od nedostatka harizmatičnih negativaca jer suviše prostora daje konfliktnim (anti)herojima pa kad dođe vreme za finalne bosfajtove, imamo utisak da igramo igru u kojoj je studio ostao bez para pred sam kraj razvoja i umesto pravih bossova smo dobili samo obične neprijateljske likove sa malko više hit pointsa.

Direktne reference na video igre se daju naći – sama postavka sa hipermoderno opremljenim avionom koji je baza operacija je jednako referenca na Marvelov S.H.I.E.L.D. koliko i na igre poput Splinter Cell ili Mass Effect – ali film nije nametljiv u ovome i više se trudi da šoukejsuje svoj internacionalni kast u kome imamo zaista zanimljiva imena. Naravno, ni ovo nije „zarađeno“, likovi koje nam film prodaje kratkim introima uglavnom nemaju dublje karakterizacije od toga što smo videli u samim introima, ali opet ne mogu da kažem da mi nije milo da PONOVO gledam Donnieja Yena u zapadnjačkom filmu i  mada je Tony Jaa i ovde prilično kriminalno neiskorišćen (i pride mora da se krevelji i izigrava nekakvu ekscentričnost), makar su Kris Wu i Deepika Padukone dobro iskoristili svoje mesto pod reflektorima i, pretpostavka je, filmu obezbedili i solidne zarade u Kini i Indiji. Rory McCann ovde, pak jedini deluje kao višak i kao da mu je mesto pre u Fast & Furious franšizi, ali zato su tu i male ali prilično ubedljive uloge Nine Dobrev i Ruby Rose. Razume se, jedini koji tu nešto glume su Toni Collette i Sam Jackson, ali film svakako nije baziran na ideji da oni treba da dobiju ne znam koliko prostora i uostalom, važnije mu je da Neymara i Ice Cubea slika da budu kul, da pokaže kako Kris Wu snagom didžejinga rešava napetu situaciju u kojoj samo što ne polete glave, ili da nam pokaže kako 22 godine mlađa Nina Dobrev Vinu Dieselu poverava svoj safeword iako ga je tek upoznaka, nego da se bavi nekim „dubljim“ filmskim momentima.

Utoliko, xXx: The Return of Xander Cage je tipičan filmski junk food, ali ipak jedan sada već vrlo vešto spremljen džank fud obrok u kome je akcija pristojna, priča potpuno zaboravljiva, ali i u kome Diesel uspeva da, prateći Fast & Furious predložak, plasira ideju „porodice“ ili makar čvrstog prijateljstva koje nadilazi sve prepreke i na koje protagonisti znaju da se uvek mogu osloniti dok odlaze put zalaska sunca. Po tome, vredi istaći da Diesel snima možda najmanje cinične akcione filmove u današnjoj holivudskoj klimi što na kraju dana, nije ni tako mala stvar.