Pročitani stripovi: Dark Nights: Death Metal

Kako sam juče i pominjao, posle četiri godine je period u DC-jevom strip-izdavaštvu koji smo poznavali pod imenom Rebirth došao do kraja a kraj (i novi početak, svakako) je signaliziralo izlaženje poslednjeg, sedmog broja miniserijala Dark Nights: Death Metal. Kad nešto počne „ponovnim rođenjem“ a završava se, er, „metalom smrti“ i to još u „mračnim noćima“, teško da vas iko može osuditi ako vam je prvi utisak da su stvari krenule u pogrešnom smeru.

I možda i jesu, naravno. Svakako, Death Metal dolazi na kraju jednog turbulentnog perioda za velikog strip-izdavača i mada je sam ovaj strip nabijen optimizmom i big dick energijom odlučnog pospremanja kuće, utemeljenja nove paradigme i začinjanja nove avanture sa temeljito promešanim kartama, a sve u završnom iskazu autora, Scotta Snydera o tome kako on vidi tu neku srž DC stripova, istina je i da je on došao na kraju godine* u kojoj se majka-kompanija prema svom detetu (mada, realno, pastorčetu) ponašala izrazito maćehinski, podsećajući ga da bez obzira što ste decenijama bili bezbedno uljuljkani u kolevci napravljenoj od tuđih para i trudili se što bolje znate da budete ono što jeste (kreativci, maštari, sanjari!), kada iznad sebe imate nekoliko korporacijskih ljuštura, svaka sve udaljenija od ideje „kreativne industrije“, sa apeks-predatorom u vidu telekomunikacionog giganta AT&T na samom vrhu, samo je pitanje vremena kada će neki tridesetogodišnji ćata sa MBA diplomom da baci pogled i na ono malo vaše sirotilje na nekom od tabova godišnjeg finansijskog izveštaja, zaključi da tu ima prostora za štednju i pokosi vam pola firme kako bi sebi upisao zaslugu za skok zarade na kraju sledećeg izveštajnog perioda.

*tehnički na početku sledeće, ali samo za par dana

To se i desilo tokom 2020. godine, sa velikom kadrovskom sečom u DC-ju ali je i došlo, kako sam već pominjao, usred perioda tranzicije u kome je DC uložio značajne napore da se odmakne od ideje da se njihovi stripovi imaju pratiti striktno u formi dugačkih mesečnih serijala, i investira u razne „prestižne“ formate. Tako je broj miniserijala koji se događaju izvan „zvaničnih“ kontinuiteta skočio (videti, recimo, Three Jokers ili Superman Smashes the Klan) a DC je i veoma široko zabacio mrežu prema raznim autorima proze i dao im zeleno svetlo da pišu grafičke romane koristeći njihove likove ali bez ikakve obaveze da se bude veran kontiuitetu.

Ovo je, da ne budem nerazumen, sasvim dobrodošla diversifikacija i pružanje ruke prema mejnstrim publikama raznih profila, beg od hardkoraške i poprilično insularne ideje o tome ko sve treba da čita superherojske stripove (samo svirepi, većinski muški, gikovi, priključeni na kontinuitet decenijama i sa prezirom za svakoga ko ne zna da nabroji bar sedamnaest Zelenih svetiljki i izrecituje njihove kratke biografije) i smelo zabacivanje udice na sve strane, pa ko se upeca. Superherojski stripovi već dugo vremena imaju taj problem da publika stari zajedno sa njima i da, uprkos velikom uspehu filmova, te naporima da se kreiraju i stripovi za decu, priliv svežih čitalaca ostaje nedovoljan za nekakvu prostu reprodukciju (kapitala) i sasvim je legitimno da se eksperimentiše sa različitim estetikama, autorima, tematikama, senzibilitetima itd., koristeći raspoložive likove i univerzume.

Naravno, Death Metal je sve suprotno ovome i predstavlja primer klasične, hardcore superherojske strategije koju i DC i Marvel baštine već tri i po decenije (još od, jelte, Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Péreza), ulažući resurse i napore u jedan veliki company crossover koji treba da privuče pažnju dugogodišnjih čitalaca i zaintrigira ih dramatičnim dešavanjima i prelomnim trenucima u tekućoj istoriji voljenog strip-multiverzuma, kao i da posluži za sređivanje kontinuiteta, peglanje protivrečnosti u istorijama likova, te počisti astal za narednu fazu.

Death metal je, dakle, klasična“kriza“, kao što su bile Crisis on Infinite Earths, Infinite Crisis, Final Crisis, te njihova rodbina poput Invasion!, Our Worlds at War, DC 1,000,000 ili, notabilno, Flashpoint? I da i ne, jer Scott Snyder, arhitekta ovog događaja napravio je vrlo izražen napor da se Death Metal označi kao „anti-kriza“, trudeći se da uradi sve što treba – pomenuta dinamična dešavanja, prelomni trenuci istorije, sređivanje kontinuiteta – ali da to uradi na jedan način koji će istovremeno biti haotičniji nego prethodni napori ali i kreativno liberalniji. Snyderov veliki iskaz je, može se ustvrditi, više usmeren ka urednicima, izdavačima i planerima DC budućnosti nego ka običnom čitaocu, jedan bučan, neuredan urlik optimizma i ljubavi prema DC-jevim stripovima koji insistira da je sve u njima podjednako legitimno i da pokušaji da se sve uredi, dovede pod konac i u jedan dosledan kontinuitet nisu samo uzaludni (a svako ko čita superherojske stripove zna da su uzaludni), već i kreativno sputavajući i da snaga superherojskog stripa nije u urednom kontinuitetu već u intenzitetu njegovih smelih, kreativnih ideja i simbolika, čak i kada su direktno jedne drugima protivrečne.

Što se, primetićete, uklapa uz ono pomenuto par pasusa iznad kako DC sve više ide na radove koji ne haju za kontinuitet već za simbole koji se mogu koristiti slobodno i kreativno bez balasta koji bi predstavljalo ugađanje sa trenutno „zvaničnim“ verzijama pozadinskih priča. Ne umem da kažem koliko je sam Scott Snyder imao uticaja na ovakav razvoj razmišljanja u DC-ju, ali Death Metal se svakako simbolički uklapa u ono što firma već radi.

Ne znam da li ću zvučati kao gadan starkelja ako kažem da me koncept planiranja superherojskih izdavačkih linija oko velikih DOGAĐAJA, gde je sve što se „normalno“ dešava zapravo samo priprema za sledeći krosover koji će protresti kontinuitet i posle koga „ništa više neće biti isto“ – već decenijama prilično iritira. Kompani krosoveri svakako donose kratkoročne skokove u prodaji i hajpu ali kada se SVE vrti oko njih a glavni sadržaj ovih događaja se odnosi na to kako ćete već postojeće figure na novi način rasporediti na starom polju, pokazuje se da onda vaša normalna publika ostaju samo pominjani hardcore gikovi koji kao vrhunac čitalačkog plezira doživljavaju lovljenjem referenci na nešto što je Kirby napisao u jednom od titlova pre četiri i po decenije.

Dodatno, naravno, sami ovakvi krosoveri su uglavnom polemika sa istorijom radije nego priče u kojima stvarni likovi imaju stvarne karakterne momente i kao takvi su na jednoj sasvim drugoj estetskoj ravni od onog što ja prevashodno volim kod superherojštine. Tretman superheroja prevashodno kao simbola – božanstvenih entiteta koji imaju mnoge verzije radije nego višeslojnost ličnosti je svakako jedan način da se pravi superherojski strip ali ne valja kada postane maltene jedini.

A, da se razumemo, ja često hvalim Granta Morrisona čiji je pristup superherojštini upravo to: tretman superheroja kao modernih božanstava, tretman multiverzuma kao narativa po sebi, diskurs nabijen referencama i simbolikama radije nego uverljivim interakcijama između likova… Problem nije u samom Morrisonu, naravno, jer, iako sam neke od njegovih „kriza“ kritikovao za gubljenje veze sa literarnim tlom i lebdenje u esejističkoj stratosferi, Morrison je ipak čovek koji ovakve stvari ume da uradi da budu fascinantne i na kraju dana estetski zadovoljavajuće češće nego što ume da ih pretvori u suvu esejistiku.

Problem je kada drugi pokušavaju da budu Morrison, jelte.

Utoliko, Bendis je danas – kako sam i juče argumentovao – možda najmanji problem jer je njegovo revizionaštvo ipak utemeljeno u liku i njegovoj psihologiji. Druge dve jake vučne sile u DC-ju poslednjih pola decenije, Geoff Johns i Scott Snyder su, pak svoje glavne radove bazirali na obožavanju i polemici sa, redom, Alanom Mooreom i Grantom Morrisonom.

Ispisah sedam hiljada karaktera a još nisam ni počeo da pišem o Death Metalu. To valjda i govori koliko se ovakvi stripovi moraju trošiti u kontekstu i podvlači finu ironiju u činjenici da Death Metal čiji je revolucionarni poklič taj da se valja otrgnuti ideju represivnog uređivanja istorije i umesto toga energiju usmeriti na pričanje priča koje su vredne po sebi, koji se samoidentifikuje kao „anti-kriza“, istovremeno predstavlja vrlo klasičan, vrlo staromodan pristup kompani krosoveru, i čita se kao tipična „kriza“.

Snyder je Death Metal planirao godinama unapred, sa početnim plotunom ispaljenim u formi krosovera Dark Nights: Metal pre oko tri godine. Ovo je tada bila možda prirodna emanacija njegovog dotadašnjeg rada na Betmenu sa crtačem Gregom Capullom, pa je i događaj usredsređen na Betmena bio trojanski konj koji će čitaoce navučene na Snyderovu novu mitologiju vezanu za mračnog viteza i Gotam nimalo nežno potegnuti sa Z/zemlje i zavitlati u svemir. Metal je bio spektakularan i iznurujuće bučan galimatijas ideja i koncepata, morissonovski po ambiciji ako već ne po veštini.

Ovim neću da kažem da je Snyder nespretan autor, niti je to istina niti je to poenta, ali je vidno da je Snyderov trogodišnji plan bio zasnovan prevashodno na konstantnoj eskalaciji i prebacivanju svih granica koje su drugi postavili.

Ako su DC-jevi stripovi od polovine osamdesetih zvanično baštinili koncept multiverzuma, uviđajući da im je jedan univerzum tesan za sve suprotstavljene kontinuitete, Snyder se u Metalu zapitao „A zašto samo jedan multiverzum?“ i ponudio kosmološku postavku po kojoj postoje paralelni multiverzumi od kojih jedan, „mračni multiverzum“, nastoji da proždere one druge, sastavljen isključivo od najgorih verzija univerzuma iz „našeg“ multiverzuma.

A to je bio bukvalno samo početak. Uzimajući za osnovu radove Jacka Kirbyja – koji je uostalom, bio najveća inspiracija i Morrisonu – ali i ono što mu je prethodilo, notabilno radove Johna Broomea (i Gila Kanea) na Green Lantern u šezdesetim godinama prošlog veka, Snyder je nakon Metala pisao tekući Justice League, nastavljajući da produbljuje svoju istoriju višestrukih multiverzuma. Pomenuo sam gore konstantnu eskalaciju i upravo je to utisak kog je Justice League ostavljao. Snyder je u velikoj meri zapostavio karakterizaciju, svodeći svoje likove na operetske izvođače programa, ali je udario iz sve snage po gasu u domenu kosmologije i metafizičkih koncepata.

Snyder tokom Justice League pokazuje šta je bila funkcija Source Walla – Kirbyjevog zida koji okružuje naš univerzum i zašto putnici kroz vreme, pokušavajući da odu unazad do kreacije univerzuma na početku vide samo gigantsku šaku. Ovo „objašnjavanje“ Kirbyja i Broomea posle pola veka je nešto što samo superherojski stripovi mogu da zaista adekvatno estetski provuku sa svojim decenijskm istorijama i kontinuitetima pa ne mogu da kažem da nisam, sve gunđajući, bio i impresioniran Snyderovim uvođenjem rase multiverzalnih božanstava koja kreiraju multiverzume i nestaju da bi oni, pokretani njihovom energijom, mogli da nastave da rastu i evoluiraju. Snyder ima novo objašnjenje za to zašto je „naš“ multiverzum poseban, sa idejom da je Perpetua, božanstvo odgovorno za njegov nastanak, u sebi pronašlo klicu sebičnosti i božanskog hibrisa, odbilo da nestane i, naprotiv, ovaj multiverzum nastojalo da oblikuje u smeru grabljivosti, kako bi pokorio i konzumirao ostale a u njenu slavu i vječno postojanje.

Da ne gnjavimo mnogo sa prepričavanjem, kad se u blender još ubace i Betmen Koji se Smeje iz Mračnog multiverzuma i Lex Luthor, Supermenov arhinemezis koji je sada odlučio da se i sam obogotvori, mora da nastane očajan pičvajz i na početku Death Metala stvari su, kako to sa krizama (pa makar i anti-krizama) već biva – gore nego što su ikada bile. Luthorov plan da sarađuje sa Perpetuom i preoblikje multiverzum po svom liku je propao kada ga je Betmen Koji se Smeje zamenio na poziciji njene desne ruke. Perpetua sada uništava jedan po jedan univerzum našeg multiverzuma kako bi, konzumirajući njihovu energiju, napravila sebi skrovište od rodbine, drugih multiverzalnih „šaka“ koje bi je uništile zajedno sa njenom ukvarenom kreacijom ako bi shvatile da postoje, a Betmen Koji se Smeje poput nekakvog demonskog velikog vezira vlada „našim“ univerzumom, držeći ono malo preživelih superheroja u paklu, što na Zemlji, što na Apokolipsu (sa koga je Darkseid, notabilno, odsutan i ne zna se gde je ako uopšte i dalje postoji u ovom univezumu) i pripremajući sopstveni puč protiv Boginje.

Death Metal je, da iskoristim metalsko poređenje, kao da sedam epizorda neprekidno slušate solažu iz Judas Priestove Painkiller odvrnutu na najjače: zaslepljujući mlaz buke i intenziteta u kome je teško odmah razaznati šta je važno, šta je nevažno, ko šta radi, ko je iz kog univerzuma ili odvojene vremenske linije, šta je referenca na Kirbyja a šta Snyder koji se blago podsmeva i samom sebi kako se usred anti-krize upleo u klasičnu krizu.

Naravno, Capullov crtež je, kao i uvek do sada, fantastično značajan za pravilno konzumiranje ovog stripa, njegova energija i čitkost u isto vreme presudni za to da nam ispred očiju promiču bezobrazno zamršeni koncepti a da ih mi hvatamo u letu i svarimo bez previše intelektualnog napora, prihvatajući ih intuitivno jer Capullo to sve na kraju ume da destiliše u upečatljive prizore. Robin sa krunom od trnja koji sanja o tome da postane najbolji Betmen u multiverzumu u kome je „glavni“ Betmen praktično već mrtav? Supermen sa dugom kosom i jednom rukom od mrtvog tkiva? Tri Flasha koji se grle? Superboy Prime – momak koji je za Geoffa Johnsa jednom već odradio posao razbijanja zida između univerzuma golim rukama, a ovde iz kutijice veličine malo veće tabakere pušta sakupljenu „energiju kriza“ da rebutuje multiverzum? Capullo sve ovo odrađuje bez gubljenja koraka i spuštanja energije, dajući nam sve vreme samo klimakse a da opet uspeva da ponudi table koje nisu informativno prezasićene niti pretvorene u puke postere sa nalepljenim tekstom, već držeći lekciju iz pripovedanja, utoliko težu što likovi ovde prelaze iz jednog u drugi multiverzum od panela do panela, udarci pesnicom su toliko jaki da ih vraćaju unatrag kroz vreme, da ne pominjem koliko samo varijanti Supermena i Betmena morate imati u masovnim scenama a da uvek među njima bude jasno koji su „naši“…

Snyder je svakako svestan te duboke ironije u Death Metalu gde će jedino oni čitaoci koji su ga opsesivno pratili poslednjih pola decenije (i čitali suplementalnu literaturu da pohvataju sve njegove reference na stare DC stripove) biti u stanju da zaista progutaju i svare sve što Death Metal nudi. Ovo jeste anti-kriza koja viče da kontinuitet nije neprobojni okvir u kome se jedino mogu pisati novi stripovi, ali će ona biti stvarno jasna, a suptilnosti njene diskusije stvarno dostupne samo onim „kurvama kontinuiteta“ koje sve imaju poslagano u glavi i znaju napamet da kažu ne samo ko je koji superheroj u scenama masovnih borbi pri kraju, već i iz kog multi/ univezuma dolazi koja verzija jednog istog superheroja.

Naravno, apsurd se jedino apsurdom može izlečiti – racionalnost ovde nema šta da traži – pa i uz prihvatanje činjenice da Snyder nije Morrison i da njegova diskusija o „multiverzumu kao narativu“ neće dosegnuti višeslojnost i metatekstualnost koju Morrison redovno demonstrira (notabilno na recentnom The Green Lantern), svakako treba primetiti (i pozdraviti) Snyderovu doslednost u pogledu tona i estetike. Ako su krize – ne samo Morrisonove ali, da, svakako, u velikoj meri baš Morrisonove – karakterisane svojom ogromnom uozbiljenošću jer u njima je po pravilu na kocki uvek sve što postoji (i neretko, sve što je ikada postojalo – u jednoj od scena u Death Metal Betmen biva – aludirajući na Crisis of Infinite Earths i posao koji je tamo na sebe uzeo Anti-Monitor – ne samo anihiliran već sasvim raščinjen: izbrisan ne samo iz sadašnjosti već i iz prošlosti), a metafizika se mora ne samo razumeti već i praktično primeniti, upotrebiti kao oružje da bi se preteklo (setimo se snage Supermenove pesme i glogovog koca napravljenog od svetlosti iz Final Crisis), onda Snyder, koji i sam primenjuje identične koncepte, barem usput može i da se s njima zajebava.

Tako je, recimo, korišćenje prstena crnih svetiljki (iz Johnsovog Darkest Night) da se podignu mrtvi dobar način da se gubitak svojih snaga na bojištu kompenzuje vraćanjem istih tih snaga nazad u borbu u formi animiranih mrtvaca. Wonder Woman, koja je ovde zaravo centralni lik je ta koja shvata da se protiv opresivne sile fetišizovanog urednog kontinuiteta može boriti samo prihvatanjem da su sve priče značajne, bez obzira da li su „kanonske“, ali strip sasvim otvoreno ismeva tehnologiju kojom se ova priča mora dokotrljati do kraja. U jednoj sceni u drugoj epizodi Wonder Woman objašnjava Betmenu da će Flash ostati skriven ispod Zemlje (jer njegova preostala „sila brzine“ jedina može da pomogne u rebutovanju uniiverzuma) dok će oni otići na planetu Apokolips, spasti zarobljene superheroje, onda se prebaciti u Mračni multiverzum da ukradu „energiju originalnih kriza“* koju Perpetua koristi i prenesu je Flashu koji će je onda upotrebiti da uništi Perpetuu i restartuje univerzum.

Betmenov odgovor je „Pa, ovo je ili plan, ili si se upravo šlogirala“.

*koje se tamo stalno ponavljaju jer takvo je to mesto

Utoliko, Snyder i pored ogromnog rada koji je uložio u ovu priču, kao da priznaje da je važnije da se zabavljamo dok ona traje nego da povežemo sve tanane niti koje je izatkao poslednjih pola decenije. Zbog toga mu je i lako da ostavi mnogo prostora za gegove koje izvode Betmen i Jarro, njegov najnoviji „sin“ (i delić Starroa – svemirske „morske zvezde“ sa psioničkim moćima sa početka ludih šezdesetih), da pokaže kako Harley Quinn koristi ostatke Swamp Thinga kao toljagu u borbi za sve što postoji, da pusti Capulla da crta Betmena u metalskom džipu, Betmena na metalskom motoru sa motivom skeleta šišmiša (a Harley na metalskoj hijeni), džinovsku raketu uobliku robota-Supermena, Wonder Woman sa motornom testerom koju je sama napravila pretapajući svoj nevidljivi avion, ali i „zlog“ Betmena iz jednog od mračnih univerzuma koji je svoju ličnost aploudovao u futurističku verziju grada Gotama a koji je sada, pa, baš to: grad u Betmenovom kostimu koji ide na dve noge i bije se protiv naših, Supermena iz mračnog univerzuma čije je pravo ime, vele Kal-El, ali ga ceo njegov univerzum zove Kill-All, jato „zlih“ Zemalja prizvanih iz Mračnog multiverzuma da napadnu „našu“ Zemlju, konačno Betmena Koji se Smeje transformisanog u gotovo čistu demonsku karikaturu (nakon što je svoj mozak prebacio u telo Brucea Waynea koji je, pa, postao Dr. Manhattan iz Watchmena).

Drugim rečima, Death Metal je salata ideja, koncepata, gegova, referenci, zajebancije ali i toplih, sa ljubavlju podsećanja na istorijske momente iz brojnih prošlosti DC stripova ali i ispod svega toga esej – ne tako višeslojan i dubok kakvi su Morrisonovi ali i manje suv i cerebralan – koji objašnjava zašto je salata u redu.

Ključni „zaključak“ Death Metala je da je u redu sećati se svega i nakon New 52 i Rebirtha, posle jedne decenije u kojoj je prevashodno Geoff Johns diktirao jedan, jedini, uredan i uređen kontinuitet iz koga su izbačene protivrečnosti što-se-nikada-nisu-mogle-dogoditi, DC-jev omniverzum (kako se u ovom stripu „zvanično“ zove skup multiverzuma) je danas sastavljen od svih tih priča kojih se svi sećaju i niko mnogo ne lomi glavu oko toga da li one tvore jedan zaokružen i dosledan narativ. Time se Snyder, ako je to uopšte na ovoj tački potrebno naglasiti, svrstava uz Morrisona a protiv Johnsa, vraćajući u igru „hipervreme“ koje su Morrison i Mark Waid bukvalno uveli da se scenaristi i urednici ne bi jebavali sa pitanjem da li se njihova sadašnja priča uklapa sa svim ostalim pričama do sada ispričanim u DC-ju. Hipervreme je, naravno, samo fensi način da se kaže da je u redu imati različite i nedosledne, ponekada suprotstavljene priče o istim likovima i da nerdovski impuls da sve mora da se uklopi u dosledan kontinuitet, a ako ne može da se uklopi onda da se smisli paralelni kontinuitet koji će biti imenovan, katalogiziran kao jedan od kanonskih univerzuma u multiverzumu i dalje imati svoj dosledni kontinuitet – da je taj impuls, ako se fetišizuje, na kraju toksičan.

A Snyder je sve samo ne toksičan, naprotiv. Iako je Death Metal, ponoviću, prilično nečitljiv na nekom dubljem nivou za čitaoca koji bi ušetao „sa ulice“ i pokušao da samo na osnovu osmotski stečenih znanja o Wonder Woman, Betmenu i Supermenu „razume“ ili makar samo isprati Death Metal, on ipak na kraju dana radi ono najbolje što može sa klasičnim konceptom „krize“, potkazujući ga kao beskrajno komplikovan način da se reši „problem“ koji ionako uviđaju samo najtvrdokorniji čitaoci što će rado biti čuvari kapija koji odvraćaju druge, manje „informisane“ a zainteresovane čitaoce od ulaska u stripove jer su oni prćija publike koja je praćenje kontinuiteta i njegovih promena pretvorila u drugu profesiju. I, koliko to krize uopšte mogu da budu, Death Metal je zabavan – najpre na ime Capullovog skandalozno dobrog i energičnog crteža* ali onda i na ime Snyderovog razumevanja šta je Morisson, i pored sve svoje esejističke hiperintelektualnosti, zaista hteo da kaže.

*a ne bi bilo ljudski da ne pomenem izvanredan tuš Jonathana Glapiona koji omogućava zaprepašćujuću jasnoću i detaljnost scena a da se izbegava pretrpavanje, vibrantan kolor Francesca Plascencie ali i fantastičan letering Toma Napolitana

Stripovi, pogotovo tako komercijalni i glavnotokovski utemeljeni kao što su stripovi o superherojima, ne treba da budu bastion sumornog, represivnog „istoricizma“ i jedne skoro orvelovski ugnjetavačke prakse – vrlo izražene poslednjih deset godina – da se prošlosti brišu kako bi sadašnjost bila lepša i urednija. Ako se otgrnemo ovome, otvara se prostor za kreativnost koja može da ide u vrlo iznenađujućim, inovativnim smerovima. Na kraju dana, iako Snyder nije Morrison, on je bolje od svih, čini se, razumeo da je Morrison – sa svim svojim esejističkim pristupom i neprebrojnim referencama u svojim stripovima – pre svega to radio da sebi otvori mogućnosti da radi u univerzumima i situacijama koje njemu samom odgovaraju, radije nego da bude puki kustos u muzeju kojim drugi upravljaju, otvarajući hipervreme i za sve ostale kolege-scenariste. Videćemo, naravno, na šta će DC ličiti u 2021. godini ali oslobađajuća energija Death Metala makar njen početak čini prilično optimističnim.

Pročitani stripovi: The Batman Who Laughs, Red Border, Something is Killing the Children

Poslednjih dana sam čitao nominalno žanrovski različite stripove ali po tonu veoma slične. Svi se, naime, lako mogu identifikovati kao horor-radovi bez obzira na to kojem „pravom“ žanru zaista pripadaju. E, sad da li je to refleksija nekog mog psihološkog stanja ili puka slučajnost, utvrdiće, nadamo se barem forenzička analiza kada za nju dođe vreme.

Dugo sam odlagao čitanje šestodelnog (a u stvarnosti sedmodelnog (a zapravo osmodelnog)) miniserijala The Batman Who Laughs scenariste Scotta Snydera i crtača Jocka, no kako se primakao trenutak da sednem i pročitam i ovogodišnji Snyderov događaj, Death Metal, tako je i The Batman Who Laughs upao na agendu. „Ne može da boli“, pomislio sam. „Barem ne toliko da će mi biti potrebna terapija.“

Ispostavlja se da je Jockov crtež takav da sam se, čitajući ovo pred spavanje pre neko veče bukvalno uplašio da ću imati košmare. The Batman Who Laughs (dakle, lik, Betmen koji se Smeje) je originalno vizuelno kreiran od strane Grega Capulla, za potrebe Dark Nights: Metal krosovera, ali Jock (aka Mark Simpson) je onaj britanski crtač koji i „normalne“, svakodnevne prizore crta sa velikim nivoom nelagode i tjeskobe. Njegova prethodna saradnja sa Snyderom, na horor miniserijalu Wytches bila je notabilno jeziva u pogledu atmosfere i, generalno, strave pa je on bio i prirodan izbor za strip u kome se Betmen sreće sa svojom najgorom, najstrašnijom alternativnom verzijom.

Koreni Betmenovog lika prirodno zazivaju stravu i užas – Betmen persona i kostim osmišljeni su da uteruju strah u kosti prekršiocima zakona i izazivaju sujevernu, somatsku reakciju pa iako su originalne priče o ovom heroju bile više kriminalistički intonirane,  baziranje „modernog“ Betmena na gotskim tropima se u širokoj populaciji scenarista i crtača smatra „prirodnim“. Razume se, veliki deo istorije Betmena vezan je za kempi igranu seriju iz šezdesetih godina, ali se reinvencija „mračnog“ Betmena u osamdesetima koju je Frank Miller bazirao na strip-radovima iz sedamdesetih pokazala kao snažan predložak koji i danas rezonira sa autorima. U velikoj meri, čak, može da se kaže da je The Batman Who Laughs jako oslonjen na milerovsko shvatanje Betmena, iako Snyder posle toliko godina pisanja Betmena i drugih stripova vezanih za Betmena bez sumnje ima svoj glas. Miller se, uostalom, nikada nije preterano interesovao za multiverzum (iako je, tehnički, većina njegovog rada na Betmenu otpala na paralelne univerzume, gde je samo Year One kasnije priznat za kanonski rad), dok je Snyder sa DCNU Betmenom imao priliku da radi u alternativnoj istoriji a onda je posle Rebirtha osmislio multi-multiverzum. Iz koga je, notabilno iz mračnog multiverzuma koji je paralelan multiverum našem multiverzumu, The Batman Who Laughs i došao.

Suštinski, miniserijal The Batman Who Laughs je „nepotreban“ rad. Koncept i filozofija lika su već sasvim iscrpeni u samom Dark Nights: Metal i miniserijal ne dodaje ništa presudno našem shvatanju Betmena koji dolazi iz verzije stvarnosti u kojoj su svi naši strahovi postali realnost. Bazirajući lik Betmena-koji-se-Smeje na najvećem Betmenovom strahu – da će ga Joker ne samo pobediti već privući na svoju stranu nihilizma i manije – Snyder je u Dark Nights: Metal već prikazao sudbinski susret dva koncepta, sudar dva arhetipska lika, jednog „originala“ i jednog mračnog derivata, dve filozofije u čijem kontrapunktu čitalac treba da analizira svoje shvatanje dobra i zla i afirmiše nekakav svetonazor na koji je dosadašnje čitanje Betmena uticalo.

The Batman Who Laughs praktično sve ovo ponavlja i dobar je primer filozofije industrije superherojskih stripova u kojima se jedni isti motivi besomučno iznova vraćaju u cirkulaciju da bi se sa često sitnim izmenama u obradi ponovo servirali publici koja će ovo prihvatiti kao dopaminski fiks. Bez obzira na svoju nominalnu zasnovanost na drami koja menja čitav svet (univerzum, multiverzum), superherojski strip je velikim delom popularan baš zato što ponavlja istu, poznatu stvar mnogo puta.

Novina u The Batman Who Laughs je u tome da „naš“ Betmen rano u priči u kojoj Betmen Koji se Smeje pokušava da mu otme Gotam, sarađujući sa Grim Knightom*, biva na prevaru i sam zatrovan Džokerovim toksinom i bori se protiv transformacije u novog Jokera, paralelno sa tim da se bori protiv dve svoje alternativne verzije koje su svaka na svoj način užasno nihilistične.
*Još jedan Betmen iz mračnog multiverzuma, ovog puta varijacija koja je, nakon što je videla kako mu Joe Chill ubija roditelje u zabitom sokaku, dohvatila pištolj zločinca i na mestu mu presudila, a što ga je dalje odvelo putem viđilante osvetništva koje je preraslo u totalitarnu, fašističku maniju kontrole čitavog grada

The Batman Who Laughs je brutalan strip u kome se tragovi Millerovog utemeljujećeg rada, ali i Mooreovog kratkog (ali veoma uticajnog) vremena na Betmenu jako osećaju. Ovo je Betmen sveden gotovo na svoju životinjsku suštinu, neretko i sam uplašen, razgnevljen, Betmen koji nije uspeo baš SVE da isplanira i koji sada mora da improvizuje. Ovde jedva da ima tragova proširene Betmenove „porodice“ koju je u velikoj meri i sam Snyder osmislio (nastavljajući se na Morrisonov rad) i jedini prominentni likovi izvan kruga alternativnih verzija Betmena i Džokera su batler Alfred i policijski komesar Gordon, oba svojevrsne očinske figure koje Betmena humanizuju a koje će u ovom stripu zbog toga biti izložene zastrašujućim mukama i poniženjima.

Naravno, ovo je strip u dobroj meri o sadizmu jer „našeg“ Betmena nije dovoljno pobediti. Potrebno je da on sam na kraju poništi svoju apsurdnu personu koja veruje u pravdu i, mada je zasnovana na strahu, u postojanje ljudske dobrote i sreće. Snyder i Jock protagonistu propuštaju kroz nemilosrdnu šibu, pokazujući ne samo torturu kroz koju će proći drugi ljudi što on ne može da ih zaštiti, već i psihološko urušavanje koje se njemu samom događa dok prolazi kroz grad i u ljudima oko sebe vidi samo ono najgore i namračnije.

Snyder ovde dodaje jedan sebi svojstven element a to je taj gotovo organski, možda simbiotski odnos između Betmena i njegovog grada, Gotama. Još od prvih njegovih radova na Detective Comics, Snyder je vrlo insistirao na istorijatu Gotama (kao gotske, mitologizovane verzije Njujorka) i povezanosti Betmena, Brucea Waynea i njegove porodice sa tim istorijatom. U The Batman Who Laughs napad na grad se čita praktično kao napad na proširenu ličnost, skoro kao napad na prošireno telo Betmena i najveći deo osnovnog trilerskog zapleta se i tiče sprečavanja alternativnih Betmena da grad zatruju koristeći sistem koji je Bruce Wayne u tajnosti razvijao kako bi Gotam zaštitio od pretnji koje bi ga učinile ranjivim i zavisnim. U zgodnoj refleksiji ove ideje, dobijamo bonus epizodu (The Batman Who Laughs: Grim Knight, to je taj osmi, neobavezni deo koji sam pomenuo) u kojoj se vidi kako alternativni Betmen-ubica i fašist u „svom“ Gotamu transformiše grad u praktično mašinu za kažnjavanje i ubijanje prestupnika.

Ovo su simpatični kontrasti a Snyder se vraća liku koga je pisao na početku svoje karijere, sinu komesara Gordona, Jamesu, da mu da zanimljiv epilog i pokaže razliku između psihopate i psihotika. Naravno, finale stripa je, kako se i očekuje, veoma brutalno ali uz trijumf dobra i povratak na status kvo koji smo i priželjkivali. Betmen sada ima koji ožiljak više, nešto na telu a nešto na duši, ali u suštini The Batman Who Laughs je priča koju smo već čuli, samo sada ispričana detaljnije i mučnije.

No, Jockov crtež je ona potrebna dimenzija „opravdanja“ koja ovaj strip ipak čini prihvatljivom ponudom. Još otkada su Grant Morrison i Dave McKean krajem osamdesetih sledeći Millerov prevrat, umesto gotskog Betmena sa Arkham Asylum ponudili dekonstrukciju baziranu na evropskom ekspresionističkom filmu (a iste godine su Augustyn i Mignola uradili i uticajni Gotham by Gaslight), grafička dekonstrukcija Betmena postala je neka vrsta oznake za „prestižne“, često alternativne verzije Betmena. Utoliko, zanimljivo je koliko Jock daleko ide u dekonstrukciji i ekspresionizmu u nečemu što je suštinski vrlo kanonska priča u „glavnom“ univerzumu. Njegov Betmen koji se Smeje uzima Capullov predložak perverznog psihotika kao polaznu osnovu da bi ga do kraja stripa razvio u praktično demonsku pojavu, rušeći u poslednjim epizodama ivice figura, nakrivljujući i tresući kadrove, terajući koloristu Davida Barona da radi prekovremeno kako bi se sve te eksplozije boja koje seku inače tamne, klasično gotske tonove imale potreban intenzitet. Jock je majstor saspensa, varljivo realističkog crteža sa likovima koji izgledaju kao da dolaze iz „normalnog“ detektivskog stripa, samo da bi, kada krenu horor, užas i kasapljenje, stvari eksplodirale u zastrašujućoj ekspresionističkoj brutalnosti. Jock ne samo da uspeva da crta tri različita Betmena i svakom od njih da distinktnu ličnost i karakter (a kao bonus, jedan od njih, se tokom stripa bori protiv svoje transformacije u Džokera) već su tu i alternativne verzije Brucea Waynea, Jima Gordona, tu je i njegov sin James koga je Jock već crtao u Detective Comics i ovde ga samo još uspelije prikazuje kao potištenog, tihog mentalnog bolesnika u kome se krije čudovište. Akcija je, kada je ima, veoma brutalna – ovo je na kraju krajeva velikim delom horor strip u kome psihotični i psihopatski likovi ubijaju ljude na pornografski eksplicitne načine i Jock sve to crta fantastično.

Ali nije ni lako podneti ako ste nežnija duša. Betmen je poslednjih godina dobio zadovoljavajuće sveže čitanje od strane Toma Kinga i Jamesa Tyniona čevtrtog, gde su naglašavane i neke druge strane njegovog karaktera, i mada ne pozivam nužno na povratak šaljivom Betmenu i njegovim ludim izumima, The Batman Who Laughs me je podsetio zašto su konstantni mrak i brutalnost, konstantno vraćanje na formativnu traumu, mrtve roditelje i jedno skučeno čitanje Betmenovog karaktera formula koja sa godinama kao da donosi umanjene prinose.

No, ovo je tehnički vrlo dobar strip, zaključno sa leteringom Sala Cipriana koji je odradio lavovski deo posla da doprinese tom mračnom, polomljenom tonu priče sa svojim kolorisanim fontovima i iskakanjima iz oblačića. Ako ne osećate da vam je dosta priča u kojima Betmen susreće svoju najgoru moru i ona mu fundamentalno uništi deo ljudskosti, The Batman Who Laughs je svakako rad koji vredi pročitati.

Drugi strip koji nije počeo kao horor ali je onda skrenuo levo kod Albukerkija (eh, maltene bukvalno) je miniserijal Red Border koga je napisao Jason Starr a nacrtao Will Conrad. Ovo je ujedno i prvi strip koji sam pročitao a koji je izdao novi izdavač, AWA u svojoj ediciji Upshot. AWA, a što je skraćeno od Artists Writers & Artisans je nominalno nezavistan strip izdavač ali je u pitanju projekat koga su začeli Axel Alonso i Bill Jemas pre par godina, obojica Marvelovi veterani. To na papiru deluje slično onome što je devedesetih radio Jim Shooter nakon odlaska iz Marvela a kroz Valiant Comics, i zapravo i jeste novi primer uletanja „svežeg“ kapitala u strip-industriju. U Valiantovo vreme prve investicije dolazile su iz sfere video igara i profesionalnog rvanja, a utisak je da novi izdavači koji se pojavljuju ovih dana u određenoj meri nastaju kao prelivanje kapitala iz IT sfere i Silikonske doline u entertejnment industriju u pokušaju da se kreiraju IP inkubatori iz kojih će kasnije da se izrode plodnosni filmski i televizijski univerzumi.

Da budem jasniji, iako su Alonso i Jemas nesumnjivo stripadžije dobrog pedigrea, a u kreativnom savetu AWA sede J. Michael Straczynski, Garth Ennis, Frank Cho, Reginald Hudlin, Gregg Hurwitz i Margaret Stohl – sve ozbiljna strip imena sa iskustvom i u drugim medijima – predsednik odbora je ipak Jon Miller, čovek sa „tech“ zaleđem i to iz firmi sasvim sklonih predatorskom, neoliberalnom Sillicon Valley kapitalizmu, kao što su AOL (gde je bio generalni direktor) ili Fandom (gde je i dalje kopredsednik).

I da budem još jasniji, pozdravljam kada se krvave pare koriste da se osnuje izdavač koji proverenim – i meni lično veoma dragim – autorima daje mogućnost da rade u povoljnim kreativnim i produkcijskim uslovima, ali vrlo oprezno procenjujem da li će AWA (i neki drugi izdavači) sa svojim neizgovorenim ali prilično verovatnim stavom da stripovi sami za sebe neće zaraditi pare ali MOŽDA neki od njih bude zametak novog MCU-a, nama dragom medijumu doneti više bola ili slasti.

Elem, da se pozabavimo samim miniserijalom Red Border. Jasona Starra pamtim iz njegovog rada za Marvel kada su Alonso i Quesada doveli u isto vreme gomilu proznih krimi i horor autora (Starra, Hurwitza, Swierczynskog, Gischlera, Maberryja…) i dali im da rade superherojske stripove. Iako nije sve tu bilo jednako dobro (ili uopšte dobro), osetio se i određeni novi kvalitet u ovim radovima pa su neki, poput Starrovog Wolverine MAX meni ostali u vrlo lepom sećanju.

Red Border zapravo ima sličnosti sa Wolverine MAX utoliko što je u pitanju kombinacija noir krimića, akcije i horora što se mahom dešava podaleko od urbanih centara. Nisam čitao Starrove romane ali iz njegovih stripova imam utisak da voli da radi priče koje se dešavaju na granici, metaforičkoj i bukvalnoj. U Red Border se scenarista maša tog nekog aktuelnog i teškog motiva ilegalne imigracije iz Meksika u SAD i oko njega gradi priču koja se iz prvobitno sasvim kriminalističkog formata transformiše u psihotički hick-horror po uzoru na Hooperove i Cravenove filmove iz sedamdesetih. Što je eksplozivna smeša i Starr ovde ne radi naročito suptilne stvari, uglavnom se laćajući poznatih stereotipova i sa vidnim zadovoljstvom ih ubacujući u rernu.

Mladi par intelektualaca iz Meksika mora da preko noći prebegne u SAD na početku ove priče, jer su se zakačili sa lokalnim kriminalnim klanom koga predvodi old school šef ganga, lak na obaraču, besan na ceo svet a posebno na svoj nesposobne saradnike što samo blenu u telefone i nijedan posao ne umeju da završe kako treba. Naših dvoje mladih begunaca su, samo zbog osećaja građanske odgovornosti umešani u zastrašujuću egzekuciju i prinuđeni da beže daleko od domašaja ove ekipe. Naravno, kada ste Meksikanac, „daleko“ za početak znači „Teksas“.

Strip ideju ilegalnog prelaska granice tretira kao nešto što je uobičajena praksa i uspešno kombinuje taj (ne samo žanrovski) motiv bekstva od podivljalog kriminala sa „običnijim“ socijalnim motivima potrage za udobnijim i bezbednijim životom u razvijenijim kapitalističkim zemljama. Eduardo i Karina nisu „tipični“ prebezi, ono što su u SAD posprdno nazvali „wetbacks“, dakle, niskokvalifikovana radna snaga koja se nada poslu baštovana ili spremačice (šofera, prostitutke…) bez papira i neks stvarne socijalne sigurnosti, pa je i njihov susret sa Teksašanima drugačiji od tipičnog (žanrovskog i drugog) sudara između ilegalnih migranata i neke pogranične milicije.

Red Border ovde iz socijalne krimi-drame pravi očigledan zaokret ka hororu stavljajući protagoniste, jedva spasene od smrti u situaciju nelagodne, neobjašnjive stabilnosti koju dobijaju od porodice što živi na farmi blizu granice i pruža ruku pomoći ilegalnim migrantima.

Ovaj motiv je veoma star i izlizan – sa sve time da čimičange koje majka familije sprema imaju neobičan ukus – ali Starr i Conrad ovde ulažu dosta rada da makar dobijemo zanimljive likove. Iako sami Eduardo i Karina pored svoje interesantne dinamike (gde on, iako je prosvećeni asistent na univerzitetu prečesto svojoj devojci upada u reč i smatra da ona nema pojma) do kraja ne dobijaju previše nove karakterizacije, glavni negativac, Colby je pitoreskan i zanimljiv lik. Conrad ga crta sa ikoničnošću jednog Džeremaje a Starr ga piše gizdavo, razuzdano, sa personalitijem koji ima i magnetsku privlačnost i jednu, skoro pa ubedljivu racionalnost.

Naravno, kada strip odistinski pređe u hooperovsko-cravenovski mod rada, karakteristike likova se zaoštre do patologije i mada se ne može govoriti o nužno „racionalnom“ opravdanju za ono što Colby i njegova porodica rade, Starr ipak oslikava jednu upečatljivu karakterizaciju negativca u kojoj se patološki elementi ličnosti makar po energiji uklapaju sa prepoznatljivim nacionalističkim mitomanijama o hrabrim Amerikancima koji se plaše boga i vole svoju zemlju i podmuklim Meksikancima koji stolećima unazad gledaju da ih sjebu. Starr nije suptilan u ovome ali on je dobar pisac koji poentu, čak i kada je ona gruba i izraženo žanrovska, ume da plasira dovoljno elegantno da čitalac dobije i „poruku“ i željeni emotivni naboj. Razrešenje Red Border je zabavno krvoločno gde glavni likovi, a koji su skoro do samog kraja zaista obični, zbunjeni, nežanrovski karakteri, uspevaju da se dovoljno ubedljivo izvuku iz svoje „običnosti“ na taman toliko vremena da učestvuju u masakru i zapečate ovaj klišeizirani ali solidno vođeni narativ.

Conradov crtež je „ozbiljan“ onoliko koliko to i priča zahteva. Conrad je Britanac sa dosta iskustva u američkom superherojskom stripu i ovde vrlo sigurno radi „normalne“ ljude u nenormalnim situacijama ali i žanrovskije, veće od života likove koji treba da se uklope u priču koja je delom socijalna kritika, delom krimić, delom hack and slash horor. Ovo je mračna priča – koja se dešava mahom po noći – a čemu težak kompjuterski kolor Ivana Nunesa daje potrebnu atmosferu. Strip ume da zadeluje pomalo statično, neke Conradove kompozicije su više posterske nego, jelte, narativne, ali ovo mu zapravo ne smeta previše i doprinosi tom finom balansu između ozbiljnosti i eksploatacije koji priča traži. I ovde je letering radio Sal Cipriano, ali sada mnogo smirenije i disciplinovanije, prioritizujući jasnoću i čitljivost nad ekspresionizmom koji je kod Betmena neke momente činio teško razumljivim. Svakako, čitav Red Border paket (sa sve naslovnicama pouzdanog Tima Bradstreeta) ostavlja utisak profesionalnosti i ozbiljne produkcije a što je svakako očekivano od AWA. Vrlo pristojan početak mog odnosa sa ovim izdavačem.

A, sada, spektakl. Gore sam pominjao Jamesa Tyniona četvrtog, njujorškog scenaristu koji je godinama vredno radio kao drugopozivac u DC-ju, radeći dopunske Betmen stripove, a koji je trenutno „glavni“ scenarista Batmana, nakon Kingovog odlaska sa ovog magazina. Tynion je reputaciju izborio krvavim radom, koristeći sve pružene prilike i obavljajući sve zadatke sa uglavnom vrlo solidnim kvalitetom, pokazujući se kao pouzdan sajdmen za vedete poput Snydera i Kinga. No, Tynion, i pored svog sada prvoligaškog rada za DC ima i notabilnu karijeru kao scenarista nezavisnih stripova, uglavnom za Boom! gde je napravio stvari poput The Woods, UFOlogy, The Backstagers i još dosta toga.

No, najnoviji Tynionov projekat za Boom!, trenutno tekući horor-serijal Something Is Killing the Children je uspešniji nego što se, čini se iko nadao, jer je posle vrlo dobre reakcije na prvih nekoliko brojeva apgrejdovan sa miniserijala na tekuće izdavanje.

Mislim da je ovde u ogromnoj meri za uspeh stripa zaslužan italijanski crtač Werther Dell’Edera koji je nacrtao svih devet do sada izašlih epizoda i jednoj solidnoj horor-priči doneo osoben izgled i karakter.

Hoću da kažem, horor-strip je trenutno u vrlo pristojnom stanju na američkoj nezavisn(ij)oj sceni, sa radovima u brojnim podžanrovima iz pera gomile po senzibilitetu sasvim različitih autora (od Straczynskog, i Snydera, preko Williamsona, Hilla i Ennisa pa do Nilesa, mada nije neistina da jedno polovinu toga piše samo Cullen Bunn…), i u ovom vrlo naseljenom kutku industrije sada već morate imati nešto čime ćete se izdvojiti. Something Is Killing the Children ima dobar zaplet i odlično vođenje radnje, ali ono glavno što ima je vrhunski crtež Dell’Edere koji Tynionovom skoro klasičnom provincijskom hororu daje dimenziju takve psihotične strave da neću slagati ako kažem da od pogleda na neke od Dell’Ederinih panela bukvalno osetim strah i sebe podsećam da ovo ne treba čitati pred spavanje.

Kako i naslov ovog serijala, nimalo prikriveno saopštava, nešto ubija decu u malom američkom gradu Archer’s Peak u državi Ilinoj, a to nešto, odmah ću vam reći, ne deluje kao da je sa ovoga svijeta. Something Is Killing the Children vrlo snažno, ali vrlo spretno ide na senzibilitet natprirodnog horora pa iako je ovo veoma grafički, veoma visceralan strip, sa prizorima raskomadane i osakaćene dece od koga će vam, sasvim moguće, biti malo loše, on je istovremeno i dobrodošlo fantastičan, sa sugestijama o postojanju nečeg onostranog. Motiv čudovišta koja mogu da vide samo deca je vrlo (stiven)kingovski, naravno, ali Tynion i Dell’Edera uspevaju da ga učine svojim velikim delom kroz Dell’Ederin dizajn monstruma koji je neverovatno evokativan a opet sasvim originalan, a delom kroz Tynionovo pažljivo kombinovanje kingovskog smalltown horora sa više young adult motivom tajnog društva koje lovi čudovišta.

Ako ste – kao ja – voleli Nilesov i Wormov The October Faction – a od koga je ove godine nastala i Netflixova serija – Something is Killing the Children koristi donekle slične motive, mada na mnogo mračniji, sumorniji način. Ovo je strip u kome se kontrastira jedan dobro postavljeni (socijalni) realizam male zajednice u hladnijim krajevima SAD sa vrlo žanrovskim ali ozbiljno intoniranim konstruktom tajnog društva koje štiti stanovništvo od onostranih užasa, ali po užasnu cenu po mentalno zdravlje i društveni, jelte,život.

Tynion ovde majstorski ne pušta da saznamo više nego što je neophodno i strip veoma pažljivo otkriva nove slojeve karakterizacija i mizanscena koji ih obogaćuju. Ovde se čitalac ne oseća kao da mu priča namerno prećutkuje vitalne segmente ne bi li ga držala u saspensu, naprotiv, misterija je pošteno i interesantno postavljena a novi podaci koje dobijamo na kašičicu deluju kao zaslužene nagrade što smo izdržali zastrašujući horor sa kojim nas svakih par strana suočavaju.

Tynion piše fine likove, čak, najmanje fine kada su u pitanju sami protagonisti od kojih je jedan siroti klinac što ne zna šta mu se dešava a druga je umorna i preko svih granica burnout sindroma izgorela lovkinja na monstrume. I ova dva lika su dobra, da ne bude zabune, i u punoj meri osvajaju čitaoca koji se s njima srodi i ne želi da im se nešto loše desi, ali su oni postavljeni u sasvim ekstremnu situaciju pa sijaju „žanrovskim“ sjajem, dok zapravo strip veoma obogaćuju i humanizuju drugi likovi, mahom javnih službenika u Archer’s Peaku (profesora, policajaca, mrtvozornika) koji priču uspelo uzemlje u jednom realističnom prosedeu tako da onda zastrašujuće, užasne scene koje gledamo kada se pojave čudovišta zaista služe kao snažna, katarzična punktuacija u narativu.

Opet, ne mogu da prenaglasim koliko Dell’Edera ovom stripu donosi kvaliteta. Nije samo stvar u tome da su mu scene horora i akcije užasno dinamične i strašne, čak ni u tome da je dizajn glavne junakinje i njenog „kostima“ (sa sve maskom) takav da sam sve vreme između konfliktnih emocija da bih joj držao poster na zidu i da ne smem da pogledam na spleš stranicu na kojoj se vidi da ona naprosto nije mentalno zdrava osoba. Stvar je u tome da je Dell’Edera IZUZETAN pripovedač sa fantastičnom intuitivnom kontrolom kamere tako da scene imaju narativ koji pored osnovne informacije o, jelte, „sadržaju“, daje i svu silu „metapodataka“ o atmosferi, težini, intenzitetu, emocijama koje uz njih idu. Tynion veoma dobro razume sa kakvim pripovedačem ima posla pa je ovo možda njegov strip sa najmanje reči koji sam do sada čitao, sa dobrim brojem tabli bez ikakvih dijaloga (ili, nedobog, naracije iz offa) koji bi samo smetali. Something is Killing the Children je sjajan primer „stripovske“ naracije koja radi ono što film ne može, razlažući neke scene na usitnjene, atomizovane kadrove tako da – sasvim prirodno – dobijemo informacije koje idu mnogo dalje od teksta, a onda opet druge scene sažimajući u samo jednom kadru tako da se ostvari ikoničnost i – ekonomičnost. Kolorist Miquel Muerto je, već se i po prezimenu vidi, rođen da radi ovakav strip i njegov kolor preko Dell’Ederinih oštrih tuševa je čudesna igra atmosfera sa plavičastim i tamnim prelivima noćnih scena, žutom svetlošću dana i crveno-crnim kontrastima za užasne, visceralne scene pokolja i akcije.

Something is Killing the Children je naprosto izuzetno siguran, majstorski napravljen žanrovski strip kome jeste ove godine izmakao Ajzner za najboji novi serijal ali koji je, izlazeći od prošle jeseni, doneo neobično moćnu dimenziju periodu epidemije koji trenutno živimo. Druga priča u serijalu trenutno je pred raspletom i slagao bih kada bih rekao da nisam NEVEROVATNO uzbuđen. Tynion, Dell’Edera i kolege imaju u rukama izuzetan materijal sa potencijalom da ga, čini se, razvijaju još barem nekoliko godina. Uključite se dok su još pri početku.

Pročitani stripovi: Avengers No Surrender, Justice League No Justice, Abbott, Angelic, Jimmy’s Bastards i The Wild Storm

Proteklih dana sam pročitao solidnu količinu stripova, pa je red da sa Sagitom podelim svoje misli o njima. Nisu to neke duboke misli, ali nisu ni to neki preduboki stripovi – ima tu superherojštine, ima krimića, naučne fantastike i satire… za svakog ponešto.

Za početak je možda najudobnije da prvo obradimo dva superherojska krosovera koji su se desili proteklih nedelja, a koji svaki na svoj način pokazuju da je 2018. godina i kako se sa njom boriti.

Prvi je Marvelov Avengers: No Surrender. Marvel je, na krilima nepodnošljivo uspešnog filma Avengers: Infinity War iskoristio priliku da još jednom renumeriše svoj Avengers strip-serijal i ponovo krene sa brojem jedan. Već sam u više navrata pominjao kako je ovo hladno poslovna i, utlimativno, cinična strategija gde se sada bukvalno sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan, sve uz svest da se prvi brojevi „novih“ serijala prodaju bolje nego sedamnaesti ili petstošezdeseti brojevi istih tih, jelte, serijala. Novi scenarista Avengersa je, znamo već, Jason Aaron kome je očigledno danas namenjena pozicija što ju je do juče zauzimao Bendis, a njegovi Avengersi, koji izlaze dvonedeljno, sa sve Edom McGuinnesssom na olovkama, su do sada izbacili dva broja i sasvim su neuvredljivi, ako već ne revolucionarni.

No, No Surrender je došao pre ovoga i bio, makar nominalno, spektakularna završnica prethodne ere Avengersa u kojoj su različiti timovi – svi sa rečju Avengers u imenu – morali da se ujedine ne bi li Zemlju odbranili od kosmičke, nikad pre viđene, nezamislivo moćne pretnje.

Ako ovo zvuči kao sasvim by-numbers Avengers zaplet – na pravom ste tragu. No Surrender je mnogo više pospremanje inventara nego nekakav ambiciozan umetnički zahvat i prilično sam se iznenadio da je Marvel, posle ipak kratkog vremena koje je prošlo od trijumfalnog Hickmanovog rada na Avengersu i završnice sa Secret Wars, sebi dopustio da naredni Avengers serijal okonča na ovako generički način.

No Surrender, nažalost, više liči na administrativnu proceduru nego na novu, uzbudljivu superherojsku avanturu: ovo je krosover u kome su tri postojeća Avengers serijala – Waidov Avengers, Zubov Uncanny Avengers i Ewingov U.S. Avengers – slepljena u jedan, trojici scenarista je u zadatak stavljeno da zajednički ispišu priču a crtači su menjani kako je bilo najudobnije. Pozitivno je što je novi nastavak izlazio svake naredne nedelje, ali negativno je što se ovo događalo tokom punih šesnaest nedelja. Hoću da kažem: četiri meseca? Šesnaest epizoda? Sa zapletom koji je mogao da iznese, dajbože tri (a Stan Lee ili Roy Thomas bi to spakovali u jednu)? Malko sam se i štipkao na početku da vidim da nisam zaspao pa se probudio u devedesetima kada su krosoveri tako znali da okupiraju trećinu ili polovinu godine i „normalan“ sadržaj stripova oteraju u materinu na taman toliko vremena da odustanete od čitanja serijala.

No Surrender mi je time izazvao flešbekove na neprijatne uspomene poput, eh, recimo, Maximum Carnage, mada je fer reći da ovo nije toliko loše napisan strip koliko je zaista očigledno da su scenaristi morali da se posluže svakim poznatim trikom ne bi li nekako radnju razvukli na čitavih šesnaest nastavaka.

Sam zaplet je bolno generički: dva moćna kosmička bića igraju neku svoju igru preko univerzuma i kroz eone i za najnovije polje na kome bi se igrali biraju planetu Zemlju, koju kidnapuju i prenose u odvojenu dimenziju a onda puštaju svoje timove da se jure po njoj. Avengersi svih boja moraju da se ujedine, odbrane nejač i na kraju smisle kako da Zemlju vrate tamo gde pripada.

Da na stranu stavimo to kako serviranje ovako grandioznog koncepta bez ikakve pripreme očajno pojeftinjuje sam taj koncept (ponovo, videti šta je Hickman sve uradio da nam proda svoje zaplete) i sugeriše nam da ne treba mnogo da se bavimo pričom već da gledamo lepe ljude u kostimima kako se boksuju, važnije je da je serijal Avengers upravo izašao iz prethodnog krosovera sa Championsima u kome je High Evolutionary takođe imao plan da Zemlju kidnapuje i na nju slao svoje čauše da prave haos, pa No Surrender deluje izlizano već u samom startu.

No, pravi problem ovog krosovera je to kako uzima tri serijala sa distinktnim tonom i identitetom i onda ih izpasira u neprepoznatljivu, bezukusnu kašu. I Ewingov U.S. Avengers i, pogotovo, Uncanny Avengers su bili serijali sa sopstvenim raison d’etreom i glasom koji je potpuno utopljen u ovom krosoveru, a, na kraju krajeva, isto se desilo i sa Waidovim Avengers koji je imao dosta zanimljih tema. No Surrender je bledunjava, daleko prerazvučena priča koju kao da su pisali algoritmi, u kojoj ima uzbudljivih ma-jel-Johnny-Storm-stvarno-(opet)-poginuo-jebote i sličnih momenata, ali su oni ubačeni mehanički, bez osećaja da su zarađeni, pa time i bez emotivnog impakta. Karakterizacije likova su tu samo onoliko koliko su scenaristi do ove tačke mogli da ih razviju i mada su i Avengersi i Zemlja sama na teškim iskušenjima, ne očekujte da se to reflektuje u nekakvoj evoluciji likova.

Ključno, ni dobre ideje koje su ovde uvedene nisu na kraju razvijene na impresivan način. Priča počinje uvođenjem novog lika – Voyagera – supermoćne žene za koju se tvrdi da je bila jedna od osnivačica Avengersa, i mada je ovo donekle varijacija na Sentryja i njegovo poreklo, ne mogu da kažem da prvih nekoliko brojeva nije bilo zanimljivo gledati kako se svi likovi ponašaju kao da je znaju još od, jelte, vremena Stana Leeja. No, objašnjenje za ovaj fenomen je onoliko očigledno koliko očekujete i na kraju sasvim nebitno za sam rasplet.

No Surrender je lepo nacrtan, spektakularan superherojski krosover ali u kome je spektakl, nažalost shvaćen prevashodno kao cilj a ne „prirodan“ proizvod datih sastojaka. Ne mogu da kažem da u svakom broju nisam našao bar stranicu ili dve koje su zaslužile da idu na zid – Kim Jacinto, Paco Medina i Pepe Larraz su bez sumnje pošteno zaradili novac koji su dobili za svoje crtačke radove – ali mi je i tužno da priznam da je sve to potrošeno na strip koji u meni nije uspeo da izazove nikakvu emociju. Mislim, ovo je, između ostalog, priča u kojoj se Hulk oživljava a Banner vraća među svoje saveznike (koji su ga, da se ne zaboravi, ubili bez provokacije) a što je i najava za novi, horor intonirani Hulk serijal, a (Living) Lightning izrasta u heroja kojeg svet ne zaslužuje ali mu je potreban, ali sve su ovo elementi jedne, nažalost, neatraktivne, mehanički sklopljene celine kojom je Marvel na dosta mračan i ciničan način zatvorio jedno poglavlje svoje istorije u kome se inače srazmerno uspešno eksperimentisalo sa konceptom Avengersa. Pa, hajde, idemo dalje, možda nam Aaron zaleči rane.

Istovremeno, DC je, u ciglo mesec dana započeo i završio Justice League: No Justice i, mada je i ovo daleko od vrhunskog stripa, pokazao Kući Ideja kako se to radi.

No Justice je, da osvežimo pamćenje, direktan nastavak Dark Nights: Metal o kome smo nedavno pisali, kao i direktan uvod u Justice League serijal koji će pisati Scott Synder. Snyder je u ovom trenutku arhitekta velikog dela onog što se događa u DC univerzumu i No Justice je demonstracija da se sa Metal nije ispucao – barem kad su u pitanju grandiozne ideje. No, možda važnije, No Justice je i demonstracija u DC-ju postojećeg uredničkog (i izdavačkog) osećaja za intenzitet i volumen i time je u meni isposlovao mnogo više dobre volje od Marvelovog prenapuhanog Avengers krosovera.

Gledajmo to ovako: No Justice u osnovi nema preterano pametan zaplet, ali shvata koliko daleko s njim može da ide. Oh, naravno, same ideje u temelju zapleta su moćne: zid koji opasuje poznati univerzum je napukao kao posledica pičvajza tokom Dark Nights: Metal i četiri nezamislivo stara kosmička božanstva se bude iz nekog svog sanjarenja, ne bi li razrešila opkladu sa samog početka postojanja a koja se tiče praktično toga čiji je veći. Ovi su bogovi temeljne sile univerzuma i svaki od njih je manifestacija jednog od apstraktnih koncepata u njegovoj osnovi, ali priča se svodi na to da će na kraju oni pojesti neke planete. Jedna od njih je, eh, Zemlja, naravno, a Brainiac – Supermenov stari neprijatelj – okuplja nevoljne zemaljske (i nezemaljske) heroje (i zločince) ne bi li nekako odbranili kosmos od ove nove pretnje.

Grandiozne ideje su Snyderov zaštitni znak, očigledno, no, sama radnja se, sasvim očekivano, svodi na deljenje heroja u četiri grupe od kojih svaka treba da obavi svoj, nezamislivo teški zadatak, kako bi na kraju, daobog, pravda prevagnula.

Sam naslov serijala, naravno, sugeriše da to neće ići tako lako ali, neiznenađujuće, za to je kriva Amanda Waller koja, pokušajem da obezbedi obaveštajne podatke koji bi Americi dale prednost u, jelte, borbi za spasavanje univerzuma, uspe da poremeti Brainiacov kompleksni plan. Naši junaci sad moraju da improvizuju i…

…i, pa, No Justice je, uprkos grandioznosti zapleta, zapravo kompaktna priča gde se radnja razvija prirodnim putem od tačke A do tačke B pa dalje redom, uz teze, testiranje tih teza, antiteze, peripetije i rasplete koji su prirodni, i laki za razumevanje i praćenje. Mislim, naravno, morate progutati da postoji kosmička magija ova i informatička tehnologija ona, ali Snyder i ostala dva scenarista (uvek pouzdani James Tynion IV i Joshua Williamson) izbegavaju naporne deus ex machina momente i nezarađene preokrete i, zapravo, uspevaju da nam prodaju i par scena koje su legitimno impresivne, sa herojima koji moraju da se suoče i sa zastrašujućim neuspesima, ali i sa nepoznatim posledicama svojih uspeha. Fraza „No Justice“ ovde ne treba da se čita kao patetični vapaj već pre kao relativizujuće upozorenje koje uprkos jasno herojskim potezima i požrtvovanju naših junaka pokazuje da se ne zna jesu li učinili ultimativno dobru stvar za budućnost. Snyder ovde i dosta uspelo tematizuje pitanje superherojske odgovornosti, pokazujući da velika moć, čak i kada ima jasno altruističke naume, ne mora u krajnjem ishodu da donese nešto dobro za sve, a ova je poenta opet napravljena prilično uzdržano, bez pamfletskog mahanja, pa je time i udobnije sela.

Takođe, No Justice je priča o velikom timu superheroja ali se pričanje odvija sa fokusom na svega nekoliko njih. Iznenađujuće ili ne, tek, Beast Boy, Herley Quinn, Lobo, Robin, Flash, Martian Manhunter ili, uh, Starro (!!!) dobijaju isto, pa i više prostora od Supermena, Betmena i Wonder Woman što deluje prijatno i humanizujuće. Naravno, i dalje je to prepuno ekspozicije u dijalozima i „autokarakterizacije“ (tipa „Ne zameri mi što se šalim u trenutku kad univerzum visi o koncu, meni je to neka vrsta odbrambenog mehanizma“), ali No Justice, ključno, ni jednog trenutka ne ostavlja utisak da nam troši vreme i nada se da nećemo da primetimo da se ništa ne događa: ovo je istovremeno i grandiozno spektakularna ali i ekonomična, maltene svedena priča o tome kako se univerzum maltene okončao ali su ga naši ipak spasli. Poslednja epizoda i sama čini greh preočigledne administracije, sa dugačkim epilogom koji postavlja teze za nadolazeći Snyderov Justice League serijal ali i za druge stripove, ali i to je odrađeno prilično bezbolno pa mi čitanje ovog miniserijala nije bilo naporno iskustvo.

Doduše, crtež ima neobičan momenat posrnuća u trećoj epizodi kada inače dobrog Francisa Manapula zameni Riley Rossmo. Rossmo je, da ne bude zabune, prekaljeni veteran sa gomilom rada za DC, Marvel i Image u portfoliju, ali ne samo da je prelazak sa Manapulovog „herojskog“ stila na Rossmov uglasti, grublji, mnogo karikiraniji stil, drastičan, nego je i Rossmo ovo očigledno radio na brzinu pa su neki paneli zbrljani preko prihvatljivih granica.

No, to je cena nedeljnog izlaženja i za DC se barem može reći da su mnogo bolje ocenili koliko je ljudski da se ova priča produžuje i kuda treba da odvede. Bonus: čak i ako ne pratite DC-jev aktuelni roster, No Justice bi trebalo da možete da čitate bez mnogo problema i da se, možda, jedino iznenadite kad čujete da je Luthor sad, eh, heroj?

Pročitao sam i šestodelni miniserijal Angelic koga je za Image napisao prolifični frilenser Simon Spurrier a nacrtao Caspar Wijngaard. Spurrier, kako sam već mnogo puta pominjao, kad hoće onda ume i isporučuje izvanredne stripove sa mnogo duha i identiteta. S druge strane, od nečega se mora živeti, pogotovo kada nemate stalno zaposlenje, pa je za Spurriera u poslednje vreme i karakteristično lansiranje gomile miniserijala za Image, ne bi li se videlo može li nešto od toga da se zapati i izrodi tekući serijal koji bi se dao eksploatisati barem godinu-dve. Angelic je šarmantan postapokaliptični strip kod koga je, to je očigledno, uloženo dosta truda u osmišljavanje i koncipiranje sveta i odnosa različith frakcija u njemu i, da se ne lažemo, osnovna ideja je veoma prijatna. Ali s druge strane, radnja je toliko generička i predvidiva da mi je bio potreban ozbiljan napor volje da stignem do kraja. Kad znamo da Spurrier inače generalno piše sočne i zabavne dijaloge, stvari su još čudnije.

Ili nisu, jer Angelic je strip koji, barem po mom osećaju, vidno pati od toga da je autor smislio koncept sveta a onda priču u njega udenuo pa šta mu bog da, ne zalećući se preterano u osmišljavanje nečeg što bi izlazilo predaleko izvan granica udžbeničke, školske radnje.

Dobro, fakat je i da sam ja star i ogorčen čovek koga je teško impresionirati. Angelic svakako rabi zaplet koji smo mnogo puta videli u naučnoj fantastici ali ako niste toliko blazirani kao ja, verovatno vam to neće baš MNOGO smetati.

U osnovi, Angelic je priča o inteligentnim životinjama koje su nasledile planetu Zemlju nakon konačnog rata što je, čini se, zbrisao ljudsku rasu do poslednje jedinke i mada se u prikazima ovog stripa pominju Životinjska farma i Brežuljak Voteršip, nije ni pogrešno reći da ovaj strip u maloj ali primetnoj meri varira i teze klasičnog kineskog romana iz šesnaestog veka, Putovanje na zapad. Mislim, majmunica u glavnoj ulozi na to ukazuje, a tu su i interesantni religijski tonovi koji se kroz priču provlače.

Jer, Angelic je relativno dobroćudna post-apokalipsa, na prvi pogled, tu su majmunčići sa krilima, leteći delfini, kibernetske mačke i tehnološki napredni morski lavovi ali svet u kome oni žive se postepeno otkriva ne kao nasumična postapokaliptična društvena evolucija nego kao nešto u velikoj meri dizajnirano od strane pokojne ljudske rase.

Spurrier ovo pokazuje postepeno, sledeći buntovnu mladu majmunicu koja ne želi da postane tek još jedna haremska žena vođe svoje zajednice (što podrazumeva i gubljenje krila, te življenje u strogo kontrolisanom okruženju) u potrazi za svetim znanjem koje su za sobom ostavili tvorci, a ratovi između delfina i majmuna, te uloga koju morski lavovi imaju u njima, sve to sa protokom vremena dobija obrise ne toliko nove istorije koja spontano nastaje koliko pažljivo aranžirane drame koja ima sasvim konkretan cilj.

Sad, naravno, ne želim da otkrivam detalje jer užitak u čitanju Angelic u mnogome zavisi od tog nekog gradualnog otkrivanja principa na kojima svet funkcioniše, tek, može da se kaže da Spurrier ovde u tradicionalnom liberalnom stilu ispituje korene religijskih uverenja i portretiše jedinke koje moraju u glavi da prelome svoj dotadašnji odnos sa svetinjama, a preko toga i da izađu na kraj sa idejom toga šta je zapravo svrha njihovog života.

I to su zaista dobre ideje, još bolje oblikovane time što Spurrier kreira nekoliko distinktnih životinjskih zajednica (strogo odeljenih po vrstama, naravno) a koje sve imaju svoje kulture i verske običaje pa su metafore jasne i potentne, no slabija strana ovog stripa je ta već pomenuta sasvim generička radnja, kao i karakterizacija koja je sasvim klišeizirana.

Hoću reći, naravno da su za ovakvu priču potrebni likovi koji nose arhetipska svojstva – protagonista koji je buntovan ali duševan i koji intuitivno shvata da su individualnost i slobodna volja vredniji od zajednice zasnovane na, na kraju krajeva pokazuje se lažnim verskim premisama, te sajdkik koji je zapravo trojanski konj podlih zavereničkih tehnokrata ali koji i sam u nekom momentu prepozna vrlinu u individualizmu i otrzanju dogmi – ali sve se to u ovom stripu odvija sasvim šematski, predvidivo i uz očekivane konflikte i razrešenja. Spurrier, dakle, čini greh prevelikog oslanjanja na žanrovske alatke a tu onda ne pomažu previše zanimljivi distinktni glasovi kojima govore različite životinje.

Zapravo, dalo bi se argumentovati da ti „glasovi“ zapravo dodatno odmažu a to nije jedinstven slučaj sa ovim stripom, primetio sam da mi se relativno često dešava da naučna fantastika čiji protagonisti koriste određeni žargon koji opisuje svet u kome žive zapravo u mnogome gubi na individualnoj karakterizaciji. U njoj prečesto likovi, definisani jezikom koji koriste, postaju samo nosioci kulturoloških vrednosti, bez dovoljno individualnog u sebi, a što je dosta ironično imajući u vidu da se Angelic upravo bavi slavljenjem individualizma i prikazivanjem prelomnih trenutaka u životima likova koji sazrevaju.

Pored toga, priznajem da dok je „majmunski engleski“ kojim majmuni u ovoj igri govore (te jednako „polomljene“ varijante engleskkog kojim pričaju druge životinje) zanimljiv u prvoj, eventualno drugoj epizodi, prema kraju mi je postao tek zamorna barijera jer sam već znao šta koja reč tačno znači (i označava) pa nije više bilo interesantnih otkrovenja a ostale su bebeća sintaksa i afektiranje. Opet, Spurrier je ovde samo bio dosledan ideji da su ovo životinje srazmerno visoke inteligencije ali i sa srazmerno malo znanja no, to samo podseća da su likovi u ovoj priči prevashodno nosioci autorovih teza a mnogo, mnogo manje stvarne jedinke koje stvarno sazrevaju i menjaju se.

(Uzgred pitam se da li je Spurrier na ideju o jeziku došao preuzimajući od Alana Moorea rad na Crossed +100, o kome smo već ovde pisali, a takođe se pitam da li je priča Richarda Lupoffa With The Bentfin Boomer Boys On Little Old New Alabama stara 46 godina ikada prevaziđena u domenu korišćenju jezika kao osnovnog tkiva priče).

Dobro, nešto sam preterano negativan ovde, pa da pređem na crtež koji mogu da ozbiljno pohvalim. Caspar Wijngaard je za Image već radio Limbo sa Danom Wattersom, ali u Angelic je zablistao na ime toga kako je svaka životinjska kultura dobila specifičan i interesantan dizajn, a kombinacije organskog i kibernetskog koje se provlače kroz čitav strip su uniformno impresivne. Wijngaard je vrlo dobar u kadriranju i promenama rakursa da sugeriše atmosferu koja je potrebna pa se otkrića do kojih protagonistkinja dolazi na svojoj misiji „osete“ u čitaocu i na drugim planovima sem na racionalnom. Strip uspeva da bude „sladak“ na vizuelnom planu onako kako to početna premisa od njega zahteva ali su nosioci moći (znanja, lukavstva) prikazani ubedljivo i Wijngaard je bio vrlo dobar izbor za ovu Spurrierovu priču. Jedina zamerka, a koja je sasvim subjektivna, odnosi se na kolornu paletu u kojoj preovlađuju ciklama i til i koja svakako doprinosi atmosferi, ali je za moje oči bila poprilično zamorna.

U globalu, rekao bih da je većina mojih zamerki na ovaj strip subjektivna. Spurrier je odličan scenarista koga ja, pomenuto mnogo puta, jako volim i naprosto mi nije legao njegov pristup ovoj pripovesti. Ako vam deluje kao da su moji problemi uistinu samo moji, verujem da će vam Angelic biti vrlo zanimljiv.

Dobro, idemo dalje, pročitao sam i netom završeni petodelni miniserijal Abbott koga je za Boom! Studios napisao Saladin Ahmed a nacrtao vredni Finac Sami Kivelä i ovo je, žao mi je da prijavim, bilo iznenađujuće neimpresivno iskustvo za mene. A očekivanja su mi bila solidno visoka…

Hoću reći, Abbott je crime/ mystery palpčina smeštena u Detroit početkom sedamdesetih sa nadrkanom mladom crnkinjom u glavnoj ulozi a koja se u gradu što se guši u korupciji end još uvek vitalnom rasizmu bavi istraživačkim novinarstvom, uprkos upozorenjima da će, jelte, najebati i dobronamernom, mada grubom, zaštitničkom odnosu svog urednika, belca al dobrog čoveka. Pa, mislim, kad čujem ovakav pič, takoreći bih polomio nameštaj pentrajući se preko njega, ne bih li što pre dohvatio svesku i bacio se na čitanje.

Dodatno, Saladin Ahmed je u stripove ušao relativno nedavno – pored ovoga on piše i Black Bolt za Marvel koji mi još nije stigao na red ali sam čuo solidno pozitivne kritike – ali je kao autor prozne fantastike poznat Sagiti barem kao osvajač Lokusove nagrade za roman-prvenac od pre neku godinu. Ne da sam ja Throne of the Crescent Moon, jelte, čitao, teško da danas imam živaca/ vremena za serijalizovani fentezi, ali opet, Ahmedova reputacija mi je delovala kao dovoljno dobra da se zatrčim u Abbott ko svinja u polje duleka.

Abbott je, pak, strip kome je falilo malo grublje urednikovanje i koji pati od solidne krize identiteta. Ovo je priča koji počinje upečatljivom scenom urbanog zločina – grupa novinara i zblanutih policajaca gleda odsečenu konjsku glavu na podu policijske štale a naša heroina ulazi kao da je glavna riba u Detroitu i pokazuje da nema apetita da sluša patronizirajuće komentare na rasnoj i/ ili rodnoj osnovi – ali posle toga kao da ne može da se odluči kuda bi da zaista krene. Ahmed na početku dosta forsira socijalnu i rasnu komponentu stripa, pokazuje život urbanih Afroamerikanaca onog vremena (kačeći se tako na svojevrsni thinking-man’s-blaxploitation trend koji smo dobili na televiziji sa The Deuce i Marvelovim Lukeom Cageom) i prikazuje nekoliko različitih osoba koje svaka na svoj način prevazilaze življenje u konstantnoj nepravdi, ali se onda sve poremeti kada strip dobije urban fantasy komponentu.

Ili, da budemo precizni, sve se poremeti za MENE. Ja svakako nisam idealna ciljna grupa za literaturu koja kombinuje naturalizam (pa čak i palpoidni naturalizam) sa onostranim konceptima, nešto se u meni odmah uskopisti i počne da gunđa kako se tu onda žanrovska pravila više ne znaju, kako onostrano sasvim rekontekstualizuje prirodne konflikte i dileme koji dolaze uz „realističniju“ prozu i sve tako. Ne kažem, naravno, da nema takvih dela koja su mi prijala, naprotiv, ali ovakva kombinacija (po mom mišljenju) imperativno zahteva da se pravila igre jasno prikažu, da, ako smem tako da se izrazim, ekonomija postojanja bude jasna kako bi protagonistima bilo jasno koliki su ulozi sa kojima igraju, šta je na kocki a šta treba da žrtvuju, te da bi čitalac onda na to imao korektan emotivni repons. Naravno, ja sam krut čovek i ovo svakako ne važi za nasumučno izabranog drugog čitaoca. Al danas za volanom imate mene i tu sad nema spasa.

Abbott je maltene udžbenički primer nerazrađene fantastike u kojoj se onostrano priziva tek toliko da prepegla rupe u radnji, bez prikazivanja šta je ono zaista, pa čak i bez jasne metafore koju bi ono trebalo da predstavlja. Ljudi obično kažu da horor literatura (film, strip…) nije „pravi“ žanr jer koristi sebi svojstvene elemente ne da proizvede posebnu pripovednu formu već samo zarad atmosfere (ovo je moje mesarsko sažimanje decenijskih rasparva na Sagiti, pa ko hoće da mi zameri, nek navali), ali Abbott zapravo pokazuje kako „loš“ horor zapravo koristi svoje jezovite motive bez osećaja šta oni simbolišu i kako se to uklapa u naše kolektivno nesvesno, dok dobar horor vrlo dobro pogađa simbolike i metapriče bez potrebe da ih racionalno objašnjava.

Kraće rečeno, Abbott se prilično brzo izgubi u zapletu koji se bavi nekakvim demonima, nekakvim đavolima koji iz nekakvih razloga imaju interakcije sa svetom običnih ljudi i njegova priča je prepuna nelogičnih skretanja i isforsiranih dovođenja toka radnje na mesto gde će Ahmed ispisati naredni set-pis, bez vidnog napora da se stvari zapravo povežu kauzalnim sponama koje bi čitalac prepoznao. Protagonistkinja, saznajemo retroaktivno, ima i bivšeg dečka koji je stradao od ruke tih nekih demona i flešbekovi na njihov zajednički život bi trebalo da nam daju emotivno pribežište u stripu koji postaje progresivno sve mračniji (a, da podsetimo započeo je odsečenom konjskom glavom), no, meni je sve ovo delovalo veštački i u koliziji sa inače naturalističkim „dnevnim“ tokom radnje u kome ona ima i bivšeg muža koji je danas policijski inspektor kome se beli panduri iza leđa smeju, sukobe sa upravnim odborom dnevnog lista za koji radi i druge socijalne značajke koje kao da su prenesene iz nekog drugog, boljeg stripa.

Ali, mislim, i nisu, jer Ahmed ovde samo postavlja gomilu teza ali kao da na kraju nema ništa specijalno da kaže o ijednoj od njih: rasna svest, identitet, socijalne tenzije, nadilaženje socijalno-rasne sudbine, sve su ovo koncepti kojih se strip dotakne u hodu ali ih i ostavlja na nivou beleške i nikada se ne vraća da se njima istinski pozabavi što je zapravo bizarno mlitava verzija blaxploitation koncepta.

Delimično ovde je problem u dijalozima koji su vrlo pamfletski i bukvalni i podsetili su me na ono kako su superherojski stripovi trapavo, ali u teoriji dobronamerno sedamdesetih i ranih osamdesetih pokušavali da se bave rasnim i socijalnim pitanjima. Naravno, njih je spasavala žanrovska komponenta i činjenica da je boksovanje sa demonom koji vlada paralelnim kosmosom stajalo naspram tvrde ulične priče o rasizmu ili stigmi invaliditeta je svojom apsurdističkom energijom prevazilazila ovu bukvalnost, no Ahmedovo ukrštanje natrprirodnog horora sa strejt socijalnom kritikom mi nema tu vrstu energije.

A delimično je problem i u tome da Ahmed tekstom zatrpava panele i ne pušta odlinog Kivelu da radi svoj posao. Ovo nije ni tako redak fenomen, da prozni autor, kad krene da radi strip, ne ume da se otkači od proznog moda pisanja pa se tako sve značajno na kraju dešava u dijalozima i titlovima, dok crtač samo odrađuje kulise, ali u Abbottu je to svakako greota jer je Kivelä odličan crtač sa vrlo dobrim pristupem period piece zadatku koji je dobio. Tako se atmosfera i identitet Detroita 1972. godine snažno sugerišu a bez potrebe da se čitalac udara po nosu sa prenaglašenim brčinama, preširokim zvoncarama i predimenzioniranim kragnama, a Kivelä, kada ga Ahmed pusti da radi, itekako ume da pripoveda samo vizuelnim sredstvima i, recimo, početak treće epizode koji je sav u vizuelnoj akciji i sa vrlo malo teksta zapravo donosi vrlo osetan energetski skok i sugeriše da je Abbott mogao da bude značajno jači strip uz malo agresivniji urednički rad. Kolor Jasona Wordiea je takođe solidno pogođen i, usudio bih se da kažem, na tragu onog što Elisabeth Breitweiser radi kada farba Sean Philipsa, tako da je Abbott strip čiji je vizuelni identitet primamljiv, i načelno iznad njegovog generalnog kvaliteta.

Ipak, Abbott ima potencijala i, ponoviću, čini mi se da bi veliki deo zamerki koje imam mogao da bude otklonjen (u nekom budućem stripu) ako bi urednik nežno ali nepokolebljivo Ahmeda naterao da oladi malo s količinom teksta i jasnije prepozna šta njegov strip to hoće da ultimativno kaže. Ovako, dobili smo dobro nacrtan ali u celini polupečen uradak koji, barem, može da posluži i da se pokaže kako ove stvari ne treba raditi.

A, čitajući dijaloge u Abbott sam se na nekoliko mesta zamislio kako im fali samo malčice više spretnosti da budu životni i ubedljivi i kako bi to, na primer, Garth Ennis sjajno umeo da uradi. Možda baš zato sam odmah po svršavanju Abbotta dohvatio da pročitam i serijal Jimmy’s Bastards koji se za koji tjedan završava devetom epizodom a koji je, ako se ne varam, drugi Ennisov uradak za Aftershock Comics. Normalno, sačekao bih da poslednja epizoda izađe pre nego što se uhvatim serijala, ali rezon je bio da se od Ahmedovog pokušaja end neuspeha, čovek najlakše izleči rukom proverenog majstora. Kako u životu to već zna da bude, ni najbolji ratni plan ne preživljava susret sa neprijateljem…

Ne znam da li je legitimno reći da je Garth Ennis u kreativnoj krizi (za šta ga osporavatelji optužuju još od kasnih devedesetih, jelte) ali nakon čitanja Dastardly & Muttley koji je napisao za DC (umesto da mu Geoff Johns ponudi bajoslovnu sumu za još Hitmana…) i sada Jimmy’s Bastards, moram da primetim da moj omiljeni Irac stvari kao da radi na autopilotu, gađajući nas tek poluerektiranom satirom i nadajući se da će obilna količina nasilja, seksa, psovki i generalne političke nekorektnosti maskirati činjenicu da ovi stripovi jedva da imaju nešto da kažu. Dastardly & Muttley je bio bizaran eksces spajanja „realistične“ političke satire sa Hanna-Barbera nadrealizmom i na mnogo nivoa nije zapravo funkcionisao, a Jimmy’s Bastards kao da sebi postavlja nešto lakši zadatak, čime je njegova bledunjava neubedljivost još bolnija.

Naime, Jimmy’s Bastards je Ennisova parodija Jamesa Bonda i kako od Ennisa već očekujete, ona uzima neke od temeljnih žanrovskih elemenata bondovskog mitosa a onda ih izmešta u „realističnije“ okruženje, podvrgava analizi i razotkriva kao, jelte, patološke. Ovaj pristup je dobro radio posao sa superherojima u The Boys a kako je Ennis ipak ostrvljanin, moglo se očekivati da će sa Bondom bez mnogo muke postići ubedljiv rezultat.

Ali nije. Pokazuje se da je napor ipak potreban, čak i kada ste tako dobar scenarista kao Garth Ennis. Jimmy’s Bastards pati od identične prvoloptaške satire koja je mučila i Dastardly & Muttley, samo ovde još teže za zgutati jer je ovaj strip bliži „realizmu“ pa se tako naglašeno bizarni arhineprijatelji ne mogu doživljavati kao stvarni likovi a i sam protagonista je isuviše iskarikiran da bismo zaista proživeli njegovu golgotu.

Golgota o kojoj pričamo odnosi se – ako to iz imena stripa nije bilo jasno – na to kako jednu nepobedivu bondovsku figuru odjednom krene da proganja prošlost, a u vidu dece koju je nehajno posejao tokom decenija svojih tajnoagentaških avantura. Ennis ovde kopira zaplet jednog Wolverine stripa koji je pisao Jason Aaron ali to nije tako strašno. Strašnije je što Jimmy’s Bastards, kao, s jedne strane pokušava da kaže nešto o tome kako nas je pop kultura kondicionirala da idolizujemo psihopate koji ubijaju end jebu, dakle, živote oduzimaju i daju bez ikakve odgovornosti, ali sa druge strane baš i ne zna šta bi o tome rekao pa se strip svodi na relativno nezanimljiv zaplet i radnju krunisanu neuverljivim promenama karaktera protagoniste.

Ennis slobodno poseže za nekim stvarima koje je već radio u svojim starim, boljim stripovima i kombinuje ih za potrebe Jimmy’s Bastards, ali kao što podgrejani ostaci pice od juče nikada nisu isti kao sveža pica (zbog čega ih, uostalom ja uvek jedem hladne), tako i ovde to više ne prolazi. Glavni junak je do apsurda mačoidna figura tajnog agenta sa konzervativnim manirima i ultraliberalnim stavom kad je u pitanju lična odgovornost, narcisoidni psihopata koji, jasno, puca od šarma, ali čija se jezovitost dobro vidi u kontrastu sa najnovijom partnerkom koja mu je dodeljena – mladom tamnoputom obaveštajkom savremenih shvatanja – a koja treba da nam posluži kao reality check ali i humanizujući agens za ovu priču. No, Jimmy Regent nije tek kolko-tolko simpatična budala već i, pomalo neizdrživo, medijum preko koga Ennis u maniru nekakvog twitter edgelorda sipa relativno naslepo ispaljene rafale usmerene na političku korektnost, rodnu politiku i tako te neke stvari. Sasvim je, naravno, okej da ljudi postaju konzervativniji kako godine prolaze i još je više okej da se politička korektnost i politika identiteta satirizuju, kritikuju, i izvrću ruglu kad je to dobro i elegantno odrađeno.

Ali ovo, avaj nije ni elegantno ni dobro odrađeno. Ennis je i u svojim kritikama konzervativnih koncepata ponekad znao da ide daleko ispod granice elegancije, ali je to balansirao zanimljivim, životnim likovima. U Jimmy’s Bastards je kritika sva na prvu loptu i deluje kao da u nju nije uloženo ni malo razmišljanja a likovi su ravni, svedeni na karikature, svi od reda nezanimljivi. Tim pre je centralni preokret u serijalu – a koga neću spojlovati – sasvim nezarađen i time sasvim neuverljiv, a činjenica da dolazi posle jednako nezarađenog i neuverljivog naučnofantastičnog zapleta ga čini još gorim.

Ovaj zaplet, naime, kaže da su zločinci koji rade o glavi Jimmyju uspeli da celokupnoj populaciji Velike britanije zamene biološki pol a što državu pogura u nezamisliv (zapravo, sasvm zamisliv) haos. Utisak je da ovo treba da bude nekakav Ennisov komentar na rodni identitet i sa njim povezano političko delovanje, ali taj komentar nikako da dođe i sve se svodi na ponovljeno postuliranje da će u ovakvoj situaciji ljudi većinu vremena provoditi igrajući se novostečenim polnim organima.

U međuvremenu, Jimmy je promenjen čovek i jedan od najgorih momenata u celokupnom Ennisovom opusu je kako u ovom stripu on uspeva da potpuno pogrešno protumači koncept „safe spacea“, a onda nas iz broja u broj muči sa neubedljivom, „satiričnom“ ali jako plitkom novom karakterizacijom Jimmyja Regenta i radnjom koja nikako da se završi.

Jimmy’s Bastards je primer stripa u kome je plasiranje satirične poente – a koja čak i nije do kraja jasna jer ne znamo šta tačno Ennis kritikuje i šta bi bila alternativa – zaklonilo i karakterizaciju i radnju što se, mislim, Ennisu do sada nikada nije dogodilo. Njegovi likovi su uvek bili trodoimenzionalni a njihove kritike postojećeg stanja su uvek plasirane sa jasnoćom misli i ako se sa njima niste nužno slagali, makar ste ih razumeli. Ovde toga nema.

Srebrni pervaz na tom, jelte, oblaku, je crtež iz pera Russella Brauna, iskusnog profesionalca koji je sa Ennisom već sarađivao (na The Boys, recimo) a koji je odličan i uspeva da i neke od Ennisovih loše plasiranih satiričnih poenti ispegla u solidan vizuelni jelovnik. Braun je sasvim kadar za alanfordovsku grafičku satiru ali mu je crtež i izuzetno dinamičan kada je potrebno (a često je potrebno jer je Jimmy’s Bastards strip sa dosta akcije i krvopljusa) a generalna dinamika i čistota koju ovde prikazuje izuzetno podsećaju na pokojnog Stevea Dillona, što opet sugeriše zašto je on idealan saradnik za Ennisa.

Šteta je, zaista što se ta saradnja ne dešava na nekom boljem scenariju. Jimmy’s Bastards je loš strip, lak za čitanje, ali u krajnjoj liniji bez jasne ideje i sa veoma tankim zapletom na mestu gde treba da mu stoji priča. Braunov crtež (i sjajan kolor koga je u većini epizoda uradio John Kalisz) i generalna Ennisova zanatska korektnost obezbeđuju da ovo nikada nije naporno štivo, ali jeste osramoćujuće slabo u odnosu na reputaciju njegovih autora. Nadamo se boljem od Ennisa.

Konačno, da se malo zaokrenemo ka početku i kažemo i reč-dve o – nominalno superherojskom – serijalu The Wild Storm koga od prošle godine izdaje DC, a koji je i jedan od najzanimljivijih stripova u njihovoj post-Rebirth ponudi.

Naravno, nadao sam se da će biti tako. Wildstorm je nekada bio sinonim za zaista dobre i prilično inteligentne superherojske stripove što su izrasli iz nezavisnog Image duha ali potom zrelost dobili pod DC-jevim patronatom. Dok je Jim Lee bio u stanju da balansira između komercijalnih potreba i umetničkih poriva, oslanjajući se na Warnerov kapital da dovuče neke od najboljih autora u superherojskom poslu, ali im onda i dopuštajući netipično mnogo autorskih sloboda, Wildstorm je bio imprint u kome su se događale najinteresantnije superherojske priče svog doba. Naravno, kapitalizam je došao po svoje pa je imprint gašen, ributovan, spektakularno umoren da bi na kraju tokom New 52 faze DC-jevog izdavaštva, neki njegovi elementi bili utopljeni u glavni tok DC-jevih superherojskih stripova.

No, sa The Wild Storm DC je krenuo prilično mudrom putanjom, ne razmećući se nekakvom prevelikom ambicijom (za sada je ovo samo serijal, sa jednim spinof naslovom, a ne čitav imprint), ali postavljajući prave ljude na pravo mesto. Čime hoću da kažem da su uspeli da Warrena Ellisa dovoljno plate da se vrati nečemu što je jednom već prilično revolucionisao i dozvolili mu da ga ponovo revolucioniše.

Warren Ellis je, pišući za Wildstorm krajem devedesetih godina, maltene pa svojeručno za uši dovukao njihove stripove u fazu zrelosti (uz, naravno, radove Joeya Caseya, Marka Millara, Eda Brubakera, Stevena Seaglea, Jamesa Robinsona, Kurta Busieka…), započinjući time da je preuezo serijal Stormwatch i radikalno mu promenio ton i interesovanja, ubacujući elemente političke kritike i naučne fantastike, a onda nastavljajući kroz The Authority i, naravno, Planetary.

Kroz Stormwatch i njegov nastavak The Authority Ellis je uveo u superherojski strip koncepte koji su znatno radikalizovali njegovu političku ali i naučnu osnovu, oduzimajući mu, doduše, nevinost (koju je, da budemo fer, već bio izgubio kroz radove prethodnih Image/ Wildstorm autora, ali i korporacijske stripove tog vremena), ali mu dajući ozbiljnost koje mu je dobro ležala. Sa Planetary se potrudio i oko metanivoa, artikulišući svoj antagonizam spram „klasične“ superherojšine i slaveći estetiku roto romana, te imaginativnu naučnofantastiku kao zdravije alternative.

Sa The Wild Storm Ellis je dobio priliku da praktično ributuje Wildstorm univerzum i, još zanimljivije, da likove koje je sam kreirao pre dve decenije ponovo izmisli, postavljajući ih u nov kontekst i dajući im nov svet da u njemu rastu.

The Wild Storm je strip u kome se radnja odvija veoma sporo, ali je u pitanju po svemu premium verzija Warrena Ellisa, sa svim njegovim opsesivnim oduševljavanjem radikalnim naučnim konceptima, ali i opipljivim uzbuđenjem što se pruža prilika da se „superherojski“ strip kreira pod uslovima koje Ellis smatra optimalnim. Jer, u suštini, The Wild Storm za sada nije superherojski strip, već visokotehnološki politički triler na rubu antiutopije u kome se koncept supermoćnih jedinki tek pomalja i najavljuje potencijalno radikalne promene u globalnom status kvou.

Originalni Wildstorm stripovi su superherojima oduzeli nevinost ne samo stavljajući ljudima u kostimima u ruke vatreno oružje (to su, uostalom, ti isti autori već uradili u Marvelu nekoliko godina ranije) već i zamišljajući svet opresivne visokotehnološke kulture poznog, jelte, kapitalizma, u kome metaljudi rade za račun vlada i korporacija. The Wild Storm nastaje više od dve decenije kasnije i Ellis pažljivo uokviruje zaplet u kome gledamo tajni rat tri frakcije u svetu što je na prvi pogled identičan našem, sa skupim mobilnim telefonima, tehnološkim mogulima statusa pop-zvezda i mladim, viralnim pop-zvezdama koje koriste tehnologiju da postanu sveprisutne.

Priča se odmotava sporim korakom i interesantno je primetiti da posle trinaest epizoda zapravo još uvek ne može da se kaže da li The Wild Storm ima zaplet koji bi išao dalje od „briljantni umovi smišljaju briljantne stvari koje bi mogle da poremete balans moći na planeti“. Začudo, to meni uopšte ne smeta, verovatno jer je Ellis briljantan u oslikavanju pomenutog tajnog rata tri frakcije na planeti (i, eh, izvan nje) i jer njegovo postepeno odmotavanje istorije koja je dovela do stanja u kome je svet danas ispada jako efektno.

Naravno, pomaže i što su ovo sve zanimljive varijacije na originalne Wildstorm koncepte, mada mislim da nije neophodno da znate ko su i šta su bili Skywatch, International Operations, Henry Bendix ili Jenny Sparks pre dvadeset godina kako biste ovaj strip sa zanimanjem pratili. Upućeni će svakako dobiti dodatno zadovoljstvo u epizodama gde Ellis prikazuje novu Jenny Sparks, novog Doktora, novog Boga Gradova i u tome da je Angela Spica najbliže glavnoj junakinji što ovaj strip ima, ali, ponovo, snaga Ellisovih koncepata i ideja je takva da će i sasvim neupućen čitalac biti zaveden moćnom naučnofantastičnom spekulacijom i tehnološkim, biološkim ali i političkim elementima priče.

Najkraće rečeno, Zemljom, u ovom stripu tajno vladaju dve agencije koje su se potpuno otrgle kontroli državnih i naddržavnih mehanizama što su ih porodile. Jedna kontroliše politiku i ekonomiju na planeti, druga ostatak Sunčevog sistema a od besomučnog rata do obostranog uništenja ih spasava samo komplikovan set sporazuma o nenapadanju i interesnim sferama sklopljenih sedamdesetih godina prošlog veka u očajničkom pokušaju da se prevenira golbalni nuklearni rat. Ove dve agencije, naravno, rade šta hoće, uključujući asasinacije prominentnih figura iz sveta politike ili biznisa, ali jednu takvu asasinaciju, iz čistog altruizma, uspeva da spreči mlada žena i inženjerski genije, koristeći lično napravljen „leteći oklop“. Naravno, svaka agencija misli da je ona druga namerila da joj, mimo sporazuma smrsi konce, pa kreću javna optuuživanja, izvinjenja, i svađe, ali i tajni sukobi, dok treći igrač koji radi iz (još veće) potaje ne uđe na scenu i reši da pomogne svetu da ne ode baš sasvim u materinu.

Sledi dugačka hronika ratovanja softverom, naprednim dronovima i vanzemaljskom tehnologijom, a Ellis ima priliku da ispiše gomilu sjajnih, kinematskih akcionih scena po kojima je postao poznat u ono vreme. Istovremeno, kako rekoh, priča se odmotava izuzetno sporim tempom (još jedna Ellisova navika iz onog doba, jelte, dekompresija), a povremene epizode u kojima viđamo likove koji sa njom nisu očigledno spojeni (ali jesu, kako rekosmo, nove verzija poznatih nam Stormwatch/ The Authority likova) sugerišu da će se tu još mnogo toga dešavati i da će svet u kome se sve dešava proći kroz neke radikalne promene.

Ellisov zaštitni znak – likovi koji su ujedno kul i cinični – je ovde uveliko prisutan. Naravno, treba poštovati i da ovakva kaakterizacija, pogotovo kada se tako dosledno ponavlja, neće biti po svačijem ukusu i da će mnogi čitalac prevrtati očima kada likovi krenu da ispaljuju pitoreskne replike. Ali Ellis ovo radi zaista elegantno, kanališući svoje ogromno iskustvo u dijaloge koji nisu opterećeni prevelikim brojem reči i koji pored karakterizacije nose i veliku količinu informacije. Utoliko, novi Henry Bendix je fenomenalan sa svojim crtanofilmovskim nihilizmom koji ga ipak ne sprečava da bude ubedljiv negativac, nova Angela Spica je sjajna žena kojoj se život okrenuo naglavačke ali ona u svoj konfuziji kroz koju prolazi junački odlučuje da izgradi novi, nova Jenny Sparks i Doktorka su toliko prirodno lezbijke da imate utisak da ništa drugo ne bi ni mogle da budu u ovakvom stripu, a novi Grifter je toliko cool da mu ni ja ne bih oprostio.

Jon Davis-Hunt, Ellisov odabrani crtač za ovaj strip je mene pre nekog vremena oduševio izvrsnim radom na Vertigovom serijalu Clean Room. The Wild Storm je, iznenađujuće, manje atraktivno crtan i manje dinamičan strip – očigledna posledica Ellisovog insistiranja na sporom, metodičnom pripovedanju – ali to ne znači da nije atraktivan ili dinamičan. Davis-Hunt je veoma sposoban da u letu hvata Ellisove bizarne koncepte, kreira manijački kompleksne robotske oklope, pusti likove da se izražavaju samo facijalnom mimikom ili osmisli ludački granularne akcione sekvence, što je uz odličan kolor Stevea Buccelattoa garancija da se zaista postiže kinematski osećaj koji je Ellis praktično patentirao.

S druge strane, danas je televizija u dobroj meri preuzela pozicije koje je film imao krajem devedesetih pa se metodično pripovedanje i fokus rasut na mnogo likova u različitim kampovima svakako može porediti sa ovim pristupom. U svakom slučaju, Ellis deluje kao da zna šta radi, a čak i da ne zna, i da se ovaj serijal nikada ne završi i mi ostanemo držeći u ruci svoju malu ćunu i bezbroj pitanja (da, još uvek sam neutešan zbog Doktora Sleeplessa), već do sada smo dobili vrlo intrigantan i zabavan politički haj-tek triler sa odličnom alternativnom istorijom i mnogo zabavnih omaža klasičnom DC univerzumu. Uskočite u kompoziciju dok je vreme.

Bonus: kad smo već kod DC univerzuma, spinof ovog serijala je takođe tekući serijal The Wild Storm – Michael Cray koji uzima jednog od sporednih likova a onda oko njega gradi gomilu zanimljivih alternativnih DC likova koje ovaj mora da iz određenih razloga ubije i to su mračni ali zabavni, krvavi akcioni trileri sa psihopatskim verzijama Green Arrow, Aquamana ili The Flasha. Sjajni Bryan Hill radi scenario dok crtež odrađuje N. Steven Harris. Probajte i to.

Pročitani stripovi: Metal

Dakle, kao što sam nedavno pomenuo, voleo bih da ovde kažem koju reč o događaju pod nazivom Metal (ili, produženo, Dark Nights: Metal) a koji je bio DC-jev veliki projekat u prethodnoj polusezoni i definitivna potvrda da se Scott Snyder, njegov arhitekta i ko-kreator polako ali sigurno od momka-koji-kapira-Betmena pretvara u preteći hibrid Granta Morrisona i novog DC-jevog pojačanja, Briana Bendisa.

Čime ne želim da kažem da je Metal loš strip ili da mi nije bio zabavan za čitanje, naprotiv, pročitao sam ga bez mnogo hroptanja dvaput, za svaki slučaj, prvi put čitajući sve povezane priče u drugim serijalima i posebne one-shot dodatke, drugi put se usredsređujući samo na sržnih šest epizoda ne bih li opipao puls same priče i pokušao da ocenim koliko su njeni dinamički i strukturalni problemi posledica proširenog narativa a koliko su rezultat Snyderove, iskreno, hiperambiciozne postavke cele priče.

Svakako je zanimljivo bilo pratiti Snyderov razvojni put u DC-ju: ovaj relativno mladi pisac i scenarista je svojim prvim pričama o Betmenu – unutar Detective Comics serijala, nekih godinu dana pre velikog ributa celog univerzuma sa Flashpointom – uspeo da okrene mnoge glave i pokaže da mu Betmen toliko prirodno leži da se njegovog Vertigo serijala American Vampire danas malo ko i seća. DC-jev urednički tim ni sam nije ostao slep za Snyderov jedinstveni bet-senzibilitet pa je po lansiranju New 52 univerzuma Snyder za partnera dobio fenomenalnog crtača Grega Capulla i zajedničku dužnost rada na osnovnom Batman serijal koju su dvojica muškaraca više nego ispunili. Između 2011. i 2016. godine Snyder i Capullo su napravili „svog“ Betmena, opus koji će istorija bez ikakve sumnje pamtiti i pominjati u istom dahu sa radovima Dennisa O’Neila, Neala Adamsa, Franka Millera, Granta Morrisona…

Snyder je sa Batmanom krenuo putanjom stalne eskalacije, polazeći od prilično intimnih, urbanih priča koje su proširivale mitos i kanon vezan za Brucea Waynea, Batmana i grad Gotham, a nastavljajući sa sve veći akcentom na Batmanovoj „porodici“, kroz ojačavanje uloge postojećih i uvođenje novih likova. Snyder je ispričao i jednu od definitivnih pripovesti o Džokeru (impresivni Endgame o kome je već pisano na ovom topiku) a potom je uspeo i da nam proda Inspektora Gordona u ulozi hi-tech Betmena, lagano se pripremajući za Rebirth, novi ribut DC univerzuma u kome je glavni serijal o Batmanu preuzeo Tom King, ali Snyder se izmestio samo malo u stranu, radeći All-Star Batman, i obećao da će se uskoro ponovo ujediniti sa Capullom, na projektu koji po ambiciji i konsekvencama treba da prevaziđe sve što je do tada ovaj par radio.

Naravno, sada znamo da je taj projekat Metal i u kontrastu sa Snyderovim Batman počecima – ponavljam, naglašeno intimnim, usredsređenim na istoriju i „osećaj“ grada, te na ličnosti, a ne samo ikone – ovo je posve različita priča, jedan grandiozan, punokrvan superherojski krosover po uzoru na Wolfmanove, Morrisonove i druge DC projekte utemeljene u ideji paralelnih stvarnosti, kosmičkih pretnji, nezamislivih herojstava neophodnih da se spase sve što postoji.

Metal je impresivna građevina i kao prvi company-crossover ove veličine u DC-jevoj istoriji koji u centar stavlja Betmena, svakako mu se ne mogu osporiti smelost i ambicija. Snyder je pošteno zasukao rukave i mada se veliki deo zapleta i koncepata koje koristi u priči oslanja na njegove sopstvene dodatke i invencije u novijoj istoriji Betmena i DC-univerzuma (otud i simpatičan kameo Swamp Thinga pri početku), jednako se ovde može prepoznati i solidan arheološki rad u spajanju elemenata iz bogate DC-jeve istorije sa modernim idejama.

Ovo potonje se prevashodno može prepoznati u ulozi koju Carter Hall, superheroj poznatiji kao Hawkman ima u prepoznavanju pretnje što se nadvila nad multiverzumom. Hawkman je svoj poslednji samostalan strip izgubio još pre nekoliko godina, tokom New 52 faze, najviše zahvaljujući malom interesovanju čitateljstva ali Snyder mu sa Metalom praktično podiže spomenik i od Halla pravi ne samo „najvećeg detektiva ikad“ (u stripu koji je nominalno Betmenov, ovo skoro da zvuči kao jeres) već i posrnulog heroja što se bori da se vrati u igru, a od čijeg povratka zavisi sudbina svega postojećeg. No, Snyder ide i dublje ovom grantmorisonovskom putanjom, pa su u Metal ušnirani i Detective Chimp, i Plastic Man, ali i Sandman.
Naravno, krosoveri ovog obima i služe da se protrese cela izdavačka linija i pripremi teren za neke novine, pa tako nije iznenađenje da smo dobili i najave novih serijala o Hawkmanu i Plastic Manu (koje, redom, pišu odlični autori Robert Venditti i Gail Simone), ali i Sandman Universe projekat u kome će Neil Gaiman nadgledati rad legije scenarista. Jedino je Detective Chimp, za sada, ostao kratkih rukava a neki od nas u suzama i dalje svakog dana iščekuju najavu da će Shadowpact biti obnovljen… Opet, ako će to da bude strip kvaliteta nedavnog miniserijala o Ragmanu, onda je i bolje da ga ne obnavljaju.

Elem, hoću reći, DC je očigledno mnogo toga uvezao u Metal, nudeći pored pomenutih novih serijala o poznatim likovima i čitavu novu galeriju novih likova koji su dobili svoje serijale u New Age of Superheroes liniji, gde su nekim proverenim autorima na raspolaganje stavljeni novi koncepti poput Damage, Silencer, The Teriffics, Sideways itd. Mada deluje nepravedno da Shadowpact ili Secret Six danas nemaju svoje serijale, da ne pominjem Deadshota ili, što da ne, Hitmana, a da je DC zalegao za gomilu sasvim novih likova (od kojih neke rade lično ko-izdavači: Dan Didio i Jim Lee), opet je zanimljivo videti da firma ima smelosti da u vazduh baci gomilu novih koncepata odjednom pa da vidi šta će od toga eventualno preživeti. A sve to izlazi iz Metala.

Dobro, ovo je mesto na kome je valjda jasno da je Metal solidno komplikovana smeša motiva i ideja i mesto na kome je razumno da i ja kažem da me je Metal više uzbudio svojim konceptima i tim nekim idejama nego nužno realizacijom i pričanjem same priče.

Što i nije neko iznenađenje kada su krosoveri ovog kalibra u pitanju. Metal je do te mere natrpan likovima i podzapletima da je zaista teško, gotovo nemoguće, ovde pričati o nekom ritmu i efikasnosti pripovedanja pa ako ste alergični na uobičajene superherojske boljke – slab rad sa likovima, sirova ekspozicija u dijalozima – pošteno je reći da ovo neće biti strip za vas.

Sa druge strane, Snyderova vizija je toliko neodoljivo grandiozna, toliko bezobrazno ambiciozna da je teško ne osetiti divljenje kada pripovest od pseudonaučne mambo-džambo ideje o posebnim metalima koji imaju određena magijska svojstva (a tu vam je i jasna konekcija sa Hawkmanom) krene u rastvaranje zavesa i pokazivanje kakve su zaista dimenzije najnovije zavere protiv Vučića Betmena, kada se sve poveže sa praistorijskim, iskonskim plemenima i zaverom Suda Sova, kada se, naposletku vidi u kojoj meri je postojanje ne samo planete Zemlje, ne samo univerzuma, već čitavog multiverzuma ugroženo ovog puta.

Snyder ovde gazi samo po gasu i ne pomišlja da koči. Uzimajući Wolfmana, Johnsa i recentne Morrisonove radove za osnovu i zatim se trudeći da nadmaši i samog Morrisona, on oslikava novu kosmologiju koja predviđa postojanje još jednog multiverzuma pored ovog „našeg“, i mukotrpno detaljiše o tome koji su razlozi njegovog postojanja, zašto on ugrožava „naš“ multiverzum, zašto je mračno božanstvo koje njime vlada odabralo baš Betmena kao provodnik, koja je tu Hawkmanova uloga… Pripovedački gledano, Metal ima mnogo džombi i barijera koje umanjuju uživanje, neke informacije su dostupne samo kroz tie inove za koje i ne morate znati da postoje, dok su druge isporučene u vidu zgusnutih infodampova (praktično jedina Sandmanova uloga u stripu svodi se na to da Betmenu i Supermenu objasni, sa sve grafičkim pomagalima, prirodu mračnog multiverzuma i kako mu doakati), ali na nivou koncepta, ponovo, teško mu je odoleti. Sama slika koju imate u glavi dok čitate poslednju trećinu serijala, sa Zemljom koja klizi i upada u mračni multiverzum, sa armijom paralelnih, zlih Betmena koju predvodi perverzni amalgam Džokera i Betmena iz jednog od najogavnijih zamislivih univerzuma, a koga „naš“ Betmen mora da porazi na praktično nezamisliv način, od svega ovoga, da se ne lažemo, malko zastaje dah.

Metal ima neobične skokove i padove u dinamici, od skoro pa humorističkog početka gde Justice League parodira Voltrona, preko prve trećine gde Betmen, kao i mnogo puta do tada, mora da pobedi i svoje neprijatelje i svoje prijatelje da bi spasao svet, te sredine u kojoj su Betmen i Supermen praktično izmešteni iz priče i finala u kome bukvalno imamo viteza-Betmena koji jaše na zmaju sa Džokerovim likom i demone nokautira opakim krošeom, ovo je jedna neujednačena, na momente malo frustrirajuća priča. Ali, kao i veliku većinu superherojskih krosovera, valja je informisano čitati. DC je ovde napravio dosta napora da se sržni serijal ipak može čitati bez previše upoznavanja sa satelitskim stripovima i mada su neke priče, uobičajeno, raspoređene sa svakom sledećom epizodom u drugi od postojećih tekućih serijala (Gotham Resistance, a koji je skoro sasvim fakultativan), najveći deo „ekstra“ sadržaja dobija se kroz opcione one-shotove. Ovo deluje kao solidna ideja: ako vas zaista zabole dupe za Hawkmana i ne padate na ideju da je u pitanju istinski značajan lik – a statistika kaže da je verovatno tako – onda mirne duše možete da preskočite one shot u kom Jeff Lemire posprema kontinuitet i motive ovog heroja i priprema ga za povratak na velika vrata (mada ćete time biti uskraćeni za uvek impresivni crtež Bryana Hitcha u tušu Kevina Nowlana). No, ako vas intrigira ideja da postoji gomila zlih, paralelnih Betmena iz različitih univerzuma mračnog multiverzuma, DC je tu da ponudi one shotove sa pričama o poreklu svakog od njih – i tu ima svakako zanimljivih priča (mada one i podsećaju koliko se nekada interesantan koncept Elseworldsa danas doživljava kao nešto posve obično i očekivano). U svakom slučaju ne bih savetovao da se preskoče uvodni one shotovi (Dark Days: The Forge, Dark Days: The Casting) ili Batman: Lost koji solidno utemeljuje karakterizaciju Betmena što prilično nedostaje u samom sržnom serijalu. Fakat je da kako god okrenete, priroda ovakvih stripova zahteva da se ima nekoliko tokova radnje koji idu paralelno (jer, naravno, naši junaci moraju da odu na sasvim različite krajeve univerzuma u potrazi za rešenjem) i ni jedan od njih, zbog relativno kratkog sržnog serijala, nema prostora da se previše razvija. Ponovo, Snyder je odličan u detaljima (mini-drama sa Halom Jordanom i Starrom), ali mnogi od ovih paralelnih tokova radnje kao da obećavaju mnogo više nego to na kraju isporuče. Ovde prevashodno mislim na uparivanje Deathstrokea i Aquamana gde likovi sa trenutno izvanrednim solo serijalima i disktinktnom karakterizacijom koja obećava ubitačnu dinamiku, na kraju budu tek sitan narativni detalj u velikoj tapiseriji…

Čime, kao i obično hoću da kažem da je Metal strip namenjen prevashodno posvećenom superherojskom čitaocu, onom kome ne smeta džombasta dinamika i neujednačen ton, koji neće da se buni što Betmena veliki deo vremena nema u sopstvenom stripu, koji će sa zadovoljstvom loviti tie inove i smeškati se na reference na Marva Wolfmana ili Jacka Kirbyja. No, za „normalnog“ čitaoca, Metal svakako treba da bude nešto čemu se pristupa sa oprezom. Ovde u velikoj meri na umu imam eksperiment druga Neomeđenog sa čitanjem po prvog trejda svih DC-jevih Rebirth serijala i generalno više nezadovoljavajućim nego zadovoljavajućim rezultatima koje je požnjeo. Dok ja, na primer, mislim da su Tynionovi Detective Comics odličan, zabavan serijal koji se bavi „klasičnijom“ betmenovštinom (pritom dajući sporednim likovima prostora da zaista zablistaju) a da je Kingov Batman mestimično legitimno remek-delo, njegovi su utisci vidno umereniji, pa mi se u tom smislu javlja da bi za njega Metal bio nerazaznatljiva salata referenci i likova u šarenim kostimima koji blebeću o multiverzumu, ali u kojoj se ništa primetno ne događa…

No, barem su šareni kostimi izuzetno odrađeni. Greg Capullo je, naravno, crtač rođen da radi dinamični, visokooktanski akcioni superherojski strip i, mada je i dalje nejasno kako tako brzo crta tako detaljne panele, Metal u velikoj meri profitira od njegovog mesta za volanom. Štaviše, mada Capullo nije i moj najomiljeniji crtač koji trenutno radi za DC – iz nekog razloga* ja sam skloniji „realističnijem“ stilu poput onog što radi, recimo Ivan Reis – rekao bih da je pravi blagoslov za ovaj strip što ga je radio crtač koji čak i kad crta „mračne“ i „ozbiljne“ stvari svoje crteže nabija energijom i vitalnošću. Ovo Metalu daje jednu pomalo obešenjačku komponentu koja taman fino balansira svu tu kosmološku ozbiljnost Snyderovih ideja, a kada i Snyder poželi da se povremeno našali – a nije mu strano – Capullo je uvek tu da odradi fini vizuelni geg. Ipak, čitav dizajn vezan za alternativne Betmene, zlo božanstvo u pozadini svega, te epske bitke, sve to Metalu daje nužni vizuelni identitet i ovde Capullo pokazuje koliko je razvio sopstveni stil, i dalje utemeljen u onome što je naučio radeći na Spawnu, ali razvijen, pročišćen, sazreo. Ovde i vredi ukazati da aktuelni Marvelovi stripovi ovog tipa često umeju da sa svakom sledećom epizodom menjaju crtača i primetiti da Metal izuzetno profitira od identiteta koji mu Capullov konzistentni rad daje.
*Nagađam da se taj razlog rimuje sa „Slim Naparo“

Metal je, kako to već i dolikuje, iako događaj sam za sebe, istovremeno i odskočna daska za narednu fazu DC-jevog izdavaštva. Pored već pomenutih novih serijala odozgo, Metal ima i praktično direktan nastavak u Justice League: No Justice a posle koga će doći i Snyderov rad na Justice League iz koga, po rečima samog autora, izrasta „nešto posebno“ pripremano „2+2 godine“. S obzirom da ovo dolazi posle stripa u kome jedan multiverzum pokušava da pojede drugi, nisam siguran kuda Snyder dalje može da ode sa svojom vizijom. Ali jesam zainteresovan. Pored Granta Morrisona – koji je sada zauzet uređivanjem Heavy Metala – Briana Bendisa – koji je ipak tek došao – i Geoffa Jonesa – koji baš i nema vremena da pored televizije, filma i držanja celog DC-ja u šaci još i piše sopstvene stripove – Snyder je uspeo da se izbori i zauzme čelnu poziciju čoveka-sa-vizijom i scenariste-sa-kreativnom-vatrom koja za sada ne pokazuje znakove jenjavanja. Pa, dobro, ćeraćemo se još!

Pročitani stripovi: All Star Section Eight, Batman: Endgame, Faster Than Light, John Flood, Material, This Damned Band

Sa zadovoljstvom (i kikotanjem) sam pročitao svih šest epizoda serijala All Star Section Eight kojim se Garth Ennis nakratko vratio u DC. Pre svega jer je ovo strip koji svojim humorističkim pristupom razgrađuje mit da DC-jeva superherojština mora prevashodno biti ozbiljna i namrštena, a zatim i jer se radi o spinoffu jednog od men najdražih Ennisovih strip-radova.

Section Eight je poseban tim izrazito problematičnih „superheroja“ koji je originirao na stranicama serijala Hitman što su ga Ennis i crtač Jon McCrea radili još devedesetih godina satirizujući DC-jev superherojski svetonazor na način koji je istovremeno bio i izrazito edgy ali i dobronameran. Ennis i McCrea su uspevali da istovremeno prekrše naizgled sva pravila superherojskog stripa ali i da očuvaju tematike plemenitosti, prijateljstva i požrtvovanja sve kroz krvoločnu komediju koja je sa pojavljivanjima Section Eight dosezala nivo potpunog, farsičnog  urnebesa. Pre nekoliko godina Ennis se na kratko vratio Hitmanu ali ovo je prvi put da Section Eight dobiju svoj spinof serijal i mada sam, kako već rekoh, ovo čitao sa zadovoljstvom, jasno je i zašto je teško od nečeg što je zamišljeno samo kao apsurdno smešni sideshow sad napraviti glavnu atrakciju.

Naravno, Section Eight (ovo je inače termin kojim se u američkoj vojsci obeležavaju osobe „mentalno neprikladne za služenje“) su perfektno funkcionisali u Hitmanu koji je i inače imao natprirodnog irskog plaćenog ubicu, demona Barmena i čitav podzaplet sa zombifikovanim zoološkim vrtom, ali se ansambl ipak držao jedne uverljive, životne ljudskosti, no sada kada su Section Eight na sred pozornice, činjenica da je većina članova ovog tima osmišljena da budu samo grube, šokantne šale ili jednodimenzionalne karikature znači da sa njima ne može da se priča bogznakako duboka priča.

Ennis koristi ovaj šestodelni serijal da radi ono što je i u Hitmanu bilo uspešno – kontrastiranje svojih karikiranih, polomljenih likova sa većim-od-života junacima mejnstrim DC univerzuma. Hitman je dosta kilometraže izvukao iz dobronamernog podsmevanja Betmenu i Green Lanternu (mada je Supermenu izrazio samo najdublju poštu) i čitav zaplet ovog serijala sastoji se u pokušajima hroničnog alkoholičara i nezvaničnog vođe Section Eight, Sixpacka (koga McCrea crta neodoljivo slično Superhiku) da okupi novi tim koji jedini može da se suprotstavi neimenovanoj velikoj pretnji, a za čije popunjavanje mu nedostaje dovoljno ljudi, pa se od epizode do epizode pijani, nesrećni antijunak susreće sa likovima kao što su Wonder Woman ili Phantom Stranger i pokušava da ih – na urnebesno neuspešne načine – regrutuje za svoju ekipu.

Ennis se ne unosi preozbiljno u radnju i All Star Section Eight je prevashodno serija skečeva u kojima se ispituju granice DC-jeve uredničke dobrostivosti, tako da je humanizam po kom pamtim Hitmana prisutan tek negde u finalu kada scenario konačno uđe malčice dublje u karakterizaciju Sixpacka i nakratko prodiskutuje pojmove heroizma i požrtvovanja u kontekstu savremene stripovske popularne kulture u Americi. Do tada je strip uglavnom free for all zajebancija koja satirizuje razne aspekte DC-jeve i superherojštine uopšte, od objektifikacije žena (epizoda sa Wonder Woman) pa do tretmana manjinskih superheroja. Ovo poslednje je i jedan od smešnijih momenata jer Ennis Demonu Etriganu, poznatom rimujućem demonu koga je ranije rado koristio (i zapravo pisanje Demona je bio jedan od njegovih prvih gigova za DC) suprostavlja Phantom Strangera koji repuje… Koliko će vama ovo biti zabavno zavisi od mnogo faktora, ali treba imati na umu da ovo nije strip ozbiljne narativne ambicije već više zajebancija u kafani uz nabacivanje ideja koje treba da nadjebu jedna drugu po ludosti.

Ovo, uostalom,po Ennisovoj priči, i jeste kako su nastali neki od likova iz Section Eight i to je lako poverovati jer superheroji po imenu Dog Welder – čija je supermoć to da lešinu psa zavarivačkim aparatom prilepi na telo protivnika – ili Defenestrator (koji sa sobom nosi okvir prozora kroz koji baca neprijatelje) i deluju kao pijana zajebancija. U All Star Section Eight ima i novih likova, od kojih su neki skoro šokantno eksplicitni, ali se domet njegovog narativa ipak ograničava na parodiranje i zezanje.

McCrein crtež je izvrstan i za razliku od ponekad tušem umrljanih stranica vintidž Hitmana, ovo je prilično pročišćeno i veoma lepo kolorisano. Ennis i McCrea očigledno u sebi imaju još žara i strasti za DC univerzum i nadajmo se samo da će neko negde imati sluha i ponuditi im nepristojno visoke pare da ožive Hitmana i daju nam novi serijal sa tragičnim irskim ubicom u glavnoj ulozi.

Pročitao sam i Batman: Endgame, kao i epizode koje su za njim sledile u tekućem Batman serijalu koga piše Scottt Snyder a crta Greg Capullo i kao što sam do sada već mnogo puta rekao, Snyder je čovek takoreći rođen da piše Betmena, a sa Endgame i subsekventnim nastavcima definitivno se potvrdio kao jedan od autora koje će istorija pominjati kao ključne u kreiranju kumulativnog Betmen mitosa. Dennis O’Neil, Neal Adams, Frank Miller, Grant Morrison a sada i Snyder su ljudi čije su interpretacije Betmenovog arhetipa obilovale r/evolucionarnim rekontekstualizacijama i kreirale nove elemente arhetipa i mada nije da nemam i kritika na račun Snyderovog rada u poslednje četiri godine, njegov i Capullov Batman je bez sumnje istorijski bitan.

Jedna od definišućih osnova Snyderovog i Capullovog rada je ta da je Batman još od relansiranja čitavog DC univerzuma u formi DCNU 2011. godine bio strip u velikoj meri usredsređen na odnos Betmena sa gradom Gothamom, DC-jveim pandanom Njujorka za koji Betmen već decenijama koristi termin „moj grad“. Kroz više od trideset brojeva, Snyder je ispitivao ovu relaciju između velikog, prljavog grada i njegovog samoproglašenog zaštitnika pokazujući na uspešan način i simbiotske ali i antagonističke odlike tog odnosa. Delom je ovo izvedeno uvođenjem novih elemenata u Betmen mitologiju (Court of Owls kojim je serijal i impresivno započet) a delom istraživanjem starih.

Snyder je tako imao interesantne odlaske u Betmenovu mladost – koristeći u fulu ideju da je DCNU leransiran i ributovan univerzum i da je opravdano retkonovanje mnogih elemenata mitosa – i pokazao korene mnogih dugogodišnjih neprijateljstava, sa sve detaljnim i impresivnim prikazivanjem nastanka Jokera iz Red Hooda. No, ovi odlasci u prošlost su mi delovali kao relativno lenje ideje za Snydera koji je sa Court of Owls i Death of the Family (koje su se događale u „sadašnjosti“) pokazao koliko je u stvari energičan kada piše savremenog Betmena.

Zato je i Endgame ispao ovako snažan. Naravno, u pitanju je „samo“ odličan strip o Betmenu, ne neka radikalna promena paradigme već još jedan u decenijskom nizu „finalnih“ obračuna između Betmena i Džokera u kome Snyder koristi mnogo predvidivih trikova da podigne uloge u nebesa.

Ali je istovremeno to i izvanredno napisan superherojski strip u kome su postojeće i prihvaćene paradigme iskorišćene do maksimuma, sukob dobra i zla (ili makar samo dva suprotstavljena gotamska arhetipa – ovakav grad, moglo bi se argumentovati, i ne razume razliku između dobra i zla) zaoštren do te mere da čitalac zadržana daha navija da Betmen konačno ubije đubre jer je ono to zaslužilo, a vagnerijansko finale potentno iako se oslanja na jedan od najkorišćenijih trikova u superherojskom stripu – smrt decenijskog lika.

Snyder i Capullo su sa Endgame uspeli da stvore autentičan horor-triler smešten u pitoreskni superherojski svet, da mu podare dramatičnost zahvaljujući dubinski izvajanim likovima koji ni sred superherojskog spektakla što oko njih ruši zgrade i preti da uništi čitav grad, ne bivaju svedeni na proste vektore akcije. Ulozi sa kojima se igra deluju realno, iako Snyder započinje priču na najmanje „realističan“ način – borbom Betmena protiv čitave Lige Pravde – zato što su karakterizacije glavnih likova tako pažljivo oblikovane tokom poslednje tri godine, sa Bruceom Wayneom i Jimom Gordonom koji su stvarni i ubedljivi ali onda i Betmenom i Džokerom koji su hodajuće ikone, dva aspekta grada koji jedan bez drugog ne mogu ali i ne mogu da se ne uništavaju sve vreme.

Endgame je maestralno vođen akcioni-horor-superherojski strip sa zaključkom koji udara jako i ostaje u sećanju. Ne najmanje zahvaljujući i Capullovom izvrsnom crtežu koji je posle više od trideset epizoda postao još ikoničniji, držeći se teške gotske pretnje ali na nju nadograđujući veličanstvenu superherojsku lepotu.

Snyder i Capullo su posle Endgame nastavili relativno iznenađujućim tokom, izmeštajući Brucea Waynea iz centra priče i stavljajući Jima Gordona u kostim Betmena, menjajući pritom radikalno odnos između maskiranog superheroja i grada koji ga je prihvatio za svog zaštitnika. Moram da priznam da mi je galerija novih likova koje je Snyder postepeno uvodio u strip tokom godina postala zamorna jer sam osećao kao da iz epizode u epizodu troši strane na sporedne karaktere za koje me nije briga i koji, u krajnjoj konsekvenci neće uopšte biti bitni za serijal. Endgame je ovo vehementno potvrdio jer je u pitanju priča usredsređena na glavne likove Betmen mitosa decenijama unatrag. Ali post-Endgame epizode su, priiznajem, veoma zanimljive i Betmen u njima koji nije rođen u traumi i koji u sebe sumnja do te mere da mu je tehnologija štaka a ne samo gizdavi dodatak je svakako ono što je stripu dobrodošlo posle operetske završnice Endgamea.

Snyder i Capullo odlaze sa serijala za brojem 52 kada će i DC ponovo ributovati svoje glavne serijale. Ako ništa drugo, ostavljaju Betmena na odličnom mestu sa interesantnom karakterizacijom Brucea Waynea, Alfreda Pennywortha i Jima Gordona koje su ,skoro sam siguran, prilično daleko od onog što ćemo gledati u filmu onog drugog Snydera, Zacka, a čija je premijera za mesec dana. Snyder i Capullo nastavljaju saradnju na novom DC serijalu čim Capullo završi šestomesečni rad sa Markom Millarom. Vrlo ću ih rado pratiti i dalje.

Sa uživanjem sam čitao i prvih pet epizoda naučnofantastičnog serijala Faster Than Light koji izlazi za Imageov Shadowline imprint. Shadowline stripovi su u početku bili zamišljeni kao linija noir radova, ali FTL je klasična „svemirska“ naučna fantastika sa elementima spejs opere kakvu sam zapravo zamišljao da ću dobiti od nedavno pominjanog – takođe Imageovog – serijala Roche Limit.

Faster Than Light piše i crta Brian Haberlin, Imageov veteran koji je, između ostalog (Spawn, gomila tezgi za Marvel) u svojoj bogatoj karijeri kreirao dugovečni serijal Witchblade a pre koju godinu je sa Skipom Brittenhamom uradio cenjeni naučnofantastični Anomaly. Faster Than Light je ponovo kolaboracija sa Brittenhamom osim što je ovaj učestvovao samo u kreiranju sveta i likova, dok Haberlin radi scenario i crtež. I za sada mu to prilično dobro ide.

Faster Than Light ima jednu neobičnu ali zabavnu tonalnu disharmoniju, jer on, naime, počinje kao skoro potpuno „ozbiljan“ naučnofantastični strip. Diskusija o pogonu koji kosmička plovila može da pokreće brzinom većom od svetlosne i na koji način ovo može da dovede do brojnih vremenskih paradoksa je prilično snažno implicirana na početku a istovremeno uvod u strip govori o prvoj ljudskoj ekspediciji na Mars koja treba da označi početak nove ere odvažnijeg istraživanja svemira za ljudsku rasu. No, ono što isprva deluje kao da će biti spor i manje spekulativan narativ, verniji tvrdoj nauci nego Zvezdanim stazama (koje se i eksplicitno pominju u humorističkom kontekstu) se zapravo vrlo brzo pretvara u iznenađujuće zabavnu kosmičku avanturu.

Faster Than Light zaista postaje neka vrsta osavremenjenog Star Trek sa začudnim vanzemaljskim pretnjama koje tim istraživačkog broda susreće, nervoznim susretima sa drevnim svemirskim civilizacijama, ali i vodviljskim sukobima sa, manje drevnim i lukavim, drugim svemirskim civilizacijama i ovo je strip koji mene prilično uspešno vraća u neka nedužnija vremena kada je spejs opera tek trebalo da spozna moć istočnjačkih uticaja koji su Star Wars učinili tako uspešnim temeljem za sve što je došlo kasnije i kada je istraživanje svemira u popularnoj kulturi imalo mnoge odlike istraživanja okeana iz vremena popularne kulture kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka.

No, Haberlinov strip nije namerno „naivan“, on je samo veran iskonskim idejama spejs opere o susretu zemaljske kombinacije racionalizma i emotivnosti sa čudnim arhetipima dalekog svemira i za sada mu vrlo dobro ide. Tu su junački kosmonauti i hrabri oficiri svemirskih plovila. Tu su neverovatni oblici vanzemaljskog života i sumanuto napeti trenuci kada sve zavisi od ednog hrabrog manevra. Tu su vanzemaljski artefakti mistične energije i strašne međuzvezdane sekte… Nove epizode kreću od Maja i ja ću ih sa zadovoljstvom pratiti.

Pročitao sam i John Flood, šestodelni miniserijal za Boom! Koga je napisao poslednjih godina veoma prolifični Justin Jordan a nacrtao vredni Portugalac Jorge Coelho.

Jordan je jedan od onih scenarista koji za potrebe plaćanja računa nemaju problem da korektno plaćenički odrade superherojske smene pa je tako poslednjih godina pisao Green Lantern New Guardians, Superboya i druge DC stripove, ali je istovremeno i kreirao nekoliko sopstvenih vrlo uspešnih serijala na nezavisnim izdavačima (Luther Strode, Dead Body Road i Spread na Imageu, Dark Gods za Avatar, kao i Deep State za Boom!). John Flood je još jedna u nizu demonstracija da Jordan pripada toj novoj generaciji američkih strip-scenarista koji nisu gadljivi na superheroje ali će iskoristiti svaku priliku da kreiraju svoje stripove koji duguju inspiraciju mnogo širem opsegu žanrovskih utricaja.

John Flood je triler sa blagim naučnofantastičnim primesama, ali zapravo bliži detektivskom i policijskom akcijašu nego bilo čemu drugom. Titularni John Flood je neka vrsta ne-sasvim-aktivnog protagoniste ovog stripa jer je u pitanju čovek koji je nakon eksperimenata koji su na njemu izvršeni prestao da spava i poslednjih deset godina nije oka sklopio. Ovo mu ne daje samo dovoljno slobodnog vremena da isprati sve serije koje poželi na Netflixu već i radikalno menja njegov odnos prema svetu. Sa ogromnom količinom vremena da svesno ili nesvesno promišlja život, univerzum i sve ostalo, sve bez ributovanja svesti koje donosi noćni san, Flood ne samo da je u stanju da pravi kognitivne skokove koji su drugim ljudima skoro nedostižni već i provodi svo vreme u čudnoj mešavini stvarnosti i halucinacije koja čini njegove socijalne prioritete vidno drugačijim od nas ostalih.

Jordan mudro zaključuje da ovakvom protagonisti sa kojim je jako teško identifikovati se treba straight-man koji će da nosi pitanja, sumnje i čuđenja samih čitalaca i ulogu Floodovog sparing partnera u jednom modernom Sherlock-Watson odnosu dobija Berry, bivši policajac koji je posao napustio nakon incidenta u kome je osumnjičeni ubijen a Berry (samo) nikada nije osuđen za ubistvo – zbog nedostatka dokaza.

Jordan odlično kombinuje časnog-čoveka-sa-velikom-mrljom-iz-prošlosti u liku Berryja sa dekadentnim i nepredvidivim Floodom koji odaje utisak da ga zapravo ništa ne interesuje, da nikada ništa ne planira i da mu improvizovanje izlaska iz haotičnih i pretećih situacija u koje zajedno upadaju donosi makar jednako zadovoljstva kao i proizvodnja tih istih haotičnih i pretećih situacija. Ovaj par čudnih istražitelja je tokom ovih šest epizoda na tragu psihopatskom ubici za koga Flood sumnja da je učestvovao u sličnim eksperimentima onom koji je njemu oduzeo moć spavanja (a dao mu moć… hiperironisanja?) i Jordan pažljivo otkriva sloj po sloj Floodove ličnosti tako da prirodnim putem dođemo i do srži njegovih motivacija, njegovih strahova i želja. Ova humanizacija lika koji je inače nedodirljivi ekscentrični genije po uzoru na Holmesa ili Housea je izvedena vrlo dobro i uokviruje jedan inače zabavan i dinamičan strip u kome se smenjuju scene akcije i interesantnih dijaloga.

Coelho se pokazuje kao crtač koji je kadar da uverljivo kanališe halucinantni pogled na svet glavnog junaka stripa i mada su mu likovi izrazito stilizovani (još više od onoga što je radio u Venomu kada je crtao za Marvel), John Flood nikada ne deluje kao farsičan ili humoristički strip već, baš kako i treba, kao strip pun duha o ljudima koji imaju mane ali i volju da se pokažu kao Ljudi kada situacija to zahteva. Nadam se skorim najavama nastavka.

Pročitao sam i četvorodelni miniserijal Material koga je napisao sve popularniji mladi češki scenarista sa sada već permanentnom američkom adresom, Aleš Kot, nacrtao ga Will Tempest a prošlog leta ga izdavao Image.

Kot je jedan od možda najparadigmatičnijih mlađih strip autora koji rade u američkom stripu u ovom trtenutku jer na vrlo izražen način sažima veliki broj karakteristika čitave generacije. Ljudi su to koji do krajnosti koriste uspeh nezavisnih izdavača poslednjih godina da kreiraju pregršt žanrovskih i vanžanrovskih radova, dok istovremeno donose jake autorske glasove i u superherojske stripove dva najveća izdavača. Sam Kot je za Marvel radio Secret Avengers a za DC Suicide Squad, ali je kod njega podvojenost mejnstrim i autorskog rada zaoštrena do interesantnog ekstrema. Njegovi superherojski stripovi imali su zanimljive filozofske izlete, a rad za Image šara velikim dijapazonom od prepoznatljivije žanrovskih radova (Wolf, Zero) pa do izrazito „ozbiljnog“ materijala kakav je, er Material.

I to je zapravo divna situacija u kojoj se trenutno kao civilizacija nalazimo – da isti izdavač može da priušti da paralelno izdaje Savage Dragon, The Walking Dead, Outcast, Secret Identities i Material, kao i da isti čovek može da piše o Deadshotu jednog meseca a onda o traumama bivših Gvantanamo Bej zatočenika sledećeg meseca i da sve to bude prirodan deo istog (pop)kulturnog dijaloga – imam utisak da ne cenimo dovoljno vreme u kome živimo.

Elem, Material je izrazito konfontativan strip po svom sadržaju, ama ne i po formi i Kot ovde majstorski bira ton kojim se obraća čitaocu. Kako ovo nije žanrovsko delo već, praktično „slice of life“ uradak, Kot i Tempest pažljivo biraju tempo kojim pripovedaju tako da čitaoca stalno drže na udici inteligentno vođenim dijalozima ali i dobro odmerenim panelima gromoglasne tišine i ljudi koji samo izrazima lica komuniciraju svoje tlapnje. Material nema pravi rasplet ali to je zato što i nema pravi zaplet i što je on priča o nekoliko ljudskih života u Americi druge decenije trećeg milenijuma savremene civilizacije kroz koje se prelama mnogo tema ključnih za današnji trenutak ljudskog stanja.

Pretenciozno to zvuči zato što i jeste pretenciozno i Kot ovde, moglo bi se reći kanališe ton poznog Terrencea Malicka na jedan ekonomičan, efikasan način. Njegovi likovi i njihove priče se bave brojnim temama od značaja savremenoj mladoj i srednoj generaciji i Material je u neku ruku ultimativni strip za milenijalse sa svojim temama socijalne pravde, rasnih tenzija, rodnih identiteta, imperijalističkih osvajanja prelomljenih kroz male lične sudbine (i još ličnije traume), odnosa institucionalizovanog znanja i živih ljudi koje to znanje treba da usvoje ili odbace itd.

Da li je Material zabavan za čitanje? To zaista u mnogome zavisi od očekivanja. Ovde nema akcije i većina konflikata je intelektualnog tipa, na posletku razrešena ili dijalogom, ili monologom ili šutnjom (sem u jednoj od priča koja se završava nekom vrstom katarzične pravde) a, takođe, ovo i nije strip koji daje definitivan odgovor ni na jedno od svojih pitanja. Radije ću reći da on pitanja postavlja na interesantan način i tera čitaoca da o njima sam razmišlja, pa kome je to dovoljno i koga neće odbiti intelektualna pretencioznost koja se očitava i u esejima na zadnjim stranama svake epizode ali i u fusnotama i anotacijama koje Kot umeće u sam strip, taj će u materialu naći dobro postavljen i dobro vođen skup tema za polemiku i diskusija koje nisu nužno morale da budu dovedene do bilo kakvog repoznatljivog kraja u ove četiri epizode pa onda i nisu bile.

Naravno, slično važi i za crtež, Tempestov gvozdeno disciplinovani tempo pripovedanja i nijansiranje emotivnih stanja likova su odlični, ali ovo ni slučajno nije „lepo“ nacrtan strip. Kot i Tempest ovde sasvim bez pardona idu na čistu umetnost radije nego na žanrovsku zabavu ali kao mladi ljudi, primereno svojoj generaciji tviteraša, reditovaca, tumblraša i jutjubaša, Kot i tempest umetnost shvataju prevashodno kao socijalni fenomen, uzročnicu diskusija i, možda, vodilju društvenih promena. Čak i da vam se Material zgadi, ili vas jednostavnoostavi hladnim jer se svodi samo na priču, ne možete ne voleti ovu vrstu senzibiliteta.

Konačno, pročitao sam This Damned Band koga je za Dark Horse napisao meni dragi britanac Paul Cornell a nacrtao Tony Parker i mogu reći da sam, s obzirom na to da je prošle nedelje HBO počeo sa emitovanjem serije Vynil, odabrao pravi trenutak da savladam ovaj šestodelni strip koji je završio sa izlaženjem u Januaru.

This Damned Band su na internetu opisali kao „This is Spinal Tap susreće Ghostbusters“ i mada je ovo zabavan streplajn, kao i većina duhovitih sažetaka on pomalo pojeftinjuje slojevitost Cornellovog ambicioznog, ali i parodičnog omaža rokenrolu sedamdesetih godina prošlog veka.

Ako je Scorceseov i Jaggerov Vinyl naturalistička ali i psihodelična, optimistična (uprkos svim mračnim elementima serije koje smo do sada videli) oda ovom periodu popularne kulture, This Damned Band je značajno drogiranije preduzeće u kome se veselim tonom razgrću mnoge bizarnosti (pa i gadosti) vezane za eru najvećeg rokenrol preterivanja u istoriji. Ako su šezdesete od radikalne umetnosti napravile popularnu kulturu, sedamdesete su bile naplata te popularnosti, pretvaranje ikona u serijski proizvođene printove za kačenje na zid više ne ni studentskih spavaonica nego tinejdžerskih soba, period ozbiljnog upadanja u ponor narkotičke adikcije i socijalne dezintegracije u post-hipi eri, svođenje panreligijske duhovnosti na eksperimentisanje sa okultnim koje je počelo da poprima obrise kriminala itd.

This Damned Band je strip o ovome ali je on istovremeno i humoristička farsa, prikaz fiktivnog benda Motherfather, grupe u eksces do guše zaglibljenih muškaraca koji ne znaju da li uopšte veruju u mit o sopstvenoj veličini i zbog toga većinu vremena sebi skreću pažnju grupi devojkama, psihodeličnim drogama i obožavanjem Satane. Cornell priču o njihovom „stvarnom“ suretu sa Nečastivim uokviruje sa nekoliko interesantnih zahvata, stavljajući razmažene „umetnike“ – iz kojih nepogrešivo prosijavaju i elementi autentične ljudskosti – u centar svite koju čine menadžment, supruge, grupi devojke, roudiji i narko-dileri, a zatim u sve to dovodeći ekipu koja snima dokumentarni film o bendu. Ovo njemu i Parkeru omogućava brojna poigravanja sa tonom i tempom narativa, interesantna izletanja u čistu farsu ali i parodije na reality estetiku i mada This Damned Band na momente može da deluje onoliko frivolno koliko su frivolni njegovi protagonisti, već sledećeg momenta se potvrđuje kao pametan strip koji istovremeno razvija diskusiju na nekoliko nivoa.

Utoliko, sam rasplet stripa je komedijaški i farsičan ali su usputna ispitivanja ljudskih motivacija i reakcija na granične situacije (koje su, jasno, posledica dekadencije koja dolazi uz društvo spektakla i obilje materijalnih sredstava PLUS slobodnog vremena) precizna i ubojita. Parker ga savršeno prati menjajući stil i ton bez i najmanjeg napora i ovo je strip koji istovremeno potkazuje psihodeliju sedamdesetih kao dokonu zabavu umornih pop-bogataša ali i pokazuje šta je to zapravo u njoj odvajkada bilo tako zamamno privlačno. Lep rad.

Pročitani stripovi: 21. Decembar 2015.

Pročitao sam, posle dosta vremena, prve dve kolekcije serijala Birthright koji je već po dobru spominjan u ovim krajevima a u pitanju je jedan od dva tekuća serijala koje trenutno za Image piše Joshua Williamson.

 

Williamsonov Nailbiter sam već dosta pohvalio kao jedan od savremenih američkih stripova koji smalltown horor trope uspevaju da provuku sa dosta elegancije tako da se i reference na prethodnike uklope organski a da scene nasilja i visceralnog užasa budu samo payoff za dobro odrađene postavke i da strip više polaže na kreiranje tenzije i jeze nego na krvopljuskanje.

 

Birthright je strip potpuno drugačijeg tona i pristupa i mada smo se do kraja nas dvojica sprijateljili, moram da priznam da mu nisam od početka bio naklonjen. I, pošteno je reći da ni sada baš ne vidim šta je kritika (i ovdašnja publika) toliko sjajno videla u stripu koji za mene tek prelazi u domen korektne akcione avanture sa fantazijskim osnovama ali ne opažam u njemu svu tu subverziju i revolucionarni pristup sa kojim je zapadna kritika udarila u talambase.

 

Elem, da, Williamson sa ovim stripom crpi inspiraciju iz omladinske avanturističke literature i filmova (Goonies dobijaju direktnu referencu u jednom od njegovih obraćanja publici) i onda nastoji da klasičnoj postavci da osoben preokret. Sasvim je to zdravo na nivou ideje: dečaci (i, makar u literaturi,  samo ponekad devojčice) svet ionako vide kao avanturu i maštom popunjavaju delove koji su nama, odraslima, dosadni i isprazni pa je onda njihovo poguravanje u smeru stvarne avanture prirodan impuls i često rezultira zanimljivim tvorevinama. U osnovi ovakvih priča je često motiv sazrevanja, hvatanje osetljivog trenutka kada dečaci postaju muškarci, prestaju da svet posmatraju kao avanturu (iako, paradoksalno, jednu upravo doživljavaju) i uče se odgovornosti. Jedan od ekstrema ovog pristupa se može pronaći u Kingovom It-u gde, za slučaj da nije baš bilo najjasnije, protagonisti romana imaju i ritualni seks koji označava njihov ulazak u muževne godine.

 

Birthright ovome pristupa na osoben način ali ne i sasvim suptilno. Glavni trik ove priče je da je Mikey običan dečak koji ma mamu, tatu i brata, a koji kroz zamršen splet okolnosti upada u fantazijski svet s onu stranu realnosti, tamo provede decenije učeći se da porazi iskonsko zlo i bude odabrani ratnik, bona fide fantzijski heroj, a onda se, opet kroz zamršen splet okolnosti vrati u našu stvarnost u kojoj je prošlo svega godinu dana.

 

Williamson dosta igra na tu kartu susreta fantazijskog i stvarnog, na porodične tenzije, nepoverenja i poverenja, na sudar magije onog sveta sa običnošću ovog i mada je ovo jedan u osnovi Hari-Poter-sreće-Konana pristup koji očigledno rezonira sa ukusom publike širom Srbije i Amerike, moram da priznam da je meni sve do negde druge kolekcije bilo podosadno i nezanimljivo.

 

Likovi u ovom stripu, fakat je, prolaze kroz promene, imaju više od jedne dimenzije i vođeni su motivacijama oko kojih se autor trudio, ali su meni ti likovi i dalje, posle deset epizoda veoma nezanimljivi, kao što mi je nezanimljiv generički fantazijski svet koji viđamo u flešbekovima. Ovde mi je Williamson nekako ispustio loptu i dok mi je sam zaplet, koji strip pretvara u road movie priču gde se nabildovani ratnik  bori sa magovima skrivenim u našem svetu prijemčiv, konkretno pripovedanje i likovi su mi i dalje bez mnogo života. O istom trošku, dijalozi su mi prilično ravni i neinteresantni i pošto mi je ideja o Mikeyju kao konfliktnom heroju sa tajnom agendom koji balansira između dva sveta  a koje oba prepoznaje kao dom, zaista dobra, prosto mi je žao da Williamson ovaj strip nije radio kao kolaboraciju sa nekim scenaristom koji bi udahnuo više šarma i života likovma koje ja i dalje doživljavam kao jedva funkcionalne.

 

S druge strane Andrei Bressan svoje crtačke dužnosti ispunjava maestralno, dajući stripu jedan intenzivan omladinski vajb ali ne štedeći na detaljima.  Posebno sam zadovoljan dizajnom demona a ovo je i bogato kolorisan rad pa to popravlja opšti utisak.

 

Takođe, konačno sam pročitao i Wytches, prošlogodišnji horor uradak Scotta Snydera i crtača Jocka za Image. Snyder je čovek koji je na strip scenu utrčao uz dosta fanfara pišući American Vampire za Vertigo. Ovaj serijal, fiktivna istorija vampirizma u SAD, je svakako imao odličnu ideju ali mada je Snyder bio korektan u pisanju, nikada nije uspeo da me osvoji i pošteno je reći da sam ga čitao najviše po dužnosti – likovi me nikada nisu kupili a onda me i sama istorija nikada nije sasvim osvojila.

 

Elem, Snyder je onda krenuo da piše Betmena i ispostavilo se da je za taj posao rođen. Neću preterati ako kažem da je poslednje tri i po godine ovaj čovek napisao neke od najvažnijih priča o Betmenu ikada i time se ubrojao u ljude koji rade bolje u okviru već uspostavljenih, korporacijskih univerzuma, nego kada pišu sopstvene stripove. U međuvremenu je uradio i jedan horor miniserijal za Image (Severed) koji je bio pristojan ako već ne revolucionaran a Wytches, čija je kolekcija, sa svih šest epizoda izašla letos, je demonstracija autora koji sigurnim korakom evoluira u pravcu nečeg veličanstvenog, ali sam za sebe, mislim, još uvek nije veličanstven.

 

Snyderova želja sa ovim stripom bila je da vešticama vrati oreol strave koji su izgubile tokom decenija eksploatacije kroz popularnu kulturu gde su predstavljane bilo kao smešne babe bilo kao seksi mladunice i za potrebe ispunjenja ovog zadatka posegao je za starim narodnim predanjima, sujeverjima i mitovima.

 

Veštice u njegovoj i Jockovoj izvedbi nisu mudre stare žene, travarke i dobri psiholozi, već bića praktično sa onog sveta koja sa nama, „običnim“ ljudima sklapaju mračne sporazume gde se lečenja i produženi životi plaćaju veoma skupo. Snyder nas u ovu tematiku uvodi postepeno, oslanjajući se na proverenu foru: porodica iz velikog grada doseljava se u malo mesto i nastupa tenzija.

 

Deo te tenzije vezan je za uobičajene napetosti na relaciji selo-grad, ali deo je specifičan za ovu porodicu: majka je medicinski radnik u invalidskim kolicima (kasnije saznajemo kako i zašto je došlo do toga), otac je pisac i ilustrator popularnih knjiga za decu a ćerka je padavičarka zbog koje su se i preselili: žrtva vršnjačkog zlostavljanja koja tvrdi da je njenu zlostavljačicu progutalo drvo u šumi u kojoj ju je ova napadala.

 

Ovaj naptrirodni motiv se, naravno, pokazuje kao stvaran, a Snyder u prvoj polovini stripa majstorski nasuprot jedno drugom postavlja naturalističke scene gde interesantni, nesavršeni likovi prolaze kroz porodične drame i scene atavističkog užasa koji se isprva samo naslućuje.

 

Nažalost, kada krene akcija i kada se stigne do eksplozivnog finala, strip malo gubi na suptilnosti i interesantnosti. Snyder je veliki učenik Stephena Kinga (koji je obezbedio i blurb za ovu kolekciju, a, sećamo se i da je pisao delove American Vampire spinofova) i njegovo vođenje radnje na kraju stripa je rutinersko, ali zbog toga i veoma predvidivo. Otac koji doživljava ličnu katarzu, ćerka koja mora brzo (i eksplozivno) da odraste, malo mesto koje pokazuje da je najveće zlo u ljudima a ne u demonima, itd. Itd. Itd. – sve ovo je manje interesantno od dobro postavljene porodične drame i zanimljivih likova iz prve polovine stripa. Tamo gde smo imali nagoveštaje i skrivene signale, na kraju dobijamo scenu gde likovi jedni drugima bukvalno prepričaju radnju, kako bi čitalac razumeo šta se dešava i ovo nije nešto što bi trebalo da prihvatimo od Snydera koji je Betmenom pokazao da ume bolje i koji je sa prve tri epizode Wytches operisao na elegantniji način.

 

No, britanski crtač Jock se makar ovde ističe perfektnom formom, kreirajući i memorabilne likove i zastrašujuća čudovišta i atmosferu jezive Amerikane svojim prepoznatljivim uglastim crtežom i izvanrednim kolorisanjem. Wytches je solidan strip koji ne ispunjava sasvim svoja obećanja iz prve, napete polovine ali koji vredi i u svojoj slabijoj, akcionoj polovini. Ljubitelji horora mogu da mu se poraduju.

 

Pročitao sam i svih dvanaest brojeva poslednjeg serijala She-Hulk koga je, kao i mnoge druge savremene Marvelove stripove napisao Charles Soule i bilo je to veoma prijatno iskustvo.

 

She-Hulk je, infamozno, strip koji svakih nekoliko godina dobije novi serijal da Marvel ne bi izgubio prava na lik (a time i na akcione figure, igračke itd.) i mada se to čini kao najcinični od svih ciničnih poteza Kuće ideja, urednici uredno na Jennifer bacaju dosta dobre scenariste. U poslednjih deset godina to su bili i Dan Slott i Peter David a pošto je za razliku od rođaka joj, Hulka, kod Jen uvek akcenat bio na tome da je u pitanju uspešna pravnica koja potpuno kontroliše svoje ponašanje i u Hulk formi, i ton njenih stripova uvek je naginjao nešto humorističkijem, urbanijem delu spektra.


Za Souleov serijal se može reći da je pun pogodak baš zato što Soule, inače pravnik po vokaciji, sa aktivnom advokatskom kancelarijom, skoro perfektno pogađa atmosferu i ton stripa koji ima u sebi i dobar broj scena superherojske tuče, ali se od drugih Marvelovih serijala izdvaja time što se najveći deo akcije odvija u sudnici. U ovom serijalu Jen otvara sopstvenu advokatsku kancelariju i okuplja interesantnu žensku ekipu saradnika a gro zapleta koje gledamo tiču se interesantnih i zamršenih sudskih slučajeva kojima je potrebno samo malo superherojskog začina da ovaj strip dobije potrebnu Mighty Marvel patinu.

 

Kome se ne dopada sve prisutnija „feminizacija“ Marvelovih stripova svakako neće ovde naći mnogo razloga da prekine sa gunđanjem, ali Soule (kao i Peter David pre njega) vrlo prirodno i organski piše strip u kome sve glavne uloge imaju žene, bez podilaženja političkoj podobnosti sa jedne ili seks-i-grad impulsima sa druge strane. She-Hulk je na prvom mestu đavolski dobar advokat a pošto je ovo superherojski strip, svi likovi u njemu su skloni preterivanju u reakcijama, bilo kada pljušte cinični onelineri, bilo kada pljušte hulkovske šamarčine. I to je vrlo zabavno, optimistično i lepršavo, baš onako kako neki matori među nama i pamte Marvel.

 

Soule ima i jedan vrlo ozbiljan zaplet u kome Jen brani Kapetana Ameriku od optužbi za nešto što je uradio još 1940. godine a tužbu zastupa niko drugi do Matt Murdock lično i ovaj „sukob“ između She-Hulk i Daredevila, iako se ne odvija na krovovima njujorških (ili sanfranciskanskih) zgrada i u kostimima, već u sudnici i u formalnoj odeći, uzbudljiv je i kulturološki interesantan a Soule na kraju kroz usta advokatice odbrane pravi veoma interesantnu poentu a osteralog Kapetana Ameriku još jednom potvrđuje kao heroja kakvog danas Amerika može samo da sanja da ima.

 

Crtačke dužnosti je većinu vremena ovde imao Javier Pulido čiji jako indi intonirani stil iako možda ne bi pristajao „pravom“ superherojskom stripu koji zahteva lenirifenštalovsku fetišizaciju tela i lica, ovde izvanredno pasuje uz vedar ton i svetao kolor.

 

Ugašen posle dvanaestog broja početkom ove godine, She-Hulk je bio optimističan i zabavan superherojski strip sa izraženom humanističkom crtom koja često nedostaje „velikim“ Marvelovim radovima i jedan od najboljih Souleovih projekata koje je do sada uradio bilo u Marvelu, bilo u DC-ju. Nadam se da ćemo uskoro, u relansiranom „novom“ Marvelu dobiti najavu da se Soule vraća ovom liku. Zaslužio ga je.