Pročitani stripovi: Reckless

Ovih dana izašao je Reckless, novi rad iz kuhinje Eda Brubakera, Seana Phillipsa i, sada to već znamo, Jacoba Phillipsa, grafički roman koga je Image Comics, pretpostavljam, rado izdao nakon prilično dobro primljenog grafičkog romana Pulp od pre nekoliko meseci. Brubaker u pogovoru za ovo izdanje pojašnjava da za njega i Phillipsa nije normalno da izdaju grafičke romane i da su, pored sve reputacije i iskustva koje imaju u industriji, oni već decenijama svejedno vezani za klasični mesečni tempo pojedinačnih svesaka, pa čekanje da izađe kolekcija i sve u krug. Reckless je očigledno urađen sa ambicijom da se izađe iz ovog kruga, a nagađam najpre jer je Seanu Phillipsu opterećenje da se vezuje za mesečni format i da radi efikasnije kada ima pred sobom čitav scenario koji može da nacrta u jednom dugačkom cugu.

Reckless je, pak, zamišljen kao serija grafičkih romana, za sada planirana tri, koji će izaći u okviru godinu dana, svaki u po jednoj knjizi od 130 strana sa zaokruženom pričom a gde će priče biti povezane senzibilitetom ali i glavnim junakom po imenu, er, Ethan Reckless. Dakle, ovo se neće previše razlikovati od onog što su Brubaker i Phillips radili sa Criminal osim što će se preskakati međufaza u kojoj to sve izlazi u mesečnim sveskama i odmah ići na kolekcije, tj. na zaokružene priče – romane. Brubaker naglašava da su do sada Phillips i on imali grafičke romane (notabilno, pored Pulp tu je bio i My Heroes Have Always Been Junkies) ali da je ideja da se lansira praktično serijal grafičkih romana, sa odvojenim pričama koje povezuje glavni lik, nešto što je zapravo želeo da uradi godinama, još otkad je bio dete i gledao ćaleta kako guta palp romane slikanih naslovnica i prepune obećavajuće misterije i uzbuđenja. Godina u kojoj je izlaženje mesečnih svesaka poremećeno, jelte, globalnom krizom, pokazala se kao momenat kada se u ovaj eksperiment može ući sa „il’ pobednik il’ pokojnik“ pristupom i uz nadu da veliki posao koji treba obaviti neće smrviti autore (Brubaker kaže da se manje plaši za Jacoba jer je mlađi…).

Naravno, da se i ovde radi o visokom palpu jasno je i iz činjenice da se glavni junak zove, pa Ethan Reckless. Brubaker je očigledno svom glavnom junaku namenio biografiju ispunjenu iskušenjima i razočaranjima, pobedama koje ostavljaju gorak ukus u ustima itd. itd. itd., naslanjajući se na dobru tradiciju krimi likova u rasponu od Parkera Richarda Starka, pa do Jacka Reachera Leeja Childa. Navodim ova dva konkretna lika jer se Ethan Reckless nalazi negde na sredini između njih dvojice – jednog profesionalnog, okorelog, kriminalca sa čvrstim etičkim kodom i drugog bivšeg briljantnog vojnog istražitelja koji sada frilensuje i obavlja poslove koje drugi neće ili ne mogu da urade jer ih sputava zakon – sa svojim interesantnim ličnim istorijatom i, barem u ovoj, prvoj, priči on je predstavljen kao čovek koji je intenzivno izvan društva i ljudske zajednice, kako socioekonomski, tako i psihološki.

Brubaker i Sean Phillips su sa decenijama zajedničkog rada postali izuzetni u worldbuildingu, kreirajući izuzetno opipljiv osećaj mesta i vremena gde se njihove priče događaju. Ovo pogotovo ima svoju vrednost imajući u vidu da se mnoge od priča koje oni rade dešavaju u nekim proteklim (mikro)epohama, u, recimo posleratnom Holivudu, ili u Njujorku ranih četrdesetih godina prošlog veka. Reckless je bliži našem dobu, jer se događa u 1981. godini, ali je u nekom drugom smislu prilično veliko odstupanje od onog što smo navikli da Brubaker i Phillips rade. Naime, ova se priča događa u Kaliforniji i nakon vertikalnosti, tame i užurbanosti koje smo gledali u Pulpu, široki, osunčani blevari Los Anđelesa i još više zeleni, nežni delovi kalifornijske provincije što ih dobijamo u Reckless deluju gotovo kao da smo na drugoj planeti.

Otac i sin Phillips ovde rade vidno inspirisan posao, kreirajući atmosferu jedne skoro mitske Kalifornije, mesta večnog leta, života koji podrazumeva duge sate na plaži, surfovanje, pitoma brdašca oko gradova (koja poslednjih godina, avaj, stalno gledamo u plamenu…), sa crtežom koji u mnogo momenata stvari više sugeriše nego što ih prikazuje, puštajući LA Strip da se gubi u daljini sa ljudima koji neužurbano šetaju ulicom, logotipima na radnjama skoro nažvrljanim, likovima u pozadini svedenim na puke skice. Utisak, naravno, nije da je crtež nedovršen ili zbrzan već, u velikoj meri zahvaljujući koloru Jacoba Phillipsa, da je ovo Kalifornija u koju sam čitalac/ gledalac dodaje potrebne sastojke iz sopstvenih sećanja proizvedenih možda ličnim iskustvom a možda (i statistički verovatnije) konzumiranjem popularne kulture koje se veliki deo proizvodi u Kaliforniji ali čija je Kalifornija često i tema.

Naravno da je Sean Phillips ekstremno dobar u karakterizaciji kada je to potrebno i kako Reckless u nekim delovima izrazito jako naglašava svoje palp korene, tako su mu i likovi koji se pojavljuju u svega nekoliko kadrova – bezimeni krimosi, pogrbljeni FBI agent, hispanoamerička dilerka spida, pankeri koji piče pogo u polurazrušenoj bioskopskoj sali – odrađeni sa puno ljubavi i karaktera. No, glavna stvar kod Phillipsa je da se uspelo zadržava sa prave strane stilizacije, nudeći strip koji ne upada u puko citiranje popularne kulture i čija Kalifornija, bez obzira što je radi neko ko ju je više gledao na televiziji nego uživo, nije samo skup kadrova koje znamo iz Tarantinovih filmova već zaista, najviše skup sugestija, polaroida iz naše kolektivne memorije, na koje će čitalac nadovezati svoje interne impresije o Los Anđelesu i Kaliforniji. Recimo, kada prvi put vidimo rashodovani bioskop u kome Ethan živi i radi, to je jedan kadar preko cele table, fasada urađena u gizdavom neokolonijalnom stilu, ali na kojoj neravnine i nesavršenosti – napravljene sa svega nekoliko linija – sugerišu da zgrada više nije u funkciji čak i pre nego što vam oko dosegne natpis „Out of business“ iznad vrata na kojima je neko autolakom nacrtao anarhističko A u krugu. Prolaznici koji stoje blizu ulaza u bioskop svi imaju svoje živote i karaktere bez obzira što su sasvim nebitni za priču, ali jesu bitni za osećaj „stvarnosti“ ili makar uverljivosti mesta.

Razume se, kolori Jacoba Phillipsa su već neraskidiv deo stripova koje njegov otac radi sa Brubakerom pa ovde kolorista pravi savršena razdvajanja između lokaliteta i doba dana, dajući stripu jednako snažno utemeljenje u vremenu i mestu koliko i same olovke i tuš. Kontrast između, recimo, poslednjeg kadra prve scene – mrak, krv, pretnja – i prve strane sledeće scene gde gledamo pacifičke talase i devojčicu koja vozi rolere širokim bulevarom dok ljudi jedu sladoled ispod palmi je postignut jednako i crtežom (jaki kontrasti, puno tamnih površina, debele linije protiv mekših linija i puno belih površina) kao i kolorom.

Brubakerov scenario uspeva da obiđe mnoga opšta mesta palp literature a da se ne utopi u reciklaži. Što je svakako njegova specijalnost, mada i vredi reći da u pogledu same priče, Reckless zapravo ima manje, hajde da kažemo, „događanja“ od onog na šta nas je Brubaker navikao. Možda neočekivano, Reckless, iako sadrži sve što treba – zaveru na više nivoa, polupolomljenog protagonistu i posebnu vrstu fatalne žene koja mu parira i prisustvom i odsustvom, nasilje u hotelskim sobama i na parkinzima, agente državnih službi kojima je svega dosta i samo gledaju kako da doguraju do penzije itd. – dobrim svojim delom se realizuje kroz meditacije glavnog junaka. Ethan, prilično bezvoljan i flegmatičan lik kakav jeste, zapravo ne radi mnogo toga u ovom stripu što sa jedne strane ističe akciju kada je ima jer postaje jasno da je VAŽNO ako se Ethan odlučio da nešto uradi, ali sa druge se uklapa uz njegovu karakterizaciju koja je definisana traumatičnim doživljajem iz mladosti i izgubljenom ljubavlju.

Ethana, naprosto, malo toga u životu zanima i mada su palp junaci često definisani time kako malo i retko ispoljavaju emocije, Brubaker od Ethana pravi praktično klinički slučaj teške depresije, dajući mu česte nesanice, duge monologe kojima samom sebi pokušava da objasni smer u kome mu je život otišao, odsustvo motivacije da rado skoro bilo šta, nedostatak afekata… Da je Ethan uprkos tome donekle socijalno funkcionalan u meri da se bavi, er, nezvaničnim detektivskim radom u ovom celom kontekstu ne deluje neobično jer je jasno da je u pitanju inteligentna i metodična osoba koja je samo ostala bez razloga da živi.

Naravno, kao i u svakoj poštenoj palp priči, pojaviće se nešto (osoba, događaj ili, kako to u literaturi ume da se spoji u jednom – žena) što će Ethana trgnuti iz demotivisanosti i naterati ga da prekorači ne samo granice svojih pažljivo uzgajanih navika već i poslovnih pravila koja je sam uveo. Naravno, stvari u ovakvim pričama uvek idu u smeru tragedije i pitanje je samo da li će tokom tragedije protagonist imati dovoljno katarzičnih momenata da čitalac ima osećaj makar zrna pravičnosti u svetu što je oslikan kao preovlađujuće nepravičan a pre svega bezosećajan.

Imaće, naravno, ali ponovo napominjem, Reckless je priča u kojoj se malo toga dogodi a zapravo još manje od toga što se dogodi nudi osećaj razrešenja – najveći deo narativa se zapravo rešava u post-festum razgovorima i Ethanovim kontemplacijama a što svakako može da bude problematično za čitaoca koji želi malo visceralnije finale.

Nije, naravno, da viscere ovde nema, ima je taman koliko da ne ostanemo žedni, ali svakako treba uzeti u obzir da je ovo priča koja se pre svega dešava u unutrašnjem kontekstu misli i (onog što je ostalo od) osećaja protagoniste koji pokušava da navigira komplikovanu mrežu post-hipi-post-aktivističkih kontakata u andergraundu,federalnih policajaca, sitnih i krupnih kriminalaca koji su povezani zapravo najtanjim mogućim nitima. Ingenioznost ove priče je upravo u tome da bez Ethana ona zapravo ne bi ni postojala i veze između likova u njoj ne bi bile stvarne ili makar stvarno realizovane da se najnemotivisanija osoba na svetu ne pojavljuje i odjednom pronalazi motivaciju.

Utoliko, Brubaker ovde svakako nalazi jedan svež ugao iz koga priča svoj omiljeni palp, baš kao što Phillipsi nalaze inspiraciju u kalifornijskom okruženju. Ipak, ostaje pitanje kako će izgledati kasnije priče o Ethanu Recklessu jer je ova prva ne samo na kraju dana zaista važna samo njemu – ništa se sem njegove percepcije sveta u njoj zaista ne promeni – nego je i toliko vezana za stvari koje ga definišu kao osobu koja je danas, da je pitanje da li će buduće priče moći da imaju tu snagu ličnog.

No, videćemo. Naredni nastavak, Friend of the Devil stiže, ako sve bude u redu, već u Aprilu i ima vrlo ’70 naslovnu stranu, sa sve erotizopvanom ženskom figurom i satanskim pentagramom na naslovnoj strani. Brubaker i Phillipsi se, čini se, lagano kreću u smeru klasične eksploatacije i biće interesantno čitati kako oni to rade.

Pročitani stripovi: Pulp

Pedigre Eda Brubakera i Seana Phillipsa u proizvodnji prestižnih kriminalističkih stripova nema ni potrebe posebno isticati. Iako su obojica pre dve decenije gro svojih računa plaćali radeći superherojštinu (ponekad eksperimentalnu, ponekad, posebno u Brubakerovom slučaju, surovi mejnstrim), iako je Brubaker, uostalom, poznat i po svom radu na Cat Woman, Daredevilu i posebno Kapetanu Americi čiji je dobar deo ideja na kraju završio u MCU filmovima o ovom heroju, ova dvojica autora već deceniju i po unazad stoje na braniku krimi stripa koji je, posebno u ovom stoleću, praktično tržišna niša što ima vernu publiku, ali te publike ima srazmerno malo.


Autori poput Davida Laphama, Briana Azzarella, Stevena Granta ili Gerryja Duggana svakako drže plamen upaljenim svojim često vrlo kvalitetnim radovima u ovom nekada velikom krilu industrije ali Phillips i Brubaker su uspeli, ne bez dobrog razloga, da se praktično brendiraju u ovom žanru, krećući polovinom prošle decenije sa praktično nezavisnim stripom – pod Marvelovim okriljem, ali bez podrške Marvelovog marketinga – Criminal, koji je upalio i kao izjava o namerama ali i kao izuzetna serija labavo povezanih priča o ljudima sa one strane zakona, a koju su dvojica autora u međuvremenu uspešno preselili u Image i potkraj prošle godine završili prvi serijal od dvanaest epizoda.

Već sam pisao o tome kako je Criminal praktično vratio krimi-strip, ako ne u mejnstrim, a ono barem u njegov komšiluk, osvajajući svetla reflektora i osvrte ozbiljnih kritičara najpre na ime visokog kvaliteta ali i Brubakerovog zaista izuzetnog CV-ja. Brubaker dolazi iz porodice uspešnih kreativaca, stric mu je, recimo, bio cenjeni holivudski scenarista i njegovi prvi notabilni radovi su bili unutar kriminalističkog žanra, ali je za prerpoznatljivost i respekt koji ima verovatno bitno to kako je radeći superherojske stripove uspešno u njih ubrizgavao elemente kriminalističkih i špijunskih žanrova, da bi na, kako je izgledalo, vrhuncu superherojske karijere odlučio da izađe iz korporacijskog stripa i radi autorske serijale, paralelno sa pisanjima scenarija za veliki i mali ekran. Scenaristi njegove generacije i sličnih senzibiliteta, poput Fractiona ili Remendera su imali slične trajektorije (sa Fractionovim nedavnim uspešnim povratkom superherojima o kome ćemo uskoro progovoriti koju) ali Brubakera zaista izdvaja ta vernost krimiću. Od Scene of the Crime, preko Gotham Central pa do Kill or Be Killed i My Heroes Have Always Been Junkies, Brubaker je držao jednu jasnu liniju nastavljanja tradicije kriminalističke proze, kinematografije i stripa, a uz Phillipsa kao ravnopravnog koautora stripovi poput poslednja dva nabrojana, Criminal, ali i The Fade Out (pa i Fatale) su, može se reći, skoro svi redom moderni klasici žanra.


Što nas dovodi do grafičkog romana Pulp izašlog pre par nedelja. Pulp je dokaz da format samostalne priče u jednoj (nešto dužoj) svesci koji su dvojica autora (zajedno sa Phillipsovim sinom Jacobom na koloru) testirala sa My Heroes Have Always Been Junkies dobro funkcioniše i za njih dvojicu i za Image Comics pa je ovo projekat urađen kao, pretpostaviću predah i rekuperacija između dve sezone serijalizovanog Criminal. Pulp je, da se ne pretvaram da ovde ima neke neizvesnosti, fenomenalan strip i baš onakav blagi iskorak izvan uobičajenog Criminal programa koji osvetljava kriminalistički triler iz nešto drugačije perspektive da se autori osveže a da publika dobije podsećanje na to da krimići imaju različite aspekte i senzibilitete.

Pulp je, naime, kako mu i ime sugeriše jedna pomalo arheološka tvorevina, smeštena u vreme pred početak drugog svetskog rata kada su žanrovski roto-romani štampani na jeftinoj hartiji (pulpi, jelte), činili dobar deo popularne kulture. Stripovi su još velikim delom bili vezani za novine kao osnovni medijum – dakle, namenjeni pre svega odraslima – pa su jeftini (bukvalno i preneseno) prozni radovi kupovani na kiosku za pet centi, pružajući grube vestern ili kriminalističke (ili avanturističke…) pustolovine momaka sa ne uvek sasvim idealne strane zakona bili neka vrsta „tamnijeg“ krila pop-kulture.


Brubaker i Phillips su u svom dosadašnjem radu demonstrirali veliku ljubav prema istoriji žanrovskog stvaralaštva: Fatale je u ogromnoj meri bio strip smešten u eru rođenja palpa i lavkraftovskog horora, a The Fade Out se bavio Holivudom sa kraja četrdesetih godina. Brubaker je, uostalom, u svojim brojnim esejima u Criminal pokazao i poznavanje i afinitet prema eri koja je praktično kreirala palp (i noar) senzibilitete koje danas shvatamo kao tvrdojezgreni žanr i readymade formulu.

Ovo se vrlo eksplicitno tematski i tretira u Pulp gde je glavni junak, Max, ostareli njujoršli pisac palp vesterna koga izdavač večito krajca za pare a čak će mu, nakon što Max strada na ulici od lokalnih đilkoša, izgubivši nešto dostojanstva i sav honorar koji je primio za prethodni roman, i pokazati da ga je sasvim lako zameniti sedamnaestogodišnjakom koji tek uči da piše ali može da iskucava dovoljno slične vestern romane sa istim glavnim junakom koga je Max osmislio i tretirao godinama kao svoje čedo.


Brubaker ovde veoma elegantno analizira ideje autentičnosti naspram praktično industrijske proizvodnje „sadržaja“ a što je sukob koji je danas ekstremno aktuelan, verovatno i aktuelniji nego tridesetih godina prošlog veka. Pulp počinje sekvencom iz poslednjeg Maxovog romana, koju Phillips crta maestralno prenaglašeno dajući revolverašima ikoničke figure i poze dok njegov sin svedenim a opet neukroćeno razmazanim kolorom majstorski smešta u eru kada su stripovi često iz mašine izlazili razlivene boje što prelazi preko kontura likova i ivica kvadrata, sugerišući eru palpa jače nego i Brubakerov izrazito melodramatični tekst.

Naravno, Brubaker ovde mora da igra vrlo okretnu igru, pišući roman u romanu, jer je i onaj roman na nivou iznad pun (melo)drame i napraviti razliku između autentične žanrovske drame i prenaglašene, satirizovane drame može samo neko ko izuzetno vlada formom. Brubaker je taj a u Philipsu ima idealnog realizatora pa su kontrasti između fiktivnih epizoda na „divljem zapadu“, stvarnih epizoda u savremenom Njujorku (1939. godine) ali i flešbekova na stvaran život na američkom zapadu od pre četrdeset godina, sa krtaja 19. veka u kojima Max sve češće pluta, prefinjeni i izuzetno evokativni. Ovde se evolucija palpa preko nekoliko decenija razvoja tehnologije, ukusa publike i logistike industrije vidi i iz kolora koji je u Njujorku prigušen i „realističan“ a na starom zapadu divalj, neprirodan i razmahan, ali i iz organizacije stranice. U savremenim epizodama Brubaker i Phillips idu na aproprijaciju modernog „umetničkog“ pristupa pripovedanju sa dominantnim tempom od po sedam kvadrata po tabli a koji se onda ne samo intuitivno kontrastira sa slobodnijim, širim zahvatom uspomena na zapad, već i dobija izvanredna vizuelna krešenda u stranicama koje su cele jedan prizor, najčešće klaustrofobično smešten u mali okvir sa tekstom koji pada prema dnu stranice, ali i akcionim vrhuncima koji su disciplinovani i ne „iskaču“ drastično iz formata ali svođenjem tabli na šest ili pet kadrova perfektno posreduju urgenciju i energiju konačlnog oslobađanja napetosti.


Već sam jako mnogo puta hvalio Phillipsov potez koji je sa godinama postao još suptilniji i ikoničniji. Tanke linije koje poslednjih nekoliko godina Britanac koristi su vrlo lepo opslužene odmerenim kolorom njegovog sina, uz krajnji utisak da vidimo samu suštinu svake scene, sa svim viškovima uklonjenim kroz dosledni, disciplinovani rad, a da istovremeno imamo pun „miris“, „zvuk“ i „ukus“ vremena i mesta na kome se radnja događa.

To mesto je Njujork, pred rat u Evropi, sa parama kojih nikad dosta i nacistima koji se kurče po kafanama i pripremaju marševe u znak podrške Hitleru. Max je samo omatoreli pisac palp romana u kojima svojoj ludoj mladosti na još uvek neukroćenoj granici pokušava da podari plemenitiju formu i možda srećniji kraj nego što ga je u životu imao. Kada ga taj isti život pritisne sa svih strana – od nedostatka para do teskobe na poslovnom, porodičnom, pa i, nesvesno, političkom planu – Max će se prisetiti klinca kakav je nekada bio, zapravo manifestno nam priznajući u jednom monologu da on nije ono što vidi u ogledalu i da u sebi oseća isto ono što je osećao pre trideset ili četrdeset godina.

„Gerijatrijski noir“ nije egzotičan žanrovski pristup, naročito danas sa velikom kilometražom samog krimi žanra, pa smo od Christosa Gagea onomad dobili sjajni Sunset (živopisan na pokojnom UPPS-u), od Gerryja Duggana Dead Eyes, a Brubaker i Phillipsi sa Pulp uspevaju da okrenu iste motive – samoispitivanje ostarelog muškarca da shvati je li i dalje vredan kao čovek i kao muškarac, ako je ikada bilo ičeg vrednog u svemu tome – na svež način, povezujući postavku jednog „poslednjeg velikog posla“ sa vrlo dobro odmerenim i vrlo aktuelnim kulturološkim, pa i političkim iskazom.


Da je u 2020. godini  moguće čitati vrhunski palp krimić u kome su negativci nacisti je vrlo lepa spona sa klasičnim palp radovima i stripovima sa kraja tridesetih i iz četrdesetih. Brubaker je, uostalom, bio veoma inspirisan klasičnim Kirbyjevim i Simonovim Kapetanom Amerikom za svoj rad – a ne zaboravimo da je prva epizoda Kapetana Amerike iz 1941. godine, urađena od strane dvojice njujorških Jevreja imala na naslovnoj strani titularnog heroja kako Hitleru spušta moćan kroše na vilicu – ali Pulp nije samo omaž i odavanje pošte prethodnicima već i strip koji, pričajući o prošlosti (koja sanja o još daljoj, nevinijoj prošlosti u kojoj je i kriminal delovao pravičnije), priča o našem trenutku danas i daje nedvosmislen i snažan iskaz o tome na kojoj strani istorije valja biti (a Ben Shapiro nek, jelte, jede govna). Ne samo nasuprot nacizma – Pulp ima jaku antikapitalističku, veoma prizemljenu, levičarsku nit koja se jasno provlači sa Zapada sve do Njujorka – već na onom mestu koje podrazumeva brigu za bližnje i poštovanje za ljude koji će, uprkos svom cinizmu i mukom kojima smo okruženi, biti spremni i da poginu da bi sprečili zlo da se izjednači sa dobrim. Majstori ostaju majstori, to je valjda već i truizam, ali Brubaker i Phillipsi su sa Pulp isporučili jedan moderan klasik, vitak, energičan, sveden, lak za čitanje a višeslojan, emotivan a inteligentan – jednom rečju sve ono što je najbolji palp ikada mogao da poželi da u njemu vidimo.