Film: Chappie

Pogledao sam na HBOu Blomkampov CHAPPIE i prijatno proveo sat i četrdeset minuta. Ovaj film nema pank oštrinu District 9 iako – možda paradoksalno – koristi stvarne subkulturne pop ikone štroke koje igraju same sebe u svojim izmaštanim identitetima. CHAPPIE je najviše kao nekakva basna u kojoj klišeizirane postavke likova i ekspozitorni dijalozi ne treba da se tretiraju kao stvarno tkivo narativa već samo dug žanru a pravi kreativni rad je u onome kako ih autor povezuje i koliko energije ubacuje u priču za koju publika već zna kako će ići. U tom smislu CHAPPIE je uspešan film jer je veoma energičan i vibrantan na vizuelnom planu. No, naravno da razumem da ZEF verzija Short Circuit sa parodijom na Robokapa – a koja u sumi daje farsičnog Pinokija – nije baš po ukusu publike/ kritike koja načelno danas ne zna šta da radi sa farsama i kako da se postavi. Fakat je da smo navikli da su superherojski filmovi danas „ozbiljni“ narativi i da je teško otkočiti se iz garda i gledati film koji nema problem sa time da od početka do kraja bude bablgam ’80s B akcijaš (videti samo neonske boje oružja koje Die Antwoord koriste) koji ispod slojeva parodije i farse dotiče i transhumanističke teze kojima se ne bavi preterano duboko na nivou teksta ali u podtekstu – i u kontekstu Blomkampovog kontinuriranog interesovanja za klasni rat – ima tu itekako mesa. Zapravo transhumanistički elementi filma su takođe izrazito ’80s samo se njihove teze najpre mogu naći u cyberpunk radovima Williama Gibsona (pa ponešto i u Blade Runneru) gde samosvesne AI razvijaju estetske aspiracije a klasno i socijalno deprivirane individue ne samo da zločin vide kao jedini način da prežive već i često moraju da u to udenu apropriranje visoke korporacijske (i vojne) tehnologije koja ima sasvim druge namene.

Opet, CHAPPIE samo protrči kroz te teze, ne baveći se mnogo ičim ali je to film dobrog tempa i konzistentnog tona. Najslabiji element je, nažalost lik Deva Patela koji naprosto nije dovoljno ni zanimljiv ni motivisan da radi to što radi. Uzevši u obzir da njegov lik ima demijuršku rolu, da je on taj koji kreira život ni iz čega i da je Đepeto u Pinokiju imao daleko dublju psihološku obradu (a Pinokio je napisan kao oštra društvena kritika i mračna satira, ne zaboravimo to), Patelov Deon Wilson je tek puki mekgafin koji služi da potera radnju. Dok se kod Die Antwoord sasvim lepo prihvata da su u pitanju karikature low-class gikova (Nisu li prve reči u Enter the Ninja „My life is like a video game“?) i oni oboje odlično glume te hipertrofirane wannabe gangstere iz paviljona J-burga, Patel nije dovoljno izdefinisan kao samotni boy-genius koji postaje bogotac itd. Koplijev VO za Chappieja je korektan i zabavan a film blista na nivou akcije, telesnosti, kolora i dinamike.

Film: Hardcore Henry

Pogledao sam Hardcore Henry kako bog zapoveda, u bioskopu i bio neiznenađen time da je film sa nama gledalo svega dvadesetak ljudi predpubertetlija – nema nikakve reklame za ovo – ali i time a je film sasvim lagodno uspeo da adrenalinsku poplavu iz trejlera razvuče na sat i po.

Da će film biti potpuno tr00 a ne nekakva wannabe produkcija uverilo nas je i to što je naš taksista vozeći nas u bioskop udario čoveka na ulici, bacio ga jedno 2-3 metra a ovaj ustao, pogledao nas i otišao svojim poslom.

Jer, Hardcore Henry jeste u prvom redu film za generaciju igrača Call of Duty i Battlefielda, ali je zatim i film za generaciju ruskih i ukrajinskih parkur/ adrenalin džankija koji nose gopro kamere na glavi i skaču sa zgrade na zgradu, trče po kranovima i ogradama mostova i bacaju se u smetove snega i kontejnere sa papirom sa visina sa kojih ja ne bih ni pljunuo.

Najšuler je ove dve savremene estetike bešavno spojio, sa ogromnim razumevanjem oba medija i njihovih slabih i jakih strana, iskombinovao to sa solidno hardcore zapletom i radnjom i napravio treći nastavak Krenka kakav Neveldine i Raylor nažalost nikad nisu snimili, odlučivši se umesto toga za ipak inferiorni Gejmer.

Ono što je možda najvredniji element HH je ta instant komunikacija sa svojom ciljnom grupom. Call of Duty igre su besramno skupa AAA produkcija, nešto najdalje od andergrand hardkora što bi čovek mogao da zamisli, a GoPro kamere su takođe elitni komadi opreme, no njihova publika se ne razlikuje nužno od onih generacija koje su odrasle uz superherojske stripove, pank i hevimetal tako da je korporacijska produkcija i ovde izrodila određenu vrstu kontrakulture. Kontrakulture bez jasno usmerene energije, ali prepunu energije i bunta, dakako. Hardcore Henry sa njom izvrsno komunicira kroz prost, rekao bih stripovski ali zapravo sasvim gejmerski zaplet i stavlja motivaciju lika u prvi plan iako je od početka jasno da je glavna motivacija upravo adrenalin koji se u završnici filma i prominentno prikazuje na ekranu iako nema zapravo narativno opravdanje.

Šarlto Kopli u ovom zapletu dobija priliku da glumata koliko hoće i solidno obavlja posao dok su ostali glumci na nivou gejmerskog standarda, ali svakako, glavni glumac u ovom filmu je GoPro kamera i izvrsna montaža koja dopušta da „prave“ specijalne efkete gutamo u jednom dahu sa klasičnim parkurom iz prvog lica i da se sve dešava najprirodnije moguće. Američki film ovog tipa bi možda osećao potrebu da verbalizuje svoj dug igrama – Gejmer je to eksplicitno radio – ali HH je ovde, zapravo, suptilan. I to je valjda jedino mesto na kome je suptilan. Sve je tu – plakat za igru Payday 2 u jednom kadru, slide-to-cover momenti, snajperski kadrovi, dual wielding… Hardcore Henry je često kao poslednjih petnaest godina first person shootera izmontiranih zajedno, ali sa pažljivom koreografijom scena i osećajem kako da PREVIŠE ne otupi gledaoca.

Posle ovoga akcioni filmovi će morati dobro da zapnu da me namame u bioskop  :lol: