Pročitani stripovi: Ghost-Spider

Pročitao sam dve kolekcije Marvelovog serijala Ghost-Spider koje sakupljaju deset brojeva što su izlazili prošle i pretprošle godine – a poslednja kolekcija je izašla u Decembru. Nije da nisam imao zanimanja za to kako se završava ovo poglavlje priče o interdimenzionalnoj Gwen Stacy, ali mi je i pomisao da treba da uđem u čitanje ovog stripa proizvodila blagu nelagodu i tako, uz natezanje, pet meseci kasnije sam sve ovo iščitao. Nelagoda je imala pravo.

Ne da je ovo u ijednom smislu loš strip, da me se ne shvati pogrešno ali sam još pre nekoliko godina shvatio da mi, iznenađujuće, stripovi o Gwen Stacy iz paralelne dimenzije – označene sa Earth 65 u Marvelovoj nomenklaturi koja, da ne bude zabune, nema nikakav metod i sistem – u kojoj je ona ostala živa i dobila paukoidne supermoći, a Peter Parker je mrtav, da mi ti stripovi uprkos zanimljivoj koncepciji, uprkos harizmatičnoj protagonistkinji i upečatljivom grafičkom identitetu, nešto ne leže.

Originalni serijal Spider Gwen – o kome sam pisao ovde – je bio spinof multiverzalnog DOGAĐAJA Spider-verse iz 2014. godine i Spider-Gwen, iako naoko nastala kao puka igra reči, je bila jedna od najzanimljivijih varijacija na Spider-man mitos, prevashodno jer su se autori, Jason Latour kao scenarista i Robbi Rodriguez kao crtač, snažno potrudili da njihova heroina ima opipljiv, uverljiv svet da u njemu živi, ali onda i snažnu ličnost i karakter. Spider-Gwen je postala i fenomen, prodajući u prvo vreme vrlo solidnu količinu stripova (pričamo o tiražima od preko trista hiljada za neke od epizoda), i pretvarajući se u svojevrsnu savremenu girl power ikonu. Marvel je sa njom uspeo da ubode taj željeni kombo prepoznatljivog seta moći i sposobnosti, sa osveženom, modernom karakterizacijom usmerenom na do tada slabije usluženi segment čitalačke populacije pa se Gwen Stacy pridružila Kamali Khan i Doreen Allene Green u toj novoj generaciji „devojačkih“ superheroina sa osobenim perspektivama na čitav taj superherojski biznis.

Osim što je Spider-Gwen, za moj novac, ispala najslabija od svih, a što je neobično jer sam ja valjda taj spider-geek koji odlepljuje na sve što ima veze sa spajdermenštinom. Strip je imao solidan inicijalni život, sa četrdesetak brojeva (što se danas, za nove superheroje, mora brojati kao uspeh, pogotovo jer se kreativni tim nije menjao), ali, iznenađujuće, kao da nikada nije dosegao pravu radnu temperaturu. Ovde, naravno, moram da napomenem da je sasvim moguće i zamislivo da ja naprosto NISAM ciljna grupa i da legije tinejdžerki koje su se pronašle u Spider-Gwen – zbog čega će ona imati tako prominentnu ulogu u filmu Into the Spider-verse – bolje od osedelog, mlohavog matorca razumeju zeitgeist u koji se Spider-Gwen uklopila. No, bilo kako bilo, moja inicijalna dijagnoza vezana za Spider-Gwen stoji i danas, dakle, iz moje perspektive, ovo je strip koji je sve svoje zanimljive motive i interesantnu karakterizaciju stavio u službu na kraju dana nedovoljno interesantnih priča. Da bude jasno: za potrebe pisanja o Ghost-Spider ponovo sam pročitao čitav originalni Spider-Gwen kao i tranzicioni serijal, Spider-Gwen: Ghost Spider, čisto da imam svež kontekst u koji mogu da stavim ovih poslednjih deset epizoda i retko se dešava da imam tako usklađeno novo i staro mišljenje o nekom stripu.

Hoću reći, na kraju dana mi je IDEJA o Spider-Gwen i dalje bolja od realizacije Spider-Gwen. Originalni serijal (koji je, tehnički, i sam bio sastavljen od dva serijala, al da ne seckamo u sitna crevca, ko uopšte može da pohvata Marvelove marifetluke sa numeracijama i relansiranjima…) je tokom svojih nekoliko godina izlaženja istrajavao na sumornom tonu i atmosferi propasti, a svoju protagonistkinju bacao od univerzuma do univerzuma. Početna premisa, o svetu u kome je Gwen Stacy Spider-Woman, Peter Parker je postao Lizard pa poginuo, Harry Osborn je psihički nestabilni agent SHIELD-a, Kapetan Amerika je opasna afroamerička žena, a Matt Murdock nije Daredevil već mafijaški konsiljere koji kasnije preuzima kontrolu nad kriminalom u Njujorku – i nindžama, naravno – i postaje Kingpin-umesto-Kingpina, gde je Gwenin otac, policijski kapetan George Stacy živ i ima neugodan, problematičan odnos sa ćudljivom ćerkom, gde je Frank Castle psihopatski policijski inspektor koji mesto da juri prave kriminalce, juri Gwen, iako mu se retki superzločinci poput Rhinoa i Vulturea motaju ispred nosa – ta početna premisa je dala podlogu za tako mnogo dobre drame da je svojevrsna nesreća kako su Latour i Rodriguez stalno osećali potrebu da Gwen povezuju sa širim multiverzalnim zapletima, stavljaju je u krosovere sa Milesom Moralesom, Jessicom Drew, guraju je u skakanje između paralelnih dimenzija. Spider-Gwen je bio strip koji jeste imao jedan konkretan zaplet tokom celog svog trajanja, ali je taj zaplet na kraju sveden na pitanje „šta zapravo Gwen Stacy i šta je odvaja od drugih Gwen Stacy u drugim univerzumima?“

A što je filozofska tema više nego stvarni zaplet i Spider-Gwen se, pogotovo u svojoj drugoj polovini pretvorila u gomilu scena gde likovi pričaju o prirodi i svrhovitosti postojanja, o volji, sudbini, predoređenosti i otrzanju fatumu itd. I, da ne bude zabune, volim ja kada superherojski stripovi zauzmu tu filozofsku pozu, ali Spider-Gwen je do svog kraja bila rastrzana između toga da njen lik ima realističan, urbani narativ – sa sve odlaskom protagonistkinje u zatvor, iz ubeđenja da niko ne sme biti iznad odgovornosti – i te multiverzalne, filozofske dimenzije.

Nije preterano pomoglo i što je posle polovine serijala Gwen izgubila tajni identitet, a supermoći je vezala za tuđinskog simbiota („Gwenom“, razume se) koji, u ovom univerzumu nema faustovsku simboliku i danas je status kvo za ovu junakinju da joj je kostim napravljen od velikog broja „gumastih“ paukova koji slušaju njenu volju… Hoću reći, Spider-Gwen kao da je bio strip koji je bolji bio u ubacivanju novih ideja nego u njihovoj razradi i dovođenja do nekih konsekventnih zaključaka… Takođe, gotovo uniformno sumorna atmosfera do samog kraja znači i da, po mom osećaju, Spider-Gwen nije uspela da postigne željeni balans u kome protagonistkinja treba da se suoči sa ogromnim iskušenjima ali da sa svoje strane pokaže i snagu duha koja će biti uzor (mladim) čitaocima. Ponovo, možda je naprosto stvar u tome da ja nisam ciljna grupa za taj strip – možda su mlađi čitaoci kao snažan osnov identifikacije našli upravo to da Gwen tokom čitavog stripa ne ume da odluči ko je i šta je i šta želi od života…

Kako god, nakon završetka originalnog serijala, Gwen je ponovo dobila svoj strip u Spider-Gwen: Ghost-Spider iz 2018. godine sa novim kreativnim timom. Ovde je, spinofujući priču iz novog „spajder“ krosovera, Spider-Geddon, deset brojeva napisala Seanan McGuire i moram da priznam da je glavni razlog što sam ovo čitao bilo prisustvo crtača Takeshija Miyazawe na nekoliko epizoda. Miyazawa je praktično genije kada su omladinski superherojski radovi u pitanju (videti pod Mary Jane,  Ms. Marvel i Runaways) pa je i njegova interpretacija originalnog dizajna stripa, ali i njegove dinamike bila pravi užitak za oči. Što se same priče tiče, ovaj serijal kao da nije mogao sa sobom da se dogovori oko toga o čemu se u njemu radi, kombinujući skakanje između dimenzija sa „normalnim“ životom mlade odrasle devojke sa supermoćima i bez tajnog identiteta u alternativnom Njujorku. Iako je Seanan McGuire kvalitetna spisateljica pa i strip-scenaristkinja (kako sam onomad svedočio), ovaj strip je, možda paradoksalno, bio previše usredsređen na samu ličnost protagonistkinje, sa nedovoljno rada na zapletima i samoj radnji. Ključni element ovog kratkog serijala, na kraju, ispada da je bilo to da je Gwen odlučila da ne koristi ni Spider-Gwen (suviše šašavo) ni Spider-Woman (jer Jessica Drew joj je bliska prijateljica iz paralelnog univerzuma) alijase, već je odabrala Ghost-Spider kao onaj pravi, aludirajući na to da Gwen Stacy u skoro svakom drugom paralelnom univerzumu, ne poživi da bude zaista odrasla, zrela osoba. Kul ime, mračan razlog, hoću da kažem, ali i svojevresna metafora za to da Marvel kao da ne zna šta tačno da radi sa likom koji je, zasluženo, a možda i neočekivano, postao ikona za jedan deo čitateljstva, ali koji nikako da dobije priču izvan stalnog pitanja „ko sam ja i šta radim ovde?“. Sama Gwen nikada eksplicitno ne pati od „sindroma samozvanca“ ali njeni stripovi konzistentno ne uspevaju da joj daju sopstveni svet i sopstveni put kroz njega, oslanjajući se sve vreme na multiverzum kao na pouzdanu štaku, i likove iz glavnog Marvelovog univerzuma kao bezbedna rešenja u slučaju da publika nije uverena da su alternativne verzije Glory Grant, Mary Jane Watson ili Georgea Staceyja dovoljno dobre.

A što se sve prenosi i u ovaj najnoviji serijal o kome danas pričamo. McGuireova i Miyazawa su, da se razumemo, pretrčali i u Ghost-Spider serijal, pa je zadržavanje istog kreativnog tima i direktan nastavak priče iz Spider-Gwen: Ghost-Spider samo još jedno podsećanje da Marvel veštačkim restartovanjima svojih serijala pokušava da izmuze malčice pažnje. No, kako je i Ghost-Spider potrajao svega deset brojeva i završio se na, blago rečeno ne baš sasvim prirodnom mestu, pričamo o još jednom stripu koji svoj nemali potencijal ne uspeva da iskoristi do kraja. Pa čak ni do polovine.

Prvo bih svakako želeo da pohvalim crtež. Rodriguezov originalni dizajn za kostim Spider-Gwen je savršen primer idealne kombinacije karaktera, zeitgeista i stila kojim je strip bio crtan, sa „urbanim“ i „omladinskim“ elementima idealno povezanim sa „paukolikim“ temama, ali onda i sa stripom koji je uvek imao nervoznu dinamiku, preterane, neprirodne ali ubedljive geometrije i konture. Miyazawa je za oko prijatniji crtač od Rodrigueza, njegovi likovi uvek deluju mlađe i nežnije a scene su mu bliže prizorima iz Studio Ghibli filmova po senzibilitetu nego Rodriguezovoj pomalo košmarnoj estetici, ali on ovde uspeva da sačuva osnovni identitet i karakter ovog sveta i njegovog glavnog lika, a da im da lakoću i dinamičnost sebi svojstvene. Elegancija i izraženi „cool faktor“ Spider-Gwen su ovde netaknuti, a da Miyazawa, pa potom i Ig Guara koji od njega preuzima olovku u kasnijim epizodama pružaju nešto čistije lejaute i manje agresivne kompozicije od originala, dajući, teoretski, ovom stripu još širi potencijalni krug čitalaca. Kolorist Ian Herring je ovde presudan element formule, sa pažljivo odabranom paletom i varijacijama između dva univerzuma koje su kreirane njenim suptilnim promenama.

Narativno, ovaj strip počinje urednije nego što sam se navikao i McGuireova kao da se konačno otarasila VELIKIH narativa o sudbini i predodređenosti, pa Gwen dobija priliku da bude ono što jeste – mlada devojka koja svira bubnjeve, povremeno superherojiše, ali i želi da nastavi obrazovanje i bude podrška svom ocu i, u perspektivi, produktivan član društva. „Gwen upisuje koledž“ ne zvuči kao posebno uzbudljiv zaplet za heroinu naviknutu da skače između univerzuma i bori se protiv vremeplovnih vampira koji jedu toteme, ali ovo je vrlo dobrodošlo „uzemljenje“ stripa koji ima sve predispozicije da bude snažna priča o odrastanju mlade, energične ali i pomalo depresivne žene kojoj je život otišao u tandariju kada je stekla moć i odgovornost. Čak ni to da je jedini način da Gwen normalno ide na koledž taj da to čini u drugom univerzumu ne smeta isprva – ovo je dobro opravdanje za više prisustva „našeg“ Spajdermena i Petera Parkera u ovoj priči a davanje protagonistkinji „novog“ tajnog identiteta je samo dobrodošli bonus za strip koji nikada nije zaista ponovo našao balans kada joj ga je oduzeo.

No, problem je ponovo što se Gwen jače tretira kao multiverzalni koncept nego kao „prava“ osoba i to je, čini se, neizlečiva boljka ovog serijala. Neobično je kako je Miles Morales, „crni Spajdermen“ vrlo brzo i lako postao lik za sebe i – bez obzira što je i sam iz drugog univerzuma i opterećen poređenjima sa originalom – već godinama uživa u stripovima koji se bave njegovim sopstvenim problemima, sopstvenim pobedama i porazima itd., a da Gwen Stacy sa Zemlje 65 nikako da dobije isti tretman. Ne kažem da je podzaplet sa dva profesora Warrena iz dva univerzuma konceptualno nezanimljiv s obzirom na veze „našeg“ profesora Warrena/ Šakala sa „našom“ Gwen Stacy ali ovo je opet primer kako se ova Gwen Stacy upliće u stare priče sa kojima ona lično nema veze, baš u momentu kada je delovalo da će imati SVOJU priču.

Gore od toga, zapleti u ovih deset brojeva se prilično smandrljaju, sa likovima koji ulaze i ispadaju u priču bez jasnih karakternih lukova i sa temama koje samo prolete bez stvarnih razrešenja. Gwen tokom ovog kratkog perioda upozna i novu najbolju drugaricu (koja, naravno, ima i strašnu tajnu) i potencijalnu simpatiju i McGuireova je vrlo uspešna u tome kako ovim likovima daje instant prepoznatljive i karakterne „glasove“, ali jedan od njih ostaje samo neka vrsta kulise a drugi nestaje iz narativa bez razrešenja. Isto tako, sukob Gwen sa dva profesora Warrena – da ne pominjemo sa njenom verzijom Man Wolfa, prođe brzo i bez zadovoljavajućeg zaključka, a onda Outlawed (o kome smo nedavno pisali) samo proleti u prolazu…

Finalna priča, pak, nema veze ni sa jednom prethodnom i tiče se odsustva koncepta Fantastične Četvorke u Gweninom univerzumu, te pretećeg smera u kome se dvoje mladih influensera kreću ne bi li još više povećali svoju popularnost. Ponovo, ovo je interesantan zaplet, sa nadahnutim apdejtovanjima motiva iz klasičnog Marvelovog univerzuma ali se onda sa njime ne uradi puno. Dramatična promena status kvoa u poslednjoj epizodi koja čitaoca ostavlja u čudu deluje zbrzano i verovatnije svedoči o prevremenom okončavanju slabo prodavanog serijala nego o odluci utemeljenoj u kreativnim kriterijumima.

Ghost-Spider je, dakle, još jedan strip sa puno potencijala ali bez dovoljno mogućnosti da se on zaista realizuje. Paradoksalno, lik koji je stvoren da ima jak lični karakter i da prkosi tropu i sudbini preminule ljube korišćene za motivaciju muškog protagoniste, evo, već osam godina nikako da se spase stalnih poređenja sa „pravom“ Gwen Stacy i uplitanja u drame iz drugih realnosti. Ovo je, tehnički, primamljiv strip koga su radili neki vrlo solidni autori i njegovi likovi su mi svi jako dragi, ali skup dobrih elemenata ne daje nužno funkcionalnu celinu pa je  i Ghost-Spider više nastavak obećanja da će Spider-Gwen jednom, možda, dosegnuti svoju autentičnu formu, ali ne i autohtono odličan rad. Čekaćemo a do tada, evo ovih kolekcija na Comixologyju.