Film: Jojo Rabbit

Kada je pre par godina Taika Waititi najavio da će raditi Jojo Rabbit, sarkastičnu komediju o nemačkom klincu u vreme Drugog svetskog rata kome je najbolji imaginarni prijatelj – Adolf Hitler, to je delovalo kao prava stvar. Waititi je pažnju sveta (i producenata) uspelo skrenuo na sebe perfektnim melanžom akcije i komedije u trećem Toru, pokazujući da svoj tradicionalni low-budget humor i energiju ume da skalira i na veće produkcije, pa je satira koje će kroz sprdnju i zajebanciju imati šta da kaže o našem deljenom aktuelnom istorijskom trenutku i tom nekom povratku nacizma za sto svakako izgledala dobro odabrana kao medijum za režisera (i scenaristu) koji bez obzira na često lowbrow humor zapravo ima nešto i da kaže. Pogotovo je činjenica da je Waititi Novozelanđanin, dakle izmešten iz glavnih centara „rasprava“ koje se danas vode na temu nacizma, a da ipak ima i lični ulog, zahvaljujući jevrejskom poreklu po majci, delovala kao da ćemo sa Jojo Rabbit dobiti svež, energičan iskaz.

 

No, moram da priznam da su me trejleri za film malčice ohladili jer je Jojo Rabbit u njima delovao maltene kao jedna od desetina HBO serija koje trenutno ne gledam pošto osim duhovite premise nemaju da ponude mnogo supstance. Utoliko, film sam eskivirao kada je zimus ušao u bioskopsku distribuciju (bar mislim da je bio kod nas u bioskopima) i sinoć ga, da zatvorim krug, pogledao – baš na HBO.

 

Jojo Rabbit je vrlo vešto sklopljen, prijatan film raskošnog kolorita i odlično odmerenog trajanja koji umešno igra na granici između farsične komedije i dostojanstvene ljubavne priče i koji, začuđujuće, ima vrlo malo toga da kaže svoju odabranu temu. U neku ruku, deluje mi da je Waititi zapravo direktnim ulaskom u visoki koncept sebi malčice pucao u nogu, stavljajući TEMU u samo središte filma i sebe onda terajući da o njoj sve vreme priča, umesto da je, kao u svojim nezavisnim novozelandskim produkcijama išao na žanrovskiji pristup a onda komentar i „diskurs“ čuvao za podtekst.

 

Naravno, kada imate film u kome Jevrejin igra Hitlera to po definiciji kreira „diskurs“ i ponovo, reklo bi se da Waititi zapravo nije imao nameru da Jojo Rabbit bude zaista visoki koncept i da mu je literarni predložak, roman Caging Skies autorke Christine Leunens dao osnovni ton gorkoslatke ljubavne priče pričane na pozadini pozadine holokausta, koja će vremenom postajati sve mračnija a da je onda satirična komedijaška nadgradnja došla kao potreba da se nađe spona sa „starim“ Waititijem.

 

Ovo donekle može da objasni izvesnu tonalnu neravnotežu kakva Waititiju nije svojstvena. Jojo Rabbit u nekim momentima ima vrlo iskrene momente čistog patosa sa instancama nepatvorene emocije i autentične tragedije, a što dolazi iz Leunensinog predloška, ali onda veoma insistira na farsičnom humoru, kao da se brine da ga ne shvate baš TOLIKO ozbiljno. Zapravo, najuspelija dramska scena je peak Waititi, ona u kojoj Sam Rockwell ima završetak svog „luka iskupljenja“ i drama (i tragedija) se događaju u prolazu, čak u „off-u“, dok glavni junak postaje svestan njihovih razmera tek sa zadrškom, nudeći autentičnu zbunjenost i stravu desetogodišnjaka koji se suočava sa demoliranjem svoje realnosti i susreće se sa „stvarnim“ svetom.

 

Kao što se uglavnom i zna, osnovni koncept filma je upravo u tome da desetogodišnji protagonista ima sasvim osobenu realnost, odrastajući sa majkom u poznim godinama Trećeg rajha, negde u Nemačkoj (ili Austriji, gde se roman događao?) (koja je ionako bila anektirana Nemačkoj, jelte) i idolizujući Hitlera do mere patologije. Roman, kao i film, ovu patološku dimenziju mudro izvrću u smeru komedije, i Waititi je sasvim na svom terenu kada svu zastrašujuću propagandnu masivnost kakvu je nacizam imao u Nemačkoj i način na koji je to stvorilo paralelnu stvarnost za stanovništvo* prelama kroz infantilne, bizarne ali simpatične fantazije glavnog junaka, dečaka po imenu Johanes Becler koji odrasta sa majkom jer je otac, tvrdi ona, na frontu već godinama, a koji onda nedostatak očinske figure, i činjenicu da je mali, blentavi nerd, nadoknađuje zamišljanjem da mu je Hitler najbolji ortak.

*pogotovo u Austriji gde se i danas kunu da su prošli najgore od svih u Drugom svetskom ratu. Evo, pre neku godinu sam na neki sastanak iz Hotela u Knez Mihailovoj vodio predsednicu Austrijskog udruženja penzionera koja se, žena i dalje seća Drugog svetskog rata u Beču i koja mi je doslovce rekla „Ne znam kako je ovde bilo za vreme rata ali u Austriji je bilo veoma loše“.

Ovo je vrlo potentna postavka utoliko što je Waititi režiser naviknut na obraćanje nerdovima i ume da postavi klinca koji pokušava da se istakne u kampu za obuku Jungvolka i koji zamišlja da visi i ćaska sa Hitlerom na način da to publici bude instant prepoznatljivo. „Nevidljivi najbolji prijatelj“ je kliše priča o neprilagođenim gikovima koji fantastični svet mašte pretpostavljaju pokušajima da se socijalizuju sa neprijateljski nastrojenim svetom i Waititijevo umetanje Hitlera, a koga sam igra, u ovakve scene ima finu subverzivnu komponentu koja se lepo uklapa u ideju da nerdove s vremena na vreme treba dobro protresti. Na kraju krajeva, alt rajt, kao najmodernija alotropska modifikacija nacizma, u velikoj meri počiva upravo na radu asocijalnih nerdova okupljenih oko 4/8Chan/ Kun foruma i raznih incel pojila diljem interneta, gde se kroz uzajamni intenzivan rad stvara novi diskurs i nova realnost.

 

Sasvim je jasno da Jojo Rabbit, kao i roman od kog je nastao, imaju dosta zajedničkog sa Markovićevim filmom Tito i ja sa praktično identičnim motivom mladog, zabludelog ideološkog zilota koji je tragikomična žrtva intenzivne propagande i ima praktično psihotičku deluziju o realnosti i svom mestu u njoj, te odnosu sa jakom autoritarnom figurom koja simbolizuje pomenutu ideologiju. No, razlike počinju i staju na motivu i ovo su dva vrlo različita filma.

 

Markovićev film, koji ja ne volim, je snimljen u srazmerno realističnom ključu, gde su momenti Zoranovih „halucinacija“ jedino odstupanje od tona, a politička satira koju film baštini je malograđanska i gađa, u 1992. godini već odavno poobarane mete (plus Zoran ima oca!). Sa svoje strane, Waititijev film je mnogo naglašenije farsa, njegov jezik, i vizuelni i, jelte, verbalni, prikazuju nemačku iz vica, sa američkim (i novozelandskim) glumcima koji pričaju engleski sa ’Allo ’Allo naglaskom, farsičnim kvir likovima koji koriste anahronizme u govoru i ponašanju (uključujući Hitlera) i generalnim odbijanjem da se Treći rajh prikazuje ozbiljno. Ovo je najzabavniji sloj filma i kada je potrebno da se priča malo približi realnosti kroz pokazivanje javnih pogubljenja, i uvođenje centralnog zapleta po uzoru na Dnevnik Ane Frank Jojo Rabbit gubi taj početni zalet.

No, kako sam rekao, film je generalno prijatan i mada ljubavna priča koja se razvija između mlađanog Johanesa i jedva nešto starije Jevrejčice sakrivene na tavanu porodične kuće mora da izdrži brojne momente farsičnog humora koji nisu mnogo smešni i utisak je da su ubačeni po dužnosti, ona je u principu ubedljiva. No, film svakako plaća određenu cenu za svoju farsičnost pa su tako određeni momenti tragičkog patosa prilično emotivno impotentni i kada Jojo izgubi majku, film ne samo da gubi jedno solidno prisustvo jedne solidne Scarlett Johansson, već gubi i određeno emotivno utemeljenje u stvarnosti. Kako već rekoh, finale, koje ne uspeva sasvim da izbalansira na granici farse i drame i koje ima i jedan „hoće li – neće lli?“ naklon Kusturičinom Undergroundu*sadrži i najuspeliju dramsku scenu sa perfektno režiranim, spontanim a uverljivim low key herojstvom neočekivanog heroja i pokazuje da je film zapravo mogao da bude i suptilniji u svojim porukama i izgradnji likova.

*da bi ipak odlučilo da, kada se već ni Markoviću nije priklonilo, neće ni Kusti

No, ovo nije suptilna priča već i utoliko što je u njenom središtu „nemoguća“ ljubavna veza a koju nemogućim moraju učiniti brojne snažne sprdnje na račun nacista i nacizma koje su često veoma plitke. Waititi je talentovan vizuelac i u montaži je kadar da i scene koje su u suštini glupi vicevi (kao ona sa grupom od skoro deset osoba koje jedna drugu pojedinačno pozdravljaju sa „Hajl Hitler“ i koja je samo prepričavanje već prastarih Zucker-Abrahams gegova) učini dovoljno duhovitim. Utoliko, izvrsne uvodne montaže i korišćenje „lažnih“ pesama Beatlesa i Davida Bowiea na početku i na kraju su najelegantniji momenti satire koju ovaj film ima. Ostalo je uglavnom puko „trpanje“ nacista i Hitlera, prikazivanjem kako su glupi, lenji ili perverzni i mada je to ponovo, uglavnom zabavno (Rebel Wilson, recimo, odrađuje solidan posao i šteta da je nema više) i donosi osmeh na lice, primetno je odsustvo želje da se na bilo koji način uđe u „diskurs“.

Otud je Jojo Rabbit prijatan film, sa srcem na pravom mestu, ali istovremeno i pitak i plitak film o jednoj nepostojećoj nacističkoj Nemačkoj i klincu koji je u njoj izmaštao Hitlera kao najboljeg druga. Prijao mi je, zaista, ali ovo je, paradoksalno, film o rasizmu, fašističkoj državnoj propagandi i holokaustu posle koga nemate o čemu da pričate.

 

Film: Ghost in the Shell

Pogledao sam lajv ekšn rimejk Ghost in the Shell i moram da se složim sa većinom kritika koje sam čuo poslednjih nedelju dana. Film na prilično površan način interpretira Oshiijev originalni Anime predložak pokušavajući da smelu egzistencijalističku eksploraciju koja ga je karakterisala sažvaće i prepakuje u probavljiv paket za tog nekog fiktivnog savremenog gledaoca koji nije dovoljno pametan i strpljiv da reflektuje na ono što vidi i čuje već mu se sve mora servirati u obliku lako shvatljivih infodampova svedenih na po jednu rečenicu izgovorenu u replici u statičnim dijalog-kadrovima.

Ovo čak i nije najveći prestup Sandersovog filma i ja bih bio sasvim spreman da prihvatim pojednostavljenu naraciju i patronizirajuće poentiranje da u drugim aspektima film ide preko nekih granica koje su slični naslovi poslednjih sezona dotakli. Međutim, ne ide i Ghost in the Shell 2017 se davi u jednom direct to DVD pomanjkanju ambicije, a gde fraza „direct to DVD“ ne označava skučeni budžet u kome inspirisani autor krši konvencije spreman na improvizaciju i prinudnu inovaciju već pre defetističku logiku „dovoljno je dobro, publika ionako ne očekuje bolje.“ To je verovatno najveći utisak koji je film na mene ostavio. Dok sam originalni Ghost in the Shell gledao otvorenih usta & bez daha, impresioniran njegovom ambicijom da prelazi granice, savija konvencije i radi više i jače od svojih prethodnika (poput Akire ili Appleseed, recimo), i ostao pod dubokim utiskom kako njegove smele priče koja je akcione trope podredila nečem filozofski intoniranom, tako i vrhunski stilizovane akcije, rimejk je gotovo plašljivo neambiciozan, prepisujući doslovce od originala tamo gde je to najlakše a onda napuštajući njegove teme i tonove kada oni zahtevaju malo nijansiraniju obradu.

Mnogo toga u filmu nije na nivou koji bismo očekivali od skupe produkcije u 2017. godini. Scarlett Johansson je sada već tipizirana za ovakve uloge ali od Nataše Romanov do Lucy ona je imala prilike da uloži više glume u svoje role. Njen Major* u GITS je uloga u kojoj se od nje zahteva samo neudobno telesno držanje i kruta facijalna mimika što u sadejstvu sa veoma nezgrapno ispisanim dijalozima daje lik koji je neuverljiv i u čiju emotivnu agoniju ne uspevam da poverujem. Ne pomaže što je film nedovoljno jasan i dosledan u tome kako se prikazuje evolucija ljudske rase potpomognuta kibernetikom: Major je nominalno „prva od svoje vrste“, ultimativni spoj čoveka i mašine itd. itd. itd., ali zapravo većina likova u filmu ima kibernetska pojačanja i nigde ne postaje jasno po čemu je Major toliko suptancijalno drugačija s obzirom da gledamo i ostale likove kako hakuju druge ljude, koriste kibernetsku protetiku, komuniciraju mislima itd. Začudnost njenog stanja treba da bude podvučena dubljim uvidima u svet u kome se priča odvija, ali ovaj svet je u filmu oslikan na nivou kulise, što ponovo u meni izaziva Direct to DVD osećaj. Scenografi su se potrudili oko džinovskih holografskih reklama koje ukrašavaju urbane panorame i vrtoglavih višespratnih drumova koji krivudaju između nebodera ali grad u GITS 2017 ne odaje utisak stvarnog mesta u kome žive ljudi. Široki planovi najviše podsećaju na diorame, a ulične scene su retke, neubedljive, bez prikaza „stvarnog“ života (sem u par nebitnih scena na pijaci) i čitav centralni sukob filma, između državnih snaga reda, kiberterorista i agresivne korporacije odvija se na planu sasvim apstraktne društvene pozadine u kojoj nema ni naznake toga kako ovo društvo funkcioniše, šta običan svet misli o kibernetskim pojačanjima, da li ikog zabole dupe za korporacijske zakulisne igre u kojima strada tamo neki nevin svet itd.

*(Uzgred, iako se najavljivalo da će se tenzija između imena Motoko Kusanagi i lika Scar Jo razrešiti tako što se u filmu protagonistkinja neće zvati drugačije do „Major“, ona zapravo veoma eksplicitno ima veoma zapadno-zvučeće ime koje čujemo u nekoliko scena: Mira Killian a film onda pravi gomilu loše promišljenih akrobacija da ponudi kanonsko objašnjenje i ovo ga na kraju sasvim skrene sa pravog puta i u ambis.)

Tako kako jeste, prelomni momenti filma se događaju uglavnom na klasičnim direct to dvd lokacijama – praznim betonskim hodnicima nekakvih podzemnih ustanova, praznim ulicama i platoima beživotnih urbanih jezgra, te u jednom noćnom klubu. Originalni Ghost in the Shell je inspirisao mnogo adepta i imitatora, ne najmanje važno i sam Matrix, i prosto je iznenađujuće koliko rimejk malo pažnje obraća na svoj world building uzevši u obzir nasleđe sa kojim radi.

Isto važi za akciju. Sanders replicira nekoliko memorabilnih sekvenci iz originalne anime, zajedno sa završnom borbom protiv spider-tanka ali većina akcije je nenadahnuta, sa kadriranjem koje je u najboljem slučaju uslužno, a nikada impresivno i rezovima koji su stara holivudska boljka što prekida akciju kada je neophodno da se kaskader i glavni glumac zamene i koji dodatno kvare ugođaj. Sav slo-mo koji se ovde koristi ne pomaže da se dosegne likovnost i ritam originalnog animiranog predloška i Marvelovi filmovi u kojima je Johanssonova glumila Crnu Udovicu mogu da drže sve vrste lekcija akcionoj režiji GITS 2017.

Film pati od nedorečenosti u pogledu toga gde se dešava i kakvu kulturu treba da predstavlja, sa neugodno spakovanom multirasnom ekipom zaštitnika zakona koju predvodi Takeši Kitano. Televizijski Ghost in the Shell serijali su dali značajno širu sliku od originalnog filma vezanu za to kakvo je društvo u kome se priča dešava i mada ovaj film to nije morao da uzima u obzir, ipak je svakako trebalo da se jasnije osmisli pozornica na kojoj se konflikt događa. To se nije desilo i dok je Kitano praktično ikoničan u svojoj ulozi oživljenog-anime-lika, ostali likovi su svedeni na par nemuštih replika i značajnih pogleda i ne samo da nam ne znače ništa nego i ne verujemo u to da imaju izgrađene nekakve međusobne odnose. U jednom momentu Batou pita Majora da li mu ona veruje a gledalac se pita zašto bi iko ikom verovao s obzirom da likovi deluju kao da ni sami ne znaju šta misle i šta je njihova svrha u filmu. (Da ne pominjemo da je Major član ove ekipe manje od godinu dana.)

Ono što najviše potopi film na kraju nije kontroverza oko whitewashinga i kastovanja bele glumice za ulogu osobe koja u originalnom filmu ima japansko ime – ovo je razumljiv producentski zahtev za projekat koji košta sumanut broj stotina miliona dolara (koji se u njemu, BTW i ne vide), pa čak i uz dve kineske produkcijske kuće koje su učestvovale u njegovoj proizvodnji – već to da se pitanje njenog identiteta pojavljuje da hajdžekuje najveći deo raspleta filma. Ono što je u originalu bilo majndblouving filozofsko razrešenje sa resetovanjem antagonizama i konflikata i dobijanjem nove perspektive na postojanje i život kao delatnu pojavu, ovde je potisnuto sasvim u drugi plan za račun jedne mnogo manje interesantne i klišeizirane priče o bornovskom zaturenom identitetu (koji je, btw, daleko od interesantnosti Born franšize) i zloj korporaciji koja radi stereotipno zle stvari u ime uredno nejmčekovanog ali gledaocu sasvim nevidljivog profita.Tako se egzistencijalističke poente gube za račun izuzetno beskrvne kritike korporativnog kapitalizma i njegovih odmetnutih barjaktara a finalna distribucija pravde kroz cev revolvera je najlenjije rešenje kome se dalo pribeći, žalosno nemaštovito u odnosu na ono što fraza Ghost in the Shell znači već dvadesetak godina. Masamune Shirow, autor mange koja je izrodila Oshiijeva dva GITS filma je u svojim stripovima za razliku od smrtno ozbiljnog Oshiija uvek mnogo polagao na slepstik humor i lowbrow komediju da svoj ambiciozni (filozofski, politički) materijal plasira u naručje publike sa manje frikcije. Možda je Sanders mogao da pribegne ovom rešenju jer je Ghost in the Shell 2017 ovakav kakav jeste – ozbiljan ali mučno isprazan – solidno promašio na svim planovima.

Bonus komentar ide na prevod koji je većinu vremena uslužan ali zatim pravi neke neobjašnjive greške u pogrešnom razumevanju idioma, a da ne pominjem da je „deep dive“ preveden kao „duboki zaron“ što je tehnički korektan prevod ali kao rešenje u filmu gde je to naprosto jedan od pristupa u prikupljanju digitalnih informacija deluje suviše poetski i nezgrapno.