Pročitani stripovi: Darth Vader i The Quest for the Time Bird

Otkada je George Lucas svoju firmu i prava na Star Wars proizvode prodao Dizniju, bilo je jasno da će još  jednom u istoriji Marvel dobiti priliku da svoje najviđenije autore okuša u ovom univerzumu. Ovo je i neka vrsta istorijske pravde ili makar simetrije jer su i prve strip-adaptacije a zatim i ekstenzije Star Wars filmova rađene upravo u Marvelovoj kuhinji, sa početkom krajem sedamdesetih. Da je Marvel tada tretirao materiju sa dužnim poštovanjem svedoči i to da su upotrebili zaista teško oružje, stavljajući za kreativne kontrole vedete poput Roya Thomasa i Howarda Chaykina.

 

Naravno, Star Wars stripovi su kasnije postali industrija za sebe, Lucas je menjao partnere i poslednjih više od deset godina ovi su stripovi izlazili za Dark Horse, koristeći ogroman broj autora sa raznih meridijana (uključujući, recimo, jednu solidnu tezgu Darka Macana) i doprinoseći na nimalo zanemarljiv način extended universe istoriji. Neki od tih stripova su bili i istinski vrlodobri do odlični, kao na primer poslednji serijal Briana Wooda koji se dešavao u periodu između prva dva filma i koji je i poslužio da se uspešno najavi kako će stvari otprilike izgledati kada Marvel uzme stvari u svoje ruke.

 

Veliki deo toga što je nekada izlazilo za Marvel i za Dark Horse Marvel je sada reprintovao i učinio publici dostupnim i u digitalnoj formi – i ovaj poduhvat i dalje traje – a poslednjih godinu dana Marvel izdaje i nove Star Wars stripove i oni su generalno naišli na pozitivne reakcije među čitaocima. Nije to preveliko iznenađenje: pre svega ovo su sada zvanično jedini kanonski Star Wars stripovi (čitav minuli rad iz prethodne tri i po decenije danas se vodi kao nekanonski „Star Wars Legends“, uključujući i igre, knjige i televiziju, minus Clone Wars serijal) a i, kako sam već rekao, Marvel je na njima zaposlio neke od svojih najviđenijih ekskluzivaca. Tako sržni Star Wars serijal piše Jason Aaron, i on, takođe pametno smešta radnju u period između prva dva filma, a serijal o kome bih danas da kažem koju reč radi naš omiljeni građanin Bata u Somersetu, Kieron Gillen, sa podrškom pouzdanog Salvadora Larroce na crtežu. Radi se o tekućem serijalu Darth Vader koji je među čitaocima izazvao solidno oduševljenje.

 

Narod, naravno voli negativce a Darth Vader je duže od tri decenije jedno od najautoritativnijih mračnih prisustava u popularnoj kulturi, jedan arhetip koji ne samo da je inicijalno bio dobro postavljen, već koji je i svojim karakternim lukom, prelaskom sa jedne na drugu stranu sile i otkrićem vrednosti žrtvovanja za porodicu poslao jednu od najpotentnijih poruka o tome da promena životne filozofije i lično iskupljenje nisu izvan domašaja ni u poznim životnim fazama.

 

Razume se, sve je to veoma pojednostavljeno i naivno, ali opet, mitovi operišu u tim nekim jednostavnim kategorijama i lako shvatljivim narativnim strukturama a većeg modernog mita od Star Wars mi i nemamo. Utoliko, Dartha Vadera valja prepoznati kao otelovljenje mnogih elemenata moderne i drevne istorije i mitologije, od iskonskog zla crnih vitezova iz srednjevekovnih mitova do jasnih aluzija na nacističku opijenost okultnim, fetišizaciju discipline i moći, a sve to dopunjeno elementima telesnog horora (robotski udovi, mehanička pomoć pri disanju, kratki uvidi u telo koje bi odavno trebalo da je nefunkcionalno kada ne bi bilo Sile da ga pokreće…) i slasher horror posvetama. Koliko je Darth Vader velika popkulturna ikona i ambasador tamne strane svedoči svakako i to da čak ni prikvel-trilogija filmova o njegovom detinjstvu, mladosti i prelasku na tamnu stranu – onako nespretna i musava kakva je bila – nije uspela da zaista unizi tu njegovu ikoničnost.

 

Ne unižava je ni Gillenov i Larrocin strip, ali ovo je istovremeno i serijal koji je u meni uspeo da izazove pomisao da je neke stvari ipak i dalje najbolje ostaviti neizrečenim. Darth Vader – aktuelni serijal – je mudro zamišljena priča o tome šta je titularni vitez Sitha radio u nekim od ključnih momenata originalne trilogije. Gillen, kao dete kome su upravo predati ključevi od najveće riznice gikovskih zadovoljstava poznate modernom čoveku, sa mnogo ljubavi i pažnje vodi radnju koja se dešava u periodu između prva dva filma i pruža nam uvid u aktivnosti Skajvokera starijeg nakon uništenja prve Zvezde smrti.

 

Ovo je narativno interesantna teritorija jer Gillen mudro operiše u smislenim granicama. Iz filmova znamo koliko je velika opsednutost Dartha Vadera pobunjenicima postala nakon uništenja Zvezde smrti kod Javina i koliko su neke druge bitne ličnosti u Imperiji smatrale da crni vitez previše vremena posvećuje šačici budala koje im jesu nanele ozbiljnu štetu ali u nekom strateškom smislu ne predstavljaju pretnju širenju carstva. Ovaj strip pokazuje postepeno pojačavanje te opsednutosti, od Vaderovog interesovanja za pilota koji je preciznim hicima razneo džinovsku Imperijalnu stanicu i u kome je osetio odjek Sile, pa do shvatanja da je taj pilot Vaderov sin i želje da se jedini drugi na Silu osetljivi čovek u galaksiji privoli svom ocu kako bi se tom galaksijom, jelte, vladalo u tandemu, ko što smo i čuli u drugom filmu.

 

Da je ovo urađeno u formi miniserijala verujem da bi priča bila veoma potentna, ali u formi tekućeg serijala, Gillen nema druge do da pripovedanje razvodnjava odlascima u nevažne tangente, uvođenjem likova koji ne postoje u originalnom materijalu, obaveznim scenama akcije itd. i ovo, barem za moj groš, zapravo čini ovu priču slabijom.

 

Više je tu elemenata koji su smetnja tome da se centralna psihološka transformacija Dartha Vadera istraži čisto i fokusirano kako bi zablistala svojim punim portencijalom. Prvi element je naravno ta neizostavna potreba da se Vader prikazuje sada više ne samo u ikoničkim scenama gde je tamno prisustvo sa druge strane, materijalizovani košmar iz podsvesti itsl. već i u sasvim banalnim scenama gde je on činodejstvujući lik u priči sa kojim drugi likovi imaju i prilično obične razgovore koji se ne završavaju force chokeholdom. Gillen čini lavovske napore da psihologizacija Dartha Vadera ne bude previše napadna, da on ne bude previše „objašnjen“ ali je jako teško pobeći od scena gde Vader krši svoje monolitno prisustvo time što je prinuđen da komentariše elemente scene i neretko deluje kao da priča samo da bi prekinuo neprijatnu tišinu.

 

Druga stvar je, naravno, ono sa čim mnogi prikveli imaju problem: mi već znamo šta se sa svim tim poznatim likovima dogodilo, i sa samim Vaderom, i sa Bobom Fettom i sa Jabbom pa ne samo da nema neke velike tenzije u pogledu rizika kojima je bilo ko od njih izložen ngo i dodatnu psihologizaciju njihovih likovima barem ja doživljavam kao suvišnu. Vader u prvom Star Wars filmu ima samo 12 minuta pojavljivanja na ekranu što mu je dovoljno da se uspne do svog ikoničkog statusa. Naprosto nije nužno da nam neko pokaže šta se dešavalo pre toga – originalna trilogija majstorski tu priču sažima i njeno detaljno prepričavanje nema efekat kome bi se dobronameran čovek nadao.

 

Treće je, jasno, uvođenje likova koji su novi, često sveži i zanimljivi a za koje znamo da neće igrati nikakvu ulogu u velikoj priči koju su pričali filmovi. Gillen ovde ima i jedan interesantan ženski lik i jednog droida koji je očigledan omaž HK-47 iz prve KOTOR igre i koji sa svojim ciničnim deadpan komentarisanjem služi kao solidno zamišljen komični predah u stripu koji je inače dramatičan i prilično ozbiljan.

 

Ovi likovi bi možda i bolje funkcionisali da nisu lancem vezani za bukagiju u formi visokog, crnog muškarca u ulaštenom oklopu i sa crnim plaštom, kao što bi i Vader bolje funkcionisao da Gillen ne mora periodično da smišlja situacije u kojima je ovaj, kao, žrtva zakulisnih spletki Imperatorovih kojima ovaj podseća da je majstor sedenja na nekoliko stolica. Opet, ovo su solidno dobre ideje ali tenzija u svim tim silnim scenama borbe i akcije nužno fali jer mi već znamo ishod svega toga, gledali smo ga u bioskopu Odeon pre trideset godina.

 

Druge eventualne zamerke su više vezane za generalni napor proizvodnje extended Star Wars materijala – tehnologija koju ovde vidimo često je daleko naprednija od bilo čega što smo videli u filmovima, i dalje je nejasno kako izgleda socijalni život unutar Imperijalne sfere uticaja – nego što su tu nešto krivi Gillen i Larroca, pa tako verujem da ove moje pritužbe nisu univerzalne jer, kako rekoh, vidim da narod ovo voli pa ću ga ipak preporučiti za čitanje svim zainteresovanima.

 

Drugo što sam čitao ovih dana je jedan zaista postariji serijal koga sam po dobru upamtio i bio zaintrigiran da vidim koliko se moje lepe uspomene uklapaju sa stanjem na terenu. Radi se o francuskom stripu od četiri albuma, La Quête de l’oiseau du temps a koji je na engleskom u luksuznoj novoj kolekciji izašao Septembra ove godine za Titan, pod starim (i korektnim) prevedenim nazivom The Quest for the Time Bird.

 

Ovaj strip izlazio je u našoj Stripoteci mislim negde početkom devedesetih, preveden kao Ratnici sa Akbara, da bi početkom ovog stoleća Marketprint učinio pravu stvar i objavio sva četiri albuma u koloru, kako Alah i zapoveda. Opet, ima kolora i kolora i čak i ako čovek ima Marketprintove albume, ima razloga da se raspita za najnovije izdanje jer je Titanova kolekacija naprosto zamamna.

 

Elem, meni je ovaj strip ostao u zbilja lepoj uspomeni jer je kombinovao maštovit fantazijski svet sa svim očekivanim tropima ovog žanra (muževni ratnici, raskošne, pohotne žene, egzotična stvorenja, mistična magija i drevna božanstva) sa razigranim pripovedanjem i karakterizacijom koji su mlađeg mene osvojili šarmom i humorom. Na ponovljeno čitanje najviše sam i bio zainteresovan da utvrdim koliko ambiciozno variranje u tonu stripa od scene do scene (a neretko i u okviru iste scene) može da se uklopi sa eshatološki intoniranom pričom o kraju sveta koji stiže i samo ga tipična herojska potraga male, odabrane grupe pitoresknih likova može možda sprečiti.

 

Ja sam naravno, veoma sklon pripovestima koje u centar stavljaju herojsku potragu a Serge Le Tendre je i sam očigledno solidno proučio najvažnije klasike žanra pa je njegova verzija ovog pripovednog tropa čvrsto utemeljena u prepoznatljivim arhetipovima: mudra magijska žena koja predviđa kraj sveta i jedina ima predlog kako da se izbegne, hipermaskulina ratnička figura koja potragu predvodi, druga hipermaskulina figura koja bi sa njom da meri čiji je veći i ovo je izvor tenzije u grupi, „slaba“ pripadnica družine heroja koja, iako je očigledna slabost grupe, na kraju biva presudna za uspeh misije, beta mužjak zadužen za komične predahe itd. itd. No, Le Tendre svemu ovome prilazi na primetno subverzivan način. Prva, crno-bela verzija ovog stripa započeta je (kasnije napuštena) još polovinom sedamdesetih (ova kolekcija ima nekoliko strana tog stripa i pokazuje da je crtež još uvek mladog Regisa Loisela i bez kolorisanja bio intenzivno impresivan) i već se tu video zametak Le Tendreove ideje da likove pomeri iz svojih arhetipskih ležišta. U punoj meri realizovan u ova četiri albuma, taj pristup je i danas veoma osvežavajući. The Quest for the Time Bird je više priča o likovima nego priča o svetu i bogovima koji taj svet nepažnjom ili zlom namerom mogu da unište pa iako centralni narativ u punoj meri pokazuje teške borbe, strašna iskušenja po drevnim hramovima i zaraženim selima, leteće guštere i mala božanstva koja zagorčavaju život putnicima-namernicima, zapravo je „prava“ priča ovog stripa više okrenuta preispitivanju unutrašnjih života likova i dovođenju u sumnju njihove arhetipske snage.

 

Ovde moram i da priznam da stalno variranje tona u pripovedanju nije nužno uvek uspešno. Strip je prilično opterećen stalnim upadicama, komentarima likova koji, istina, služe da se tananije opiše njihova psihologija, ali su napadni i odvlače pažnju čitaoca na više strana, čineći i neke ikoničke scene pomalo rastrgnutim na fragmente. Le Tendre očigledno nije verovao u maksimu da je manje ponekada više tako da je ovo strip koji mestimično pati od prevelike potrebe da čitaocu sve diskurzivno objasni, bežeći od dvosmislenosti ili nedorečenosti koje bi, držim, možda zapravo imale bolji, snažniji efekat. Istovremeno, mnogi likovi su nepotrebni i deluju više kao skice za likove koji bi u nekoj drugoj priči imali važniju i interesantniju ulogu (kao što je na primer relativno suvišno uokvirivanje centralnog narativa metanarativom u kome pripovedač svojim unucima prepričava radnju).

 

Ali s druge strane, šarm i energija koje sam upamtio iz prvog čitanja su netaknuti i ovo je strip koji osvaja svojom nadahnutom vizijom fiktivnog sveta, dinamikom koja postoji među likovima i dovoljno suptilnim razmatranjem ozbiljnih tema (ljubav, roditeljstvo…) da kada se dokotrlja do zapravo vrlo ozbiljnog i mračnog finala, čitalac ostane sa izmešanim osećanjima: ushićenjem što je video jednu inteligentno osmišljenu i dobro izvedenu završnicu ali i potresenošću što je svedočio okončanju jedne na kraju krajeva okrutne priče koju neki od likova, makar psihološki, nisu preživeli.

 

No moj najveći utisak je možda vezan za Loiselov crtež koji je ovako divno odštampan i savršeno kolorisan naprosto neodoljiv. Pričamo o jednom od najcenjenijih francuskih strip-crtača, naravno, a fantastična maštovitost i, eh, vibrantnost sveta koji je ovde vizuelno kreirao, te ekspresivnost likova skoro da nemaju takmaca. Kada čitam strip u kome gotovo svaka strana ima po jednu scenu koja bi bez problema mogla da ide na poster pa na zid, teško mi je da suspregnem uzdahe.


Ovaj strip kod nas ima solidno sledbeništvo (videti ovu temu na Darkwoodovom forumu na kojoj naš her Neomeđeni lepo i nadahnuto polemiše o svemu) i nadam se da je i dalje u planu reizdavanje svih albuma (uključujući i prikvele koji nisu deo ove kolekcije a u nas su izšli samo serijalizovani u Stripoteci) pošto Marketprintova izdanja već i nisu tako lako nabavljiva a ova Titanova kolekcija mi je razgorela želju za luksuznom štampom i kolorom.