Izložba: Čistač, retrospektiva rada Marine Abramović

Dakle, retrospektivna izložba Marine Abramović, Čistač, je danas otvorena u Muzeju savremen umetnosti u Beogradu koga je, eto, renovirala i na kraju otvorila naprednjačka vlast koja je i dovela ovu veliku, našu verovanto najveću u ovom veku (a jednu od dve najveće u prošlom) umetnicu za nešto što je prva velika retrospektiva njenih radova u Evropi (doduše, pre Beograda odrađena u vie muzeja u Skandinaviji i Njemačkoj).

I, s obzirom da sam, možda posve neopravdano, malo strepeo da će ovo biti klasično srpsko ošljarenje, prilično sam zadovoljan kako je postavka napravljena. Naravno, ovo je koprodukcija sa još nekoliko ozbiljnih muzeja iz Europe i Sjedinjenih država ali naši nemaju čega da se stide sem presitnog teksta na tablama koji objašnjava eksponate i koji, a što je standardna boljka u našim muzejima, zahteva da mu priđete na vrlo malu razdaljinu i time zaklonite i tekst a često i sam eksponat od ostalih posetilaca.

Other than that, ovo je solidno producirano i razumno postavljeno, sa velikim brojem Marininih važnih radova predstavljenih što je bolje moguće. Naravno, kako gro njenog umetničkog opusa čini performance art, ovo je teško pretvoriti u eksponat i ovde su se tvorci izložbe potrudili da prikažu reprezentativne slike/ snimke (zvučne, video i uboje), često i rekonstrukcije ambijenta (na primer tri sobe iz „Kuće sa pogledom na okean“), da dodaju tekstualne pa i audio deskripcije koje su autorizovane od strane same umetnice. Sa video radovima stvari su nešto lakše i neki od njih su vrlo impresivni i odlično postavljeni, koristeći ambijent našeg Muzeja na vrlo dobar način (na primer „Računajte na nas“ ili „Balkan Erotic Epic„). Priznajem da me je video instalacija na kojoj umetnica nepomično sedi na konju sa belom zastavom dok se čuje „Hej Sloveni“ (posvećena njenom ocu, uz gomilu efemere vezane za njega izložene u vitroni – od fotografija iz vojske i civilstva pa do ratnog ordenja) malko i tronula i naterala koju suzu u oko ali to je već staračka sentimentalnost.

Ima i elemenata performancea, sa nagom ženom koja pleše uz tribalni ritam (sviran uživo na Đembetu) skoro na samom ulazu u muzej, i nagim ženskim i muškim osobama pored kojih se morate provući, dodirujući ih da uđete u jedan deo postavke, što je opet pošteno i u skladu sa važnim elementima umetnicinog opusa. S druge strane, ima i Marininih likovnih radova, od skica i studija koje su kasnije pretočene u performanse i instalacije, pa do klasičnih ulja na platnu tako da manje upućeni mogu da trasiraju njen put kroz umetničko stvaralaštvo na zadovoljavajući način. Tu je i interaktivna, hm, instalacija sa odvajanjem i prebrajanjem zrna pirinča i kako je danas bio prvi dan, dosta ljudi se time bavilo što mi je baš nekako zagrejalo srce. Ipak je 2019. godina i lepo je videti da moderna umetnost ima svoje mesto u našim životima i, štaviše, iako sam bio blago skeptičan dolazeći, računajući da vrsta umetnosti koju Abramovićeva radi nije pogodna za zamrzavanje u vremenu i prikazivanje kroz eksponate, zapravo sam doživeo prijatno podsećanje da je odlazak u muzej prevashodno socijalno isustvo. Da, sve ovo možemo da vidimo na internetu, da gledamo video snimke i čitamo po knjigama ako smo baš u tom fazonu, ali iskusiti umetnost u prostoru namenjenom za „čist“ estetski doživljaj, u društvu drugih ljudi, svedočiti njihovim reakcijama na konfrotativna dela, glumiti neku svoju ulogu pred njima – to je iskustvo koje se ne može dobiti onlajn ili u sigurnosti svoje sobe.

Dakle, lepo. Muzej prodaje i vrlo korektnu monografiju koja nema više teksta od onog što se da videti po zidovima ali ima solidne slike i daje pristojan pregled opusa umetnice a sve po ceni od ipak razumnih 2.500 dinara. Sve u svemu sam zadovoljan i žena mi upravo javlja da su prva dva meseca već rasprodata što je zbilja prijatna vest. Ispostavlja se da umetnik, koji je, eto prisutan na ime svoje ipak superstar reputacije, može da bude predstavljen bez kompromisa i dostojanstveno a da građani (i verovatno neki turisti) to HOĆE da popuše. Pa, jebote, možda nije sve tako crno.

Fotke: Courtesy of moja žena