Pročitani stripovi: Prism Stalker, The Wrong Earth, My heroes have always been junkies, Aposimz

Uz žaljenje end izvinjenje što ne stižem više da pišem o stripovima koje čitam, evo jednog brzog pregleda samo nekih od stripova kojima sam se bavio u poslednjih mesec dana.

Prvi bi bio Prism Stalker, miniserijal (za sada) od pet epizoda koje su izašle na Imageu negde sredinom godine a koji je užurbano tražio da bude pročitan s moje strane kada su u Decembru novinari krenuli da sastavljaju liste stripova godine i odjednom se ovaj naslov pojavljivao na gomili njih. Nije da Prism Stalker nisam zapazio i dok je izlazio – uostalom taj upečatljivi naziv, još upečatljiviji crtež i naučnofantastična tematika su ga definitivno stavili u dvogodišnji plan čitanja – ali skok na spisku prioriteta je došao sa krajem godine. Verujem da je to slučaj i sa mnogim drugim čitaocima i da autorka Sloane Leong trenutno uživa pažnju koja će je podstaći da nastavi sa pisanjem ovog serijala jer, ovo što smo do sada dobili je, uh, recimo, tek naznaka potencijala koji bi ovaj strip mogao da ima.

Sloane Leong je, naravno, prototip milenijalskog autora kakvog novinari i tviteraši vole, žena mešovitog rasnog i etničkog porekla, autor opšteg tipa (piše, crta, koloriše, razmišlja, tvituje) koji u svojim radovima obrađuje „survival, displacement, relationships, spirituality, identity and mental illness through genres like science fiction, horror, adventure and slice-of-life“. Njen profesionalni portfolio je za sada relativno skroman – radila je na jednoj epizodi televizijske animacije Adventure Time i što crtala, a što kolorisala po jednu epizodu raznih stripova za Image, Boom, Dark Horse i DC – tako da je ovaj Imageov miniserijal njen prvi zaista autentično autorski rad.

I ovde još jednom moram da izrazim divljenje Imageu što, sa jedne strane postojano mladim i još-uvek-nedokazanim autorima daje velikodušne šanse da svoje kreativne projekte odrade uz nivo produkcije i marketinga koji je skoro pa na istom nivou kao kod dvoje velikih korporacijskih izdavača (a bez mnogo mešanja urednika u kreativni proces), a sa druge i dalje objavljuje mnogo stripova koji spadaju u „pravu“ naučnu fantastiku. Prism Stalker je odličan primer i za jedno i za drugo iako ga ne bih u ovom trenutku mogao nazvati i odličnim stripom.

Kažem „u ovom trenutku“ jer je Prism Stalker, kao i mnoga druga Image izdanja poslednjih godina, strip koji je osmišljen da izlazi u seriji miniserijala radije nego da bude jedan tekući serijal. Ovo je bez sumnje Imageov način da pitanja finansijske isplativosti testira na najbezbolniji način za sve umešane: za razliku od, recimo, Marvela koji sad sve pokreće kao tekući serijal pa onda posle četri broja koja su se slabo prodavala kaže „Haha, zezali smo se, ovo je miniserijal od četiri broja“ i stane, a dal’ je neki normalan kraj dosegnut, ko to zna, Image gleda da se čitaocima da zaokružena priča a autoru vreme da je ispriča i vidi ima li smisla da ulazi u sledeću.

Sad, naravno, negativna strana ovoga je svakako što se retencija čitalaca, opadajuća vrednost i kod normalnih tekućih serijala, ovde verovatno još teže održava, no Prism Stalker je, mislim, odličan ogledni primer i za to da autorka između prvog i drugog serijala ima vremena da isprocesuje i fidbek koji je dobila na prvi i da, pretpostavka je, malko preusmeri kormilo svog kreativnog broda.

Sad ja tu tancujem oko kritike koju valja uputiti a pokojni Đinđić je onako učeno pričao o gutanju žabe, pa evo: Prism Stalker je jako impresivno izgledajući strip sa jako interesantno osmišljenim univerzumom, ali kao priča je neimpresivan i tokom svih pet brojeva, koji inače imaju više strana nego što je standard za američko mesečno strip-izdavaštvo, sam stalno mislio „dobro, al ajde sad nešto da se dogodi“.

Hoću reći, Prism Stalker je strip koji svoje protagoniste postavlja u veoma intrigantan univerzum u kome ljudska rasa ne da nije na vrhu proverbijalnog lanca ishrane – ili barem njegove socijalne verzije – već se može smatrati marginalizovanom u odnosu na inteligentne i daleko naprednije tuđine koji imaju svoje civilizacije, kulture, ekonomije i, naravno, prioritete u kojima ljudi figurišu tek kao potrošni resurs. Ne pričamo o robijanju koliko o obavljanju opasnog i slabo kompenzovanog posla za tuđine koji sasvim otvoreno pokazuju da vas smatraju nižom rasom, a poređenja sa legendarnom Octaviom Buttler i njenim Bloodchild/ Xenogenesis radovima koja sam video po internetu su apsolutno na mestu u domenu istraživanja motiva identiteta, odnosa kultura i rasa, te tuđinskih bioloških koncepata koji na te odnose utiču.

No, Leongova, za razliku od Buttlerove, barem u ovih pet epizoda, nije pored zanimljivih motiva i intrigantnog worldbuildinga ponudila i jednako intrigantnu dramsku strukturu pripovedanja i ovo je element na kome Prism Stalker posrće i dovodi u pitanje svoju validnost za čitaoca. Delimično, stvar je svakako u tome da strip iz sve snage nastoji da posreduje konfuziju koju oseća osoba iz manjinske/ marginalizovane grupe u susretu sa sistemom koji za nju ne mari i koji, ako već nije nužno agresivno neprijateljski nastrojen ka njoj, svakako ne nastoji da joj išta olakša. Pa tako imamo brojne i dugačke psihodelične sekvence koje ništa ne pripovedaju već samo prenose „osećaj“ i koje jesu uvek vizuelno impresivne ali kada na kraju prebrojite stranice na kojima je bilo „radnje“, dakle, na kojima smo videli da se zaplet kreće na neku stranu, shvatite da ih je bilo premalo. Prism Stalker ima zaplet i radnju i obrise kreiranja centralnog dramskog konflikta, ali oni nikako da postanu motor koji zaista vuče ovu priču unapred.

Umesto toga, dobar deo stripa otpada na epizode unutar epizoda koje možda jesu a možda nisu bitne za kompletni narativ – ovo ćemo saznati tek u budućnosti kada se taj kompletni narativ malo više uobliči pred našim očima. Za sada Prism Stalker ostavlja utisak relativno neusmerene priče u kojoj je teško reći da li se nešto značajno događa.

Ali, da ne dovedem čitaoca u zabunu, ovo je svejedno veličanstven trip jer je Leongova veličanstven crtač. Znam da ime Mikea Allreda po forumu bacam sa takvom frekventnošću da čovek verovatno od štucanja već misli da ima neki ozbiljan zdravstveni problem, ali Leongova me je odmah podsetila na njega svojim posrednim ali vidnim pozivanjem na pop-art i nezadrživom bujicom kreativnih rešenja koja nudi stranicu za stranicom. Leongova nije efikasan pripovedač u smislu da do poente stiže sa najmanje uloženog napora, naprotiv, ona apsolutno uživa u raskoši koja joj je u Imageu stavljena na raspolaganje i crta gomile panela koji priču razlažu na ponekad suvišne sitne detalje, ali svaki od tih detalja je prelep. Opet, ona je jako daleko od kompulzivnih opsesivaca poput Geoffa Darrowa kod kojih je svaki detalj na crtežu podjednako važan i ume da fokusira pažnju – i svoju i čitaočevu – tamo gde je to potrebno, dajući nam strip koji nije ni natrpan ni težak za praćenje, već samo konzistentno vizuelno intenzivan. Pritom, jako je dobra u posredovanju tona situacije, pa su mirni momenti zaista mirni a dinamični jako bučni. Ovde svakako treba istaći da je Leongova pored crteža i tuša uradila i kolor i da su jake, moćne boje koje koristi veliki deo psihodeličnog ugođaja ovog stripa i oružje sa kojim očigledno izvrsno barata.

Tako da je Prism Stalker neizmerno atraktivna ponuda ali i strip kome očigledno jako treba urednik da kanališe autorkinu kreativnost na efikasnije i ubojitije načine. Meni je ovo za sada na radaru kao potencijalno zaista velika sledeća stvar ali kako u Imageu urednici praktično ne postoje, veliko je pitanje da li će se ta veličina zaista materijalizovati. Opet, Leongova toliko dobro crta da ću bez obzira na sve nastavak svakako čitati.

Dalje, uzeo sam da čitam tekući serijal The Wrong Earth a koji je jedan od četiri serijala uz koje je prošle godine lansiran novi američki strip-izdavač, Ahoy Comics.

I to je sada zanimljiva situacija. Svuda slušamo da je strip-industrija u Americi u krizi i da Marvel i DC, eto, jedva preživljavaju pod skutima džinovskih korporacija što ih drže u vlasništvu, a ispada da novi izdavači niču na sve strane. I to ne nekakvi andergraund partizani ili nekakvi vaćaroši koji će da love publiku malo na pornografiju a malo na radikalnu politiku (pričamo iz iskustva, jasno vam je), već propisni izdavači sa ozbiljnim uredničkim filozofijama, izdavačkim planovima, produkcijom i autorima. Naravno, daleko smo od buma devedesetih i tadašnjih potresa u industriji koje su izveli Image ili Valiant, ali izdavači poput Black Maska, Aftershocka ili Lion Forgea su u poslednjih par godina ponudili povremeno izvanredan sadržaj i raznolik portfolio pronalazeći nove tržišne niše i rukavce koje nisu već popunili Image, Dark Horse, IDW, Boom! ili velika dvojka.

Ahoy Comics je najnoviji sličan projekat i iza njega u kreativnom smislu najviše stoji iskusni scenarista i urednik Tom Peyer, veteran Legije Superheroja, ali i raznih drugih projekata za Marvel, Vertigo, Wildstorm, DC itd. Peyer trenutno piše tri serijala u Ahoy Comics ponudi i istovremeno je glavni i odgovorni urednik ovog izdavača, a Ahoy je na scenu utrčao u očigledno dobroj kondiciji nudeći interesantne nove interpretacije klasičnih žanrovskih tropa, dobru produkciju ali i osećaj entuzijazma koji jako prija. Utisak je, za sada, da ovaj izdavač ceni svoje kreativce i trudi se da ih što je više moguće približi čitaocima kroz intervjue, a građenje osećaja da su ovi stripovi deo nečeg većeg za sada uspešno ide kroz prozne dodatke ali i dodatne kratke stripove koji se događaju u istom univerzumu.

The Wrong Earth je, ustvrdiću, dobar način da krenete u upoznavanje sa Ahoy Comics jer je ovo superherojski strip koji istovremeno svoj žanr očigledno poštuje i voli, te dobroćudno omažira (i kroz ne-maliciozni podsmeh obrađuje) neke njegove standardne elemente, ali i blaga subverzija koja će biti zanimljiva onima koji sa sumnjičavošću gledaju na sve te stripove o likovima u šarenim kostimima.

Naime, The Wrong Earth je neka vrsta parodije na čitav koncept paralelnih univerzuma koji DC baštini već decenijama i različite verzije istih likovima u ovim univerzumima, do te mere precizno izvedena da bismo ovo maltene mogli da zamislimo kao strip o Betmenu u kome Betmen iz šezdesetih, onaj koga narod pamti po kempi televizijskoj seriji i otkačenim, jelte, gadžetima kojima se služio, sebe zatiče u svetu Betmena Franka Millera uprljanog do beonjača korupcijom i beznađem, dok istovremeno ovaj cinični, polupsihotični Mračni Vitez prelazi u nevini, blago psihodelični svet Betmena iz šezdesetih.

Naravno, u The Wrong Earth nemamo Betmena već heroja po imenu Dragonflyman (u nedužnijoj verziji) i  Dragonfly u dark’n’gritty verziji i njima pripadajuću ekipu sajdkikova, sumanutih negativaca i gradskih vlasti koji čine galeriju sporednih likova. Peyer, koji je ovde scenarista, postiže nešto veoma bitno za ovakav koncept a to je da pored očiglednog uživanja u parodiranju klasične Betmenovštine iz dva vremenska perioda, on ne iscrpljuje premisu priče u pukom ismevanju, pa čak ni dobroćudnom humoru. The Wrong Earth je priča o tome kakvi kontrasti postoje u superherojskim stripovima iz dve vremenski udaljene ere i ona istražuje, kroz prikaz jednog istog lika u dve verzije izmeštene u druge univerzume, mnoge političke i socijalne aspekte superherojskog stripa.

I to je već skoro pa dovoljno, pogotovo što je Peyer suviše dobar profesionalac da ovo pretvori u nekakvu disertaciju i The Wrong Earth je strip kvalitetnih zapleta, akcije i dramatičnih (i humorističkih) preokreta, ali to nije sve, jer, možda najvažnije od svega, a u demonstraciji da ovo nije strip osmišljen da se iscrpi samo u humorističkom potencijalu svoje premise, glavni likovi ovde kroz do sada izašlih pet epizoda zapravo uspevaju da sasvim uverljivo evoluiraju.

Ovo je nešto što standardni superherojski strip, vezan decenijskim kontinuitetima i podrazumevanim status kvoom likova veoma teško i samo uz ogromne napore uspeva da postigne. Peyer nije opterećen ovakvim balastom i The Wrong Earth očigledno nije pisan kao serijal koji treba da traje još bar sedamdeset godina, pa je i razvoj likova u tom smislu primetan, interesantan i potentan u odnosu na te već pomenute socio-političke motive koji se obrađuju.

Da ne poplašim čitaoce manje  pretenciozne od mene: The Wrong Earth, ponavljam, nije nikakva disertacija i ovde nema morrisonovske esejistike, već prevashodno dobar i dinamičan superherojski strip koji iz drugog plana uspeva da obradi mnogo toga zanimljivog u pogledu samog žanra. Plus, crta ga Jamal Igle i ovaj Njujorčanin koji je godinama tesao svoj stil radeći najviše za DC (ali i za Marvel), na The Wrong Earth naprosto blista pogađajući savršeno žovijalni ton koji ovakav strip treba da ima, ali onda veoma dobro nijansirajući taj isti ton da se otkriju svi slojevi karakterizacije protagonista i pokaže kako oni to evoluiraju. Ima jedna scena u četvrtoj epizodi u kojoj Dragonflyman prebija punu kafanu likova s one strane zakona a koja je presudna za njegov, gotovo kopernikanski obrt u filozofiji i odbijanje da ostane fish-out-of-water karakter u luckastom humorističkom stripu. Igle ovo provlači maestralno (podržan sjajnim kolorom Andyja Troya) i promena tona se oseća mnogo pre nego što lik sam objasni kako su mu se u glavi kockice složile. Drugde, Igle opija impresivnim kempi prizorima džinovskih kasica-prasica i kostimima koje kao da su zajedno dizajnirali Džoker i Timothy Leary.

Ako to do sada nije bilo jasno, The Wrong Earth je strip velikog šarma koji se jako trudi da nakon što vas je šarmirao, ponudi i dovoljno supstance za duži, produbljeniji odnos. Za sada mu odlično ide a Ahoy Comics je, reklo bi se, na dobrom putu da učvrsti svoje mesto na sceni i ponudi sveže, interesantne radove na poznate i drage teme. Ostajemo tjund.

Takođe sam pročitao i grafički roman My Heroes Have Always Been Junkies koga su za Image uradili Ed Brubaker i Sean Phillips i, pošto znate ko su oni i ko sam ja, verujem da nećete biti preterano šokirani ako kažem da je ovo izvrsno štivo koje preporučujem svakome sa trunkom ukusa.

Nećemo lagati, Brubaker i Phillips su duet koji skoro da ne može da pogreši, još otkada su se ujedinili na Wildstormovom serijalu Sleeper pre dve decenije, spajajući špijunski krimi-noir i superherojštinu na način koji će u dobroj meri obeležiti njihove kasnije karijere. Brubaker je posle dosta godina rada za DC i Marvel na kraju pobegao u Image i odlučio da se bavi samo sopstvenim serijalima, a sa Philipsom je, još dok je bio u Marvelu pokrenuo metaserijal Criminal koji je, rekoh to već (bar) jednom u dobroj meri zaslužan za današnji kakav-takav-ali-ipak rivajvl kriminalističkog stripa u Americi.

Upravo ovog meseca je izašao prvi broj novog Criminal serijala, sada za Image, ali grafički roman My Heroes Have Always Been Junkies iz Oktobra prošle godine, iako ne nosi Criminal logo, zapravo je deo istog univerzuma i na izvanredan način je pripremio teren za povratak jednog od najboljih stripova koje su Brubaker i Philips radili u karijerama.

Naravno, već sam ovde hvalio i stripove Kill or be Killed i The Fade Out, takođe na Imageu i takođe urađene od strane ova dva čoveka ali povratak u univerzum Criminal je ipak poseban događaj koji, ne zajebavam se, odraslom muškarcu može da izmami i po koju suzu.

Jer, jelte, Criminal stripovi su uvek priče o ljudima koji se nalaze sa, eh, pogrešne strane zakona, ali koje su Brubaker i Phillips uvek umeli da nam tako približe da sve njihove dileme i konflikte solidno proživimo čitajući i srodimo se sa njima na prilično dubokom nivou. Ne naravno na nivou da sami krenemo da kršimo zakon i izgradimo kriminalnu imperiju po uzoru na Dragoslava Kosmajca ili, već, Milana Radoičića, ali Criminal uvek radi ono što dobra umetnost radi već vekovima – izvlači nas iz okvira sopstvenog iskustva i seta vrednosti i uspešno translira u druge okvire i druga iskustva, dajući nam da skoro pa zaista okusimo kako je biti neko drugi i, važnije, mnogo važnije, ZAŠTO je drugi zapravo drugi.

Hoću reći, za razliku od mnoge druge kriminalističke proze, kinematografije itd., Criminal nikada nije romantizovao svet kriminala iako su zapleti često umeli da budu neskriveno romantični, i Brubaker je bez greške uspevao da nam ponudi sasvim žanrovsku postavku u kojoj rešenja nisu ni jeftina ni omeđena žanrovskim standardima.

My Heroes Have Always Been Junkies izvodi istu stvar na kondenzovan način i demonstrira vrhunsko umeće svojih autora time što se laća jedne od tradicionalno najprezrenijih socijalnih grupa u savremenom društvu – zavisnika o heroinu – a onda ne samo da ih humanizuje bez upadanja u romantične stereotipe već i nudi neku vrstu tragične (pa čak i malo cinične) ljubavne priče koja se do kraja razotkriva i kao krimi-triler.

Sve to a da je My Heroes Have Always Been Junkies istovremeno i maltene esej u kome se tema iz naslova sistematski obrađuje prolaskom kroz veliki deo popularne kulture dvadesetog stoleća i ponavljanim demonstriranjem da su mnogi umetnici koji su ostavili presudan pečat na kulturu Zapada istovremeno bili i zavisnici od heroina, sa uglavnom po pravilu tragičnim sudbinama. Brubaker ovde ne pokušava da ikoga pravda niti da ponudi nekakav iskupljujući diskurs o žrtvovanju ili nekakvom mesijanstvu već radi ono što uglavnom radi najbolje – humanizuje likove takvom veštinom da sebe zatičemo u njihovoj koži i shvatamo zašto su tu gde jesu i kako smo i sami mogli da budemo na istom mestu da su se kockice samo malo drukčije složile.

Ovo je veoma impresivan rad pogotovo jer u ovom konkretnom stripu Brubaker prikazuje likove koji čak i ne upadaju u klasičan „narkomanski“ stereotip, uspevajući da nas provede kroz sve one standardne trope koje vezujemo za heroinsku adikciju (konstantno laganje, potpuno promenjen ritam života, odnos mržnje i obožavanja prema heroinu itd.) a da svaki od njih osetimo kao nešto svoje i proživljeno. Kada pri kraju dobijemo kratki kameo jednog od najvažnijih likova iz Criminal, a ovo se besprekorno uveže u finale u kome tragični ishod road-movie narativa doživimo kao jedino moguć i, još teže, jedini ISPRAVAN, to je majstorstvo na delu.

Naravno, majstorstvo je možda i preslaba reč da se opiše rad Seana Phillipsa koga sam već toliko puta hvalio na ovim stranama da mi ponestaje superlativa. Philips je u ovom romanu-eseju u zadatak dobio da ilustruje dugačke interne monologe protagonistkinje, u stripu koji ima vrlo malo akcije ili, čak, vidljive drame a koji je opet emotivno razoran do koske. Ni za trenutak ne treba sumnjati da je Britanac ovo odradio besprekorno, crtajući povremeno na samoj granici skice, a opet nudeći neverovatnu emotivnu dubinu i ubedljivost likova. „Narkomani uvek lažu“ je mantra na kojoj ovaj strip temeljito insistira i Phillipsovi likovi svojim pozama, gestovima i izrazima lica uspevaju da nas na ovo stalno podsećaju. Što se boja tiče, kada sam video da dugogodišnja saradnica Elisabeth Bretweiser više nije na kolorističkim dužnostima, malo sam se štrecnuo. Pomislio sam, priznajem, „Phillips je dao svom sinu tezgu, ali da li klinac ikako može da dotakne visine na koje nas je Bretweiserova navikla?“ Ispostavilo se da stariji Phillips zna šta radi i da je Jacob Phillips jako JAKO dobar kolorista koji se prirodno uklapa uz rad svog oca, pa je spektar emocija i raspoloženja u My Heroes Have Always Been Junkies ovde besprekorno podržan bojama. Kako je Jacob Phillips i sa prvim brojem novog Criminal pokazao da je u međuvremenu još napredovao, nemam više nikakve zebnje u pogledu njegovog ulaska u tim.

Dakle, ako to nije bilo jasno, ovaj strip od mene dobija samo i isključivo najviše ocene i preporuke, a ako do sada niste čitali Criminal, My Heroes Have Always Been Junkies je i odličan način da uz srazmerno malo ulaganja (novčanog i vremenskog) testirate da li bi vam se nešto tako dopalo. Pa vidite.

Konačno, iščitao sam i prvih 21 epizodu serijala Aposimz, tekuće mange koju crta i piše kultni Tsutomu Nihei a koju sam već pominjao i prikazivao na drugom topiku hvaleći Niheijev crtež. Nihei je na naš radar stigao još pre dosta godina svojim naučnofantastičnim radovima Blame!, NOiSE i Biomega, ali je svetsku slavu stekao sa recentnijim serijalom Knights of Sidonia koji je bio adaptiran i u uspešnu anime seriju. Aposimz je, na neki način, Niheijev pokušaj da spoji pristup koji je tako dobro funkcionisao na Knights of Sidonia sa nešto meditativnijim, hermetičnijim radovima iz ranijeg dela svoje karijere i ovo je jedan od odličnih primera umetničkog dela u kome vidite svaki od njegovih gradivnih elemenata, shvatate kako vas autor navlači na svoju stranu i prepoznajete sve njegove namere i trikove, a to opet ne umanjuje užitak u njegovom konzumiranju.

Aposimz se na japanskom zove Ningyou no Kuni, a što bi značilo, recimo, „Zemlja lutaka“ i Nihei ovde spaja jedan veoma visoki high concept sa u suštini jednostavnom, skoro cinično prostom pričom. Titularni Aposimz je veštački kreiran svet, planeta od punih 200.000 kilometara u prečniku gde na površini žive jadni i siromašni poraženi u jednom starom ratu a negde dublje, bliže jezgru su, navodno, tehnološki i socijalno napredniji pobednici. Sirotilja, šta će, sirotuje, vucara se unaokolo po večnom snegu i ledu i preživljava kako se može, ali tu su i neke dodatne komplikujuće stvari. Kao što je na primer Imperija Rebedoan koja smatra da rat protiv jezgra nije gotov i trudi se da ga vodi ne hajući preterao za žrtve među običnim svetom. I kao što je, takođe, čudna bolest „frame disease“ koja ljude postepeno pretvara u robote.

Nihei je ovde lopatom utovarivao ideje i koncepte i Aposimz je skoro nemoguće efikasno prepričavati jer ima toliko slojeva worldbuildinga i neobjašnjenih elemenata istorije sveta (koji su istovremeno i važni za zaplet) da i nakon čitanja stripa ne znate odakle biste krenuli. Ali istovremeno, Aposimz je veoma lako čitati i u njemu prilično uživati jer je ovo u suštini skoro pa klasična borilačka manga u kojoj su čitav visoki koncept i tehnološko-političko-socijalni detalji sveta tek složena podloga na kojoj se odvija veoma jednostavna priča. Ako ste čitali Baki the Grappler ili One Punch Man ili Terra Formars ili, da posegnem za teškom klasikom, Dragon Ball, onda već znate i strukturu Aposimz: glavni junak je natprirodno obdaren borilačkim moćima, ali iz priče u priču se susreće sa drugim natprirodno obdarenim borcima i kvalitet stripa zavisi u ogromnoj meri od toga je li autor sposoban da kreativno osmisli sve bizarnije preterane borbe koje će uslediti.

Na našu veliku sreću, Nihei je u odličnoj formi. Ne samo u domenu borilačke logistike, da ne ispadne da ga potcenjujem: Aposimz zapravo ima interesantne likove i karakterizaciju i to što bez ikakvog stida upada u različita manga-kliše rešenja (glavni junak slučajno vidi glavnu junakinju golu i sad to bude AWKWAAAARD) ne uspeva da umanji činjenicu da je ovo svet u kome se dešavaju neverovatne svireposti a da je to jednostavno način na koji se tu živi i da likovi na različite načine izlaze na kraj sa traumom koja ih pogađa na gotovo dnevnom nivou. Sa jedne strane je bolest čija priroda niti je objašnjena čitaocu niti je samim likovima koji žive u gotovo pa post-pismenom vremenu, jasna. Sa druge su vojske i ratovi i tehnologija koju niko ne razume a svi je koriste koliko umeju, epizode neverovatne svireposti i kasnijih racionalizacija pokolja kao neizbežnih koraka ka ultimativnom dosezanju pravde i društvenog progresa.

Nihei ovo radi besprekorno iako skoro da imate utisak da ne bi morao jer je glavno meso stripa tako dobro: način na koji glavni junak, Etherow evoluira u pravcu ultimativnog borbenog spoja čoveka i mašine je intrigantan, Regular Frame tehnologija je inspirisan spoj kibernetike i, pa, skoro pa magije, tu su specijalni meci koji mogu da unište najvažnije strukture na planeti, tu je mašina koja je istovremeno ljupki insekt i lepa devojka, tu su, konačno, vrhunski osmišljene borbe koje traju po nekoliko epizoda i imaju svu simboličku višeslojnost sudbinskih konflikata iz ljudskih mitova koju očekujete.

Hoću reći, Nihei očigledno stvari radi po formuli ali to da ovaj strip ne deluje cinično imamo da zahvalimo njegovom očigledno vanserijskom kvalitetu. Ne pukom talentu već jasnoj posvećenosti da se formula razvije, da se čitaocu ponude i očekivana, tradicionalna rešenja – samo urađena vrhunski – ali i brze diverzije, šokantna, kratka odstupanja od formule, tek da nas drži na ivici sedišta. Prva epizoda je, recimo, jedan kratak, majstorski kurs u postavljanju konteksta i likova samo da bi Nihei napravio zaokret od 180 stepeni, pokazao nam da je ovo za njega bio napor maltene na nivou stilske vežbe, a da to opet ima dubokog uticaja na dalje razvijanje radnje.

Naravno, crtež je ovde kraljevski i ako Niheija pamtite pre svega po hermetičnim, mračnim kadrovima iz NOiSE ili Biomega, Aposimz podseća da je dosta vremena prošlo i da je autor jednako impresivan kada radi sa svetlim tonovima i mnogo beline. Ono što me najviše doji u vezi Aposimz je jedna novodostignuta čistota u kojoj ni meditativne ni akcione scene nemaju viška detalja već odišu perfektnom efikasnošću, bilo da gledamo zapanjujuće ubedljiv eksterijer ledenog prostranstva, cevima i žicama isprepletane prizore u utrobi planete, ili borbu polu-ljudi, polu-robota u kojoj se tela transformišu a desetinke sekunde razvlače na nekoliko strana radnje.

Aposimz je jedan siguran hit za Kodansha Comics i podsećanje da formula, bez obzira koliko stara, u rukama dobrog autora može da oduševi svežinom. Aposimz nikako nije manga koja pokušava da sve promeni i razvali kalupe, ali jeste ubedljiv dah kreativnosti i transfuzija energije unutar žanrovskih okvira i zadovoljstvo ju je čitati. Pa, eto, čitajmo!

Strip: Drage naslovne strane: Sean Philips i John McCrea

Da opet ne ispadne da su naslovne valjale samo u stripovima starijim od 30 godina, red je da dokačimo i nešto novije. Već sam mnogo puta nesnosno trubio o serijalu Sleeper za Wildstorm i koliko je to dobro blablabla, a njegove naslovne strane su meni teški (neo) klasici. Naravno, iz njih se vidi da bi Brubaker i Philips da rade klasičan krimi/ noar a da superherojština plaća račune ali Sleeper je zato i tako dobar jer uspešno spaja dve estetike i daje nešto nabijeno novom energijom:

A devedesetih, dok je Marvel implodirao pod teretom mnogo loših uredničko-izdavačkih odluka, DC je imao njuha da objavljuje irsku superherojsku satiru u formi Hitmana. John McCrea je prilično neuredan crtač ali njegova nervozna energija je bila primerena za ovaj strip, plus, nekoliko naslovnica koje je uradio su apsolutno izvrsne. Na primer:

Pročitani stripovi: Motor Girl, Kill or be Killed i Deathstroke

Danas bih imao nekoliko izvrsnih stripovskih preporuka a samo jedna od njih ima veze sa superherojima. Popravljam se? Videćemo!

 

Čitanje poslednje, desete epizode, kojom je serijal Motor Girl završen nateralo mi je suze u oči. Jasno, ja sam plačipička (ili… plačikurac???) koja ume da ovlaži na istom mestu iz najbizarnijih razloga, ali imam argumenata da mislim da je Motor Girl strip koga svako treba da čita pa makar se prokletnik do kraja i ne rasplakao.

 

Motor Girl je, naravno, tek najnoviji projekat iz tvornice izvanredno talentovanog Terryja Moorea, crtača i scenariste koji je praktično jednočlana industrija za sebe. Moore je jedan od onih individualaca američkog stripa (poput Davea Sima ili Jeffa Smitha koje i navodi kao uzore) koji su ime izgradili radeći gotovo isključivo autorske radove, zaobilazeći najveći deo industrije i baveći se ne samo kreativnim već i poslovnim delom cele priče sa izvanrednim uspehom. Iako Moore ne može da se pohvali neverovatnim stažom kao Sim ili neverovatnom popularnošću kao Smith, njegov legat je respektabilan, sa ogromnim uspehom serijala Strangers in Paradise koji je fenomen za sebe u američkom stripu, ali i sa vrlo uspešnim radom na različitim projektima u deceniji koja je sledila finale trećeg serijala Strangers in Paradise. Zapravo, ja sam već pisao izuzetno entuzijastične pohvale za naučnofantastični/ superherojski serijal Echo koji je Moore uzeo da radi odmah posle SiP, a za njim je usledio  dugački horor serijal Rachel Rising. U odnosu na ova dva rada koji su zauzeli najveći deo dekade, Motor Girl je sa svojih deset epizoda maltene vinjeta, ali vinjeta koja demonstrira autorsko majstorstvo i isporučuje snažnu emotivnu priču uz koju ćete se smejati i, sem ako niste baš kompletno prožeti cinizmom, malo i plakati.

 

Moore je čovek koga morate ceniti – neko ko je imao više prilika da se ušanči u najveće firme u industriji (radio je nekoliko projekata i za Marvel i za DC, uključujući cenjeni Runaways gde je nasledio Briana Vaughana i Jossa Whedona) – ali koji je uvek radije birao da primat da svom autorskom radu bez obzira na potencijalne finansijske rizike i sumanutu količinu posla koju sve to podrazumeva. Pritom, njegovi stripovi su uglavnom izvrsni a mada se proslavio pisanjem u jednom naturalističkom stilu, bežeći od žanrova uobičajenih za američki mejnstrim, sa Echo i Rachel Rising se eminentno potvrdio kao jednako izvrstan autor i u sasvim žanrovskim radovima, pritom rađenim u originalnim univerzumima sa originalnim likovima.

 

Motor Girl je na neki način kulminacija svega ovoga, minijatura koja koketira sa žanrovima ali pravi i direktnu sponu sa „realističnim“ dramskim radovima kakve pamtimo iz Strangers in Paradise i koja na najbolji način demonstrira ne samo Mooreovo zanatsko majstorstvo već i veliku strast za rad u njegovom izabranom medijumu.

 

Odmah da napomenem da je sasvim nepotrebno da imate ikakvog pojma o Strangers in Paradise ili bilo kom drugom Mooreovom stripu da biste uživali u Motor Girl. Jedan od likova u ovom stripu se, istina, već pojavljivao u Stranger in Paradise i ovo će biti simpatičan komadić fan servicea dugogodišnjim Mooreovim čitaocima, ali sam Motor Girl je sasvim zaokružena, samostalna priča koja kombinuje vrlo lako, duhovito pripovedanje sa vrlo teškim, čak tragičnim temama da bi dosegla taj neki emotivni krešendo koji vas na kraju tresne u stomak i ostavi da otirete oči.

 

Čime hoću da kažem da Motor Girl nikako nije neki u sopstveni pupak zagledani „indie“ strip u kome autor meditira nad sopstvenom ranjenom emotivnošću. Ne, ovo je strip u kome tetovirana automehaničarka sedi usred pustinjske Nevade, po najvećem suncu vadi još uvek upotrebljive delove iz olupina došlepanih do njenog auto-otpada i vodi zabavne (pomalo frivolne) razgovore sa inteligentnim gorilom koji joj je jedini drug u ovoj pustoši.

 

Kliše „jake žene“ koja se, eto, bavi „muškim poslom“ i ne jebe živu silu je već dobro etabliran u popularnoj kulturi ali Moore je ovoga, ne brinite, svestan, više nego što ste i vi sami, i iz ovog klišea izvlači omamljujuće mnogo kilometraže potvrđujući po ko zna koji put da je za pisanje „jakih ženskih likova“ potrebno pre svega da napišete jak lik, a onda da se odlučite i o tome kog će on biti pola. Samantha Locklear* je lik sa ogromnim psihološkim balastom i čitavim asortimanom realnih, fizioloških problema ali ona nije nekakva olupina koja leži na krevetu i meditira o svom PTSP-u. Zapravo, scene u kojima leži i meditira o svom PTSP-u se događaju u kadi, koja je pritom prazna a protagonistkinja potpuno obučena, sa sve flašom u ruci, a prve reči koje izgovara nakon što se gorila Mike pojavi na vratima kupatila su pretnja da će ga ubiti golim rukama ako sedne da se iskenja. PREACH, SISTER!!!!

* Cenim očigledan napor da se napravi omaž bivšoj supruzi Tommyja Leeja i omiljenoj zvezdi nekih voljenih serija naše mladosti, ali ukazujem i da lik u ovom stripu nema nikakvih dodirnih tačaka sa bilo Heather Locklear, bilo Sammy Jo Carrington

 

Naravno, Motor Girl je i strip o ranjivosti i o tome da niko na kraju ne treba da bude sam, da ima ljudi kojima je istinski stalo do drugih ljudi i da ne treba potceniti nečiju žudnju da drugome pomogne i spase ga sa dna na kome već predugo obitava, ali Moore je majstor baš zato što uspeva sve ovo da umota u laku, dobar deo vremena urnebesnu priču o gorili koji govori, vanzemaljcima koji menjaju oblik, korporativno-državnoj zaveri, antipatičnim privatnim firmama za obezbeđivanje ljudi i objekata i nesposobnim frilenserima koji misle da je kidnapovanje nešto što se dešava drugima. Motor Girl je tako delom burleskna naučna fantastika na tragu nekakve parodije X-Files, a delom pustinjska drama sa nekim zabavnim ženama u glavnim ulogama. Razume se, i muški likovi su ovde vrlo dobro urađeni, par pomenutih nesposobnih frilensera je zaslužan za veliki deo komedije u ovom stripu, ali likovi Sam i gospođe Libby su definitivno zvezde ove priče, uz izvrsnog gorilu Mikea.

 

Moore je majstor i zato što uspeva da jednu vrlo apsurdnu, vrlo ekscentričnu priču ispriča tako da se ona ne raspadne, ne insistirajući da čitalac iz prve ukapira šta se ovde stvarno događa, šta je parodija a šta halucinacija, praveći smele ali savršene prelaze u tonu i tempu i iznoseći nekoliko sitnijih poruka pored one glavne. To on čini toliko dobro da mi je čak i podzaplet sa američkom vojskom u Iraku – a poznato je koliko takve stvari mene umeju da iznerviraju – dovoljno elegantan da mi ne pokvari opšte uživanje u stripu. Naravno, ako ste osetljivji od mene, možda kod vas rezultati budu drugačiji. Uglavnom, Motor Girl nam pokazuje osobu na vrlo lošem mestu u svom životu kojoj prijatelj pomaže da to loše mesto prevaziđe, i to čini dostojanstveno, kroz intrigantnu i na momente jako duhovitu priču o misteriji i zaveri, sa momentima čistog, vrlo ozbiljnog patosa koji nekako ne čine neugodan kontrast momentima čiste, vrlo zabavne komedije.

 

Veliki deo tog majstorstva je u crtežu, svakako, i Moore, ima tu prednost na svojoj strani što je sam autor i skripta i crteža i ima najintimniju moguću komunikaciju između ova dva elementa stripa. Kako je to i običaj kod njega, strip nije kolorisan i ovde imamo čist tuš na beloj hartiji, bez vidnih kompjuterskih munja i postprodukcijskih šminkanja i to njegovom crtežu daje poseban karakter. Naravno, Moore je izvanredan crtač sa besprekornim pripovedačkim darom i veoma ekspresivnim likovima koji će bez problema ići do karikature kada je to potrebno, samo da bi na narednoj stranici imali posve naturalistički izgled. Motor Girl, možda više nego ijedan Mooreov strip do sada, asocira na manga radove u tom ekspresivnom rasponu likova i tempu kojim se scene razvijaju i mada hitam da dodam da ovo ne „izgleda“ kao manga, vredi ukazati na to koliko se Moore lako i nadmoćno igra sa tempom, kreirajući scene neverovatno eksplozivne akcije, neverovatno uspele slepstik komedije na jednoj strani, a onda ulazeći u jednako uspešne kontemplativne epizode na drugoj. Majstor je majstor.

 

Motor Girl tokom ovog meseca dobija svoj drugi trejd a omnibus kolekcija sa svih deset priča izlazi na proleće i usudiću se da sugerišem da je ovo strip veoma vredan vaše pažnje. Ako od Moorea i posle svega želite samo dugačke, kompleksne narative, a Motor Girl vam je svojom srazmernom kratkoćom tek razgoreo glad, radovaće vas da znate da od Januara sa izlaženjem kreće novi Strangers in Paradise serijal. Ali do tada, dajte šansu Samanthi, Libby i Mikeu, nećete se razočarati.

 

E, dobro, emocije, prijateljstvo, sve je to lepo, ali kad smo bili mali i počinjali da čitamo stripove nije TO bilo ono što nas je ovom medijumu privlačilo, već su to bili pištolji, akcija, nasilje, obećanje nečeg brutalnog i mračnog što se retko moglo videti u drugim medijima. Ne? Samo se o meni ovde radi? Oh…

 

Dobro, kako god, kada je prošle godine Image Comics krenuo sa publikovanjem nove kolaboracije između Eda Brubakera i Seana Phillipsa (i, ništa manje važno, koloristkinje Elisabeth Breitweiser koja je posle toliko zajedničkih radova neraskidivi deo pobedničkog tima), tekućeg serijala Kill or Be Killed, poskočio sam od sreće i pomislio kako možda mi ovako nešto nismo zaslužili, ali kako ćemo ga svejedno prihvatiti.

 

Brubaker je, to se zna, jedan od meni najomiljenijih autora u savremenom američkom stripu koji je čak i svoje superherojske smene časno odradio kreirajući neke od najmemorabilnijih priča u serijalima Catwoman, Daredevil ili Captain America (mada se u poslednjih par godina mogla osetiti zasićenost i dobro je da je Ed na vreme digao sidro), ali koji apsolutno blista kada radi nešto „svoje“. Kjuriosli, prvo to neko „svoje“ koje je radio sa Phillipsom bio je serijal Sleeper za Wildstorm, koji je zapravo i dalje tehnički bio deo korporacijskog superherojskog sveta, koristeći između ostalog likove poput Griftera da se napravi spona sa ostatkom Wildstorm univerzuma, ali su Brubaker i Phillips uspeli da saviju pravila igre do te mere da smo dobili neverovatno napetu i snažnu noir/ špijunsku priču u superherojskom okruženju.

 

Možda je najpoznatija Brubaker/ Phillips kolaboracija metaserijal Criminal koji je izlazio za Marvelov Icon imprint dok je Brubaker radio za njih, serija tvrdokuvanih, međusobno uglavnom nepovezanih, kriminalističkih radova kojim su ova dva majstora skoro svojeručno vratili krimić u fokus stripočitalačke publike u Americi. Ne želim, naravno, da preuveličam Brubakerov i Phillipsov značaj i da se pravim da Sin City i Stray Bullets (pa i 100 Bullets, naravno) nisu postojali i imali svoje mesto pod suncem i pre Criminal, ali čini mi se da je srazmerna visokoprofilnost Criminala u dekadi kojom su vladali superheroji zaslužna i za svojevrsnu ekspanziju ovog žanra, što kroz posebnu ediciju koju je Vertigo nekoliko godina izdavao, posvećenu krimićima, što kroz kvalitetne mini ili tekuće serijale koje su za Image, Boom!, Dark Horse i druge izdavače radili Johnston, Hawkins, ili, svakako, Grant.

 

Pravim malo veći uvod zato što je Kill or Be Killed zapravo povratak „čistom“ krimiću posle različitih žanrovskih krosovera i skretanja koje je Brubaker imao sa Incognito (palp superherojština), Fatale (horor) ili Velvet (špijuniranje). Naravno Fade Out koji je izlazio pre Kill or Be Killed je već bio pravi krimić, ali je istovremeno bio i omaž starim noir favoritima, dok je Kill or be Killed savremena priča, smeštena u moderni Njujork i usredsređena na psihološku (i, hajde, sociološku) analizu čoveka koji postaje serijski ubica zato što mu je demon tako naložio.

 

Kill or Be Killed je Brubaker u svojoj najmeditativnijoj ali istovremeno i najjačoj formi. Pričan u prvom licu sa ogromnom količinom flešbekova i digresija ovo je uistinu slojevit i moćan portret sasvim običnog čoveka koji se postepeno transformiše u viđilante-ubicu što se šunja mračnim njujorškim ulicama i pronalazi „loše ljude“ kojima će presuditi. Glavni junak, Dylan, je bledunjavi, pomalo tunjavi ostareli dvadesetosmogodišnji student sa depresivnim simptomima koji lekove kupuje od ilegalnog dilera na ulici i psuje američki sistem javnog zdravlja, živi sa cimerom što mu taslači najbolju ortakinju i generalno sedi izgubljen u samosažaljenju najveći deo vremena, meditirajući o svetu koji mu je odelio lošu ruku. Onda, posle neuspešnog pokušaja samoubistva, usred adrenalinske poplave koja usledi, ima viziju demona što mu se podsmeva na prepoznavanju da želi da živi tek nakon što je pokušao da umre. Demon mu onda objašjava da mu je život spasen samo pod uslovom da jednom mesečno ubije jednu lošu osobu, koja ionako zaslužuje da umre, a Dylan je suočen sa pitanjem šta tačno definiše nekoga ko zaslužuje da umre.

 

Kill or Be Killed je, jednim delom studija mentalne bolesti, ne samo na psihološkom planu, već i na planu toga kako okruženje utiče na osobe kojima je potrebna podrška, a koje je, često ne dobijaju. Strip detaljno analizira Dylanove porodične odnose, odnose sa prijateljima, devojkama, cimerom i čak i bez demonskog prisustva i imperativa da se ubija, ovo je ubojito štivo što pokazuje kako je lako propasti kroz rupe na bezbednosnoj mreži za koji mislimo da je tu da nas sačuva od potonuća u životu.

 

Ali istovremeno, ovo je jedan od najnapetijih krimi-stripova koje danas možete da čitate, metikulozan prikaz sazrevanja ličnosti kojoj je bio potreban podsticaj i svrhovitost da bi realizovala svoje postojeće potencijale. Kill or Be Killed je uzbudljiv zato što zaista uspešno prodaje tu ideju o običnom čoveku, liku koji zaista deluje kao jedan od nas, koji, nakon prelaska crte i izlaska iz kruga pravila koja vladaju unutar civilizovanog društva, izrasta u nešto veće, intenzivnije i snažnije. Nemoguće je ne biti fasciniran ovom trajektorijom rasta protagoniste i upravo je u tome Brubakerov najbolji trik – konstantno suočavanje čitaoca sa sopstvenom fascinacijom likom koji, naprosto, ne može biti opisan kao pozitivac.

 

Oh, naravno, Dylan ima neprebrojne racionalizacije i objašnjenja za stvari koje radi i, kako priče dalje odmiču, kriminalni milje u koji je sve dublje uronjen praktično diktira njegove dalje poteze (strip se ne zove bez razloga „Ubij ili budi ubijen“), ali Brubaker majstorski izbegava upadanje u kliše pisanja erzac-Dextera ili kakvog drugog „psihopate za koga navijamo“ pokazujući Dylana kao sve vreme u potpunosti relatabilnu osobu sa istim strahovima, afektima i logikom kakve lako nalazimo i u sebi. Zbog toga su scene u kojima ga gledamo kako sa skraćenom sačmarom čeka svoju narednu žrtvu toliko upečatljive: u Dylanu je beskrajno lako videti samog sebe i ma koliko da Brubaker do ovog mesta stizao metodičnim, skoro školskim putem, to mu ne oduzima na snazi. Kill or Be Killed je zaista strip koji vas natera da se zapitate o tome šta biste vi sami uradili u sličnoj situaciji.

 

Brubaker je ovde vidno inspirisan, i u velikim količinama teksta koje ispisuje (čitava priča je formatirana kao dugačka, intimna Dylanova ispovest čitaocu) nema ni traga žanrovskoj letargiji koja je obeležila neke od njegovih poslednjih radova za Marvel pre neku godinu. Naravno, dopuštam da možete ne voleti njegov melodramatični noirom napajani stil pisanja, ali ritmički i sadržajno ovo je veoma, veoma solidno. Pored Dylana i drugi likovi imaju prostora da zasijaju i Brubaker beži od lakih stereotipova trudeći se da ih prikaže kao višeslojne, često protivrečne ličnosti koje time besprekorno uokviruju jedinstveno bizarnu situaciju u kojoj se glavni junak nalazi i sve brutalnije postupke koje je prinuđen da čini. Poređenje koje ću sada napraviti može da zazvuči neobično, ali je tačno: Kill or Be Killed je zapravo kao nekava R-rated verzija klasičnog Amazing Spider-mana, sa depresiji sklonim mladim muškarcem u glavnoj ulozi, kompleksnim ansamblom žena oko njega (različite devojke, majčinska figura koja nikada ne sme da sazna njegovu tajnu), cimerom sa kojim ima složen odnos, te tajnim životom borbe protiv loših ljudi koji eskalira do momenta kada preti da potpuno proguta čitav život protagoniste. Mislim, ako me poznajete, jasno vam je da veću pohvalu ovom stripu ne bih umeo da smislim pa sve da imam još 3-4 sata vremena na raspolaganju.

 

Brubaker je tokom godina sarađivao sa mnogim izvrsnim crtačima, uključujući velikog Stevea Eptinga koji bi mi bio prvi izbor za crtača da nekim slučajem Phillips nije imao mogućnosti da radi Kill or Be Killed. Ali sa Phillipsom Brubaker ima posebnu hemiju i to se u ovom stripu vidi. Britančev stil je sa godinama dobio na oštrini, sa često tanjim linijama i oštrijim senčenjima nego što je nekada bilo, ali ima ovde u ogromnim količinama i „starog“ Phillipsa tako da će svako za sebe pronaći nešto što voli. Ja, naravno, volim sve što ovaj čovek crta a kako je Kill or Be Killed strip sa mnogo unutrašnjeg monologa i kontemplacije, tako i Phillips ima zadatak da ilustruje mnoge scene na kojima je bitna samo atmosfera i nema nikakve akcije. To mu, razume se, stoprocentno polazi za rukom i prizori urbanih prosotra, bezbednih po danu i pretećih po noći, ali i ruralnijih momenata pastoralnih meditacija su izvanredno uspeli. Naravno, kad do akcije dođe, Phillips je tu da podseti kako ume klasične noir scene da obogati brutalnošću i viscerom koje savršeno komuniciraju okrutni ton u srži ovog stripa. Breitweiserova je, već sam napomenuo, esencijalni deo ove formule i jedan od najboljih kolorista koji danas rade za Image. Njen rad na Azacetinim crtežima za Kirkmanov Outcast sam već hvalio, a posle nekoliko kolaboracija sa Brubakerom (i Phillipsom), na Kill or Be Killed ona besprekorno prati noir atmosferu stripa oživljavajući Phillipsov tuš onako kako samo ona ume. Ovo je strip čije mnoge stranice legitimno mogu da idu na zid – mada je i legitimno da bi se onda prijatelji i porodica zaverili da vas spakuju za psihijatrijski pregled, naravno.

 

Kill or Be Killed je do sada odradio tri celine za 14 brojeva, ali ovo je jedna tekuća, neprekinuta priča koju treba pročitati od početka pa sve do kraja kad se jednom taj kraj bude i pojavio. Za sada, svakako ohrabrujem da se priključite čitanju i kupite kolekcije a ako ste stara škola i radije ćete ovo čitati u mesečnom(ish) tempu, Brubaker nastavlja sa starom praksom iz Criminala da mesečnim sveskama priključuje kratke dnevničke osvrte na ono što je čitao ili gledao ali i odlične eseje raznih autora koji se bave žanrom. Ol inkluziv, što bi se reklo.

 

Činjenica da Brubaker uspeva da ovo ispiše za vreme najljućeg rada na pisanju i produkciji Refnove serije Too Old to Die Young, kao i da Phillips ovo crta u pauzama drugih svojih projekata i da ovo ispada ovako dobro je za divljenje i mada je jasno da stripovi ovog tipa ni od koga neće napraviti bogataša, greje pomisao da ljudi i dalje u sebi imaju strasti da ih proizvode. Brubaker najavljuje i nove Criminal radove za narednu godinu i to je samo dodatni razlog za radost.

 

Konačno, da kažem reč-dve i o aktuelnom DC-jevom serijalu Deathstroke i ispunim superherojsku kvotu za danas, a istovremeno ukažem zašto stalno preporučujem ovaj strip za čitanje između i ispred praktično svega drugog što DC trenutno pravi.

 

Naravno, DC u ovom momentu ima zaista dobru ponudu, post-Rebirth faza njihovog izdavaštva je obeležena izrazito kreativnim uredničkim radom i mislim da je legitimno reći da se ovde na delu vidi blagorodni uticaj Geoffa Johnsa koji je sa pozicije Chief Creative Officera na kojoj sedi još od 2010. godine, ne prekidajući da paralelno i piše stripove, verovatno bio najbolja osoba da prepozna šta u prethodnoj (New 52) fazi DC superherojštine nije funkcionisalo i kako da u novoj fazi stvari profunkcionišu kako treba.

 

Hoću reći, Deathstroke načelno nije lik koji ima sopstveni serijal. Nastao u drugom broju New Teen Titans 1980. godine, kroz kolaboraciju Marva Wolfmana i Georgea Pereza, a za potrebe davanja Teen Titansima nekakvog arhineprijatelja koji će ih rekurentno progoniti, Deathstroke je tek devedesetih imao sopstveni serijal, priključujući se na zeitgeist u kome su kostimirani junaci sa pištoljima i sečivima postali normalan prizor u superherojskom stripu. Ova „mračna“ faza američkog stripa je bila pogodna za brisanje granica između heroja i zločinaca, ali Deathstroke je sledeći put dobio sopstveni serijal tek u New 52 fazi, dakle, pre šest godina, a i sa njim DC nije baš tačno znao šta želi. Mora da je delovalo deprimirajuće videti kako konkurentski Marvelov Deadpool – lik nastao kao omaž i dobronamerna parodija na Deatshtrokea – razvaljuje na svim popkulturnim poljima i utire put promeni filmske superherojske paradigme, dok njegov originalni predložak i dalje ne dobija dovoljno pažnje i ljubavi od strane kritike i čitalaca.

 

Zato je sa Rebirth DC uradio bukvalno najbolju stvar koju je mogao da uradi i dao ugovor Christopheru Priestu da piše novi tekući serijal o najopasnijem plaćenom ubici na svetu. I posle više od decenije odsustva iz strip-industrije (uz jedan kratki izuzetak sa povratkom na Quantum & Woody), Priest je naizgled bez ikakvog napora demonstrirao zašto gotovo svi drugi scenaristi u savremenom američkom stripu imaju još dosta leba da se najedu pre nego što budu dostojni da mu čiste cipele.

 

OK, da me ne ponese hiperbola, naravno da je sve stvar ukusa, ali bukvalno od prve epizode aktuelnog Deathstrokea ima se utisak da prisustvujete istorijskom događaju, nemilosrdnoj ali i neodoljivo atraktivnoj disekciji i rebrendiranju lika koji posle tri i po decenije konačno pronalazi svoj stvarni glas i karakter. Poslednji put kada se ovako nešto desilo bio je to Garth Ennis na Punisheru, sem što je Punisher pored svih svojih sociopatskih elemenata ipak uvek bio prikazivan kao – nominalno – pozitivac. Deathstroke je negativac, bez ikakve sumnje, čovek koji ubija za novac i koji je mnoga zla naneo superherojima što ih volimo tolike godine. A onda se pojavljuje crni baptistički sveštenik (i, ne zaboravimo, multitalentovani muzičar), nekada prvi afroamerički strip-urednik i čovek koji je svet zadužio nekim od najzanimljivijih superherojskih stripova unutar i izvan mejnstrima, i daje nam Deathstrokea smeštenog u centar apsurdno komplikovane porodične drame koja ga humanizuje na način za koji nismo ni znali da ga želimo.

 

Ako znate Priesta, znate i da je tako dugo odsustvovao iz stripova jer su ga zvali isključivo da piše stripove o crnim superherojima a što je on odbijao. Jedan od originalnih rasno osvešćenih aktera u američkoj strip-industriji, Priest već decenijama insistira na tome da ne želi da bude token-negro scenarista kome se daje da piše afroameričke ili afričke likove kako bi izdavači demonstrirali da imaju poštovanja za te neke „druge“ kulturne posebnosti. I s punim pravom jer Priest je jedan od najnačitanijih  i, još važnije, najoštroumnijih ljudi koji uopšte rade stripove u Americi, čovek sa ogromnim znanjem ali i veštinom da to znanje plasira kroz semantički gust ali uvek elegantan tekst, igrajući se sa žanrom, lomeći njegove ivice ali nikada ga prezirno ne napuštajući.

 

Utoliko, aktuelni Deathstroke je sasvim „pravi“ superherojski strip, sa kostimima, supermoćima, predimenzioniranim negativcima, kameo-pojavljivanjima Betmena i Supermena i svim drugim što mu je potrebno. Ali istovremeno, ovo je i vrlo ozbiljan, zreo superherojski strip koji na izvanredan način ilustruje razliku između stripa koji je zaista „za odrasle“ i stripova koji posežu za ovom etiketom ne bi li opravdali eksploatacijske sadržaje nabijene nasiljem end seksom. U nekom momentu, početkom ovog veka, superherojski su stripovi ne samo u „postraničnim“ univerzumima (Wildstorm, Marvel MAX) već ponekad i u samom srcu mejnstrim kontinuiteta išli ovom linijom zrelosti, pisani od strane scenarista sa literarnom zaleđinom i ambicijama, ali su tržišne, pretpostavićemo, zbiljnosti okrenule klatno na neku drugu stranu. I to je okej, i na toj drugoj strani smo dobili puno lepog, ali Deathstroke zato i deluje kao takvo osveženje sa svojim zdravim, ciničnim pogledom na svet ispunjen ljudima u šarenim kostimima, sa neprebrojnim supermoćima i svojim zaključkom da je podela na pozitivce i negativce naprosto nedovoljno dobra.

 

Priest je i sam u intervjuima rekao da prvo nije mogao ni da se seti ko je Deathstroke kada su ga zvali (mada je posle pošteno gikovao objašnjavajući da su Wolfman i Perez odradili sjajan posao i dali mu u nasleđe odličnu osnovu na kojoj je mogao da gradi), a da je zatim morao da razmisli postoji li način da hrišćanski sveštenik napiše strip o čoveku čija je profesija ubijanje, a da to i žanrovski i etički ima smisla.

 

Naravno, Priest je jedan od onih Progresivnih Hrišćana koji mnogo liberalnije gledaju na sveukupnu teoriju i praksu od prosečnog nosioca članske karte SPC, RKC ili već neke treće „mejnstrim“ populacije unutar hrišćanstva, i njegova verzija Deathstrokea je jedna istovremeno suva i racionalna, ali i strastvena (i duhovita) disekcija lika koji, po prvi put za tri i po decenije sebi zaista počinje da postavlja pitanja.

 

Ovaj pristup – lik iz stripa se osvesti, pogleda život koji vodi i počne da preispituje svoje izbore – može, naravno, da bude opasan. Superherojski strip počiva na osetljivom prećutnom ugovoru sa čitaocem u kome se podrazumeva prihvatanje „pomerene“ realnosti, ne samo fizičke već i psihološke, u kojoj se pripovesti događaju, pa narušavanje ovog ugovora često rezultira u mračnom, neveselom cinizmu. No, Deathstroke, iako strip nabijen cinizmom i mrakom, je sve osim neveseo i na tome se zasniva ogroman deo te zrelosti koju donosi. Priest kaže da je kod Deathstrokea njemu bilo zanimljivo to što je u pitanju lik sa porodicom – veoma nekarakteristično za negativce u superherojskom stripu – pa je na ovom temelju izgradio svoj „Sopranos sa superherojima“.

 

Genijalnost Priestove psihološke analize lika Sladea Wilsona je u tome što umesto silaska u nekakvu jalovu introspekciju on u punoj meri pušta Deathstrokea da se izražava kroz akcije. Ovde nema „objašnjavanja“ lika, nema magazinskog psihologiziranja, nema prečica do čitaočevog srca, naprotiv, Deathstroke je kompleksan, komplikovan lik koji jedino može pošteno biti oslikan kroz jednako komplikovano pripovedanje u kome su ostali likovi stalno u konfuziji oko toga šta Deathstroke ZAISTA radi, koji su mu STVARNI planovi a koji ISTINSKI motivi.

 

Ova konfuzija se lako prenese i na čitaoca, pogotovo što je pripovedni postupak takav da zahteva ozbiljnu usredsređenost. Priča stalno skače između nekoliko vremenskih planova, ne trudeći se da objašnjava likove (ako oni to sami ne učine) i verujući da će intenzivnost teksta biti dostatna da čitaoca zadrži uz radnju dovoljno dugo da počne da povezuje sve te različite niti u jednu složenu, i impresivnu, tapiseriju.

 

Deathstroke ovde dobija apdejtovano poreklo (verovali ili ne, vezano za Srebrenicu i potragu za srpskim oficirom krivim za smrt civila), ali priča odvaja jako mnogo vremena i na prikazivanje članova njegove porodice (odnosno porodica) – potomke i bivše supruge, dajući svakom od njih bogate psihološke i socijalne živote i majstorski ih pretvarajući u ogledala za neki od aspekata Wilsonove složene ličnosti. Priča koja iz ovoga izranja je o čoveku ogromne strasti i volje, majstoru manipulacije, koji u jednom trenutku svog života počinje da shvata da je možda napravio pogrešne procene u pogledu toga šta je smatrao vrednim i zatim se opseda potrebom da ono zaista vredno u svom životu zaštiti ili povrati.

 

A iako je ovo priča o krizi srednjih godina sa kojom nije teško identifikovati se (i pored toga što vam bivša žena verovatno ne radi za američku slučbu bezbednosti, a deca vam verovatno nemaju supermoći), ona se ne zaustavlja na, rekoh već, introspekciji i preispitivanju ljudskih emocija, već se, naprotiv, otelovljuje u jednoj ekstremno komplikovanoj mreži intrige, špijuniranja, ubistava, sukoba sa Betmenom i Supermenom, da bi kulminirala u krosoveru sa Titans i Teen Titans koji je srceparajući i pored solidne količine zabave koju isporučuje jer pokazuje šta čovek koji misli da ima sve oseća kada shvati da nema ono što je isključivo svojom krivicom izgubio. Priest i ovde uspeva u potpunosti da izbegne patetiku, pišući naizgled „normalan“ superherojski strip u kome Deathstroke u svom klasičnom stilu demonstrira nadmoć nad mladim superherojima, ostavljajući da tragedija koja se dešava u pozadini, najviše u samoj psihi protagoniste, da ta tragedija do čitaoca dođe postepeno, iz zasede.

 

Poslednjih nekoliko epizoda, zaključno sa najnovijom, dvadesetpetom, su pripovest o Deathstrokeu koji je doživeo religiozno prosvetljenje i traži način da ispravi zla koja je nekada činio i ma koliko ovo delovalo kao izdaja svih fundamenata ovog lika, ovo je u potpunosti zarađen preokret koji čitaoca sigurno vodi putem dalje intrige i akcije.

 

Priestovo pripovedanje je brzo, intenzivno i istovremeno lako, sa neverovatno ekonomičnim tranzicijama između scena, minimumom teksta potrebnim da se ne samo prenese informacija već i karakter, a mnoga njegova interesovanja proziru kroz tekst, bilo u tretmanu azijske Hmong manjine, bilo u korektnom razlikovanju strana u bosanskom konfliktu. Doduše, psovke koje na srpskom vidimo u jednoj od epizoda su komično pogrešne, ali Priest ovo kompenzuje savršenim monologom na jednom jedinom panelu kojim pokazuje koliko Amerikance/ zapadnjake razlika između Hrvata i Srba savršeno ne interesuje i koliko smo smešni u našem narcizmu malih razlika. I, ako to nije bilo jasno, ovo je izuzetno duhovit strip sa stalnim instancama suvog, inteligentnog humora.

 

Sve ovo iznosi na svojim plećima tim crtača koji se perfektno prilagođava Priestovom skokovitom pripovedanju, od Carla Pagulayana, preko Caryja Norda koji ovde pokazuje da je dosegao sasvim novu zrelost, pa do Joea Bennetta i Diogenesa Nevesa koji radi najnoviju fazu i daje joj pomalo Wildstorm šmek. Priestov stari urednik, Larry Hama je sarađivao na crtežu za neke od epizoda i lepo je videti da njihovo partnerstvo i dalje odlično funkcioniše.

 

Priest je u formi, to je sasvim očigledno a uticaj Geoffa Johnsa koji je aktivno učestvovao u razvoju zapleta (štaviše, nateravši Priesta i urednika Alexa Antonea da od prve verzije zapleta sasvim odustanu) je očigledno pomogao da ovo bude jedan od najboljih superherojskih stripova koji trenutno izlaze. Priest ovde ima slobode za koje i sam kaže da ga iznenađuju (od suvih komentara na rasnu politiku, do bavljenja ženskim menstrualnim ciklusom) a to je i svedočanstvo o uredničkoj blagonaklonosti i pažnji da se autorski glas ne uguši u korporativnom šumu.

 

Ako volite superheroje, Deatshtroke je obavezno štivo jer na izluđujući i neodoljiv način rekontekstualizuje mnoge od superherojskih tropa, ne bežeći istovremeno od pravoverne superherojske akcije. Ako ne volite superheroje, ovo je i dalje strip kome treba da date šansu jer je u pitanju nesvakidašnja kombinacija ozbiljnog i duhovitog koja čitaoca tretira kao odraslu osobu ali i prepoznaje da odrasle osobe imaju i svoju nezrelu stranu. Pa vi vidite gde pripadate.